Društvo

Društvo (401)

default

Vest da bi Aleksandar Vučić mogao da raspiše izbore za kraj marta ili početak aprila izazvao je bes kod opozicije koja traži da pre izbora bude donet novi izborni zakon koji će sprečiti zloupotrebu medija od strane vlasti i manipulacije biračkim spiskom. U suprotnom opozicija preti bojkotom.

Narodna stranka, jedna od članica Saveza za Srbiju, osim bojkota izbora najavljuje i demonstracije na ulicama na dan eventualnih izbora. Podsećamo da su po važećem zakonu zabranjena javna okupljanja i protesti na dan glasanja tako da bi ovo moglo da dodatno zagreje i onako napetu političku situaciju u Srbiji.

– Aleksandar Vučić kaže da se na izbore ide u martu ili aprilu. Sam ideš na te izbore…Sa svojima. Pristojan svet će taj dan biti na ulicama ali neće ulaziti da glasa. Taj se fenomen zove bojkot! – poručio je putem Tvitera potpredsednik Narodne stranke Siniša Kovačević.

s

Pre nego što je postala funkcionerka SNS nosila je sasvim drugačiju frizuru, kosa joj je bila mnogo duža i potpuno druge boje...

... a onda je posle ovakvog imidža...

... polako prešla u blondinke i ovako je izgledala u prvim godinama SNS...

... pa 2011. ovako...

... pa godinu dana kasnije ovako...

... i ovako....

... a zatim i ovako...

Skandalozno izveštavanje pojedinih medija kroz koje se vidi da njima upravlja Srpska napredna stranka i bliski savetnici Aleksandra Vučića.

Posle novih protesta održanih u Beogradu, dva vodeća Vučićeva dnevna lista, Informer i Alo, objavili su identičan gotovo skandalozan izveštaj u kojima se podsmevaju demonstrantima i običnim građanima koji nisu za ovakvu vlast.

Osim toga, prikazali su slike sa skupa kada se ili dolazilo i/ili odlazilo sa protesta. 

Pogledajte kako je dnevni list Alo izveštavao sa protesta.

Naravno, uzeli su najbolju sliku da se vidi mali broj ljudi.

OVO JE LAŽ. 

Pogledajte kako je dnevni list Informer izveštavao sa protesta, gotovo identično kao list Alo.

SVE OVO JE LAŽ!

Pokažite svojim roditeljima, babama i dedama, sestri sa sela, kolegama, studentima sa periferije, bratu iz Nemačke, svima pokažite koliko je zaista ljudi bilo, a kako ovi izveštavaju. 

Zaista, sramotno i skandalozno, a zato se i održavaju ove protestne šetnje širom Srbije. Da se prestane sa ovakvim bahatim lažima i da se krene u normalnu Srbiju koja nikada nije došla na svoj put.

Ostaje simptomatično kako su dva vodeća lista izašla sa istim izveštajem i istim slikama, naslovima itd. Da li ih je neko uputio šta da napišu i kako satirično da se izraze? Oni misle da su duhoviti, da će narod popiti njihe gluposti, ali normalna Srbija se probudila! A nje ima daleko više. 

Ovi, sa ovakvim lažima, neće potrajati ni do leta!

KONAČNO smo došli do spiska proizvođača hrane koji koriste genetski modifikovane proizvode (GMO) u proizvodnji, a čiji proizvodi se nalaze na našem tržištu. Pošto nam nazivi firmi malo znače, šaljemo vam brendove pod kojim mi te proizvode kupujemo. (Inače, bolje da vam ne šaljemo fotke pacova iz laboratorija koji su hranjeni GM kukuruzom – tumori su im ogromni)

Molim vas da spisak prosledite.

Lista GMO proizvoda – hrana koja ima u sebi genetski modifikovane organizme:

01. Snickers, Mars, Twix, Milky Way, Bounty (čokoladice)

02. Campbell Supe (supe)

03. Uncle Ben’s (grašak)

04. Lipton (čaj)

05. Cadbury (čokolada, kakao)

06. Ferrero (Nutela, Kinder jaje, Kinder bueno)

07. Nestle čokolada, Nestle Nesquik

08. Coca-Cola, Sprite, Fanta, Pepsi, 7-up

09. Knorr (sos, supe, kocke za supu)

10. Hellman’s (začini, majonez, sokovi)

11. Heinz (začini, majonez, sokovi)

12. Kraft (omiljena čokolada Milka, čips, Jacobs kafa, dečiji napitak)

13. Heinz Foods (kečap, sokovi)

14. Mc’Donalds mreža restorana “brze” hrane i njihovi obroci

15. Hipp (dečija hrana)

16. Abbot Labs Similac (mleko u prahu za bebe)

17. Department

18. Danone – jogurt, kefir, sir

 

Serbian Institute of Occupational Health ” Dr Dragomir Karajovic”

Deligradska 29, 11000 , Belgrade, Serbia

Ovo morate da znate.

U gotovo svim Frikomovim sladoledima nalazi se kancerogeni Karagenan, jedan od najštetnijih aditiva (oznaka mu je E407). Zabranjen je u Evropskoj uniji jer izaziva rak debelog creva, ali nije zabranjen u tkz. neelitnim državama u kojima su Klinike za dečiju onkologiju prepune smrtno zatrovane dece. (Niko u ovoj sramnoj državi ne sme da postavi i da odgovori na pitanje: odakle tumor u detetu od nepune tri godine?)

Gde je granica naše ravnodušnosti?

Gde je početak naše odgovornosti?

Pa nije valjda da su na odeljenju za onkologiju?!

Pogledajte linkove u kome vet. inspektor Miroslav Stojišić govori o veoma opasnom Karagenanu E-407 (a potražite na stranim sajtovima mnogo opširnije)

A zatim: idite u najbližu prodavnicu, kupite omiljeni frikomov sladoled, pročitajte sastav u njemu i – BACITE GA U SMEĆE!

Širite dalje ovu vest do svih onih koji su vam dragi!

Stop Frikom! Zdravlje nikom!

Ovo je jedina vrsta pritiska kojom možemo da utičemo na odgovorne u ovom preduzeću da izbace otrov iz sladoleda i želuca naše dece!

ČUVAJMO NAŠU DECU, NE ČINIMO NI NJIMA NI NAMA MEDVEĐU USLUGU!!!

default

To stoji u FBI-jevoj zabelešci s početka maja 1955. godine.Tajne FBI-jeve beleške iz pedesetih su nedavno otvorene za javnost i javno objavljene.

Marijan Džon Markul je 20. aprila 1955. godine ušao u kancelariju FBI u los Anđelesu i ispričao šokantnu priču. Čovek koji se tada predstavljao kao maršal Josip Broz Tito zapravo nije pravi Tito, nego ruski agent koji je preuzeo Titov identitet pošto je pravi Josip Broz nestao u Rusiji 1937. godine.

U izveštaju piše da nije sigurno koliko su informacije koje on daje tačne, ali se navodi i njegova tvrdnja da je on “socijalista i da želi da pruži informacije koje bi mogle biti važne za bezbednost Sjedinjenih Država”. U zabelešci sa sastanka agenata FBI-a i Markula stoji da je Markul posetio Jugoslaviju 1953. godine i da se u dva navrata susreo s Titom.

Prvi sastanak je trajao oko sat vremena, a on je tom prilikom primetio da maršal Tito ima po pet prstiju na svakoj ruci. Markul tvrdi da je pravi Tito izgubio srednji prst i kažiprst leve ruke. Dodao je da je Tito s kojim je razgovarao ‘53. bio obrazovan i odlično svirao klavir. S druge strane, pravi Tito je bio neobrazovan, i koliko je Markul znao, nije znao da svira klavir.

Između ostaloga, Markul je tvrdio da je Josip Broz bio visok oko 180 centimetara, dok je ovaj “lažni” bio visok tek 160 cm. Markul je takođe rekao da je čovek koji se u pedesetima njemu predstavljao kao Tito govorio s blagim ruskim naglaskom i da je dosta blago govorio. Pravi Tito je govorio je odrešito i oštro. Markul je tvrdio da je pravi Tito bio dosta bolešljiv i da je imao tuberkulozu, i da je nestao u Rusiji 1937. godine.

Takođe je izjavio da je krajem dvadesetih godina razgovarao s pravim Titom u Jugoslaviji, a video se sa njim u Parizu 1935. ili 1936. godine i dodao da je čvrsto ubeđen u to da je taj čovek pravi Josip Broz. Posle prijema kod Maršala 1953. godine, Marijan je posetio udatu sestru u Zagrebu. Poveli su razgovor o tome da li Tito onaj pravi, i složili su se da nije, barem je tako govorio Markul.

Sestra je rekla da i ona i muž žive u uverenju da je Tito u Užičkoj 15 bio obični prevarant. Njen suprug, izvesni Boris Gorić je potvrdio da i on nije siguran u Titov identitet, kao i da je to stvar o kojoj se šuška širom Jugoslavije. U izveštaju se navodi kako mu je sestra tada rekla da ni ona ni njen suprug ne veruju u to da je na čelu Jugoslavije pravi Josip Broz Tito i da su prvi put počeli da sumnjaju u to još 1937. godine, kada su čuli njegov glas na radiju i primetili promenu naglaska.

Markul još tvrdi kako je njegov otac Ivan poznavao pravog Tita, pošto su radili u istom gradu, i da se i on slaže da je reč o dve različite osobe. Ivan Markul i Josip Broz su radili u istom gradu, a Ivan je bio uveren da maršal u Beogradu nije bio isti kao drug Tito – sekretar komunističke partije u Jugoslaviji.

Drugi sastanak s Titom 1953. godine Markul je imao u Zagrebu. Ovog puta je Marijana i njegovu suprugu Ingrid maršal gotovo u potpunosti ignorisao. Nakon tog prijema kod maršala, Markul je satima razgovarao s Aleksandrom Rankovićem, za koga je tvrdio da je zapravo najmoćniji čovjek u Jugoslaviji. Ranković i Markul su navodno zajedno bili u zatvoru krajem dvadesetih godina prošlog veka zbog sindikatskog delovanja i tokom tog vremena su se zbližili. Zbog toga je Markul Rankoviću otvoreno rekao da zna kako je Tito u susednoj sobi lažnjak.

Za Rankovića Markul tvrdi da je bio glavni čovek zadužen za bezbednost u Jugoslaviji, kao i da je u razgovoru sa njim izrazio svoje sumnje, na šta mu je Ranković odgovorio da ne bi trebalo da se opterećuje takvim stvarima i da bi trebalo da uživa u boravku u Jugoslaviji. Ovo skretanje teme sa Tita je kod Markula samo podgrejalo sumnje, navodi se u nastavku dokumenta.

Markul je agentima FBI ispričao da, prema njegovom mišljenju, jugoslovenske vesti u tajnosti sarađuju sa Sovjetskim Savezom i da će to u narednom periodu svima postati jasno. Izrazio je i uverenost u to da bi se sovjetske vlasti, ako bi to poželele, vrlo lako mogle rešiti Broza, i dodao da sve njegove izjave može potvrditi izvesni Živko Topalović iz Francuske.

“Markul tvrdi da se jugoslovenske vlasti pretvaraju da postoje nesuglasice sa SSSR-om, kako bi dobili pomoć od SAD, i da zapravo nema pravog razlaza između Jugoslavije i Sovjeta”, stoji u dokumentu.

default

Aleksandar Vučić je tokom godina davao više oprečnih izjava o tome šta je tačno radio '90-ih godina prošlog veka, a svaka je neverovatnija od prethodne.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić je sa svojom pričom o nadničenju u jednoj londonskoj gvožđari ponovo izmamio suze lakovernih, dok su skeptici rešili da provere premijerovu priču. I, imali su šta i da vide. 

Naime, kada je premijer ispričao da je 1988. godine radio u londonskoj gvožđari po imenu “Jack’s Hardware Homeware”. Ipak, uvidom u istorijat radnje, dolazi se do podatka da je ta radnja otvorena tek naredne godine.

Možda bi premijer i mogao da ovaj propust opravda objašnjenjem da se zabrojao, ali, prema pisanju londonskog “Independenta”, Aleksandar Vučić je zapravo radio u trafici:

Zanimljivo je i to da se prva verzija biografije Aleksandra Vučića, po kojoj je u Engleskoj boravio ’90ih godina prošlog veka, i to u Brajtonu, više retko gde spominje, pa je po zvaničnoj verziji u Veliku Britaniju, i to u London, otišao 1988. godine.

Tek se na par zvaničnih, starih biografija može pronaći podatak o Brajtonu:

Izgleda da se premijer i članovi njegove stranke i dalje nisu usaglasili oko biografije svog lidera, jer je stranica koja bi trebalo da sadrži te podatke od 2008. godine u pripremi:

Nije ovo prvi put da premijer nije siguran šta i gde radi. Tako se i u emisiji RTS-a emitovanoj 2010. godine, na pitanje gde radi, poprilično zbunio:

– Ime, daću vam posle tačno. Pošto je ja zovem “Profi”, ali nije “Profi”… “Profajler tim” sa ne znam čim još. Tako da… Ali, nije samo “Profajler” da ne mislite da je od ovog iz DS-a – glasio je Vučićev odgovor na prilično jednostavno pitanje.

Detalj o radu u ovoj firmi Vučić ne navodi nigde u zvaničnim biografijama, verovatno zato što se za, kako kaže, “Profi” firmu, vezuju mnoge sumnje o malverzacijama.

Prema šturoj zvaničnoj biografiji, premijer je ’90-ih godina prošlog veka ekspresno uspeo da, u samo par godina, završi u roku Pravni fakultet, “skokne” do Engleske na “usavršavanje jezika”, što je valjda uspeo radom u gvožđari ili na trafici, i uspe i da radi kao ratni izveštač, a na kraju svega toga se učlani u SRS.

Da li će se na sajtu SNS napokon pojaviti zvanična biografija, kako bi Aleksandar Vučić objasnio šta je tačno radio tih ’90-ih godina?

Pre nekog vremena pojavile su se vesti o navodnoj kupovini pametne kuće od strane Aleksandra Vučića u Boleču koja je pripadala bivšem francuskom ambasadoru u Beogradu i koja je Aleksandru Vučiću prodata za 1.000.000 evra. Mi smo tada tu vest propratili da bi nam nedavno jedan od naših čitalaca koji je poželeo da ostane anoniman poslao fotografije neke vile za koju je rekao da je to vila koju Aleksandar Vučić „nije“ kupio od bivšeg francuskog ambasadora.

Mi na žalost nismo u mogućnosti da autentičnost ovih fotografija proverimo i potvrdimo ali smo se odlučili da ih objavimo i podelimo sa vama u svrhu javnog informisanja pa vi sami odlučite koliko su one autentične ili ne.

IZVOR: Srbijadanas

default

Aleksandar Vučić je na primeru dnevnog lista „Pravda“ pokazao koliko je sposoban biznismen. Svoj posao pokrenuo je tuđim parama, zakidao je na platama i potkradao preduzeća s kojima je sarađivao. Кad su mogućnosti za prevare iscrpljene, ostavio je ogromna dugovanja i gurnuo firmu u stečaj. Na isti način sada rukovodi Srbijom, zaključuje u svom tekstu Predrag Popović, nekadašnji Vučićev saradnik, glavni urednik nedeljnog izdanja Dnevnog Telegrafa, dnevnog Nacionala i Pravde.

Dnevne novine „Pravda“ nisu uspele da opstanu na tržištu, završile su u stečaju. Takav neslavni kraj čeka i Republiku Srbiju. Uzrok je isti – gazda Aleksandar Vučić. Čega se on dotakne, osuđeno je na propast.

Odmah po odlasku Vojislava Šešelja u Hag, Vučiću je proradio poslovni apetit. Osnovao je marketinšku agenciju preko koje je stranačke pare, naročito u vreme izbornih kampanja, slivao u svoje džepove. No, to nije zadovoljilo njegove ambicije. Кao vrhunski manipulant, znao je da bez medija pod svojom kontrolom ne može da utiče na javnost u meri koja mu je potrebna i, još bitnije, nema sa čim da trguje sa sebi sličnim politikantima iz drugih stranaka, pa ni s kompromitovanim tajkunima.

Za razliku od Šešelja, koji nikada nije razumeo značaj medija, Vučić se odlučio na prvi samostalni poslovni projekat. Pokrenuo je „Pravdu“, mimo Srpske radikalne stranke i njenih sponzora. Osnivački ulog, prema prvom planu, trebalo je da unese Nebojša Mišić, tzv. kralj marcipana, poznat po aferi u kojoj je ucestvovao sa Zoranom Janjuševićem i Nemanjom Кolesarom. Mišić je dokazao da nije glup, bez sukoba izvukao se iz Vučićeve blizine, sačuvao pare i nerve. Umesto njega, novac za pokretanje novina obezbedili su Vučićev kum Nikola Petrović i Dušan Stupar, bivši šef DB-a, koji je i hapšen pod sumnjom da je učestvovao u prevarama u pančevackoj „Azotari“. Preko Petrovića, vrlo uticajan Vučićev poslovni partner postao je i Stanko Subotić Cane, cija firma „Futura plus“ je bila generalni distributer „Pravde“ od prvog broja. Uz medijsku podršku Željka Mitrovića i Predraga Rankovica Peconija, koji su na svojim televizijama omogućile reklamu „Pravde“, Vučić je stvorio solidne uslove za start svojih novina.

Zvanični suvlasnici izdavačke kuce „Pravda pres“ bili su Nemanja Stefanović, brat Nebojše Stefanovića, koji je imao 48% vlasništva. Jugoslav Petković je imao 47%, a Nikola Petrović samo pet odsto vlasništva.

Preduzeće je registrovano sa osnivačkim ulogom od hiljadu evra, a iza sebe je ostavilo dugovanja od oko milion evra! Niko od suvlasnika nije odgovarao.

Ne znam gde je udomljen Stefanovićev brat. Petković je, kao kadar SNS-a, avanzovao od kurira u nekoj firmi Đorđija Nicovića, pa do funkcije direktora SDPR-a, državnog preduzeća za trgovinu oružjem. Naravno, najuspešniji je Petrović.

Prvi direktor „Pravde“ bio je Đorde Minkov, koji je na RTS-u, u Vučelićevo vreme, ispekao zanat i postao pedagoško-preteći primerak komunističkog aparatčika. Mirnog temperamenta, Minkov je bio spreman na korektnu saradnju sve dok se to ne bi kosilo s ličnim interesom. E, čim bi se pojavio problem, beskrupulozno bi lagao i varao. Takav, utopljen u vlastitu beznačajnost, imao je sreće, pa se na vreme povukao iz prljave Vučićeve igre, ustupajući svoje mesto Ani Stefanović, ženi aktuelnog ministra policije.

U izboru urednika i novinara Vučić nije imao dileme, pozvao je starog drugara Đorđa Martića, bivšeg glavnog urednika „Ekspres Politike“. I Martić je dokazao da nije naivan. Pristao je da sarađuje, ali s bezbedne distance. Iako je on formirao redakciju, uredivačku politiku i dizajn, nije napustio radno mesto u „Progresu“, već je funkciju zvaničnog urednika „Pravde“ prepustio mladom novinaru Nikši Bulatoviću.

„Ekspresova“ novinarska ekipa nije zadovoljila Vučićeve želje. Zaostali u političkoj evoluciji, nisu se makli dalje od 2000. godine, prvih nekoliko brojeva pravili su kao kompilaciju „Ekspresa“ i „Velike Srbije“.

Na moju veliku i iskrenu žalost, Vučić se tada setio mene.

Кad se na kioscima pojavio prvi broj „Pravde“ – 5. marta 2007, baš na Vučićev rođendan – slučajno smo se čuli. Upravo u to vreme privodio sam kraju staž u „Opoziciji“ Bogoljuba Кarića. Dok sam prolazio redakcijom, jedna koleginica mi je pružila telefonsku slušalicu i rekla da Vučić hoce da mi se javi. Iznenadio me, nismo kontaktirali bar šest meseci.

– Gde si, Vučiću? Čestitam ti na „Pravdi“ – rekao sam mu.

Prvo sam čuo tužan uzdah, pa laž:

– Ma, ne zajebavaj, nemam veze s tim… Zar treba u Danila da ti se kunem?

– Nemoj da se zaklinješ, to nikako. Nego, ako sretneš nekoga ko ima veze s „Pravdom“, ti mu se zahvali u moje ime. Od danas, „Opozicija“ nisu najgore novine u Srbiji. Hvala ti

– Ajde, ajde… – razočarao se što mu ne verujem.

Tri dana kasnije, kad je „Opozicija“ već ugašena, Vučić me pozvao. Lažno opušten, ali bez preterane patetike, ponudio mi je da preuzmem uređivanje „Pravde“. Iako sam znao šta me čeka, ispao sam gluplji od Mišica i Martića. Da bih uhlebio dvadesetak saradnika iz „Opozicije“, prodao sam dušu đavolu. Кoliko sam bio zadovoljan zbog toga najbolje pokazuje činjenica da sam prvi otkaz dao prilikom primopredaje dužnosti, posle prve Martićeve rečenice. Međutim, i tada sam popustio i prepustio se haosu koji je trajao sledeće tri i po godine.

Tokom saradnje u „Pravdi“ Vučić je dokazao da je vrlo kompleksan lik. Ma koliko to izgledalo neverovatno, on nije samo pokvaren, lažljiv i prevrtljiv. Naprotiv, relativno često ponašao se kao da je normalan. Jednom prilikom sam dobio informacije o svadi Borisa Tadića i Dragana Šutanovca. Iako je izvor iz vrha Demokratske stranke do tada bio vrlo pouzdan, tražio sam od Vučića da proveri tu vest. Vučiću je, kao radikalu, odgovaralo da na naslovnoj strani svojih novina ima pikanteriju iz DS-a, međutim obavestio me da je u pitanju obican trač i predložio da ga ne objavljujem. Bilo je još nekoliko sličnih primera, kojima je osvojio moje poverenje.

Na žalost, upravo zbog toga, smanjenog opreza, plasirao sam nekoliko njegovih priča zbog kojih sam završio na sudu i s kojima se još borim. Posle serije tužbi Vladimira Popovića, zvanog Beba, Čedomira Jovanovića, Miladina Veruovića i sličnih tipova, a sve zbog istog „anonimnog izvora“, odlučio sam da ne objavljujem tu vrstu Vučićevih izjava. Opet za divno čudo, on je to prihvatio vrlo sportski, bez protivljenja.

Igrom slučaja spasao sam se i manipulacija koje je u „Pravdi“ nameravao da protura Vučićev kum Nikola Petrović.Petrović me brzo i lako iznervirao, pa sam s njim prekinuo komunikaciju.

Da bi me opkolio, on je svoje subverzivne tekstove, a sve u slavu lika i dela Caneta Subotića, slao na adresu marketinške službe „Pravde“. Iako su mi ti mejlovi uredno prosleđivani, nisam ih ni otvarao. Naravno, to je doprinelo zaoštravanju odnosa s Petrovićem i pojačanju njegove šaptačke diverzije protiv mene. Ne smeta mi, ljude kakav je on smatram svojim prirodnim neprijateljima.

Prvih godinu i po „Pravda“ se uspešno razvijala. U Beogradu smo dostigli prodati tiraž „Кurira“, a u unutrašnjosti je postojao ogroman prostor za napredak. Međutim, baš u to vreme Vučić je dozvolio da mu karakter savlada intelekt. Ničim izazvan, odlučio je da pokrene megalomansku nagradnu igru. Od te avanture „Pravda“ se nikada nije oporavila. Račun je ispražnjen, nije bilo para ni za plate, ni za štampariju. Da stvar bude gora, Tadićev režim krenuo je u obračun sa Subotićem, odnosno s njegovom „Futurom“, pa nije bilo ni priliva od prodaje na kioscima.

Do tada, Vučić je uspešno trgovao „Pravdom“. U svojim novinama štitio je Dragana Đilasa, koji mu se revanširao zaštitom u svim medijima koji su bili pod njegovom kontrolom. Ako bi se neko iz Demokratske stranke zamerio Đilasu, eto ga u „Pravdi“! Кad bi poželeo da ofira Tomu Nikolića, Vučić je to plasirao preko „Blica“ i, mnogo češće, na stranicama „Presa“ ili „Кurira“. S poslovnim posrtanjem „Pravde“, Đilas je pomislio da je moćniji od Vučića, pa je krenuo u igru mačke i miša. Skupim reklamama Grada Beograda i „Telekoma“, davao je veštačko disanje Vučićevim novinama.

Na kraju 2008. godine „Pravda“ je imala prihod od 219 miliona dinara. U sledeće dve godine zabeležen je ogroman pad. U 2009. prihod je iznosio 112 miliona, a 2010. samo 52 miliona. Sredinom januara 2010. blokiran je racun preduzeća „Pravda pres“, izdavača „Pravde“ zbog potraživanja Štamparije „Borba“ za dug od 60.646.671,66 dinara. „Borba“ je podigla dve tužbe, ali uzalud. Ne znam da li je ikada doneta neka presuda, ali znam da se pričalo kako je, na Vučićev zahtev, Miroslav Mišković platio dug štampariji.

Rešenje za izlaz iz katastrofalne situacije smisli su Vučić i Đilas. Vučić je osnovao novo preduzeće „Pravda Plasman“, čiji većinski vlasnik je postala Ana Stefanović, supruga Nebojše Stefanovića i tadašnja direktorka „Pravde Presa“. Svi dugovi te firme, koja je nastavila da izdaje „Pravdu“, ostali su matičnoj izdavačkoj kući, a pare koje su stizale od prodaje novina i oglasnog prostora uplaćivane su na račun novoosnovanog preduzeća „Pravda Plasman“. Iako je Đilas znao da čini krivično delo, pristao je da pare iz Grada Beograda, na čijem čelu se nalazio, pušta na račun „Pravde Plasmana“. To je, po nalogu direktora Branka Radujka, radio i „Telekom“. U nekoliko navrata, s iznosima od sedam do 23 miliona dinara, Grad Beograd i „Telekom“ na račun Vučićeve fantomske firme uplatili su ukupno 76.043.600 dinara. Da je to uplaćeno „Pravdi presu“, pravom izdavaču „Pravde“, bili bi namireni poverioci, ali onda Vučić ne bi imao vajde. 

Ovako, zaposleni u „Pravdi“ ostali su bez plata, štamparije „Borba“ i „Politika“, koja je kasnije pristala da štampa te novine, nisu namirile dugovanja, ali Vučić i Đilas nisu brinuli. Vučić je s lakoćom podnosio besparicu novinara, njemu je bilo lepo. Đilas mu je u džep gurao pare građana Beograda, a Subotić mu je u kešu isplaćivao tiraž koji je prodat preko kiosaka „Future“.

S druge strane, ta mafijaška šema odgovarala je Đilasu. Nije dao ni jedan jedini svoj dinar, zaštitu je kupovao o tuđem trošku. Uveren da je mnogo moćan, da samo od njegove volje zavisi poslovanje Vučićevih novina, suviše se osilio. Šale radi, tek da dokaže ko je gazda, maltretirao je Vučića najbesmislenijim zahtevima. Đilasu se nisu svideli vicevi o Tadićevoj metroseksualnoj sklonosi ka pomadi na bazi jojobe, odmah su izbačeni iz „Pravde“. Nije mu se svideo feljton iz Legijine knjige o ratu na Кosovu, nema feljtona.

Pod Vučićevim pritiskom, popuštao sam mnogo više nego što je pristojno. Linijom lakšeg otpora, svestan da mi ne vredi da se gicam, pristao sam da učestvujem u toj nečasnoj igri. Dok dara nije prevršila meru.

– Brate, javiće ti se jedna Đilasova saradnica. Trebalo bi da se vidite. Neka dode u redakciju, ti je primi na razgovor, saslušaj šta ima da kaže, pa mi javi – rekao mi je Vučicć negde pocetkom februara 2010. godine.

– Šta hoće?

– Nemam pojma. Đilas ima neke ideje, pokušao je da mi objasni ali nisam imao strpljenja da ga slušam.

U dogovoreno vreme, u kancelariji mi se pojavila Đilasova saradnica. Lepa, zgodna i atraktivna. Na žalost, šarm joj je bio proporcionalan Vučićevom moralu, dakle 0:0. Dama je sela, naručila kafu i počela da analizira „Pravdu“. Desetak minuta sam je slušao s osmehom, cupkajući nogom ispod stola.

– Gospođo, šta je smisao ovog sastanka? Obavešten sam da vi dolazite s nekim konkretnim predlogom. O čemu se radi? – pitao sam.

Njan odgovor ne mogu da citiram. Ni tada ga nisam razumeo. Uglavnom, zahtevala je da svaki dan u neko vreme, otprilike oko 15 sati, na njen mejl pustim predloge tema i naslova koje nameravam da plasiram na prvu stranu „Pravde“ i da sačekam povratnu informaciju o tome šta ona misli da treba objaviti, a šta ne.

Zamolio sam je da ponovi predlog. Ljubazno je to uradila, istim tonom.

– Dobro, možemo tako da sarađujemo. Samo, pošto sam ja ovde u gužvi do 18 sati, vi meni tek oko 19 pošaljite predloge Đilasovih saopštenja i odluka vezanih za Grad Beograd, a za Demokratsku stranku možete i posle 20 sati. Da ne bi bilo nesporazuma, nemojte da bilo šta prosleđujete agencijama pre nego što ja overim.

– Ne razumem – priznala je.

– Ni ja.

– Pa, to nije u redu…

– Sve je u redu. Ja ću vama da šaljem glupe naslove, vi meni glupa saopštenja. Pošteno.

– Mislim da se Aleksandar i Dragan nisu ovako dogovorili.

– Oni mogu da se dogovore da vi budete glavni urednik „Pravde“, ali onda morate da budete upisani u impresum. Što se mene tiče, molim vas da to odmah uradimo, meni treba samo pet minuta da ispraznim fioke.

– Ne, ne… Vi razgovarajte s Aleksandrom, pa mi javite šta ste se dogovorili.

– Dobro, odmah ću da ga zovem.

Lepotica još nije stigla do lifta, nazvao sam Vučića.

– Batice, čestitam ti na novom glavnom uredniku.

– O čemu pricaš?

– Eh, ne znaš? Evo, ova Đilasova i tvoja supervizorka već je počela da useljava u moju kancelariju.

– Zaista ne razumem. Šta hoće?

– Vučiću, nemoj da se foliraš!

– Brate, nemam pojma šta se dešava, evo me na putu za Bor, idem u neku televizijsku emisiju, sa Đilasom se nisam čuo ceo dan.

– Кad se čujete, reci mu da sam dao otkaz i da se terate obojica!

Na srecu, oterali su oni mene. Vučić mi je plasirao priču kako je bio prinuđen da „Pravdu“ proda Đilasu. Stari sponzor Dušan Stupar, tvrdio je Vučić, više ne može da finansijski pomaže, a i Nikola Petrović ne želi da baca pare u bunar bez dna. Zato je Petrović, po toj verziji, napravio dogovor sa Đilasom, koji je spreman da preuzme „Pravdu“ i dovede novi urednički tim.

Znao sam da Vučić laže, ali nisam mnogo ni polemisao, moj interes je bio samo da se što pre i bezbolnije maknem iz đavoljeg kola u koje sam, sram me bilo, neoprezno upao.

Iako je godinama važio za tek trećeg novinara po kvalitetu u svojoj porodici – posle mame Angeline i supruge Кsenije – Alek Vučić nikada nije krio želju da postane glavni urednik svih medija. Za vreme prve vlasti, dok je bio ministar protiv informisanja, ta ambicija mu se ispunila. Medije je kontrolisao uredbama i divljačkim zakonom. U obračunu s neistomišljenicima zloupotrebljavao je policiju, pravosuđe i režimske medije. Drakonskim kaznama uništio je „Dnevni telegraf“, „Evropljanin“ i Slavka Ćuruviju, vlasnika tih novina. Nanosio je štetu i ostalim nezavisnim medijima.

Sada mu je lakše. Opet je glavni urednik, sve je njegovo, a ne postoji ni opozicija, ni slobodne novine. Osim „Tabloida“. Кao što je nekada koristio RTS za hajku na „Dnevni telegraf“, sada na isti način, samo preko „Informera“ progoni „Tabloid“.

U nameri da ugasi sva svetla u Srbiji najgorljivije mu pomažu Nikola Petrović i Dragan J. Vučicević, navodni vlasnik „Informera“. Spremni da voljenog vodu brane od istine, taj mračni dvojac čini sve što može kako bi uništio sve što remeti samovolju poremećenog diktatora.

Aleksandar Vučić je na primeru „Pravde“ pokazao koliko je sposoban biznismen. Svoj posao pokrenuo je tućim parama, zakidao je na platama i potkradao preduzeća s kojima je saraćivao. Кad su mogućnosti za prevare iscrpljene, ostavio je ogromna dugovanja i gurnuo firmu u stečaj. Na isti način sada rukovodi Srbijom. Na vlast je došao jeftinim parolama punim lažnih obećanja, Srpsku naprednu stranku napravio je tuđim parama, u najvećem delu opljačkanim od građana, a sada pohlepno uništava sve čega se dohvati. Posle njegove vladavine Srbiju će zadesiti sudbina „Pravde“. Prevarena, ojađena i zatrpana dugovima i Srbija će morati da bankrotira. Bolje nije ni zaslužila. Da jeste, ne bi ćutke pristajala na diktaturu dokazanog lažova.

PIŠE: Predrag Popović

Jedan od članova redakcije satiričnog sajta Njuz.net Miroslav Vujović prisetio se neobičnog susreta sa Milenom Dravić na studentskim protestima

"U Kolarčevoj smo naišli na kordon policije i tu stali. Shvativši da se neće pomeriti, čvrsto smo rešili da ne ustuknemo ni pedalj i da tu ostanemo dok prvi ne popusti, a to nećemo biti mi. U toj igri nerava prolazili su dani, a mi smo 24 časa dnevno stajali u tom Termopilskom klancu gladni i promrzli. Trebalo je brzo misliti. Sa kolegom sam osnovao GSP (Gladni studentski pokret) i tog dana putem B92 radija uživo pozvao sve Beograđane dobre volje da nam donesu hranu. Zborno mesto bilo je ispod transparenta GSP, koji smo drugar i ja na brzinu sklepali. Akcija je bila uspešna, divni ljudi su donosili po kesu sa hranom koju smo potom delili okupljenima. Jedne noći prišla mi je jedna gospođa sa dve ogromne kese u rukama i tihim glasom rekla: "U jednoj su slane pite i kiflice, u drugoj slatke, sjajni ste i istrajte". Nestala je pre nego što sam uspeo i da joj čestito zahvalim. To je bila Milena Dravić. Pamtim i danas ozarenost na njenom licu zbog nas klinaca koji smo menjali Srbiju, ali i njenu skromnost jer, iako to nije ni pomenula, ja sam znao da je sve one pite i kiflice sama spremila. Zbogom, Milena, nahranila si nas mnogo više nego te noći, svojom dušom, naše duše", napisao je Vujović. 

Početkom ove godine Milena Dravić govorila je o protestima u kojima je učestvovala pre 20 godina.

"Mislim da je neko drugo vreme i da je pobuna sada neizvodiva. Sa svojim komšijama sam devedesetih spontano išla na demonstracije. Nisam išla sa svojim staležom, sa svojim udruženjem, ni sa pozorištem. Bilo je to spontano, jednostavno nešto se desilo. Možda će nešto iznenada da se desi i danas, nešto što ne mogu ni da pretpostavim", rekla je Milena Dravić u intervjuu za Radio slobodna Evropa.

Sve do 1995, crkveni velikodostojnici uglavnom su ćutke odobravali patrijarhovu politiku "ni tamo, ni ovamo". Tada, međutim, postavilo se pitanje ko će u Dejtonu zastupati srpsku stranu; kada je ta uloga poverena Miloševiću, patrijarh je pristao da čitavu stvar overi svojim potpisom, a sve je završeno pravom pobunom u episkopatu i Sinodu. Kako su u to vreme izvestili neki mediji, "najmanje deset episkopa pozvalo je patrijarha da napusti svoj položaj", Sinod je saopštio da patrijarhov potpis "smatra nevažećim", a Sabor SPC-a je sa svoje strane objasnio da "nedavni potpis Njegove svetosti patrijarha srpskog na dogovoru predstavnika Republike Srbije, odnosno Jugoslavije, i Republike Srpske ni u kom slučaju ne znači da on lično, ili Crkva uopšte, stoje iza konkretnih inicijativa potpisnika". U prevodu, ni luk jeli, ni luk mirisali. Malo posle ove bruke, patrijarh će primiti Mirjanu Marković sa sve Bogoljubom, što bi za nekog neupućenog bilo znak da su patrijarhovom mandatu dani odbrojani.

Međutim, Pavle će se na javnu scenu vratiti u punom sjaju nepunih godinu dana kasnije: vodeći svetosavsku povorku, patrijarh je "probio" višednevni policijski kordon u Kolarčevoj ulici koji je obeležio studentske proteste 1996/97. Zaista dirljivu scenu desetina hiljada ljudi koji u apsolutnoj tišini idu ka hramu Svetog Save tog maglovitog januarskog jutra zabeležili su svi mogući i nemogući mediji, slika je zaista dokazivala onu čuvenu "Beograd je svet", a patrijarh je zaista izgledao kao "svetac koji hoda", kako ga poeziji skloni novinari obično nazivaju. No, ni u ovom slučaju stvari nisu onakve kakve izgledaju. Pre svega, kordon nije probio patrijarh – posle silnih najava svetosavske litije, policajcima je naređeno da se raziđu par sati pre nego što se pojavio Pavle, što znaju svi oni koji su dežurali u Kolarčevoj u takozvanoj grobarskoj smeni od dva do šest ujutro. Patrijarh je samo, modernim jezikom rečeno, pobrao (političke) poene i konačno učinio ono što se od njega godinama očekivalo: prvi put se otvoreno suprotstavio Miloševiću.

Strana 1 od 29

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top