Automoto

Automoto (164)

default

Iako je tužilaštvo tražilo pritvor, sud mu izrekao samo meru zabrane napuštanja prebivališta. Mali Aleksa juče sahranjen u Subotici.

Vozač Vladimir V. (43) iz Beograda, koji je osumnjičen da je pre tri dana pregazio malog Aleksu Dimitrova (10) na Divčibarama, danas je nakon saslušanja u Osnovnom tužilaštvu u Valjevu pušten da se brani sa slobode, uz izrečenu meru zabrane napuštanja prebivališta.

Kako se saznaje, Vladimir V. se na saslušanju pred tužiocem branio na isti način kao u policiji, tvrdeći da su mu otkazale kočnice na automobilu i da nije postojala šansa da spreči nesreću.

- Vladimir V. se na saslušanju pojavio sa dvojicom advokata. Iako je vanredni tehnički pregled pokazao da su kočnice i sistem za upravljanje bili ispravni, on je nastavio da se brani tvrdnjama da nešto nije bilo u redu sa volanom, kao i da su mu otkazale kočnice - kaže izvor Kurira iz istrage.

Po okončanju saslušanja tužilaštvo je predložilo da mu se odredi pritvor, ali sudija za prethodni postupak Osnovnog suda u Valjevu to nije prihvatio i Vladimir V. je oslobođen.

Tragično nastradali dečak, desetogodišnji Aleksa Dimitrov, danas je sahranjen na groblju u Subotici.

Bolni jauci i zapomaganje za poginulim Aleksom Dimitrovim (10) prolamali su se juče ulicom Antona Aškerca u Subotici, iz kuće u kojoj je nesrećni dečak živeo sa roditeljima.

- Nema više mog sina - ponavljala je kroz jecaje.

Neutešni i još u neverici, u kući porodice Domitrov, okupili su se rođaci, prijatelji i nastavnici OŠ „Miloš Crnjanski“, koju je Aleksa pohađao. Nesrećna ekskurzija na Divčibarama odnela je mladi život. Otac Vladimir i Aleksina polusestra Milica (17) smogli su snage da podele svoju tugu i jad.

- Bio je anđeosko dete, dobra duša, dobro srce. Uvek je imao dobru volju i nameru, išao je ka pravdi, dobru i poštenju. Pazio je na sebe i čuvao drugare oko sebe - kaže Vladimir Dimitrov, otac stradalog dečaka, dok mu se u zagrljaj svija ćerka Milica, pokrivajući lice rukama.

- Od malih nogu, kad je seo u auto, prvo je naučio da se veže. Kad je vozio bicikl, imao je kacigu. Imao je i svoj mali motor na četiri točka i nije bilo šanse da sedne u njega, a da prvo ne stavi kacigu. Uvek je vozio polako i pazio da druge ne ugrozi u saobraćaju, da nekome ne zasmeta, da ne pomisle loše o njemu... Bio je lepa, dobra i pametna duša - priča skrhan od tuge i jada Aleksin otac. 

- Krenuli smo čim nas je pozvala, seli smo u automobil. Prvo nismo bili sigurni šta se desilo i tek usput smo saznali najtužniju vest u našim životima. Ostali smo bez našeg sina, našeg anđela. Bio je dete za primer u svakom pogledu, svi u školi su imali pozitivno mišljenje o njemu. Borio se za svaku ocenu i za svoje drugove - grcajući i sa pola snage kaže Vladimir Dimitrov.

Aleksina polusestra Milica (17) kroz suze je kratko rekla da neće imati s kim da slavi rođendan.

- Ništa više nema da se kaže. On je s anđelima. Trebalo je u novembru da proslavimo zajedno, ja punoletstvo, a Aleksa svoj 11. rođendan - rekla je Milica.

Prijatelji i meštani Subotice u neverici pričaju o pogibiji dečaka. 

- Ne daj, bože, nikome. Otac Vladimir je radoholičar, uvek je trčao da zaradi dinar i obezbedi porodicu i sina jedinca. Radi i grejanje i vodovod. Vrhunski je majstor - rekao je dobar prijatelj oca Vladimira. 

Prema svedočenju dece iz razreda, vozač „tojote“ iz Beograda, koji je usmrtio Aleksu i povredio dve devojčice na Divčibarama, u ruci je držao mobilni telefon i cigaretu! To mu je, kako se pretpostavlja, odvratilo pažnju tokom vožnje. Istraga će pokazati da li su tačne tvrdnje osumnjičenog V. V. da su mu, navodno, otkazale kočnice ili su Aleksini drugovi iz razreda dobro videli.

Stradali dečak je nekoliko dana pred ekskurziju bio bolestan, što ga je uznemirilo i uplašilo da neće otići sa svojim vršnjacima na dugoočekivane Divčibare.

- Imao je visoku temperaturu i brinuo je da možda neće otići na ekskurziju, koju je dugo čekao. Na kraju smo zbog njegove silne želje otišli kod doktora, samo da bi ozdravio što pre. Nedelju dana po povratku, u sledeći utorak, imali smo uplaćeno letovanje u Turskoj i tome se mnogo radovao - neutešno kaže Vladimir Dimitrov.

Fudbaler Juventusa Kristijano Ronaldo postao je vlasnik najskupljeg automobila na svetu, Bugatijevog remek-dela "La Voatur Noara".

Portugalac je za ovu zver na točkovima izdvojio 16.5 miliona evra.

Bugati je svoj novi model, koji u prevodu znači "crni automobil" predstavio prošlog meseca na Salonu automobila u Ženevi povodom 110. godišnjice postojanja.

Napravljen je jedan primerak koji je procenjen za 11 miliona, ali je na aukciji dostigao duplo veću cenu. Posle mesec dana je otkriveno da ga je kupio niko drugi do Ronaldo.

S obzirom da Ronaldo godišnje od ugovora zaradi 30 miliona evra, na šta se dodaje i prihod od reklama, jasno je da mu iznos koji mora da odvoji za Bugati ne predstavlja nikakav problem, odnosno da ovaj model košta tek dvomesečnu Ronaldovu platu.

Bugatijevu zver pokreće quad-turbo motor W16 od 8 litara koji ide i do 1500 konjskih snaga, sa šest ispusnih cevi! Karoserija je ručno rađena iz karbona, a posebno se ističu LED svetla koja su prvi put korišćena na jednom Bugatijevom modelu.

Portugalac u svojoj ergeli ima 20-tak skupocenih četvorotočkaša. Nedavno se pohvalio novim ljubimcem, Rols Rojs Kulinanom, a najskuplji automobil koji je do sada posedovao bio je takođe Bugati, model Kiron koji vredi oko 4 miliona evra.

U garaži mu društvo prave modeli Ferarija, Lamborginija, Bentlija, Aston Martina, BMV-a.

Nedavno se jednom beogradskom taksisti desila nesvakidašnja situacija koju je opisao u statusu na svom Fejsbuk profilu. Ovo je njegova ispovest: 

Prošlu noć, negde oko 1,30, primih vožnju u jednoj ulici na Paliluli. Dolazim na adresu i vidim žensku sileutu kako jednom rukom pokušava da zadrži veliki kofer da ne padne, a drugom, u kojoj drži neku torbicu, pokušava da namakne neki široki šal na glavu, ne bi li se valjda zaštitila od kiše koja je počela da pada. Zaustavljam se i izlazim da spakujem onaj veliki kofer u gepek, dok se ona za to vreme pakuje na zadnje sedište.

„Dobro veče, recite“, kažem.

„Idemo do aerodroma“.

Krećem.

„A, koliko će to da košta?“, upita.

„Nešto malo manje od dve hiljade.“

„A je l’ može za hiljadi i po?“

„Ne može, ali eto, može za 1700. Da se nađemo na pola.“

„Pa dobro kad hoćeš već da se cenjkaš, neka ti bude 1700.“

„Slušaj dileju… Ja hoću da se cenjkam, a ona traži mi da bude jeftinije!?“, pomislim, ali ćutim i vozim. Vidim da je tukla po nekom alkoholu, pa mi se nešto i ne mili da počinjem razgovor.

Usput sam saznao i da ima 37 godina i da se nesrećno zaljubila u „klinca“ kako reče od 21 godinu i da ima američko državljanstvo, gde je i živela 17 godina i da joj je dosta Srbije, pa ide kod ćaleta u Majami, sa uverenjem da se ovde nikada više neće vratiti i tako bla, bla u nedogled uz moje, pristojnosti radi, povremeno odobravanje.

U jednom momentu, dok smo se vozili auto putem, negde posle skretanja za stari novosadski auto-put ona reče:

„Jao, prebićeš me kada ti nešto budem rekla, ali to neću još da ti kažem.“

Naravno, istog trenutka sam pomislio da ima nameru da mi ne plati vožnju, ili da u najboljoj varijanti ima samo pomenutih 1500 dinara, oko čega i ne bih pravio neki problem.

„Daleko bilo da Vas prebijem. Pa ja uopšte nisam agresivne prirode“, ozbiljnog izraza lica kažem i kao odgovor dobijem komplimente tipa:

„Ma videla sam ja odmah da si ti super lik. Faca. Još ste jedino vi taksisti u ovoj smrdljivoj Srbiji zadržali taj neki šmekerski duh, ovo ono, itd.“

„E moj Vladimire, ova, koliko te hvali, nema ni tih 1500 dinara“, prolete mi kroz glavurdu, ali se i dalje pristojno osmehujem.

Dolazimo ispred prvog ulaza u aerodrom, zaustavljam se i sa novčanikom u ruci izlazim. Izlazi i ona, dolazi pozadi i pokuša da otvori vrata gepeka.

„Neće“, reče.

„Neće“, kažem i ja „baš sam glup, zaboravio sam da pritisnem dugme, a kod Forda se gepek otvara samo iznutra“, kažem uz osmeh i nastavljam „dajte, da naplatim onih 1700 dinara, da se ne šetam dva puta bez potrebe. Lako ćemo za kofer, imate vremena. Avion Vam poleće tek za tri sata“, trica…

Muk.

Gleda me i ćuti.

U sledećem momentu, priđe mi bliže (kao sramota je nešto) i tiho reče:

„Jao, ja stvarno nemam para da ti platim.“

„Ne razumem“, pravim se nevešt.

„Znaš, ja sam sve pare zamenila u dolare i stvarno nemam ni dinara.“

„Pa to bar, gospođice, nije nikakav problem. Ja sam, kao što ste malopre rekli, šmeker i neću sad da pravim neku buku oko toga“, sa osmehom kažem, napravim finu pauzu da sačekam njen osmeh; dobijam pomenuti, i nastavim:

„Postoji unutra menjačnica, nije nikakav problem da Vas sačekam dok razmenite novac.“

Muuuuuuu…

„Ali ja, pa, buu, muu, bee…. pa dobro“, jedva nekako sastavi „daj mi kofer i evo idem pravo u menjačnicu da razmenim, pa ću odmah da se vratim i da ti donesem novac.“

„Jeste, mamicu ti tvoju, sigurno ćeš da se vratiš. Šta, ja sam brabonjke jeo kad sam bio mali, a?“, pomislim pa kažem:

„Ma nemojte bez potrebe da se sa koferom cimate tamo vamo“, opet osmeh, „otiđite slobodno i razmenite novac, a ja ću evo dobro da Vam pazim na torbu dok se ne vratite.“

Jedno polutiho „ok“ joj se jedva otrglo iz usta…

Stojim ispred ulaza i čekam. Nema je bukvalno pola sata. Sreća pa je jutro i nema toliko gužve, pa ni policija, a ni komunalci ne prave problem što stojim (zaustavljanje je dozvoljeno bukvalno na minut samo radi istovara stranaka). U međuvremenu, vezom sam obavestio radio stanicu moje firme o „problemčiću“ sa naplatom, kao i o tome da stranke nema da se vrati i rekao im da ću kofer sa stvarima doneti kod njih ukoliko se stranka ne pojavi. Nije prošao ni minut, nailazi policajac i maše mi rukom da se udaljim odatle.

„Prijatelju, imam mali problem i molio bih te da me pustiš da stojim ovde još koji minut. Stranka mi je još pre pola sata izašla iz kola i ušla u zgradu da promeni devize jer nije imala dinara da mi plati vožnju, a njen kofer je kod mene i ako odem, neće moći da me nađe.“

„Je l’ ti ta stranka jedna onako niža crnka, sa napumpanim ustima, pripita?“, reče.

„Jeste“, kažem i već znam šta sledi.

„Eno je, prijatelju, ona tamo dole sa mojim kolegama. Traže te. Kaže da nećeš da joj vratiš kofere.“

Ja slušam i ne verujem. Izlazim iz kola. U to, nailazi i ona u pratnji dva policajca.

„Dobro veče, kakav je to problem?“, pita stariji od njih.

Ja ga i ne gledam, nego gledam u onu napumpanog ženskog prevaranta i pitam:

„U čemu je problem? Ne razumem, zašto ste zvali policiju!? Jeste li mi rekli da nemate dinare i da idete unutra da razmenite dolare i da Vas čekam!? Nemojte da me gledate, pitao sam Vas u čemu je problem!“, nastavljam povišenim glasom.

„Jadan si“, kaže ona.

Znači u sekundi mi je došlo da je tako zavalim bekhendom po onim naduvanim, balavim ustima, ali obzirom da to nikako nije dolazilo u obzir, blago povišenim glasom rekoh:

„Ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Dovezao sam Vas do ovde, i za vožnju koja košta dve, tražio hiljadu i sedamsto dinara, a Vi mi dovodite policiju, i ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Hajde, platite mi vožnju i da idem.“

Ona me gleda i ne progovara nijednu.

„Je l’ Vam dobro?“, upitah je uz brižni izraz lica, „hajde platite pa da se rastajemo.“

Ona i dalje ćuti i gleda me.

„Ja verujem da sam Vam simpatičan i da Vam je teško što moram da idem, ali imam obaveze i stvarno bih pošao ako se slažete?“

„Jadan si, stvarno si jadan“, prezrivo reče.

„Čekajte, Vi za koji sat letite, jeste li platili kartu? Nemojte da me gledate. Jeste li platili – jeste. Ne vidim u čemu je suštinska razlika između mene i njih pa da meni nećete da platite?“

Ona ćuti i gleda me.

Gledaju i slušaju i ljudi koji vare pljuge ispred ulaza u aerodrom, tako da mi i bi malo neprijatno.

Policajcu valjda dosadili i ona i ja pa progovori:

„Znate, po zakonu Vi ne možete da joj naplatite na silu. Ja mogu da Vam omogućim podatke i da je tužite i to je jedino što možemo da uradimo.“

„Stvarno?“ podignuh obrve uz ironični osmeh, „pa da li mislite da ja nemam pametnija posla nego da idem po sudovima i tužim stranke koje neće da mi plate vožnju? Pa da može tako, ja bih svaki dan imao po nekoliko ovakvih pacijenata. Ne biva gospodine. Ne biva.“

„Ne znam zaista“, ljubazno nastavi policajac, „ali kao što rekoh, Vi po zakonu morate da joj vratite kofer.“

Aaaa, hoćete da se igramo? Pa dobro…

„Koji kofer?“, uz začuđujući pogled dočeka ih kao šamar moje pitanje.

„Kako koji, pa onaj koji Vam je ostavila u gepeku!?“, reče začuđeno policajac.

„A ne gospodine, pa Vi ste u velikoj zabludi. To je moj kofer“, rekoh mirnog izraza lica.

„Molim!?“, reče u čudu on.

„Da, da, to je moj kofer i jedino što ja mogu da Vam dam je moja lična karta, pa neka gospođica mene tuži ukoliko smatra i može da dokaže da je pomenuti kofer njen.“

Izraz lica policajaca i šabanke – neprocenjivo.

„Da pokušam da Vam objasnim“, rekoh policajcu, „gospođica tvrdi da je kofer njen. Ja tvrdim da je kofer moj. Pošto Vi niste nadležni da odlučujete o tome ko je od nas dvoje u pravu, uputite gospođicu na privatnu tužbu, uzmite podatke od mene i prosledite joj ih. Dalje, mi idemo na sud, Vi ste svoj deo posla pravilno obavili i to je to. Pitajte gospođicu da li želi da joj omogućite moje podatke, ne bih li Vam dao svoju ličnu kartu.“

Policajac me gleda, pa gleda nju, pa mene, pa nju, pa je na kraju upita:

„Hoćete li da ga tužite?“

Ona ga i ne gleda, već mene fokusira pogledom i ponovo kaže:

„Baš si jadan. Misliš da si pametan, a jadan si i to za smešne pare“, reče sa prezirom.

Kunem se, u trenutku osećam kako me sekundi dele od odluke da je pred svima zavalim pesnicom preko labrnje (sramota me je što to kažem, obzirom da je žensko) i da time napravim sebi veliki, mnoogo veliki problem, ali zadnjim naporima uspevam da budem smiren i da poentiram kulturno.

„Molim Vas gospodine, upozorite gospođicu da me ne vređa i pitajte je da li želi da me tuži ili da se razilazimo polako. Već sam mnogo vremena izgubio, i iako mi prija svež vazduh i ovo neobavezno druženje, ja bih se udaljio ako nemamo više nikakva posla.“

I uopšte ne filujem tekst i ne ulepšavam ga, bukvalno sam tako rekao.

„Gospođice, hoćete li da ga tužite, još jednom Vas pitam?“

Ona ćuti i dalje me prezrivo gleda, a ja sa pobedničkim osmehom na licu kažem:

„Hvala Vam gospodo, ja bih pošao, ako nemate ništa protiv“, sedam u kola, onaj prvi policajac iz teksta mi maše rukom teraj, teraj i to je to, odlazim.

E pa sad putuj bez prtljaga u Ameriku, pa da te jadnik nauči ponašanju „gospođice damo“…

Malo kasnije sam kofer odneo u radio centar i ostavio ga koleginicama uz poruku da ga vrate vlasniku kada donese novac.

I šta kažete, ovo nije po zakonu?

Naravno da nije, ali mi se vrši velika nužda (vidite kako fin umem da budem kad se potrudim) od svih tih nakaradnih zakona koji štite džukele na uštrb poštenih ljudi. I znam da sam sebi samo napravio komplikaciju time što sam zadržao kofer, jer da sam alalio vožnju i prežalio pare, ne bih izgubio sat vremena na aerodromu i ne bih sa aerodroma morao da kofer nosim u firmu na Vidikovac, već bih nastavio sa poslom. Problem je što, ako se ne pobuniš protiv nepravde i ako se ne boriš za sebe, svi počinju polako da te gaze, a to već nikako nije dobro, a i bre ne mogu da dozvolim da me jedna klošarka pravi budalom.

Ne dam i tačka.

default

Vlasnici automobila koji su registrovani za pet osoba, a imaju samo četiri sedišta i četiri pojasa, već za sledeću registraciju moraće da spreme 4.500 dinara. Naime, prema novim pravilima, više se neće tolerisati vozila koja su registrovana za više putnika nego što imaju sedišta i pojaseva.

Vozači će tako morati da plate taksu za novu saobraćajnu dozvolu i potvrdu o stvarnom kapacitetu.

- Vozači prvo potvrdu o broju sedišta treba da traže od proizvođača, a ako je ne dobiju, da odmah odu u Agenciju za bezbednost saobraćaja, gde će završiti tu proceduru. Potom odlaze u servis na tehnički pregled. Poslednji korak je MUP, gde završavaju registraciju i dobijaju novu saobraćajnu dozvolu – navode u jednom centru za servisiranje.

Troškovi se razlikuju u zavisnosti od vozila. Tako oni koji imaju mlađe automobile, uglavnom su od proizvođača uspevali odmah da dobiju potvrdu o broju sedišta i to ih je koštalo od 1.500 do 3.000 dinara.

Fotokopiju te potvrde priložili su Agenciji za bezbednost saobraćaja i platili taksu za novu saobaćajnu dozvolu od 1.314 dinara, što je ukupno oko 4.500.

S druge strane, ima i onih koji nisu uspeli da potvrdu dobiju od proizvođača, pa su od Agencije morali da traže nalog za atestiranje vozila koje se obavlja u sertifikovanoj ustanovi i dodatno košta.

Milan Božić iz Auto-moto saveza Srbije kaže da je sve urađeno po ugledu na Evropu.

- Problem je nastao jer je veliki broj vozila, koja su predviđena za četiri putnika, u Srbiju uvezen iz inostranstva i registrovan kao da su za petoro. Tome je moralo da se stane na put – kaže Božić.

Iako su mnogi koji imaju ovaj problem pomislili da če ga rešiti ugradnjom dodatnog pojasa, u centru za servisiranje napominju da to nije moguće.

– Ako automobil ima četiri sedišta, on može imati najviše četiri pojasa. Ne možete ugraditi treći pojas pozadi ako nemate i treće sedište – ističu u ovom servisu.

Kazne za prevoz više putnika: Tri kaznena poena i suma od 6.000 do 20.000 dinara ako tom prilikom nije izazvana nezgoda; četiri kaznena poena i suma od 10.000 do 40.000 dinara ili zatvor 40 dana ako je izazvana nesreća.

Jedan od glavnih krivaca za ovu iskonsku nedoumicu je opšta neobaveštenost javnog mnjenja, kao i urbane legende iz vremena Mercedesa124 200 D čijih su 75 raga vukle tonu i po težak automobil po milion kilometara bez kvarova, uz prosečnu potrošnju od 7 litara lož-ulja.

To što taj motor ima svega pet pokretnih delova i što na njemu nema šta da se pokvari niko ne spominje, kao ni nesvakidašnje ubrzanje od 18.5 sekundi do "stotke". Poznajem ljude kojima prosečan seks sa sve predigrom traje kraće od toga ali, ma koliko da ih žalim, još mi je žalije vozača matore dizelke koji pokušava da pretekne nešto. Bilo šta.

Tehnološki gledano, ova dva goriva zahtevaju različite stvari kako bi postigla isto, ali na drugačiji način. Benzin traži fino raspršenu smešu i varnicu kojom započinje proces sagorevanja, ali ne podnosi prevelike pritiske (kompresiju). Dizel gorivu je potrebno upravo suprotno, dakle viši nivo kompresije kako bi se samo-zapalio bez varnice. Mnogi to ne znaju, ali ukoliko ubacite zapaljenu šibicu u kantu sa naftom ništa se ne dogodi. Ne kažem da sam to probao (al' ne kažem ni da nisam). Sa benzinom to vredi pokušati tek kada presecanje vena i vešanje nisu urodili plodom, pa čovek odluči da ode in the blaze of glory.

Vremena se menjaju, sa njima i tehnologije koje napreduju brzinom svetlosti, ali uvrežena mišljenja ljudi - to već malo slabije. Hajde zato da prođemo kroz nekoliko osnovnih faktora koji čine razliku između benzinaca i dizelaša, nakon čega bi svakome od nas trebalo da postane jasnije šta upravo njemu više odgovara,a to su:

Potrošnja goriva 

Mrzim je. Da nema potrošnje goriva vozio bih se po ceo dan, svaki dan. Ma, u špajz bih po teglu ajvara išao autom. Kada je ona u pitanju (potrošnja, a ne tegla ajvara) nedvosmisleni pobednik je uvek bio i ostao dizel, mada se dosta toga promenilo poslednjih godina. Pre svega, dizelke su nekada trošile jeftini D2, a realno i lož-ulje ako pretekne od grejne sezone. Danas je euro dizel skuplji od bezolovne 95-ice, te je ušteda značajno manja. Manja je i razlika u potrošnji jer su benzinski agregati sve štedljiviji, ali su i dalje tu neka dva litra više u proseku, barem kada se radi o motorima slične radne zapremine. Da li to znači da vam treba dizelaš? Da, ukoliko prelazite više od 25.000 kilometara godišnje. Tada ćete, uz trenutne cene, štedeti oko 400 eura godišnje na gorivu, što će u potencijalu neutralisati višu nabavnu cenu, ali i skuplje održavanje. Sve to pod uslovom da automobil zadržite makar pet godina i da izbegavate kratke gradske relacije koje su pogubne za moderne dizel motore. Pogubne jer DPF zahteva besmisleno dugu vožnju na besmisleno visokim obrtajima da bi se regenerativni ciklus uspešno izvršio. A svi znamo da reč ciklus nikada u istoriji nijednom muškarcu nije donela dobro. Uz to, upotreba automobila na kratke relacije onemogućuje dostizanje radne temperature kod dizelki čime se opet umanjuje razlika u potrošnji.

Održavanje 

Grozna reč koja obično podrazumeva da je nešto skupo crklo i da mora da se zameni, pri čemu se nešto drugo uvek menja uz to prvo jer će u suprotnom i to da crkne i sa sobom povuče i ono prvo i nešto treće. Stare dizelke su bile neuništive, bez svećica i razvodnika, samo BOSCH pumpa i blok motora. Sa druge strane, benzinski motori su danas ti koji imaju manje kvarljivih komponenti, gde pre svega mislim na dizne visokog pritiska, turbinu sa interkulerom, plivajući zamajac, filtere dizel čestica (DPF, FAP), recirkulacioni ventil izduvnih gasova (EGR) itd. Nažalost, zahtevi za većim performansama i nižom potrošnjom čine da se i u benzinske agregate ugrađuje sve više ovih sistema, ali su oni za sada još uvek značajno pouzdaniji i manje kompleksni. Takođe, uopšteno gledano, čak i najobičnije redovno održavanje automobila pokretanog dizel gorivom može biti i do 25% skuplje od benzinske alternative.

Osećaj u vožnji 

Za njega živimo, za njega dišemo, za njega ćemo poslednji euro cent da damo. Poznato je da benzinci zahtevaju više rada na menjaču, kao i da svaki malo jači dizelaš ne oseća uzbrdicu, uključenu klimu, pa čak ni deset paketa švercovanih španskih pločica koje teramo u gepeku (možda sam i ja nekad zspsz). Razlog tome je daleko veći obrtni moment, isti onaj koji pruža dobra međuubrzanja i mogućnost kretanja iz mesta bez dodavanja gasa. Maksimalni obrtni moment koji je kod modernih dizelki dostupan već od 1.500 obrtaja u minuti je opet posledica konstrukcije motora, dužeg hoda klipa usled potrebe za većim kompresionim odnosom, ali pre svega turbine promenljive geometrije koja je danas podrazumevani deo svakog dizel motora. Tamo blizu ulaska u crvenu zonu obrtomera, gde performanse dizel motora počinju da jenjavaju, benzinski tek počinje da se razigrava i mnogi vozači to ne bi menjali ni za šta na svetu. Pogotovo ne za buku, vibracije i dim karakterističan za motore koji su do 70-tih godina prošlog veka gotovo isključivo pokretali kamione i poljoprivredne mašine.

Rekavši sve ovo mogli bismo zaključiti da se odgovor na ovo pitanje svodi prevashodno na lični osećaj ili eventualno epilog neke svađe u kafani na temu ko je pametniji. Svako je uvek pametan kada treba potrošiti tuđi novac, ali retko ko će zastati i razmotriti sve činjenice hladne glave. Ja sam recimo do sada vozio pet benzinaca i četiri dizela i volim i jedne i druge, svake na svoj način. Stvari se razvijaju u takvom smeru da se svi parametri ove dve potpuno različite filozofije približavaju, a na kraju će i jedna i druga popustiti pred električnim pogonom. To ipak nije razlog da žmurite pred vlastitim željama, potrebama i mogućnostima.

Moj savet bi stoga bio: Ukoliko imate viška para - kupite šta god vam duša ište. Uostalom, što bi rekao jedan moj drugar, ko će vam kupiti ako nećete sami sebi. Onda taj novac možete trošiti nasumično i u velikim količinama na gorivo, registraciju, redovno održavanje i kvarove. Ako, pak, pripadate daleko većoj populaciji ljudi koji jedva skrpe novac za kupovinu samog automobila ili jednostavno ne želite da se rasipate, stvari u principu stoje ovako: Prelazite ispod 20.000 kilometara godišnje? Isključivo benzin. Prelazite preko 30.000 kilometara godišnje? Isključivo dizel. A šta je sa velikim opsegom između? Pa, u tom slučaju odluka zavisi od toga šta vas više nervira, to što ne možete da izvučete uzbrdicu sa uključenom klimom ili turbina à la catastrophe skuvana u sopstvenom ulju. Ipak, šta god da izaberete, gledajte makar da vam je ubrzanje do "stotke" značajno kraće od nekih drugih, takođe intimnih i adrenalinom ispunjenih trenutaka.

default

Ova slika nam dolazi iz Smedereva. 

Fotografiju nam je poslala čitateljka i sama šokirana onim što je videla, pa veli da podeli sa ljudima. Da se svi slatko nasmejemo.

I šta kažete? Pa zar nije faca?

Konan - ni manje ni više! Da li je neki odbegli svartio u Niš, ili je ovo nnišlijski Konan, ne znamo, ali priznajte da vas je nasmejala fotka.

Neverovatni smo!

default

Ova rasa pasa je verovatno najopasnija vrsta poznata čovečanstvu. Ejs je trogodišnji pit bul terijer i postoji veoma malo stvari koje on ne može da postigne, uključujući penjanje po zgradama i ulaženje kroz prozore.

On je toliko istreniran i ibučen da može da prepozna pištolj, a nakon što ga primeti odmah će pokušari da razoruža nosioca.

Trener Marlon Grenan opisao je snagu kada vas pogodi Ejs kao da vas "udari raketa".

Ejs je zapravo rođak sa još jednim neverovatnim pit bul terijerom, Hulkom. Hulk je priznat kao najveći pit bul na svetu i jedva stane na trosed, ali izgleda da ima jako mekanu dušu jer on nije u režimu psa čuvara.

default

Britanac Scott Nicholas iz Peterborougha uspeo je ostvariti pravdu nakon što je svojim Ferrarijem 458 tresnuo u rupu na putu.

Pritom je superautomobil pretrpio pozamašnu štetu, no sudu u Engleskoj trebalo je nekoliko mjeseci da donese presudu. Ipak, Scott može početi slaviti budući da će dobiti odštetu u iznosu od oko 10.000 funti.

Sve se dogodilo u maju prošle godine kada se Scott vozio u Ferrariju 458 Spider i naletio na rupu, što je rezultiralo otvaranjem zračnog jastuka i oštećenjem aluminijske felge na prednjem desnom točku.

Na skupom automobilu izmjena zračnog jastuka košta 6.000 funti, a dodatni troškovi čak 3.000 funti, odnosno više od 22.000 KM. Dodatno se plaćala i geometrija točkova nakon udarca. Na sve dijelove i zamjenu vozač je morao čekati čak tri mjeseca, a štetu je platio svojim novcem. Odmah po incidentu krenuo je u pravnu borbu koju je sada i službeno dobio.

Prema njegovoj izjavi za Mail Online, borba nije bila nimalo lahka, a na sudu su čak htjeli objasniti da superautomobil nema šta tražiti na putu.

Scott ističe kako ovo nije napravio zbog novca, već zbog principa jer smatra da ako godišnje izdvaja 800 funti za održavanje cesta one moraju biti uređene i bez ovakvih rupa. Dobivene novce donirat će u humanitarne svrhe.

Zanimljivo bi bilo kakvu bi vozač odštetu dobio kada bi se sa Ferrarijem provozao po balkanskim putevima

Prema rezultatima najnovijih istraživanja Agencije za bezbednost saobraćaja, procenat korišćenja pojasa na prednjim sedištima u Republici Srbiji je oko 83 odsto, a na zadnjim sedištima svega 12 procenata.

Uprava saobraćajne policije sprovešće pojačanu kontrolu korišćenja sigurnosnog pojasa i načina prevoženja dece u vozilima, u periodu od 11. do 17. marta 2019. godine, javlja RTS.

Međunarodna akcija počela je danas u svih 29 država koje su članice organizacije TISPOL (Mreža saobraćajnih policija).

Saobraćajna policija sprovešće pojačanu kontrolu usmerenu, pre svega, na sankcionisanje vozača koji ne koriste sigurnosne pojaseve, kako na prednjim, tako i na zadnjim sedištima, kao i onim vozačima koji decu prevoze na nepropisan način.

Prema rezultatima najnovijih istraživanja Agencije za bezbednost saobraćaja, procenat korišćenja pojasa na prednjim sedištima u Republici Srbiji je oko 83 odsto, a na zadnjim sedištima svega 12 procenata.

Takođe, prema podacima ove Agencije, oko 52 odsto roditelja prevozi svoju decu u vozilima na zakonom propisan način.

Od početka 2019. godine, u svojstvu vozača ili putnika u motornim vozilima, poginulo je 15 osoba koje nisu koristile sigurnosni pojas, od kojih je šestoro zadobilo smrtne povrede usled ispadanja iz vozila.

default

I to se dogodilo. Skoro dve godine od kako je predstavljen kao najseksi automobil planete, jedan Rols Rojs iz kategorije "down" kabrioleta je nabavio neko iz Srbije.

Superluksuzni automobil, nadaleko poznat kao jedan od ponosa Velike Britanije, ulepšao je Novi Pazar, gde će ubuduće, kao i na mnogim putevima Srbije izazivati veliku pažnju. Naročito kad potpuno otopli i leto krene prosto da mami kabriolete na ulice.

Prve fotografije su već izazvale reakcije čitalaca.

Zanimljivo, ova lepota od automobila koja je prvi put naziv "down" imala 1949. godine brzinu od 100km/h dostiže za 4.9 sekundi.

Na tržištu vredi oko 300.000 evra, a unutrašnjost, naročito kada se skine krov, mu je impresivna.

Zanimljivo, pre dve godine je sprečen ulazak jednog sličnog Rols Rojsa u Crnu Goru, koji je krenuo iz Trebinja.

Rols Rojs je stvar prestiža u svetu bogatih. Čak i Kristijano Ronaldo, trenutno najbolji fudbaler planete ima nekoliko u svojoj garaži.

Strana 5 od 12

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top