Automoto

Automoto (87)

"Fićko", kako ga od milošte Jovan zove, vozi se po Parizu uvek kada vremenski uslovi to dozvoljavaju, a prešao je 2224 km bez ijednog kvara

Jovan Jovanović (25) iz sela Bagrdan, nadomak Jagodine, veliki je ljubitelj automobila marke "fića", a svoju ljubav pretvorio je u avanturizam. On je autom starim 40 godina uspeo da ode do Pariza.

Od malena su ga privlačili stari automobili, voleo je non-stop da čačka ispod haube. Prvi susret sa "fićom" je bio sa njegovih 14 godina, kada su stariji drugari kupili taj auto i napravili kabriolet.

- Posle izvesnog vremena rešio sam da nabavim jednog. U susednom selu sasvim slučajno sam video da jedan stoji ispod orahovog drveta. Odmah sam pitao vlasnika da mi proda, ali nije hteo jer nije želeo da rizikuje, pošto je auto bio u raspadnutom stanju - prisetio se Jovan.

Međutim, on je bio uporan mesecima i uspeo je da ga ubedi, a prodavac nije hteo da mu naplati ništa - dobio ga je na poklon. Nije bio u voznom stanju, pa ga je dovezao traktorom do kuće. Kada su auto videli roditelji i deda, njihove prve reči bile su "šta si doterao to groblje".

Uprkos svim tim negativnim komentarima i bez podrške uspeo je da ga osposobi. Odradio je malo limariju i vozio se u dvorištu pošto fića nije imao papire.

Posle godinu dana, Jovan je položio vozački ispit, dodao još para i kupio drugog fiću, ali ovog puta sa papirima.

- Opet je bilo negativnih komentara, ali nisam obraćao pažnju na to. Bio sam uporan, danima sam radio oko auta. Upoznavao sam ga kao kada odem na sastanak sa devojkom, bukvalno je ovo tako bilo, "ljubav na prvi pogled". Odjednom je ušlo u krv, kao ljubav i želja - rekao nam je ovaj veliki ljubitelj automobila marke fića.

Radio je i išao u školu, nije izlazio kao svi, kako bi uštedeo novac za registraciju svog auta, koji je '77 godište. Vozio ga je ponosno, voljno i sa osmehom do ušiju.

Svakog "fiću" kog je kupio, zaradio je "pošteno sa svojih 10 prstiju", pošto nije imao podršku ni od koga. Svake godine je pazario bar jedan auto ove marke, a 2018. godine kupio je oko 14 vozila, od tih jedan je kupljen bukvalno za gajbu piva, uzet sa njive. Trenutno sada ima sedam automobila neke za menjanje delova, a neke za dalju restauraciju.

Sanjao je ove automobile, kako ih kupuje, kako ide na skupove, bukvalno ih je zavoleo. Oduvek je imao želju da ode na neki dalji put njime, što se i ostvarilo.

- Prvi put sam išao za Makedoniju 27. avgusta 2017. sa drugarom, to je bilo oduševljenje. Osmeh sa lica nisam skidao i nisam imao strah nimalo, tako da sam za početak prešao oko 700 km bez problema. Tada se javlja još veća želja i ljubav prema "fićama". Hteo sam da obiđem svet njime - rekao nam je Jovan.

Kada nije imao šta da radi na autu, jednostavno bi oborio prednje sedište i legao, zažmurio i odmarao.

Ovaj obožavalac "fića" iz Srbije je u Parz otišao u septembru 2016. godine, jer su poslovne prilike bile pogodnije, ali teška srca je ostavio svoje automobile. Kaže da "samo što mu suza nije krenula", ali je rekao sebi - vratiću se.

Proveo je 7 meseci u Parizu i svakog dana je govorio sebi - srediću jednog i doći ću njim ovde, u Francusku. Vratio se u Srbiju, ali ubrzo opet odlazi nazad u grad svetlosti, gde radi pet meseci i odlučuje da ode na odmor u svoje selo.

Čvrsto je rešio da sredi jednog i uputi se za Pariz njime. Sam bez pomoći radio je tri dana i noći oko limarije, pripreme i farbanja. Spremala se i Fićijada 14. avgusta u Jagodini, uspeo je da ga završi do tada.

- Pitao sam starije vozače fiće za savete za duži put, gde treba da obratim pažnju promotora, dobijao sam razne odgovore, neki su mi rekli čak da je fića za otpad, ali uglavnom su bili odgovori "svaka čast, dečko, mlad si, ponesi svećice, kablove, platine, kaiševe, karburator, prirubnice, đuntu i puni benzinom", poslušao sam svaki savet - prisetio se Jovan.

Tri dana pred polazak za Pariz planu se priključuje i njegov prijatelj "verni doktor", tako ga zovu, da mu pomogne da odrade mehanički sve što treba.

Kako je auto bio u prelaznoj godini iz starog u novi tim, morali su da zamene nekoliko stvari na motoru - hladnjak, vodenu pumpu, stavio je kućište sa termostatom, dodao skalu sa pokazivačem temperature, zamenili su lamelu, sipali novo ulje, antifriz - spakovali sve i čekao se trenutak polaska.

Na rastanku sa roditeljima, Jovan je primetio da su "oni ljuti, namršteni, videla se ta nervoza i briga čime je on to krenuo na tako dalek put".

Krenuo je 22. avgusta popodne, u Novom Sadu je pravio prvu pauzu. Potom je prešao srpsku, pa mađarsku granicu i ušao u Evorpsku uniju. Onda se desilo ono što je Jovan i očekivao.

- Vozio sam desnom trakom prosečnom brzinom 80km/h gde je auto imao normalnu temperaturu od 80 do 85 stepeni. Svi su me preticali uglavnom su mahali, slikali ili sam im video samo osmeh na licu. Posle 15 sati vožnje stigao sam u Beč, gde sam ostao nekoliko dana - ispričao je Jovan Jovanović.

Vožnja kroz Beč bila je neopisiva, na svakom semaforu nema ko ga nije pitao da li je fića na prodaju, a on je, naravno, odgovarao da nije. Na put je ponovo krenuo 29. avgusta popodne, napunio je rezervoar i izašao na auto-put gde se nastavlja atrakcija "male narandžaste munje".

Usput ga je zaustavio vozač kamiona, Srbin, jer je mislio da je Jovan kupio Fiću od njegovog dede. Pozdravljali su ga u Salzburgu i Minhenu, jednostavno svuda je bio nesvakidašnja pojava.

- Stigavši u Pariz ispred stana gde trenutno živim, ugasio sam motor, udahnuo i rekao sebi: "Jovane, uspeo si". Suze su krenule, a u grudima te nešto steže, osećaš vrelinu u telu. Vidiš ispred sebe veliki uspeh, o kom si maštao da i ostvario si ga - bio je iskren Jovan.

"Fićko", kako ga od milošte Jovan zove, vozi se po Parizu uvek kada vremenski uslovi to dozvoljavaju, a prešao je 2224 km bez ijednog kvara.

- Nikada ne bih menjao za bilo koje novije vozilo, jer "fića" se voli sve ostalo se vozi. Jedina i prava iskrena ljubav mi je ovaj auto. Rekao sam to 100 puta. Jedino me on nikada nije izneverio - zaključio je emotivnim rečima naš razgovor.

default

Celu situaciju, koja je mogla kobno da se završi, Saško je snimao mobilnim telefonom

Saško Donev iz Štipa, grada na istoku Makedonije, imao je ludu sreću što mu u automobilu nije bio uključen radio, pa je na vreme čuo da dolazi voz. Stao je nekoliko metara dalje od pruge koja kod sela Saramzalino preseca put Štip – Veles. Put je nov pa se šine i ne vide, a jedino upozorenje da tuda prolaze vozovi su sirena voza, oznake na putu i železnička rampa, koja u vreme prolaska voza nije bila spuštena.

Celu situaciju, koja je kobno mogla da se završi, Saško je snimao mobilnim telefonom, pa je video klip okačio na svoju i na Fejsbuk stranicu Zid saobraćajnog srama - kao upozorenje drugim vozačima.

Frapirani viđenim, ljudi su na društvenim mrežama besno komentarisali da je to mesto godinama neobezbeđeno i da predstavlja crnu tačku na putu Štip – Veles.

- Sto puta je na društvenim mrežama postovano za tu rampu, koja stalno stoji podignuta i niko nije reagovao. Šta treba da uradimo, sa pesnicama da uletimo kod onih koji su zaduženi za održavanje - napisao je Đorđi Pop Andonov.

Vladimir Gogov je dodao:

- Zbog takvih budalaština mnoge porodice su izginule na prugama i niko nije snosio odgovornost za njihovu smrt. Sramota.

- Pre dve nedelje sam napisala post baš o tom mestu. Prolazili smo, a voz 20-tak metara od nas... Rampe podignute, signalizacija nikakva - napisala je Ane Mencova – Zdravskovska.

- Ceo život prolazim tim putem i stalno je rampa u defektu. Još nije došla na red da je poprave. Sramota. 'Ajde da je mesec dana ovako, ali tako je decenijama unazad. Sramota je koliko je naroda tu izginulo. Ovo je kao ruski rulet... - napisao je Aleksandar Jeftimovski.

Čuvajte se, policija upozorava na ove slučajeve!

Kriminalci će smisliti razne načine da dođu do svog plena. 33-ogodišnja medicinska sestra je, vraćajući se sa posla oko pola 2 ujutru, videla na ulici dete kako sedi. Nije mogla dobro da vidi pošto je noć, ali bila je reč o lutki.

Odmah je zaustavila auto kako bi pogledala dete. Na svu sreću, odlučila je da ostane u kolima. U tom momentu, pojavili su se razbojnici koji su se krili iza drveta. Poneli su motke, pomoću kojih su hteli da provale i ukradu joj automobil, ali je on bio automatski zaključan.

Žena je dodala gas, prešla preko lutke i istog momenta pozvala policiju. Upravo bi ovako trebalo da se ponašate u ovoj situaciji.

Ukoliko vam se desi bilo šta slično, nemojte odmah istrčavati iz auta, možda je reč o prevari. U SAD-u su mnogi tako ostali bez svojih automobila. Čuvajte se!

default

Policija Gornje Austrije izdala je saopštenje u vezi s udesom i teškim kršenjem saobraćajnih propisa koji su se u ponedeljak desili na auto-putu A7.

Sve je počelo u Lincu gde su svedoci uočili šleper slovenačkih registarskih tablica koji krivuda gradskim auto-putem.

Nekoliko kilometara kasnije, u blizini izlaza Princ Eugen vozač je izgubio kontrolu nad teškim vozilom, šleper je proklizao i udario u desnu ogradu auto-puta.

Iako su prednja osovina prikolice i šest točkova pretrpeli ozbiljna oštećenja u udesu, vozač šlepera nastavio je vožnju!

Alarmirana je policija koja je tek 16 kilometara kasnije zaustavila šleper.

Utvrđeno je da se za volanom nalazi 38-godišnji državljanin BiH kod kog je izmereno neverovatnih 2,54 promila alkohola u krvi!

Policija mu je oduzela vozačku dozvolu i značajnu novčanu sumu kao depozit do izricanja paprene kazne koja ga očekuje.

default

Koliko god se pojedini upinjali da jučerašnji protest u gotovo svim gradovima u Srbiji, zbog visoke cene goriva, najpre pripišu gužvama u saobraćaju, a onda i opozicionom ujdurmom, fakat je sledeći: Srbija troši najskuplje gorivo, ne samo u regionu.

Uostalom, pogledajte još jednom ovu tabelu:

Ovde lepo piše da Srbi gorivo plaćaju skuplje i od Nemaca, a o tamošnjem i ovdašnjem standardu ne treba trošiti reči.

Ljudima je prekipelo, pa su juče glasno i jasno rekli šta ih muči.

Na političarima je da to tumače na ovaj ili onaj način i da probaju da shvati šta im to narod poručuje.

Za to vreme, pojavila se još jedna šokantna fotografija, koja možda objašnjava šta nam se to dešava.

Pogledajte je dobro:

Na tviteru se povela rasprava zašto je ovako, pa je bilo oprečnih mišlenja:

default

Ako ste se već odlučili za tip bicikla i odvojili novac, ostaje samo da pazarite. Međutim, vremena su takva da će (barem većina prodavaca) učiniti sve kako bi prodala proizvod, vredeo on ili ne.

Potkujte se dobro za svako sučeljavanje jer je dobro obavešten kupac ujedno I pametan kupac. Želeo bih Vam predstaviti priču koju je maltene svako od nas iz biciklističkih voda jednom prošao. Ako niste stručno potkovani, a nazire Vam se kupovina bicikla - pročitajte tekst koji sledi, može Vam samo biti od koristi.

“Iako biciklistička populacija u Srbiji lagano raste, još uvek nije lako među poznanicima naći nekog ko se razume u bicikle dovoljno da ume da da dobar savet pri kupovini bicikla. Ljudi pogrešno shvataju bicikle. Rekreativci po pravilu kupuju planince (MTB), jer to je terenski bicikl – može da ide svuda, dakle jak, udoban, izdržljiv.

Kako pogrešiti?

   

Evo kako:

   

Neupućen kupac ode u radnju ili na internet…i šta vidi? Lepo ofarban, što nabudženiji - to bolji. Amortizer napred i pozadi, a ako su i disk kočnice to je prava milina. Još ako je sve to stalo taman u budžet - nema bolje. Ili, raspita se neupućen kupac i čuje da je Šimano oprema odlična a da su X, Y i Z dobre marke. Dakle, bicikl X sa Šimano opremom je odličan!

Ili, uzmete najskuplji iz radnje – recimo, imali su Reebok bicikl i SuperFu bicikl; taj super je očigledno kineskog porekla a Reebok je firma, dakle Reebok… pa ne baš, bicikli su 99,9% isti, samo su im nalepnice drugačije. Bilo kako bilo, date gomilu para za loš bicikl koji se raspadne posle dve godine i smuči vam se biciklizam.

Osnovna greška koju ljudi prave je neshvatanje koncepta bicikla. Bicikl nije kao auto. Ne može da se kaže: “E, čuo sam da su Mercedesi dobri, dakle, sve što ima Mečkin znak na sebi je dobro, svakako mnogo bolje od Juga.” Nije ni motor, pa da se zna da je svaki KTM sigurno bolji od svakog Tomosa. Bicikl, to su Lego kockice. Gomila delova koji se pravilno rasporede i povežu da daju igračku. Ono što proizvođači rade je da naruče ram bicikla iz velike kineske fabrike (po sopstvenom dizajnu, kopiranom dizajnu, ili po tuđem dizajnu koji se nudi na prodaju). Kao što svi znamo ali se pravimo da nije tako, Kinezi prave sve, samo je pitanje proizvođačke specifikacije i kontrole proizvodnog procesa (Ono što se ne pravi u kineskoj fabrici svakako nije za našu ciljnu grupu jer košta više hiljada stranih valutnih jedinica kakogod da se okrene.). Onda na taj ram stave gomilu komponenti, koje proizvodi neko drugi (i na taj proizvod, zavisno od dogovora, napiše svoje ime ili ime proizvođača koji je naručio robu). Onda toj šklopociji daju ime. Tako fabrika X izbaci na tržište model Xx. Taj model pripada određenoj klasi a klase mogu da budu od budžetske, koja nije predviđena za više od povremenog vozanja duž lokalnog šetališta, do vrhunske, na kojoj sportisti svetske klase voze trke (ili na kojima snobovi pedalaju duž Vašeg šetališta).

Normalno, svaka klasa ima na sebi odgovarajuću opremu. Tako i Šimano ima delove od sira i reciklirane plastike koji se jedva drže u jednom komadu i funkcionišu kao da ih je sastavio osrednje talentovan sedmak na času OTO a ima i delove izrađene od karbonskih vlakana i legura za koje NASA neće saznati još 15 godina i spram kojih se šteluju cezijumski časovnici. A ima i bicikala ispod svake klase, kojima se sve proizvodi u no-name kambodžanskim i indijskim udžericama i kojima je osnovni tržišni adut da vizuelno liče na opaku mašinu. Otprilike kao kad propaliteti iz kraja na trulog Juga stave spojlere, auspuh fi 50 i tamnu foliju u nadi da će neka budala da pomisli da to onda mora da ima i tiptronik menjač uparen sa 400 konja. Početnici se po pravilu zaleću na takve jer svi znaju za štos sa Jugićem, ali se u bicikle slabo ko razume. Da vidimo kako to da sprečimo. (Sve vreme pričamo o MTB, kao podrazumevanom biciklu za početak).

Prvo, opšte stvari:

0. Donja granica troška za nov bicikl je 200 €, za polovan 150 €

    Sa ovim se, nažalost, morate pomiriti. Vreme je surovo. Pre je išlo za malo manje, sad se poskupelo. Bicikli jeftiniji od toga su sastavljeni od komponenti kojima trajnost nije jača strana i razliku u novcu ćete vrlo brzo potrošiti na servisiranje. Pritom sve vreme vozite bicikl koji loše funkcioniše.

1. greška: „Nabudženo“ nije obavezno i kvalitetno

    Amortizeri, kvalitetni amortizeri su veoma skupi. Takođe, dok se prednji amortizer može spakovati na bilo šta, (dobar) zadnji amortizer se po pravilu pakuje samo na dobar ram. Elem, dobar ram za 2 amortizera (da ne kažem, s punom suspenzijom) sa ta dva (dobra) amortizera (samo ram i amortizeri!) košta 3-4 puta više od celog „nabudženog“ bicikla koji se kao san uklapa u vaš budžet. Još ako u tu priču ulete i „diskovi“… ihahaj… Da ne davim sad, ako vidite bicikl sa obe suspenzije i diskovima, polovan bicikl, taj košta bar 500 € ako je u dobrom stanju. Nove da ne pominjem.

2. greška: Šimano oprema je vrhunska

    Pogrešno. Neke klase Šimano opreme su vrhunske, neke nisu.

Apsolutno najslabija klasa opreme koju je prihvatljivo imati na biciklu je Tourney. Vozio sam ovu opremu na svom prvom ozbiljnom biciklu; radi posao, ali niti ga radi naročito precizno, niti ga radi naročito dugo; svako malo je potrebno nešto doštelovati. Nije za naprezanja tipa trava, blato itd. Posle Tourney-a idu Acera i Altus; malo bolje rade od Tourney-a. Zatim ide Alivio. Alivio je do skora bio granica ekonomske klase, dok se sad računa u nižu srednju klasu opreme. Ako mahom bicikl vozite po drumovima, ništa Vam bolje ne treba.

Ozbiljna igra počinje s Deore opremom. Ovo je srednja-srednja klasa opreme i za ljude koji ne voze offroad završava 99% posla. Moj bicikl za asfalt od nabavke (godinama unazad) ima Deore opremu koja radi besprekorno.

Viša srednja klasa; Deore LX i Deore SLX (u redovnom govoru ono „Deore“ se izostavlja, koriste se samo ovi „pridevi“). LX je zamišljen kao oprema za cikloturaše (one koji napakuju bicikl prtljagom pa odu na more, ili na put oko sveta), SLX kao oprema za offroad.

Visoka klasa: Deore XT; 95% ozbiljnih bajkera na svom biciklu ima bar jednu stvar iz XT klase, zahvaljujući crnom tržištu. Za ovim nivoom opreme realnu potrebu ima 5% biciklističke populacije, koja se takmiči ili baš ozbiljno vozi offroad i očekuje da oprema radi glatko i pouzdano u SVIM uslovima. Obratite pažnju na *svim* – na ovo se svako obraduje, ali bicikl umočen u mulj 20 puta u prethodnih 1000 metara, koji i dalje besprekorno koči i besprekorno menja brzine realno treba šačici ljudi. Svi ostali će biti srećniji i sa opremom koja se neće snaći u mulju i granju ali odlično radi po lepom vremenu i razumnom terenu.

XTR – ova oprema ima poseban sajt. NASA je ugrađivala XTR sajle u komande spejs šatla… potrebna ljudima koje od pobedničkog postolja na ozbiljnim trkama deli manje od sekunde. Svima ostalima služi kao kompenzacija za nedovoljnu nabudženost neke druge opreme, obično reproduktivne.

Dok se još bavimo opremom, pomenimo (početnicima nepoznatog) američkog proizvođača opreme – SRAM. Jedina ozbiljna konkurencija Šimanu; poslednjih godina se često desi da SRAM bude nosilac inovacije a Šimano taj koji ih sustiže u sledećoj generaciji opreme.

SRAM takođe pravi opremu u svim nivoima, koju je po imenu lakše svrstati u odgovarajuću grupu. Odmah dajemo i ekvivalentnu Šimano klasu.

X-3 i X-4 – ekonomska klasa

X-5 = Deore

X-7 = SLX

X-9 = XT

X-0 = XTR

Lično, mislim da je SRAM bolji; čim sam krenuo da sam sastavljam bicikl za planinu, na njega sam stavio SRAM. Milina.

3. greška – Proizvođač bicikala X je vrhunski

    Kratak rezime: to što na ramu piše X ne znači da je sve ostalo automatski bombona. Pogledajte opremu na biciklu pa ćete znati u kom filmu taj bicikl igra. Scott ima karbonske modele koji koštaju deset hiljada evra, ali to ne znači da je bicikl na kome piše Scott napakovan Tourney opremom 3x bolji (pošto je već 3x skuplji) od modela manje renomiranog proizvođača s istom opremom. Mogu samo da vam kažem koje bicikle da uvek izbegavate:

- Sve bicikle koji se prodaju u univerzalnim prodavnicama / lancima sportske opreme.

- Sve bicikle koji se prodaju po tržnim centrima. Ovo su (s izuzetkom nekih modela Nakamure, koju prodaje Intersport, ne znam ima li gde KTM-a) sve modeli koji „imaju prođu“ jer su ili jeftini ili „izgledaju“ a bez izuzetaka su prilično lošeg kvaliteta.

- Sve bicikle koji se prodaju u radnjama koje imaju manje od 5 izloženih modela (i koje po pravilu prodaju i nekakve alatke za po i oko kuće) – iste te modele (i još koji preko toga), verovatno po nižoj ceni, možete naći u velikoj prodavnici bicikala i opreme.

- Sve bicikle koji imaju 18 brzina. Minimum je 21 brzina (3×7) – ne zbog broja brzina, nego jer na tom nivou počinju da imaju kakav-takav kvalitet materijala, dok je sve ispod toga kineska prodavnica. Još bolje ako uzmete bicikl sa 24 brzine (3×8 – osmofaz) ili 27 brzina (3×9 – devetofaz), jer se taj nivo opreme još uvek proizvodi u ormalnim fabrikama.

- Bicikle s čeličnim ramom (ponesite magnet u kupovinu). Dobar nov čelični ram košta više nego što bi vam palo na pamet da date za jako dobar nov bicikl. Sve ostalo je kineska prodavnica.

Pa koji bicikl da kupim?

Na ovo vam retko ko direktno odgovara, da ne bi posle bilo da Vas je obmanuo – “Kupio sam ovo a to nije ono što sam hteo / je raskantano (ako je polovno)“.

Prvo razlučite. Hoćete li nov bicikl ili polovan bicikl. Da preformulišem; da li možete sebe da ubedite da je skroz ok kupiti polovan auto, ali je nesigurno kupiti polovan bicikl? Da, ja navijam za polovan bicikl. Zašto? Zato što je tržište malo, imamo samo nekoliko prodavaca ozbiljnih bicikala (od kojih su dva i proizvođači sopstvenih marki – Polar (Planet bike) i Capriolo (Capriolo). Monopol istovremeno znači da prodavci diktiraju visoke cene. Treba baciti pogled na paletu cena i u razmatranje uzimati skuplju polovinu. Kad se vidi koliko je to para i koju opremu dobijate za te pare… polovnjaci postaju logičniji izbor. Ako i dalje gađate novo – ponesite više para nego što ste hteli da date.

Umesto fusnote: najbolje (i najskuplje) je sklopiti svoj bajk, od nule, dok je češće u igri nadogradnja menjanjem opreme koja je već na biciklu, ali to je već igrarija za ljude koji dobro znaju šta hoće i zašto. Bicikli se kupuju po dobro snabdevenim prodavnicama biciklističke opreme, ako Vas zanima nov bicikl, ili po oglasima, ako tražite polovne ili sivu ekonomiju i znate šta radite. Servisi sa dozom renomea prolaze za oba. Praktično svi koji prvi put kupuju ozbiljan bicikl se prevare, bilo da prođu skuplje ili da uzmu lošije. Štos je prevariti se malo, ne mnogo.

default

Ivicu Repića, jednog od poznatijih hrvatskih samograditelja električnih vozila, ne plaši poskupljenje ni struje, a ni nafte ili benzina.

 

Svakog dana taj se elektroničar i samouki kućni graditelj automobila na struju svojim električnim Audijem A6 vozi iz Ivanca u 40 kilometara udaljeni Ludbreg na posao i nazad i to potpuno besplatno. Baterije, naime, puni na javnim punjačima na kojima je to u Hrvatskoj, uz registraciju, još uvek besplatno.

Ali, i da nije besplatno, Ivica na kući ima solarne panele koji mu dnevno mogu osigurati 100 kilometara vožnje, a 28 kWh struje sačuvane u baterijama automobila pomoću hibridnog konvertora može koristiti i za kuvanje, navodnjavanje vrta i druge potrebe. Zapravo, struje bi iz baterija auta bilo dovoljno za četiri dana uobičajenog korišćenja svih kućnih uređaja.

 

“E da sam u Dalmaciji gde ima više sunca nego ovde na kontinentu, imao bih struje za izvoz”, šali se Repić i dodaje kako ga 100 kilometara u njegovom Audiju A6 na struju po najskupljoj dnevnoj tarifi prema današnjim cenama struje nakon poskupljenja košta 2 evra, a ako puni baterije po noćnoj tarifi, onda istu kilometražu može preći za upola manju cenu.

“Nedeljno prelazim više od 1.000 kilometara, pa za gorivo uštedim i više od  200 evra mesečno”, kaže on.

Štaviše, Ivica Repić, koji radi na održavanju javne rasvete u ludbreškom komunalnom poduzeću Lukom, osim solarnih panela na krovu ima i vakuumske kolektore, pa, na primer, veš mašina koristi već zagrejanu vodu.

 

 - Samo na jednom pranju veša tako uštedimo oko 30 evrocenti - kaže Repić.

Solarne panele i vakuumske kolektore za grejanje vode postavio je pre sedam godina, a investicija se već isplatila. Zimi, kad nema dovoljno sunca, vodu zagreava pomoću peleta, plina ili kamina na drva, koje ionako koriste za grejanje kuće. Ceo sistem je automatizovan, a složio ga je sam.

Svoj prvi prerađeni električni auto prodao je za 4.500 evra u Slavonski Brod i još uvek nakon 85.000 kilometara vozi kod novog vlasnika. A sada vozi električni Audi A6 iz 1996. u koji je ukupno uložio 10.000 evra, a najveći trošak su LiFepo4 baterije koje je za 7.000 evra kupio u Nemačkoj.

 - Kuvanje kafe ili pečenje palačinki najmanji je problem. Svoj električni auto mogu koristiti kao mobilni agregat za struju široke i korisne primene, od kampovanja do servisa. Ako mi kod kuće nestane struje, pomoću pretvarača naizmenične u jednosmernu struju i baterija iz auta mogu koristiti klima-uređaj ili veš mašinu - kaže Ivica.

Njegov Audi ima domet od 200 kilometara, a maksimalna brzina je 110 km/h.

S Audijem je već odvozio 55.000 kilometara. Sam je prilagodio Battery Management System, koji upravlja baterijom i zapravo je mozak celog sistema, a u svakom trenutku na svom pametnom telefonu može videti kakvo je stanje baterija i koliko se treba puniti.

Kako li se osećao mladić kada se sa bentlijem zaglavio u pesku na plaži

Kako li se osećao mladić kada se sa bentlijem vrednim 160.000 evra zaglavio u pesku na plaži.

Pokušali su da ga izguraju ali nije uspelo.

Na kraju su u pomoć dovezli traktor. Tek tada se ova moćna i skupa limuzina izvukla iz peska.

default

Ja sam dobar vozač, ali često mislimo da smo bolji nego što jesmo. Ako ćete biti glupi, stvari kao ova će se događati, rekao je vozač motora

Snimak bajkera Džeka Sandersona (21) na Jutjubu, šokirao je ceo svet. S obzirom na to da je u videu prikazan njegov pada sa motora niz nizbrdicu od 12 metara.

On je ovo nekim čudom preživeo.

"Ulazio sam u krivinu i išao sam sve šire i šire. Kad sam video samo delić automobila, znao sam da sam u problemu. Izabrao sam da se strovalim niz brdo, radije nego da udarim u kola. Bila je to najbolja stvar koju sam mogao da uradim. Mislio sam da sam mrtav. Kad sam otvorio oči na dnu sve je bilo crno-belo", kazao je za Džek.

Ovaj video je za nekoliko sati pregledao veliki broj ljudi.

"Neverovatno je koliko je ljudi pogledalo video. Objavio sam ga kao upozorenje drugima. Ja sam dobar vozač, ali često mislimo da smo bolji nego što jesmo. Ako ćete biti glupi, stvari kao ova će se događati. Uvek imam kameru na kacigi, većinom za zabavu, ali i za slučaj da se nešto dogodi", objasnio je.

Nezadovoljan performansama svoje Lade Samare po snegu, Andrej iz Omska preuzeo je stvar u svoje ruke.

Za izradu ovog neobičnog vozila na gusenični pogon, Andrej je iskoristio delove s auto otpada, metalni otpad i kao referencu, snimak koji je vidio na televiziji. Na tom snimku svidela mu se ideja da s tako prerađenom Ladom može ići gde god poželi.

Kako bi približio svoje novo vozilo porodici ruskih tenkova, nazvao ga je T-21099.

Strana 1 od 7

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top