Automoto

Automoto (164)

default

Bahati vozač skupocenog automobila marke "lamborgini hurakan" parkirao je sinoć svog četvorotočkaša na trotoar u Ulici kralja Milutina, ali tu se nije zaustavio. Kada su radnici JKP "Parking servis" prevezli automobil na plac, on je došao, seo u vozilo i pokušao da pobegne.

Kako objašnjavaju iz JKP "Parking servis", radnici su pomoću dizalica, po nalogu saobraćajne policije, uklonili nepropisno parkirano vozilo i preneli na plac preduzeća na Starom sajmištu. Međutim, ubrzo je nastao problem jer bahati vozač nije imao papire kojima dokazuje da je skupoceno vozilo njegovo.

Prilikom preuzimanja vozila, kako ne bi došlo do zloupotrebe, odnosno krađe, potrebno je da vlasnik vozila dostavi ličnu kartu i saobraćaju dozvolu, dok korisnik vozila, pored ovih dokumenata, dostavlja i overeno ovlašćenje ili overen kupoprodajni ugovor za to vozilo.

Sinoć, malo pre ponoći, bahati vozač "lamborginija" pokušao je da pobegne sa placa "Parking servisa", s obzirom na to da kod sebe nije imao svu potrebnu dokumentaciju za preuzimanje skupocenog vozila. Rampa je spuštena na vreme tako da je taj pokušaj osujećen, a radnici preduzeća pozvali su policiju - objašnjavaju iz preduzeća.

Kako su ranije pisali mediji, vlasnik je mladić koji je ovu skupocenu "igračku" dobio na poklon za osamnaesti rođendan, a na društvenim mrežama postavljao je snimke na kojima se vidi kako brzinomer za samo petnaestak sekundi dostiže 200 kilometara na sat, dok automobil zaobilazi ostale automobile i kamione na putu.

Direktor JKP "Parking servis" Andrija Čupković istakao je da nema zaštićenih vozača i da svaki vozač, koji god automobil vozio, mora da odgovara ukoliko parkira nepropisno.

Klinac koji je svojim Lambordžinijem divljao po srpskim putevima danas je opet izgleda imao problema sa organima reda.

Naime, kako se može videti na snimku, momka srpskog porekla koji živi u Švajcarskoj danas je zaustavio policajac na motociklu, u Takovskoj ulici kod Glavne pošte.

Tzv "BCP" je na kratko morao da parkira svoju zver a zatim je sa svojim saputnikom morao da posluša policajca, koji mu je kratko naredio da ga prati.

Nakon incidenta sa policijom, Lambordžini je uslikan parkiran ispred restorana Madera na Bulevaru kralja Aleksandra.

Kako su ranije pisali mediji, vlasnik je mladić koji je ovu skupocenu "igračku" dobio na poklon za osamnaesti rođendan, a na društvenim mrežama postavljao je snimke na kojima se vidi kako brzinomer za samo petnaestak sekundi dostiže 200 kilometara na sat, dok automobil zaobilazi ostale automobile i kamione na putu.

default

Ništa mi se nije desilo! Ništa ružno. Nisam poginuo, nisam ništa slomio, nisam se ugruvao, isekao ili ne znam šta, a prešao sam sedam hiljada kilometara. Tačnije: 7.015,7 za dve nedelje.

E, tek kad sam se vratio s puta kroz 11 država i kroz čak 27 gradova (možda sam se i zabrojao, al’ recimo da sam u toliko gradova pio, jeo i spavao), udario me čovek „audijem“ u Beogradu. Jbg... telefonirao dok je vozio i tako me ugrozio! Obalio me kao drvo, malo mi razdrndao motor i povredio sam petu. I šta da mu radim? U Evropi niko i nigde ne telefonira za volanom. Tačka. Malo vaspitanje, malo više kamere koje ti na kućnu adresu pošalju kaznu, i to je to. I, zapravo, to je jedino strašno ružno što mi se desilo na Putu. Veliko P je namerno, jer ovo je za mene zaista bio Veliki Put.

A počeo je iz Borče, tu mi je polazna tačka već nekoliko godina.

SLOVENIJA

Dakle, seo sam na „jamahu fejzer S2 600“ u nedelju 4. juna. Za taj dan i to jutro znao sam još u februaru ove godine; rekao sam: krećem tad, pa makar i sekire padale. Ispostavilo se da su drugi dan i padale, al’ evo me, živ sam se vratio. Što je dobro. Ali o tome ću kad dođe taj dan, sad ću ka Logarskoj dolini, Slovenija.

Logarska dolina je jedno prelepo mesto. Naročito kad vidiš slike na internetu, pa se oduševiš, pa kažeš: e ovde ću da odem! A onda kad dođeš, vidiš da to baš i nije kao na slikama. Još je lepše, al’ kako ja to da opišem?! Lepše je, eto!

Taj prvi dan sam vozio 644 kilometra. Dosadno je kroz Hrvatsku, kroz Slavoniju; sve onaj ravni auto-put, nigde krivine, nigde ljudi, nigde ničega. Al’ tu dosadu kad savladaš, onda si car. Pitaju me ljudi: kako, kaže, možeš da voziš šeststo kilometara dnevno? Zar ti nije mnogo? Nije, navikao sam.

Elem, samo što sam raspakovao kofere i malo rasteretio motor i sebe, ljuljnuo je takav letnji pljusak da smo i gazda hotela i gazdarica i ćerka konstatovali da baš imam sreće. E, imam je baš, jer sam pre nego što sam došao u Logarsku svratio do Ptuja na sladoled i kako je grunula kiša, tako sam i ja grunuo u WC jer - ovo nikako da zapamtim! - ja ne smem da jedem mlečni sladoled. Sreća je, dakle, što sam stigao na vreme.

ITALIJA

Sutradan krenem za - Veronu. Vlasnici hotela mi požele srećan put, gazda je inače opčinjen ljudima iz Srbije i redovno, svake godine, dolazi kod nas i kaže da bolje ljude od Srba nije upoznao, i kaže mi: zar nije mnogo to do Verone, ima više od četiristo kilometara. Reko’, to četiristo mi je sitnica.

Sednem i krenem! Malo kroz Austriju, pa u Italiju, pa bez muke stignem u Veronu. Reko’ aj’ i ja da vidim taj balkon, tog Romea, tu Juliju, tog Šekspira (kojeg nikad razumeo nisam) i sve te silne ljude kojima je cilj da pipnu Juliju za dojku. Da je pomaze. Ja je mazio nisam, samo sam se slikao. Kad putuješ sam (najbolje se putuje kad putuješ sam, Brejersi), onda moraš sam i da se slikaš. To je taj selfi. I onda ja te selfije - pravo na Tviter.

Video sam, znači, legendarni balkon, otišao na kafu, blejao malo po toj Veroni (tu je i Piksiju bio prvi inostrani klub) i krenem za La Speciju.

La Specija je jedno... Čekaj, polako! Pre nego što sam stigao do te La Specije, uhvatila me je najveća oluja u najnovijoj istoriji mog čovečanstva (ovo je citat još jednog fudbalera; nije Piksi no je Ðani Ćurčić)!

E, negde kod Modene stanem na pumpu da natočim u sebe kafu, a u motor najskuplji benzin u Evropi (U Italiji su benzin i putarina bezobrazno skupi i u Italiju više nikad neću!) i tog momenta krene takva oluja da... Ma, šta da pričam - kida granje, odvaljuje limene reklame, struja na pumpi nestaje svaki čas, lete krovovi, automobili staju, ne mogu da idu, sakrio sam se pod neku strehu i bio mokar kao da sam se onako sve sa motorom kupao u bazenu i posle jedno tri sata to malo utihne (onaj pumpadžija zamalo nije bio pobego i ostavio pumpu kome god) i ja kao krenem. Kroz kišu. Mokar do gaća, ali znam da će, kad bude sinulo sunce, sve to na meni da se osuši. Kao i svaki put kad krenem na put a rokne kiša. Ali to ti je tako kad ideš motorom, nije sve idealno.

Skoro suv stignem u tu La Speciju. Uveče. Tu sam otišao jer je tamo najjeftiniji hotel u okolini. A kad si na motoru, onda ti je sto kilometara u krug bliža okolina. E, odatle sam mogao i u Manarolu i u Ðenovu i gde god sam zamislio.

A zamislio sam da sutradan krenem za Ðenovu, ali ne auto-putem nego nekim lokalnim, pa da kao malo razgledam okolinu. Ima šta da se vidi, nije da nema: malo kroz planine, malo kroz krivine, malo kroz tunele, malo bude deset stepeni, pa malo kasnije, uz more, trideset, pa bude magla ne vidiš više od pet metara, pa te udari sunce u glavu, misliš sad će srčka da te strefi, pa... pa vidiš plažu! Aj na kupanje! Aj i na kafu od četiri evra, jednom se ovako putuje kroz Italiju.

A i jednom se u danu vozi 761 kilometar. Toliko sam dan ranije, od Logarske doline do La Specije, vozio i ništa mi nije bilo (osim one olujetine, ali se nisam umorio).

Sve u svemu, iskobeljam se iz tog krivudavog puta do Ðenove (krenuo sam da vidim kuću onog radoznalog Kolumba) i konačno - pre-u-mo-ran! - stignem. Eno ga parking za motore! Vaaaau! Samo da stanem i da se odmorim, ne mogu više. E, ali gde da parkiram kad ni za motore nema mesta?! Jedno dve hiljade komada načičkano jedno do drugog. Gde?! Nađem nekako neko mesto (malo na put, al’ ja stvarno ne mogu više!) i stanem pored neke velike „honde“.

Stanem i ustanem s motora. Al’ ne lezi, vraže! Kako sam ustao s motora, tako on pade, pa na onu „hondu“, pa ona „honda“ na neki skuter, pa taj skuter na drugi, pa taj drugi na treći, pa taj treći... Da ne dužim, poobaram kao domine jedno sedam komada! Au, čoveče! Nisam spustio nožicu, to se dešava i iskusnijim motoristima od mene - trenutak dekoncentracije, i on roknuo sa svih svojih dvesta kila na ostale kolege motore. I ništa, podignem svih osam motora, lepo ih vratim na svoje mesto, a na mom, vidim, slomio se levi retrovizor. Pazi, bez desnog još i nekako možeš da voziš, ali bez levog je... opasno. Nije prijatno, ne vidiš ko ti ide iza i teško je da tako pretičeš.

Tu toliko popizdim, što se kaže, da jedva nađem neki normalan restoran. I tu platim više od deset evra šačicu onih makarona što ih ja ovde kupim za pedeset dinara pola kile i joooooš više popizdim! Plan je bio da ispred Kolumbove kuće izgovorim onu čuvenu „bem te radoznalog“, da jedem, pijem i nastavim ka Šamoniju. E, ali. Morao sam da na pumpi kupim izolir-traku da njome kako-tako zalepim retrovizor, morao sam Italijanu na pumpi da objašnjavam na engleskom i srpskom i rukama i očima da mi treba - teeeeeejp! Tejp, traka, izolir, čoveče! Kako, bre, ne razumeš, majku mu! Aaaaa, vikne on i na italijanskom mi reče nešto i sporazumesmo se nekako za dva evra. Onaj Grunf ne bi bolje napravio retrovizor! Zalepio sam ga, ne pitaj!

FRANCUSKA

S tim i takvim retrovizorom krenem ka Francuskim Alpima, ka čuvenom Šamoniju i kroz čuveni tunel kroz Monblan. To mi nije žao što sam platio skoro trideset evra, jer to sam i želeo: da prođem kroz tunel.

To tamo je jedan prelep put i prelep je prizor i j...š retrovizor i - milina jedna koliko je taj tamo put lep! Eto. Uživao sam.

Uživao sam sve dok na nekoj nizbrdici nisam stisnuo zadnju kočnicu. To je tamo toliko strmo da moraš da kočiš i prednjom i zadnjom i motorom (mašinom). Ja stisnuo, a ono - neće! Ne radi! Bilo je blizu trideset stepeni, al’ ja sam se smrzo! Pitaju me ljudi često, je l’ se plašiš tako kad voziš kroz grad il’ negde gde je gužva i to? Naravno da se plašim. A onda me pitaju: pa što voziš? Pa zato što volim. A to na Alpima sam se, priznajem, uplašio.

Da skratim priču (ovu vožnju): nekako se dočepam hotela u Šamoniju, vozio sam kao po jajima, nakačim se na internet i nađem servis na 40 kilometara i odem sutradan u neki prelep grad, valjda se Salančes zove, nemam tačno pojma, nisam turistički vodič, a i niko me ne vodi, niko mi ništa ne objašnjava, niko sa mnom ne priča.

Govore na francuskom, ja mlatim rukama i nekako se sporazumeh s majstorom da ja lepo idem na kafu, a on će za to vreme da mi popravi kočnicu. Koštala me ta popravka skoro pedeset evra, al’ bolje i to nego da negde, daleko bilo, zveknem.

Pošto mi je to u prelepim predelima oko Šamonija malo preselo (nije mi što je bilo sedam stepeni nego je malo nelagodan osećaj kad ti se hiljadama kilometara od kuće desi peh), krenem, po planu, niz planine - a preko Grenobla - ka Azurnoj obali. Plan je bio da odem u Solei Pon (e, to nikako nisam uspeo da izgovorim i valjda se ovako kaže!). Tu naiđem na Najljubaznije Vlasnike Hotela otkad idem u hotele. Gazdarica mi pomogne da unesem stvari u sobu, a motor mi kaže da parkiram u njihovu privatnu garažu.

Onda me odvede kod muža, on stariji gospodin, a bajker, vozi neki veliki BMW, posadi me pored sebe i sve mi lepo objasni pomoću Gugl mapa gde da idem, gde da pijem, gde da jedem, gde da se kupam, gde da... Uglavnom, dva Preljubazna Stvorenja. Zahvaljujući njima u Mentonu sam ručao i kupao se, u Monaku blejao po onim čuvenim bogatim ulicama, u Frežusu sam jeo palačinke (ili je to bilo u Antibeu?), a u Nicu nisam išao. Tamo je velika gužva, veliki je grad i bilo je budalaština s terorizmom i bolje vam je da obiđete ova mala mesta. Tako mi je rekao. E, jedino nisam stigao da vidim tu neku njihovu Malu Veneciju i Sen Trope. Ali i ovo mi je u dva dana bilo taman. 

ŠPANIJA

Na put ka Španiji krenuo sam kud i svi motoristi ovog kontinenta kad iz Francuske hoće u Španiju. Ne možeš da zamisliš koliko je to motora na tom putu! Ne možeš! To sve ide u kolonama i grupama po deset, dvadeset, pedeset! I ja sam...

Tih petsto i kusur kilometara sam prevalio ko od šale. I samo sam mahao desnom nogom kad preteknem neke motoriste i levom rukom kad neko pretekne mene. Kod vozača motora je običaj da se, kad se sretnu ili mimoiđu, pozdravljaju desnom nogom ili levom rukom. Kao da se svi znamo. A ne znamo se, nemamo pojma koji smo, samo znamo da nam je lepo.

E, jedino nije bilo lepo kad me je negde kod Monpeljea udario vrabac il’ tako nešto. Glavom u glavu! Sreća pa sam imao kacigu, inače ne bih ovo sad pisao. Puče ko grom da me udari, ali imam iskustva u tim situacijama, a i dobru kacigu, pa sam živ. Vrabac sumnjam da jeste.

U Ljoret de Maru sam bio dva dana. Dva dana se motor odmarao od vožnje, a ja sam se odmarao i od njega i od vožnje. Obojici je to bilo dobrodošlo. E, samo smo jedno veče otišli do Barselone, da popijemo piće, čisto da overimo i taj grad. Sve ostalo bilo je sunce i plaža. Za mene koji ne volim more - dva dana taman.

ANDORA

Najrizičniji deo Puta bio je put ka Andori. Dvaput mi je pala koncentracija i jednom se zbog toga zamalo nisam prosuo niz Pirineje. Prekrivudav put, često mokar, hladan... baaaaš moraš da budeš pažljiv. Al’ valjda bi me neko spasao da sam tresnuo, tamo je toliko motorista da možda ne bih ni stigao da padnem.

Pa sam nekako stigao u Andora la Velju. To im je glavni grad. I u tom je gradu sve - fri-šop. Cigarete, čokolade, piće - džabe. Bila je nedelja, osmi dan puta; krenuo sam sa 33 C iz Ljoreta, prošao kroz 13 C na Pirinejima i došao na 34 u Andora la Velju. Čitava ta promena temperature desila se u pola sata! Malo sam bio pobrljavio od svega toga, pa nije ni čudo da zamalo nisam pao kad sam se spuštao ka Francuskoj. Jedino mi je žao što nisam kupio magnetić za frižider, bila je nedelja, policajka nije znala da mi objasni gde to da kupim, ja nisam znao da je pitam, moje mahanje rukama i objašnjavanje kako izgleda moj frižider i kako se stavlja magnet na frižider nije pomoglo ič i onda... šta ću - sedi na motor i vozi dalje. Ionako više nema mesta na frižideru.

NAZAD U FRANCUSKU

Francuska je ogromna zemlja. Iz Andore sam izašao brzo (jer ona je mala) i krenuo ka sledećoj tački - ka Limožu. Tamo je trener najvećeg košarkaškog kluba u gradu bio čovek kome je najdraža knjiga isto koja i meni, pa sam hteo da ga vidim, poslao sam mu poruku, ali mi nije odgovorio. Knjiga se zove „Sahranite mi srce kraj Ranjenog Kolena“, ako već hoćete da znate. Ako nećete, nema veze.

Ispred hotela u Limožu sretnem neke Litvance, kamiondžije. Malo na ruskom, malo na srpskom, malo na engleskom i staroslovenskom i oni mi pomognu da uđem u hotel, pošto u hotelu nema osoblja, samo neki automati i šifre i neke cake... da nije bilo njih, mislim da bih spavao ispred ulaza. Al’ dobro, hvala im. To što sam ja čuo za Sabonisa, a oni nisu za Divca (a Divac i Sabonis ortaci), pa me gledali belo („Šta li ovaj priča?“), to nema veze. Mi u Srbiji sve znamo! I u sve i svašta smo upućeni. Kod nas svakom na ulici možeš da kažeš: „Gde si, komšija?“, na primer, da prozboriš koju, a u Francuskoj... no. Tamo je, koliko sam video, mnogo toga dehumanizovano. Na mnogo pumpi nema ljudi nego aparat. Pa kucaš kol’ko oćeš goriva. Na naplatnim rampama nema ljudi, pa ubacuješ karticu i ono te pusti. U hotel ako dođeš kasno (a ja sam dolazio kasno jer ceo dan vozim), isto pričaš s aparatom. Možeš i da ga psuješ dok ne provališ kako radi, on ništa neće da ti kaže, samo traži pare.

Osam dana nisam čuo srpski, a onda je došao i taj dan! Pariz! Krenuo sam kod Drugara iz detinjstva, koji se u Parizu snašao kao niko njegov i niko moj! Volim kad se ljudi svojim poštenim radom snađu u životu i kad ne kukaju. A Iva, za ta tri dana koliko smo proveli zajedno, nijednom nije zakukao. „Šta ima da kukam, okej mi je.“

Kaže Iva, idemo na večeru, da vidiš Pariz noću. Ja reko’ idemo metroom, kad on: ma kakvi, Tanja i ja na motor, ti iza. Tanja mu je devojka. I krenemo. I vozimo... I vozimo... I... i u jednom trenutku skrenemo nalevo i ja vidim - Trijumfalna kapija u daljini! Au, čoveče! Pa mi smo... pa ja sam... na Jelisejskim poljima! Ovako Igo, ovako Balzak, ovako ja! Pa kad sam počeo da urlam kroz kacigu: „Ooooo, Šanzelizeeeee! Ooooo, Šaaaanzeeeliiizeeeee!“ Negde na nekom semaforu Tanja me pita: „Pa ti pevaš?!“ Ja je pogledam, oči mi cakle, i kažem joj: „Ooooo, Šaaanzeeelizeee!“ Gledaju me ljudi iz kola, čuju da se derem, a ja se okrenem ka njima i veselo im viknem: „Ooooo, Šanzelizeeee!“ Oni se smeju, nemaju pojma odakle sam, al’ vide da sam veseo!

Kaže Iva, nije ti daleko Normandija, mi idemo često, lepo je. Pa ako te ne mrzi... Čuj, dvesta kilometara da me mrzi! I taj jedan dan on ode na posao, a ja na motor, pa u Dijep. To mi se učinilo lepo, taj Dijep. Tu su se, kažu, saveznici prvo iskrcali, pa onda nastavili dalje na Nemce.

Odem do Dijepa, pa onda opalim kroz neka prelepa mestašca uz obalu, a ono sve one stenčuge što strmo propadaju u Atlantik. Kad sam se vratio s puta, pokazujem ortaku fotke, a on mi kaže: „Znam ovo, igrao sam tu igricu. Čoveče, sve isto ko u igrici!“ E, takva je to tamo obala, i priroda, i sve. Kao u igrici. Plaže su kamene i malo ko legne da se sunča, al’ ja nisam išao da se sunčam nego da okvasim noge u Atlantiku, pošto je i Lamanš deo Atlantika. Ako i nije, nema veze, ja sam bio tamo! I tamo i u još dva gradića pored tog Dijepa.

Vratim se u Pariz uveče kasno, a Iva me čeka s novim levim retrovizorom! Koji je on car! Pošto retrovizor, Ivo? Kaže, platićeš pljeskavicu kad dođem u Srbiju. I da se ne bismo svađali, ja kažem, okej, namestimo to kako treba i ja ujutro krenem dalje.

NEMAČKA

Pariz-Karlsrue, to ti je petsto i kusur kilometara. Znači, laganica. E, ali da bih malo produžio put, rešim da svratim u Domremi la Pisel. To nisam imao pojma šta je, ali sam čitao nešto o Jovanki Orleanki i video da je rođena tu i video da mi je to usput i onda reko’ ajd da svratim. I svratim i oduševim se kako su od jednog sela gde nema ni sto stanovnika napravili turističku atrakciju i svraćaju ljudi sa svih strana sveta, pa čak i ja jedan/jadan iz Srbije, koji se jeeeedva s nekim meštanima sporazumeo kako se zove Jovanka Orleanka - Žan d Ark, ako sam ih dobro razumeo, nisam išao da guglam.

U Karlsrue stignem po mraku. Kako sam stao pred hotel, tako je kiša počela. I to ne neka slaba nego... Ludilo. Ima već, mislim, pet godina kako vozim kojekude i kad god sam išao kroz Nemačku, hvatala me takva kiša da mi nije jasno kako neku upalu pluća il’ tako nešto nisam pokupio usput!

Sutradan, okupan i suv, odem na kafu i na kolače (neki se radnici bune po ulicama, neke demonstracije; novogodišnja rasveta im visi okačena a sredina je leta, sve neki mlad svet po tom Karlsrueu...), e, ali ne znam nemački. A i engleski mi nije neki... Pokažem konobarici da bih onakav kolač kao onaj čovek što je uzeo, al’ ona me ne razume. Ja opet na engleskom nešto, al’ ne ide... Odmahnem rukom i kažem: „E, jebiga...“ Kaže ona: „Ajde ti odluči šta ćeš, pa ću ja da dođem.“ Tim rečima. Reko’, znači, razumemo se?! Odakle si? Iz Slavonije. E, reko’, daj mi onakav jedan kolač i veliku kafu i eto, snašo sam se i na nemačkom! Dala mi i vaj-faj, pa sam izračunao da mi do Beča treba jedno sedamsto kilometara, ali sam pre toga hteo da svratim do Regenzburga; to je jedno trista pedeset km, to mi je začas.

Kad sam bio peti-šesti osnovne, a ima tome skoro četrdeset godina, rekao sam da ću jednom otići u taj Regenzburg jer sam na geografiji naučio da je Dunav odatle plovan. I dobio sam bio peticu jer sam to znao i reko’ aj’ kad mi je usput da i to vidim. Kod Pančevačkog mosta Dunav je ogroman, kod Golupca tek, a kod tog Regenzburga... ko Tisa leti. Nekako malečak. Ko bi reko da će već kod Beča da se pretvori u onoliku silu.

U poređenju sa mnom, Dunavu je lako: on teče i ne trebaju mu pare za benzin, za putarinu, za hotel, a ja bez toga ne mogu. Ni motor ni ja. Kad bi moglo da se putuje bez para, putovao bih više od Dunava. E, ali!

***

Pošto je to tako kako je, krenem ka Beču, gde ne moram da plaćam hotel i hranu. Imam brata tamo, rođen u Požarevcu, živi u Beču, klasika. Zapravo, skoro uvek kad se vraćam kući iz Evrope, svratim do njega i snajke i dece, jedem, prespavam, ne platim, pozdravim se i eto. Od Beča do Beograda sam vozio već više puta, ko da sam gastarbajter, pa s tog puta i nemam neke utiske.

Sve ostale utiske odmah sam odjurio da ispričam Laletu. Lale živi u Zrenjaninu, pa sam mu na Horgošu napisao: „Stavljaj kafu, eto me pre šest!“ Lale isto vozi motor, ali ove godine nije mogao sa mnom. Al’ kad je video slike, reko mi je: „Ko ja da sam bio!“

Biće prilike, još ćemo mi da poživimo, pa ćemo da se vozimo dokle nas točkovi nose! E, jedino ako me ne ubije neka budala ovde u Srbiji, jedino tako neću moći. Sve ostalo ću moći. Jer - evo još samo ovo da kažem! - prošle godine sam vozio kroz 14 država i prešao četiri i po hiljade kilometara sa slomljenim rebrom. I, šta? Ništa! Ništa mi se nije desilo!

default

Sa platom manjom od 300 evra radnik fabrike FCA u Kragujevcu je najjeftiniji u Evropi, a među najjeftinijim i u svetu, prenosi Danas.rs.

S obzirom da štrajkači traže povećanje bruto plate sa 38.000 na 45.000 dinara, to znači da je njihova bruto satnica, uz standardnu 40-satnu radnu nedelju, svega 2,25 dolara. Od zemalja velikih proizvođača automobila samo Indija i možda neka fabrika u Meksiku plaća radnike manje nego Fijat u Kragujevcu.

Prema istraživanju Volstrit žurnala, u 2015. godini Indija je bila daleko najjeftinija destinacija sa satnicom od 1,09 dolara. Autokompanije su plaćale radnike u Meksiku od jedan do tri dolara na sat, dok su plate autoradnika u Brazilu ili Kini nedostižne za nas. Satnica radnika u Brazilu iznosila je oko šest dolara, a u Kini nešto više od pet dolara na sat. Ako zanemarimo ove daleke destinacije i pogledamo istočnoevropsko okruženje, srpski autoradnici su daleko najjeftiniji.

Prethodnih godinu, dve veliki broj fabrika automobila u Istočnoj Evropi se suočavao sa štrajkovima i zahtevima za povećanja plata. Tako su Mađari u Audijevoj fabrici početkom godine izborili povećanje bruto plate sa 900 na 1.000 dolara, što je rast satnice sa 5,6 na oko šest dolara. U Češkoj recimo Škoda plaća radnike 9,85 dolara po satu, dok najbolje stoje Slovaci koji na primer u Folksvagenoovoj fabrici zarađuju satnicu od 12,5 dolara, pet puta više nego Kragujevčani. Čak su i u Poljskoj koja nam je možda i najbliža po zaradama, plate skoro tri puta veće nego u Srbiji.

Nepoznati muškarac nastradao je danas u saobraćajnoj nesreći na magistralnom putu Mostar- Jablanica.

Snimak ove nesrece mozete pogledati na linku https://www.facebook.com/dnvijesti24h/videos/314542946126414/?t=6 

Nesreća, se dogodila u mestu Grabovica, u blizini HE Salakovac, a u njoj učestvovali su putničko vozilo marke “Hyundai” i autobus. 

Snimak, ove nesreće osvanuo je odmah i na društvenim mrežama, a ono što je izazvalo zgražavanje i osudu javnosti bili su komenatri autora snimka, koji je snimao nastaradalog vozača pre nego što je vozilom udario u autobus, kao i posle dok je stajao pored smrskanog automobila i ismejavao poginulog vozača.

Okolnosti nesreće su za sad nepoznate, ali neprimereno ponašanje autora snimka je u komentarima našlo na veliki osudu i uvredu.

Povodom ovog snimka na Tviteru oglasio se i Damir Okanović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja sa komentarom: " U šta smo se pretvorili? Snimak za društvene mreže je postao važniji od ljudskog života! Radujemo se tuđoj smrti jer znamo da ćemo imati preglede i lajkove...

default

Vozač kamiona možda na prvi pogled nije među atraktivnijim zanimanjima, kao što su to programeri ili dizajneri, ali jedno je sigurno, ako ispunjavate kvalifikacije za ovo zanimanje, bez posla ćete biti jedino ako ne želite da radite.

Profesionalni vozači su ne samo deficitarni u Srbiji, već je to zanimanje veoma traženo i u svim razvijenim zemljama. Plata se kreće od 800-1.200 evra, ako radite u međunarodno transportu za srpsku kompaniju, a do 2.000 evra ako radite u nekoj od zemalja EU.

"Procenjuje se da Srbiji u ovom trenutku nedostaje oko 3.000 profesionalnih vozača teretnih vozila, pri čemu se ovaj broj povećava jer sve više vozača odlazi u inostranstvo (EU) a mnogi odlaze u penziju. Iz tog razloga je transportnom tržištu u Srbiji potrebno bar 1.000 do 1.500 vozača teških teretnih vozila godišnje, kako bi sam transport mogao normalno da funkcioniše", objašnjava Neđo Mandić, predsednika Poslovnog udruženja „Međunarodni transport“.

Ako je plata vozača koji radi za domaću firmu, a vozi po inostranstvu do 1.200 evra, u zemljama EU, koje traže ove kadrove, plata se kreće od 1.500-2.000 evra. Najčešće naši vozači idu u Sloveniju i odatle u druge zemlje Zapada, prvenstveno Nemačku.

"Najviše srpskih vozača odlazi u Sloveniju jer tamo najlakše dolaze do KOD 95, ali sve više vozača odlazi i u Nemačku. Vozači se svuda u svetu plaćaju po pređenom kilometru, a mesečno maksimalno mogu da pređu 15.000 kilometara. Vozači u Srbiji ne mogu da ostvare toliko pređenih kilometara jer mnogo vremena provode na granicama, za razliku od zemalja EU kod kojih granice ne postoje pa samim tim ni nema ovog problema", objašnjava Mandić.

One koji ne znaju odakle da počnu, a žele da se bave ovim dobro plaćenim poslobom, obradovaće informacija da udruženje prevoznika, prema Mandićevim rečima, ne samo da plaća obuku svim zainteresovanima, već im i pronalazi posao. Ukoliko znamo da je prosečna plata u Srbiji između 400 i 500 evra, a da kao vozač za srpsku firmu možete da zaradite bar dvostruko više, pitali smo sagovornike – zbog čega je onda tako malo interesovanje mladih za ovaj posao?

"Razlozi nedostatka vozačkog kadra su brojni: starosna struktura postojećeg vozačkog kadra, nezainteresovanost mladih za zanimanje vozača, zahtevnost i težina posla, povećanje zahteva za transportom, loš imidž delatnosti, drastično smanjenje proizvodnje vozačkog kadra tokom služenja vojnog roka, visoki troškovi polaganja vozačkog ispita, vrlo mali broj žena vozača i dr. Kada je Srbija u pitanju, razlog je i odlazak na rad u druge, ekonomski razvijenije države", kaže Tatjana Ivanović.

Neđo Mandić kaže da je posao profesionalnog vozača prvenstveno namenjen mladim ljudima koji još nisu stvorili porodicu i koji mogu mnogo lakše da se prilagode specifičnim radnim uslovima i svakodnevnim promenama u pogledu raznih procedura i tehnologije.

"Međutim, mladi su nezainteresovani zbog lošeg imidža same profesije. Već smo istakli da su radni uslovi mnogo bolji nego što su nekada bili. Činjenica je da vozač u međunarodnom prevozu tereta ima veoma malo vremena za porodicu. Dobra strana za vozača je da je zakonskim normativima propisano koliko vozač može neprekidno da radi, kada pravi pauze, dnevne i nedeljne odmore i slično", dodaje on.

Dobre strane, pored plate i besplatnog školovanja su, i, kako dodaje, „nova moderna vozila opremljena poput omanjeg stana, retki kvarovi, kvalitetni putevi, sigurnost vozača“. Sve je to, kaže, doprinelo da posao vozača više nije tako težak kao što se misli.

"Ipak, onaj ko nije spreman da provede na putu dvadesetak dana mesečno ne bi trebalo da ulazi u ovaj posao", zaključuje Mandić za Klik do posla.

Prema dostupnim podacima, u Evropi je broj žena vozača na nivou od jedva 1%. Zbog određenih predrasuda o vozačkoj profesiji i same žene imaju otpor da se bave ovom profesijom. Jedna od najčešćih predrasuda je da su vozači dugo odvojeni od svojih porodica, iako je činjenica da je dugolinijski međunarodni transport samo mali deo transportnog kolača. Manje od 5,5 procenata tereta se prevozi na razdaljine duže od 500 km, a ogromnih 52 procenta putuju manje od 50 km drumovima Evrope (podatak Eurostata za 2014. godinu).

Druga predrasuda je da žene nemaju fizičke karakteristike da bi opstale u ovoj profesiji, argument koji bi možda do određene granice i bio tačan pre više od 30 godina, kada je rad u transportu bio i fizički stresan i zahtevan za vozače. Danas je stanje potpuno drugačije jer se proizvode privredna vozila kojima ne mora da upravlja ni posebno visoka niti osoba jakih ruku – kaže Tatjana Ivanović.

Zainteresovanost žena za posao vozača u prevozu putnika je sve veća, iz tog razloga bi trebalo ženama finansirati sticanje ove kvalifikacije, jer time bi se ublažio problem nedostatka vozača u svim sektorima transporta, kaže Mandić.

default

Plavi "pakard" Josipa Broza Tita podmladjen je skoro 40 godina od smrti jugoslovenskog predsednika, velikog zaljubljenika u luksuzne automobile.

"Ova, rekao bih: lepotica, jeste 'pakard' iz 1948", rekao je Miloš Bojanić, zvezda narodne muzike i podjednako strastven prema automobilima, piše AFP.

Od hiljada automobila tog američkog proizvođača luksuznih modela, po njegovim rečima, u svetu je opstalo svega tridesetak, a jedan je bio poklonjen Titu.

Taj "pakard" je bio u Makedoniji, gde ga je Tito koristio kada bi došao. Potom ga je kupio jedan žitelj Srbije i iznajmljivao ga za venčanja.

"Ko zna zašto, on je uklonio sve originalne delove i savio motor i menjač 'mercedesa' ", kao i ruske delova, rekao je Miloš Bojanić (67).

Tako je, kada je taj automobil kupio i poverio mu na renoviranje jedan od njegovih prijatelja,

" 'Pakard' bio samo šasija i karoserija, bez prozora, samo su rad-kapne i točkovi bili originalni", rekao je Bojanić.

Trebalo mu je tri godine da nađe delove i završi posao.

"Vratio sam ga u gotovo savršeno stanje", kaže on ispred svoje kuće u predgrađu Novog Sada.

default

Goran Popov (29) nastradao kad je svojim BMW upao u Zrenjaninsko jezero, dok je njegov suvozač i kum Dušan Cvetkov (29) uspeo da se spase

Goran Popov (29) utopio se juče kad je svojim vozilom BMW sleteo s kolovoza Gundulićeve ulice i upao u zrenjaninsko jezero. U trenutku nesreće u kolima je bio i njegov kum Dušan Cvetkov (29), koji je uspeo da izađe iz olupine i ispliva na obalu.

Policija je na uviđaju odmah posumnjala da je uzrok nesreće neprilagođena brzina, ali i gusta magla koja je gotovo u potpunosti smanjila vidljivost u okolini jezera. Policijske sumnje o neprilagođenoj brzini potvrdili su i svedoci nesreće.

- Vozio sam Kejom, a na samoj raskrsnici s Gundulićevom ulicom video sam svetla kako mi se približavaju velikom brzinom. Malo sam dao gas i prošao je, ali sam u retrovizoru video kako automobil produžava pravo, probija stubiće i sleće u jezero. Izleteo sam s drugom iz kola da vidimo šta se desilo i ugledali smo BMW u vodi. Malo dalje plivao je muškarac - ispričao je očevidac nesreće.

U priču se potom ubacio i njegov drug, koji je kazao da je ušao u vodu kako bi pomogao povređenom.

- Pitao sam ga da li ima još nekog, a on mi je uznemireno odgovorio: „Kum mi je vezan, pomozi mu, davi se.“ Okrenuo sam se ka kolima, koja su gotovo već bila pod vodom, ali nije bilo šanse da im priđem - kazao je potreseni mladić.

Nastradalog mladića iz BMW su nekoliko sati kasnije izvukli ronioci Žandarmerije, dok su u izvlačenju automobila učestvovali i vatrogasci. Sve to je posmatralo nekoliko desetina Zrenjaninaca, među kojima je bilo i onih koji su poznavali pokojnog Gorana.

- Čuo sam da su bili u nekom klubu i da je Dušan popio, ne znam da li je Goran bio pod dejstvom alkohola - priča jedan od poznanika.

Popov je odrastao u Zrenjaninu u naselju Gradnulica, a radio je kao profesionalni vozač kamiona u Sloveniji.

- Poslednje dve godine živeo je bukvalno u kamionu. Radio je u Sloveniji špediciju. Jednom mesečno je dolazio kući - ispričala je reporterima Kurira uplakana Goranova snaja.

Jedan od poznanika nastradalog koji su se juče okupili na obali jezera ispričao je da je Goran u poslednje vreme pričao o svojim predosećanjima da će mu se nešto dogoditi.

- Pričao je kako mu je naporno i da planira da napusti posao. Više puta je rekao drugarima da će poginuti negde. Kao da je predosetio šta mu je suđeno - kazao je on.

Prolaznik koji je prišao da pomogne detetu se prvo prepirao sa ocem koji je hteo da sačeka bravara iako mu je dete bilo zaključano po najvećoj vrućini više od pola sata

Zoran Grgić iz Požege postao je junak dana pošto je na parkingu pokraj robne kuće u Poreču razbio staklo automobila i izvukao dete koje je po najjačem suncu bilo zaključano u automobilu više od pola sata.

Da stvar bude bizarnija, Grgić je vodio veliku bitku sa ocem deteta oko razbijanja stakla, budući da je čovek hteo da sačeka bravara. Srećom, Požežanin nije imao previše strpljenja, razbilo je staklo i izvukao dvogodišnjaka...

- Igrom slučaja sam bio na parkingu kada mi je jedna žena, koja me poznaje, viknula: "Zoka, pomozi!". Došao sam i video dete u automobilu i odlučio da razbijem staklo. Međutim, roditelji koji su bili blizu su mi rekli da to ne radim jer dolazi bravar, budući da im je u autu ostao ključ. Nisam odustajao i pitao ih za koliko vremena dolazi bravar jer je dete bilo ne samo znojno već potpuno mokro i naizgled mu nije bilo dobro. Pitao sam tog oca što on ne razbije staklo, a na to mi je rekao da čeka bravara. Sa druge strane ta druga žena mi viče i dalje: 'Zoka, pomozi mu, razbij staklo!' Tada sam otišao do svog automobila koji je bio parkiran na nekoliko metara i uzeo ključ za skidanje točka. U prvom trenutku mi otac nije dozvolio razbijanje, tada sam mu ponovio da hoću, uhvatio sam ga za rame i odgurnuo ga, te napokon razbio to staklo. Izvukao sam dete iz vozila, odneo u hladovinu i dao mu vodu, dok je otac ostao šokiran. Dete je bilo potpuno mokro i postalo plavo - ispričao je Grgić za Novi list.

default

Bila sam u komi, ostala bez pamćenja, otac mi je umro, pokušala sam da se ubijem, priča Milica Spirić (18), koju je kolima u Surčinu udario Danilo Vukovljak

Otkad su me udarila kola, moj život više nije isti. Od tog trenutka živim u paklu! Bila sam mesec dana u komi, otac mi je nedavno umro, a ja sam zbog svega pokušala da se ubijem, kaže u potresnoj ispovesti za Kurir Milica Spirić (18) iz Surčina.

Milicu i njenu drugaricu Saru Marjanović 12. januara ove godine udario je kolima Danilo Vukovljak (57) u Skopljanskoj ulici u Surčinu. Vozač je pobegao s mesta nesreće, ostavljajući povređene devojčice na ulici. Sara je lakše povređena, dok je Milica nakon toga provela skoro mesec dana u komi.

- Napunila sam nedavno 18 godina, a nemam čemu da se radujem - priča, a samo što ne zaplače Milica, koja nas je u svojoj kući u Surčinu sačekala u crnini. Ona dodaje da joj se život od nesreće skroz promenio.

- Bila sam u komi. Pretrpela sam potres i nagnječenje mozga, prelom lobanje i pet hematoma. Otkako sam izašla iz bolnice, pijem lekove zbog kojih ne smem da izlazim na sunce i da ulazim u vodu, jer mogu da dobijem napad epilepsije. Samo što sam počela da se oporavljam, moj otac je preminuo - kaže naša sagovornica.

Kako kaže, do nesreće ona je brinula o svom ocu koji je imao tumor, bio je operisan, ali njegovo stanje se pogoršalo otkad su je kola udarila.

- Hranila sam ga i vodila računa o njemu, kad je trebalo da se kupa, zvala sam strica. Uvek je govorio da izađem iz kuće da ga ne gledam, ali ja nisam mogla da ga ostavim. Posle nesreće doživeo je veliki stres. Verujem da je to samo ubrzalo njegovu smrt - kaže naša sagovornica.

Milica naglašava da je nekoliko dana pre nego što joj je otac preminuo videla kako povraća krv.

- Bilo mu je mnogo loše, a ja sam krivila sebe za to. Uzela sam nož da sebi isečem vene, ali me je mama u tome sprečila. Mnogo sam volela tatu i strašno mi nedostaje - kaže devojčica drhtavim glasom.Nažalost, ni to nije sve Milica je pored svih loših stvari koje su joj se dogodile imala i tu nesreću da je izgubila pamćenje.

- Te večeri išli smo da se dogovorimo gde da čekamo srpsku Novu godinu, a ja se ni one prethodne ne sećam. Do tada sam bila mirna i povučena, a sada za sekundu izgubim strpljenje - priča Milica, koja je završila treći razred srednje medicinske škole.

Milica naglašava da je posle nesreće dobila želju da jednog dana bude sudija jer ju je zabolela nepravda koja je njoj načinjena.

- Bilo mi je užasno teško u sudnici. Tužiteljka je sve vreme navodila na to da sam kriva što nisam išla trotoarom. Pa na tom delu puta nema trotoara! Uostalom, on je nas udario i pobegao. Najviše me je zabolelo to što su njegovi sinovi rekli da se plaše da ih moj tata ne ubije. Niko od njih nije bio da me vidi i pita kako sam - naglašava potresena devojka i dodaje da još ima strah da pređe ulicu.

Milica ističe da joj smeta sažaljenje ljudi koje sreće na ulici.

- Ko god me vidi, odmah počne da plače. Mahom su to starije žene, koje odmah krenu da plaču i govore: „Jaoj, jadno dete, dobro si ostala živa, nisam znala da si to ti.“ Kao da ne znaju da sve to želim što pre da zaboravim - kaže Milica.

Ko u njoj trenutno uživa na hrvatskom moru za sada nije poznato, s obzirom da konstrukcija jahte omogućuje maksimalnu privatnost osobama koje borave na njoj.

Najbrža jahta na svetu "veli pauer" 118 (Wally power 118) već neko vreme privlači poglede znatiželjnih turista na Hrvatskom primorju, a posle Hvara, primećene je i u Skradinu nedaleko od Šibenika.

Jahta je duga 36 metara, a postiže brzinu od čak 110 kilometara na sat što je čini jednom od najbržih jahti koje su ikada sagrađene. Pri punoj brzini potrošnja goriva penje se i do vrtoglavih 3.500 litara. Cena jahte kreće se od 22 do 33 miliona dolara, zavisno od vrste motora koji ima.

Unutrašnjost ove morske zveri odiše pravim luksuzom. Na brodu se nalaze tri odvojena otvorena prostora: salon za goste, trpezarija i navigacijski kokpit.

Iz salona se pruža panoramski pogled nakon što se podigne staklo iz prednjeg dela broda, a staklene stene ujedno služe i kao zaštita od vetra.

Kabine se sastoje od velikih kreveta, bočnih ormara i kupaonice. U kuhinji se nalaze dva stola za četiri osobe koja se mogu mehanički spustiti na pramac broda.

Jahta je opremljena i sa šest plazma televizora, a ko u njoj trenutno uživa na hrvatskom moru za sada nije poznato, s obzirom da konstrukcija jahte omogućuje maksimalnu privatnost osobama koje borave na njoj.

Strana 4 od 12

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top