Društvo

Društvo (149)

U većini porodica zajednička večera za trpezarijskim stolom uglavnom počinje i završava se sledećom rečenicom: Sine, kako je danas bilo u školi?

Ali ne i u porodici Lisanti. Kod njih to izgleda mnogo drugačije, posebno posle odgovora koji je naučno-bračni par dobio od svoje 8-godišnje ćerkice Kamile. Tata Majkl je jedne večeri iz čiste znatiželje upitao svoju ćerku (8) kako bi ona izlečila rak, na šta mu je kao iz topa odgovorila: Antibioticima, kao kad me boli grlo! I, čini se, ubola je iz prve.

Njeni mama i tata, oboje naučnici-istraživači na polju onkologije, u prvi su odmahnuli rukom i nasmejali se, zatim  se zamislili, a potom rekli što da ne i ćerkinu teoriju počeli da proveravaju u Mančesterskoj laboratoriji u kojoj se traga za lekom za rak, a čiji je direktor upravo Kamilin tata Majkl.

A kad su to uradili ostali su zabezeknuti - njihova malecka bila je u pravu. Na njihovo ogromno iznenađenje ustanovili su da nekoliko najjeftinijih, najpoznatijih i najrasprostranjenijih antibiotika na svetu ubije većinu najopasnijih ćelija raka?!  Štaviše, antibiotici su se uspešno izborili sa ćelijama čak 7 najčešćih tipova raka - dojke, prostate, pluća, jajnika, pankreasa, moždanih tumora...

Jedan od njih, opšte poznati doksiciklin, deluje kao lek koji bi mogao da ima najviše uspeha u lečenju onkoloških pacijenata. Ima ga napretek i košta veoma malo u odnosu na lečenje citostaticima koje je papreno skupo.

Naime, profesor Lisanti je proveravajući tezu svoje ćerke u laboratoriji ustanovio da antibiotici ubijaju mitohondrije - delove ćelija raka koji im pomažu da se razmnožavaju, što znači da im usporava rast i onemogućava metastaze.

"Toliko smo puta za večerom moja žena i ja pričali o našim istraživanjima i raku da nam je jedne večeri palo na pamet da i našu ćerku pitamo šta ona misli, a ona nas je šokirala odgovorom koji je na prvi pogled delovao potpuno suludo da bi se potom ispostavilo da je potpuno bila u pravu", pričaju Majkl i Federika koji su već objavili svoj zajednički naučni rad na ovu temu u stručnom časopisu Oncotarget dodajući da su kao koautora potpisali i svoju ćerkicu Kamilu kao najzaslužniju za ovu ideju.

Profesor Lisanti kaže da su sada na redu istraživanja na ljudima, posebno na obolelima od raka dojke gde bi ovakav tretman mogao da ima najviše rezultata. "Odgovor nam je bio sve vreme tu, pred očima, pred nosom, ali mi ga nismo videli", kaže Majkl koji uveliko prikuplja novac za finalna klinička istraživanja.

On je u laboratoriji već dokazao da antibiotici usporavaju rast ćelija raka dojke, prostate i moždane tumore. Štaviše, pacijenti s rakom pluća koji su zbog neke infekcije bili lečeni antibioticima, živeli su čak godinu duže od prognoziranog.

Inače, Kamila je veselo i radoznalo dete koje želi da bude učiteljica kad poraste, kaže njen tata Majkl dodajući da je tek sad shvatio koliko je važno slušati svoju decu iako nam se u prvi mah čini da to što pričaju nema nikakvog smisla.

"U jednom trenutku sam pomislio da li je moguće da sam toliko naivan da poverujem u sanjarije svoje ćerke da antibiotik može da izleči rak, ali...", priseća se naučnik i dodaje: "Ona je obično u pravu u pogledu svega. Jednostavno izbacuje odgovore koji i te kako imaju smisla."

"Mislim da će biti diplomata ili advokat kad poraste, neko ko razmišlja brzo i u hodu", kaže naučnik Majkl Lisanti, tata Kamile (8) koja će možda biti zaslužna za najveće medicinsko otkriće u ovom veku.  

default

Ukoliko se ne sećate, ubistvo se dogodilo samo nekoliko dana pošto je bračni par gostovau emisiji DNK gde je Stevan izneo sumnju u neverstvo svoje supruge Žakline. Psiholozi su probali da analiziraju postoji li povezanost gostovanja u rijaliti emisiji sa ovim monstruoznim zločinom. Jedino je činjenica da emisija dokazuje kako su deca ipak Stevanova, međutim on je i dalje nastavio da veruje u ženinu izdaju. S tim povodom, čak je i otac pokušavao da ga prijavi zbog nasilja, međutim to je izostalo. Možda bi onda nesrećna Žaklina bila živa. 

Stevan je navodno rekao da ga je žena varala, a to je saznao kada mu je „došao neki čovek i ispričao da jedno dete nije njegovo“. Taj drugi muškarac je navodno rekao da se ne zna koje dete „pripada“ kome jer je veza koju je održavao sa Žaklinom trajala nekoliko godina. Onda je on zbog teških uslova života pozvao uredništvo emisije „DNK“ TV Pink da mu pomogne da sazna da li je otac dece. U emisiji je potvrđeno da je Stevan otac oba deteta.

Kako se navodilo u optužnici, Stevan Kojić je 2. aprila 2015. godine u naselju Tabane u Jagodini, u iznajmljenoj kući, oko 23 sata, uračunljivo, pri nasilničkom i bezobzirnom ponašanju, lišio života Žaklinu Kojić. Kojić je, nakon posete drugu gde je popio dva piva, oko 22 sata došao kući i posle kraće rasprave počeo da udara Žaklinu pesnicom u lice.

Kada je ona pala, nogama ju je šutirao u stomak. Prema nalazima obdukcije Žaklina je umrla zbog unutrašnjeg krvarenja. U vreme ubistva, u kući su bila i njihova dve maloletna deteta. Kojić u odbrani navodi da se netrpeljivost medju supružnicima povećala kada je Stevan počeo da sumnja da deca nisu njegova.

On je tada rekao da mu je žao što je ubio suprugu i da nije imao nameru da to uradi. Netrpeljivost među supružnicima povećala se kada je Stevan izrazio sumnju da su deca biološki njegova. Zbog toga su gostovali u emisiji Televizije Pink gde je DNK analizom utvršeno da četvorogodiš¡nja devojčica i jednogodišnji dečak jesu njegova biološka deca.

Žaklina je imala 16 preloma rebara od udaraca koje joj je naneo suprug. Mozak i lobanja su joj bili smrskani i krv je šikljala od čega je nastupilo gušenje. Kada je policija došla, deca su bila umrljana majčinom krvlju. Da li je devojčica stara tri godine izlazila tokom mučenja koje je činio otac, pa ju je on vraćao u drugu sobu, ili je decu premeštao, ostalo je nepoznato zbog šoka u kojem su se deca nalazila. 

Devojčica stara tri godine i dečak star godinu dana, trenutno se nalaze kod Žaklininih roditelja u Lapovu odakle je žrtva bila. Devojčica je danima kasnije tražila majku rečima „neka dođe mama“.

Prilikom sastanka roditelja jedne i druge strane, dogovoreno je da deca budu kod Žaklininih roditelja, a tada je rečeno da je ranije trebalo da ga ostavi. Čak je i svekrva potvrdila da ju je tukao i da su to svi znali, kao i da ju je savetovala da ga napusti. Sada se svi slažu da je trebalo da to uradi, ali ostaje nepoznanica da li je ona to pokušala i da li su najbliži želeli da joj pomognu i pruže utočište.

Ubica Stevan Kojić prilikom saslušanja zatražio je da mu se omogući da prisustvuje sahrani svoje žrtve, ali mu to nije bilo omogućeno. Njegova majka Slavica i brat Stanko prisustvovali su sahrani.

"Stana je u stalno zvala Žaklinu da se s decom vrati u porodični dom, jer je znala da teško živi i da je Stevan tuče. Ona je to odbijala žaleći se da će je Stevan ubiti ako to i uradi. Posle emisije DNK, majka je u sredu ponovo zvala Žaklinu i kazala joj da konačno odluči o prelasku jer joj nema života sa Stevanom. Opet je odbila da se vrati, ali Stevan joj tada oduzima telefon i počinje da je sa decom zaključava u kući kada je odsutan. Stana kaže da je od tada više nije čula, pričali su okupljena rodbina i komšije"

Oni pretpostavljaju da je kobne večeri, nažalost, Stevan je ispunio obećanje, predosetio je da se Žaklina premišlja da ga napusti zbog čestih batina, i želeo je da je na silu veže za sebe. U toj svojoj zamisli on ju je ubio od batina.

Nekoliko dana posle ubistva, medijima se obratila osoba koja je navodno bila vanbračna Žaklinina ljubav, a koji je i gostovao u DNK emisiji.

"Tada sam imao drugu devojku, ali Žaklina mi se veoma svidela. Bili smo u vezi mesec dana, ali smo raskinuli, jer sam se oženio drugom. Taj brak je trajao nekoliko meseci i odmah nakon toga potražio sam Žaklinu. Od njene koleginice sam čuo da se udala za Stevana posle samo deset dana poznanstva, meni iz inata - priča Ivan i dodaje da je svih ovih godina samo o njoj razmišljao."

"Pričala mi je da je muž maltretira, viđao sam je u strašnim modricama", nastavlja on dodajući da su se videli nekoliko puta da bi joj dao novac deci za hranu.

"Rekla mi je - bićeš moj makar i za 50 godina. Ubeđivao sam je da ga ostavi, da odemo u Švajcarsku, prihvatio bih i njenu decu. Nije htela, plašila se Stevana", kaže Ivan i navodi da je pristao da se pojavi u emisiji "DNK" kako bi joj pomogao da Stevan konačno prekine da je maltretira i da dokaže da deca nisu njegova.

"Kada me je Stevan pozvao da se vidimo, rekao sam mu da nisam spavao sa Žaklinom, nije mi poverovao. Sve što sam ispričao u emisiji je istina. Nikad sebi neću oprostiti što se ovako završilo. Mnogo sam je voleo, nisam prestao da je volim ni posle šest godina. Ne znam kako ću dalje"

"Postoji scena u Munjama kad Deda Mraz ulazi u naša kola", seća se Sergej Trifunović. "Sav je onako lud od tih lekova, i kreće da priča kako nas svi snimaju. Tu nabraja: 'Snimaju nas sateliti, NASA, CIA, Vatikan, Turci...' U originalnoj verziji on je na sve to dodao: 'i Šešelj'. To je bilo neko Srđino kreativno zafrkavanje. Umro sam od smeha kad sam to čitao. Žao mi je što je ispalo".  Legendarni Zoran Cvijanović ne samo što je izneo ulogu drogiranog Deda Mraza i bio jedan od producenata filma, već je bio i čovek koji je, u jesen 1999, Srđu Anđelića ubedio da je scenario koji ima u rukama budući veliki hit i da mora biti snimljen što pre. 

"Kad smo mozgali o filmu, tražili smo neki film koji bi mogao da nam posluži kao inspiracija", priča Srđa Anđelić. "Raša i ja smo se tad setili Lukasovih Američkih grafita. To je priča o klincima koji se po nekom američkom gradiću voze celu noć. Zapravo, pokušavaju nešto da smuvaju, jer sutra idu u veliki grad na koledž. Došli smo na ideju da Munje napravimo kao road movie, ali u četiri ulice, jer ovi naši klinci iz filma, s takvim automobilom, ne mogu da odu nigde. Poruka je bila da u Jugoslaviji ne možeš da napraviš road movie, jer nemaš benzina, ne rade kola, klincima roditelji ne daju ključeve..."

Sloba je u to vrem bio još na vlasti. Narodnjaci još nisu provalili kokain. Nikola Đuričko je još uvek klinac, a i Sergej Trifunović, a i Boris Milivojević, a i Glogovac. Jedna kancelarija na Vračaru, sređena po uzoru na opremite-svoje-kancelarije oglase, prilično je aktivna. Povremeno baš smrdi na cigare. Već tada, u toj kancelariji od dvadesetak kvadrata, izvesno da je da će film Munje objediniti sve, od Joneska do heroina.

"Mi smo mnogo mozgali na tom filmu, ali smo svesno išli na to da sve naše mozganje sakrijemo", objašnjava Srđa Anđelić. "Hteli smo da napravimo jedan naizgled spontan film. Pritiskali su nas filmovi tih godina, tako eksplicitni o krizi i ratovima. Po gradu, tada se dešavao haos. Naročito nakon što su studentske demonstracije pukle, heroin je eksplodirao po gradu. Nisu se navlačili samo klinci, navlačili su se i ozbiljni ljudi, od po trideset ili četrdeset godina. U filmu postoji scena u kojoj Mare i Pop, onako smoreni, ostali su bez kinte, ostali su bez trake, nemaju ribe, naglas razmišljaju da li da probaju heroin. Boki i Sergej ležerno su prešli preko te priče. Svaki deseti glumac pogodio bi tu vibraciju kao oni. Na tu, tako tragičnu repliku o heroinu, publika se u bioskopu smejala."

U tom trenutku, režiser Radivoje Raša Andrić iza sebe ima jedan igrani film - Tri palme za dve bitange i ribicu. Srđa Anđelić, Mjehur Ubica, radio-legenda svoje epohe, iza sebe ima sve i svašta. Sad sa Rašom radi na scenariju novog andergraund filma. Pisanje od početka ide lako. Raša sedi za stolom i kuca, a Srđa šeta po sobi. Znaju se oni odranije. Sad rade na Munjama. Srđa ne očekuje da će film napraviti čudo u bioskopima. Ne očekuje ni Raša. Za film imaju para kao žaba dlaka, ali nije to problem. U Anđelima, tada poslednjem generacijskom filmu, svirali su Vampiri, a u Munjama će svirati Eyesburn. Računaju da bi zaista bilo smešno očekivati da jugoslovenska masa pohrli na hc-punk fazon.

Napravili su film čija odjavna špica u Sava centru nije počašćena šablonskim dugim aplauzom publike. Nego skandiranjem i hukom brutalne decibelaže, kakva se uglavnom da naći na fudbalskim utakmicama, u retkim prilikama kada padne gol.

„Gotivan vam je film", kaže Dragan Bjelogrlić glavnom glumcu, tada još mladom umetniku, Sergeju Trifunoviću. „To će da vam pogleda sto soma ljudi." Sergej kolači oči. „Evo, hoćeš odmah sad da se kladimo da će Munje da vidi 300.000 ljudi? Evo u soma." „Tih... Trista hiljada..." I klade se oni. U tadašnjih hiljadu maraka.

U naletu bioskopskog prikazivanja, Munje je videlo oko 600.000 gledalaca. Te 2001. godine, jugoslovenska kinematografija je, pored bolivudske, bila jedina domaća kinematografija koja je u bioskopima tukla Titanik nekim domaćim filmom.

"Moja profesorka matematike iz srednje škole imala je takvu jednu verbalnu karakteristiku. Probali smo. Svima se dopalo. Lik Gojka Sise godinama me je pratio. U vojsci, komandir daje komandu: 'Jedinice mirno!' Onda vidi mene i krene: 'Naj...ćeš. I ti ćeš na...bati'", kaže Nikola Đuričko

"Lik pandura, kog igra Gloga, nastao je po uzoru na jednog mog ortaka iz tog vremena", govori Srđa. „Imao sam ortaka koji je bio u rezervnom sastavu policije u vreme kad su mobilisali sve žive. Dobio je policijsku uniformu i stalno je zujao po gradu. Tako je ulazio u klubove i naručivao disk-džokejima pesme. Umeo je da kaže: 'Šta je? Nema ni vutre?' Odlazio je kući razvaljen. Samo skine šapku. Nažalost, na kraju je zaglavio sa heroinom. Lik pandura njim je inspirisan."

"Nudili smo to okolo", priča Srđa Anđelić Mjehur. „Nudili smo ga lagano. Malo odustanemo, pa se posle četiri meseca opet setimo. Išli smo po advertajzing agencijama da tražimo novac za projekat. Manje-više, uglavnom su nas ložili. Ništa se nije dešavalo. Onda je došao neki novembar, bilo je baš muljavo vreme. Srećem Cviju na ulici. Kažem: 'Imam jednu priču. Kao neko zezanje po gradu.' Zainteresovao se i tražio mi da pročita scenario. Već sutradan me je zvao da pita da li sam normalan. 'Ovo je hit. Hajde da snimimo ovo', rekao je preko telefona."

"Na premijeri, publika je skandirala kao na fudbalskoj utakmici, ali distribucija po bioskopima je prvo išla mršavo", priseća se Raša. "Ispostavilo se da je u početku bilo malo gledalaca, jer mi nismo imali novca za reklamu. Polako, od usta do usta pročulo se za film. Posle mesec dana krenulo je ludilo."

U prvoj podeli, Zoran Cvijanović nije trebalo da igra Deda Mraza već policajca. Uloga Deda Mraza primarno je bila namenjena Branku Đuriću. "Hteli smo da napravimo foru o bosanskom izbeglici koji guta pilule, i deli ih kao paketiće", priseća se Sergej. "Ali Đuro nije mogao". Lik Deda Mraza, koji usred noći obija apoteku i stondiran se pridružuje ekipi, nastao je u vreme kad je scenario pripreman u vidu skeča za novogodišnji program. "Kad smo rešili da radimo film Munje, razmišljali smo šta ćemo sa Dedom", objašnjava Srđa. „Onda sam rekao Raši: 'Znaš kako, Deda Mraz ne zna gde se nalazi. Niko ne zna gde se nalazi u toj zemlji! Deda Mraz je negde zalutao kao i svi ostali. April ili Nova godina, njemu je svejedno.'"

Jednu od prvih scena u Munjama ekipa je snimila u Srđinom stanu, to jest u sobi u kojoj su on i njegov brat odrasli. "Moja keva je ona što viče: 'Perem, peglam, vi spavate do podne...' Kao u crtanom filmu, vide joj se samo noge", priča Srđa. „Uopšte joj nije bilo teško. Ceo život nam je to ponavljala."

"Kad nam je trebalo svetlo za snimanje, gospodin Ljuba Tadić nam je otvarao prozor svog stana i palio nam svetlo da bismo imali za snimanje", prisetio se Sergej. "Onim otmenim glasom samo bi rekao: 'Važi, deco.' Njegov prozor se vidi u sceni sa početka filma, u kojoj Mare, kog igra Boki, i Pop, kog igram ja, obijaju ćaletov auto koji posle neće da upali. Taj auto je stvarno bio krš koji nije išao. Vukli smo ga."

"Sergej tada nije znao da vozi, a imao je scene vožnje", priseća se Raša Andrić. „Uspeo je da se sudari sa vučnim vozilom, iako su bili vezani tvrdom rudom. Drali smo se na njega celu noć. Posle je snimao u Americi film u produkciji Spajka Lija. Glumio je taksistu. I tamo je slupao auto. Posle nam govorio da smo seljaci, jer smo se drali na njega, a američka ekipa je bez reči dovezla drugi auto."

"Ja sam se plašio da sedim sa Sergejem u kolima, dok on stvarno vozi. Molio sam da mu ne daju volan", kaže Boris. "Nimalo nije lako glumiti i voziti. Moraš da budeš koncentrisan na glumu, a i na vožnju. To su stvari koje treba mnogo da se vežbaju. Iskukali smo da nas vuku."

"Nikad me automobili nisu zanimali u životu", ubacuje se Sergej. "Nabavio sam dozvolu kasnije, ali nikad nisam bio jedan od onih koji su jedva čekali da napune 18 da bi vozili."

Film Munje ostaće upamćen i po moćnim epizodama koje su, naizgled, pale s neba. Igor Brakus, u jednoj od prvih scena Munja direktno u kameru energično citira Joneska. Svetislav Basara, pojavljuje se na svega nekoliko sekundi, što je bilo sasvim dovoljno da sočnom psovkom, sve sa špricom u veni, otera glavne junake dođavola, kako bi oni mogli da nastave dalje. Basaru je u film doveo Sergej Trifunović. Basara mu je kum, krstio je Baneta Trifunovića. Nešto posle te žurke, s neba je u film upao i Dule Savić.

"Čekao sam bus usred dana", priča Sergej. „Nije ga bilo, i ja bacim prst. Samo vidiš: Vuf! Stvaraju se ispred mene velika bela kola. Unutra sedi frajer, vremešan ali frajer, sa rejbankama. Drži ruku na volanu. Dule Savić! Sedi zavaljen, kao iz filma. Kao Belmondo. Ja oduzet, pitam ga: 'Idete li možda do grada?' Stanica puna ljudi. On onako stoji, ne mrda ruku sa volana, i samo namigne. Sedam u kola, i ne kreće vožnja nego let. Zaustavlja nas pandur koji je verovatno hteo da nas ubije. Onda shvata: Dule Savić! Dule ih je još kao i izgrdio jer mi strašno žurimo, pošto ja kasnim na predstavu. Pritom, dva po podne je. Kakve predstave, kakva čuda? Odemo mi. I tako. Taj osećaj smo posle pokušali da ponovimo na filmu. Ali nije tako namignuo."

"Na premijeri, nijedna Duletova reč se nije čula u sali", priseća se Srđa. "Kako se pojavio u kadru, krenulo je vrištanje, aplaudiranje i skandiranje. To je trajalo i trajalo."

„Mnogi toga nisu svesni, ali svaki film, i svaka predstava u sebi nose svoj proces", objašnjava Sergej Trifunović. „Tako je sa svim stvarima u životu. Tako je i sa novinama koje pravite. Ta energija koja je vladala u Munjama, taj odnos koji je producent imao prema svima nama, to poverenje, rad sa prijateljima, vrlo je retko. Tako treba da se radi. Moj veliki bag je to što sam svoj najbolji i svoj najdraži film snimio relativno na početku. Moj najbolji film je, po mom mišljenju, Ubistvo s predumišljajem. Moj najdraži film je definitivno Munje. Skoro smo radili film Mali Budo. Rekao sam da mi je bilo divno i da smo se zezali skoro kao na Munjama. I jesmo se zezali. Ali nije bilo kao na Munjama. Munje se nikad neće ponoviti."

Pre nego što je iz prvog puta upisao Akademiju dramskih umetnosti, Nikola Đuričko je zabeležio nekoliko ostvarenja u pozorištu. Posle prve uloge u Jugoslovenskom dramskom, dobio je stipendiju ovog pozorišta i poslovi su se ređali jedan za drugim.



Kako kaže Nikola, priseća se tog perioda života: "Nisam bio zadovoljan. Tada. Predstave su uglavnom bile neuspešne, ali su mi govorili da sam ja bio dobar. Pretpostavljam da sam i ja bio loš! Na prvoj godini sam imao desetke iz glume, psihologije i scenskog pokreta. Valjda je to nešto značilo, ali ne i meni, jer sam povezivao uspešnu glumu sa slavom koja te okružuje i koja je prisutna na ulici, u supermarketu, školi".

Na drugoj godini studija dobija ulogu u kultnoj seriji "Otvorena vrata". Za to vreme, honorar je bio fantastičan, pa se odlučio da se osamostali i krene sam da živi. Od svoje plate je mogao da plati stan u strogom centru Beograda. Ali ne baš tako bogato, jer je živeo u stanu od 17 kvadrata, ali sa ogromnim kupatilom. 

Snimanje popularne serija mu je poremetilo školu. Bilo je teško da uskladi predavanja i snimanje. "Zarađivao sam ozbiljan novac od koga sam mogao lepo da živim i finansiram svoju porodicu te '93. čuvene po inflaciji", ovako danas na taj period svog života posmatra naš popularni glumac. 

I umesto da uživa u svojoj slavi, desilo se nešto skroz obrnuto. Rođeni brat mu je otišao u vojsku i rat, rođaci izbeglice su se nastanile u njihov dom, dok otac, po profesiji pilot, nije mogao da leti zbog sankcija. Tada su ga spašavali honorari u devizama. 

Na drugoj godini je sve ređe išao na predavanja. Neki profesori su ga razumeli, neki nisu. Uspeo je nekako da upiše i treću godinu, ali poslovnih obaveza je bilo sve više i više. Tada je i prestao da ide na fakultet koji nikada posle nije završio. 

"Sada mi je žao što nisam završio Akademiju, jer smatram da je važno imati diplomu. Tada sam smatrao da je važnije da radim, jer sam želeo da budem glumac, a ne student glume", svoje pubertetske opsesije objašnjava ovaj glumac.



Nailazio je na definitivno suprotno razlićite primere u svom životu. Jednu predstavu je '94. odigrao čak 124 puta! Dok, sa druge strane, predstavu "Vartolomejski vašar" u režiji Irfana Mensura koju su spremali čak  šest meseci, odigrali su je samo sedam puta!

Paralelno se u JDP-u spremao komad "Bure baruta", u kom nije igrao. "Stivatio sam da se radi nešto važno sa rediteljem Unkovskim ali sam i tada bio u nekoj drugoj, pogrešnoj podeli", zakačinje političku pozadinu podele uloga koje važi još od tada. 

Neigranje u "Buretu baruta" doživeo je kao neuspeh. Morao je da radi dosta bezveznih stvari dok nije došao u situaciju da radi jake, uspešne predstave.

PRVA FILSMKA OSTVARENJA 

Prvi film je snimio kao klinac. Zvao se "Šta je s tobom Nina?". Na televiziji je prvi put snimao seriju "Mali princ" Miloša Radovića. Kasnije je kao srednjoškolac imao malu ulogu u filmu "Poslednji krug u Monci". Sledeći film je "Do koske".

Posle pauze od dve, tri godine počeli su da se ređaju filmovi: "Nebeska udica", "Nataša", "Munje", "Normalni ljudi", "Bumerang", "Virtualna stvarnost", "Zemlja istine"... "Svi su bili premijerno prikazani u jednoj godini, pa je ispalo da sam ja drugi Bata Živojinović, najtraženiji mladi glumac!", priseća se te filmske godine.

O POPULARNOSTI

"Popularnost mi je pomagala još u osnovnoj školi da me neke devojčice zapaze. One koje nisu htele ni da pričaju sa mnom posle mog pojavljivanja na televiziji bile su zainteresovane"
"Iskreni drugovi ostali su to i kada sam postao poznat. Ima tu malo i zavisti. Jedan mladi glumac je rekao da smo Glogovac i ja zauzeli sve pozicije. Kao da nas dvojica imamo moć da bilo šta biramo. Nas zovu, ne određujemo mi šta ćemo da snimamo"

Popularnost dobro dođe, kad odem u banku ne moram da pokazujem ličnu kartu. Službenica mi se odmah obrati: "Zdravo Nikola, jel' može autogram za ćerkicu?"

Aleksandar Vučić, pre nego što se identifikovao sa Đinđićem, optuživao je Ružicu da je uvučena u kriminal, kojim je Srbija oštećena za tri miliona evra, minimum.

– Tačno je da je Ružica Đinđić državi vratila dva stana, ali oni vrede mnogo manje od dedinjske vile. Došao sam do papira, do odluke vlade od 19. decembra 2004, kojom se Ružici dodeljuje ta vila. Tada je procenjeno da objekat u Užičkoj 40, od 315 kvadrata, s pomoćnim objektom od 65 kvadrata u Tolstojevoj ulici vredi 70 miliona dinara. Pa, to tada nije bilo ni milion evra, a ta kuća sa 37 ari placa u najelitnijem delu Dedinja vredi bar 4,5 miliona evra. To je, dakle, čista pljačka. Dva stana pokojnog premijera na Studentskom trgu od ukupno 150 kvadrata procenjena su na 25 miliona dinara. Po dogovoru, Ružica Đinđić u ratama treba da otplati 45 miliona dinara, ali ta cifra se obezvređuje pošto otplata nije vezana za evro. Dakle, u pitanju je klasičan kriminal i pljačka više od tri miliona evra – rekao je Vučić za „Pres“ početkom marta 2006.

Janković je kontaktirao sa Ružicom Đinđić i pozvao je da prisustvuje mitingu koji su opozicionari održali 6. oktobra. Lider PSG-a je suprugu pokojnog premijera zamolio i da podrži opozicionu listu i Dragana Đilasa kao kandidata za gradonačelnika na predstojećim izborima u Beogradu. Ružica mu je ljubazno poručila da se neće pojaviti na mitingu, niti će podržati opozicionu listu. „Zoveš me da te podržim, a okupio si sve Legijine ljude“, odbrucila je Ružila

Kao „svi Legijini ljudi“, prema toj spekulaciji, identifikovan je glumac Sergej Trifunović. Ponuđena su dva dokaza. Prvo, Trifunović je 2001. učestvovao u tuči u klubu „Stupica“, na proslavi rođendana Cece Ražnatović, kad je Milorad Ulemek uhapšen zbog pucanja iz pištolja. Drugi dokaz Trifunović je ponudio na Tviteru, kad je komentarisao košarkašku utakmicu između reprezentacija Srbije i Slovenije: „Jedino Zvezdan Jovanović može da zaustavi Dragića“. Naravno, takva konstrukcija je potpuno besmislena, ali onu ozbiljniju, kao što je Jankovićevo druženje sa Zlatiborom Lončarem, naprednjački mediji ne smeju da pominju jer je Doktor Smrt njihov aktuelni ministar zdravlja.

Posle Đinđićeve smrti, za Ružičinu naklonost borili su se svi pretendenti na funkciju predsednika DS-a. U prvo vreme, kao miljenici udovice su se predstavljali „nosači kovčega“, pre svih Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović. Nisu uspeli. Da nije samo šarmantna pratilja, već da ume da razmišlja, pokazalo se kad je prekinula sve kontakte s njima dvojicom, kao i sa Dušanom Mihajlovićem, Žarkom Koraćem, Nenadom Milićem i ostalim Đinđićevim najbližim saradnicima za koje je smatrala da nisu učinili sve što je trebalo da ga sačuvaju od streljanja. Istovremeno, pomagala je svakom izabranom predsedniku DS-a. Bez obzira što je uporno ponavljala da je ne zanimaju javne funkcije, zbog čega je 2004. odbila ponudu da se kandiduje za gradonačelnika Beograda, pristajala je da se njeno ime nađe u vrhu izborne liste Demokratske stranke, pojavljivala se na mitinzima i konvencijama u svim kampanjama. Nije se pretgrla u pohvalama na račun Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Bojana Pajtića i Dragana Šutanovca, ali nije im ni odmogla. Podržavala ih je malo iz političkih i mnogo više iz lukrativnih razloga. Oni su pali s vlasti, ali Ružičini interes se nije promenio. Naprotiv, mnogo konkretnije i energičnije hvalila je novog vladara.

Ružica Đinđić i Aleksandar Vučić napravili su najsramniji pakt u savremenoj istoriji srpskog političkog beščašća.

Funkcioneri Demokratske stranke ignorisali su tu „izdaju“, ali običan, normalan svet nije sportski podneo rasprodaju mrtvog Đinđića. U Krunskoj ulici, gde se tada nalazilo sedište DS-a, osvanuli su grafiti „Ružica Viktorija Đinđić“ i parafraza stihova „Bijelog dugmeta“ „Ružiča si bila Đinđić, ali više nisi“. Nezainteresovana za revolt i razočarenje brojnih iskrenih demokrata, Ružica je nastavila u duhu Balaševićeve pesme „Lajte kere varošanke…“

Još dok je bio u bekstvu, pod poternicom, Subotić je najavljivao da će podneti krivičnu prijavu protiv Ružice Đinđić zbog duga od 1,1 milion evra. Iako je tvrdio da ima dokaze da joj je dao keš, odustao je od tužbe i zadovoljio se ogovaranjem u novinama.

– Ružica me zvala da dođem kod nje posle saučešća, sva plačna i ucveljena, naravno, za šta je imala veliki razlog, i onda je tražila da joj dam kuću na Dedinju. Moju porodičnu kuću. Njoj treba, nema gde. I nisam joj dao. Onda me je, naravno, pitala da li Zoran ima neki novac kod mene. Rekao sam joj da ima i da novac s tog računa neće biti potrošen ni za šta osim za DS. Ružici Đinđić sam, po nalogu Borisa Tadića, dao milion i kusur evra. Ali Boris je bio ljut, pošto je, valjda, smatrao da istog dana treba da joj predam taj novac, mislio je da ga imam u džakovima. Verovatno je polazio od sebe, možda on drži keš u džakovima. Onda sam ja rekao da mi treba vreme da podignem taj novac i sukcesivno sam joj davao, sto hiljada, pa dvesta hiljada evra, imam tačne datume kad je i koliko dobila – otkrio je Subotić.

Nije poznato, niti može da se proveri šta sve poseduje Ružica Đinđić. Pojedini mediji su navodili da ona ima prikrivreno vlasništvo u agroindustrijskom gigantu „Viktorija Grupi“. Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović osnovali su tu kompaniju u novembru 2001. godine. Popović je prodao svoj vlasnički deo, a u „Viktoriju“ su ušli EBRD i „Apsara Limited“. Kao i sve tajkunske firme, i „Viktorija“ se razvila zahvaljujući poslovima s državom. Pre četiri godine Babović i Mitrović su se našli na „Forbsovoj“ listi najbogatijih ljudi u Evropi, iako je njihova kompanija u to vreme bankama dugovala oko 250 miliona evra. Velika zaduženja nisu zaustavila razvoj preduzeća. Naprotiv, poslednje tri godine „Viktorija“ beleži prihod veći od 300 miliona evra godišnje i trenutno je treći najveći izvoznik iz Srbije.

Aleksandar Vučić je godinama ukazivao da iza „Viktorija Grupe“ stoji Ružica Đinđić, koja je taj posao nasledila od pravog vlasnika, njenog ubijenog muža. Da u toj spekulaciji ima istine potvrđivali su i drugi političari, pa i dobro obavešteni pojedinci iz Demokratske strakne.

– Uvek me nasmeju takve priče. Naravno da nije tačno da je Ružica Đinđić suvlasnik, „Viktorija Grupa“ ima vrlo transparentno vlasništvo – tvrdio je Mitrović, ali u to nije poverovao ni Milija Babović.

Za Ružicu se priča da je prikriveni vlasnik i u kompaniji „Zlatiborac“, da već dugo poseduje hladnjače za izvoz malina, pa čak i da je njen TDI radio.

Sporno je i ono što se zvanično vodi na njeno ime, kao što je imanje na Dedinju. Zoran Đinđić se 2002. godine uselio u republičku rezidenciju u Užičkoj ulici 40, koju su ranije, između ostalih, koristili Stipe Mesić, Radoman Božović i Mirko Marjanović. Posle Đinđićeve smrti, vlada Zorana Živkovića je, krajem 2003, Ružici i njenoj deci, Jovani i Luki, odobrila da iz bezbednosnih razloga u rezidenciji borave još tri godine. Međutim, čim je Vojislav Koštunica izabran za premijera, njegova vlada, u kojoj nije bilo predstavnika Demokratske stranke, jednoglasno je donela rešenje kojim je Ružica Đinđić postala vlasnik imanja, a u zamenu je dala dva stana u zgradi na Studentskom trgu 8. Objekat u Užičkoj izbrisan je s liste rezidencija jer je postao privatno vlasništvo Ružice Đinđić.

Prvi vlasnik tog imanja bio je češki bankar Bohuslav Boukal, koji ga je kupio 1928. Svom radniku Savi Đekiću prodao je 12 ari placa i jednu zgradu, čiji izlaz vodi na Tolstojevu ulicu. Posle Drugog svetskog rata, Đekić je „umro u prisustvu vlasti“, a njegova porodica je izbačena iz kuće. Đekićeva ćerka Darinka Tatalović i unuci Boukala od 1991. pokušavaju da vrate otetu imovinu. Vlast Slobodana Miloševića je 1998. donela presudu kojom je Tatalovićeva označena kao vlasnik, ali ni posle dva izvršna rešenja ona nije uspela da uđe u posed.

Kao što se ne zna šta Ružica sve poseduje, ne zna se ni šta joj je ostalo iza Zorana. Pošto nije ostavio testament, Prvi opštinski sud u Beogradu 2003. je u ostavinskom postupku kao naslednike njegove imovine oglasio Ružicu i njihovu decu. Dopunskim rešenjem, koje je izdato u jednom primerku, udovica je određena za jedinog naslednika bankarskih računa i akcija u nekoliko kompanija.

I na tu temu Vučić je imao mnogo šta da kaže. Zahtevao je da sud dozvoli objavljivanje rešenja ostavinske rasprave kako bi javnost saznala „šta je sve ukrao Đinđić“. Vučić je tada procenio da Đinđićeva zaostavština vredi oko milijardu evra. U to je uračunao deonice u „Koka koli“, osam stanova koje je Đinđić kupovao na ime Nemanje Kolesara i drugih ljudi od poverenja, hacijendu u Paragvaju, o kojoj su radikali govorili i pre nego što je lider DS-a streljan, zatim zaradu od šverca duvana, koji je, kako su tvrdili, organizovao sa Stankom Subotićem Canetom, pa zaradu od putarskih i građevinskih firmi, koje su u njegovo ime vodili razni kriminalci. Deo Vučićevih optužbi, naročito onu o prodaji skoro pola tone droge koja je posle petooktobarske promene vlasti pronađena u sefu Komercijalne banke, u svojoj odbrani na suđenju za ubistvo Đinđića izneo je i Milorad Ulemek Legija.

Vreme je učinilo svoje, odnosi su se promenili, zajednički interes je zbližio Ružicu i Aleksandra Vučića, a s druge strane otvoreni su njeni sukobi s bivšim Đinđićevim saradnicima. Na račun udovice svog prijatelja i političkog zaštitnika najžešće optužbe javno je izneo Stanko Subotić.

NATO bombardovanje Jugoslavije, koje je počelo 24. marta 1999. godine, moglo je da se dogodi šest meseci ranije da planove agresije nije osujetio general Jovan Milanović.

Njemu je u tome pomogao francuski major Pjer-Anri Binel, takođe obaveštajac, koji je nabavio nacrte sa svim ciljevima koje je NATO planirao da gađa. Francuske vlasti su protiv njega pokrenule postupak za izdaju. U svojoj odbrani saopštio je da se uopšte ne kaje, da mrzi SAD i da se bori za obnovu srpsko-francuskog savezništva. Osuđen je na pet godina zatvora.

General Jovan Milanović završio je vojnu akademiju i najviše vojne škole u Beogradu. Radio je u Upravi za ratno planiranje Generalštaba do 1985. godine.
Radio je, takođe, kao šef kabineta načelnika Generalštaba. Od 1995. do 1998. godine bio je na mestu ministra savetnika u misiji SRJ pri EU. U oktobru 1998. otkriveno je da je vojni obaveštajac i lišen je slobode. U pritvoru je proveo 49 dana. 
Po povratku u zemlju radi kao zamenik šefa vojne obaveštajne službe. 

Krajem 1998. godine, kada je član francuske delegacije NATO vojnom komitetu pri generalšabu u Briselu, priznao je da je važna dokumenta predao srpskom oficiru, nakon čega je optužen za izdaju. Priznao je da je ova dokumenta predao od jula do oktobra 1998. godine generalu Jovanu Milanoviću. Dokumenta su pokazivala buduće udare na SRJ tokom sukoba na Kosovu. Dok su novine navodno govorile o prosrpskim vezama u Francuskoj vojsci, on se branio izjavivši da je radio po nalogu francuske obaveštajne službe kako bi pokazao srpskim oficirima da je opasnost od bombardovanja realna; kasnije je promenio iskaz i tvrdio da je to što je radio činio iz mržnje prema SAD.

Dana 15. decembra 2001. osuđen je u vojnom sudu na gubitak čina i zatvorsku kaznu od 5 godina. Iz zatvora je pušten u proleće 2002. godine.

Zahvaljujući Binelovim podacima, Beograd je bio u stanju da izmesti jedinice i vojnu tehniku, kao i ostale važne ustanove, arhive i opremu tokom jeseni 1998; kad je NATO 8. oktobra video da ucrtanih ciljeva više nema na tim mestima, dosetio se jadu, počeo da traga odakle su podaci mogli da iscure i došao do Binela. To objašnjenje teško da zadovoljava: naime, ako je već pripremao bombardovanje za oktobar 1998, NATO sigurno nije ostavio taj teren bez satelitskog i drugog nadzora do 8. oktobra – pa da se onda iznenadio i odložio napad dok ne isplanira sve iznova, kako tvrdi sadašnji general-potpukovnik Jovan Milanović. Među ljudima sa izvesnim iskustvom u tim poslovima postoji i drugačije mišljenje. Oni ukazuju na to da u jesen 1998. unutar NATO-a nije postojao konsenzus oko napada na Jugoslaviju, niti odgovarajuća vojna spremnost; još se verovalo da se Miloševića dade uveriti političkim putem. Oni takođe smatraju da je major Binel – kako on, uostalom, i sam tvrdi – dobio od svoje države instrukcije da Beograd malo uplaši uverljivim planovima i spiskovima ciljeva koje će dostaviti Milanoviću, kad se ovaj već toliko zanima za to. Ako je bilo tako, onda je namera bila ostvarena: između oktobra 1998. i početka marta 1999. sledi opuštanje odnosa, verifikatorska misija na Kosovu i uopšte smirenje situacije. Zastupnici tog mišljenja smatraju da Francuska i još neke zemlje NATO-a nisu baš bile oduševljene, ali ni spremne, za rat na Balkanu, ali da je to bilo teško objasniti Amerikancima i Britancima koji su bili za to. Sledstveno takvoj proceni, oni misle da su suđenje Binelu i ceo skandal zapravo veštački stvoreni, da je majoru objašnjeno da se strpi i ćuti, za domovinu, a da će sve biti u redu na kraju; tako biva sa "veličinom i robovanjem vojničkom pozivu".

U septembru 2013. godine predsednik Srbije Tomislav Nikolić ga je odlikovao zlatnom Medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Medalju je dobio za ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva - kao član francuske delegacije NATO-a pri Generalštabu u Briselu, predao je srpskom vojnom licu poverljiva dokumenta o potencijalnim ciljevima za bombardovanje Srbije i zbog toga je osuđen na kaznu zatvora od pet godina[4]

Inače, u seriji "Moj rođak sa sela" lik pukovnika Vranića koga tumači Vojin Ćetković koncipiran je na osnovu Milanovićevog profila. General je svojevremeno rekao:"Žao mi je što je serija prekinuta samo zato što tadašnjem državnom vrhu i Karli del Ponte nije odgovaralo da prikažu srpskog oficira koji brani svoju zemlju."

Sa samo dvadeset godina, Marina Petkuc iz Zrenjanina, nastradala je kod Bačkog Gradišta na povratku s venčanja na kom je bila kuma. Strašnoj sudbini je prethodilo veliko veselje sa preko 200 zvanica. Najveselija je upravo bila nastradala žrtva, koja je bil ai kuma na svadbi. Svi u Zrenjaninu, koji su poznavali Marinu, ostali su u šoku. O njoj imaju samo relči hvale, da je bila dobar đak, pohađala je i nekoliko različitih sekcija u školi. Poslednjem ispraćaju nije mogla da prisustvuje mlada, kojoj je žrtva bila kuma na venčanju, zbog poodmakle trudnoće.

U teškoj saobraćajnoj nesreći u noći između subote i nedelje pored Marine poginuo je i Marinjel Vukovan (49), ujak mlade, dok je još šest osoba, među kojima troje dece, povređeno kad su se sudarila dva automobila kojima su se svatovi vraćali s venčanja.

- Tuga da ne može biti veća. Marina i Klementina su bile nerazdvojne drugarice. Kada je Klementina zatrudnela, odmah je rekla Marini da želi da joj bude kuma. Ali ovo je nepravda, samo što se Marina potpisala kao kuma, nakon nekoliko sati je stradala. Pa gde je tu pravda kad je bila pravi anđeo za sve nas - kaže jedna od Marininih drugarica.

Mirko Stjepanović, Marinin zet, kaže da porodica ne može da prihvati da je više nema.

- Otac je saopštio ćerki Klementini, u dogovoru s porodicom i lekarima, s obzirom na poodmaklu trudnoću, da je izgubila kumu Marinu i ujaka. Prvi dan joj nisu govorili, ali više nisu mogli da kriju. Njoj nisu dali da dođe na sahranu, a i mi smo se složili, jer je teško podnela vest da ih je izgubila. Marina je inače išla u osnovnu školu sa mladoženjom i ona je upoznala Klementinu s njim - kaže Stjepanović, dodajući da porodicu boli što su neki mediji objavili da je njihova Marina bila u vezi s mladoženjinim kumom Davorom Vesićem.

- Ne znam odakle im to. Oni su se upoznali tog dana na svadbi. Marinin otac je umro, mislim kad je ona imala tri godine, ima majku, koja živi u Krnjevi, i sestre. Stalno je bila kod nas i kod druge sestre. Zlatno dete - dodaje Marinin zet.

Za nesreću na putu Temerin - Bačko Gradište navodno je kriv mladin ujak Marinjel, koji je vozio pijan i svojim kolima udario bočno u drugi automobil sa svatovima, pa su oba vozila sletela s puta i isprevrtala se. Među teško povređenim putnicima je i Klementinin brat Kristijan (18).

Lelek i plač majke Milane za sinom, zaledila je krv svim prisutnima koji su došli na poslednji ispraćaj do večne kuće ovog učenika šestog razreda Osnovne škole „Hristo Botev“ u Dimitrovgradu.

Mali Milan pronađen je u utorak obešen kablom na tavanu porodične kuće.

- Srećo majkina! Sine moj, majkina snago, ponos i nado! Majkino si sve. Ja ne mogu bez tebe, doći će majka - odzvanjalo je porodičnom kućom, dok su prisutni nemo posmatrali u kovčeg koji je trebao na poslednji put da odvede malog đaka osnovne škole.

Plakalo je i staro i mlado. Komšiluk je vrištao od bola. Baka Dobrila kaže da ona ne može da dočeka novi dan bez Milanovog: „Dobro jutro, bako.“

- Sirota porodica. Vredni i marljivi ljudi. Celog života crnče, rade da deci stvore - kaže baka Dobrila.



Poslednjem ispraćaju prisustvovali su i Milanovi drugovi.

- Milan je bio sjajan drug i veoma aktivan u školskom orkestru, baš smo se spremali - rekao je njegov drug kroz suze. Učenici su, inače, bili razočarani što se pojavilo svega nekoliko učitelja i nastavnika iz ove škole.

- Čuli smo se tog dana. Rekao je da uči i da je siguran da će položiti engleski. Ništa nije slutilo na tragediju - pričaju njegovi drugovi.

Mališan se obesio gumenim crevom za zalivanje, koje je zavezao za gredu krova, a njegovo telo pronašla je sestra Andrijana.

Prema nezvaničnim informacijama i onome što je moglo da se čuje od meštana, pretpostavlja se da je motiv za samoubistvo najverovatnije bio popravni iz engleskog, koji se približavao.

Od stradalog dečaka su se na Fejsbuku oprostili prijatelji. Neki od njih podelili su njegovu fotografiju uz koju su pisali reči saučešća porodici. „Počivaj u miru, brate moj“, napisao je drug koji je postavio zajedničku fotografiju sa nastradalim trinaestogodišnjakom.

- To je divna, mirna porodica. Majka mu je zaposlena u centru sela, a i otac je veoma vredan. Bio je dete za primer, svoj deci bio je uzor. Ne možemo da poverujemo šta se dogodilo, da onakvog deteta više nema. Porodica je zanemela od šoka otkako se to dogodilo. Hitna pomoć je morala da interveniše dva puta jer je dečakovim roditeljima pozlilo - dodaju komšije nastradalog dečaka.

default

Ovih dana se pojavilo tajno pismo Slobodana Miloševića koje je pisao u Hagu 2003. godine. U njemu spominje sve o svojoj umešanosti u ubistvo Ivana Stambolića, odgovara na p itanja za pokušaj ubistva Vuka Draškovića, ali spominje i spoje prijateljstvo sa Legijom, kao i biznis sa švercovanjem enormno velikih količina cigareta, nafte, droge itd. 

"To da je Ivan predstavljao opasnost za izbore 2000. godine je čista laž, jer se na izborima uopšte nije kandidovao. Proizilazi apsurd da sam ja, pošto sam mu obezbiedio da 10 godina bude na funkciji koju je sam tražio (direktor Jugoslovenske banke za međunarodnu saradnju) i pošto je postao penzioner, jurio da ga ubijem da me ne bi ugrozio"

"O Ivanovom nestanku obavestio me je telefonom Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Rekao sam mu da podigne sve snage kojima raspolaže, da ga nađu" 

"Neverovatno je da neko u maloj sobi, ispuca sve metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca" 

Milošević je naveo i da je "prvi put u svom životu razgovarao sa bivšim komandantom JSO-a Miloradom Lukoviæem Legijom kada je došao da ga uhapsi 31. marta 2001. godine". Ttvrdi i da "nikada, ni on ni njegovo okruženje, nije imalo veze ni sa kakvom kriminalnom grupom".

Tužilac i istražni sudija iz Beograda posetili su nedavno zatvor u Ševeningenu u želji da od njegovog najpoznatijeg zarobljenika dobiju zvaničnu izjavu povodom više tragičnih događaja koji su se zbili u vreme njegove vladavine. Svojevremeno prvi čovek Srbije i Jugoslavije, Slobodan Milošević, odbio je da to učini, zahtevajući javno snimanje i obraćanje narodu. 

Sudije nisu ništa dobile.

Milošević je ovih dana, tačnije 17. avgusta, u Hagu, ispisao svojom rukom šest stranica pisma. Predao je uredno haškim službenicima koji su pročitali pismo i procenili ga kao nepodobno za objavljivanje u javnosti. Sakrili su ga od svih bez bilo kakvih pravila koja se nalaze u zakonu, a to je da svaki čovek ima pravo na slobodu govora. Ovo pravo je bilo očigledno uskraćeno Slobodanu Miloševiću.

Međutim, po prestanku sa radom ovog suda u Hagu, pojavili su se mnogi spisi, pa među i njima tajno pismo Slobodana Miloševića. Navodno, ono nije imalo kome da se uruči, pošto je adresa porodice bila nepoznata. Država se nije angažovala kako bi se pismo ranije našlo u javnosti. Da se sud nije zatvorio, pitanje je da li bi se ikada njegovo poslednje pismo i pojavilo u javnosti. 

OVO JE POSLEDNJE MILOŠEVIĆEVO PISMO KOJE JE HAG KRIO OD SVETA!

Moje ime je Slobodan Milošević i trenutno se nalazim u pritvorskoj jedinici međunarodnog suda u Hagu.

Optužili su me marta 2001. za izmišljene krivice, samo da bi mogli da me uhapse i isporuče u Hag. 

Sada, 2003. nova optužba ima isti razlog. Hag. Samo ovog puta razlog je da se pokuša da spreči, ili bar umanji, očigledan fijasko lažnog Tribunala, koji služi kao sredstvo rata protiv naše zemlje i naroda. Ali, ovoga puta, za razliku od 2001. paralelno su pristupili terorisanju i moje porodice, zločinačkim progonom moje supruge i sina. Taj zločin nad mojom suprugom i sinom vrši se isključivo zbog borbe koju ovde vodim. 
Da apsurd bude veći (ali i njihova sramota), zločin se vrši nad jednom ženom, suprugom dugogodišnjeg šefa države, profesorom univerziteta i piscem deset knjiga, koje su prevedene na trideset jezika i rasute širom sveta, te ih niko neće moći da uništi ili sakrije kao svedočanstvo pisano u vreme jugoslovenske krize iz nedelje u nedelju, čiju je vrednost vreme potvrdilo, koje Miri služe na čast, a svima nama na ponos. Ne postoji nijedan intelektualac, koji je više digao glas protiv rata, nasilja, primitivizma, eksploatacije, ropstva. Za mir, slobodu i ravnopravnost. I vrši se protiv jednog mladića koji je otvorena i čista srca odlučio da se sam probija kroz život, sopstvenim radom, pameću i sposobnostima i sve činio da pomogne drugima i da njegov grad bude lepši i humaniji. Zločin se vrši nad dvoje ljudi koji su druge ljude zadužili samo svojom dobrotom i humanošću. 
NJihova jedina krivica je što su moja porodica. 

Porodica

Građani Srbije i slobodoljubivi ljudi širom sveta šalju mi izraze podrške i žele pobedu. 
Izgleda da samo režim u Beogradu navija za Haški tribunal i to tako žustro da se ne libi ni terorisanja žene i dece. 
Rekao sam ovoj dvojici, koji su došli da me saslušaju, pet meseci posle mog javnog poziva, da samo kukavice napadaju žene i decu. Ništa sramnije od toga ne postoji. 
Politička, medijska, policijska kampanja koja se vodi protiv mene i moje porodice je najveća sramota koju je neka država mogla sebi da dopusti. Ta sramota, za sve njene učesnike ali i za one koji je ćutke gledaju, postajaće sve veća kako vreme bude prolazilo. 

Beretke

U vezi sa ”razlozima” iz kojih su istražni sudija i tužilac dolazili u Hag, da bude svakome jasno:
Nikada, ni ja ni moje okruženje, nije imalo veze ni sa kakvom kriminalnom grupom. 
Nikakav ”zemunski klan” nije ni postojao dok sam ja bio predsednik. On je direktna posledica ponašanja sadašnje vlasti i uloge koju su grupe i pojedinci imali u izvođenju puča od 5. oktobra 2000. i njihove međusobne sprege. 
Ni ja niti bilo ko iz mog okruženja nije imao nikakve lične kontakte niti poznavao bilo kog pripadnika JSO, popularno poznate kao ”crvene beretke”. 
Verovao sam da se radi o elitnoj antiterorističkoj jedinici, kakvu ima svaka služba. I danas verujem da je najveći broj pripadnika te jedinice to i bio. Ko je među njima bio sa nekom kriminalnom prošlošću ili sklonostima, to svakako bolje zna sadašnji režim jer su upravo takvi upotrebljeni 5. oktobra. 
Moja poseta centru u Kuli 1997. bila je protokolarne prirode i povodom svečanosti, na koju je moj dolazak bio isključivo gest pažnje prema Službi i njenom tadašnjem šefu Jovici Stanišiću, koga sam cenio kao profesionalca i čoveka koji je nastojao da svoj posao obavlja u skladu sa svojom funkcijom.
To, da je sve tamo za mene bilo novo i da je poseta bila protokolarne prirode, može ustanoviti svako ko tu traku sa posete pažljivo i u celini pogleda. 

Legija

Oficira, koji mi je predao raport pred počasnim strojem jedinice, nisam poznavao. Sada je poznato da se zove Luković Legija. Kada je došao da me uhapsi marta 2001. godine čak sam ga zamenio sa oficirom koji je prilikom moje posete Stanišića i mene prevezao xipom od upravne zgrade do vežbališta, koje su želeli takođe da mi pokažu. 
Inače, ni danas ne bih mogao da se setim imena nijednog od oficira koji su mi u raznim prilikama, pred počasnim strojem, predavali raport. U to uključujem i komandante počasnih jedinica Garde Vojske Jugoslavije. 
Prvi put u svom životu razgovarao sam sa Lukovićem Legijom upravo kada je došao da me uhapsi 31. marta 2001. godine. S obzirom na to, tj. na činjenicu da do tada sa njim nikada nisam bio u bilo kakvom kontaktu, niti razgovarao, jedino delo koje sam bio u prilici da mu ”naložim”, bilo bi moje sopstveno hapšenje. 
Jasno je, dakle, da oni koji su upotrebili ljude iz ”crvenih beretki” za moje hapšenje (i druge koji su sa čarapama na glavama preskakali ogradu rezidencije), upotrebljavali su ih i pre toga i posle toga. A to svakako ne bih mogao biti ja. 
Priče o tome da je ta jedinica vršila i poslove mog obezbeđenja su neistinite. Laž. Mene je sve vreme obezbeđivala jedinica javne bezbednosti (a ne DB), čiji je komandant bio Senta Milenković. 

Stambolić

Što se Ivana Stambolića tiče, bili smo dugo godina dobri prijatelji. Razišli smo se politički na 8. sednici CK SKS 1987. godine. Lično nikad nismo bili u sukobu. 
Neposredno posle smenjivanja došao je kod mene da me zamoli da dobije jedno od zaista (i po mom i po njegovom mišljenju) najboljih mesta u SFRJ. Da bude postavljen za predsednika Jugoslovenske banke za međunarodne ekonomske odnose. I dobio ga je. Na tom mestu ostao je više od 10 godina, iako je princip bio da se vrši rotacija. Sve do odlaska u penziju, za koju je ispunio i radne i starosne uslove daleko pre nego što je penzionisan. 
Kao političar bio je veći niz godina potpuno zaboravljen. A priča kako je predstavljao opasnost za izbore je takođe gola laž, jer se na izborima uopšte nije kandidovao. Uostalom, da li se bilo kom kandidatu za tu čitavu deceniju ikada nešto dogodilo? A, on, čak, nije bio ni kandidat. 
Proizlazi apsurd da sam ja, pošto sam mu obezbedio da 10 godina bude na funkciji koju je sam tražio i pošto je postao penzioner, jurio da ga ubijem da me ne bi ugrozio. 
Za mene je posebno neshvatljivo što je njegova porodica spremno prihvatila jednu ovako plitku laž, tako da ispada da im je više stalo da okrive mene nego da saznaju stvarnu istinu o sudbini svoga oca i supruga. 
Ivan Stambolić je bio potpuno zaboravljen političar, pa čak u vreme kada je nestao, i zaboravljen bankar. U čitavoj državnoj i političkoj strukturi i u mom okruženju nećete naći nikoga ko ga je uopšte pominjao čitav niz godina. To i ne čudi, jer sve je to pripadalo vremenu bivše SFRJ, a od 1990. pa nadalje, brige i život uzele su, nažalost, potpuno različit tok. 
Bez uvrede, Ivan Stambolić više nikoga nije interesovao. Nikakvog revanšizma nije bilo ni prema onima koji su ga podržali na 8. sednici. Desimir Jeftić, tadašnji predsednik Vlade Srbije, koji je takođe posle smenjen, bio je čitav niz godina ambasador u Rumuniji. Ivanov najbolji prijatelj i komšija Dragan Tomić, direktor ”Simpa”, bio je sve vreme u državnom i partijskom rukovodstvu. 
Siguran sam da će i on potvrditi da sam njemu lično, posle Ivanove smene, rekao da bih ga smatrao najgorim čovekom ako bi sada Ivanu pošto je smenjen, okrenuo leđa i prestao da bude prijatelj. Stvari su, dakle, potpuno suprotne od priče koju je isfabrikovalo nekoliko žalosnih kreatura. 
O Ivanovom nestanku obavestio me je telefonom Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Rekao sam mu da podigne sve snage kojima raspolaže, da ga nađu. Upoznao me je da su Ivanovi supruga i sin, njegov nestanak prijavili tek po podne iako je on otišao na trčanje još toga jutra - što proširuje i otežava traženje. 
Sve su granice obaveštene, a Vlajko Stojiljković me je kasnije, uveče obavestio da je nekoliko stotina policajaca angažovano u potrazi. Insistirao sam da se sve snage upotrebe i da ga što pre nađu. Sigurno je da većina tih policajaca i danas radi u MUP-u i o tome može da da sve podatke. 
Iz svega što me je Vlajko Stojiljković obaveštavao, ništa što je moglo biti preduzeto nije propušteno da se preduzme. 

Drašković

Pošto mi je istražni sudija prilikom predstavljanja sebe i tužioca i razloga zbog kojih su došli, pomenuo i vezu sa ”pokušajem ubistva Vuka Draškovića” želim i o tome da kažem nekoliko reči. 
Nikad nisam poverovao da je to što se u Budvi dogodilo bio stvarni pokušaj ubistva, jer je neverovatno da neko u maloj sobi, ispuca sve metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca. Verovao sam da je to učinjeno da bi ga neko zaplašio ili da je sa svojim smislom za ulogu žrtve režima, to sam izmislio, da na sebe skrene pažnju. Nije teško pretpostaviti kome je takav incident mogao da odgovara, ali je sasvim jasno da nije bio u interesu tadašnje vlasti. naprotiv. 

Cigarete

Nije mi poznato da je DB Srbije u Crnoj Gori imao bilo kakvu aktivnost osim prikupljanja podataka o švercu cigareta na teritoriju Srbije. Rade Marković mi je čak pokazivao snimke iz vazduha predela koji se zove Mehov krš, a nalazi se na teritoriji Srbije, na granici sa Crnom Gorom, sa objašnjenjem, da prema njegovim saznanjima tuda ide, nekim sporednim putevima, šverc cigareta i da se tu i skladišti. Tada je pripremana akcija da se u pogodnom trenutku pohapse šverceri i zapleni roba. 
Nije mi poznato da li su ti snimci napravljeni iz aviona ili helikoptera, policijskih ili vojnih, niti su me takvi detalji interesovali. 

Helikopteri

Nikada nisam razgovarao sa Pavkovićem o prebacivanju nekakvih ubica i agenata iz Crne Gore. Neverovatno je da se vrhovni komandant bavi prebacivanjem nekakvih tajnih agenata i to po celoj liniji komandovanja od načelnika generalštaba pa nadole. 
Istina je samo to da sam uvek insistirao da službe sarađuju i da napuste praksu međusobnog rivalstva, pošto službe nisu ni moje ni njihove već državne i za državu treba da rade, u skladu sa zakonom. O tome je, uostalom, na ovom nelegalnom sudu, govorio i general Aleksandar Vasiljević. I to kao svedok optužbe. A Rade Marković je i ovde i pred dva skupštinska odbora svedočio kakvo su sve nasilje i bezakonje nad njim primenili da bi me za nešto optužili. 
Jedino pominjanje helikoptera, koga se sećam, bilo je u vezi sa incidentom niskog preleta jednog helikoptera iznad Belog dvora (što je bilo zabranjeno), kada je samo prisebnošću oficira VJ, nadležnog za zaštitu Belog dvora, izbegnut tragičan ishod, odnosno obaranje tog helikoptera. 
U toku dana je ustanovljeno da se radilo o helikopteru kojim je neki... teški bolesnik iz Republike Srpske prevezen na obližnji VMA. 

Istraga 

Zahtevao sam od istražnog sudije i tužioca da saslušanje bude javno i da mogu da uvedu čak i otvoreni telefon, da može ko god želi da me pita šta želi. Objasnili su da to nije moguće po zakonu, dok traje istraga. To sam uvažio i tražio da donesu odluku da trake budu objavljene po završetku istrage, jer tada za to ne postoje nikakve smetnje, da istraga, pošto se završi, bude ugrožena. 
Ni to nisu prihvatili, iako su upravo oni, ona službena lica, koja po zakonu odlučuju o tome, što nije bilo sporno ni za mene ni za njih, ni za moje pravne zastupnike.
Sadašnja vlast zakone upotrebljava kao izgovor za stvarno bezakonje i tiraniju. 
Ništa novo!
Još 1742, Monteskije: ”Nema svirepije tiranije od one koja se sprovodi pod štitom zakona i u ime pravde.”
U celoj toj prljavoj operaciji spasavanja fijaska ovog nelegalnog Haškog suda, najsramniji element predstavljaju napadi na moju suprugu i sina. 
Rekao sam istražnom sudiji, kada mi je doneo traku, da istragu treba da popuni i zlatnim polugama, deviznim rezervama, vilama u Švajcarskoj i ne znam čime sve, o čemu su davane razne izjave i opširno pisala štampa. Pa posle ”zaboravila”. 
Pitao sam i: ”Zar vas nije sramota?” Nisam dobio odgovor.
A svojoj supruzi i sinu, Miri i Marku, koje su na ovako podao način od mene odvojili, želim da poručim: ”Život je kratak da im se zahvalim na njihovoj dobroti.”

 

Telo Jelene Stevović su pre nekoliko godina pronašle spasilačke ekipe u blizini obale Crnog jezera. Slučaj su odmah prijavili policiji. Ljudi koji su zatekli ovaj stravičan prizor, ostali su u šoku kada su na obali jezera videli da je devojka bila trudna. 

Prema svim informacijama koje su dolazile iz kruga porodice i prijatelja, ona se na ovoj odlučila na samoubistvo iz razloga što joj otac njenog nerođenog deteta nije uzvratio ljubav.

Iza nesrećne devojke ostala je devojčica Dejanaiz njene vanbračne veze koja je prekinuta dve godine pre samoubistva. Prema priči meštana, ona se često svađala sa Dejaninim ocem, zbog čega je rešila da ga napusti i ostavi samog sa ćerkom.

Put je nanosi kod rodbine u Podgoricu. MIslila je da se smiri i nađe posao, ali dok je radila u kafiću, sreće brata njenog pokojnog kuma kriminalca. Familija priča da ju je on i skoristio kao vezu za nekoliko nedelja, pa potom prkeinuo da odgovara na njene pozive.

Nakon svega toga, ona je pokušala je da se vrati svojoj kući na Žabljaki, ali nije našla podršku Dejaninog oca koji ju je istog momenta izbacio iz kuću. Komšije kažu da je scena bila uznemirujuća, sa malim detetom koje je plakalo na kapiji. Odbačena je od svih, Jelena je odlučila da svoj život prosto okonča skokom u Crno jezero.

U novčaniku je ostavila svoje oproštajno pismo, naslovljeno na oca deteta koje je nosila. U njenoj poslednjoj poruci piše:

"Volela sam te i voleću te i tamo gde idem. Kad prođeš pored moje Dejane, poljubi je, jer svoje čedo nećeš moći. Zbog tebe odlazim u smrt", stoji u poruci koju je ostavila nesrećna devojka.

Njeni roditelji žive u selu Borje kod Žabljaka. Bave se poljoprivredomi koriste socijalnu pomoć. Jelena se nikada nije njima obratila za pomoć iz nepoznatih razloga. 

Međutim, nakon što je saznao za ovu užasnu tragediju, Jelenin brat Uroš, inače, učenik četvrtog razreda gimnazije, ostavio je poruku na svom ličnom Fejsbuk profilu. U poruci piše:

"Draga sestro, ti si me podigla, a ja nisam mogao da ti vratim. Vratiću ti tako što ću stalno dolaziti na tvoj grob"

Jelena ima i sestru, kojoj se pre samoubistva, kako saznajemo, takođe obratila za pomoć. Od nje nije naišla na podršku.

BONUS VIDEO:

Strana 9 od 11

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top