Društvo

Društvo (510)

default

Pregovarački tim MUP-a formiran je 2004. godine, a njegov prevashodni cilj je rešavanje konfliktnih situacija mirnim putem. Ovaj tim je angažovan u situacijama poput zaposedanja objekata, pretnji oružjem, samoubistvom ili ubistvom, prilikom pobuna u zatvorima... Ivana Meklvejn, policijska inspektorka u Upravi granične policije, inače doktorka medicine, članica je ovog specijalizovanog tima.

"Kada sam počela da radim u MUP-u, moja pozicija nije bila vezana za pregovarački tim, više je bila spoj medicinskog i policijskog posla. Međutim, vrlo brzo sam ušla u pregovarački tim. Zahvaljujući poznavanju jezika bila sam nekoliko puta u inostranstvu na obuci. Izdvojila bih obuku u Metropolitan polisu u Londonu, to je najbolja obuka na svetu", kaže Ivana Meklvejn.

Pregovarački tim MUP-a je ad hok tim - to znači da su svi članovi tima policijski službenici koji rade na svojim radnim mestima, a koji su prošli obuku i koji se, kada se ukaže krizna situacija, angažuju od strane koordinatora. Ovaj specijalni tim čine vođa, dva pregovarača, dokumentarista, koji raspolaže svim potrebnim podacima - istorijat slučaja, o vinovniku ili žrtvama. Tu je i psiholog koji je zadužen za opservaciju porodice žrtve i stručnjak za operativno-tehničku podršku. Poželjno je da u timu bude bar jedna žena jer neki vinovnici lakše i bolje komuniciraju sa nežnijim polom.

"Tog momenta kada nas pozovu, dužni smo da se tom pozivu odazovemo, a naši rukovodioci da nas oslobode posla koji smo do tog momenta radili. Moram da napomenem da biti pregovarač podrazumeva, pre svega, dobrovoljnost. Pregovarač, takođe, mora biti osoba koja voli ljude jer je u osnovi našeg posla spasavanje ljudskih života", priča Meklvejn.

A kada im službeni telefon zazvoni, to pregovaračkom timu znači samo jedno - neko od njihovih sugrađana je u opasnosti.

"U svakom trenutku moramo da budemo spremni da saslušamo čoveka koji u nekoj teškoj situaciji sebi želi da oduzme život. Ali želi i da nekome ispriča tu svoju priču. Pregovarač je tada možda jedini čovek kome je on uspeo to da ispriča. Možda je razlog zbog čega se popeo na most ili zgradu nekome sa strane potpuno bezazlen, a za tu osobu je to nerešiv problem. Vi ste tu da ga saslušate i vratite na pravu stranu", objašnjava sagovornica.

Kako kaže, iskustvo može da joj pomogne da vidi koliko je ozbiljna situacija u pitanju.

"To ne zavisi samo od te osobe, njenog položaja tela, odabranog mesta... Zavisi od celokupne slike, toga kako je ta osoba obučena, kako je stala, sela, koji je metod kojim pokušava da se ubije, od boje glasa, od informacija koje dobijemo od kolega sa terena ili od rodbine... Ali to opet ne mora ništa da znači", priča Ivana Meklvejn.

U svojoj praksi susretala se sa različitim scenarijama.

"Bilo je situacija kada ljudi, u tom trenutku očaja, samoubistvo vide kao jedini izlaz i imaju čvrstu nameru koju skoro da su uspeli da sprovedu, pa se situacija ipak namesti tako da mi uspemo da tu klackalicu između konačne odluke i revizije te odluke pomerimo u korist revizije i života. A neki put jednostavno je više apel - on je možda malo češći u mlađoj populaciji koja nije uspela da se snađe ni sama sa sobom, okolinom, društvom, porodicom", kaže ova heroina.

Svog prvog terena, Ivana Meklvejn se i dan-danas seća kao da se juče desio. To joj je, kaže, bilo vatreno krštenje.

"Sećam se, taj teren je bio u jednom selu pored Rume, pre nekih sedam-osam godina. U pitanju je bio momak koji je oboleo od šizofrenije. Jako je teško pregovarati sa psihički obolelim licima, naročito licima koja boluju od te grupe bolesti. Pregovori sa njim su trajali čak 17 sati. Mada, što pregovori duže traju, šanse da uspeju su bolje", priča Ivana.

Da bi neko bio dobar pregovarač, objašnjava nam sagovornica, mora da zna da pravilno sagleda situaciju, da ume da prevaziđe prvi kritičan momenat uspostavljanja prvog kontakta, zatim drugi kada dolazi do preokreta situacije, ali i da zna da u svakom trenutku mora biti koncentrisan i priseban.

No teške i često veoma dugotrajne situacije neretko potresu i same članove pregovaračkog tima koji, iako profesionalci, ne mogu da ostanu hladnokrvni na određene životne priče. Tada na scenu stupaju njihove kolege psiholozi koji im pomažu da lakše prebrode nastali problem.

"Nekada se nađem s našim psihologom i iskreno im kažem da mi je taj i taj teren teško pao, malo porazgovaramo i kroz razgovor rešimo problem. Dobra stvar je ta što članovi tima shvataju psihologa bez predrasuda, za razliku od shvatanja psihološke pomoći u Srbiji generalno - kaže Ivana Meklvejn.

A nakon što operaciju uspešno izvedu i spasu čoveka koji je bio na ivici smrti, članovi pregovaračkog tima MUP-a dobijaju nagradu - pogled zahvalnosti onoga kog su spasli.

"Ima onih koji nam zahvale, ali čak i kada ne kažu ništa, vi im zahvalnost vidite u pogledu, i to je nešto što je u našem poslu ispunjavajuće", iskrena je sagovornica.

Dobar pregovarač, kaže Ivana, uvek posao nosi kući.

"Vi posao odnesete kući samom činjenicom da se ne odvajate od telefona. Kada, recimo, vidim na vestima da se nešto dešava, neka krizna situacija, odmah uzimam u ruke mobilni telefon jer znam da će za dva-tri minuta zazvoniti", iskrena je Ivana Meklvejn.

default

“Garantovana viza i posao u Kanadi? Garantovane radne dozvole! Visoko plaćeni poslovi u Kanadi sa minimalnim iskustvom ili bez iskustva! Besplatne avionske karte i smeštaj! Garantovano zaposlenje! SPECIJALNI programi! Zaradite 4000 dolara mesečno kao čistač u hotelu! (preuzeto sa sajta Kanadske ambasade)

Postoji veliki broj advokata, pravnika, vlasnika agencija koji obmanjuju ljude tvrdeći da mogu da "srede" odlazak u Kanadu za određeni iznos. Takođe mnogi pokušavaju da ponude poslove koji uopšte ne postoje ili su prepisani sa stranih sajtova za poslovne ponude.

Devedesetih godina sam imao prilike da vidim gomile agencija i advokata koji su varali ljude obećavajući im iseljenje u Kanadu. A znate li šta su radili: Ispunjavali iste molbe kao i svi a adresu za prijem pošte stavljali od svojih agencija. Ako Kanadska ambasada odobri nekome boravak, oni tu osobu pozovu i kažu "da su sredili" da ih Kanađani puste u zemlju. Nakon toga je počinjalo otimanje novca jadnim ljudima.

Ne budite žrtva prevare. Ukoliko je ponuda previše primamljiva, onda je lažna.

Šta bi trebalo da znate:

-Nije potrebno da unajmite treću osobu (opunomoćenika) koja će umesto Vas podneti molbu za vizu ili kanadsko državljanstvo

-Opunomoćenici nisu u kontaktu sa službenicima Kanadske vlade i ne mogu Vam garantovati dobijanje vize

-Isključivo ovlašćeni službenici Kanadskih ambasada i konzulata odlučuju o izdavanju viza

-Nemojte koristiti lažna dokumenta jer bi ovo moglo rezultirati odbijanjem Vaše molbe

-Čuvajte se internetskih prevara i lažnih web prezentacija.

-Besplatne formulare i uputstva za sve vrste viza možete pronaći na web prezentaciji Kanadske službe imigracije.

Takse za vize su iste u svim Kanadskim ambasadama širom sveta. Takse u lokalnoj valuti su zasnovane na zvaničnom kursu i odgovaraju sumi izraženoj u Kanadskim dolarima.

Službenici Kanadske ambasade Vam nikada neće tražiti da ostavite novčane depozite na privatne bankovne račune ili da izvršite transfer novca kroz određene privatne firme koje se bave transferom novca.

Ukoliko imate dodatna pitanja kontaktirajte Kanadsku službu imigracije ili odeljenje viza Kanadske ambasade

Za više informacija, kao i o tome ko legalno može da Vas predstavlja ukoliko se odlučite da unajmite ovlašćenog predstavnika, pogledajte web strane Kanadske službe imigracije, odeljak – Ovlašćeni predstavnici.

default

Kanada će tokom naredne godine otvoriti vrata za čak 300.000 ekonomskih migranata, jer je ta severnoamerička zemlja u stalnoj potrazi za hiljadama kvalifikovanih radnika, a naročito se traže pojedine profesije

Ta zemlja ima brz sistem za useljenje koji nazivaju “Ekspres ulazak” (Express Entry) i to je verovatno najbrži način da kvalifikovani radnici iz inostranstva počnu život i rad u Kanadi. Kanadska vlada preuzela je obavezu da celi proces useljenja mora biti gotov za 6 meseci.

Sve prijave za Express Entry program boduju se tako da se procenjuju veštine, iskustvo, znanje jezika i obrazovanje svakog ko se prijavi, te se onda svi prijavljeni rangiraju prema broju bodova. Oni s najviše bodova dobiju poziv i nudi im se stalni boravak.

Ovaj program postoji od 2015. godine, a prema aktuelnim statistikama, poziv za stalni boravak najčešće su dobijali kandidati iz ovih profesija:

10.Stručnjaci za finansije i ulaganja

9. Revizori i računovođe

8. Grafički dizajneri i ilustratori

7. Kvalifikovani radnici u maloprodaji

6. Univerzitetski profesori i predavači

5. Programeri i developeri

4. Softverski inženjeri

3. Konsultanti i analitičari informacijskih sistema

2. Kuvari

1. Kvalifikovani radnici u ugostiteljstvu

U Kanadu se poslednjih godina doseljava rekordan broj ljudi, prosečno oko 250.000 godišnje. To i ne treba da čudi budući da je sa visokim prihodina po glavi stanovnika Kanada jedna od najbogatijih zemalja. Bruto nacionalni prihod iznosi 29.500 evra, a očekivani životni vek je 81,5 godina.

Za život u Kanadi važi da je veoma skup, ali je standard visok, pa se čak i uz manje plaćene poslove može uštedeti dosta novca. I sami Kanađani pokušavaju da se povežu sa ljudima iz svoje branše, pa je to važno i za doseljenike, a za početak vam može pomoći i dobra preporuka vašeg poslednjeg poslodavca.

Diplome fakulteta, viših i srednjih škola morate da nostrifikujete. Za to je potrebna originalna diploma i overena potvrda iz obrazovne institucije, sve prevedeno kod ovlašćenog prevodioca. Na osnovu tih dokumenata, institucije u Kanadi procenjuju koji je kanadski ekvivalent tom zvanju i to zvanje se dobija nakon nostrifikacije.

Vaš zahtev da dođete u Kanadu kao kvalifikovani radnik će se ocenjivati po šest faktora selekcije i po bodovnom sistemu.

Šest faktora selekcije su:

1. Vaše obrazovanje

2. Vaše poznavanje engleskog i/ili francuskog jezika, dva zvanična jezika Kanade

3. Iskustvo

4. Godine starosti

5. Da li ste ugovorili zaposlenje u Kanadi

6. Vaša prilagodljivost

Za više kvalifikovane radnike podrazumeva se dobro poznavanje engleskog ili francuskog, dok je za niže kvalifikovane radnike dovoljno i osnovno poznavanje.

Postupak za dobijanje radne dozvole počinje inicijativom poslodavca iz Kanade koji obezbeđuje formalnu ponudu za posao, overenu od strane kanadskog biroa rada. Na osnovu prijave koju je podneo poslodavac, biro rada ispituje prvo osnovanost zahteva i mogućnost zapošljavanja domaćih radnika (kanadskih državljana i stalnih stanovnika) za traženi posao. Ta provera, odnosno istraživanje tržišta radne snage u Kanadi, traje nekoliko nedelja. Za dobijanje radne dozvole potrebna je pismena ponuda poslodavca, dokaz da ispunjavate uslove (o obrazovanju ili radnom iskustvu) i pozitivno mišljenje biroa rada.

Postupak za useljeničku i radnu vizu, u redovnim i posebnim programima, prolazi kroz četiri faze. Dve su stručne i reč je o usaglašavanju sa zakonskim uslovima. Druge dve faze su medicinski pregledi i bezbednosne provere. Pravo da se aplicira za kanadsko državljanstvo stiče se nakon tri godine stalnog boravka u Kanadi. Polaže se i ispit za državljanstvo.

Uvođenje obaveznog vojnog roka je rezultat potrebe da se obezbedi model za funkcionisanje vojske na dugoročnom planu i neophodnost u uslovima vojne neutralnosti, izjavio je načelnik Generalštaba Vojske Srbije general-potpukovnik Milan Mojsilović

"Napominjem da vraćanje obaveze vojnog roka nije nešto što se može sprovesti preko noći. Do konačne odluke po tom pitanju nastavljamo s modelom dobrovoljnog služenja vojnog roka, reč je o četiri uputna roka tokom godine", rekao je Mojsilović za "Politiku". 

Većina njih, kako je dodao, želi da se zaposli u vojsci. 

"Kao sistem, vojska mora da prati ekonomski napredak Srbije, moramo biti primamljiv poslodavac za mlade i obrazovane ljude", rekao je Mojsilović.

On je rekao da Srbija ima dovoljno i aktivnih vojnika i vojnih obveznika, ali da rezervni sastav vremenom opada. 

"Moramo uzeti u obzir da se s protokom godina rezervna komponenta vojske, a ovde govorim o onima koji su služili vojsku, kruni. Ako ne nađemo način da širi sloj građana obučimo za odbranu zemlje, za izvesno vreme možemo doći u situaciju da nećemo imati dovoljno veliki obučeni rezervni sastav", rekao je Mojsilović. 

Dodao je da se vojska u skladu s mogućnostima trudi da vojne obveznike koji su već obučavani za određene specijalnosti poziva na vežbe kako bi osvežili svoja znanja i upoznali ih s novim naoružanjem i opremom. 

Kada je reč o transporeterima "lazar 3", Mojsilović kaže da je njihovo uvođenje pitanje dana, kao i da očekuje da samohodne haubice "nora B-52" budu uvedene u vojsku do kraja godine. Takođe je najavio da će Srbija uskoro dobiti 30 tenkova T-72 iz ruske donacije. 

Na pitanje da li će da li će i kada biti vraćen radar na Kopaoniku, Mojsilović je izrazio uverenje da će se sa zapadnim partnerima naći "zajednički jezik i interes" i da će radar u dogledno vreme ponovo biti instaliran na toj planini. 

Načelnik Generalštaba VS najavio je i da će se povodom stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, sredinom novembra na više lokacija širom Srbije održati vežba Kopnene vojske, vazduhoplovstva i Rečne flotile, na kojoj će učestvovati oko 2.000 vojnika. 

"Vojska Srbije je, kao što je to bila u Prvom svetskom ratu, srpemna da u slučaju potrebe odgovori na savremene izazove i mi ćemo to predstojećom vežbom pokazati", zaključio je Mojsilović.

Uvođenje obaveznog vojnog roka je rezultat potrebe da se obezbedi model za funkcionisanje vojske na dugoročnom planu i neophodnost u uslovima vojne neutralnosti, izjavio je načelnik Generalštaba Vojske Srbije general-potpukovnik Milan Mojsilović.

"Napominjem da vraćanje obaveze vojnog roka nije nešto što se može sprovesti preko noći. Do konačne odluke po tom pitanju nastavljamo s modelom dobrovoljnog služenja vojnog roka, reč je o četiri uputna roka tokom godine", rekao je Mojsilović za "Politiku". 

Većina njih, kako je dodao, želi da se zaposli u vojsci. 

"Kao sistem, vojska mora da prati ekonomski napredak Srbije, moramo biti primamljiv poslodavac za mlade i obrazovane ljude", rekao je Mojsilović.

On je rekao da Srbija ima dovoljno i aktivnih vojnika i vojnih obveznika, ali da rezervni sastav vremenom opada. 

"Moramo uzeti u obzir da se s protokom godina rezervna komponenta vojske, a ovde govorim o onima koji su služili vojsku, kruni. Ako ne nađemo način da širi sloj građana obučimo za odbranu zemlje, za izvesno vreme možemo doći u situaciju da nećemo imati dovoljno veliki obučeni rezervni sastav", rekao je Mojsilović. 

Dodao je da se vojska u skladu s mogućnostima trudi da vojne obveznike koji su već obučavani za određene specijalnosti poziva na vežbe kako bi osvežili svoja znanja i upoznali ih s novim naoružanjem i opremom. 

Kada je reč o transporeterima "lazar 3", Mojsilović kaže da je njihovo uvođenje pitanje dana, kao i da očekuje da samohodne haubice "nora B-52" budu uvedene u vojsku do kraja godine. Takođe je najavio da će Srbija uskoro dobiti 30 tenkova T-72 iz ruske donacije. 

Na pitanje da li će da li će i kada biti vraćen radar na Kopaoniku, Mojsilović je izrazio uverenje da će se sa zapadnim partnerima naći "zajednički jezik i interes" i da će radar u dogledno vreme ponovo biti instaliran na toj planini. 

Načelnik Generalštaba VS najavio je i da će se povodom stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, sredinom novembra na više lokacija širom Srbije održati vežba Kopnene vojske, vazduhoplovstva i Rečne flotile, na kojoj će učestvovati oko 2.000 vojnika. 

"Vojska Srbije je, kao što je to bila u Prvom svetskom ratu, srpemna da u slučaju potrebe odgovori na savremene izazove i mi ćemo to predstojećom vežbom pokazati", zaključio je Mojsilović.

default

Trka za američku useljeničku vizu je počela. Svi koji žele da se i njihovo ime nađe u bubnju lutrije SAD mogu da pošalju prijave do 7. novembra. Prijavljivanje je besplatno, a svako ko traži bilo kakav novac je - prevarant.

Svake godine ovu lutriju igra oko osam miliona ljudi širom sveta, samo u Srbiji sreću će okušati između 20.00 i 30.000 građana, a nasumičnim izvlačenjem ukupno će biti dodeljeno samo 50.000 imigrantskih viza.

Ljudima koji se prijave i njihovim maloletnim članovima najuže porodice viza pruža mogućnost da se usele, rade i trajno žive u SAD, ali je pronalaženje smeštaja i posla na srećnim dobitnicima. Oni koji se prijave ove godine naredne će saznati da li su izabrani, a ako jesu, 2019. će moći da se odsele u SAD.

Prijave se šalju isključivo elektronskim putem, a oni koji pošalju više od jedne prijave automatski se diskvalifikuju. Iz ambasade napominju da se za prijavljivanje ne traži nikakav novac i da se nikakva obaveštenja ne šalju mejlom i da su jedine prave adrese one koje se završavaju na "gov", nikako "net", "com", "org"...

Stranog državljanina koji želi da dobije useljeničku vizu za SAD mimo lutrije mora sponzorisati državljanin Amerike koji pre zahteva za vizu mora da ima peticiju odobrenu od američke imigracione službe. Sledeća stanica je Nacionalni centar za vize, a zatim Konzularni centar u Kentakiju. Useljenička viza dodeljuje se na osnovu srodstva, zaposlenja, a može da bude i verenička viza.

U ambasadi savetuju građanima da sami popunjavaju prijave i da ne prihvataju usluge agencija koje im u tome nude pomoć.

Sreću da bude izvučena 2014. godine imala je i glumica Katarina Radivojević, koja se prijavljivala četiri godine zaredom.

- Zadovoljna sam zbog zelene karte. Do sada sam imala radnu vizu isključivo za poslove u oblasti glume, koju sam obnavljala na nekoliko godina, a zelena karta mi omogućava stalni boravak i rad - izjavila je glumica svojevremeno.

Marija Jovanović (33) pre nekoliko godina dobila je vizu na zelenoj lutriji.

- Odlučila sam da se prijavim zbog boljeg života koji sam očekivala u SAD, ali ga na kraju nisam tamo našla. Dečko mi je tada živeo u Americi, pa mi je cilj bio da odem kod njega. Sama prijava nije bila komplikovana, tražili su veliki broj podataka i jednu sliku.

Postupak je trajao oko godinu dana, a boravak u Americi iskoristila sam za završavanje mastera. U Srbiju sam se vratila kada sam dobila dete jer Njujork nije mesto za podizanje dece - kaže naša sagovornica.

Ona objašnjava da je na razgovoru u ambasadi važno da im dokažete da nećete pasti na teret države kao socijalni slučaj.

Za lutriju na mogu da se prijave žitelji zemalja iz kojih se u prethodnih pet godina u SAD nastanilo više od 50.000 ljudi. U te zemlje spadaju Bangladeš, Brazil, Kanada, Kina, Kolumbija, Dominikanska Republika, El Salvador, Haiti, Indija, Jamajka, Meksiko, Nigerija, Pakistan, Peru, Filipini, Južna Koreja, Velika Britanija, Vijetnam.

Koraci za zelenu kartu

  • Prijavljivanje traje do 7. novembra
  • Jedan čovek može da pošalje samo jednu prijavu
  • Prijava je besplatna i šalje se elektronski
  • Po prijavi se dobija konfirmacioni broj
  • Kompjuter nasumično izvlači dobitnike
  • Od 1. maja 2018. do 30. septembra 2019. pomoću dobijenog broja proveravate da li ste izvučeni
  • Ako ste izvučeni, dobijate datum za razgovor u ambasadi
  • Oni koji nisu izvučeni neće biti obavešteni o tome

Zašto su hakeri zainteresovani za jugoslovenski kompjuter Galaksija? Neočekivani uspeh ovog uređaja napravljenog 1983. godine izazvao je mini kompjutersku revoluciju a njegov uticaj na kulturu informacionih tehnolgija evidentan je i danas

Ljubitelji "alternativne istorije" koji provode vreme postavljajući pitanja tipa "šta bi bilo da Španci nisu uništili Asteke i ostale američke indijance" postavili su i interesantno pitanje "šta bi se desilo da je jugoslovenski kompjuter Galaksija pretekao svoje zapadne rivale, spasio Jugoslaviju od dezintegracije i ponudio jeftiniji oblik kompjutera tržištima zemalja "trećeg sveta".

Sa tehničke strane, hakeri, inženjeri i eksperti za veštački inteligenciju nastavljaju da pišu disertacije i emulatore odajući na taj način počast jugoslovenskoj mašini. 

Iako je ovaj kompjuter koristio kasetofon kao spoljnu memorijsku jedinicu (mikroprocesor Z80A sa RAM-om od 6 KiB-a) umesto hard diska, umesto monitora običan televizor, memoriju veličine jednog e-mejla i samo tri obaveštenja o grešci u sistemu (Šta? Kako? Izvinite!), 1983. godine svaki tehno entuzijasta želeo je svoj primerak Galaksije.

"Možemo pokrenuti kompjutersku revoluciju jedino ako imamo svoj, domaći računar" piše u prvoj jugoslovenskoj publikaciji koja se bavila kompjuterskim tehnologijama.

U to vreme, unos proizvoda vrednijih od 1.500 dinara u zemlju (oko 70 današnjih evra) bio je zakonom zabranjen. Iako su neki od tadašnjih "zaluđenika" nabavljali strane kompjutere na crnom tržištu, ove mašine bile su preskupe za većinu jugoslovenske populacije.

Upravo ova zabrana doprinela je razvoju domaćeg tržišta kompjutera. U središtu nove kulture našla se Galaksija, jeftin i "sastavi ga sam" mikrokompjuter.

Galaksija je postojala u dve verzije. Komercijalnu verziju je sklapala i prodavala školarcima mala radionica Elektronika Inženjering, dok je „uradi sam“ verzija opisana u specijalnom izdanju časopisa „Galaksija“ pod naslovom „Računari u vašoj kući“. Da bi amaterska samogradnja bila lakša, organizovano je unošenje raznih delova iz Austrije, pravljenje i distribucija matičnih ploča i tastatura kao i programiranje EPROM-a sa operativnim sistemom. Za sklapanje računara je bilo potrebno između 8 i 24 sata.

Mnogi od talentovanih stručnjaka u regionu zaljubili su se u kompjutere preko Galaksije.

Tvorac ovog kompjutera Voja Antonić, došao je na ideju da napravi Galaksiju dok je bio na odmoru u Crnoj Gori. Naime, osnovna ideja bila je napraviti kompjuter koji će generisati grafiku preko softvera, a ne pomoću skupih grafičkih kartica. Cena računara u samogradnji je bila oko 200 nemačkih maraka što nije bilo malo, ali barem dva puta jeftinije od bilo kog računara za igrice koji se mogao kupiti na tržištu.

Ubrzo, novinar i ekspert za tehniku Dejan Ristanović sastavio je specijalno izdanje pomenutog naučnog časopisa "Galaksija" nazvano Računar u vašoj kući", u kojem je dobar deo ukupnog broja stranica posvetio Antonićevom izumu.

Prodaja je vrlo brzo prevazišla očekivanja, tiraž je planuo, a štampanje novih primeraka ponovljeno je nekoliko puta do konačnog tiraža od 120.000 prodatih magazina.

Mali jugoslovenski kompjuter postigao je veliki uspeh. Isprva, Antonić i Ristanović su mislili da će stotinak ljudi poželeti da kupi mašinu. Ideja da će taj broj dostići 1.000 smatrana je izuzetno optimističnom i gotovo smešnom. Ipak, na kraju je kompjuter sastavljen u više od 8.000 primeraka.

Mnogi od korisnika specijalizovali su se za programiranje ove mašine i otpočeli jednu or ranih verzija "podele podataka" - sredinom 80ih, na Radiju Beograd 202 emitovani su kompjuterski softveri koji su mogli da budu usnimjeni na audio kasete kojima se Galaksija služila. Neke od ovih softvera programirali su sami korisnici i slušaoci radija. Igrice za Galaksiju bile su dostupne svima koji su imali radio i snimač za kasete.

Uprkos svoje uslovno rečeno "slabosti", Galaksija i dalje inspiriše i fascinira. Tomaz Solc, elektro inženjer iz Ljubljane nedavno je napisao tezu o tehničkim specifikacijama jugoslovenskog izuma. Solc je dokazao da Galaksija nije zasnovana na neovlašćenoj kopiji Majkriosoftovog BASIC-a, kako su neki tvrdili, a pored toga razvio je i čitav niz alatki koje su dostupne besplatno na njegovom veb sajtu.Foto: Wikipedia/Mitch Altman, Jugoslovenski kompjuter Galaksija

Bruno Jakić, ekspert za veštačku inteligenciju napisao je članak "Računar u vašoj kući: Galaksija, novi talas i kompjuterska kultura u Jugoslaviji 1980ih" u kojem je istakao nekoliko vrlo zanimljivih detalja.

Jakić je primetio da se Galaksija pojavila bez kućišta, što znači da su korisnici u umetnici mogli da je ukrase i sastave po svom nahođenju. Za razliku od današnjih kompjutera koji se masovno prozvode ili Galaksijinog rivala iz 80ih Komodora 64, ne postoje dve Galaksije koje izgledaju isto.

Solc je zaključio da je jedinstveni jugoslovenski doprinos kompjuterskoj istoriji to što su njeni dizajneri, iako nekoliko godina iza poslednje reči zapadne tehnologije, uspeli da nešto nauče od svojih zapadnih kolega i dizajnera kompjutera, čija su dostignuća pojednostavili istovremeno ih učinvši raznovrsnijim.

default

Dvojica velikana posvađala su se jer je Pupin tvrdio da je zapravo Markoni prvi registrovao patent. Tesla to Pupinu nikako nije mogao da oprosti i od tada nisu govorili

Veliki naučnik i pronalazač Mihajlo Pupin, koji je rođen na današnji dan 1858. godine, nije hteo da umre dok se ne pomiri sa Nikolom Teslom.

Dvojica velikana posvađala su se jer je Pupin tvrdio da je zapravo Markoni prvi registrovao patent. Tesla to Pupinu nikako nije mogao da oprosti i od tada nisu govorili.

Kada je, međutim, Pupin, pao u postelju, pred samu smrt marta 1935. godine zahtevao je da se vidi sa Teslom. U mirenju im je pomogla Natalija, majka profesorke Vidosave-Vide Јanković (96), čiji je otac Radoje bio generalni konzul u Čikagu i Njujorku (1926-1937), poverljivi oficir koji je nosio ordenje ruskom caru Nikolaju Romanovu, i bliski prijatelj kralja Aleksandra Karađorđevića, Mihajla Pupina, Ive Andrića, Ivana Meštrovića.

Pupin je naime tog hladnog marta rekao svojoj kćerki Vavi da mu dovede Teslu u bolnicu, u kojoj je ležao. Ona je pozvala Nataliju i bukvalno joj kazala:"Papa ne želi da umre prije nego što se vidi sa gospodinom Teslom" i zamolila je da to učini.

Veliki Tesla, bez obzira na razmirice iz prošlosti, poslušao je Natalijine molbe i posetio Pupina. Prilikom tog susreta ni Pupun a ni Tesla nisu krili suze. Ipak, o čemu su razgovarali tokom pola sata, koliko je trajala poseta pomirenja, ostala je tajna.Ubrzo, poslje toga, Pupin je umro.

default

Očigledno je da je nekoga zaista iznervirao kradljivac otirača, pošto je poruka koju mu je ostavio, napisana prilično grubim tonom.

Da je ova osoba emotivno vezana za prostirku ili je samo ustala na levu nogu, pa je napisala preteću poruku, ostaje nam da nagađamo.

Ali, jedno je sigurno - nemojte krasti otirače, možete ostati bez nogu.

Momak koji je želeo da ostane anoniman ispričao je svoju priču, odnosno ljubavnu dramu koja se krije iza ove fotografije

Fotografija koja je dirnula sve ljude na internetu pre nekoliko dana, sada je dobila i epilog. Momak koji je sam sa plišanim medvedom sedeo na klupi u Batajnici nema srećan kraj.

Momak koji je želeo da ostane anoniman ispričao je svoju priču, odnosno ljubavnu dramu koja se krije iza ove fotografije

"Sa tom devojkom sam proveo četiri godine, delio dobro i zlo, ta devojka me je čuvala od samog sebe. A ja sam se loše ophodio prema njoj. Saznao sam da me je prevarila, pokušao sam da pređem preko toga ali nije vredelo. Raskinuli smo konačno prošle godine pred moj rođendan, a ja sam tada shvatio šta sam imao i šta sam izgubio", rekao je i dodao:

"Dani prolaze, ali bol ne prestaje. Najviše me boli to sto sam izgubio druga pored kojeg su svi problemi nestajali. Svaki put kad mi je teško ja uzmem nešto njeno, što mi je poklonila za te četiri godine. Šetam po gradu i zamisljam da je ona pored mene. I razmišljam o životu i problemima. Ja nisam iz Batajnice. Juče me je samo muka i tuga navela tamo", iskren bio mladić za 24sata.rs.

Na fotografiji ostao je upečatljiv plišani meda kojeg mu je baš ona poklonila. Ispričao je da često sa nekim njenim poklonom sedne sam i po kiši i po snegu i tiho pati na klupi, ljubazni prolaznici žele da mu pomognu, ali ovo je prvi put da ga je neko fotografisao.

Za sve one koji imaju svoju ljubav i partnera pored sebe, on im je poručio sledeće:

"Ako ste zaljubljeni čuvajte to što imate, jer prava ljubav se jednom pojavi u životu, barem je u mom slučaju tako".

default

Zauvek je prošlo doba kad je samo mali broj srećnika mogao da oseti ukus života na drugoj strani sveta. Umesto skupog putovanja, danas svako može da načini virtuelnu turu, upozna ljude s bilo kog meridijana i da tako shvati gde bi voleo da živi. Slažete li se s tim? Ja – ni najmanje!

Ma kako lepo zvučala teza da lako možemo da zavirimo u svaki kutak naše planete, jedno je posmatrati svet na monitoru iz svoje tople sobe, a drugo otići na lice mesta, pod teretom odgovornosti za sudbinu svoje porodice i neizvesnosti koju takav korak donosi. A da stvar bude još gora, ako se odlučite za selidbu, bićete u takvom stresu da ćete biti srećni i ako sačuvate minimum snage i mentalnih sposobnosti, i to baš u trenutku kad se od vas očekuje najveća efikasnost i donošenje najracionalnijih odluka. Srećom, to ne mora da važi baš za svakog podjednako, jer na kraju sve zavisi od vaše prirode, senzibiliteta i mnogih drugih osobina.

Ako želite da legalno stignete u Ameriku, potrebno je da neka firma želi da vas zaposli, jer je u zakonu jasno navedeno da vaša radna viza mora da ima „sponzora“. Pravni postupak dobijanja radne vize, koji vode advokati firme, traje oko godinu dana, pa ćete za to vreme možda sarađivati s tom kompanijom i dolaziti u vremenski ograničene poslovne posete. Verujem da pitanje koje vam lebdi na usnama glasi „a kako da nađem firmu koja će to da uradi“. Na takvo pitanje, nažalost, ne postoji fiksan odgovor – to je nešto što svako mora sam da dokuči. Da li će to biti lako ili teško, kao i da li će vam doneti muke ili zadovoljstvo, zavisi od vas, pa i od sreće, ali jedno je sigurno: neće biti brzo.

Pošto je ovo IT časopis, pretpostavljam da ste već u tom poslu, ili nameravate da se angažujete u IT domenu, a to je dobar osnov ako ste odlučili da menjate mesto u kome živite. Zato je najbolje da ne gubite vreme u kome biste mogli da radite na ličnom usavršavanju, ali morate da imate u vidu i to da efikasnost u izučavanju digitalne tehnologije ne zavisi samo od truda, nego i od ličnih afiniteta. Postoje ljudi kojima to jednostavno ne leži i oni nikada neće moći da uvere u suprotno ni sebe ni druge. Neki su naprosto rođeni s kompjuterom, a njih je moguće prepoznati po žargonu, tehničkoj radoznalosti, načinu pristupa problemima, pa i po mestima na kojima provode vreme. Mala je verovatnoća da ćete ih videti kako ubijaju vreme po kafićima i splavovima, osim ako su tu u strogo probranom društvu ljudi iz svoje struke, pa i to vrlo retko.

Čak i ako ste vrlo uspešni u svom poslu, da li će to biti dovoljno da vam neko zakuca na vrata i donese dobru ponudu za zaposlenje? Verovatno da neće. Potrebno je da objavljujete svoje projekte i da pokrenete diskusiju o njima, da učestvujete u tehničkim raspravama, da komentarišete tuđe stavove i da učite od svih. Držanje koraka sa napretkom digitalne tehnologije se podrazumeva, jer je samo nekoliko meseci zaostatka dovoljno da dovede u pitanje sav trud koji ste dotad uložili. Ali sve su to samo fraze za koje ste već znali, a najvažnije od svega je da stvarate svoje kreacije, čak i onda kad vam to neće biti plaćeno. Od samog učenja, a naročito od „bubanja“, nećete imati nikakve koristi, ako sami ne stvarate nešto svoje. Radite na svojim projektima ili sarađujte volonterski na tuđim, a najvažnije je da svoje ideje učinite svima vidljivim, jer ćete samo uz atraktivnu listu projekata moći da napravite kvalitetan CV kojim ćete privući pažnju potencijalnih poslodavaca.

Kod nas ima dosta softverskih firmi koje uvek imaju otvoren konkurs za programere. Mnoge od tih firmi su se probile u vrh samo zahvaljujući tome što im nikada ne promiču dobri stručnjaci. Ako imate taj kvalitet i ako ste se potrudili da se to vidi, oni vas neće zaobići. Mnoge od tih firmi rade softver za zapadno tržište, pa uvek postoji živ promet radne snage između Srbije i zapadnih zemalja. Tu leži velika šansa za one koji žele da se sele u neku od razvijenih zemalja.

Recimo da ste bili dovoljno strpljivi, talentovani i marljivi i da ste stvorili neformalne uslove za prelazak, što znači da postoji strana kompanija koja želi da vas zaposli. Proći će dosta vremena dok se ne završi formalni postupak i za to vreme ćete moći da dolazite samo povremeno, sa turističkom ili poslovnom vizom. Tako je bilo i u mom slučaju jer sam, radeći u Beogradu na ugovorenim projektima, nekoliko puta dolazio u Kaliforniju na konsultacije i na hakerske konferencije, pre nego što sam dobio radnu vizu i nastavio posao u kompaniji o kakvoj sam mogao samo da sanjam.

Da li je time sve došlo na svoje mesto? Ni blizu toga. Istina, svi raniji privremeni dolasci bili su kao igra, tokom koje sam nestrpljivo čekao na konačni prelazak. Prilagođavanje na vremensku zonu od ‑9 sati nikada mi nije teško padalo, ali kad je na red došlo konačno preseljenje, sve je pošlo naopako. Stres zbog tako važnog životnog koraka, kao i zbog odgovornosti prema deci (koja su još uvek u Srbiji), kao i prema firmi koja je toliko učinila za mene, doveo je do toga da se osećam kao da su mi baterije ispražnjene.

Ništa od onoga što je sledilo nije bila igra, jer je odjednom trebalo ostaviti ceo jedan svet iza sebe i ponovo graditi sve od početka. U jednom trenutku sve se menja, okružili su me novi ljudi sa kulturom s kojom tek treba da se saživim, kao i nove obaveze na koje treba da odgovorim. Hoću li moći to? Nažalost ne, barem u početku. Trebalo mi je vremena da ponovo postanem „onaj stari“ i da uspostavim svoju standardnu produktivnost u poslu. To je čest problem na koji se žale ljudi od kojih se u poslu očekuje kreacija: slaba je vajda od povećanja truda i zapinjanja iz petnih žila, jer ako vas napusti inspiracija, onda je sve uzalud. Nevolja više bila je i to što je najgori trenutak došao kad baš nikako nisam smeo da zakažem.

U svemu tome će vam kao dodatni teret doći i bezbroj birokratskih formalnosti koje prate svaku promenu prebivališta. Ako pritom menjate i kontinent i društveni sistem, sve je neuporedivo složenije. Od presudne je važnosti imati nekoga ko dobro poznaje sve procedure i ima dovoljno strpljenja da vas vodi kojekuda i pokazuje vam kako se šta rešava. Imao sam puno sreće da sam se našao u kompaniji koja funkcioniše kao savršeni mehanizam, tako da sam odmah „dodeljen“ dvema osobama koje su me znalački i strpljivo vodile kroz administrativni haos. Svakako treba pronaći nekoga ko to ume i hoće, i držati ga kao malo vode na dlanu, jer on može da vam uštedi puno snage i truda.

Ljudi koji se bave IT tehnologijom uglavnom su entuzijasti, a za mnoge od njih bi se moglo reći da su pravi zaljubljenici u svoj posao. Ovo je verovatno najvažnija okolnost koja će im olakšati sve probleme koji ih čekaju pri prelasku. U razgovoru vođenom u Srbiji pred polazak, pitao sam jednog prijatelja da li je i on razmišljao o sličnom koraku. Odgovorio mi je vrlo iskreno: „Ne pada mi na pamet, jer tamo moraš da se dokazuješ“! Bez obzira na naš lični stav, treba priznati da je on odgovoran i mudar čovek, jer tačno zna ne samo šta hoće, nego i šta neće.

Takav odgovor ne treba zanemariti. Ništa nije teže od povratka sa epitetom gubitnika, pa je dobro rasčistiti s tim pre utrošenog vremena, napora i sredstava. Prvo pitanje koje treba postaviti sebi jeste da li je prelazak privremen ili trajan. Ostavimo se zasad patriotskih fraza, jer će na kraju ipak biti onako kako vaš ego odluči, a za patriotske gestove uvek ima vremena, bez obzira na to da li se nalazite ovde ili tamo. Mnogo je važnije pitanje da li su vaši planovi trajni ili privremeni, jer ako niste odlučili da ostanete trajno, onda ćete se osećati kao da niste ni tamo ni ovde. Važnost ovog pitanja ćete shvatiti tek kad se nađete u koži nekoga kome je kuća na drugoj strani sveta. Ako ne počnete da gradite ideju da vam je kuća tu gde ste došli, onda ćete verovatno voditi nemoguću misiju prilagođavanja na nešto na šta je nemoguće privići se.

Ovde nije reč o tome da li ćete se jednom zaista vratiti ili ne. Dobro je imati izbor, pa mogućnost povratka uvek treba da postoji, ali je važno pitanje vašeg psihološkog stava prema pitanju gde ćete vi i vaša porodica živeti i raditi. Unutrašnje razvlačenje na temu „gde je moja prava kuća“ može da bude veoma bolno, pa su oštri rezovi bolji od trajne unutrašnje napetosti. Najsrećniji ste ako ovo pitanje smatrate nevažnim, jer to znači da ćete verovatno jeftino proći s tom vrstom intimnih problema, ali znajte da postoje i ljudi koji s tim teško izlaze na kraj.

Prvi dan definitivnog prelaska u novu sredinu uvek je prepun utisaka i verovatno je da ćete ga uvek pamtiti do detalja. Mirisi na aerodromu, šum novog grada, izrazi lica starosedelaca kojima zavidite što su na svom tlu… sve to ostavlja trag na vama. A onda dolazi neizbežno privikavanje, jer treba nekako preživeti taj stres. Pojaviće se nova prijateljstva, navike i odvike, zadovoljstva i nezadovoljstva.

Posle nekog vremena moći ćete da svedete računicu. U jednom trenutku doći ćete do zaključka da vam je najlakše bilo na polju za koje ste se najviše plašili, a to je vaša stručnost. To je zapravo jedino polje gde ste na svom terenu, jer je vaš posao nešto što već umete, a opasnosti vrebaju na novim, neočekivanim mestima, koja se nalaze uglavnom u vama. Normalno je da ćete često ostati sami, jer ste u novom i stranom svetu, a tada će pitanja sama početi da se nižu. Da li sam načinio pravu odluku? Da li sam ispunio očekivanja? Šta misle o meni ljudi koje sam napustio? Jesam li zadovoljan? Takve rekapitulacije će se ponavljati posle nedelju, mesec, godinu dana. Očekujte da će se odgovori u pojedinim periodima razlikovati, ali će postojati i neki nepromenljivi zaključci. Ako uhvatite sebe da u tim zaključcima postoji previše stvari koje vam se ne svidjaju, onda možda niste doneli pravu odluku i ne nalazite se na pravom mestu.

Generalno je kod ekstrovertnih osoba, koje su više okrenute svojoj okolini, veća šansa da se uklope i da funkcionišu u novoj sredini. Kod introvertnih (okrenutih sebi) stvar ide sporije, što ne mora da bude loša prognoza, samo što je za prilagođavanje potrebno više truda i odricanja. Takvi ljudi se ponašaju kao da su izvađeni zajedno s korenom i preneti s njim kao sa teretom koji vuku svuda za sobom. Uvek su na pola puta između subjektivnog i objektivnog, što je najbolje odslikao jedan od njih rekavši „kod nas je lepše, a ovde je bolje“.

Ako govorimo o načinu provođenja slobodnog vremena na novom terenu, onda sam ja sigurno najgori mogući savetodavac, jer ga nikada nisam imao. Zapravo, svo moje vreme u životu uglavnom je bilo slobodno, a radio sam samo kad mi se to sviđalo, što znači praktično uvek. Ni ovde ne moram da menjam tu naviku, jer mogu da budem na svom radnom mestu uvek kad to poželim i da radim u bilo koje doba dana ili noći, bez obaveze da na poslu budem u određeno vreme. Tu je i frižider pun hrane koju svi slobodno koriste, razna pića (čak i alkoholna) kojih je toliko da sam dosad uspeo da probam samo manji deo, pa čak i ležaji na kojima mogu da se ispružim i opustim. Jednom prilikom sam na društvenoj mreži postavio sliku tih ležaja, pa su neki reagovali ljutito, smatrajući to neprimerenim. Krevet na radnom mestu? Užas!

Ovo je softverska firma u kojoj radi oko 70 ljudi (ja sam jedini hardveraš), a programerski posao je po svemu specifičan. Ako prisiljavate programera da radi od 9 ujutru do 5 popodne i da to vreme provede za svojim stolom, postojaće neki rezultati, ali će kreativnost, pa samim tim i produktivnost biti na višem nivou kad programer ima potpunu slobodu i radi opušteno. Ako se nekom sviđa da programira na terasi, tu je puno mesta pod čudesnim kalifornijskim suncem, a ako mu mozak bolje radi dok leži, nema razloga da ne uradi tako. Nemojte se iznenaditi čak ni ako neko usred radnog vremena vozi skejtbord ili naprosto lenčari u ogromnim prostorijama firme. Niko ga neće popreko gledati, naprotiv! Svi dobro znaju da je glavna pokretačka mašina u glavi i da je najmanje važno ono što posmatrač može da vidi gledajući nekoga sa strane. Čak i ako ne mislite tako, znaćete bar da je nedopustivo procenjivati nečiji rad i stručnost, osim ako je baš to vaš posao.

Pa kako je onda vidljiv učinak svakog zaposlenog? Na neki apstraktan ali nepogrešiv način, zna se šta svako može, koliko doprinosi i koliki je njegov kvalitet u okviru struke. Bio sam iznenađen kad sam, u neobaveznom razgovoru s jednom od nadređenih osoba u kompaniji, video s koliko preciznosti on drži u glavi svačiji profil, u kome je do detalja razrađeno šta od koga treba očekivati i koje su njegove sposobnosti. Možda je nejasno kako je došao do svih tih podataka, ali zapitajte se da li i vi već imate procenu radnog profila za svakog vašeg kolegu i prijatelja? Čak ni ako nemate nikakvih merljivih podataka, tačno ćete znati šta sve on može a šta ne može, a možda i to kolika bi bila njegova vrednost na tržištu stručnog rada.

U vreme narastajućeg nacionalizma, svaki izlazak iz svoje matične sredine, u kojoj je čovek zaštićen imaginarnim „mirisom“ grupe kojoj pripada, opravdan je strah od toga da će svaki dođoš biti tretiran kao građanin drugog reda. Ovo možda važi za zemlje zapadne Evrope, ali je Amerika zemlja doseljenika i takav negativan stav je znatno manje izražen. Ovo ipak ne važi podjednako za celu USA, jer je u ruralnim područjima, naročito u srednjem delu, ipak prisutan pomalo odbojan stav i zaziranje od svega što dolazi spolja. U većim gradovima na zapadnoj obali je situacija najbolja, pa ćete tu zateći i najrazličitije predstavnike svih rasa i nacija, doslovno iz celog sveta.

Najnoviji politički događaji ne idu baš u pravcu popuštanja napetosti prema imigrantima iz muslimanskih zemalja, ali je stav prema srpskim državljanima sasvim tolerantan. Bio sam pomalo u strahu zbog naše nedavne ne baš slavne prošlosti, tim pre što sam pre nekoliko godina imao neprijatno iskustvo sa kanadskom firmom koja je prekinula započet poslovni dogovor kad je čula iz koje sam zemlje, ali sam sada potpuno miran, jer sam se uverio da je, bar u sredini u kojoj radim i živim, stanje takvo da nema nikakvog razloga da se osećam neprijatno.

Stvar je mnogo šarenija ako govorimo o ličnoj sigurnosti zbog kriminala. Segregacija socijalnih slojeva je primetna na sve strane, pa postoje područja u kojima je savršeno sigurno šetati u ponoć kroz najmračniju ulicu (kao što je u gradu Pasadeni, u kome živim poslednjih šest meseci) kao i ona u kojima se nećete osećati spokojno čak ni danju (recimo Skid Row, kvart u Los Anđelesu, na manje od petnaest kilometara odavde).

Jedno od lepših iskustava u Americi je komunikacija s nepoznatim osobama. Na ulici i u prodavnicama je sasvim normalno da se ljudi obraćaju jedan drugome, uvek prijatnim i prijateljskim tonom. Lako je uspostaviti komunikaciju koja je brza, pa samim tim i površna, ali vam podiže raspoloženje i vraća veru u ljude. Ako imate fini osećaj za duhovitost, onda ćete provesti prijatne trenutke u kratkim razgovorima s ljudima koji, isto kao i vi, naprosto žele da razmene misao s nekim u prolazu. Takav duh u javnom prostoru pronašao sam jedino još u Engleskoj, i nigde drugde na svetu.

Moje iskustvo se svodi samo na jednu kompaniju u kojoj radim, pa ne mogu da tvrdim da bi to važilo svuda, ali je komunikacija sa kolegama u firmama zapravo najprijatniji preokret u celoj avanturi prelaska na novi kontinent. Stiče se utisak da je svako prihvatio ljubaznost i nesebičnost kao nekakvu svoju radnu obavezu.

Mi koji dolazimo iz sredine sa drugačijim mentalnim profilom ljudi, treba da budemo oprezni, jer će, bez obzira na sve naše propuste, ljudi uvek reagovati prijatno, pa mi u njima nećemo imati ogledalo svojih postupaka. Problem je u tome što ćemo tako doći u opasnost da se previše opustimo i da izgovorimo nešto što možda ne bi trebalo. Ne pitajte me kako to znam.

Usponi i padovi su neminovni, ali ako ste se odlučili na taj hrabar korak, bićete spremni na sve. A ako biste zatražili da sve stavim na vagu i da kažem da li se isplatilo, prvo bih dobro razmislio. Ne zato što ne bih bio siguran u odgovor, nego što bi mi trebalo vremena da nađem reči kojima bih iskazao nešto za šta je malo reći samo jedno obično „da“

Ako ste više orijentisani ka hardveru (što nikada ne isključuje firmver, a možda i softver), situacija će biti lakša. U Americi je premalo hardveraša, pa je potražnja velika. Učešće na blogovima i ovde može puno da pomogne, a objavljivanje projekata je od ključne važnosti. Ništa ne deluje tako ubedljivo na poslodavce kao solidna lista projekata. Dobro odmerena nametljivost je poželjna, pa vas od ponude za posao deli još samo da se nađete na pravom mestu u pravo vreme. A to može da bude i mnogo lakše nego što možda mislite.

Primera ima dosta, evo jednog. Tokom februara sam bio u jednoj od privremenih poseta, kada je trebalo da demonstriram verziju malog kontrolera. Jednom prilikom je došao Majk Stiš (Mike Szczys), glavni urednik bloga Hackaday, sa molbom da mu pomognem da pripremi scenu za video intervju sa Nejserom Čahatom (Nacer Chahat) iz JPL‑a (Jet Propulsion Laboratory, ogranak agencije NASA). On je tada radio na razvoju antena za satelite koji orbitiraju oko Marsa i komuniciraju sa roverima koji ispituju površinu planete. Zainteresovao me je model satelita koji je doneo, pa sam se posle intervjua raspitivao o njemu, a on je zauzvrat zavirio u moj projekat. Bio je vrlo iznenađen i burno je reagovao kad je video da radim po barebone sistemu (tada sam prvi put čuo za taj izraz), što znači da je sve rešeno na nivou čipa (bez gotovih modula) i sa firmverom u čistom asembleru. Prva rečenica bila mu je „Hoćeš li da radiš u JPL?“ Bio sam suviše iznenađen da bih mogao i da progovorim, ali se Majk snašao i odmahnuo glavom: „Neće“. Nejser je pitao „Zašto“, a Majk je odgovorio „Zato što on radi ovde“.

Naravno, i ja bih isto rekao, ali je ova epizoda zgodna ilustracija kako je tržište radne snage u Americi dinamično i kako su promene i iznenađenja lako mogući.

Strana 19 od 37

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top