Društvo

Društvo (518)

Ruski državljanin Jurij Nikolajevič Kamnev iz Moskve (59) pao je mrtav pred Amfilohijem pod manastirom Ostrogom u Crnoj Gori.

On je prisustvovao liturgiji koju je služio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, kada je iznenada pao pre nego što je dočekao red na poklonjenje Svetom Vasiliju Ostroškom.

Nesrećni čovek je preminuo, a vladika Amfilohije je odmah na licu mesta održao pomen i kratku besedu

Evo šta je rekao:

“Bog da mu dušu prosti i podari carstvo nebesko. Prvi slučaj da se neko upokoji ovako u ovoj svetinji. To je neko Božje znamenje Jurijevo. Gospod ga je primio ovde, da mu oprosti sve grehe voljne i nevoljne i da ga upokoji sa Avramom, Isakom i Jakovom i Svetim Vasilijem Ostroškim, koji ga je na čudan način prizvao na ovo mesto da odavde krene u carstvo nebesko”, besedio je potreseni Amfilohije.

Njega, kao i sve prisutne vernike i sveštenstvo koji su Rusu pokušali da pruže pomoć, ova nesreća je potresla.

Policija i hitna pomoć, koje su pristigle odmah, mogli su jedino da konstatuju smrt.

Jurij Nikolajevič Kemnev (59), ruski državljanin, koji je poslednjih godina često boravio u Crnoj Gori, došao je sa grupom poklonika kako bi se poklonio moštima Svetog Vasilija.

default

Dnevnica za branje špargli u Nemačkoj je 150 evra, radni dan traje od osam do 10 sati sa sve pauzom, nedeljom se ne radi, pa opet niko da se javi za taj posao.

“U sektoru poljoprivrede radi se naporno i za naknadu od oko osam i po evra po satu bruto, što je za veliku većinu Nemaca jako malo, tako da oni nisu zainteresovani za tako naporan, a slabo plaćen posao. Ipak, vrlo je atraktivan za strance, naročito Hrvate i Poljake”, kaže Mario Koturić, član Uprave Hrvatskog ekonomskog saveza u Frankfurtu za Slobodnu Dalmaciju.

Od plate se odbija porez, ali sezonci mogu da ga dobiju nazad ako ulože zahtev na kraju poreske godine. Nažalost, malo sezonskih radnika poznaje zakon, pa nisu upoznati ni s tom mogućnošću.

Ovakvi poslovi kruže po forumima na internetu, a mišljenja su podeljena – od oduševljenja brzom zaradom do razočaranja zbog visokih cena, posebno cigareta i drugih tzv. luksuznih artikala.

Kao nedostaci navode se i rad po “ceo dan” (nije precizirano), pauza za ručak od sat vremena (navodno smeštaj u radnim barakama i jedan obilan obrok koštaju 10 evra dnevno), a radi se svim danima osim nedelje.

Juče, tokom trajanja Dnevnika 2, Srbija se susrela sa novim potezom nepoštovanja njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta i to verovali ili ne, na javnom servisu!

Ovog puta je napravljena ogromna, gotovo neoprostiva greška. Dok je voditeljka govorila o srpsko-italijanskom kampu zdravlja iza nje se videla karta Evrope sa Srbijom i otcepljenim Kosovom! 

Ovakvi propusti se mogu očekivati kod medija u Albaniji, na privremeno okupiranom Kosovu, SAD... ali od medija koji finansiraju svi građani Srbije je zaista nedopustivo.

Ovakvi propusti su nedopustivi za televiziju svih građana, koja mora da se odlikuje najvišim profesionalizmom u svakom smislu.

Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović prisustvovala je prekjučerašnjem prijemu povodom nacionalnog američkog praznika Dana nezavisnosti - 4, jula, čiji je domaćin bio ambasador SAD Kajl Skat. 

Prijemu su prisustvovale brojne zvanice, a ministarka Zorana je za tu priliku odabrala elegantnu belu haljinu i, kako je rekla, najdražeg pratioca - sina Dragana.

Ljubi ga mama, napisala je na Fejsbuku ispod fotki sa prijema. 

Pogledajte koliko je porastao i koliko se promenio Zoranin sin od vremena kad je bio klinac osnovac.

A i dame su ga zagledale...

Identični proizvodi, iste prodavnice, različita zemlja i različita cena. U Srbiji po pravilu skuplje plaćamo za iste proizvode nego u Nemačkoj!

Ukoliko se zabavite upoređivanjem cena za identične proizvode u Srbiji i Nemačkoj, zaključićete kako je u Nemačkoj neke proizvode moguće kupiti i za tri puta manje novca nego u Srbiji. To je naručito primetno kada se obrati pažnja na cene proizvoda namenjenim bebama i maloj deci. 

Kod nas na primer, u zavisnosti od proizvođača, teglica hrane za decu košta i do 219 dinara, dok u nemačkoj ista ta teglica, istog proizvođača košta 0,75 centi (90 dinara). Isti slučaj je i sa sokovima za decu. Za isti sok majke u Nemačkoj daju 0,75 centi (90 dinara), dok majke u Srbiji za isti taj sok daju na sniženju 149 dinara, dok je regularna cena 179 dinara. 

Takođe, kako kaže iskustvo tviteraša, kokosovo mleko kod nas košta od 450 do 600 dinara, dok u Nemačkoj košta 20-30 evra. Isti slučaj je i sa Levi's džins pantalonama. Dok mi u Srbiji za njih izdvajamo 8-12.000 dinara, u Nemačkoj koštaju 20-30 evra. 

U vintidž šopovima, kako kažu tviteraši, mogu da se nađu i za osam evra.

Prosečna zarada u Srbiji iznosi oko 50.000 dinara (416 evra), dok ona u Nemačkoj iznosi oko 2.000 evra. 

Razlika između ove dve cifre je, kao što svi možemo da vidimo, ogromna. I kako je onda moguće u zemlji sa nižim platama i do četiri puta prodavati skuplje proizvode? 

default

Za vreme austrougarske vladavine Bosnom i Hercegovinom 1895. godine veliki broj pravoslavnih vernika okupio se u Bileću, pred kancelarijom kotarskog predstojnika Adamovića. Bilo je to jedino mesto gde su se mogle dobiti dozvole za odlazak u Crnu Goru, pod Ostrog, a bližio se dan Svetog Vasilija Ostroškog i vernici su hteli da budu tamo i u molitvi ga proslave.

Oko 9 asova izjutra, pirča kaže, iziđe Adamović na balkon uz koji su bile kamene stepenice. Pogleda okupljenu masu pa oštrim tonom naredi narodu da se raziđe.

"Zalud me čekate! Ne dam vam propusnice za Ostrog! Zašto tamo idete, glupi narode, kad vam tamo nema ništa osim one suve trupine što su Crnogorci stavili u kovčeg i proglasili za sveca", objavio je.

U tom momentu neki činovnok pozva Adamovića, a ovaj se nekako nespretno okrenu, saplete se i pade niz ono stepenište.

Slomio je nogu i lečio je čitava dva meseca u bolnici. Ipak, odmah sutradan je izdao naređenje da se svakome ko traži izda propusnica za odlazak pod Ostrog i da se i u buduće nastavi sa tom praksom.

I sam je kasnije poslao dobar prilog manastiru i zavetovao se da će to i ubuduće činiti svake godine. Jer, na svojoj koži se osetio moć Svetog Vasilija, a svoju nezgodu prepisao kazni Božijoj za psovanje Čudotvorca.

Sveti Vasilije je poznat kao svetac koji brani svoj manastir i brine o svima koji dođu kod njega da se bezbedno vrate kući.

Srpska pravoslavna crkva Svetog Vasilija Ostroškog slavi 12. maja. 

Čuda Vasilija Ostroškog nebrojana su, a ovo je jedno od takvih, kada je Sveti Vasilije zaustavio voz koji je kretao sa stanice.

Čim je dvoje ljudi oslobodilo kupe, lokomotiva se upalila i voz je krenuo prema Danilovgradu, a do tada – ni makac!

Bilo je leto 1982. godine. Pošli smo iz Sarajeva na poklonjenje velikom svetitelju Svetom Vasiliju. Posle celivanja njegovih svetih moštiju, molitve i kraćeg zadržavanja u manastiru, spustimo se krivudavim, uskim puteljkom, dole niz ostroške strane.

Najzad, pomalo izgrebani od usputnih kupina i bagrema, stigosmo veseli na železničku stanicu Ostrog. Supruga sa desetogodišnjim Božidarom i osmogodišnjim Zarijom prva uđe na vrata vagona, ja polako krenuh za njima, kad iznenadno ispred mene stade kondukter.

"Vi iz Ostroga?", upita nekako poslovno hladno i zagonetno.

"Jesmo, hvala Bogu iz Ostroga i od Svetog Vasilija, slava mu i milost"!

"Jeste li što uzeli od tuda?", upita.

Ja ostadoh nem pred ovako neočekivanim dočekom i čudnim pitanjem, pa i ja počeh zagonetno: Ma, kako da nismo. Zar iko iz Ostorga ide prazan? Uzesmo i blagoslov od Svetog Vasilija. Poljubismo njegove svete ruke da nas mimoiđu nesreće i nevidime muke.

"Čuješ, čoče, odole ga voz neće ni mrdnuti, dok mi ne kažeš, jeste li bez pitanja tamo, iz svetinje uzeli neku stvar da nosite doma?, to izgovori smrtno ozbiljnog lica.

J"a se naglo uozbiljih i rekoh mu: Sačuvaj Bože od takve pameti, da iz svetinje nešto otimamo ili krademo. Mi u svetinju nosimo poklone. Nama je porodična sreća i blagoslov sveca miliji od svih stvari na svetu".

On mi onda reče mnogo uljudnijim glasom: "Oprosti, morao sam te to pitati, malo pričekaj tu, pa čućeš i zašto".

Onda strča niz stepenice vagona, rukom mahnu prema mašinovođi ireče mu: "U redu je sve"!

I voz krenu. On me sad raspoloženije uze pod ruku i sa mnom uđe u kupe, naplati karte i poče priču: "Pre dva dana nismo mogli da krenemo odavde sa ove stanice". 

"A zašto to?!", potrudih se da smireno upitam.

"Ne dade nam Sveti Vasilije! Ništa se ne čudite, ali je ovo živa istina, što ja velim. Ovde na stanicu uđoše čovek i žena, imahu tu negde oko pedeset godina. Bili su u Ostrogu. Mašinovođa upali, da krene voz – ne može! On izađe iz lokomotive i zagleda mašinu sa svih strana, sve ispravno. Ona nepomična, ka kamen studeni, kao da je neka nevidljiva sila drži.

Mašinovođa onda meni ljutito viknu: 'Idi iz vagona u vagon i svi koji su bili u manastir Ostrog neka iziđu iz voza'.

Kad u jednom vagonu to rekoh, neki stariji čovek me popreko pogleda, pa reče: "Vala smo se mogli nadati svemu i svačemu u ovome vaktu, ali da će doći vreme da nam brane da idemo našem Svetom Vasiliju, e tome jadu se još nismo nadali. Ali ono što je Bog stvorio ljudi ne mogu uništiti.

"Stari, tebi nisam ništa rekao, ti putuješ od Nikšića i idi dalje mirno, ne radi se o tome što ti misliš".

U susednom vagonu upitah isto i jedan čovek i žena rekoše u glas: "Mi smo bili u Ostrogu"!

"Molim vas, uzmite svoje stvari i izađite iz voza, rekoh im ozbiljnim tonom. Bez pitanja, bez reči uzeše svoje putne torbe i izađoše. Čim iz voza izađoše, upali se lokomotiva i naš voz krenu prema Danilovgradu".

Sutra dan evo ti ga opet onaj čovek sa ženom na stanici, čekaju da uđu u naš voz. Nemojte opet, da zbog vas voz ne može da krene sa stanice.

"Neće, neće, mi smo bili grešni", rekoše oni. "Mi smo bez znanja monaha uzeli bili jednu stvar iz Ostroga, kao za uspomenu mislili smo. Vratili smo je u manastir i zatražili oproštaj od Svetitelja i ispovedili se. Videli smo juče dobro kolika je cena greha. Ali, hvala Bogu i Svetom Vasiliju što su bili ovako blagi prema nama. Što nas nisu ošamarili teškom kaznom. Govorili su lagano. Svaku su reč merili".

Oni me naučiše da slušam i verujem u čuda.

"E to su bili čestiti ljudi, kad su imali hrabrosti da lični greh javno priznaju", rekoh ja.

"Jeste, vala, čoče, rekoše to i ponoviše tu priču pred punim vagonom naroda, od kojih su se mnogi u čudu krstili. Videli su kako je svetac branilac pravde i svog manastira".

I kondukter nastavi: "Ono dvoje još i ovo rekoše: Sada smo dobro utvrdili koliko je Sveti Vasilije veliki i shvatili koliko je grešno i neoprostivo iz svetinje uzimati. Iz svetinje čovek mora da izađe samo čist, ispoveđen, mirne duše i čiste savesti, pomiren sa Bogom i ljudima, završi svoju priču kondukter rečima ono dvoje".

Iz ovoga istinitoga čuda dobar su nauk naučili i oni, a i mi, jer savest je kao hiljadu svedoka, kaže vizantijska poslovica. I tako, veliki Svetitelj, čija čudesa teku vekovima i u nedogled idu, ovim čudom daje odgovor na etičko pitanje – ne uzimaj tuđe.

Tri sata pošto je teško ranjeni Petar Panić primljen u beogradski Urgentni centar, u ovu zdravstvenu ustanovu stigli su potpredsednik savezne vlade Tomislav Nikolić, potpredsednik republieke vlade Vojislav Šešelj i republički ministar informisanja Aleksandar Vučić. Tamo je bio još jedan republički vicepremijer, Milovan Bojić, koji je novinarima rekao da je došao da "dâ krv". Ovaj spisak visokih državnih funkcionera koji su došli da na nogama sačekaju ishod petočasovne operacije kojoj je podvrgnut Panić, bivši dugogodišnji telohranitelj predsednika Srpske radikalne stranke, lepo pokazuje da je pitanje lične bezbednosti političara postalo najvažniji politički problem u Srbiji. Telohranitelji vođa su važne i moćne ličnosti o čijoj se dobrobiti vodi računa. Inače, Petar Panić je šesti telohranitelj nekog srpskog političara koji je nastradao u protekla četiri meseca.

SURČINSKA VEZA: Zdravstveno stanje Petra Panića za sada je stabilno. Dr Dragan Pavlović, pomoćnik direktora Urgentnog centra, rekao je u utorak da je pacijent skinut sa aparata za disanje i da je u svesnom stanju. Panić je u Urgentni centar primljen sa dva metka u grudima, tri u stomaku, jednom ranom na ruci i dve na nozi. Imao je povrede pluća, jetre, želuca, žučne kese i creva. Ekipa lekara koju je vodio dr Vladimir Đukić, direktor UC-a, operisala ga je punih pet sati.

Iza ranjavanja Petra Panića, po svemu sudeći, ne stoje politički motivi. Panić je u petak oko pola jedan parkirao svoj beli džip ispred kuće Siniše Mitrovića u Baštovanskoj ulici u zemunskom naselju Surčin. Mitrović se nedavno vratio iz Australije i ima tamošnji pasoš. Panić je kod Mitrovića zatekao Ljubomira Jovanovića, zvanog Stakleni. Jovanović, pripadnik surčinske ekipe, nije viđan u javnosti već dva meseca, od ubistva Zorana Šijana, najpoznatijeg člana te grupe. Novine su ovih dana pisale da je posle Šijanove smrti raspisana poternica za Jovanovićem, ne zna se zbog čega. Navodno je Jovanović trebalo da preko Mitrovića obezbedi dokumenta za odlazak u Australiju. Mitrović i Jovanović nisu očekivali Panića i nije jasno zbog čega je ovaj u petak posetio Mitrovića.

U saopštenju GSUP-a Beograd, izdatom još istog dana, kaže se da je "posle kraće svađe" između Mitrovića i Jovanovića sa jedne i Panića sa druge strane došlo do pucnjave u kojoj je Panić povređen. Policija pretpostavlja da je na Panića pucao Jovanović, koji je potom pobegao u svom crnom "audiju". Oko čega su se posvađali i kako je tačno došlo do pucnjave, u saopštenju ne piše. Policija je ubrzo blokirala veliki deo Surčina, ali nije uhvatila Jovanovića, pa za njim još uvek traga.

I dok se čeka da se Panićevo zdravstveno stanje popravi, kako bi mogao da dâ izjavu policiji, "Večernje novosti" tvrde da im se Ljubomir Jovanović javio telefonom iz inostranstva i ispričao svoju verziju događaja u Surčinu. "Novosti" ne objašnjavaju kako je utvrđeno da je sa druge strane žice baš Jovanović. Prema pisanju ovog lista, Jovanović tvrdi da je na Panića pucao u samoodbrani. On kaže da je Mitrović, "stariji čovek od 50 godina", bio sa Panićem u sporu "zbog novca i rušenja nekog objekta u Zemunu". Jovanović priča kako je rekao Paniću da se u vezi sa svim problemima koje ima sa Mitrovićem obrati njemu. Tako je počela prepirka, da bi, kaže Jovanović, Panić odjednom nasrnuo na njega. Jovanović se izmakao, Panić je počeo da vadi pištolj, došlo je do gušanja, oružje se našlo u Jovanovićevim rukama i on je počeo da puca, kaže instinktivno. "Ne znam koliko sam metaka ispalio", rekao je Jovanović "Novostima". Posle bekstva s lica mesta, Jovanović je preko Crne Gore pobegao negde u inostranstvo.

JEDNA KARIJERA: Panić, nekadašnji student geografije, od '90. godine je bio lični telohranitelj i šef obezbeđenja Vojislava Šešelja. Sa Šešeljem je, kako je sam jednom rekao, bio iz ubeđenja. Pre oko godinu dana prestao je da obavlja ovu dužnost.

Pre nego što je ušao u "politiku" Petar Panić je bio običan momak iz Mirijeva, dete prosvetnih radnika, bez osobenosti, ako se izuzme malo krupnija fizička građa. U krug ljudi koji obezbeđuju Vojislava Šešelja ušao je na poziv prijatelja, u vreme dok je Šešelj još bio samo poslanik u parlamentu Republike Srbije.

Panić se pokazao kao adekvatna osoba za posao, dopao se šefu, te je nastavio da radi u obezbeđenju. U to vreme radikali su bili u usponu, saradnja sa vladajućim socijalistima odlična. Panić je dobio na korišćenje automobil i stan, malo je odskočio od vršnjaka koji su u vreme tada aktuelne hiperinflacije jedva sastavljali kraj sa krajem.

Novinari koji su u to doba odlazili na konferencije radikala (u prostorijama u Ohridskoj ulici) imali su čast da ih Panić lično pretresa - radikali su bili veoma oprezni i nastojali su da preduprede eventualni pokušaj atentata na svog lidera.

Prvi poznati Panićev nesporazum sa zakonom odigrao se 1992. godine, kada je učestvovao u ranjavanju mladića u jednom beogradskom kafiću. Mladić je kasnije umro od posledica ranjavanja. Okružni javni tužilac je Panića teretio za "nanošenje težih telesnih povreda sa smrtnim ishodom". Panić je 30 dana bio u pritvoru, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Petar Panić je 2. septembra 1995, ispred noćnog kluba "Arhaik" udario Darka Đikanovića pesnicom u glavu. Đikanović je pao i udario glavom u beton. Panić ga je odvezao u Urgentni centar, gde je Đikanović posle 24 sata umro. Đikanović i Panić bili su suvlasnici "Arhaika". Panić je tvrdio da je Đikanović pred "Arhaik" došao pijan i posle kraće svađe potegao pištolj. Okružni sud je zaključio da je Panić postupao u nužnoj odbrani, pa je on ponovo oslobođen optužbi.

Panić je opet bio u sudskom pritvoru u oktobru 1995. Tada je izvesni Goran Batula, pod istragom zbog drugih krivičnih dela, tvrdio da su ga Panić i neki njegovi prijatelji godinu dana ranije nagovarali da postavi eksploziv kod Bajlonijeve pijace, u Žarkovu i na Voždovcu. Panić je posle izvesnog vremena pušten.

BANANE I PORNOGRAFIJA: Ako je tačno da je jedan od uzroka svađe u Surčinu bilo rušenje nekakvog objekta u Zemunu, onda je to već drugi Panićev zemunski građevinski spor koji se završio fizičkim obračunom. Prvi put se to desilo 1997. godine, u Ugrinovačkoj ulici, gde je Panić drškom pištolja pretukao Branka Munjizu. Posvađali su se oko lokala koji je gradio Panić. On je tvrdio da ga je Munjiza prvi napao lopatom i da su na njega skočila još dvojica Munjizinih prijatelja. Policija je naišla kada je Panić hteo da Munjizu preveze u bolnicu. Incident se završio podnošenjem prekršajne prijave.

Najpoznatija tuča za koju se vezuje ime Petra Panića dogodila se 16. jula 1997. godine. Te večeri su u emisiji BK televizije "Tet-a-tet" gostovali Vojislav Šešelj i advokat Nikola Barović. Tema je bilo izbacivanje iz stana zemunske porodice Barbalić. Šešelj i Barović su se pred kamerama posvađali, Šešelj je vređao Barovićevog oca, Barović mu je prvo zapretio batinama, a zatim ga polio vodom. Emisija je prekinuta, a Baroviću je, dok je sedeo u uredničkoj sobi, neko prišao s leđa, udario ga nogom, a potom još nekoliko puta pesnicama. Barović tvrdi da je batinanje prestalo kad je Šešelj rekao: "To će mu biti dosta." Baroviću je slomljena nosna kost, na tri mesta, i polomljeno jedno rebro. Za napad je osumnjičen Petar Panić, ali je Šešelj tvrdio da je on sam "malo" udario Barovića, koji se potom nekoliko puta okliznuo na koru od banane. Panić se branio tvrdnjom da spornog dana uopšte nije bio u Beogradu, i policija je to objašnjenje prihvatila.

Panić je poznat i po jednom izdavačkom poduhvatu. U vreme prepucavanja Vojislava Šešelja i Slavka Ćuruvije, 1998. godine, na ulicama je besplatno deljena brošura pod nazivom "Dnevni telegraf". Tu su na osam strana, u boji, objavljene porno fotografije Petra Panića i devojke za koju se tvrdilo da je u vezi sa Slavkom Ćuruvijom. Osnovna teza ono malo teksta koji se u toj publikaciji mogao pročitati bila je da se pokojni Ćuruvija bio navrzao na srpske radikale samo zato što nije mogao da preboli prethodna seksualna iskustva svoje tadašnje devojke. Štampanje ove brošure je, navodno, organizovao sam Panić.

VISOKI FUNKCIONERI: Serija pogibija i ranjavanja pripadnika obezbeđenja političkih lidera počela je 3. oktobra prošle godine, kada su Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurević, telohranitelji Vuka Draškovića, poginuli u nerazjašnjenom atentatu na predsednika Srpskog pokreta obnove. Branko Vasiljević, funkcioner i bivši šef obezbeđenja Demokratske stranke, nađen je mrtav 4. novembra u svom stanu u Beogradu. Policija je zaključila da je reč o samoubistvu, a istražni sudija nije izvršio uviđaj. Demokrate su ubeđene da je Vasiljević ubijen. Tek kad je 22. decembra, u haustoru svoje zgrade u Zemunu, napadnut mladi Bogdan Bojat, shvatili smo da i Vladan Batić ima lično obezbeđenje. Na Bojata, pripadnika obezbeđenja predsednika Demohrišćanske stranke, nepoznato lice je ispalilo sedam metaka. Tri su ga pogodila, u noge.

Pokazalo se da su svi ovi ljudi veoma značajni. Iako je formalno bio tek šef Šešeljevog obezbeđenja, Petar Panić je imao mnogo jači položaj u stranci nego mnogi predsednici lokalnih odbora. O Osmajliću, Rakočeviću i Vušureviću u samom SPO-u se govori kao o "visokim funkcionerima" ove stranke. Oglas povodom četrdesetodnevnog pomena Branku Vasiljeviću potpisali su, uz članove njegove najbliže porodice, Vuk Drašković i Zoran Đinđić. Pokojni Vasiljević je bio jedan od osnivača SPO-a, a u Demokratsku stranku je prešao 1996. godine. U oglasu se, između ostalog, kaže: "U novoj demokratskoj Srbiji čekalo te je mesto sa kojeg je trebalo da brineš o sigurnosti svih Srba." Opozicioni lideri strahuju za sopstvenu bezbednost a nemaju poverenja u policiju, i to je jedan razlog značaja ljudi iz stranačkog obezbeđenja. Ali citirana rečenica otkriva drugi, potencijalno još važniji razlog velikog uticaja koji imaju opozicioni telohranitelji. Ukoliko dođe na vlast, sadašnjoj opoziciji biće potrebni ljudi koji će moći operativno da kontrolišu aparat državne prinude. Osmajlić i Vasiljević su imali ratnog iskustva, Osmajlić kao komandant Srpske garde. Opozicija nikada nije imala na raspolaganju mnogo takvih ljudi, a sada ih iz dana u dan ima sve manje.

Kod vladajućih stranaka na ceni su nešto drugačiji kvaliteti. Najvažnije je biti odan i ne mešati se u politiku. Panić nije imao političkih ambicija, tako da i pored vrlo bliskog prijateljstva sa Šešeljem nije imao političkih funkcija niti mandata. Slobodan Milošević je, pisala je svojevremeno štampa, tražio čuvara koji zna svoj posao i kojeg ne zanima politika. Uslove je zadovoljio Senta Milenković. U ovakvim slučajevima se između vođe i njegovog ličnog čuvara razvija poseban emotivni odnos, koji je, što duže traje, sve teže raskinuti. Ko želi neograničenu ličnu vlast ne sme nikom od podređenih dozvoliti da stekne stvarno veliki uticaj. Takvi nikom ne smeju da poklone puno poverenje. A neko mora da im čuva leđa i bdi nad njima dok spavaju.

Petar Panić zvani Pana ima bogatu kriminalnu prošlost i prijatelje na pravim mestima.

Održavao je bliske veze sa ozloglašenim zemunskim klanom i njegovim vođom Dušanom Spasojevićem. Bio je i telohranitelj Vojislava Šešelja, lidera nacionalističke Srpske radikalne stranke, koji je nedavno pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osuđen za ratne zločine.

Protiv Panića bilo je podneto čak 13 krivičnih prijava zbog 16 krivičnih dela, prema podacima koje su novinari KRIK-a i OCCRP-ja dobili od policije. Postupci protiv njega vođeni su zbog prebijanja, iznude, nedozvoljenog držanja oružja, izazivanja saobraćajnih nesreća, ali i nezakonitog arheološkog iskopavanja. Neki od ovih slučajeva odvijali su se tokom devedesetih, pa su detalji o njima nepoznati, a dokumentacija iz sudskih arhiva – uništena.

Novinari su, međutim, došli do dva sudska predmeta u kojima se Paniću sudilo za prebijanje. Ovi slučajevi ilustruju njegove veze sa moćnim i kontroverznim ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarеm, otkriva KRIK.

Lončar je sastavljao medicinske izveštaje kojima je Panić opravdavao nedolazak na suđenja, pokazuje dokumentacija iz sudskih predmeta. Zbog ovih izostanaka suđenja su odlagana, a jedan postupak protiv Panića obustavljen je jer je zastareo. U drugom slučaju je osuđen.

Medicinski izveštaji o Paniću koje je od 2000. do 2003. godine potpisao doktor Lončar, tada lekar Urgentnog centra u Beogradu, sumnjive su sadržine. Različiti podaci ukazuju na to da izveštaji nisu prikazivali stvarno zdravstveno stanje pacijenta.

Lončar je u izveštajima pisao da je Panić bio toliko lošeg zdravlja da nije mogao da izlazi iz kuće. U tom periodu, međutim, Panića nije mogla da pronađe ni policija, a njegove komšije ispričale su da je otputovao.

U jednom d izveštaja, Lončar je tvrdio da se Panić oporavlja od ranjavanja, te da zbog toga ne može da prisustvuje suđenju – iako je bio upucan pre više od tri i po godine.

Takođe, sudski veštak je utvrdio da Panić nije imao zdravstvenih problema koji bi ga sprečili da se pojavljuje na sudu.

Lončar je 2014. imenovan za ministra zdravlja u vladi Aleksandra Vučića uprkos tome što je u javnosti tada bilo poznato da su zaštićeni svedoci na suđenju za atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića svedočili da je bio na platnom spisku zemunskog klana. Ispričali su da je Lončar u bolnici ubio pripadnika suparničke kriminalne grupe i da je za svoje usluge dobio stan. Novinari KRIK-a i OCCRP-ja su pre dve godine došli do ugovora koji dokazuje da je ubrzo nakon navodnog ubistva Lončar zaista stekao stan od pripadnika zemunske grupe.

Uprkos ovim otkrićima i kontroverzama, Vučić je 2016. ponovo postavio Lončara za ministra zdravlja, a zatim je to uradila i premijerka Ana Brnabić sredinom prošle godine.

Novo otkriće KRIK/OCCRP-ja pokazuje dublje veze između Lončara i čoveka bliskog zemunskom klanu i ojačava kredibilitet svedočenja da je Lončar činio usluge kriminalcima.

Panićeve objave na društvenim mrežama, međutim, sugerišu da Lončar nije jedini srpski političar iz sadašnje vlasti sa kojim je blizak.

Jedno od suđenja u kojem je Paniću zatrebala Lončareva pomoć bio je slučaj u javnosti poznat kao „kora od banane“.

Paniću se, zajedno s bivšim šefom Šešeljem, sudilo zato što je prebio advokata Nikolu Barovića 1997. godine. Do tuče je došlo posle televizijske emisije u kojoj su gostovali Šešelj i Barović. Oni su tada ušli u oštru raspravu zbog čega je emisija prekinuta. Ubrzo nakon toga, Panić je, po Šešeljevom nalogu, došao u zgradu televizije i napao Barovića – šutirao ga i udarao u lice, piše u presudi koju poseduju novinari KRIK-a.

Napad je privukao veliku pažnju javnosti pošto se Barović, sa licem u modricama, levim okom zatvorenim od otoka i velikim zavojem preko nosa, pojavio u medijima i ispričao šta se dogodilo. Odgovarajući na pisanja medija, Šešelj je ismevao žrtvu rekavši da se Barović povredio pošto se okliznuo na koru od banane.

Panić je, ipak, bio uhapšen i sa Šešeljem optužen za napad.

Četiri dana pre suđenja zakazanog za septembar 2001. godine, Panić se javio Lončaru koji je tada radio u Kliničkom centru, pokazuju sudska dokumenta.

Lončar je sastavio medicinski izveštaj u kojem je izneo mišljenje da Panić trpi bolove zbog operacije koju je ranije imao. Panić je operisan nakon što ga je u januaru 2000. godine osam puta upucao član suparničkog surčinskog klana Ljubomir Jovanović zvani Stakleni. Posle ranjavanja Panić je imao dve operacije.

„Strogo mirovanje u narednih deset dana“, napisao je Lončar u medicinskom nalazu od 24. septembra 2001, koji su novinari KRIK/OCCRP-ja pronašli u sudskom predmetu.

Panićev advokat odneo je Lončarev izveštaj u sud i njime opravdao izostanak klijenta, a sudija je odložio ročište.

Tri meseca kasnije, pre suđenja zakazanog za 28. decembar 2001. godine, Panić je od Lončara ponovo dobio sličan izveštaj.

„[Pacijent] žali se na jake bolove“, naveo je Lončar u medicinskom izveštaju od 21. decembra 2001. „Strogo mirovanje“, napisao je dalje. „Neophodno je da svakodnevno prima infuzije šest dana… Nesposoban za rad.“

Zahvaljujući ovome, suđenje je ponovo otkazano.

Ime doktora Lončara pojavilo se i u sudskim spisima iz 2003. godine.

Pet dana pre ročišta zakazanog za 26. septembar, Lončara je još jednom kontaktirao njegov stari pacijent.

Kao i ranije, doktor je u nalazu napisao da Panić i dalje trpi posledice ranjavanja. Propisao mu je „antibiotik i mirovanje sedam dana“, piše u izveštaju sačinjenom 21. septembra 2003.

Panićev advokat odneo je medicinski nalaz u sud.

Sudiji nije bilo sumnjivo što je od ranjavanja, na čije se posledice Panić žalio, prošlo više od tri i po godine i ročište je otkazao.

Barović, žrtva u slučaju „kora od banane“, rekao je novinarima KRIK-a da je bilo očigledno da Panić nije bio lošeg zdravstvenog stanja, već je koristio medicinske izveštaje kako bi izbegao suđenje.

„U međuvremenu, Šešelj se nije pojavio na sudu zahvaljujući (poslaničkom) imunitetu“, rekao je Barović.

Medicinski izveštaji, ipak, nisu pomogli Paniću da izbegne pravdu.

Posle više od šest godina, osuđen je na osam meseci zatvora zbog brutalnog napada na Barovića. U maju 2008. izgubio je desno oko u zatvorskoj tuči.

Šešelj je, s druge strane, otišao u Haški tribunal gde se suočio sa ozbiljnijim optužbama.

Lončarev nalaz novinari KRIK-a pronašli su i u drugom suđenju Paniću. U tom slučaju, Panić je uspeo da odlaže suđenja sve dok postupak nije zastareo, a pojedini događaji pojačali su sumnju u Lončareve izveštaje.

Istovremeno sa slučajem „kora od banane“, Paniću se sudilo i zbog napada na Branka Munjizu, njegovog sugrađanina iz Zemuna.

Incident se dogodio nakon što je Panić 1997. godine počeo da gradi kiosk ispred Munjizine kuće. Munjiza je od opštine saznao da Panić nije dobio dozvolu za gradnju i počeo je da zatrpava rupu koju je Panić iskopao za temelj. Panić, koga su o tome obavestili prijatelji, došao je do Munjizinog dvorišta, ušao u fizički sukob s njim i udario ga nekoliko puta pištoljem u glavu.

Da bi odložio suđenje za napad na Munjizu, Panić je u decembru 2000. godine sudu dostavio još jedan Lončarev izveštaj. Nakon toga prestao je da se pojavljuje na sudu, a za odsustvo nije imao opravdanje.

Sudija je naredio policiji da ga pronađe, što je trebalo da bude lak zadatak. Prema Lončarevim medicinskim izveštajima iz slučaja „kora od banane“, Panić je tokom 2001. navodno nekoliko puta bio bolestan i trebalo je da miruje. Policija, međutim, tokom cele te godine nije uspela da otkrije gde se on nalazi. Panić nikad nije bio kod kuće, a njegova majka i susedi rekli su policiji da je otputovao u Crnu Goru.

Upravo u periodu kada mu je Lončar prepisao strogo mirovanje krajem septembra 2001, policija ga je bezuspešno tražila.

Sudija Zoran Tejić, koji je vodio slučaj, nakon neuspešnih potraga zatražio je Panićevo hapšenje. „Smatram da se okrivljeni krije“, napisao je sudija.

Ovo je očigledno zabrinulo Panića, pa je u oktobru 2002. ipak došao u sud, zamolio da mu se ne odredi pritvor i obećao da će se ubuduće odazivati svim pozivima.

Panić je zatim, ponovo pokušao da izbegne suđenje zbog navodno lošeg zdravstvenog stanja, ali je sud angažovao veštaka da proceni njegovo zdravstveno stanje.

Veštak je u novembru 2003. izneo mišljenje da suđenje treba da se nastavi. „Ovakve zdravstvene tegobe ne predstavljaju smetnju da okrivljeni pristupi na glavni pretres“, bio je stav veštaka.

U ovom sudskom postupku Panić je imao više sreće nego u slučaju „kora od banane“.

Višegodišnja odlaganja dovela su do toga da postupak u februaru 2004. zastari i Panić nikada nije osuđen zbog prebijanja Munjize.

Upravo ovaj sudski predmet otkrio je Panićevu blisku vezu sa najozloglašenijom kriminalnom grupom u Srbiji u to doba.

Najmanje pet članova zemunskog klana bilo je prisutno kada je Panić napao Munjizu, pokazuju sudski spisi. Panićeva žena ih je pozvala kada je Munjiza počeo da zatrpava rupu za temelj kioska.

„Pošto nije mogla da dođe do mene, pozvala je neke od mojih prijatelja“, rekao je Panić policiji tokom saslušanja u aprilu 1998. godine. Među njima bio je i Dušan Spasojević, vođa zemunskog klana.

Zemunci su kasnije pozvani da svedoče, ali se na sudu nikada nisu pojavili – što je bio još jedan razlog da se suđenje odlaže.

Spasojević i njegovi saradnici su u to vreme imali važniji posao – organizovali su atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića, koji je ubijen 12. marta 2003. U policijskoj operaciji koja je usledila posle atentata, Spasojević je ubijen. Ostatku grupe sudilo se za kidnapovanja i ubistva.

Dvojica članova klana koji su postali zaštićeni svedoci, razotkrili su veze Lončara sa zemunskom grupom.

Prema njihovim svedočenjima, Spasojević je angažovao Lončara da ubije crnogorskog kriminalca Veselina Božovića koji je preživeo ubistvo iz zasede i odveden je u Klinički centar Srbije krajem leta 2002. godine – u istom periodu je i Paniću sastavljao medicinske izveštaje.

„(Božović) je preživeo tada i doktor Lončar je došao kod Dušana… Ja sam bio tu kada je (Spasojević) prvo rekao Risoviću (drugi lekar koji je radio u Kliničkom centru) da uradi to, a Risović se bio nešto predomišljao – sad će za tri sata, za dva sata, pa će onda kasnije. I onda je doktor Lončar došao i rekao da je on to završio… U Urgentnom centru, da mu je ubrizgao neku injekciju, nešto u infuziju i da je on to završio“, rekao je jedan od svedoka.

„Svaki drugi dan je bio kod nas u Šilerovoj, dolazio tamo, čak je učestvovao u nekim ubistvima doktor Lončar i on mu je za to i poklonio taj stan“, ispričao je drugi svedok.

Kako su novinari KRIK-a i OCCRP-ja otkrili pre dve godine, Lončar je kupio stan od supruge Sretka Kalinića, najpoznatijeg ubice zemunskog klana, samo 10 dana nakon navodnog ubistva Božovića.

U ugovoru do koga su novinari došli, navodi se da je Kalinićevoj supruzi plaćeno 1,8 miliona dinara (tadašnjih 30.000 evra), ali na osnovu javno dostupnih podataka nije moguće utvrditi da li je Lončar ikada stvarno isplatio novac. Devet meseci kasnije, Lončar je prodao stan za oko 50.000 evra.

Bivši ministar Velimir Ilić, ljut na vladajuću stranku zbog toga što ga nije imenovala za direktora javnog preduzeća, lokalnim medijima je prošlog januara pokazao fotografiju Lončara sa Spasojevićem uslikanu u sedištu klana u Šilerovoj ulici u Zemunu.

Lončar nikada nije razjasnio svoj odnos sa ovom zloglasnom grupom. Umesto toga, istraživanje KRIK-a označio je kao kampanju protiv vlasti.

Uprkos svim ovim otkrićima, Lončar je ostao ministar zdravlja i ne snosi nikakve posledice.

Prijatelji na visokim pozicijama

Panić ima i druge interesantne prijateljske veze.

Fotografije sa njegovog fejsbuk profila pokazuju da je bio prijatelj sa mnogim bivšim članovima SRS-a koji su danas vodeći ljudi u državi.

Među njima su predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ministar policije Nebojša Stefanović, bivši predsednik države Tomislav Nikolić i bivši narodni poslanik Dragan Nikolić.

Novinari KRIK/OCCRP-ja pronašli su devet fotografija koje pokazuju dugo prijateljstvo Panića i Vučića. Fotografije su nastajale u periodu od 1993. do 2013. godine, sudeći po opisu jedne od njih.

Na fotografijama vidi se mladi Vučić kako grli Panića ili kako se zajedno voze u gumenom čamcu u obliku banane. Jedna pokazuje da je Vučić bio prisutan na proslavi povodom rođenja Panićevog deteta – Vučić stoji pored Panića, kome je kao novopečenom ocu pocepana košulja.

Jedna od fotografija otkriva da je Panić održao odnose sa Vučićem i nakon što je on došao na vlast – Vučić, formalno obučen i sa naočarima, uslikan je sa Panićem ispred grba Srbije. Panić je napisao da je fotografija nastala 2013. godine – kada je Vučić bio prvi potpredsednik vlade i ministar odbrane.Kolaž od tri fotografije Panića sa Nikolićem, Vučićem i ministrom policije Nebojšom Stefanovićom ukazuje da je bio u bliskim odnosima sa njima barem do jula 2015. godine kada je kolaž objavljen. Panić u opisu napominje: „20 godina čuvao i sačuvao!“

Ispod jedne od starijih Panićevih fotografija, tadašnji narodni poslanik Dragan Nikolić je u januaru 2015. napisao: „Ovo su bila vremena!“ Panić mu je na ovaj komentar odgovorio: „Meni je najlepša uspomena kad su nam bacili bombu na tvoju kuću, kad smo spavali kod tebe.“

Panićeva kriminalna prošlost očigledno nije bila prepreka ni da posećuje zgrade najviših državnih institucija.

Prema fotografiji objavljenoj krajem januara 2015. godine posetio je zgradu Vlade Srbije u kojoj je napravio „selfi“. Građani ne mogu da bez dozvole borave u kancelarijama vlade, a nepoznato je ko je Panića pozvao u zgradu. Vlada nije odgovorila na zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja koji su poslali novinari KRIK-a tražeći objašnjenje njegove posete. Na pitanje prijatelja na fejsbuku šta je radio tamo, Panić je odgovorio: „Posetio sam prijatelja i popio kafu.“

Panić je takođe posetio zgradu Uprave Grada Beograda i prisustvovao sastanku između predstavnika kancelarije gradonačelnika i delegacije iz Kine, kako je to ranije objavio tabloid „Kurir“. Fotografisao se sa Goranom Vesićem, zamenikom gradonačelnika Beograda.

Vesić nije objasnio KRIK-u u kom svojstvu je Panić bio na sastanku, rekavši samo da nije bilo zapisnika.

Poslovni podaci pokazuju da je vlasnik restorana na zemunskom stadionu, dve manje firme i da nema iskustva sa investicijama.

default

Ikona Svetog arhangela Mihajla u pravoslavnom manastiru Krka, nedaleko od Kistanja u Hrvatskoj, već danima plače.

Ovaj nesvakidašnji događaj nikoga ko mu je prisustvovao nije ostavio ravnodušnim, a pojedini vernici su čak napravili i snimke mobilnim telefonom.

Dalmatinski vladika Nikodim prilikom jedne liturgije u Hramu Ćirila i Metodija pre nedelju dana saopštio je vernicima događaj iz obližnjeg manastira.

- Pre nekoliko dana u manastiru Krka proplakala je ikona Svetog arhangela Mihajla koja stoji na samom ulazu crkve - potvrdio je vladika.

Prema tvrdnji ljudi bliskih Patrijaršiji, o svemu je obavešten i patrijarh Irinej, koji je, tvrde, poručio da je to što se dogodilo u pomenutom pravoslavnom manastiru pravo čudo.

Na ovakav događaj, zavisno od prilike do prilike, u narodu se gleda kao na dobar ili loš znak. Kulturolog i autor knjige "Budimo ljudi: Život i reč patrijarha Pavla" Jovan Janjić kaže da ovo svakako jeste neki znak.

- Ljudi obično u prvi mah ne razaznaju koju poruku takav događaj nosi, ali s vremenom se ipak takva poruka projavi. Sudbina našeg naroda je takva da ima razloga ne samo da narod plače nego i sveci - kaže Janjić.

Činjenicu da je nakon pomeranja ikone u crkveni zvonik udario grom Janjića takođe ne čudi.

- Bilo je slučajeva da grom udari u zvonik i vreme je pokazalo da je to imalo opominjuću poruku. U svakom slučaju, u pitanju je neka opomena nad kojom se valja zamisliti. Ovakve pojave se nikada ne dešavaju slučajno, bez obzira na to što neverujući ljudi tome ne pridaju važnosti. Ali ljudi od vere znaju da iza toga nešto sledi ili da je to opomena za ono što se čini - napominje Janjić.

U samom manastiru Krka pak nisu mogli ništa da kažu.

- Mi ne možemo ništa da pričamo bez blagoslova - ljubazno su poručili. Iz kancelarije Eparhije dalmatinske potvrdili su da se desilo čudo, ali nisu želeli da ga komentarišu.

Manastir Krka već šest vekova je svetionik pravoslavlja u Dalmaciji. Bogoslovija podignuta 1615. godine ujedno je i prva škola za pravoslavne sveštenike.

Danas ovu bogosloviju pohađa nekoliko desetina đaka budućih sveštenika koji su uglavnom došli iz BiH.

Episkop diseldorfski i cele Nemačke na Drugom forumu dijaspore u Banjaluci istakao je da ni dijaspora, kao ni matica, ne može da napravi ništa dobro sve dok se većina naroda, a posebno omladina, izlaže pogubnom uticaju kiča koji emituju televizije i portali iz matice.

– Na ovom forumu otvorilo se mnogo pitanja. Dopalo mi se pitanje šta bi značilo biti Srbin. U jednom sukobu između Nemaca i Francuza, kad su Francuzi bili na vrhuncu moći, rugali su se Nemcima, koji su na njih gledali kao na nekoga ko ima naciju, pa i tu čuvenu revoluciju. Umni Gete je rekao da ako Nemci hoće da budu nešto, onda svaki pojedinac mora da bude čovek.

Moramo da obratimo pažnju na pojedince. Pođimo od Tesle i Pupina ili naših sportista koji su ostvarili neverovatne rezultate. Važno je šta dolazi iz matice. Moj brat je sveštenik u Finksu, u Arizoni. Njegov sin je sveštenik u Igalu. Moj brat mi je govorio da mu je vrlo lako da nađe srpske kuće u Arizoni. Kaže: to su one kuće u kojima crevo za vodu nije savijeno i kuće u kojima se gleda BN.

Dakle, ako naša omladina u Nemačkoj ili bilo gde drugo bude gledala Pink, nema nam spasa. To je ono što dolazi iz matice. I to je nešto što zagađuje sve. A onda ta naša deca iz osećaja pripadnosti kažu: “Pa to je nešto srpsko.”

I onda idu u te klubove gde slušaju takvu muziku. Sve to utiče na njih. Da bi to izbegli, predlažem nešto što je vrlo važno, a što mogu da urade crkva, ministarstva i svi dobri ljudi zajedno. Treba da napravimo neki portal koji bi pomogao da se našim ljudima pruži najbolje obrazovanje. Naši ljudi u drugoj generaciji iseljenika nemaju šanse da se obrazuju na pravi način. Oni gube jezik. Osim toga, moraju da imaju neko osnovno i srednje obrazovanje iz geografije, istorije i naše književnosti. Ako krenu da listaju naše portale, onda će gledati neke kvazionacionalističke, udbaške portale, koji će da im podmeću razne laži. Oni neće moći da dođu do pravog obrazovanja, pa ćemo imati situaciju da se stalno svađamo, nadgornjavamo i podmećemo jedni drugima. I to će veoma loše uticati na te mlade ljude.

Mi svakako ovih dana slušamo veoma zanimljive stvari. Neko iz sveg srca, a neko podrugljivo govori da je Kosovo srce Srbije. Ali, neki akademik je rekao da je srce Srbije u Torontu zato što tamo živi najviše pametnih, mladih i obrazovaniuh ljudi. Mislim da je dobro da shvatimo da je srce Srbije i u Banjaluci, i u Diseldorfu, i u Podgorici, i u Beogradu i u Zaječaru i, naravno, u Prizrenu i Gračanici. Međutim, srce mora da bude povezano s razumom i mi moramo da postanemo razumni ljudi. Samo onaj koji ima razuma i sluša svoje srce može da bude hrabar čovek. To je čovek koji hoće nešto da napravi.

Zato je važno da smo se mi ovde skupili ne da se ja svađam sa nekim ljudima nego da probamo da nađemo put. To, međutim, podrazumeva razgovor i iznošenje argumenata. To ne podrazumeva klevetanje i laži. Udba je to radila i Udba to i danas radi. U mračnim odajama smišlja kako je ovaj ovo, a onaj ono. Ali, pravi čovek iznosi sve na svetlo dana i izlazi sa argumentima. Možda ja nisam negde u pravu, možda sam u krivu, ali je bitno da razgovaramo i ne plašimo se razgovora. Bitno je da budemo ljudi, što bi rekao Gete, a to je i te kako ponavljao patrijarh Pavle. Ako budemo ljudi, onda ćemo moći da budemo zajednica.

Šta je hrabrost?

Ali, Srbi nisu sposobni za asocijacije. Zašto? Zato što neće da koriste i razum i srce. Mora oboje. Crkva je tu da čovek može da prevaziđe sebe i bude iznad sebe. A sva naša udruženja do dana današnjeg su posvađana. Naše stranke su posvađane između sebe i sa drugima. Sve je posvađano. Zašto? Zato što nećemo da ima neko iznad nas i da je iznad nas Bog. Vrlo često i naciju postavimo za Boga. Međutim, tek kada budemo verovali u Boga, moći ćemo da verujemo jedni drugima. I kada god to govorim Srbima vidim da im je teško. Ipak, Srbi su težak, ali moćan narod. U tom smislu je teško izaći na kraj, ali se moramo boriti i rvati. I u tom smislu je platforma crkve da bude crkva, države da bude države, prosvete da bude prosveta, a ne da bude Pink ni crkva, ni država, ni prosveta. Naravno da je velika hrabrost reći nešto protiv Pinka, a mala je hrabrost reći nešto protiv vladike i crkve.

Odneo pola srca

Govoreći o potrebi da spojimo razum i srce, vladika je otkrio šta mu se desilo kada se spremao se da preuzme eparhiju u Nemačkoj.

– Kad sam pošao iz Herecegovine, desilo mi se nešto jako čudno – i prijatno i neprijatno u istom trenutku i nešto duboko ljudsko i čovečansko. Rekao sam onako slučajno da odlazim, ali da pola mog srca ostaje tu. A neki Lazar koji hoda ulicama kao da se otprilike malo razbole, ali je vrlo inteligentan, sreo me je i rekao mi – Ti reče da ode i odnese pola srca, a da pola ostavljaš ovde. Ali, to nije fer jer ti odnosiš i pola mog srca – ispričao je Grigorije.

Crkva nije kafana

Vladika smatra da poguban uticaj medija iz matice i u dijaspori može da proizvede situacije da mladi i obrazovani Srbi počnu da beže iz sredina koje se duhovno hrane Pinkom i sličnim sadržajima.

– Oni pametni ljudi kojima je stalo da nešto rade i stvaraju bežaće iz takvog okruženja. Oni neće hteti da budu tu. Kad u nekim crkvama imate stanje da je važno samo da se peku ćevapi, da se peva, svira, veseli udara nogama u zid, pametni ljudi kažu: “Mi nećemo tamo da idemo.” I onda ja dođem tamo i izbacim te što lupaju i kažem da od sada to više neće biti tako. I zato sam ja za neke izbacivač. Ali, s druge strane, suština je da mi koji smo vođe sopstvenim primerom i hrabrošću pokažemo da mi vodimo narod, a ne da nas i ceo narod vode neki koji misle da mogu da rade šta hoće. Jer, u Nemačkoj ljudi žive i vole tamo da žive zato što u njoj vlada red. Ali, naši ljudi koji su neuspešni uspeli su da zauzmu naše klubove, naše crkve i pokušavali tu da ostvare sebe zato što se nisu ostvarili na onom polju na kome je trebalo to da urade. Zato mi treba da stvorimo mogućnosti da uspešni ljudi imaju prostor u kome mogu da se ostvaruju. U tom smislu je ovaj forum veoma bitan i velika je prilika da to počne da se sprovodi.

Strana 1 od 37

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top