Balkan

Balkan (220)

default

Darko Kovačević "Daruvarac" juče je pušten na slobodu.

Iako je skoro ubio tinejdžerku u zadarskom kafiću, on je juče u pratnji policije izašao iz pritvora jer je prošlo šest meseci. Osumnjičen je za nanošenje teških telesnih povreda, a za što je maksimalni pritvor pola godine.

Kovačević je, da podsetimo, u junu je u kafiću na zadarskoj Meladi brutalno pretukao 18-godišnju devojku. Tinejdžerku je tukao pesnicama i nogama gotovo pola sata. Nesrećnu devojku je udarao nogom u glavu dok je bespomoćno ležala na podu kafića.

Danas se javila i pretučena devojka.

"Eto našeg pravosuđa! Za ovog idiota nemam reči niti ću išta reći jer je stvarno suvišno da trošim reči na monstruma. Kriminalac običan, kao i vlasnici kafića. A vlasnici kafića su pobegli i nisu se ni udostojili da se pojave na sudu, a zašto? - Istina boli. Toliko o tome", kazala je Zadranka, prenosi RTL.

"Nema potrebe da ne imenujem pomagača jer ga je ionako javnost prozvala i javno obeležila", dodaje ona.

default

Gradnju novog arapskog naselja u opštini Hadžići, u mestu Drozgometva, iza kog stoji kompanija “Al Bajrak Junajted Kompani”, već sada prate brojne kontroverze.

Redakciju Avaza je pozvao muškarac iz Mostara, koji se predstavio kao radnik jedne firme koja je izvodila radove u ovom naselju. Požalio se da investitor njegovoj firmi nije uplatio novac za radove koje su oni uspešno realizovali i da već pet meseci čekaju na svoje zarađene dnevnice.

"Mi smo posao odradili. Sve je bilo uredu dok smo radili. Kad smo posao završili, naš gazda je rekao da nema novca, jer mu nije isplaćeno za radove od investitora. Mi radimo za dnevnicu i to je meni i mojim kolegama sve. Bilo je priča da nemaju ni sve potrebne dozvole. I sada nas neko vuče za nos. Šta treba, da odemo i sravnimo sa zemljom te kuće? Ima nas 50 koji nismo dobili ni marke za urađeni posao", rekao je pre nekoliko dana jedan od radnika.

Do naselja se dolazi makadamskim pristupnim putem, koji koriste građevinske mašine. Još nije ni asfaltiran. Na samom ulazu, kako je to običaj, nema table na kojoj se obično nalaze podaci o izvođaču radova, roku završetka, investitoru, nadzoru.

Nema ni radnika niti građevinskih mašina. Iz jednog kontejnera poziva nas mlađi muškarac, koji se predstavlja da je čuvar gradilišta i pokušava da da odgovore.

"Zvaću ja Muhameda (predstavnik kompanije), neka vam on sve ispriča šta je bilo. Znam da su se ti neki radnici žalili, da su dolazile inspekcije, čak je i policija dolazila da interveniše", usput spominje čuvar.

Muhamed je na jednoj od društvenih mreža odgovorio je na pitanja, jer stranica kompanije, koja je registirovana na Ilidži, na adresi ulica Josipa Slavenskog broj 9, nema informacija o kontaktu.

"Sve su radili pogrešno pa su napali i nadzornog i tako dalje. Dole sve prokišnjava. Pićemo kafu za koji dan, ne mogu više informacija, možda si neki njihov prijatelj", napisao je u odgovoru Muhamed Šabanović. Na pitanje čiji prijatelj i ko je radio nadzor u naselju u Drozgometvi, odgovorio je: "Ne mogu više informacija da dajem. Bićete obavešteni dok advokat sakupi dokaze. Istraga tek sada počinje".

Poslao je i faksimile nekoliko uplatnica firmama koje su izvodile radove. Iz Avaza su posli pitanja da li je firma dobila sve građevinske i ekološke dozvole, a pokušali su da dođu i do Hamde Ejubovića (SDA), načelnikom opštine Hadžići, ili s nekim iz Službe za prostorno uređenje, urbanizam i građenje, ali bez uspeha.

default

Predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik izjavio je da na Balkanu nije moguć trajan mir sve dok postoji problem granica i "otetosti teritorije", te da je za stabilnost neophodno redefinisanje, odnosno objedinjavanje prostora gde su većinski dominantni narodi

- Mi smo ovdje eksperiment koji nije dozvolio da se narodi razgraniče na istorijski način, da izgrade svoje države i onda pokušaju da sarađuju i grade prijateljstvo, nego smo ostali u tinjajućem sukobu o mnogim pitanjima. Sve dok imate problem granica i otetosti teritorije ne možete da obezbedite trajan mir - rekao je Dodik za "Večernje novosti", komentarišući ideju o razgraničenju sa Albancima.           

On je naglasio da Republika Srpska otvoreno prati politiku Beograda i prihvatiće sve što Srbija izabere kao definitivno rešenje.

Dodik je istakao da ostaje pri svom stavu da će Republika Srpska proglasiti nezavisnost ako Kosovo dobije stolicu u UN.

- Mi smo već odvojeni, samo to nije proglašeno. BiH je potpuno podeljeno društvo. Država ne funkcioniše, već postoji neka njena imaginacija. Dejtonski sporazum je 'sklepao' tu zemlju koja nema ništa zajedničko, a mi sad treba da pokušamo da napravimo neku zajedničku politiku. To ne ide - rekao je Dodik.

On kaže da nema dileme da će se u geopolitičkom i regionalnom kretanju stvoriti momenat u kojem će ujedinjenje Srbije i Republike Srpske biti moguće.

- Nemam dileme da će se to desiti, samo se bojim da ja ili neko drugi taj momenat ne propustimo - napomenuo je Dodik.

On je rekao da će, ako bude mogao, ubrzati proces ujedinjenja, ali da nije avanturista i neće uvoditi narod u stradanje ili izbeglištvo.

- Najstabilnije bi bilo kada bi se Srbi objedinili u jednoj perspektivnoj državi Srbiji. Nismo nikada nikoga u istoriji napali, pa nećemo ni sad. Taj prostor pripada nama. Kako će neko iz Sarajeva moći da kaže da je Banjaluka njegova? Nije njegova, već naša, srpska. Ona oseća da pripada Srbiji. Svi to misle i 99 odsto Srba smatra da je to Srbija, a drugi mogu da se bore protiv toga koliko hoće, džaba im - naglasio je Dodik.

Odgovarajući na pitanje smatra li da bi protesti u Beogradu mogli da dožive "majdanizaciju" i da li je to interes zapadnih sila, Dodik je ocenio da je primarni interes Zapada da ima nestabilne države u regionu kako bi mogli da intervenišu. 

- Niko ne želi jake lidere u regionu. Čim to neko postane, destabilizuju ga, jer im smeta. Srbija sad rešava problem Kosova i treba joj jaka pregovaračka pozicija, ali ako imate nestabilnosti unutra, odmah niste dovoljno snažni. Ovi koji hodaju ulicama nisu ni svesni upotrebe i zloupotrebe u tom pogledu - rekao je Dodik.

On je istakao da ne mari za zamerke zbog njegove podrške predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, navodeći da podržava to što Vučić radi.

- Da nije demokratska, vlast (u Srbiji) bi izvela policiju i vojsku i razbila proteste - istakao je Dodik.

Navodeći da je u Srbiji evidentan ekonomski rast u uslovima kada ekonomije u okruženju stagniraju ili opadaju, Dodik je rekao da je Vučić svestan problema i reaguje na njih.

Povodom problema u formiranju vlasti u BiH, Dodik je rekao da je ta vlast uvek u paralizi i ukazao da je BiH nemoguća konstrukcija, a da je paraliza njen koncept.

On je naveo da to utiče i na Republiku Srpsku, ali je Srpska i u nemogućim uslovima pokazala sposobnost da egzistira.

- Da nema stranaca, BiH ne bi trajala ni dva dana. Pustite nas i mi ćemo biti država - poručio je Dodik.

Odgovarajući na pitanje da li će se, ako bude nastavljena blokada, Srbi povući iz parlamenta BiH, a on iz Predsedništva, Dodik je odgovorio da "će napraviti taktički najbolje što je moguće".

- Nešto mi se sviđa da ih malo iritiram tamo - rekao je Dodik.

Upitan da li mu je njegov savetnik, režiser Emir Kusturica poklonio kišobran u bojama srpske zastave da ga nosi u Predsedništvo BiH, Dodik je rekao da mu je "doneo nešto i neke knjige", ali da ga nije nosio jer nije ni bilo kiše.

- Kad se probudi (Kusturica) ujutro odmah zove telefonom i govori o tome šta možemo očekivati za 10, 15 godina. Uporan je, u nekim stvarima ne odustaje. On je moj prijatelj, politički istomišljenik, čovek sa nesumnjivim autoritetom, koji može svima nama da pomogne - rekao je Dodik.

default

Da li ste gledali film “Od sumraka do svitanja”? Ako jeste, lakše će vam biti da u mislima dočarate autentičnu priču koja sledi. Ukoliko niste, reći ćemo vam da u tom filmu glavni protagonisti, inače kriminalci koji beže iz SAD, dospevaju u jedan sumnjivi meksički bar, bolje rečeno javnu kuću, gde u toku naredne noći doživljavaju čitav niz bizarnih i jezivih scena. Jer, ispostaviće se, objekat za koji su mislili da je bordel u stvari je – vampirsko gnezdo…

Ali, dok je pomenuti film samo plod umetničke imaginacije, ono što se dogodilo mladom ruskom vojniku rodom iz Sankt Petersburga bilo je i te kako stvarno. Bar on tako tvrdi u ispovesti za petersburški list “Strašnaja gazeta” koji se bavi temama iz oblasti graničnih područja nauke. Možda njegova priča nama i ne bi bila toliko zanimljiva da se strahote koje su ga snašle nisu dogodile u ovim našim krajevima, tačnije, u jednom striptiz-baru nadomak Bijeljine! Naime, tada 23-godišnji Aleksej Petuhov, kako se zove taj ruski vojnik, već dve godine službovao je u međunarodnim snagama u Bosni, kao pripadnik ruskih jedinica SFOR-a. Imao je solidnu platu, nekih ozbiljnijih problema nije bilo, sa lokalnim stanovništvom Rusi su se dobro slagali… Aleksej je već želeo da podnese molbu da mu se službovanje u Bosni produži za još dve godine kada je njegova “bosanska odiseja” prekinuta na izuzetno surov način – mladi Rus se u svoj rodni grad vratio u invalidskim kolicima! Uostalom, evo njegove priče koju prenosimo iz “Strašnaje gazete”:

“U Bosnu sam stigao jula 1998. godine i moram reći da sam se sasvim dobro snašao u toj, za mene novoj sredini. Kako su se sukobi već bili uveliko stišali, nekog pravog vojničkog posla i nije bilo. Sve se svodilo na održavanje borbene gotovosti, obezbeđivanje određenih objekata i eventualne rutinske intervencije. Sa tamošnjim žiteljima, posebno sa Srbima, imali smo odlične odnose. Sve u svemu, mogu reći da mi je tamo bilo izuzetno lepo, pa sam, pošto se bližio kraj mog službovanja, već bio odlučio da podnesem molbu za produžetak boravka. Da, moram da napomenem i to da sam koristio svaku priliku da odem do Sankt Petersburga gde me je čekala moja verenica Svetlana. Naravno da ona nije bila baš oduševljena mojom odlukom jer je to značilo da će se naše venčanje odložiti za najmanje dve godine. Ali, kako je to bio jedini način da obezbedimo našu buduću egzistenciju, Svetlana je pristala i na tu žrtvu.

TAJANSTVENA “ČORNAJA DIRA”

Kao što znate, gde god ima vojske, tu su i žene lakog morala koje zarađuju na račun ‘vojničkih fizioloških potreba’. Tako je i u Bosni toga bilo na pretek. Iako zvanično nije bilo nijedne javne kuće, pod okriljem barova, noćnih lokala i sličnih objekata sa ‘legalnim’ nazivima odvijao se najstariji zanat na svetu. Međutim, ja sam takva mesta izbegavao jer sam zaista voleo svoju Svetlanu. Naravno, moji drugovi su me stalno nagovarali da odem s njima u provod, govoreći kako tamo ima puno ‘naših’ devojaka, pa ako već neću ništa ‘konkretno’ da radim, onda bar mogu da se sit izrazgovaram na svom jeziku sa nekom ženskom osobom. Uporno sam odbijao sve njihove pozive i jedino sam pristajao da odem u poneki ‘normalan’ kafić gde bih popio par votki i posle toga – pravac kasarna. Zbog takvog svog stava morao sam da trpim stalna zadirkivanja drugara, a dobio sam i posprdan nadimak – ‘baba’. Oni su uvek bili puni priča kad bi se vratili iz ‘pohoda’, a posebno su bili oduševljeni jednim striptiz barom koji se nalazi u blizini srpskog gradića Bijeljine, a koji su oni među sobom zvali ‘Čornaja dira’ (crna rupa, op. prev.). Tamo je, pričali su, bilo posebno ‘žestoko’, a neki su čak govorili da su tu doživeli i natprirodna iskustva. Ja tome nisam pridavao apsolutno nikakav značaj, a njihove ‘fantastične’ doživljaje pripisivao sam uticaju velikih količina popijene votke. U kakvoj sam samo zabludi bio!

I onda je došla ta crna subota. Bio je 15. april, a ja na odsustvu nisam bio još od prošlog oktobra. Tog dana me uhvatila neka nostalgija, non-stop sam razmišljao o Svetlani, u stvari, da budem iskren, više o njenom telu i našim ludim noćima u Sankt Petersburgu. Imao sam slobodan dan i od ranog jutra sve je krenulo nekakvim čudnim tokom. Naime, moj dobar prijatelj Mitja tog prepodneva je dobio vest da mu je žena rodila sina i već posle ručka u našoj sobi se našla gomila pića i hrane. I ja sam učestvovao u njegovom slavlju, a sa svakom popijenom votkom misli o Svetlani postajale su intenzivnije. Ne mogu da opišem kakva je to želja bila. I, kako su proticali sati, ta konkretna čežnja za Svetlanom pretvorila se u neku uopštenu želju za blizinom žene, za nežnostima, poljupcima… Već je uveliko pao mrak kada je Mitja predložio: ‘A sad idemo da proslavimo na pravi način. U ‘Čornuju diru’!’. Ja to kao da sam jedva dočekao i prvi sam glasno prihvatio predlog. Ostali, to jest oni koji već nisu popadali po krevetima, sa oduševljenjem su dočekali moj pristanak i nas desetak, na čelu sa Mitjom, krenuli smo pevajući iz kasarne. Taksijima smo se odvezli do lokala… To je neka naizgled obična zgrada na sprat, dole je striptiz-bar, a gore sobe – znate već za šta.

“PROBUDILI SU ME JEZIVI ZVUCI”

Na podijumu su se smenjivale polugole plesačice dok je iz zvučnika dopirala neka tiha muzika. Polu-mračna sala je bila krcata, uglavnom vojnicima, i mene je ta kompletna atmosfera još više omamila. Za našim stolom su se smenjivale devojke i moji drugari su, jedan po jedan, sa svojim ‘damama’ odlazili gore. U jednom trenutku kraj mene je sela devojka koja me je, sa svojom plavom kosom i plavim očima, neodoljivo podsetila na Svetlanu. Započeli smo razgovor i ja sam saznao da je ona Ukrajinka, da se zove Irina i da je tu tek tri meseca. Prijalo mi je njeno društvo, znala je izuzetno lepo da priča. Razgovor je prilično potrajao, a mojim telom se sve više širila nekakva čudna toplina.

I u jednom trenutku shvatio sam da mi je jedino potrebna ona, ta nepoznata devojka čija me je blizina prosto omađijala. Irina kao da mi je pročitala misao – istog momenta je ustala i pozvala me da pođem za njom. Krenuo sam kao hipnotisan i obreo se u jednoj sobi na spratu…

To je bilo moje najžešće seksualno iskustvo, nešto što sa Svetlanom nikad nisam doživeo. Irina je bila fantastična ljubavnica, nežna i divlja istovremeno. Možda je tome doprinelo i moje pijanstvo i duga apstinencija, ne znam, ali se tako nešto događa valjda samo jednom u životu. Ni sam ne znam koliko je dugo trajala ta naša čudesna ljubavna igra, znam tek toliko da sam nakon nje bio tako umoran da sam se samo stropoštao kraj Irininog golog tela i u momentu zaspao dubokim snom bez snova.

Sledeće čega se sećam jesu neki jezivi zvuci, neko piskutavo kreštanje, pomešano sa bestidnim kikotanjem. A definitivno me je probudio snažan bol u predelu vrata. Kad sam otvorio oči, imao sam šta da vidim! Moja ‘boginja’ Irina, još uvek gola, zajašila me je i zarivala zube u moj vrat, dok je pored kreveta stajalo još pet-šest njenih ‘koleginica’, raščupanih i potpuno golih, koje su se cerekale, pokazujući dugačke požutele očnjake na izobličenim licima. Istog časa sam se potpuno otreznio i svom snagom odgurnuo Irinu od sebe. Ne obazirući se na krv što mi se slivala niz grudi, kao sumanut sam istrčao iz sobe i sišao u prizemlje. Ne znam koje je vreme bilo, valjda negde pred zoru, a dole u baru nije bilo žive duše. Sčepao sam kvaku od izlaznih vrata, ali su ona bila zaključana. Pokušao sam da otvorim prozor, ali je i on bio kao blindiran. Uhvatila me je neviđena panika. Taman sam bio zgrabio jednu stolicu da njome razbijem prozor i pobegnem iz tog veštičjeg legla, kad su se, uz strahovitu ciku, sa stepeništa pravo na mene sjurile one kurve-vampirice. Srušile su me na pod i počele besomučno da zarivaju svoje zube i nokte svud po mom telu. Krv je liptala na sve strane, a one su nastavile da se iživljavaju. Jahale su me, sedale mi na glavu, a ‘komandat parade’ bila je Irina. Izdavala je naređenja, a ostale su je slepo slušale. Zatim su me položile na jedan sto i nastavile sa mučenjem. Jedna po jedna je sadistički ‘obrađivala’ moje telo, a ostale su mi se za to vreme unosile u lice, kezeći se i oblizujući krv sa usana. Tada je Irina uzviknula: ‘Dosta! Nemamo još puno vremena, pustite ga sad meni!’. Bio sam siguran da mi nema spasa, a onda mi je nešto kvrcnulo u glavi i sve je utonulo u mrak…”

ZID ĆUTANJA U RUSKOM ŠTABU SFOR-A

Gotovo beživotno telo Alekseja Petuhova, kako navodi ruski list, pronašla je sledećeg jutra kraj obližnjeg puta jedna slučajna prolaznica. Odmah je pozvala hitnu pomoć, koja je nesrećnog vojnika prebacila u stacionar pri štabu ruskih snaga SFOR-a. Iako je Aleksej izgubio izuzetno mnogo krvi, pravovremena transfuzija, pokazalo se kasnije, spasila mu je život. Ali, osim gubitka krvi, konstatovan je i jak moždani udar. Od njega se Aleksej još uvek oporavlja, jer su posledice bile strašne. Puna četiri dana proveo je u komi, a kad se probudio, ustanovio je da mu je donji deo tela oduzet. U invalidskim kolicima je, vojnim avionom, transportovan u Sankt Petersburg. Još uvek je u tamošnjoj vojnoj bolnici, gde ga čeka dugotrajna rehabilitacija.

Kako sam kaže, odlučio je da u novinama obelodani svoju priču zbog želje da se njegovim drugovima ne desi nešto slično. Nažalost, ta ispovest u “Strašnoj gazeti” koštala ga je puno. Nakon njenog objavljivanja Svetlana ga je napustila. Nije mogla da podnese činjenicu da je njen dragi nastradao zbog želje da zadovolji “neke muške niske pobude”, kako se izjasnila u svojoj jedinoj izjavi za ruske medije.

I dok se u Sankt Petersburgu podigla velika prašina, ruski vojni zvaničnici u Bosni ne žele da daju bilo kakav komentar. Slučaj Alekseja Petuhova vode kao “beskrupulozan napad od strane n.n. lica u cilju pljačke”, a za takvu konstataciju kao dokaz navode da ništa od Aleksejevih stvari i dokumenata nije nađeno, uključujući i odeću. Ruski novinari su pokušali da nešto više saznaju i od Aleksejevih drugova, ali ovi sve negiraju i tvrde da su te subote ostali u kasarni gde su proslavljali rođenje Mitjinog sina. O nekakvoj “Čornoj diri” nema ni pomena. Izgleda da su u strahu velike oči, konstatuje na kraju “Strašnaja gazeta”. Ipak, još nezaceljene rane na Aleksejevom telu ukazuju na to da se u noći 15. aprila nešto strašno dogodilo u jednom od brojnih “lokala za zabavu” u istočnom delu Republike Srpske.

Ni ministri ne mogu da ućutkaju danilovgradske gimnazijalce! Iako su predstavnici vlasti prošle godine tražili da đaci budu kažnjeni zato što su obeležili početak zločinačke NATO agresije, oni su i danas to ponovo učinili

Učenici elitne crnogorske gimnazije "Petar I Petrović Njegoš" su danas pred početak nastave raširili ispred škole parolu:

- Zašto su tvoji meci išli ka mojoj deci! 24.3.1999. 

I drugu, "Slava im", za sve nastradale u akciji NATO soldateske, a to su uveličali i sa nekoliko upaljenih baklji, objavio je portal "Princip".

Danilovgradski gimnazijalci su prošle godine puštanjem snimka sirena za vazdušnu opasnost obeležili dan kada je NATO napao SR Jugoslaviju. I pored pritiska crnogorskih vlasti, uprava škole je odbila da kazni učenike.

Nenad Radojičić došao je na suludu ideju da skoči sa Carevog mosta u Nikšiću. Naravno, nikakav problem ne bi bio njegov skok, da voda ispod mosta nije 70 centimetara dubine, a Nenad je skočio sa visine od 13 metara.

U snimku se čuje kako Nenada preklinje njegov rođak da to ne uradi, ali on ne obraća pažnju na to.

Skinuo je majicu, popeo se na ivicu mosta i posle par sekundi skočio je lastu.

Na svu sreću, u snimku se vidi da je Nenad isplivao na površinu, ali nije poznato da li je zadobio nekakve povrede pri padu.

Pogledajte video:

default

Snimak koji je nastao u jednom švajcarskom gradu vrlo brzo je postao hit u Srbiji, evo i zašto...

Naime, jedna gospođa pričala je telefonom, ali toliko glasno da su Švajcarci ostali u šoku.

Nenaviknuti na ovakve prizore, gledali su je u čudu, dok je jedan muškarac čak i pokušao da je stiša. Na to se ona brecnula i nastavila istim, ako ne i glasnijim tonom svoj razgovor.

default

Lider humanitarne organizacije "28. jun" Milo Dubak održao je govor u Ujedinjenim Nacijama u Ženevi gde je oštro osudio protivzakonito NATO bombardovanje Jugoslavije, ističući da se on od ostalih govornika razlikuje po tome što je "jedini govornik koji dolazi iz zemlje koja je faktički samu sebe bombardovala"

Na 40. zasedanju saveta za ljudska prava gde se razgovaralo o rasizmu, diskriminaciji i ksenofobiji, govor Dubka izazvao je burne reakcije nakon što je istakao apsurdnu poziciju Crne Gore pri NATO-u, prenose Novosti 

- Danas je Crna Gora dio NATO-a, a ja mogu slobodno da saopštim da sam ovde jedini govornik iz zemlje koja je bombardovala samu sebe.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg nedavno je saopštio da smo bombardovani 'za naše dobro', kao i da je članstvo u Alijansi koja je bombardovala moju školu u našem interesu, istakao je on.

Kako je naveo, šta god da je razlog, jedna stvar je sigurna - da bi Zapadni Balkan išao napred, internacionalna zajednica mora podržati i predvoditi multietnička rešenja.

Tokom izlaganja Dubak se osvrnuo i na svoje detinjstvo, napomenuvši štetno delovanje osiromašenog uranijuma koji je doneo decenije patnje.

- 'F16 Falkoni' koji su bombardovali moju osnovnu školu mogu dostići impresivne visine od 15 000 metara i odatle bez savesti i konsekvenca mogu bombardovati zemlju ispod, ne mareći za potencijalni bol i patnju koju će izazvati u generacijama koje nadolaze - rakao je on i dodao: 

- Međutim, pravoslavci, katolici i muslimani će se složiti u jednoj stvari, čak i dostigavši najviše visine, avion i dalje leti daleko ispod Boga i još dalje od pravde. Danas, 20 godina nakon ove tragedije, moramo uraditi mnogo bolje - zaključio je Dubak.

Nastavnici šest sarajevskih osnovnih škola otrovali su se na seminaru koji je organizovao Britanski Savet, nakon što su pojeli lanč-pakete koje su naručili iz jednog od Ilidžanskih restorana!

Kako je potvrđeno Avazu, otrovalo se 16 nastavnika i svi su imali iste simptome.

Amela Babić, glavna inspektorka Sanitarno-zdravstveno-farmaceutske inspekcije i inspekcije za hranu, kazala je da je odmah po dobijenoj informaciji izdat nalog za vršenje hitnog nadzora u ovom ugostiteljskom objektu, koji je u toku.

„Nakon što smo u popodnevnim satima dobili informaciju od Javne ustanove zavoda za javno zdravstvo KS na sumnju na trovanje, odmah smo reagovali. U Hitnu pomoć se javilo 16 osoba sa simptomima povraćanja, proliva i opšte slabosti. Svi ti pacijenti se dovode u vezu sa seminarom koji se desio u Sarajevu za nastavnike osnovnih škola pod nazivom „Škola za 21. vijek“. Niko nije hospitalizovan“, tvrdi Babićeva.

Mesud Keranović je nekada radio na građevini i odatle potiče njegovo iskustvo, ali kaže kako ga je volja da renovira ovu crkvu podstakla da nauči i neke poslove koje nije ranije znao

U selu Osredak kod Cazina u Bosni i Hercegovini pre rata živeli su Bošnjaci i Srbi. Vremenom su se svi stanovnici srpske nacionalnosti raselili. Za sobom su ostavili crkvu i groblje, koje je bilo u sve gorem stanju. Poslednjih godina crkvu i groblje renovira i održava muslimanska porodica.

Mesud, njegova supruga i sinovi proteklih godina svaki slobodan trenutak koriste za obnovu crkve.

- Ovo je crkva koja je počela da se renovira pre četiri godine, bila je u fazi rušenja, da se nije krenulo sa obnovom već bi srušena bila. Onda se krenulo sa čišćenjem, saniranjem zidova, koji su se bili razišli, popucali skroz - kaže Mesud Keranović.

Nekada je radio na građevini i odatle potiče njegovo iskustvo, ali kaže kako ga je volja da renovira ovu crkvu podstakla da nauči i neke poslove koje nije ranije znao.

"Ipak je to njihova svetinja"

- Živim ovde više od 40 godina i moji prijatelji, pre sveg zla što je bilo, rat i to što nas je snašlo, više nisu tu, pa dođu ovde, stojimo, pričamo... A iza stoji ruševina, a to je ipak njihova svetinja - nastavlja Mesud Keranović.

Ostali meštani iz sela nisu bili oduševljeni idejom, tako da su jedinu pomoć Mesudu pružili sinovi i supruga. Sinovi studiraju građevinu, tako da su, pre svega, ocu davali ideje.

- Na početku je sve bio fizički posao, tako da je bilo teško, a onda smo se susreli s betoniranjem. Bilo je dosta sitnih radova, preciznih poslova - kaže Samir Keranović.

- Hteli smo da ispadne najbolje što može, iako radimo prvi put. I kada smo došli do završnih radova, sve više se ubrzavamo, jer jedva čekamo da vidimo kako će ispasti - rekao je Mensud Keranović.

Osim što donosi ručak, kad treba pomoć, radova se prihvati i Fatima.

- Pomagala sam i kad su dizali crep, to je zahtevalo malo više radnika, tako da sam i ja izašla u susret. Deca su bila u školi, pa nije imao ko, i ja sam uskočila - priča Fatima Keranović.

- Mesudovu ideju da renovira pravoslavnu crkvu podržale su njegove komšije, Srbi, koji su izbegli iz sela Osredak. Sada žive širom sveta i pomažu koliko mogu, uglavnom novčano - prenosi reporterka Al Jazeere Natalija Lučić.

Jedna od njih je i Radmila, koja godinama živi u Beogradu. S porodicom se upustila u ovaj projekat. Prikuplja sredstva od poznanika i komšija koji su, kao i ona, napustili domove. U stalnom je kontaktu s Mesudom, koji joj šalje fotografije i obavještava je kako napreduju radovi. A Radmila se trudi nekoliko puta godišnje i ode u rodni kraj.

Igrali se zajedno kao deca

- Uvek smo fino tamo dočekani. Stvarno nikada nismo imali nekih neprijatnosti. I svaki put kad odemo, čovek se nekako još više veže. Obično budemo dva-tri dana, a kako ćemo ubuduće, videćemo. Sad nam je cilj da završimo crkvu, imamo još prozore i vrata, da to zatvorimo - kaže Radmila.

Radmila za sada nema plan da se trajno vrati u Osredak, ali kaže, zbog sentimentalne povezanosti, uvek ostane koji dan duže. Mesud, ipak priželjkuje njihov povratak.

- Voleo bih da se svako vrati na svoje i da se život nastavi, jer ono što je bilo, zlo nikome ne treba i nikome nije dobro donelo - kaže Mesud.

Kaže da su se tu svi zajedno igrali kao deca, bez podela. I žali što ih je rat podelio. Ali, nada se da će bar s nekima dočekati starost.

Pogledajte video:

Strana 4 od 16

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top