Društvo

Društvo (181)

Taman što se završila prva sezona serije Senke nad Balkanom, a usledio je skandal koji se vezuje za novu sezonu serije. 

Naime, već nekoliko nedelja se spominje mogućnost da se serija prikazuje na novom kablovskom kanalu pod nazivom TOP u vlasništvu Direct media agencije, odnosno Dragana Đilasa. Spominje se cifra od milion evra koliko je ova agencija spremila za nocu sezonu serije. RTS je ponudio duplo manje novca. To automatski znači da će posle nove sezone Ubice mog oca, uslediti veliki transfer i nove sezone Senke nad Balkanom. 

Ipak, skandal je usledio zbog amaterskog pristupa novog Top kanala i zapolsenih na ovoj televiziji. Jedan od mladih direktora je scenario za novu sezonu poneo kući, pa se svojim prijateljima hvalio informacijama iz nove sezone i pokazivao im scenario. Izvor spominje da su piće i laki opijati učinili svoje, pa je ovaj mladi direktor prekršio ugovor o poverljivosti. Jedan od učesnika ove zabave je mobilnim telefonom slikao na desetine stranica novog scenarija i slike postavio na fejsbuk stranicu. 

Šta će se desiti u novoj sezoni serije? 

Svima nam je jasno da Hrvati zajedno sa Makedoncima žele da usmrte kralja i tako izvrše udar na kraljevinu. Njihvo cilj je samostalnost, ali u sve to će se umešati mistične sile koje dolaze iz Evrope. Tane (Dragan Bjelogrlić) će se posle puštanja Kaluđera odati još više alkoholu i povući će se na selo kod svoje sestre. Tamo će ga pronaći njegov nekadašnji saradnik, koji se vraća iz Švajcarske sa šokantnim saznanjem koje je dobio od strane Arčibalda Rajsa. 

Kaluđer ubija načelnika policije, a žandarmerija se diže na uzbunu. Dolazi do sukova vojske, koja brani Kaluđera sa jedne strane, i policije, koja želi da osveti svog načelnika. Celu situaciju smiruje služba Državne bezbednosti koja lično lišava života Kaluđera. Međutim, Tane dobija iz Švajcarske informaciju o novoj opasnosti po Srbiju. Hrvati i Makedonci spremaju krvavi scenario i samo Tane može pomoći da spase Srbiju. POjavljuje se čovek koji nudi teroristima opasno oružije mistične prirode. Ludi naučnik kojeg glumi Zoran Cvijanović, prodaje onome ko plati više oružije za koje mnogi smatraju da ne dolazi sa ovog sveta, već da je vanzemaljske tvorevine. Niko ne zna kako je ovaj naučnik dobio nacrt za ovo oružije koje je spreman da proda teorirstima. Tane se vraća u Beograd, spreman da spase Kralja i pored toga što ga je on više puta izdao.

Ovaj put, mora da se nosi i sa opasnošću, jer je Kaluđer raspisao nagradu za njegovu glavu. Kada Kaluđera nije više bilo, nasledila ga je nepoznata osoba koja je ponovo aktivirala tu poternicu. Svi kriminalci u Beogradu jure Taneta i njegovog kolegu. Dolazi do opasnih scena nasilja, seksa i bluda. 

Naravno, više neće biti odsečenih glava. Priča će krenuti u nekom drugom žanru, pa ostaje pitanje koliko će se to svideti gledaocima. 

Mistiku u novoj sezoni će priprediti pojavljivanje priče o zlatu Nemanjića zakopano negde na Kosovu. U celoj priči će se prvi put pojaviti i Albanci, koji počinju sa svojim terorističkim aktivnostima. Serija u novoj sezoni želi da prikaže Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca kao jedan prostor gde cveta kriminal i terorizam, dok Evropa okreće leđa. 

U novoj sezoni pojaviće se dosta novih likova i dosta iznenađenja sa strane odabira glumačke ekipe. Jednu od novih uloga će uzeti Ivan Bosiljčić i Petar Strugar. Novog načelnika policje glumiće

default

Na farmaceutskom tržištu u Srbiji godišnje se obrne oko 700 miliona evra, a od toga se uveze lekova u iznosu od 400 miliona evra. Ogroman finansijski ulog i interes podloga je za stvaranje tesne i velike sprege između svih igrača u lancu farmakološke industrije. 

Kako se to odvija u praksi? Na koji način farmaceutska mafija kontroliše ovu državu i njene aparate? Poslednjih godinu dana je primetno propadanje državnih apotekarskih ustanova u mnogim gradoima. One su sistematski uništavane, a lokali su izdavani privatnim apotekama kako bi se nadomestili gubici prethodnih uprava koje nikada nisu odgovarale za svoje pređašnje grehe. 

Svetska farmaceutska mafija Srbiju odavno tretira kao zemlju „Trećeg sveta“, pa se prema njoj tako i odnosi prodajući nam netestirane i opasne lekove koji se prepisuju samo zahvaljujući tome što su podmićeni pojedini političari i lekari. Ono što je najgore, jeste činjenica da mi svoje ubice plaćamo iz sopstvenog džepa, jer od njih kupujemo nepotrebne i prevelike količine lekova, a oni od te zarade plaćaju mito. Najaktuelniji je slučaj sa dečjim vakcinama koje po zakonu moraju da se obavezno daju, a za čije uvođenje su plaćeni milioni evra mita.

GlaxoSmithKline (GSK) iz Velike Britanije je jedna od najvećih svetskih farmaceutskih kompanija čije kriminalno delovanje prevazilazi njeno stvarno učešće na tržištu.Pre toga je GSK u Sjedinjenim Američkim Državama 2012. godine, prihvatio sudsku nagodbu i, posle priznavanja krivice, pristao da plati ukupno tri milijardi dolara, od čega su dve milijarde bile odšteta za pacijente. Kompanija je, između ostalog, bila osuđena zbog deklaracije po kojoj su neprovereni lekovi mogli da budu prepisivani maloletnim osobama.

Sve ovo je važno da se zna kako bi se lakše razumelo poslovanje GlaxoSmithKline-a u Srbiji gde se, takođe, neprovereni i neodobreni lekovi izdaju pacijentima i to o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, a što sve omogućuju podmićeni lekari i zvaničnici. Najgore je to što novac za podmićivanje solidarno daju svi građani ove opljačkane države, pa tako ispada da finansijski nagrađuju svoje ubice.

Spisak onih koje GSK podmićuje u Srbiji je podugačak: od nekadašnjeg ministra Tomice Milosavljevića, preko Slavice Đukić Dejanović (koja je bila i predsednica skupštinskog Odbora za zdravstvo i istovremeno primala platu od GSK-a za „konsultativne usluge“), pa sve do čitavog niza lekara, profesora medicine i medicinskih ustanova.

Koliko je metoda kupovine stručnjaka delotvorna, vidi se odlično na primeru dr Predraga Kona, danas jednog od najglasnijih zagovarača korišćenja proizvoda GSK-a. Dr Kon nije celog života verovao u „isceliteljske“moći različitih vakcina, na protiv. U časopisu „Magično bilje“ od 24. novembra 2009. izašao je njegov članak pod naslovom „Iznenadio sam se! Homeopatija me je izlečila“ u kome veliča delotvornost lekovitog bilja, istovremeno iskazujući veliku rezervu prema veštački napravljenim lekovima, posebno vakcinama.

U to vreme je, međutim, ovaj moderni Savle već započeo svoje preobražavanje u Pavla i sve češće i glasnije počeo da reklamira produkte GSK-a, koji sa prirodom nemaju nikakve veze. Moguće je i da je pomenuti članak bio samo pokušaj dr Kona da opere svoju biografiju, jer je iste te 2009. godine bio saslušavan od strane SBPOK-a u vezi spornog uvoza vakcina protiv svinjskog gripa. Po navodima inspektora koji su ga saslušavali, on je bio izuzetno kooperativan, dostavivši policiji tri vreće dokumentacije i satima objašnjavajući ko je u ovoj velikoj pljački RFZO-a imao koju ulogu. Istraga je, podsetimo, obustavljena kada su islednici zaključili kako na vrhu pljačkaške piramide stoji tadašnji predsednik Republike Srbije, Boris Tadić. Posle toga, Kon se u očajanju definitivno priklonio farmaceutskoj mafiji.

Iako predviđanje kretanja zaraznih bolesti dr Konu nije jača strana, nije se libio da kao „protivepidemijske mere“ koristi pretnje kolegama oduzimanjem hleba, tako da 5.1.2010. sa stranica „Pres magazina“ kliče da „lekari koji su protiv vakcine ne zaslužuju da rade!“, dok 2.8.2017. sa stranica „Telegrafa“ poziva na moralno-etičku odgovornost profesora pedijatrije dr Nestorovića zbog stava o pravu roditelja na slobodan izbor.

U to vreme je dr Kon već bio čvrsto u zagrljaju farmaceutske mafije, jer je postao miljenik i udarna pesnica njenog novog gurua, dr Zorana Radovanovića, predsednika etičkog odbora Srpskog lekarskog društva. Dr Radovanović je jedna enigmatična, skoro opskurna ličnost, budući da postoji nekoliko zvaničnih verzija njegove biografije koje su dostupne javnosti.

Slobodni novinar-istraživač D. V. (puno ime poznato redakciji), koji već duže vremena istražuje kako su farmaceutske kuće u Srbiji stekle toliki uticaj na aktuelnu vlast, dobio je jezivo upozorenje da prestane sa svojim radom: njegov petnaestogodišnji sin je pregažen na pešačkom prelazu (na sreću je preživeo). Prethodno su mu nuđene pare da prekine istraživanje, ali je on tu ponudu odbio.

Na ovaj način su glavni protivnici ili ućutkani ili marginalizovani, pa je GSK mogao da pristupi finalizaciji svoje navjveće i najsmrtonosnije pljačke srpskog budžeta – zakonom o obaveznoj vakcinaciji dece izglasanim u Skupštini 2016. godine.

Kako, kao što smo videli, samo GlaxoSmithKline (a to je tek jedna od velikih svetskih farmaceutskih kompanija koje deluju u Srbiji) na „donacije“ i honorare za „istraživanja i razvoj“ godišnje u Srbiju investira milion evra dobijenih iz našeg budžeta, ne treba uopšte da čudi što se veliki deo stručne javnosti i najveći broj političara zalažu za primenu neproverenih i potencionalno štetnih lekova. Zakonska rešenja su takva da roditelj koji odbije da vakciniše svoje dete krivično odgovara, dok su, sa druge strane, i država i proizvođači vakcina oslobođeni svake odgovornosti za štetu koju ona može da prouzrokuje.GlaxoSmithKline (GSK) pojedince i institucije finansijski stimuliše da pomažu prodaju njegovih proizvoda. Visina sume koja se daje direktno zavisi od akvizitorskih mogućnosti primaoca. Kao što se videlo u aferi koja se završila osuđujućom presudom u Kini (takozvani „Kineski model“), GSK ne podmićuje uvek davanjem para, već i različitih poklona, ali i plaćanjem prostitutki i sličnih usluga. Sve to se, međutim, obračunava u realnom novcu i prikazuje u godišnjim finansijskim izveštajima. Troškovi posebnih poklona ili usluga uvek se navode kao „prateći troškovi“, ali se tako knjiže i isplate na ruke.

Kako je raskomadana moćna farmaceutska industrija u Srbiji?

Iako Galenika ima unapred ugovorenu proizvodnju lekova za 2019. godinu i ima u svom portfoliu sve terapeutske grupe osim citostatika, rešeno je da se proda za evro! I tako, od svih srpskih fabrika, Hemofarm je nemački, Srbolek je uništen i ugašen, Jugoremedija je uništena i prodata zna se kome, uništena još malo i sad po nekad izbaci po neku kutijicu nečega, Zorku iz Šapca je davnih dana kupio Hemofarm, što znači da je sad to nemačko. Zdravlje Leskovac su kupili Finci, a danas je to Actavis. Dakle, Srbija (osim Galenike) nema nijednu domaću fabriku, da uspostavi balans cena. Kada prodaju i Galeniku, ko će sve te strance sprečiti da donesu odluku da na primer, lek Panrazol koji sad košta 134. dinara, poskupi na 1.450 dinara?

 mada su istrage o farmako-mafiji veoma skupe, nekoliko otkrivenih afera dokazalo je da velike farmaceutske kuće podmićuju političare i lekare širom sveta.

Posledice uticaja farmaceutskog lobija vidljive su od najjednostavnijih primera — prepisivanja lekova određenih proizvođača, prodaje preparata po većim cenama od realne, dobijanja dozvole za registraciju preparata, pa do distribuiranja neregistrovanih, neproverenih medikamenata ispod šaltera apoteka.

default

Juče u kasnim popodnevnim satima, užasna scena se odigravala na periferiji Požarevca. Naime, kako komšije i svedoci ovog nemilog događaja tvrde, Marija se, u petom mesecu drugog stanja, popela na vrh zgrade u kojoj je živela i sa sedmog sprata pretila kako će skočiti i okončati svoj život, ali i život svoje bebe. 

"Vraćao sam se sa pijace kada sam čuo viku. Dranje. Samo je odzvanjalo Marko, šta si mi učinio. Pogledao sam levo i desno, video sam ljude koji gledaju ka nebu. Pogledao sam i ja. Jeza me je strefila. Devojka je stajala na ivici simsa i pretila da će se ubiti", navodi nam slučajan prolaznik koji se u tom momentu naišao na licu mesta.

"Marko, šta si mi učinio. Kako sada da živim. Nesrećo. Šta si mi učinio!". odzvanjalo je predgrađem Požarevca. Komšije su odmah pozvale policiju, koja je došla zajedno sa vatrogascima i hitnom pomoći, u najkraćem mogućem roku. 

"Jadna devojka. Bila je srećna, treba da rodi bebu. Taj Marko, nikada mi se nije sviđao. Viđala sam ga uveče kada dolazi kod nje i ujutru kada ide negde. Mutan tip, skroz", objašnjavala je situaciju komšinica koja očigledno sve vidi i sve zna: "Marija je fina devojka. Lepo vaspitana. Ne znam šta joj ovo treba. Neka sama odgaja detge, ima toliko dece bez oca, pa eto, normalna, zdrava". 

Ovako se odvijala cela scena. Žena, pod imenom Marija, srednjih tridesetih godina, uništena od stalnih prevara svog verenika Marka, a u petom mesecu trudnoće, odlučila se na samoubistvo. Stajala je na simsu svoje zgrade dobrih deset minuta, pre nego je stigla policija sa vatrogasnim kolima. Postavili su mrežu i zaštitu u slučaju da devojka skoči. Policijski inspektori grada Požarevca su pregovarali sa devojkom i ubeđivali je da siđe. Međutim, ona se samo derala: "Marko, je*i se! Dete ne zaslužuje takvog oca. Dete je krivo što me više ne želiš". 

Kako komšije prićaju, Marko je voleo da švlja, a Marija se ugojila i mislila je da zbog toga više nije poželjna. Sebe je krivila za njegovu prevaru. I to jadno dete .

U jednom momentu, Marija je napravila iskorak napred. Svi su uzbuđeno gledali, a sada je već bilo prisutno i nekoliko stotina komšija, rodbine i prijatelja. Mnogi su se pitali da li je Marko tu negde. Njega očigledno nije bilo. Ali, pojavio se Marijin brat, koji je potrčao ka ulazu zgrade, popeo se na krov i krenuo da moli svoju sestru. Kada ga je videla, Marija je promenila ponašanje, vratila se korka unazad, počela normalnije da priča, ali i dalje u svakoj rečenici je spominjala Marka. Brat je krenuo sa ubeđivanjem da siđe, da Marko nije vredan toga, da dete nije ništa krivo- U jednom momentu je zakoračio ka simsu i izgovorio: "I ja ću skočiti, ako i ti skočiš". U tom momentu ga je Marija zagrlila i zadržala. Oboje su sišli liftom do prizemlja i izašli iz zgrade pravo ka bolničkim kolima. Usledio je dugotrajan aplauz prisutne "publike". 

Bratska ljubav je spasila Mariju i njenu još nerođenu bebu. Može ona da živi i bez tog Marka. 

default

Domaći hip hop svoju istori započinje krajem osamdesetih godina, da bi tokom devedesetih u doba režima Slobodana MIloševića doživeo svoj procvat. Svoje uspešne karijere započinju Gru, Sunshine, C-YA, Who Is The Best i ostali iz plejada starijih hip hop umetnika. Usled situacije u zemlji, nisu imali prilike da dobiju prostora u medijima, koncerti su uglavnom bili u malim zapušenim salama, a samo u pojedinim trenutcima hip hop doživljava svoj procvat u Srbiji (npr. koncert Body Count ili koncert u Industriji DJ Vadim). 

Vremenom, dolazi do smene generacije gde se pojavljuju novi umetnici odrasli uz neku drugu vrstu muzike. Kreće žestoka ofanziva, Basivity organizuje svoju ekipu, pojalvjuje se Beogradski sindikat, Marčelo, , snimaju se albumi, ćak se rep umetnici pojavljuju u medijima, međutim nikako domaći rep nije mogao da se probije u nekom normalnom smislu. Stalno su se događale situacije koje su ga vraćale nekoliko koraka unazad.

U ovom tekstu predstavljamo TOP SEDAM najtužnijih momenata propadanja domaćeg repa. Da se ovih sedam situacija drugačije razvijalo, verovatno bi ova vrsta muzike napravila ogroman iskorak i doživela veću popularnost. Ovako, danas, sve se svodi na neku komercijalnu stranu koja se pušta na kablovskoj televiziji.

PREDSTAVLJAMO 7 NAJTUŽNIJIH MOMENATA PROPADANJA SRPSKOG HIP HOPA

Raspad Elitnih Odreda

Rodonačelnici novog talasa, urbani Pinki i Švaba sa ljubičastim trenerkama i isečenim obrvama, Wonta i Relja su oživeli posrnulu srpsku hip hop scenu i sa featovima s Bobanom Rajovićem, Dadom Polumentom i Anabelom Fanki Dži bili među prvima koji su otvorili vrata i napravili obrise toga kako danas izgleda srpska muzika koja 24/7 prži sa YouTube i TV kanala IDJVideos.

Da li ste svesni fakta da kada odete na IDJVideos kanal i kliknete da vam sortira pesme po broju pregleda da se u top 10 nalaze tri spota od Elitnaja dok ni jedan drugi artist ne može da se pohvali ni sa dve pesme u top 20? Pozdrav za ove jedine prave kraljeve MySpacea i BG-a u periodu 2008-2013, obišli su zajedno svaki klub od Triglava do Vardara. Verovatno su pojebali više riba nego Nikola Kojo u prvom delu „Mi Nismo Anđeli“ i popili više litara viskija nego smrdljivi boemi na koje su se ložili naši roditelji. Hvala im za sve što su uradili za nas i našu zemlju, od čega smo barem delić probali da vam prenesemo ovde. I isto tako kako je žensko uspelo da pojebe Adama da uđe u beef sa Bogom tako je i ovde gospođa sa prezimenom Zmijanac uspela da posvađa dva Boga i tako stavi tačku na njihovu saradnju, gde se posle svako osećao tri puta gore nego Majk Tajson kada mu je umro Cus D’Amato.

Momenat kad je Škabo počeo da izgleda kao pravoslavni isposnik

Škabo – u jednom momentu najomiljeniji reper sa naše scene bio je i glavni favorit za prvog srpskog repera koji će za nove generacije biti najvažniji tekstopisac, jedini kandidat za rep Caneta ili Koju, za legendarnu figuru čiji će se koncerti prepričavati a čiji će tekstovi izdržati breme vremena i pevati se i za 30 godina na Fusion Stage-u na EXITu. Ipak na razočarenje rep fanova kojima je trebao mesija, Škabo je batalio zdravu rep priču i okrenuo se ljudima koji vole da govore reči kao „pederastija“ ili da diskutuju štetnosti vakcinacije. Dolazi do totalnog preokreta, Boško gazi do grla u vode staroserbske tradicije i od urbanog dorćolskog momka koji voli Public Enemy postao je lik koji cima ljude po gajbama da proveri dal će da mu se pridruže na Porodičnoj Šetnji iliti Pravoj paradi ponosa. Šta se zaista desilo ostaje veća misterija nego ubistvo Topčiderskih vojnika, tek jedini član Sindikata za kojeg je ikad bilo nade zauvek nestaje kao da su ga Rusi zamenili klonom koji će da širi meki uticaj Crvenog Medveda.

Flip Flop napušta Filter Kru zbog skidanja srpske zastave

Malo ljudi pamti trećeg MC člana Marčelovog „Filter Crew“ genga, nekada relativno popularnog underground repera – Flip-Flopa. Bio je kao stvoren za Filter jer je forsirao multije i jer je u svom vokabularu koristio reči kao „jecaji“ ili izraze kao „nesnosno mi je teško“. Marčelo je imao neki plan za kulturnu dekontaminaciju srpskog okruženja i Flip-Flop je bio poslednje parče slagalice kako bi Filter Crew krenuo u taj poduhvat. Sve je počelo lepo, album „Puzzle Shock“ je doživeo još veći uspeh nego prvi i čekao se grupni album pod imenom „Shock Reloaded“. Ipak nacionalizam, nesporazum i Marčelova urođena ljubaznost naprasno su prekinuli Flip-Flopovu karijeru. Šta se desilo? Marčelo i Filter drugari su zajedno sa Bad Copy i Sindikatom imali nastup na Starom Sajmištu. Sve je bilo friendly, naizgled zdrava rep priča, ipak je tada scena još bujala i Marčelo je već počeo da zaboravlja kako su ga neki Sindikalci oslovljavali po dolasku u Beograd (Čmarelo). Na bini su vidno pozicionirane stajale – srpska zastava i pored nje logotip DJ Kobazz-ovog brenda, glavnog sponzora čitavog događaja – Chetniks. Marči se sve više susretao sa zamerkama svojih jarana kojima smeta ovaj naziv, a kako je ovde došao u situaciju da nastupa ispred samog znaka Četniks i još zastave Srbije sve ovo mu se učinilo degutantno, da ne kažemo čak nacionalno ostrašćeno. Marčelo rešava da ukloni zastavu i sakrije je negde gde joj Flex i Kobazz neće moći prići. Flip-Flop odlazi sa bine uz psovke i ostaje bez svoje ekipe i tako sebe spašava života gde će morati da baca bekvokale liku koji repuje o Pegli, napasniku iz škole. 

Vikler smuvao Kaju

Ulaskom u Velikog Brata, deo fanova povraća od muke jer je Bad Copy zaplivao komercijalnim vodama, te više nisu obični brljavci iz Koteža koji im pomažu da prodaju fore, sada pripadaju svakome, sada je i Mirko iz razreda koji sluša samo folk provalio fore o sarmama, sada svi vole da prde jer je to mejnstrim. Mlađe sestre od onih riba koje idu na Eyesburn jer „Koyot pogledom se jebe“ još uvek nisu bile spremne da priznaju poraz. Ali onda se desilo nešto što ih je udarilo jače nego raspad Kosheena. Vikler je smuvao Kayu. Tu se već razvila sumnja da je ovo ipak stvarno seljadin iliti obična inverzija Marčela, drugog lika koji se javnim poslom bavi samo da bi ga umočio. Ma, ipak je ovo bio rijaliti, uslovi su takvi, to je nemoguć život, nije to stvarno, ma kakva Kaya, uostalom videćemo baš sa kim će doći na Demiju – razmišljala je naivna Kruševljanka koja je došla u BG da studira geodeziju i upozna Skaj Viklera. Ipak, Vikler izlazi iz rijalitija i definitivno slama srca mladih dama koje neće podneti kada iste godine i drum’n’bass umre. Vikler i Kaya postaju par i u spoljnom svetu, postaju glavno intresovanje Blic Plusa, a Skaj koji je jednom nastupio sa tortom za Kayu na kojoj je pisalo „Izvini“ više nikada neće imati bitniji uticaj za mladež Srbije. Odlazi u melos, radi sa Anom Stanić i jedno vreme postaje rep verzija Firčija. 

„Balada disidenta“ umesto himne treće generacije Dorćolaca postaje himna provincijskih studenata

Živo me zanima da li su u toku procesa stvaranja pesme ovi rep puritanci, petnaesta generacija dorćolaca, u glavi imali svoje pretke, koji su ispratili na svetsko prvenstvo u Urugvaj naše najbolje fudbalere, kako se provode uz ovakvu boemsku himnicu? Da li sećaš kako bilo nam je pre, posle svega što je ostalo moj Beograde? Pa kitu moju se seća Beograd da vam kažem lepo ja, ne seća se niko jer nije bilo tako a sećaće se znate ko? Ove numere i ove face pregledane preko 10 miliona puta na YouTube, sećaće se svaki propali student iz provincije dok se bude selio kao podstanar na gajbu još više udaljenu od centra zbivanja i jeftniju za 15 eura mesečno. Setiće se ove numere i svih ludih izlazaka od 1500 dinara u našem belom gradu kada bude našao i obrisao prašinu sa svoje kartice za menzu u procesu seljenja sa jedne u drugu gajbu u Jagodini. Setiće se svih tih promrzlih noći i čekanja busa na liniji 33 koji vodi u studentski dom 4. April. Iako su hteli da ožive duh Beograda i prikažu neko lepše vreme o kojem su slušali od svojih bližnjih, samo su uradili nešto mnogo gore nego bilo koji političar ili emisija na TV Pink ili TV Happy. Učinili su to da svaka funjara i fukoš iz svake zabiti u Srbiji tripuje Dragana Bjelogrlića ili Preleta u spotu Vlada & Bajka i prijatelji Beograd dok otkinut od jeftinog alkohola i zagrljen horski peva stihove ove možda i najpogubnije pesme po naš beli grad.

Krang prodaje 3 kopije Tehnodroma u Beogradu

Krang je bio betl reper koji je svoje puteve krčio po srpskih rep forumima sredinom 2000-ih, gde je vremenom skupio skroman broj pratilaca koji su mu dali dovoljno uverenja kako srpski rep čeka svog spasioca, nekoga ko će publici da sroči kako rep nije samo „magija i nauka“ već je i veština verbalnog prangijanja, tvrdoća u poeziji odosno panč lajnovi i rimovanje sa multijima. Ipak za njega je rep bio prvenstveno – pančevi do iznemoglosti. Upozoravao je Krang kako će njegov predstojeći album mnoge repere vratiti u školu pravog znanja. Krang izdaje svoj dugo očekivani album i prodaje ga u ukupno 3 (tri) fizička komada CD-a. Ponižen i povređen, verovatno i pijan – Krang dolazi na najpopularniji rep forum tadašnjice pa otvara dušu i priznaje koliko je razočaran svima koji su ga tapšali po ramenu a koji mu se sada ne javljaju na telefon, ili se javljaju ali menjaju glas i glume drugu osobu, ne želeći da imaju ništa sa Kruševačkim Vinnie Paz-om. U momentu gde se iskrenost i poniznost mešaju Krang poziva svo troje ljudi koji su kupili album da sutradan tačno u 12 dođu na Trg kako bi ih on odveo na pivo kao čovek. Posle toga nismo čuli mnogo stvari o ovom čoveku, ali smo sigurni da bar dvojica kupaca njegovog albuma nisu došli na zakazano okupljanje jer smo godinama kasnije od zajedničke Loudpack poznanice saznali kako je ona bila kupac čak dva CD-a, čisto iz samilosti.

Gospoda – Šampanjac spot

Sa Bookey MC-em kao jedinim momkom u gradu sa više briga na leđima od Marčela, Gospoda su čak i u najsvetlijim Bassivity danima bili jedva bolji od adekvatnih u sporednoj ulozi koja im je dodeljena, osuđeni da budu B-tim V.I.P.-a i skupljaju sekunde na parketu kad je meč rešen i nema razloga da se umaraju Ikac i Relja. Ako je bekstvo iz Basivitija i otvaranje Platinam studija bilo blagoslov, udruživanje sa Elitnajama i oslanjanje na Fiftijev i G-Unit zvuk sigurno nije, i svakome ko ima makar kap bekpekerske krvi srce se cepalo kad je 2008-e kliknuo da vidi nov spot Gospode, ne toliko zbog Preza koji je čak i na Marčelov „De Facto“ uspeo da ušunja redaljku i otvaranje grkljana, ali zašto smo morali da vidimo Bukija, glasnika potlačenih i većeg zaštitnika drugarstva od Branka Kockice, kako u starom izlizanom NFL dresu stoji između Wonte i Mack Damesa i poliva se po čuvenoj Common beretki čašom Navipovog Miliona? Da, u redu, nije nijednom opsovao i čak je posle šestog šampanjca uspeo da u mraku striptiz kluba primeti da je „pazar u plusu, gazda sreću ne krije“ (!), ali cela generacija dobre dece koja slušaju srpski rep prešaltala se tog dana na S.A.R.S. i Anu Stanić.

default

U većini porodica zajednička večera za trpezarijskim stolom uglavnom počinje i završava se sledećom rečenicom: Sine, kako je danas bilo u školi?

Ali ne i u porodici Lisanti. Kod njih to izgleda mnogo drugačije, posebno posle odgovora koji je naučno-bračni par dobio od svoje 8-godišnje ćerkice Kamile. Tata Majkl je jedne večeri iz čiste znatiželje upitao svoju ćerku (8) kako bi ona izlečila rak, na šta mu je kao iz topa odgovorila: Antibioticima, kao kad me boli grlo! I, čini se, ubola je iz prve.

Njeni mama i tata, oboje naučnici-istraživači na polju onkologije, u prvi su odmahnuli rukom i nasmejali se, zatim  se zamislili, a potom rekli što da ne i ćerkinu teoriju počeli da proveravaju u Mančesterskoj laboratoriji u kojoj se traga za lekom za rak, a čiji je direktor upravo Kamilin tata Majkl.

A kad su to uradili ostali su zabezeknuti - njihova malecka bila je u pravu. Na njihovo ogromno iznenađenje ustanovili su da nekoliko najjeftinijih, najpoznatijih i najrasprostranjenijih antibiotika na svetu ubije većinu najopasnijih ćelija raka?!  Štaviše, antibiotici su se uspešno izborili sa ćelijama čak 7 najčešćih tipova raka - dojke, prostate, pluća, jajnika, pankreasa, moždanih tumora...

Jedan od njih, opšte poznati doksiciklin, deluje kao lek koji bi mogao da ima najviše uspeha u lečenju onkoloških pacijenata. Ima ga napretek i košta veoma malo u odnosu na lečenje citostaticima koje je papreno skupo.

Naime, profesor Lisanti je proveravajući tezu svoje ćerke u laboratoriji ustanovio da antibiotici ubijaju mitohondrije - delove ćelija raka koji im pomažu da se razmnožavaju, što znači da im usporava rast i onemogućava metastaze.

"Toliko smo puta za večerom moja žena i ja pričali o našim istraživanjima i raku da nam je jedne večeri palo na pamet da i našu ćerku pitamo šta ona misli, a ona nas je šokirala odgovorom koji je na prvi pogled delovao potpuno suludo da bi se potom ispostavilo da je potpuno bila u pravu", pričaju Majkl i Federika koji su već objavili svoj zajednički naučni rad na ovu temu u stručnom časopisu Oncotarget dodajući da su kao koautora potpisali i svoju ćerkicu Kamilu kao najzaslužniju za ovu ideju.

Profesor Lisanti kaže da su sada na redu istraživanja na ljudima, posebno na obolelima od raka dojke gde bi ovakav tretman mogao da ima najviše rezultata. "Odgovor nam je bio sve vreme tu, pred očima, pred nosom, ali mi ga nismo videli", kaže Majkl koji uveliko prikuplja novac za finalna klinička istraživanja.

On je u laboratoriji već dokazao da antibiotici usporavaju rast ćelija raka dojke, prostate i moždane tumore. Štaviše, pacijenti s rakom pluća koji su zbog neke infekcije bili lečeni antibioticima, živeli su čak godinu duže od prognoziranog.

Inače, Kamila je veselo i radoznalo dete koje želi da bude učiteljica kad poraste, kaže njen tata Majkl dodajući da je tek sad shvatio koliko je važno slušati svoju decu iako nam se u prvi mah čini da to što pričaju nema nikakvog smisla.

"U jednom trenutku sam pomislio da li je moguće da sam toliko naivan da poverujem u sanjarije svoje ćerke da antibiotik može da izleči rak, ali...", priseća se naučnik i dodaje: "Ona je obično u pravu u pogledu svega. Jednostavno izbacuje odgovore koji i te kako imaju smisla."

"Mislim da će biti diplomata ili advokat kad poraste, neko ko razmišlja brzo i u hodu", kaže naučnik Majkl Lisanti, tata Kamile (8) koja će možda biti zaslužna za najveće medicinsko otkriće u ovom veku.  

default

Ukoliko se ne sećate, ubistvo se dogodilo samo nekoliko dana pošto je bračni par gostovau emisiji DNK gde je Stevan izneo sumnju u neverstvo svoje supruge Žakline. Psiholozi su probali da analiziraju postoji li povezanost gostovanja u rijaliti emisiji sa ovim monstruoznim zločinom. Jedino je činjenica da emisija dokazuje kako su deca ipak Stevanova, međutim on je i dalje nastavio da veruje u ženinu izdaju. S tim povodom, čak je i otac pokušavao da ga prijavi zbog nasilja, međutim to je izostalo. Možda bi onda nesrećna Žaklina bila živa. 

Stevan je navodno rekao da ga je žena varala, a to je saznao kada mu je „došao neki čovek i ispričao da jedno dete nije njegovo“. Taj drugi muškarac je navodno rekao da se ne zna koje dete „pripada“ kome jer je veza koju je održavao sa Žaklinom trajala nekoliko godina. Onda je on zbog teških uslova života pozvao uredništvo emisije „DNK“ TV Pink da mu pomogne da sazna da li je otac dece. U emisiji je potvrđeno da je Stevan otac oba deteta.

Kako se navodilo u optužnici, Stevan Kojić je 2. aprila 2015. godine u naselju Tabane u Jagodini, u iznajmljenoj kući, oko 23 sata, uračunljivo, pri nasilničkom i bezobzirnom ponašanju, lišio života Žaklinu Kojić. Kojić je, nakon posete drugu gde je popio dva piva, oko 22 sata došao kući i posle kraće rasprave počeo da udara Žaklinu pesnicom u lice.

Kada je ona pala, nogama ju je šutirao u stomak. Prema nalazima obdukcije Žaklina je umrla zbog unutrašnjeg krvarenja. U vreme ubistva, u kući su bila i njihova dve maloletna deteta. Kojić u odbrani navodi da se netrpeljivost medju supružnicima povećala kada je Stevan počeo da sumnja da deca nisu njegova.

On je tada rekao da mu je žao što je ubio suprugu i da nije imao nameru da to uradi. Netrpeljivost među supružnicima povećala se kada je Stevan izrazio sumnju da su deca biološki njegova. Zbog toga su gostovali u emisiji Televizije Pink gde je DNK analizom utvršeno da četvorogodiš¡nja devojčica i jednogodišnji dečak jesu njegova biološka deca.

Žaklina je imala 16 preloma rebara od udaraca koje joj je naneo suprug. Mozak i lobanja su joj bili smrskani i krv je šikljala od čega je nastupilo gušenje. Kada je policija došla, deca su bila umrljana majčinom krvlju. Da li je devojčica stara tri godine izlazila tokom mučenja koje je činio otac, pa ju je on vraćao u drugu sobu, ili je decu premeštao, ostalo je nepoznato zbog šoka u kojem su se deca nalazila. 

Devojčica stara tri godine i dečak star godinu dana, trenutno se nalaze kod Žaklininih roditelja u Lapovu odakle je žrtva bila. Devojčica je danima kasnije tražila majku rečima „neka dođe mama“.

Prilikom sastanka roditelja jedne i druge strane, dogovoreno je da deca budu kod Žaklininih roditelja, a tada je rečeno da je ranije trebalo da ga ostavi. Čak je i svekrva potvrdila da ju je tukao i da su to svi znali, kao i da ju je savetovala da ga napusti. Sada se svi slažu da je trebalo da to uradi, ali ostaje nepoznanica da li je ona to pokušala i da li su najbliži želeli da joj pomognu i pruže utočište.

Ubica Stevan Kojić prilikom saslušanja zatražio je da mu se omogući da prisustvuje sahrani svoje žrtve, ali mu to nije bilo omogućeno. Njegova majka Slavica i brat Stanko prisustvovali su sahrani.

"Stana je u stalno zvala Žaklinu da se s decom vrati u porodični dom, jer je znala da teško živi i da je Stevan tuče. Ona je to odbijala žaleći se da će je Stevan ubiti ako to i uradi. Posle emisije DNK, majka je u sredu ponovo zvala Žaklinu i kazala joj da konačno odluči o prelasku jer joj nema života sa Stevanom. Opet je odbila da se vrati, ali Stevan joj tada oduzima telefon i počinje da je sa decom zaključava u kući kada je odsutan. Stana kaže da je od tada više nije čula, pričali su okupljena rodbina i komšije"

Oni pretpostavljaju da je kobne večeri, nažalost, Stevan je ispunio obećanje, predosetio je da se Žaklina premišlja da ga napusti zbog čestih batina, i želeo je da je na silu veže za sebe. U toj svojoj zamisli on ju je ubio od batina.

Nekoliko dana posle ubistva, medijima se obratila osoba koja je navodno bila vanbračna Žaklinina ljubav, a koji je i gostovao u DNK emisiji.

"Tada sam imao drugu devojku, ali Žaklina mi se veoma svidela. Bili smo u vezi mesec dana, ali smo raskinuli, jer sam se oženio drugom. Taj brak je trajao nekoliko meseci i odmah nakon toga potražio sam Žaklinu. Od njene koleginice sam čuo da se udala za Stevana posle samo deset dana poznanstva, meni iz inata - priča Ivan i dodaje da je svih ovih godina samo o njoj razmišljao."

"Pričala mi je da je muž maltretira, viđao sam je u strašnim modricama", nastavlja on dodajući da su se videli nekoliko puta da bi joj dao novac deci za hranu.

"Rekla mi je - bićeš moj makar i za 50 godina. Ubeđivao sam je da ga ostavi, da odemo u Švajcarsku, prihvatio bih i njenu decu. Nije htela, plašila se Stevana", kaže Ivan i navodi da je pristao da se pojavi u emisiji "DNK" kako bi joj pomogao da Stevan konačno prekine da je maltretira i da dokaže da deca nisu njegova.

"Kada me je Stevan pozvao da se vidimo, rekao sam mu da nisam spavao sa Žaklinom, nije mi poverovao. Sve što sam ispričao u emisiji je istina. Nikad sebi neću oprostiti što se ovako završilo. Mnogo sam je voleo, nisam prestao da je volim ni posle šest godina. Ne znam kako ću dalje"

default

"Postoji scena u Munjama kad Deda Mraz ulazi u naša kola", seća se Sergej Trifunović. "Sav je onako lud od tih lekova, i kreće da priča kako nas svi snimaju. Tu nabraja: 'Snimaju nas sateliti, NASA, CIA, Vatikan, Turci...' U originalnoj verziji on je na sve to dodao: 'i Šešelj'. To je bilo neko Srđino kreativno zafrkavanje. Umro sam od smeha kad sam to čitao. Žao mi je što je ispalo".  Legendarni Zoran Cvijanović ne samo što je izneo ulogu drogiranog Deda Mraza i bio jedan od producenata filma, već je bio i čovek koji je, u jesen 1999, Srđu Anđelića ubedio da je scenario koji ima u rukama budući veliki hit i da mora biti snimljen što pre. 

"Kad smo mozgali o filmu, tražili smo neki film koji bi mogao da nam posluži kao inspiracija", priča Srđa Anđelić. "Raša i ja smo se tad setili Lukasovih Američkih grafita. To je priča o klincima koji se po nekom američkom gradiću voze celu noć. Zapravo, pokušavaju nešto da smuvaju, jer sutra idu u veliki grad na koledž. Došli smo na ideju da Munje napravimo kao road movie, ali u četiri ulice, jer ovi naši klinci iz filma, s takvim automobilom, ne mogu da odu nigde. Poruka je bila da u Jugoslaviji ne možeš da napraviš road movie, jer nemaš benzina, ne rade kola, klincima roditelji ne daju ključeve..."

Sloba je u to vrem bio još na vlasti. Narodnjaci još nisu provalili kokain. Nikola Đuričko je još uvek klinac, a i Sergej Trifunović, a i Boris Milivojević, a i Glogovac. Jedna kancelarija na Vračaru, sređena po uzoru na opremite-svoje-kancelarije oglase, prilično je aktivna. Povremeno baš smrdi na cigare. Već tada, u toj kancelariji od dvadesetak kvadrata, izvesno da je da će film Munje objediniti sve, od Joneska do heroina.

"Mi smo mnogo mozgali na tom filmu, ali smo svesno išli na to da sve naše mozganje sakrijemo", objašnjava Srđa Anđelić. "Hteli smo da napravimo jedan naizgled spontan film. Pritiskali su nas filmovi tih godina, tako eksplicitni o krizi i ratovima. Po gradu, tada se dešavao haos. Naročito nakon što su studentske demonstracije pukle, heroin je eksplodirao po gradu. Nisu se navlačili samo klinci, navlačili su se i ozbiljni ljudi, od po trideset ili četrdeset godina. U filmu postoji scena u kojoj Mare i Pop, onako smoreni, ostali su bez kinte, ostali su bez trake, nemaju ribe, naglas razmišljaju da li da probaju heroin. Boki i Sergej ležerno su prešli preko te priče. Svaki deseti glumac pogodio bi tu vibraciju kao oni. Na tu, tako tragičnu repliku o heroinu, publika se u bioskopu smejala."

U tom trenutku, režiser Radivoje Raša Andrić iza sebe ima jedan igrani film - Tri palme za dve bitange i ribicu. Srđa Anđelić, Mjehur Ubica, radio-legenda svoje epohe, iza sebe ima sve i svašta. Sad sa Rašom radi na scenariju novog andergraund filma. Pisanje od početka ide lako. Raša sedi za stolom i kuca, a Srđa šeta po sobi. Znaju se oni odranije. Sad rade na Munjama. Srđa ne očekuje da će film napraviti čudo u bioskopima. Ne očekuje ni Raša. Za film imaju para kao žaba dlaka, ali nije to problem. U Anđelima, tada poslednjem generacijskom filmu, svirali su Vampiri, a u Munjama će svirati Eyesburn. Računaju da bi zaista bilo smešno očekivati da jugoslovenska masa pohrli na hc-punk fazon.

Napravili su film čija odjavna špica u Sava centru nije počašćena šablonskim dugim aplauzom publike. Nego skandiranjem i hukom brutalne decibelaže, kakva se uglavnom da naći na fudbalskim utakmicama, u retkim prilikama kada padne gol.

„Gotivan vam je film", kaže Dragan Bjelogrlić glavnom glumcu, tada još mladom umetniku, Sergeju Trifunoviću. „To će da vam pogleda sto soma ljudi." Sergej kolači oči. „Evo, hoćeš odmah sad da se kladimo da će Munje da vidi 300.000 ljudi? Evo u soma." „Tih... Trista hiljada..." I klade se oni. U tadašnjih hiljadu maraka.

U naletu bioskopskog prikazivanja, Munje je videlo oko 600.000 gledalaca. Te 2001. godine, jugoslovenska kinematografija je, pored bolivudske, bila jedina domaća kinematografija koja je u bioskopima tukla Titanik nekim domaćim filmom.

"Moja profesorka matematike iz srednje škole imala je takvu jednu verbalnu karakteristiku. Probali smo. Svima se dopalo. Lik Gojka Sise godinama me je pratio. U vojsci, komandir daje komandu: 'Jedinice mirno!' Onda vidi mene i krene: 'Naj...ćeš. I ti ćeš na...bati'", kaže Nikola Đuričko

"Lik pandura, kog igra Gloga, nastao je po uzoru na jednog mog ortaka iz tog vremena", govori Srđa. „Imao sam ortaka koji je bio u rezervnom sastavu policije u vreme kad su mobilisali sve žive. Dobio je policijsku uniformu i stalno je zujao po gradu. Tako je ulazio u klubove i naručivao disk-džokejima pesme. Umeo je da kaže: 'Šta je? Nema ni vutre?' Odlazio je kući razvaljen. Samo skine šapku. Nažalost, na kraju je zaglavio sa heroinom. Lik pandura njim je inspirisan."

"Nudili smo to okolo", priča Srđa Anđelić Mjehur. „Nudili smo ga lagano. Malo odustanemo, pa se posle četiri meseca opet setimo. Išli smo po advertajzing agencijama da tražimo novac za projekat. Manje-više, uglavnom su nas ložili. Ništa se nije dešavalo. Onda je došao neki novembar, bilo je baš muljavo vreme. Srećem Cviju na ulici. Kažem: 'Imam jednu priču. Kao neko zezanje po gradu.' Zainteresovao se i tražio mi da pročita scenario. Već sutradan me je zvao da pita da li sam normalan. 'Ovo je hit. Hajde da snimimo ovo', rekao je preko telefona."

"Na premijeri, publika je skandirala kao na fudbalskoj utakmici, ali distribucija po bioskopima je prvo išla mršavo", priseća se Raša. "Ispostavilo se da je u početku bilo malo gledalaca, jer mi nismo imali novca za reklamu. Polako, od usta do usta pročulo se za film. Posle mesec dana krenulo je ludilo."

U prvoj podeli, Zoran Cvijanović nije trebalo da igra Deda Mraza već policajca. Uloga Deda Mraza primarno je bila namenjena Branku Đuriću. "Hteli smo da napravimo foru o bosanskom izbeglici koji guta pilule, i deli ih kao paketiće", priseća se Sergej. "Ali Đuro nije mogao". Lik Deda Mraza, koji usred noći obija apoteku i stondiran se pridružuje ekipi, nastao je u vreme kad je scenario pripreman u vidu skeča za novogodišnji program. "Kad smo rešili da radimo film Munje, razmišljali smo šta ćemo sa Dedom", objašnjava Srđa. „Onda sam rekao Raši: 'Znaš kako, Deda Mraz ne zna gde se nalazi. Niko ne zna gde se nalazi u toj zemlji! Deda Mraz je negde zalutao kao i svi ostali. April ili Nova godina, njemu je svejedno.'"

Jednu od prvih scena u Munjama ekipa je snimila u Srđinom stanu, to jest u sobi u kojoj su on i njegov brat odrasli. "Moja keva je ona što viče: 'Perem, peglam, vi spavate do podne...' Kao u crtanom filmu, vide joj se samo noge", priča Srđa. „Uopšte joj nije bilo teško. Ceo život nam je to ponavljala."

"Kad nam je trebalo svetlo za snimanje, gospodin Ljuba Tadić nam je otvarao prozor svog stana i palio nam svetlo da bismo imali za snimanje", prisetio se Sergej. "Onim otmenim glasom samo bi rekao: 'Važi, deco.' Njegov prozor se vidi u sceni sa početka filma, u kojoj Mare, kog igra Boki, i Pop, kog igram ja, obijaju ćaletov auto koji posle neće da upali. Taj auto je stvarno bio krš koji nije išao. Vukli smo ga."

"Sergej tada nije znao da vozi, a imao je scene vožnje", priseća se Raša Andrić. „Uspeo je da se sudari sa vučnim vozilom, iako su bili vezani tvrdom rudom. Drali smo se na njega celu noć. Posle je snimao u Americi film u produkciji Spajka Lija. Glumio je taksistu. I tamo je slupao auto. Posle nam govorio da smo seljaci, jer smo se drali na njega, a američka ekipa je bez reči dovezla drugi auto."

"Ja sam se plašio da sedim sa Sergejem u kolima, dok on stvarno vozi. Molio sam da mu ne daju volan", kaže Boris. "Nimalo nije lako glumiti i voziti. Moraš da budeš koncentrisan na glumu, a i na vožnju. To su stvari koje treba mnogo da se vežbaju. Iskukali smo da nas vuku."

"Nikad me automobili nisu zanimali u životu", ubacuje se Sergej. "Nabavio sam dozvolu kasnije, ali nikad nisam bio jedan od onih koji su jedva čekali da napune 18 da bi vozili."

Film Munje ostaće upamćen i po moćnim epizodama koje su, naizgled, pale s neba. Igor Brakus, u jednoj od prvih scena Munja direktno u kameru energično citira Joneska. Svetislav Basara, pojavljuje se na svega nekoliko sekundi, što je bilo sasvim dovoljno da sočnom psovkom, sve sa špricom u veni, otera glavne junake dođavola, kako bi oni mogli da nastave dalje. Basaru je u film doveo Sergej Trifunović. Basara mu je kum, krstio je Baneta Trifunovića. Nešto posle te žurke, s neba je u film upao i Dule Savić.

"Čekao sam bus usred dana", priča Sergej. „Nije ga bilo, i ja bacim prst. Samo vidiš: Vuf! Stvaraju se ispred mene velika bela kola. Unutra sedi frajer, vremešan ali frajer, sa rejbankama. Drži ruku na volanu. Dule Savić! Sedi zavaljen, kao iz filma. Kao Belmondo. Ja oduzet, pitam ga: 'Idete li možda do grada?' Stanica puna ljudi. On onako stoji, ne mrda ruku sa volana, i samo namigne. Sedam u kola, i ne kreće vožnja nego let. Zaustavlja nas pandur koji je verovatno hteo da nas ubije. Onda shvata: Dule Savić! Dule ih je još kao i izgrdio jer mi strašno žurimo, pošto ja kasnim na predstavu. Pritom, dva po podne je. Kakve predstave, kakva čuda? Odemo mi. I tako. Taj osećaj smo posle pokušali da ponovimo na filmu. Ali nije tako namignuo."

"Na premijeri, nijedna Duletova reč se nije čula u sali", priseća se Srđa. "Kako se pojavio u kadru, krenulo je vrištanje, aplaudiranje i skandiranje. To je trajalo i trajalo."

„Mnogi toga nisu svesni, ali svaki film, i svaka predstava u sebi nose svoj proces", objašnjava Sergej Trifunović. „Tako je sa svim stvarima u životu. Tako je i sa novinama koje pravite. Ta energija koja je vladala u Munjama, taj odnos koji je producent imao prema svima nama, to poverenje, rad sa prijateljima, vrlo je retko. Tako treba da se radi. Moj veliki bag je to što sam svoj najbolji i svoj najdraži film snimio relativno na početku. Moj najbolji film je, po mom mišljenju, Ubistvo s predumišljajem. Moj najdraži film je definitivno Munje. Skoro smo radili film Mali Budo. Rekao sam da mi je bilo divno i da smo se zezali skoro kao na Munjama. I jesmo se zezali. Ali nije bilo kao na Munjama. Munje se nikad neće ponoviti."

Pre nego što je iz prvog puta upisao Akademiju dramskih umetnosti, Nikola Đuričko je zabeležio nekoliko ostvarenja u pozorištu. Posle prve uloge u Jugoslovenskom dramskom, dobio je stipendiju ovog pozorišta i poslovi su se ređali jedan za drugim.



Kako kaže Nikola, priseća se tog perioda života: "Nisam bio zadovoljan. Tada. Predstave su uglavnom bile neuspešne, ali su mi govorili da sam ja bio dobar. Pretpostavljam da sam i ja bio loš! Na prvoj godini sam imao desetke iz glume, psihologije i scenskog pokreta. Valjda je to nešto značilo, ali ne i meni, jer sam povezivao uspešnu glumu sa slavom koja te okružuje i koja je prisutna na ulici, u supermarketu, školi".

Na drugoj godini studija dobija ulogu u kultnoj seriji "Otvorena vrata". Za to vreme, honorar je bio fantastičan, pa se odlučio da se osamostali i krene sam da živi. Od svoje plate je mogao da plati stan u strogom centru Beograda. Ali ne baš tako bogato, jer je živeo u stanu od 17 kvadrata, ali sa ogromnim kupatilom. 

Snimanje popularne serija mu je poremetilo školu. Bilo je teško da uskladi predavanja i snimanje. "Zarađivao sam ozbiljan novac od koga sam mogao lepo da živim i finansiram svoju porodicu te '93. čuvene po inflaciji", ovako danas na taj period svog života posmatra naš popularni glumac. 

I umesto da uživa u svojoj slavi, desilo se nešto skroz obrnuto. Rođeni brat mu je otišao u vojsku i rat, rođaci izbeglice su se nastanile u njihov dom, dok otac, po profesiji pilot, nije mogao da leti zbog sankcija. Tada su ga spašavali honorari u devizama. 

Na drugoj godini je sve ređe išao na predavanja. Neki profesori su ga razumeli, neki nisu. Uspeo je nekako da upiše i treću godinu, ali poslovnih obaveza je bilo sve više i više. Tada je i prestao da ide na fakultet koji nikada posle nije završio. 

"Sada mi je žao što nisam završio Akademiju, jer smatram da je važno imati diplomu. Tada sam smatrao da je važnije da radim, jer sam želeo da budem glumac, a ne student glume", svoje pubertetske opsesije objašnjava ovaj glumac.



Nailazio je na definitivno suprotno razlićite primere u svom životu. Jednu predstavu je '94. odigrao čak 124 puta! Dok, sa druge strane, predstavu "Vartolomejski vašar" u režiji Irfana Mensura koju su spremali čak  šest meseci, odigrali su je samo sedam puta!

Paralelno se u JDP-u spremao komad "Bure baruta", u kom nije igrao. "Stivatio sam da se radi nešto važno sa rediteljem Unkovskim ali sam i tada bio u nekoj drugoj, pogrešnoj podeli", zakačinje političku pozadinu podele uloga koje važi još od tada. 

Neigranje u "Buretu baruta" doživeo je kao neuspeh. Morao je da radi dosta bezveznih stvari dok nije došao u situaciju da radi jake, uspešne predstave.

PRVA FILSMKA OSTVARENJA 

Prvi film je snimio kao klinac. Zvao se "Šta je s tobom Nina?". Na televiziji je prvi put snimao seriju "Mali princ" Miloša Radovića. Kasnije je kao srednjoškolac imao malu ulogu u filmu "Poslednji krug u Monci". Sledeći film je "Do koske".

Posle pauze od dve, tri godine počeli su da se ređaju filmovi: "Nebeska udica", "Nataša", "Munje", "Normalni ljudi", "Bumerang", "Virtualna stvarnost", "Zemlja istine"... "Svi su bili premijerno prikazani u jednoj godini, pa je ispalo da sam ja drugi Bata Živojinović, najtraženiji mladi glumac!", priseća se te filmske godine.

O POPULARNOSTI

"Popularnost mi je pomagala još u osnovnoj školi da me neke devojčice zapaze. One koje nisu htele ni da pričaju sa mnom posle mog pojavljivanja na televiziji bile su zainteresovane"
"Iskreni drugovi ostali su to i kada sam postao poznat. Ima tu malo i zavisti. Jedan mladi glumac je rekao da smo Glogovac i ja zauzeli sve pozicije. Kao da nas dvojica imamo moć da bilo šta biramo. Nas zovu, ne određujemo mi šta ćemo da snimamo"

Popularnost dobro dođe, kad odem u banku ne moram da pokazujem ličnu kartu. Službenica mi se odmah obrati: "Zdravo Nikola, jel' može autogram za ćerkicu?"

Aleksandar Vučić, pre nego što se identifikovao sa Đinđićem, optuživao je Ružicu da je uvučena u kriminal, kojim je Srbija oštećena za tri miliona evra, minimum.

– Tačno je da je Ružica Đinđić državi vratila dva stana, ali oni vrede mnogo manje od dedinjske vile. Došao sam do papira, do odluke vlade od 19. decembra 2004, kojom se Ružici dodeljuje ta vila. Tada je procenjeno da objekat u Užičkoj 40, od 315 kvadrata, s pomoćnim objektom od 65 kvadrata u Tolstojevoj ulici vredi 70 miliona dinara. Pa, to tada nije bilo ni milion evra, a ta kuća sa 37 ari placa u najelitnijem delu Dedinja vredi bar 4,5 miliona evra. To je, dakle, čista pljačka. Dva stana pokojnog premijera na Studentskom trgu od ukupno 150 kvadrata procenjena su na 25 miliona dinara. Po dogovoru, Ružica Đinđić u ratama treba da otplati 45 miliona dinara, ali ta cifra se obezvređuje pošto otplata nije vezana za evro. Dakle, u pitanju je klasičan kriminal i pljačka više od tri miliona evra – rekao je Vučić za „Pres“ početkom marta 2006.

Janković je kontaktirao sa Ružicom Đinđić i pozvao je da prisustvuje mitingu koji su opozicionari održali 6. oktobra. Lider PSG-a je suprugu pokojnog premijera zamolio i da podrži opozicionu listu i Dragana Đilasa kao kandidata za gradonačelnika na predstojećim izborima u Beogradu. Ružica mu je ljubazno poručila da se neće pojaviti na mitingu, niti će podržati opozicionu listu. „Zoveš me da te podržim, a okupio si sve Legijine ljude“, odbrucila je Ružila

Kao „svi Legijini ljudi“, prema toj spekulaciji, identifikovan je glumac Sergej Trifunović. Ponuđena su dva dokaza. Prvo, Trifunović je 2001. učestvovao u tuči u klubu „Stupica“, na proslavi rođendana Cece Ražnatović, kad je Milorad Ulemek uhapšen zbog pucanja iz pištolja. Drugi dokaz Trifunović je ponudio na Tviteru, kad je komentarisao košarkašku utakmicu između reprezentacija Srbije i Slovenije: „Jedino Zvezdan Jovanović može da zaustavi Dragića“. Naravno, takva konstrukcija je potpuno besmislena, ali onu ozbiljniju, kao što je Jankovićevo druženje sa Zlatiborom Lončarem, naprednjački mediji ne smeju da pominju jer je Doktor Smrt njihov aktuelni ministar zdravlja.

Posle Đinđićeve smrti, za Ružičinu naklonost borili su se svi pretendenti na funkciju predsednika DS-a. U prvo vreme, kao miljenici udovice su se predstavljali „nosači kovčega“, pre svih Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović. Nisu uspeli. Da nije samo šarmantna pratilja, već da ume da razmišlja, pokazalo se kad je prekinula sve kontakte s njima dvojicom, kao i sa Dušanom Mihajlovićem, Žarkom Koraćem, Nenadom Milićem i ostalim Đinđićevim najbližim saradnicima za koje je smatrala da nisu učinili sve što je trebalo da ga sačuvaju od streljanja. Istovremeno, pomagala je svakom izabranom predsedniku DS-a. Bez obzira što je uporno ponavljala da je ne zanimaju javne funkcije, zbog čega je 2004. odbila ponudu da se kandiduje za gradonačelnika Beograda, pristajala je da se njeno ime nađe u vrhu izborne liste Demokratske stranke, pojavljivala se na mitinzima i konvencijama u svim kampanjama. Nije se pretgrla u pohvalama na račun Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Bojana Pajtića i Dragana Šutanovca, ali nije im ni odmogla. Podržavala ih je malo iz političkih i mnogo više iz lukrativnih razloga. Oni su pali s vlasti, ali Ružičini interes se nije promenio. Naprotiv, mnogo konkretnije i energičnije hvalila je novog vladara.

Ružica Đinđić i Aleksandar Vučić napravili su najsramniji pakt u savremenoj istoriji srpskog političkog beščašća.

Funkcioneri Demokratske stranke ignorisali su tu „izdaju“, ali običan, normalan svet nije sportski podneo rasprodaju mrtvog Đinđića. U Krunskoj ulici, gde se tada nalazilo sedište DS-a, osvanuli su grafiti „Ružica Viktorija Đinđić“ i parafraza stihova „Bijelog dugmeta“ „Ružiča si bila Đinđić, ali više nisi“. Nezainteresovana za revolt i razočarenje brojnih iskrenih demokrata, Ružica je nastavila u duhu Balaševićeve pesme „Lajte kere varošanke…“

Još dok je bio u bekstvu, pod poternicom, Subotić je najavljivao da će podneti krivičnu prijavu protiv Ružice Đinđić zbog duga od 1,1 milion evra. Iako je tvrdio da ima dokaze da joj je dao keš, odustao je od tužbe i zadovoljio se ogovaranjem u novinama.

– Ružica me zvala da dođem kod nje posle saučešća, sva plačna i ucveljena, naravno, za šta je imala veliki razlog, i onda je tražila da joj dam kuću na Dedinju. Moju porodičnu kuću. Njoj treba, nema gde. I nisam joj dao. Onda me je, naravno, pitala da li Zoran ima neki novac kod mene. Rekao sam joj da ima i da novac s tog računa neće biti potrošen ni za šta osim za DS. Ružici Đinđić sam, po nalogu Borisa Tadića, dao milion i kusur evra. Ali Boris je bio ljut, pošto je, valjda, smatrao da istog dana treba da joj predam taj novac, mislio je da ga imam u džakovima. Verovatno je polazio od sebe, možda on drži keš u džakovima. Onda sam ja rekao da mi treba vreme da podignem taj novac i sukcesivno sam joj davao, sto hiljada, pa dvesta hiljada evra, imam tačne datume kad je i koliko dobila – otkrio je Subotić.

Nije poznato, niti može da se proveri šta sve poseduje Ružica Đinđić. Pojedini mediji su navodili da ona ima prikrivreno vlasništvo u agroindustrijskom gigantu „Viktorija Grupi“. Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović osnovali su tu kompaniju u novembru 2001. godine. Popović je prodao svoj vlasnički deo, a u „Viktoriju“ su ušli EBRD i „Apsara Limited“. Kao i sve tajkunske firme, i „Viktorija“ se razvila zahvaljujući poslovima s državom. Pre četiri godine Babović i Mitrović su se našli na „Forbsovoj“ listi najbogatijih ljudi u Evropi, iako je njihova kompanija u to vreme bankama dugovala oko 250 miliona evra. Velika zaduženja nisu zaustavila razvoj preduzeća. Naprotiv, poslednje tri godine „Viktorija“ beleži prihod veći od 300 miliona evra godišnje i trenutno je treći najveći izvoznik iz Srbije.

Aleksandar Vučić je godinama ukazivao da iza „Viktorija Grupe“ stoji Ružica Đinđić, koja je taj posao nasledila od pravog vlasnika, njenog ubijenog muža. Da u toj spekulaciji ima istine potvrđivali su i drugi političari, pa i dobro obavešteni pojedinci iz Demokratske strakne.

– Uvek me nasmeju takve priče. Naravno da nije tačno da je Ružica Đinđić suvlasnik, „Viktorija Grupa“ ima vrlo transparentno vlasništvo – tvrdio je Mitrović, ali u to nije poverovao ni Milija Babović.

Za Ružicu se priča da je prikriveni vlasnik i u kompaniji „Zlatiborac“, da već dugo poseduje hladnjače za izvoz malina, pa čak i da je njen TDI radio.

Sporno je i ono što se zvanično vodi na njeno ime, kao što je imanje na Dedinju. Zoran Đinđić se 2002. godine uselio u republičku rezidenciju u Užičkoj ulici 40, koju su ranije, između ostalih, koristili Stipe Mesić, Radoman Božović i Mirko Marjanović. Posle Đinđićeve smrti, vlada Zorana Živkovića je, krajem 2003, Ružici i njenoj deci, Jovani i Luki, odobrila da iz bezbednosnih razloga u rezidenciji borave još tri godine. Međutim, čim je Vojislav Koštunica izabran za premijera, njegova vlada, u kojoj nije bilo predstavnika Demokratske stranke, jednoglasno je donela rešenje kojim je Ružica Đinđić postala vlasnik imanja, a u zamenu je dala dva stana u zgradi na Studentskom trgu 8. Objekat u Užičkoj izbrisan je s liste rezidencija jer je postao privatno vlasništvo Ružice Đinđić.

Prvi vlasnik tog imanja bio je češki bankar Bohuslav Boukal, koji ga je kupio 1928. Svom radniku Savi Đekiću prodao je 12 ari placa i jednu zgradu, čiji izlaz vodi na Tolstojevu ulicu. Posle Drugog svetskog rata, Đekić je „umro u prisustvu vlasti“, a njegova porodica je izbačena iz kuće. Đekićeva ćerka Darinka Tatalović i unuci Boukala od 1991. pokušavaju da vrate otetu imovinu. Vlast Slobodana Miloševića je 1998. donela presudu kojom je Tatalovićeva označena kao vlasnik, ali ni posle dva izvršna rešenja ona nije uspela da uđe u posed.

Kao što se ne zna šta Ružica sve poseduje, ne zna se ni šta joj je ostalo iza Zorana. Pošto nije ostavio testament, Prvi opštinski sud u Beogradu 2003. je u ostavinskom postupku kao naslednike njegove imovine oglasio Ružicu i njihovu decu. Dopunskim rešenjem, koje je izdato u jednom primerku, udovica je određena za jedinog naslednika bankarskih računa i akcija u nekoliko kompanija.

I na tu temu Vučić je imao mnogo šta da kaže. Zahtevao je da sud dozvoli objavljivanje rešenja ostavinske rasprave kako bi javnost saznala „šta je sve ukrao Đinđić“. Vučić je tada procenio da Đinđićeva zaostavština vredi oko milijardu evra. U to je uračunao deonice u „Koka koli“, osam stanova koje je Đinđić kupovao na ime Nemanje Kolesara i drugih ljudi od poverenja, hacijendu u Paragvaju, o kojoj su radikali govorili i pre nego što je lider DS-a streljan, zatim zaradu od šverca duvana, koji je, kako su tvrdili, organizovao sa Stankom Subotićem Canetom, pa zaradu od putarskih i građevinskih firmi, koje su u njegovo ime vodili razni kriminalci. Deo Vučićevih optužbi, naročito onu o prodaji skoro pola tone droge koja je posle petooktobarske promene vlasti pronađena u sefu Komercijalne banke, u svojoj odbrani na suđenju za ubistvo Đinđića izneo je i Milorad Ulemek Legija.

Vreme je učinilo svoje, odnosi su se promenili, zajednički interes je zbližio Ružicu i Aleksandra Vučića, a s druge strane otvoreni su njeni sukobi s bivšim Đinđićevim saradnicima. Na račun udovice svog prijatelja i političkog zaštitnika najžešće optužbe javno je izneo Stanko Subotić.

default

NATO bombardovanje Jugoslavije, koje je počelo 24. marta 1999. godine, moglo je da se dogodi šest meseci ranije da planove agresije nije osujetio general Jovan Milanović.

Njemu je u tome pomogao francuski major Pjer-Anri Binel, takođe obaveštajac, koji je nabavio nacrte sa svim ciljevima koje je NATO planirao da gađa. Francuske vlasti su protiv njega pokrenule postupak za izdaju. U svojoj odbrani saopštio je da se uopšte ne kaje, da mrzi SAD i da se bori za obnovu srpsko-francuskog savezništva. Osuđen je na pet godina zatvora.

General Jovan Milanović završio je vojnu akademiju i najviše vojne škole u Beogradu. Radio je u Upravi za ratno planiranje Generalštaba do 1985. godine.
Radio je, takođe, kao šef kabineta načelnika Generalštaba. Od 1995. do 1998. godine bio je na mestu ministra savetnika u misiji SRJ pri EU. U oktobru 1998. otkriveno je da je vojni obaveštajac i lišen je slobode. U pritvoru je proveo 49 dana. 
Po povratku u zemlju radi kao zamenik šefa vojne obaveštajne službe. 

Krajem 1998. godine, kada je član francuske delegacije NATO vojnom komitetu pri generalšabu u Briselu, priznao je da je važna dokumenta predao srpskom oficiru, nakon čega je optužen za izdaju. Priznao je da je ova dokumenta predao od jula do oktobra 1998. godine generalu Jovanu Milanoviću. Dokumenta su pokazivala buduće udare na SRJ tokom sukoba na Kosovu. Dok su novine navodno govorile o prosrpskim vezama u Francuskoj vojsci, on se branio izjavivši da je radio po nalogu francuske obaveštajne službe kako bi pokazao srpskim oficirima da je opasnost od bombardovanja realna; kasnije je promenio iskaz i tvrdio da je to što je radio činio iz mržnje prema SAD.

Dana 15. decembra 2001. osuđen je u vojnom sudu na gubitak čina i zatvorsku kaznu od 5 godina. Iz zatvora je pušten u proleće 2002. godine.

Zahvaljujući Binelovim podacima, Beograd je bio u stanju da izmesti jedinice i vojnu tehniku, kao i ostale važne ustanove, arhive i opremu tokom jeseni 1998; kad je NATO 8. oktobra video da ucrtanih ciljeva više nema na tim mestima, dosetio se jadu, počeo da traga odakle su podaci mogli da iscure i došao do Binela. To objašnjenje teško da zadovoljava: naime, ako je već pripremao bombardovanje za oktobar 1998, NATO sigurno nije ostavio taj teren bez satelitskog i drugog nadzora do 8. oktobra – pa da se onda iznenadio i odložio napad dok ne isplanira sve iznova, kako tvrdi sadašnji general-potpukovnik Jovan Milanović. Među ljudima sa izvesnim iskustvom u tim poslovima postoji i drugačije mišljenje. Oni ukazuju na to da u jesen 1998. unutar NATO-a nije postojao konsenzus oko napada na Jugoslaviju, niti odgovarajuća vojna spremnost; još se verovalo da se Miloševića dade uveriti političkim putem. Oni takođe smatraju da je major Binel – kako on, uostalom, i sam tvrdi – dobio od svoje države instrukcije da Beograd malo uplaši uverljivim planovima i spiskovima ciljeva koje će dostaviti Milanoviću, kad se ovaj već toliko zanima za to. Ako je bilo tako, onda je namera bila ostvarena: između oktobra 1998. i početka marta 1999. sledi opuštanje odnosa, verifikatorska misija na Kosovu i uopšte smirenje situacije. Zastupnici tog mišljenja smatraju da Francuska i još neke zemlje NATO-a nisu baš bile oduševljene, ali ni spremne, za rat na Balkanu, ali da je to bilo teško objasniti Amerikancima i Britancima koji su bili za to. Sledstveno takvoj proceni, oni misle da su suđenje Binelu i ceo skandal zapravo veštački stvoreni, da je majoru objašnjeno da se strpi i ćuti, za domovinu, a da će sve biti u redu na kraju; tako biva sa "veličinom i robovanjem vojničkom pozivu".

U septembru 2013. godine predsednik Srbije Tomislav Nikolić ga je odlikovao zlatnom Medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Medalju je dobio za ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva - kao član francuske delegacije NATO-a pri Generalštabu u Briselu, predao je srpskom vojnom licu poverljiva dokumenta o potencijalnim ciljevima za bombardovanje Srbije i zbog toga je osuđen na kaznu zatvora od pet godina[4]

Inače, u seriji "Moj rođak sa sela" lik pukovnika Vranića koga tumači Vojin Ćetković koncipiran je na osnovu Milanovićevog profila. General je svojevremeno rekao:"Žao mi je što je serija prekinuta samo zato što tadašnjem državnom vrhu i Karli del Ponte nije odgovaralo da prikažu srpskog oficira koji brani svoju zemlju."

Strana 11 od 13

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top