Društvo

Društvo (723)

Potrebno je dosta odricanja, rada, ali pre svega i upornosti. Ono što se čini nemogućim, zapravo je vrlo moguće, samo treba biti dovoljno uporan, priča ovaj ambiciozni momak

Sa samo 16 otpočeo je karijeru a danas, sa 26 godina, generalni direktor je startap kompanije "Loyalis Technologies Inc". Kada se još uzme u obzir da je svoj veliki posao i bogatstvo stekao počevši sa samo 9 dolara, onda je uspeh Radeta Joksimovića još veći. Ovaj talentovani IT stručnjak je kao srednjoškolac počeo da radi u svojoj struci. Uz osmeh se priseća svog prvog zadatka.  

- U porodičnoj kući smo tada uvodili gasno grejanje. Došao je čovek i ja sam se priključio razgovoru kao svaki znatiželjan klinac. Dok je on pričao, pitao sam ga da li ima sajt za svoju firmu, na šta je on rekao da nema. Tako je sve počelo. Rade mu je napravio sajt i to je prvi veći projekat na kojem je radio. Sve je naučio u hodu i uradio pravu stvar.

 

Svoj prvi posao dobio je sa 17 godina, gde je, kako naglašava, upoznao odličnu ekipu ljudi i naučio dosta o svom poslu, a u jednom trenutku radio je za čak 3 firme i 3 meseca spavao je po samo 4 sata dnevno. - Dve godine sam proveo u toj firmi. Uslovi su bili odlični - sa 19 godina zarađivao sam 4 prosečne plate za to vreme ali...rizikovao sam i ostavio sve, dao sam otkaz.

Joksimović je želeo da pokrene nešto svoje. Potez koji je povukao, bio je rizičan - kako kaže, svi su mislili da je lud. E, tu počinje priča o 9 dolara! - Za 9 dolara kupio sam domen i razvio 3 proizvoda koja su omogućavala firmama da dizajn svoje izmene za kratko vreme i da se na taj način izdvoje iz konkurencije.

 

Nakon mnogo neprospavanih noći, upornog i marljivog rada, ovom mladom i ambicioznom čoveku počele su da pristižu ponude iz inostranstva. On je nakon nekog vremena prodao svoj posao jednoj američkoj kompaniji. - Pošto sam prodao starap, palo mi je pamet da pokrenem servis pomoću kojeg bi vlasnici kompanija mogli kupcima da ponude popust kada napišu svoj komentar o datom proizvodu ili usluzi na Fejsbuku ili Tviteru.

Međutim, ovde je Rade naišao na problem - kupci bi koristili ove benificije sezonski, tako da profit ne bi bio zadovoljavajući tokom cele godine. Tada je sa svojim prijateljem stvorio "Loyalis" - softversko rešenje koje malim i srednjim preduzećima omogućava lakši i bržu prodaju putem interneta. Danas, Rade Joksimović, jedan je od najuspešnijih ljudi u Şrbiji. Uspeh je postigao sopstvenim radom, voljom i velikom upornošću. Njegova poruka je jasna:

- Potrebno je dosta odricanja, rada, ali pre svega i upornosti. Ono što se čini nemogućim, zapravo je vrlo moguće, samo treba biti dovoljno uporan. - Moraćete da grizete. Da ubedite druge da grizu. Pa i da patite od nesanice jer non-stop razmišljate o mogućnostima za unapredjenje sopstvenog startapa… - Ali to je žrtva za koju bih potpisao u bilo koje doba dana, ili noći - a nadam se i vi. (Dunja Čavić)

Teta Nada kaže da se mnogo dobro zabavlja u publici, a i atraktivna je plavuša pa može da se pokaže svetu.

Oni aplaudiraju poznatim ličnostima, vrište uzbuđeno u muzičkim emisijama, ozbiljno prate radnju u političkim debatama suze

Statisti koji za dva-tri sata rada dobijaju oko 500 dinara i sendvič za celodnevna snimanja mogu da dobiju 1.500 dinara i dva sendviča

Statisti su doskora bili studenti i penzioneri, ali je sve više ljudi ostalo bez posla pa grabe svaku priliku da nešto zarade

Statisti za mesec dana mogu da zarade oko 15.000 dinara. 

Nada Jovanić, jedna je od takvih osoba koja vrlo rado prihvataju posao statiste: "Za ovaj posao sam saznala preko jedne drugarice Ljudi mi nekad zavide na tom mestu. U Grandu sam čak kolo vodila jednom a u jednoj emisiji sam postavila pitanje vezano za neku šminku, što se dodatno plaća"

Zoran Albić (25) iz negotinskog sela Prahovo proglašen je juče krivim pred Višim sudom u Negotinu za smrt pastorke Lune Firulović (2) i osuđen je na maksimalnu moguću zatvorsku kaznu od 40 godina!

Sud je utvrdio da je Albić zverski, do smrti, tukao bespomoćnu devojčicu, jer mu je smetao njen plač.

- On se u noći između 26. i 27. maja 2019. vratio kući iz provoda pijan. Počeo je da lomi tanjire i nameštaj, što je probudilo ćerkicu njegove žene. Dete je počelo da plače, a njega je to razbesnelo. Lupio joj je dva šamara, izbacio ženu iz kuće i ostao sam s pastorkom - kaže izvor.

Veštaci su utvrdili da je nesrećnoj Luni očuh zadao čak 50 udaraca rukama i nogama po čitavom telu, da joj je slomio nadlakticu i iščupao kosu.

Zoran Albić je od maloletničkih dana dobro poznat policiji. U dosijeu ima niz krivičnih prijava za različita dela. Prijavljivan je zbog prebijanja rođaka, komšije, pretnji nastavnici smrću, ali i otmice i mučenja maloletnice.

- Optuženi nije pokazao naročito kajanje, niti grižu savesti. Veštaci su utvrdili da je u vreme zločina bio uračunljiv i da je znao šta radi - rekao je izvor iz sudnice.

- Nisam ubio Lunu, samo sam je šamarao! Ne zaslužujem maksimalnu kaznu - branio se Albić pred sudom.

Igor Jurić iz fondacije "Tijana Jurić", koja je i pravni zastupnik porodice pokojne devojčice, prisustvovao je izricanju presude.

- Dogodilo se ono što smo očekivali i što je bio jedini mogući ishod, a to je da je Zoran Albić osuđen na 40 godina zatvora. U nekoliko navrata sam govorio da mi je žao što ne postoji mogućnost da bude osuđen na doživotnu, ali država je učinila ono što je mogla - kaže Jurić i nastavlja:

- Zoran tokom procesa nije pokazao kajanje, bio je izuzetno drzak od početka. Kada mu je presuda izrečena, oči su mu bile pune suza i mislim da je tek sada postao svestan šta ga čeka u narednom periodu.

Majka će robijati osam godina

Za smrt malene Lune osuđena je i njena majka Vesna Firulović. Ona je ranije sklopila sporazum sa tužilaštvom o priznanju krivice i osuđena je na osam godina zatvora zbog nepružanja pomoći nemoćnom licu. - Vesna je čak pokušala da pomogne Albiću u prikrivanju zločina. Naime, Albić je posle batinanja sa Vesnom odveo dete kod lekara i slagali su da je Luna pala sa neograđene terase - podseća izvor i dodaje da se Vesna vratila Luninom ocu, s kojim čeka bebu.

Kupovinom IMT-a firma "Tafe" stekla je pravo na intelektualnu svojinu koja uključuje brend, nacrte dizajna i autorska prava kao i nekretnine u Jarkovcu

Beogradska Industrija mašina i traktora (IMT), prodata je indijskom proizvođaču traktora "Tafe" po početnoj ceni od 66,8 miliona dinara. Ova firma jedina je izrazila interesovanje za prvu fabriku poljoprivrednih mašina, a depozit za učešće na aukciji bio je 26,4 miliona.

Prodaja (još jedne u nizu) "dike i ponosa" nekadašnje Jugoslavije pogodila je mnoge, a kako se ističe, većina ima "prigovor" na cenu. Na društvenim mrežama ljudi masovno komentarišu kako je IMT otišao u ruke Indijcima za "siću". 

Tako je Rodoljub Šabić na Tviteru podsetio da je ova fabrika poljoprivrednih mašina ostvarivala profit od čak 600 miliona nemačkih maraka, a danas privatizovana za manje od 600 hiljada evra. 

- 1988. godine IMT, nekad gigant jugoslovensake industrije, je proizveo skoro 80.000 traktora i priključnih mašina i izvozio ih u preko 80 zemalja sveta. Vrednost te godišnje proiuzvodnje bila je više od 600 miliona nemačkih maraka. 2018. godine IMT je prodat za 560 hiljada evra - napisao je poverenik za informacije od javnog značaja. 

Upros tome što Tafe, koja proizvodi traktore i druge poljoprivredne mašine, bila jedini učesnik na aukciji i što je i višedecenijski partner IMT-a, javnost smatra da IMT, jedan od simbola nekadašnje Jugoslavije, koji je za 66 godina postojanja proizveo ukupno 780 hiljada traktora, predstavlja bruku naše države, a tviteraši su se nadovezali i na to što je kupovinom IMT - a, firma "Tafe" stekla pravo na intelektualnu svojinu IMT-a koja uključuje brend, nacrte dizajna i autorska prava kao i nekretnine u Jarkovcu.

Podsetimo, premijerka Ana Brnabić je u septembru prošle godine izjavila da 

da je veoma važno da se oživi proizvodnja traktora u Srbiji, navodeći da je za IMT zaintresovana indijska kompanija Tafe.

- Moramo da probamo da oživimo IMT. Kao što je Aleksandar Vučić rekao kada se vratio iz Indije, imamo velikog indijskog investitora, kompaniju Tafe koja je zainteresovana za IMT i radimo sa njima kako bi mogli da ponovo pokrenemo proizvodnju traktora u Srbiji - rekla je tada Brnabić, i dodala da bi to bilo važno, ne samo zbog proizvodnje i izvoza nego zato što bi se subvencionisao proizvod koji se pravi u Srbiji.

"Tafe" ima fabrike u Indiji, Kini i Turskoj, zapošljava 12.000 ljudi i ima godišnji promet od 2,5 milijardi dolara.

Na birou rada je 2014. završilo 500 radnika, a IMT je otišao u stečaj krajem 2015. godine, a tada i preostalih 360. Iza firme je ostao dug od 186 miliona evra. 

I dok neki komentarišu kako su iznenađeni što cena nije bila još niža, drugi smatraju da je država rasprodala sve što je nekada vredelo. Svakako, posle IMT - a se ne stavlja tačka. Privatizacije tek predstoje, a među najvećima, ako ne i najveća biće prodaja RTB Bor. 

Industrija mašina i traktora, nekadašnji gigant koji je krajem osamdesetih godina prošlog veka proizvodio godišnje čak 40.000 traktora, 1988. godine ostvario je rekord u proizvodnji kada je izrađeno 45.000 traktora i 35.000 mašina.

Sarina majka, Indira Reljić priznaje da je njena ćerka pukom srećom preživela dve strašne traume, za koje je kriv njen rođeni brat Filip.

"Kad je Sara imala dve godine, umalo se ugušila. Dok je jela kolač, Filip ju je zasmejavao i golicao, pa joj je mrvica od kolača zapala u dušnik. Brat je i tada nastavio da je golica i Sara je počela da se guši. Odvezli smo je u bolnici, gde su joj uradili intervenciju, kleštima su joj vadili taj zalogaj. Bilo je strašno! Sara je jedva ostala živa i dugo ležala u bolnici. Dve nedelje je primala neke injekcije. Doktor mi je rekao da idem u crkvu i zapalim sveću jer ju je Bog sačuvao da ne umre. Eto, Filip je mogao da ubije sestru ni kriv ni dužan. Razlika između njih je dve godine, i on nije znao da ne sme da je golica dok su joj usta puna”, priseća se Sarina mama, i objašnjava šta se desilo drugi put.

“Bili smo na moru, na brodiću. Oboje su kao mali naučili i da plivaju i da rone jer im je otac bio ronilac, ali Filip je namerno gurnuo Saru sa broda i ona je glavom udarila u stenu. Krv je lila na sve strane, jedva je živa stigla u bolnicu, ja u životu nisam videla toliko krvi. Ušili su je, i ona i sada ima ožiljak iznad oka. Filip mi je skratio 20 godina života sigurno. Sada je dečko za primer, završio je fakultet sa 22 godine, ostvaren je čovek, brižan je prema sestri. Ona mu u šali često kaže da će ga ceo život proganjati taj njen ožiljak. On ju je nagovaro da uradi tetovažu preko, ali ona ne želi.”

Te kobne večeri, 17. aprila, oko 21 sat zvuk sirena nadvio se nad prestonicom, što je značilo samo jedno - počinje vazdušna opasnost! Devojčica je poginula kada ju je pogodio geler u kući u Batajnici

Stanovnici Srbije nikako ne mogu da izbrišu iz sećanja taj 24. mart 1999. godine i trajno će ostati urezano u sećanje tih 78 dana bombardovanja! Procenjuje se da je tokom NATO agresije stradalo između 1.200 i 4.000 ljudi, a trogodišnja devojčica Milica Rakić postala je večiti simbol stradanja nevinih žrtava!

Milica, devojčica iz Batajnice, danas bi imala 23 godine... Te kobne večeri, 17. aprila, oko 21 sat zvuk sirena nadvio se nad prestonicom, što je značilo samo jedno - počinje vazdušna opasnost. Mala Milica spremala se za spavanje, majka ju je stavila na nošu i otišla u sobu da joj pripremi krevet za spavanje...

Umesto odlaska u krevet, mala Milica otišla je zauvek... Raketa pogađa kuću porodice Rakić, a geleri lome staklo od kupatila u kome je sedela Milica. Vrata na kupatilu su bila otvorena. Začula se jaka detonacija, stakla su popucala, pločice i fasada, sve se razletelo! Kako je ranije ispričao Žarko, tata stradale devojčice, on je utrčao u kupatilo. Dete mu je ležalo mrtvo na podu, oko nje je bilo prepuno krvi, ali nadao se da je Milica i dalje živa... Uzeo ju je u ruke, sjurio se niz stepenice, odneo je u auto i prevezao u bolnicu, ali tamo su mogli samo da konstatuju smrt.

Vest o smrti male devojčice Milice potresla je čitav narod, bol ne jenjava ni nakon 20 godina. Roditelji male devojčice snagu su našli u starijem sinu Aleksi i ćerki koju su dobili nakon Miličine smrti.

Spomenik Milici Rakić postavljen je u Tašmajdanskom parku u Beogradu.

Dr Nebojša Marković je objavom na Fejsbuku doneo osmehe na lica svih koji su videli sliku.

U sumorna vremena, kakva su ova današnja, vapimo za ovakvim postovima, a specijalista ginekologije i akušerstva zaposlen u Kliničkom centru Srbije pogodio je u metu.

Dr Marković je juče objavio fotografiju deset beba rođenih  na GAK u Beogradu.

"Višegradskom ulicom ... teče život kao rijeka", napisao je dr Marković pored slike.

Ćerka mi je nakon svega završila na psihijatriji u Kruševcu, deset dana je bila u bolnici i izgovarala: "Tata, ja kurvica nisam". Plakala je, jecala, nije mogla da spava...

Milutin Jeličić Jutka, koga je sedam žena optužilo za seksualno uznemiravanje, ophodio se prema svojim žrtvama kao da su njegovo vlasništvo.

Zlodela koja im je činio izašla su na videlo, tek nakon što je njegova bivša sekretarica Marija Lukić javno objavila lascivne poruke koje joj je slao. Za dve godine, koliko je bila zaposlena u Opštini Brus, čiji je on dogododišnji predsednik, poslao joj je preko 15.000 poruka. 

Pakao koji je preživela, Marija je rešila da javno obelodani, onog trenutka kad je shvatila da protiv lokalnog šerifa više ne može da se bori sama. Tad se saznalo da Jutka nije samo od nje tražio seks. Snežana Bojić takođe je Jeličićeva žrtva, a da stvar bude gora, nesrećna devojka je završila na psihijatriskom lečenju nakon svega što joj je priredio. 

Snežana je ispričala kako je upoznala Jeličića i na koji način se ophodio prema njoj.

Ekipa našeg portala je prilikom posete Brusu razgovarala i sa Snežaninim ocem, koji nije krio tugu, razočarenje, ali i bes zbog svega što se njegovoj ćerki dogodilo zahvaljujući Jeličiću. 

Andreja Bojić, Snežanin otac, Jutkin je prijatelj iz detinjstva. Jeličić joj je pomogao da se zaposli u biblioteci, a onda rešio da to i naplati. Baš kao i Mariju Lukić, i nju je napadao kad god mu se ukazala prilika, a kad ga je odbila, dao joj je otkaz, jer mu više nije bila potrebna. 

Bojić je u razgovoru za naš portal ispričao kako je Snežana dobila posao u biblioteci, kako je on učestvovao u tome, kao i kad je saznao da njegov školski drug seksualno uznemirava to dete. 

On je najpre kazao da svakom roditelju želi da ima đaka i studenta kao što je njegova ćerka. 

- Četiri godine je bila đak generacije, na Filološkom fakultetu redovan student, završila je i diplomirala. Volela je knjigu, zato je otišla na odsek bibliotekarstvo i informatika. I onda da je sve ovo snađe - počinje Andreja Bojić svoju priču. 

Na naše pitanje kako se osećao kad mu je Snežana sve saopštila, kao i kad se to dogodilo, Andreja se nevoljno priseća: 

- Saopštila mi je posle manje od tri meseca, koliko je i radila. Za to vreme je samo majci prenosila, i to ne sve konkretno. Suština svega je da nam je saopštio da će da je zaposli. Počela je da radi 1. juna 2017. Ja sam bio u kancelariji s Jutkom i njegovim zamenikom Zoranom Radenkovićem, koji je moj komšija. On je iz čestitih namera tako postupio i rekao da odemo zajedno kod predsednika i da ga pitamo da zaposli moje dete. Decidno sam ga pitao i rekao mu: "Dete mi ima probleme, zapelo je u sekiraciju, u neko psihičko stanje, pomozi nam, ako možeš". Nema posla, svuda su je lagali, a ja to nisam skrivao. Obećaj joj posao neki, slaži je, samo da joj podignem moral, rekao sam tad Jeličiću - objašnjava naš sagovornik, pa nastavlja:

- On mi je rekao: "A ne Andro, gotovo, dobija posao, daj mi njen broj". Pitao sam ga šta će mu broj moje ćerke, mog deteta, ali on je insistirao i dao sam mu broj. Tek sad vidim zašto je to uradio. Odmah je tad pozvao i rekao joj: "Ćao Sneki, ćao srce". Prvo sam se zbunio, ali onda sam počeo da rastem. Razumite me, mislio sam da se on roditeljski ophodi prema mojoj Sneži i da je zato naziva srce. Rekao joj da je dobila posao, da sam ja tu s njim u kancelariji. Moja Sneža je bila u čudu, pitala ga je više puta: "Ma, ko je to, da li se šalite sa mnom?" On joj je rekao, "Snežo, pa ja sam, predsednik Jutka". A onda sam morao da je uverim, da se javim na njegov telefon i da joj kažem: "Snežo, tata je, kod predsednika sam, obećao ti je posao". 

Bojić dalje objašnjava da mu u tom trenutku nije bilo čudno što njegov školski drug njegovu ćerku oslovljava sa "srce". 

"Dođi sutra kod mene, srce moje malo", opet joj je rekao. Ja ponovo rastem, dobijem još veća krila. Jer bih ja tako rekao njegovom detetu, kao roditelj. Zna je odmalena, gledao je kako raste, bio sam ubeđen da to radi kao otac, kao roditelj - objašnjava Bojić. 

- Pomislio sam tad, svaka mu čast kad ovako moju ćerku ceni. Pa, ja sam mogao da poletim. A tek sad mi je jasno šta su mu bile namere. Rekao joj da bude kod njega narednog dana u 13 časova i pitao je da li da pošalje vozilo po nju. Ja sam mu tad rekao da ne šalje auto da mi vozi dete, da je to ružno i da neću da gleda narod. Kad je sutradan otišla kod njega, rekao sam joj da se spremi i da ode kod predsednika u kabinet. Ona je patrijarhalno, lepo vaspitana, kazao sam joj da ponese čokoladu, iz poštovanja, to je bilo minimalno, da ne ode praznih ruku, kad joj već daje posao. 

Ipak, kaže ovaj otac, već u tom trenutku Jeličić je počeo da otkriva svoje prave namere. 

- Nije bilo po srpski kao kad odete na slavu kod nekog, pa se izljubite tri puta u obraz, već je ruke stavio na njena ramena i direktno je krenuo da je poljubi u usta. Ona je skrenula glavu i poljubila se tri puta u obraz. Ali, njegova namera je bila takva da je poljubi u usne. Čim je došla kući požalila mi se i rekla: "Tata, pa on hoće da se ljubi u usta". Ja sam mislio da nije tako i rekao sam joj da on nju voli kao svoje dete - kaže Andreja i dodaje da je Jeličić ubrzo počeo sa slanjem poruka. 

- Počele su da stižu poruke: "Srce moje", "bibliotekarče moje", "ti ćeš biti moje srce malo, ja tvoje srce veliko". Tad još nije bila zaposlena. Rekao joj je da samo malo sačeka da napravi uslove za zaposlenje, pa joj je pisao da dođe s porodicom da se učlanimo u stranku. Niko iz moje porodice nije politički obojen, niti smo se učlanili u stranku. Posle joj je svako jutro slao poruke: "Šta radi moje bibliotekarče, da li je ustalo". 

- Ja sam i dalje mislio da on to sve radi kao roditelj, ali sinu je postalo sumnjivo. On ima 33 godine i rekao mi je da tu nisu čista posla. Kazao sam mu da Milutin ceni našu Snežu, pa dolazio nam je u kuću bezbroj puta. On i ja smo školski drugovi. Samo što sam ja srednjoškolac, a on je otišao na fakultet - priča Snežanin otac i naglašava da je on na svoju ćerku ponosan. 

- Ja sam heroj, imam vaspitano i pošteno dete. I pored svega, ja njegovoj deci želim isto sve kao i svojoj. Ne želim im ništa loše. Roditeljski sam mu se obratio i mislio sam da moju ćerku toliko ceni i da se prema njoj ophodi kao otac. 

On objašnjava da poruke koje je Snežana dobijala od Jutke nisu čuvali, već da je uvek govorio ćerki da ih briše. Kako kaže, nije želeo da se ona nervira, čitajući te bljuvotine iznova. 

- Bezbroj poruka je bilo, ali mi nismo čuvali te poruke u telefonu. Brisali smo ih, nismo imali nameru da čuvamo "volkim te", "cmokić" i ostalo. Poruke te sadržina i dalje postoje. Zamolili smo UKP iz Kruševca da te poruke pomoću baznih stanica, one su vraćene i kod njih su - priča Bojić i navodi da je zahvalan UKP-u Kruševac zbog svega što su učinili za njegovu porodicu. 

- Ja jesam srednjoškolac, ali sam pametan čovek. Ona je tad dobila divan posao po potrebi Republike, za naše malo mesto. Jer u kulturnom centru, odnosno biblioteci, nema fakultetski obrazovanih kadrova, upravo tog zanimanja. U njenom ugovoru o delu, koji je sačinjen 1. juna 2017. godine, decidno stoji da je njena radna obaveza, da vrši edukaciju starijeg stanovništva s novim naslovima koji dolaze u biblioteku, da se potrudi da dolazi do novih izdanja sa izdavačima, jer su kod nje svraćale koleginice i kolege iz Beograda i s Kopaonika s novim knjigama. To jest, da obogati fond knjiga biblioteke i da primamljuje čitaoce. S druge strane, njena najbitnija radna obaveza je bila da na području opštine Brus, pošto je jedini kadar koji je diplomirao na bibliotekarstvu i inormatici, obilazi i vrši nadzor svih biblioteka i škola, pogotovu tamo gde treba edukovati mlade i podstaći ih da čitaju - kaže Bojić i dodaje: 

- Sad pitam javnost i pitam mog bivšeg druga, da li je bio svestan da 1. juna kad počinje raspust, mojoj Sneži daje takvu radnu obavezu, a daje joj otkaz 1. septembra kad počinje školska godina? A otkaz je dobila nakon neposlušnosti i odbijanja da se s predsednikom ljubi i radi sve ono što je on hteo. Znate, ja od poljoprivrede živim. Od svog znoja sam svojoj ćerki kupovao garderobu i od toga školovao mog studenta. Ko mu je davao pravo da zavlači ruku pod suknju moje ćerke? Ko?! - pita se ovaj očajni otac. 

- Na kraju krajeva, moja ćerka je patrijarhalno vaspitana, nije kuražna, nisam u nju ugradio moju hrabrost, nego je previše poslušna. Ko mu daje za pravo da on iz svoje kancelarije dođe kod moje Sneže na radno mesto, jer moja ćerka nikad nije bila kod njega u kabinetu osim tog jednog puta, i da joj zatraži da mu skuva kafu? Moje dete čestito i pošteno to uradi, posluša ga, jer računa da gleda u trećeg roditelja. Kad je pitao zašto nije i sebi skuvala kafu, ona mu je rekla da nema vremena, jer mora da radi. A on joj je govorio da sedne, da malo pričaju. Ona je to odbijala, jer je bio strah, osećala je da će se desiti nešto. Onda se lupao rukama u butine i pozivao je da sedne kod njega u krilo i govorio joj: "Dođi da se volkimo". Ona mu je rekla da preterao i da će da ode, da bi on ustao i rekao joj da ne može nigde da ide i okrenuo ključ, privukao je ka sebi i... Iz emotivnih razloga ne mogu da pričam šta je dalje radio, razumite me, molim vas - jedva priča Snežin otac dok mu se niz lice slivaju suze. 

Bojić takođe kaže da su im stizale i pretnje, te da im je rečeno da će ih zaklati.

- Mi smo dobili potpunu zaštitu od UKP Kruševac i njihovih operativaca. Policijske patrole su slali naoružane da nam čuvaju kuću i nas, zbog pretnji koje smo dobijali. Pretili su da će da nas kolju, da nam seku noge i tako dalje. Verujem da su to bili Jutkini ljudi, ti koji su nam pretili. Sve je provereno od strane nadležnih organa. 

On objašnjava da je najviše razočaran u tužilaštvo. 

- Ljut sam na tužilaštvo u ovoj državi. Davali smo izjave, moja supruga, ja i ostali svedoci. Mi smo nekako i prošli, ali žrtve... Svaka je izašla plačući, jer je on (Jutka) u tužilaštvu dole u Kruševcu mogao da radi sve. Da dobacuje, provocira. Pa, to je njegovo dole. Evo, ja javno kažem, to je Jutkino tužilaštvo i njemu je tamo dozovoljeno sve. 

- Ponoviću još hiljadu puta i iza toga javno stojim, jer sam bar tri puta rekao tom tužilaštvu, da o svom sopstvenom trošku stave mene i moje dete na poligraf, da provere da li pričamo istinu ili lažemo. Ma, nije nas niko ni video ni čuo, bukvalno su nas odbacili kao ništa. 

Snežin otac navodi da iz straha najpre nisu smeli ništa da prijave. 

Milan Radojević je dečak koji se kroz život bori sam. Milan je dečak zbog kog danas pola Srbije plače. Milan je dečak koji je uprkos bedi i nemaštini s kojom je suočen čitav život, uspeo da završi tri godine srednje veterinarske škole. Četvrtu nije uspeo, jer nije imao novca za hranu, ali ni za odeću...

Otac ga je ostavio i pre nego je rođen, majka mu se 2011. godine preudala za čoveka od 80 i kusur godina. Živeo je sa babom dok je bio mali, o kojoj se i starao, a nakon što je ona preminula, ostao je potpuno sam. 

Milan živi u Opštini Rekovac, selo Sekurič. Letos je celo leto proveo berući maline u Arilju da bi imao za goli život. 

Kako kaže, i pored svega kroz šta prolazi od malena, najviše ga je zabolelo kada je njegova majka sekla vene pred njim. 

- Ona se preudala za tog starijeg čoveka. Povremeno dođe kad joj nešto treba i pravi probleme pijana. Sa 12 godina ostao sam sam u praznoj kući. Otac mi je uplaćivao 1.500 dinara mesečno. Majka se pojavljivala povremeno.  Kad se napije pravi lom, kune me, šta sve ne radi - priča Milan i dodaje da mu u selu nikada niko nije pomogao, osim prve komšinice Milice, koja je za njega uvek bila tu kada su ga svi nasputili.

- Radio sam razne poslove za dnevnicu, da bih mogao da preživim, da bih imao šta da jedem. Nadničar sam od kad znam za sebe. Boli me to što je majka otišla s tim starcem, a mene ostavila. Zbog njega je i sekla vene, jer je on neko imanje prepisao svojoj ćerci, a ne njoj. 

Milanova kuća se ruši, nema vode, ni kupatila. Struju uzima preko kabla od komšije. Često se dešavalo da jedva ima jedan obrok. Da mu se kuća ne bi raspala sastavljao je krpama.

Milanče je 1999. godište. A koliko je život surov saznao je kao jako mali. Ipak, on se ne predaje!

Milanova priča pogodila je mnoge ljude i svi oni su zajedno ustali za ovog dečaka, koji ne traži mnogo. Tek ono osnovno, jer su uslovi u kojima godinama živi nehumani.

Vesna Petrović je majka dvoje dece, koja je putem društvenih mreža pozvala sve dobre ljude da pomognu Milanu i ne odustaje od njega! Kako nam je i sama rekla, ići će do kraja, kako bi Milan imao normalan život.

- Toliko ljudi se javilo i Milan i ja smo im neizmerno zahvalni! Sve ovo mi je vratilo veru u ljude. On će dobiti novu kuću, sakupićemo dovoljno novca, jer ova u kojoj živi ne može da se renovira. Bili su da mu uvedu struju, ali to nije moguće, jer krov može da se sruši svakog trenutka - objašnjava ona.

Milan je golubar od detinjstva i kako kaže, golubove čuva od svoje pete godine i voli. Ipak, o majci ne želi da priča. Ne može... Milanov glas pun tuge i besa jasno nam stavlja do znanja da ga je povredila, jako.

- Ne odustajem. Volja je ono što me drži i dalje. Želja mi je da imam normalne uslove za život, da i ja osetim kako je to živeti normalno. Želim da ostanem u svom selu i imam normalan krov nad glavom. Hvala svim ljudima koji su mi pomogli. I novčano i onima koji mi šalju hranu i odeću! Nikada nisam imao više garderobe u celom životu! Imam i hranu i sokove. Nikad se neću odužiti svim ljudima koji su mi pomogli - kaže naš sagovornik. 

Otvoren je račun na Milanovo ime i mnogi građani su već uplatili novac. Svako koliko je mogao. Ovim putem i naš portal poziva sve ljude dobre volje i velikog srca, da pomognu ovom hrabrom momku, kog život nije mazio! 

Evo kako možete pomoći Milanu: 

Na velikom platnu Preža Milinković ostao je upamćen kao obućar, poslastičar, psiholog, mesar, grobar, kinooperater, direktor preduzeća, kockar, muzičar...

Glumac Predrag Preža Milinković je najpoznatiji jugoslovenski filmski epizodista.  Ovaj doajen jugoslovenskog filma i televizije snimao je intenzivno više od 35 godina

nadimku Dezmond zbog neverovatne fizičke sličnosti sa istoimenim batlerom iz klasičnog krimi stripa "Rip Kirbi" Aleksa Rejmonda.

Malo poznati podatak je da je Milinković napisao knjgu "Susreti". napisao kratku biografiju i skicirao hroniku svog doba.

Ostao je upamćen, kao obućar, poslastičar, psiholog, mesar, grobar, kinooperater, direktor preduzeća, kockar, muzičar, frizer, seljak, fotoreporter, a oblačio je i uniforme oficira, lekara, konduktera, poštara, šofera, fudbalskog sudije, konobara...

Strana 1 od 52

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji