Društvo

Društvo (399)

default

Pre nego što će poleteti u susret avionima Alijanse komandant 98. jurišnog puka Sreto Malinović obratio se svojim pilotima.

"Sinovi moji dragi, Tigrovi 98. jurišnog puka! Letesmo do danas hiljade letova iznad naše otadžbine, letesmo i uživasmo u njenoj lepoti iz vazduha. Ali danas, danas vas ne vodim na jedan takav let, danas vas vodim na let sa kojeg se možda nećete vratiti.

Možda je ovo let u smrt, ali ne običnu, već časnu, sa hiljadu kilometara na čas. To je privilegija samo nas odabranih. I danas kao neobrojeno puta u našoj istoriji, ne naređuje naša komanda.

Srbija nas zove anđeli moji čelični! Ista ona u kojoj provedošmo naše najlepše dane. Srbija zove!

Ispod naših krila ostaće naši gradovi,  naša deca, žene, majke i očevi. Ne bacajmo ljagu na naš obraz, 

neka vas vodi geslo sa naše ratne zastave, zastave 98. Jurišnog puka - Otadžbina iznad svega.

To geslo smo zajednički izabrali,  pokažimo da nam je ono i na srcu. Znam dragi moji, da danas nema teže stvari na svetu nego biti pilot ratnog vazduhoplovstva. Ni teže ni ponosnije!

Ja vam ne mogu obezbediti stanove, veće plate, bolji život. Obezbediću vam let u večnu slavu,  u koju ću vas ja lično povesti! Zato za mnom, krilo uz krilo kao nebrojeno puta do sada. Za čast profesije, za obraz otadžbine. Na avione!"

Bonus video:

Pojedini gosti Brankinog restorana poslednjih meseci imali su neprijatna iskustva sa duhom mrtve žene koja je, po priči ljudi iz tog kraja, pre mnogo godina živela i umrla baš na mestu gde je danas popularni restoran “Bosanska kuća” u vlasništvu pevačice.

Nekoliko redovnih gostiju restorana “Bosanska kuća” tvrdi da se tamo pojavljuje utvara pokojne Slavice Krivokapić koja je umrla pre 15. godina baš na mestu gde se ovaj objekat nalazi, i kako jedan od redovnih gostiju tvrdi: “Duh nije spokojan na nebu kada se na mestu njegove tj. Slavičine smrti okuplja toliko duša istovremeno”.

Naime, istraumirani gospodin koji je insistirao na anonimnosti nam je saopštio da ima običaj da sa svojom porodicom svake nedelje ide na ručak ili večeru u Brankin restoran. Jednog poslepodneva kada se sa svojom porodicom uputio iz “Bosanske kuće” ka svojoj kući, seo je u auto sa ženom i dvoje dece, i čim je krenuo, na sred parkinga ispred njegovog auta nalazila se jedna žena u beloj iscepanoj haljini koja je tu nepomično stojala. Čovek je legao na sirenu ne bi li se pomerila, ali ona nije reagovala. Onda je kroz prozor pokušao da joj se obrati i uzviknuo je da se skloni sa parkinga, ali nije vredelo.

“Bio sam besan i nekako sam je zaobišao i istovremeno trubio na sirenu. Nije vredelo. Mislio sam da je to samo neka drogirana ludača ili ciganka koja ne zna ni kud je pošla, međutim, posle dve nedelje otišao sam u isti restoran sa prijateljima na večeru i ponovo sam zatekao istu osobu. Sada je sedela za susednim stolom, isto odeveno u belu pocepanu haljinu, kao i prilikom prošlog susreta. Prišao sam joj da je nakrpim što je stojala na parkingu, a ona je u momentu skočila ili, bolje reći, poletela ka meni i hladnokrvno me pljunula u lice, a potom je odletela kroz prozor u daljine. Počeo sam da drhtim i izašao sam napolje, mislio sam da ludim.”

Međutim, ostali gosti koji su bili prisutni ništa nisu videli, a ono što je nakon toga usledilo, našeg sagovornika je ubedilo da ipak ne halucinira, i da se nešto čudno dešava. Za njega je tek usledio šok: “Na svom automobilu ugledao sam kapljice krvi po staklu, a na sedištu me je čekalo pismo ispisano svežom krvlju koja se slivala niz papir, u kom je bilo ispisano moje puno ime i prezime sa datumom 16.6.2016.”

Čovek strahuje da je na taj način duh pokojne Slavice baš njega pokušao da ga upozori na nešto strašno što će se mu se dogoditi tog dana, jer ovo nije prvi slučaj. Kada je anonimni gospodin ispričao šta mu se desilo svojim prijateljima sa kojima je bezbrižno sedeo u restoranu, mnogi su ga gledali u čudu, dok su pojedini znali o čemu se radi jer su se i sami uverili u njegovu priču.

Milutin Drača, penzioner iz Sarajeva, koji živi samo par kuća pokraj ovog ukletog mesta odlično se seća Slavice, ali o njenoj smrti nije želeo ništa konkretno da nam kaže: “To je bilo davno i ne bih se vraćao na taj strašan zločin koji se zbio”, ali je bio voljan da nam uz kaficu ispriča svoje iskustvo sa utvarom pokojne Slavice. “Više puta sam je zatekao tamo, i moram priznati da sam se u početku plašio, ali sam vremenom navikao na nju. Znate, ja godinama odlazim u taj restoran, otkako se otvorio. Jednom prilikom, par dana pre smrti moje žene Zlate, kada je restoran bio skoro prazan odlučio sam da joj priđem i pitam je zašto je ovde svaki dan. Kovelim, sigurno me se seća iz vremena dok je bila živa i neće mi ništa. Međutim, nije htela da razgovara sa mnom. Okretala je glavu od mene, ne bi li me pogledala u oči. Nije mi bilo jasno šta se dešava, i uputio sam se kući, ali ona je sada krenula da leti za mnom. Nju inače mogu da vide samo odabrani, onima kojima su dani odbrojani. Ali to sam tek kasnije shvatio. Elem, kada sam stigao ispred kuće, i ona je došla za mnom i rukom mi stavila do znanja da odem iza kuće. Na staroj šupi bio je ispisan datum 18. februar 2016. Okrenuo sam se ka njoj da je pitam šta to znači, ali nje više nije bilo. Nestala je”, priča Milutin za “Zonu sumraka” i zastaje na tren da zapali cigaretu, a pokraj nas na stolu još uvek stoji velika uramljena slika njegove upokojene Zlate.

Kada je udahnuo par dimova cigarete, nastavio je: “Ušao sam unutra kod moje Zlate da joj pripomognem oko jela. Znate, mi smo bili 47. godina u braku, a ona je u poslednje vreme bila jako bolesna. Vukao sam je po lekarima, ali nije vredelo. Starost je došla po svoje i Bog ju je uzeo baš na dan koji je bio ispisan na zidu moje šupe. Kada se smrt dogodila, nisam ni obraćao pažnju da me je Slavičina utvara odvela do tamo, tek kroz par dana kada sam malo ‘stao na noge’ što bi se reklo sam shvatio da me je duh upozorio da će se na taj dan nešto desiti. Ali, i ja imam godina, pomalo zaboravljam, tako da mi je to bilo potpuno nevažno. Bio sam preokupiran Zlatom i njenom bolešću. Evo, otkako je Zlata otišla na onaj svet, ni Slavicu više ne vidim u restoranu. Ali čujem da se sada prikazuje drugim ljudima, kojima ja neću da kažem da ona proriče i predviđa samo najgore, ne želim nikog da plašim”, završava svoju priču i gasi cigaretu stari Milutin.

default

Pre nego što je nestala i ubijena, prevačica Jelena Krsmanović je izmirila svoja dugovanja

Jelena dan pre ubistva otišla u apoteku u blizini kuće u kojoj je živela u Borči i platila dug od 1.200 dinara. Da li se to i na koji način može povezati sa kasnijim događanjima - još niko ne može da zna.

- Ona i njena porodica su nam redovne mušterije. Tog dana je tražila neka medicinska sredstva za svoju majku. Rekao sam joj: "Uzmi celo pakovanje, više ti se isplati". A ona mi je na to odgovorila: "Ma, ne treba mi, ionako neću još dugo biti tu", kazao je radnik u apoteci kojeg su te reči začudile, ali im nije pridavao značaju dok nije čuo šta se dogodilo.

On napominje da je tog dana Jelen izmirila dug od 1.200 dinara.

- Ponekad je uzimala nešto na veresiju. Ona i muž uvek bi ostavljali deo novca, bar 500 dinara, a onda kasnije plaćali ceo dug, rekao je apotekar.

Dodaje da je juče, dan nekon što je Jelena pronađena mrtva, njena porodica došla u apoteku da plati njena dugovanja za koja nisu znali da ih je regulisala sama.

- Bili su iznenađeni kada su čuli da je dug već plaćen, rekao je apotekar.

default

Marjanović svoje dete iz prvog braka bodri dok mališan puca iz pištolja u impovizovanoj streljani. Nakon nekoliko minuta zajedno gledaju "uspeh" mališana

Zoran Marjanović, muž ubijene pevačice Jelene Marjanović pre nekoliko godina postavio je na Jutjub snimak nsvog tada trinaestogodišnjeg sina U. M. kako ga uči da puca iz pištolja.

Marjanović svoje dete iz prvog braka bodri dok mališan puca iz pištolja u impovizovanoj streljani. Nakon nekoliko minuta zajedno gledaju "uspeh" mališana.

Podsetimo, Zoran Marjanović je od juče napustio porodičnu kuću iz straha od linča jer je često u medijima predstavljen kao ubica svoje supruge. 

Njegov sin U. M. takođe je saslušan u policiji na okolnosti ubistva njegove maćehe.

default

Što zbog daljih rodbinskih veza njenog oca sa prorocima, što zbog, kako kažu, njenog urođenog dara da „vidi“ šta će biti, mnogi su je prozvali Mala Tarabićka. Predvidela je značajne događaje, a otkrila je i da Srbiju čekaju teški dani. Pakleni period u kojem će mnogi biti gladni, prema Slavičinim rečima, trajaće do 2026.

- Imaćemo mi i „Sablju 4“ i „Sablju 5“ i biće uhapšene mnoge poznate ličnosti. Biće to smak sveta u srpskom obliku. Vučić i Dačić će sad ostvariti dobre rezultate na izborima. Vučić će da napreduje na profesionalnom planu, ali mu na privatnom planu neće sve biti idealno. Vidim da će mladi ljudi masovno odlaziti iz zemlje, stanovi će se prodavati budzašto, biće mnogo ubistava i samoubistava - kaže Slavica i dodaje da će biti sve više sekti i nejasnih ubistava, poput ubistva Jelene Marjanović, pevačice „Granda“.

Ona navodi i da će struja poskupeti dva puta i da će 2017. evro biti 150. Predviđa i mnogo otkaza u javnom sektoru.

- Sve više ćemo raditi za strance za male plate, misleći da nam oni čine uslugu da preživimo - napominje ona.

Ova žena je još pre 15 godina predvidela da će Srbija biti zemlja banaka i to inostranih. I bila je u pravu, jer sa brojem od 30 banaka koje posluju na našem prostoru apsolutni smo lider u regionu. Tokom 2005, u vreme najveće ekspanzije kredita, upozoravala je da ljudi neće imati od čega da ih vraćaju.

Tokom bombardovanja, kako kaže, predvidela je da će u Užicu prvo biti gađani pošta i aerodrom „Ponikve“.

- Stalno su najavljivali da će biti gađana "Prva Partizanka" i bolnica i ljudi su masovno odlazili na Zlatibor, mada sam im ja govorila da ne idu i da će biti gađan Tornik. Nisu me slušali, pa su na Torniku poginula tri mladića - priča Slavica.

Kada se za njene sposobnosti pročulo, obraćali su joj se i vojska i policija i bolnice, a svojevremno je predvidela razdvajanje Srbije i Crne Gore, prenosi Alo.

- Ljudi treba da se okrenu selu i poljoprivredi, jer jedino tu ima nekog prosperiteta. Vidim dobre rezultate u proizvodnji i izvozu mesa i malina, ali i u turizmu, na Zlatiboru i Tari, gde će dosta graditi stranci - objašnjava naša sagovornica.

 

Znali smo da će Arapi fino da zarade na projektu "Beograd na vodi", ali, po svemu sudeći, omiljeni partneri naše Vlade našli su još jedan način kako da okoriste na Srbima.

Naime, na rafovima naših prodavnica pojavilo se suncokretovo ulje uvezeno iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Osim što je neobično da nam takav proizvod dolazi iz zemlje koja nema nikakve veze sa zemljoradnjom, još crnje je što nam se prodaje ulje proizvedeno u - Srbiji.

Iako se u levom uglu vidi da na boci piše da nije za prodaju ("not for sale"), u komentarima na tviteru jedan korisnika je napisao da je ulje kupljeno u Leskovcu.

Nakon toga usledila su tumačenja kako je sve to moguće.

Na kraju se javio i korisnik koji je naveo gde se i po kojoj ceni ulje prodaje.

Na desetine dece su, širom sveta, igrajući ovu igricu izvršila samoubistvo, a ona je sada stigla i do naše dece.

- Svaki zadatak moraš marljivo ispuniti i niko ne sme znati ništa o tome. Kad završiš zadatak, pošalješ mi fotografiju. I na kraju igre, umreš. Jesi li spremna? - reči su kojim se maloletnici uvode u svet "samoubilačke" onlajn igrice "Plavi kit".

Učenica osnovne škole iz Beograda dobila je pre nekolio dana poziv da pristupi igrici, ali na sreću odmah je rekla majci, koja je obavestila školu.

- Na instagramu je dobila link i poruku da se priključi igrici. Pitali su je da li je sigurna. Vidno uplašena došla je da mi kaže šta joj se dogodilo i da je odmah izbrisala poruku koju je dobila. Ja sam obavestila direktorku škole, a ona je obavestila đake i nastavnike. Međutim moja ćerka nije jedina koja je dobila poziv, znamo za još nekolo dece koja su uglavnom skrinšotovala poruke i objavila na svojim instagram profilima - kaže uplašena majka.

Reagovao i MUP Srbije

Koliko je cela stvar opasna, govori i to što se povodom ove opasne video igrice prošle nedelje oglasilo i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, koje je izdalo upozorenje roditeljima i nastavnicima da obrate pažnju na ponašanje dece.

"Pozivamo sve roditelje i nastavnike da razgovaraju sa decom i prate njihove aktivnosti na Internetu, kako bi ih zaštitili od ovog oblika ugrožavanja sigurnosti. Takođe, apelujemo na medije da posvete adekvatnu pažnju ovoj pojavi, kako bi se na vreme sprečile neželjene posledice u Srbiji.

Ova opasna igrica prisutna je u mnogim državama i zbog nje je navodno stradalo više desetina maloletnika, te će stoga Odeljenje za visokotehnološki kriminal MUP-a Srbije pojačati aktivnosti ka smanjenju opasnosti od eventualne pojave igrice „Plavi kit“ u Srbiji.

Srđan Dunjić (47) u četrtak 11. maja odveo je ćerkicu u vrtić, a potom otišao na posao. Njegovo telo pronašle su kolege u magacinu firme posle devet dana intenzivne potrage.

Za Srđanom su tragali svi, porodica, prijatelji, a uključila se i žandarmerija. Njegov auto pronađen je istog dana, sa manjim ogrebotinama.

Pojavili su se i svedoci koji su tvrdili da su čuli saobraćajnu nesreću, a zatim i videli Srđana koji je navodno izašao iz auta, zagledao štetu i negde otišao.

U međuvremenu očajna supruga je izjavila da Srđan nikada ne bi ostavio nju, a naročitu ne njihovu dovogodišnju ćerkicu same.

Međutim, posle devet dana neizvesnosti i nade da je ipak živ, stigle su stravične vesti. Obešenog Srđana pronašle su kolege u magacinu firme.

Niko ne zna šta ga je nateralo na ovaj korak, ali njegov život nije bio nimalo lak.

Tokom studiranja na Građevinskom fakultetu u Nišu zadesila ga je stravična porodična tragedija od koje se nikada nije potpuno oporavio. Naime, brat mu je poginuo, a ubrzo, od tuge za sinom, umrli su mu otac i majka.

Srđan je bio mobilisan 1999. godine, kada je bio na prvoj liniji fronta tokom rata na Kosovu i Metohiji.

Kada me je tetka pre par godina pozvala da odem kod nje u Švajcarsku, gde više od 30 godina radi kao čistačica u zgradama ali i kod mnogih buržuja, prvo sam bila skeptična jer sam znala kako se ovde ponašamo prema ženama kojima je posao da stambeni prostor drže urednim i čistim.

Kod nas vlada mišljenje da je posao čistača degradirajući i ponižavajući, a priznaćete da se prema ovim ljudima ne ponašamo kako zaslužuju, što me isprva obeshrabrilo i navelo na razmišljanje dali da prihvatim ovu ponudu.

Ipak, posle dužeg razmišljanja, znajući da u Beogradu, a pogotovo u rodnom Svilajncu, neću uskoro naći posao jer samo što sam bila završila fakultet, spakovala sam kofer i uputila se u predivni Montre na Ženevskom jezeru. U šest ujutru zazvonio je sat, ja sam obukla neke stare trenerke i krenula sa tetkom na "posao". A onda su počela da se nižu iznenađenja.

Dogovor je bio da joj pomažem oko mesec dana, dok je teča na odmoru u Srbiji. S ozbirom da ona nema vozačku dozvolu, trebalo je da je odvozim i dovozim gde treba i da sa njom održavam nekoliko zgrada u ovom turističkom mestu, gde sve odiše čistoćom i svežinom.

Montre je predivan gradić na Ženevskom jezeru, u francuskom delu zemlje, poznat po tome što se tamo održava Džez festival. Turista na svakom koraku, sa jedne strane predivno jezero, a sa druge vinogradi i voćnjaci. Pravo mesto za odmor i uživanje, osim ako tamo ne odete da biste radili.

Iako sam ovo iskustvo stekla pre par godina, nikada neću zaboraviti moj šok prvog radnog dana.

Na posao smo stigle u 7 i trebalo je do 12 da očistimo jednu višespratnicu. Čim sam ušla unutra shvatila sam da je zgrada već čista. Znajući da su Švajcarci vrlo uredni i da sve drže pod konac, shvatila sam da ću se veći deo dana smarati jer posla skoro da nema.

Dok sam brisala najčistije prozore koje sam do tada videla, tetka se izgubila negde u zgradi. Rekla mi je da ako me neko nešto bude pitao, samo kažem da sam sa njom i da joj pomažem.

I dok sam razmišljala kako će mi vreme sporo prolaziti u poslu, čula sam muški glas kako mi se obraća na francuskom. Shvatila sam samo da mi se obratio sa "gospođice".

Ljubazni stariji dekica nastavio je da mi priča nešto sa osmehom, kada sam ja najzad izustila kako "ne razumem francuski i da mi je tetka tu negde u zgradi".

A onda me je pitao da li znam engleski ili nemački. I onda smo počeli da pričamo.

Čovek koji me je prvi put video u životu i za kog sam ja "obična čistačica" interesovao se koliko imam godina, koji fakultet sam završila, kako mi se dopada Švajcarska.

Saznala sam da on godinama živi u zgradi, bukvalno otkako je moja tetka održava. Možda nikada prijatniji razgovor nisam imala u životu. U jednom trenutku pojavila se i tetka, a ja sam saznala da on zna puno o njenoj porodici, pitao je za zdravlje i kako su joj deca.

Kada je ljubazni dekica otišao, pitala sam tetku da li su svi "ovako ljubazni kao on".

- Naravno da jesu, svi se jave, pozdrave te iako te prvi put vide, njima nije "ispod časti" da pričaju da čistačicama iako su mnogi od njih doktori, bankari, uspešni biznismeni i slično - objasnila mi je tetka.

I sama sam se ubrzo uverila da je to istina. I drugi stanari su me svaki put pozdravili ljubazno, neki od njih su čak probali i da razmene nekoliko reči sa mnom. Bila sam zapanjena.

Pa u Beogradu ljudi jedva da kažu "dobar dan" a kamoli da uđu u neku konverzaciju sa čistačima. Znam da ja nisam takva, uvek se javim, ali ništa više od toga. Šta ja imam da pričam sa nepoznatim ljudima.

Nakon početnog šoka, došao je red da se zgrada usisa. Stvavila sam usivač na leđa i nastavila sa svojim poslom

A onda je došlo 12 sati. U podne svi prekidaju sa radom i odlaze na jednočasovnu pauzu za ručak. Vratile smo se u stan, ručale i nakon kratkog odmora otišle u jedan privatan stan.

Vlasnici su bili neki buržuji Englezi. Tetka mi je objasnila da je pun grad bogataša iz Londona jer tamo valjda ne plaćaju veliki porez kao u svojoj zemlji. Ok, skontala sam da se sve vrti oko novca, ali nisam dublje ulazila u detalje.

Petosobni stan nalazio se na poslednjem, petom spratu, sa ogromnom terasom sa pogledom na jezero. Već sam videla sebe kako ispijam kaficu i gledam brodove koji plove jezerom, ali sam brzo morala da se vratim u realnost.

Ok, i ovaj stan je čist po mojim standardima, šta ćemo sad da radimo?

- Ne brini, uvek ima posla, čini se da je čisto, ali oni vole da bude sve savršeno čisto - objasnila mi je tetka.

Dala mi je krpu i rekla da obrišem prašinu, ali da pazim da sve vratim na mesto kako je bilo. Naravno, niko ne voli kada mu razmeštaš stvari po kući.

Nikada neću zaboraviti kada mi je rekla da usisam neki tepih, koji je po mom mišljenju, trebao odavno da se baci. Bio je poluraspadnut.

- Samo pazi na te resice, tepih je star stotinu godina i veoma je vredan - upozorila me je ona.

Sa poslom smo završile oko 17 sati.

Posle dve nedelje, već sam se bila smorila. Svakog dana smo radile sve jedno te isto, preljubazni Švajcarci već su počeli da me smaraju, mrzelo me je više i da pričam sa njima, iako su nastavili da mi se obraćaju sa "gospođice" i da se zanimaju o meni.

Posle 19 sati u gradu skoro da ništa ne radi, pa ako želite da kupite nešto slatko, to jedino možete da uradite na benzinskoj pumpi koja uopšte nije bila blizu našeg stana.

Shvatila sam da Švajcarci, barem u ovom gradu, praktikuju da jednom nedeljno odlaze u nabavku i da kupe sve što im treba za sedam dana. Kako ja da znam šta će mi se jesti za dva ili pet dana?

Izdržala sam jedva mesec dana, sećam se da sam se poslednje nedelje i razbolela jer sam jedva čekala da se vratim kući.

Da li sam pogrešila što nisam ostala tamo? Možda bih sada imala bolji posao, veću platu? Znam da sam za tih mesec dana zaradila više para nego što zaradim u Srbiji za šest meseci.

Uvek ću se ovo pitati i nikada neću znati pravi odgovor.

default

Osjećajan će Primorac kazati za životinju koja pati da je jadna beštija.

Većina ljudi nije sklona, rekao bih, da se zapita kako je - dovraga! - moguće da kilo očišćene piletine košta 120 dinara, zapravo 100 ako oduzmemo PDV, jer da su ti pilići pili kiselu vodu a ne jeli hranu tokom dva mjeseca, bili bi skuplji. Šta se krije u pozadini cijene od 85 centi po kilu mesa, a na čemu je veletrgovac ipak zaradio?

Kada je otkrio da se životinjama iz tzv. industrijskog uzgoja dešava nešto gore od pukog klanja, život se Džona Robinsa, autora knjige „Ishrana za novi milenijum" (Clio, MMI) - zauvijek promijenio. Simpatične koke u ambaru, pijetlovi koji znaju kad je zora, žuti topli pilići saživljeni sa prirodom - više ne postoje...

U poglavlju o pilićima, Robins opisuje živinarske aušvice. Farme su zamijenjene živinarskim fabrikama u kojima beštije vide samo neon, a svjetlo dana nikad. Sa živinom se postupa kao sa robom. Muške piliće čim se ispile radnici bacaju u kese-dušegupke, gdje crkavaju u agoniji. Preko 20.000 pjetlića strada u Zapadnom vilajetu samo dok oči pročitaju ovu rečenicu. U novom pasusu saznaćemo kako su oni još i dobro prošli. Pazimo...

Na pokretnim trakama pristiže u svakom trenutku na desetine hiljada brojlera, kako se na novogovoru zovu pilići koji uzalud pijučući dozivaju majke. Čeka ih život u kavezima posloženim jedan na drugi, do tavanice, u halama bez prozora. U fabrikama smrti sve je podređeno profitu - da životinja dobije na težini što prije. Stiješnjene životinje se neprestano tuku i kljucaju sa željom da naude jedna drugoj, polulude od užasa. Industrija živinskog mesa koja dostavlja našim marketima jeftinu piletinu takvo ponašanje vidi kao ekonomski porok, pa pribjegava okrutnosti: kokoškama se odsijeca dio kljuna, veoma osjetljivo meko tkivo, što im izaziva užasan bol i obogaljuje ih. Kavezi koje industrija zove baterijama postaju kokošije ludnice: i bez vrhova kljunova jedni drugima atakuju na život, samo da bi dobili kvadratni inč prostora više, potpuno onemogućeni da uspostave Bogom usađenu potrebu za prirodnom hijerarhijom.

Proizvođači mesa zato toliko čvrsto zbijaju životinje da se ne bi mogle povređivati, da ne krnje profit. Ali, avaj. Nokti predodređeni da rastu i imaju funkciju na travi i zemlji, nastavljaju da rastu u baterijama. Pošto se kopanjem po tlu ne troše, postaju dugi, i srastaju sa žicama kaveza, te pilići umiru od gladi. Da ne bi ove jedinke imali kao trošak, industrijalci brojlerima od dan-dva sijeku prste. U svakom kavezu je najmanje jedno ovakvo pile koga drugi gaze, i koje je potpuno izgubilo volju da živi.

Nutritivni nacisti stalno žele da proizvedu po njih što bolje pile, pa zato invalidni kostur pileta više ne može da nosi težinu tijela. Industrija sve vrijeme ubjeđuje kupce da su njihove koke srećne. Tako ih i crtaju na pakovanjima. A iza kulisa teži još gorem. Zašto čak šest univerziteta u SAD radi na tome da dobije živinu bez perja? Pa da ne bi postojao trošak čerupanja.

Za sve vrijeme užasnog života, brojlere kljukaju antibioticima i drekom. Njihova cijena ne zavisi od zdravlja mesa koje potom „hrani" ljude, nego od težine pileta. Te su sve životinje prepune bolesti. Ponekad u kavezima više liče na žive rane negoli na potomke svojih zdravih pernatih predaka. Ljudi u gomilama hrle da jedu meso i jaja mučenih bića, punih vakcina i hormona.

Godinama moja porodica ne jede piletinu jer u njenu proizvodnu iskrenost više nemamo konfidencu. Jedemo verduru, sir, ulovljenu ribu, tu i tamo bokun teletine, za Uskrs jagnjetinu. Kad vidim narod koji istorijski očerupan leti prema kilu mesa od 100 dinara bez PDV-a, nemam drugog oružja osim knjige „Ishrana za novi milenijum". Žao mi je siromašnih ljudi, ali žao mi je i životinja. Tih jadnih beštija.

Strana 9 od 29

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top