Društvo

Društvo (281)

default

Ovih dana se pojavilo tajno pismo Slobodana Miloševića koje je pisao u Hagu 2003. godine. U njemu spominje sve o svojoj umešanosti u ubistvo Ivana Stambolića, odgovara na p itanja za pokušaj ubistva Vuka Draškovića, ali spominje i spoje prijateljstvo sa Legijom, kao i biznis sa švercovanjem enormno velikih količina cigareta, nafte, droge itd. 

"To da je Ivan predstavljao opasnost za izbore 2000. godine je čista laž, jer se na izborima uopšte nije kandidovao. Proizilazi apsurd da sam ja, pošto sam mu obezbiedio da 10 godina bude na funkciji koju je sam tražio (direktor Jugoslovenske banke za međunarodnu saradnju) i pošto je postao penzioner, jurio da ga ubijem da me ne bi ugrozio"

"O Ivanovom nestanku obavestio me je telefonom Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Rekao sam mu da podigne sve snage kojima raspolaže, da ga nađu" 

"Neverovatno je da neko u maloj sobi, ispuca sve metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca" 

Milošević je naveo i da je "prvi put u svom životu razgovarao sa bivšim komandantom JSO-a Miloradom Lukoviæem Legijom kada je došao da ga uhapsi 31. marta 2001. godine". Ttvrdi i da "nikada, ni on ni njegovo okruženje, nije imalo veze ni sa kakvom kriminalnom grupom".

Tužilac i istražni sudija iz Beograda posetili su nedavno zatvor u Ševeningenu u želji da od njegovog najpoznatijeg zarobljenika dobiju zvaničnu izjavu povodom više tragičnih događaja koji su se zbili u vreme njegove vladavine. Svojevremeno prvi čovek Srbije i Jugoslavije, Slobodan Milošević, odbio je da to učini, zahtevajući javno snimanje i obraćanje narodu. 

Sudije nisu ništa dobile.

Milošević je ovih dana, tačnije 17. avgusta, u Hagu, ispisao svojom rukom šest stranica pisma. Predao je uredno haškim službenicima koji su pročitali pismo i procenili ga kao nepodobno za objavljivanje u javnosti. Sakrili su ga od svih bez bilo kakvih pravila koja se nalaze u zakonu, a to je da svaki čovek ima pravo na slobodu govora. Ovo pravo je bilo očigledno uskraćeno Slobodanu Miloševiću.

Međutim, po prestanku sa radom ovog suda u Hagu, pojavili su se mnogi spisi, pa među i njima tajno pismo Slobodana Miloševića. Navodno, ono nije imalo kome da se uruči, pošto je adresa porodice bila nepoznata. Država se nije angažovala kako bi se pismo ranije našlo u javnosti. Da se sud nije zatvorio, pitanje je da li bi se ikada njegovo poslednje pismo i pojavilo u javnosti. 

OVO JE POSLEDNJE MILOŠEVIĆEVO PISMO KOJE JE HAG KRIO OD SVETA!

Moje ime je Slobodan Milošević i trenutno se nalazim u pritvorskoj jedinici međunarodnog suda u Hagu.

Optužili su me marta 2001. za izmišljene krivice, samo da bi mogli da me uhapse i isporuče u Hag. 

Sada, 2003. nova optužba ima isti razlog. Hag. Samo ovog puta razlog je da se pokuša da spreči, ili bar umanji, očigledan fijasko lažnog Tribunala, koji služi kao sredstvo rata protiv naše zemlje i naroda. Ali, ovoga puta, za razliku od 2001. paralelno su pristupili terorisanju i moje porodice, zločinačkim progonom moje supruge i sina. Taj zločin nad mojom suprugom i sinom vrši se isključivo zbog borbe koju ovde vodim. 
Da apsurd bude veći (ali i njihova sramota), zločin se vrši nad jednom ženom, suprugom dugogodišnjeg šefa države, profesorom univerziteta i piscem deset knjiga, koje su prevedene na trideset jezika i rasute širom sveta, te ih niko neće moći da uništi ili sakrije kao svedočanstvo pisano u vreme jugoslovenske krize iz nedelje u nedelju, čiju je vrednost vreme potvrdilo, koje Miri služe na čast, a svima nama na ponos. Ne postoji nijedan intelektualac, koji je više digao glas protiv rata, nasilja, primitivizma, eksploatacije, ropstva. Za mir, slobodu i ravnopravnost. I vrši se protiv jednog mladića koji je otvorena i čista srca odlučio da se sam probija kroz život, sopstvenim radom, pameću i sposobnostima i sve činio da pomogne drugima i da njegov grad bude lepši i humaniji. Zločin se vrši nad dvoje ljudi koji su druge ljude zadužili samo svojom dobrotom i humanošću. 
NJihova jedina krivica je što su moja porodica. 

Porodica

Građani Srbije i slobodoljubivi ljudi širom sveta šalju mi izraze podrške i žele pobedu. 
Izgleda da samo režim u Beogradu navija za Haški tribunal i to tako žustro da se ne libi ni terorisanja žene i dece. 
Rekao sam ovoj dvojici, koji su došli da me saslušaju, pet meseci posle mog javnog poziva, da samo kukavice napadaju žene i decu. Ništa sramnije od toga ne postoji. 
Politička, medijska, policijska kampanja koja se vodi protiv mene i moje porodice je najveća sramota koju je neka država mogla sebi da dopusti. Ta sramota, za sve njene učesnike ali i za one koji je ćutke gledaju, postajaće sve veća kako vreme bude prolazilo. 

Beretke

U vezi sa ”razlozima” iz kojih su istražni sudija i tužilac dolazili u Hag, da bude svakome jasno:
Nikada, ni ja ni moje okruženje, nije imalo veze ni sa kakvom kriminalnom grupom. 
Nikakav ”zemunski klan” nije ni postojao dok sam ja bio predsednik. On je direktna posledica ponašanja sadašnje vlasti i uloge koju su grupe i pojedinci imali u izvođenju puča od 5. oktobra 2000. i njihove međusobne sprege. 
Ni ja niti bilo ko iz mog okruženja nije imao nikakve lične kontakte niti poznavao bilo kog pripadnika JSO, popularno poznate kao ”crvene beretke”. 
Verovao sam da se radi o elitnoj antiterorističkoj jedinici, kakvu ima svaka služba. I danas verujem da je najveći broj pripadnika te jedinice to i bio. Ko je među njima bio sa nekom kriminalnom prošlošću ili sklonostima, to svakako bolje zna sadašnji režim jer su upravo takvi upotrebljeni 5. oktobra. 
Moja poseta centru u Kuli 1997. bila je protokolarne prirode i povodom svečanosti, na koju je moj dolazak bio isključivo gest pažnje prema Službi i njenom tadašnjem šefu Jovici Stanišiću, koga sam cenio kao profesionalca i čoveka koji je nastojao da svoj posao obavlja u skladu sa svojom funkcijom.
To, da je sve tamo za mene bilo novo i da je poseta bila protokolarne prirode, može ustanoviti svako ko tu traku sa posete pažljivo i u celini pogleda. 

Legija

Oficira, koji mi je predao raport pred počasnim strojem jedinice, nisam poznavao. Sada je poznato da se zove Luković Legija. Kada je došao da me uhapsi marta 2001. godine čak sam ga zamenio sa oficirom koji je prilikom moje posete Stanišića i mene prevezao xipom od upravne zgrade do vežbališta, koje su želeli takođe da mi pokažu. 
Inače, ni danas ne bih mogao da se setim imena nijednog od oficira koji su mi u raznim prilikama, pred počasnim strojem, predavali raport. U to uključujem i komandante počasnih jedinica Garde Vojske Jugoslavije. 
Prvi put u svom životu razgovarao sam sa Lukovićem Legijom upravo kada je došao da me uhapsi 31. marta 2001. godine. S obzirom na to, tj. na činjenicu da do tada sa njim nikada nisam bio u bilo kakvom kontaktu, niti razgovarao, jedino delo koje sam bio u prilici da mu ”naložim”, bilo bi moje sopstveno hapšenje. 
Jasno je, dakle, da oni koji su upotrebili ljude iz ”crvenih beretki” za moje hapšenje (i druge koji su sa čarapama na glavama preskakali ogradu rezidencije), upotrebljavali su ih i pre toga i posle toga. A to svakako ne bih mogao biti ja. 
Priče o tome da je ta jedinica vršila i poslove mog obezbeđenja su neistinite. Laž. Mene je sve vreme obezbeđivala jedinica javne bezbednosti (a ne DB), čiji je komandant bio Senta Milenković. 

Stambolić

Što se Ivana Stambolića tiče, bili smo dugo godina dobri prijatelji. Razišli smo se politički na 8. sednici CK SKS 1987. godine. Lično nikad nismo bili u sukobu. 
Neposredno posle smenjivanja došao je kod mene da me zamoli da dobije jedno od zaista (i po mom i po njegovom mišljenju) najboljih mesta u SFRJ. Da bude postavljen za predsednika Jugoslovenske banke za međunarodne ekonomske odnose. I dobio ga je. Na tom mestu ostao je više od 10 godina, iako je princip bio da se vrši rotacija. Sve do odlaska u penziju, za koju je ispunio i radne i starosne uslove daleko pre nego što je penzionisan. 
Kao političar bio je veći niz godina potpuno zaboravljen. A priča kako je predstavljao opasnost za izbore je takođe gola laž, jer se na izborima uopšte nije kandidovao. Uostalom, da li se bilo kom kandidatu za tu čitavu deceniju ikada nešto dogodilo? A, on, čak, nije bio ni kandidat. 
Proizlazi apsurd da sam ja, pošto sam mu obezbedio da 10 godina bude na funkciji koju je sam tražio i pošto je postao penzioner, jurio da ga ubijem da me ne bi ugrozio. 
Za mene je posebno neshvatljivo što je njegova porodica spremno prihvatila jednu ovako plitku laž, tako da ispada da im je više stalo da okrive mene nego da saznaju stvarnu istinu o sudbini svoga oca i supruga. 
Ivan Stambolić je bio potpuno zaboravljen političar, pa čak u vreme kada je nestao, i zaboravljen bankar. U čitavoj državnoj i političkoj strukturi i u mom okruženju nećete naći nikoga ko ga je uopšte pominjao čitav niz godina. To i ne čudi, jer sve je to pripadalo vremenu bivše SFRJ, a od 1990. pa nadalje, brige i život uzele su, nažalost, potpuno različit tok. 
Bez uvrede, Ivan Stambolić više nikoga nije interesovao. Nikakvog revanšizma nije bilo ni prema onima koji su ga podržali na 8. sednici. Desimir Jeftić, tadašnji predsednik Vlade Srbije, koji je takođe posle smenjen, bio je čitav niz godina ambasador u Rumuniji. Ivanov najbolji prijatelj i komšija Dragan Tomić, direktor ”Simpa”, bio je sve vreme u državnom i partijskom rukovodstvu. 
Siguran sam da će i on potvrditi da sam njemu lično, posle Ivanove smene, rekao da bih ga smatrao najgorim čovekom ako bi sada Ivanu pošto je smenjen, okrenuo leđa i prestao da bude prijatelj. Stvari su, dakle, potpuno suprotne od priče koju je isfabrikovalo nekoliko žalosnih kreatura. 
O Ivanovom nestanku obavestio me je telefonom Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Rekao sam mu da podigne sve snage kojima raspolaže, da ga nađu. Upoznao me je da su Ivanovi supruga i sin, njegov nestanak prijavili tek po podne iako je on otišao na trčanje još toga jutra - što proširuje i otežava traženje. 
Sve su granice obaveštene, a Vlajko Stojiljković me je kasnije, uveče obavestio da je nekoliko stotina policajaca angažovano u potrazi. Insistirao sam da se sve snage upotrebe i da ga što pre nađu. Sigurno je da većina tih policajaca i danas radi u MUP-u i o tome može da da sve podatke. 
Iz svega što me je Vlajko Stojiljković obaveštavao, ništa što je moglo biti preduzeto nije propušteno da se preduzme. 

Drašković

Pošto mi je istražni sudija prilikom predstavljanja sebe i tužioca i razloga zbog kojih su došli, pomenuo i vezu sa ”pokušajem ubistva Vuka Draškovića” želim i o tome da kažem nekoliko reči. 
Nikad nisam poverovao da je to što se u Budvi dogodilo bio stvarni pokušaj ubistva, jer je neverovatno da neko u maloj sobi, ispuca sve metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca. Verovao sam da je to učinjeno da bi ga neko zaplašio ili da je sa svojim smislom za ulogu žrtve režima, to sam izmislio, da na sebe skrene pažnju. Nije teško pretpostaviti kome je takav incident mogao da odgovara, ali je sasvim jasno da nije bio u interesu tadašnje vlasti. naprotiv. 

Cigarete

Nije mi poznato da je DB Srbije u Crnoj Gori imao bilo kakvu aktivnost osim prikupljanja podataka o švercu cigareta na teritoriju Srbije. Rade Marković mi je čak pokazivao snimke iz vazduha predela koji se zove Mehov krš, a nalazi se na teritoriji Srbije, na granici sa Crnom Gorom, sa objašnjenjem, da prema njegovim saznanjima tuda ide, nekim sporednim putevima, šverc cigareta i da se tu i skladišti. Tada je pripremana akcija da se u pogodnom trenutku pohapse šverceri i zapleni roba. 
Nije mi poznato da li su ti snimci napravljeni iz aviona ili helikoptera, policijskih ili vojnih, niti su me takvi detalji interesovali. 

Helikopteri

Nikada nisam razgovarao sa Pavkovićem o prebacivanju nekakvih ubica i agenata iz Crne Gore. Neverovatno je da se vrhovni komandant bavi prebacivanjem nekakvih tajnih agenata i to po celoj liniji komandovanja od načelnika generalštaba pa nadole. 
Istina je samo to da sam uvek insistirao da službe sarađuju i da napuste praksu međusobnog rivalstva, pošto službe nisu ni moje ni njihove već državne i za državu treba da rade, u skladu sa zakonom. O tome je, uostalom, na ovom nelegalnom sudu, govorio i general Aleksandar Vasiljević. I to kao svedok optužbe. A Rade Marković je i ovde i pred dva skupštinska odbora svedočio kakvo su sve nasilje i bezakonje nad njim primenili da bi me za nešto optužili. 
Jedino pominjanje helikoptera, koga se sećam, bilo je u vezi sa incidentom niskog preleta jednog helikoptera iznad Belog dvora (što je bilo zabranjeno), kada je samo prisebnošću oficira VJ, nadležnog za zaštitu Belog dvora, izbegnut tragičan ishod, odnosno obaranje tog helikoptera. 
U toku dana je ustanovljeno da se radilo o helikopteru kojim je neki... teški bolesnik iz Republike Srpske prevezen na obližnji VMA. 

Istraga 

Zahtevao sam od istražnog sudije i tužioca da saslušanje bude javno i da mogu da uvedu čak i otvoreni telefon, da može ko god želi da me pita šta želi. Objasnili su da to nije moguće po zakonu, dok traje istraga. To sam uvažio i tražio da donesu odluku da trake budu objavljene po završetku istrage, jer tada za to ne postoje nikakve smetnje, da istraga, pošto se završi, bude ugrožena. 
Ni to nisu prihvatili, iako su upravo oni, ona službena lica, koja po zakonu odlučuju o tome, što nije bilo sporno ni za mene ni za njih, ni za moje pravne zastupnike.
Sadašnja vlast zakone upotrebljava kao izgovor za stvarno bezakonje i tiraniju. 
Ništa novo!
Još 1742, Monteskije: ”Nema svirepije tiranije od one koja se sprovodi pod štitom zakona i u ime pravde.”
U celoj toj prljavoj operaciji spasavanja fijaska ovog nelegalnog Haškog suda, najsramniji element predstavljaju napadi na moju suprugu i sina. 
Rekao sam istražnom sudiji, kada mi je doneo traku, da istragu treba da popuni i zlatnim polugama, deviznim rezervama, vilama u Švajcarskoj i ne znam čime sve, o čemu su davane razne izjave i opširno pisala štampa. Pa posle ”zaboravila”. 
Pitao sam i: ”Zar vas nije sramota?” Nisam dobio odgovor.
A svojoj supruzi i sinu, Miri i Marku, koje su na ovako podao način od mene odvojili, želim da poručim: ”Život je kratak da im se zahvalim na njihovoj dobroti.”

 

Telo Jelene Stevović su pre nekoliko godina pronašle spasilačke ekipe u blizini obale Crnog jezera. Slučaj su odmah prijavili policiji. Ljudi koji su zatekli ovaj stravičan prizor, ostali su u šoku kada su na obali jezera videli da je devojka bila trudna. 

Prema svim informacijama koje su dolazile iz kruga porodice i prijatelja, ona se na ovoj odlučila na samoubistvo iz razloga što joj otac njenog nerođenog deteta nije uzvratio ljubav.

Iza nesrećne devojke ostala je devojčica Dejanaiz njene vanbračne veze koja je prekinuta dve godine pre samoubistva. Prema priči meštana, ona se često svađala sa Dejaninim ocem, zbog čega je rešila da ga napusti i ostavi samog sa ćerkom.

Put je nanosi kod rodbine u Podgoricu. MIslila je da se smiri i nađe posao, ali dok je radila u kafiću, sreće brata njenog pokojnog kuma kriminalca. Familija priča da ju je on i skoristio kao vezu za nekoliko nedelja, pa potom prkeinuo da odgovara na njene pozive.

Nakon svega toga, ona je pokušala je da se vrati svojoj kući na Žabljaki, ali nije našla podršku Dejaninog oca koji ju je istog momenta izbacio iz kuću. Komšije kažu da je scena bila uznemirujuća, sa malim detetom koje je plakalo na kapiji. Odbačena je od svih, Jelena je odlučila da svoj život prosto okonča skokom u Crno jezero.

U novčaniku je ostavila svoje oproštajno pismo, naslovljeno na oca deteta koje je nosila. U njenoj poslednjoj poruci piše:

"Volela sam te i voleću te i tamo gde idem. Kad prođeš pored moje Dejane, poljubi je, jer svoje čedo nećeš moći. Zbog tebe odlazim u smrt", stoji u poruci koju je ostavila nesrećna devojka.

Njeni roditelji žive u selu Borje kod Žabljaka. Bave se poljoprivredomi koriste socijalnu pomoć. Jelena se nikada nije njima obratila za pomoć iz nepoznatih razloga. 

Međutim, nakon što je saznao za ovu užasnu tragediju, Jelenin brat Uroš, inače, učenik četvrtog razreda gimnazije, ostavio je poruku na svom ličnom Fejsbuk profilu. U poruci piše:

"Draga sestro, ti si me podigla, a ja nisam mogao da ti vratim. Vratiću ti tako što ću stalno dolaziti na tvoj grob"

Jelena ima i sestru, kojoj se pre samoubistva, kako saznajemo, takođe obratila za pomoć. Od nje nije naišla na podršku.

BONUS VIDEO:

Nravno, svaka politička misao sa sobom nosi jedan  demokratski pokret mladi, koji što zbog ideala, što zbog pobuda, prelaze iz jednog normalnog života u onaj politički. Međutim, Aleksandar Vučić je u svojoj stranci stvorio pravu jednu enigmu u vidu svojih "omladinaca". Otprilike, dovoljno je reći da to izgleda kao jedna velika parodija u odnosu na ono kako zaista treba da izgleda. 

Sada imamo slučaj da na našim najvećim državničkim funkcijama, tamo gde treba da sede budući predsednici, ambasadori i slično, pronalazimo mlade ljude bez radnog iskustva. Oni su u stranci zbog lične koristi, a zbog njihovog delovanja su i nagrađeni sa ovim pozicijama i velikim platama. Dok ostali mladi ljudi koji završe fakultet, moraju i po nekoliko godina da čekaju kako bi se zaposlili u državnim ustanovama. A da, zaboravili smo, navodno je zabranjeno zapošljavanje

NJEGOVO IME JE NEMANJA MANJAK

Nemanja Manjak ima samo 30 godina, a zaposlen je več kao zamenik generalnog direktora u JKP “Zelenilo” u Beogradu. Kako kaže pouzdan izvor iz Vlade Srbije, on  je blizak saradnik ministra uutrašnjih poslova, Nebojše Stefanovića. Da ne kažemo, porodičan prijatelj

Prema spisima iz Agencije za borbu protiv korupcije i spisku odbornika Grada, Nemanja je odbornik u Skupštini Beograda. Kao odbornik ima platu od  17.000 dinara, ali na svom imenu ima BMW star samo godinu dana. Ranije je radio u “Koridorima Srbije doo” na poslovima koordinacije, komunikacije i uspostavljanja odnosa sa eksternim klijentima. Plata mu je bila nešto veća od 95.00o dinara.

NJENO IME JE MIRA KNEŽEVIĆ

Mirjana ima samo 27 godina, a već radi kao posebna savetnica ministarke Zorane Mihajlović. Inače, Kneževićeva je supruga Aleksandra Jovičića, narodnog poslanika Srpske napredne stranke. Na njihovoj svadbi 
početkom oktobra prošle godine, bili su Zorana Mihajlović sa sinom, Siniša Mali sa suprugom, Nebojša Stefanović sa suprugom, Zoran Babić sa suprugom, Radomir Nikolić sa suprogom i Bratislav Gašić.

NJEGOVO IME JE GORAN ĐIKANOVIĆ

Goran Đikanović je rođen 1984. godine, a trenutno sedi u fotelji odbora direktora AD “Bačka Sivac” – u restrukturiranju kao član odbora direktora. Pouzdan izvor iz vlade Srbije kaže da je on ranije radio u kabinetu prvog potpredsednika Vlade, Aleksandra Vučića, na predstavkama građana. Naš izvor dodaje da je Đikanović trenutno “projekt koordinator” u Generalnom sekretarijatu u Vladi Srbije.


NJENO IME JE JOVANA JOVANOVIĆ


Jovana Jovanović, 1987. godište, sedi u fotelji odbora direktora AD “Sebe – Tamiš” – u restrukturiranju.

Izvor iz Vlade dodaje da je Jovanovićeva, kao i njen kolega Đikanović, ranije radila kao savetnica u kabinetu prvog potpredsednika Vlade, Aleksandra Vučića.

NJENO IME JE MILICA JANKOVIĆ

Milica je rođena 1984. godine, a već sedi u fotelji odbora direktora, ali u AD “Mala Bosna” – u restrukturiranju. Kao po ključu, naš izvor dodaje, Jankovićeva je pre direktorske fotelje sedela u kabineta prvog potpredsednika Vlade, Aleksandra Vučića gde je radila na poslovima koordinacije, a od 2013. godine, radi kao svetnica u Ministarstvu poljoprivrede.

NJEGOVO IME JE DANILO CICMIL

Danilo je rođen 1986. godine, savetuje Aleksandra Vučića. On je takođe i šef radne član Nadzornog odbora u “Air Serbia” i član Nadzornog odbora u “Fiat automobili Srbija doo”. Pored Cicmila, u Nadzornom odboru “Air Serbia” sede još i Siniša Mali, gradonačelnik Beograda kao i Suzana Vasiljević, Vučićeva savetnica za medije. Na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije nije objavljena Cicmilova imovinska karta.grupe sa Al Ravafedom, 


NJENO IME JE NEDA GALIĆ

Neda ima samo 30 godina, a već radi kao savetnica u Ministarstvu privrede, a ima i fotelju u Nadzornom odboru “Fiat automobili Srbija”.


NJEGOVO IME JE MARIO MALETIĆ

Mario ima 32 godine, a ranije je bio koordinator SNS botova, a nedavno je napredovao do mesta savetnika ministra pravde. Pažnju javnosti skrenuo je na sebe kada se na svom Tviter nalogu pohvalio svojom “muškošću”.

Podsetimo da je u Selakovićevom kabinetu zaposlen i Nikola Savić (27) koji je u javnosti postao poznat kada je na svoj Fejbuk profilu objavio fotografiju snajpera sa kojim je ubijen Zoran Đinđić.  

NJEGOVO IME JE SIMO ČULIĆ

Jedan od najmlađih pulena naprednjaka, sa svojih 26 godina radio kao savetnik za medije predsednika Tomislava Nikolića.


NJEGOVO IME JE RELJA OGNJENOVIĆ

Relja Ognjenović, 1990. godište, zaposlen je kao član opštinskog veća Opštine Voždovac zadužen za saobraćaj (!). Kako saznejmo, Relja ima platu od 97.000 dinara i pozamašan dosije u policiji. On je, inače, javnosti postao poznat kao jedan od najboljih drugova maloletnog sina premijera Vučića, Danila, sa kojim često izlazi u noćne pijanke po najskupljim beogradskim splavovima.

Znamo svi, ovakvih situacija ima svuda po Srbiji, u svakom manjem ili većem gradu. Ali, na državnom nivou, kada se odlučuje o celoj naciji, malo je preterano zapošljavati ovakve ljude. Šta im je stručnost? Koje je njihovo zvanje? Gde su nam doktori, inženjeri, pravnici, ljudi koji su diplomirali fakultet političkih nauka sa prosekom iznad devet? Zašto se oni ne nalaze na ovakvim pozicijama? Oni bi radili i za manju platu od 100.000 dinara, plus ne bi obavljali milion drugih poslova sa strane, kao što verovatno to rade ovi omladinci napredne stranke. 

Dobrodošli u Srbiju, ovde budućnost nije svetla!

Misterija zlatnog prstena kraljice Teodore, majke cara Dušana, traje gotovo ceo vek, otkad je iskopan u manastiru Banjska kraj Zvečana. Izuzetni primerak nemanjićkog nakita zaobišle su bezbrojne turske pohare tokom 800 godina dok je počivao u tmini kraljevske grobnice, a igrom sudbine ponovo je zablistao na svetlu dana 1915. usred pakla Prvog svetskog rata.

Nažalost magični Teodorin prsten, jedan od najlepših spomenika srpske srednjovekovne umetnosti i zanatstva i danas počiva u tami. Doduše, ne u grobu, već u depou beogradskog Narodnog muzeja koji je zatvoren pre više od deset godina, a kad će proraditi – niko ne zna. Za to vreme Teodorin prsten imao je samo jedan kratak izlet, kad je 2004. prikazan u njujorškom Metropoliten muzeju kao jedan od najvrednijih i najlepših eksponata iz Vizantije, kako ljubomorni Zapad zove Istočno rimsko carstvo.

Stručnjaci za srednji vek kažu da je još uvek misterija ko je i zbog čega usred nemačko-austrijsko-bugarske agresije na Srbiju 1915. naredio iskopavanja u manastiru Banjska, koja su dovela do otkrića kraljevskog prstena.

Poseban značaj prstenu daje heraldički simbol dvoglavog orla i jedinstvena urezana formula „Kto ga nosi pomozi mu Bog“

– Cilj iskopavanja u zadužbini i mauzoleju kralja Milutina, u koji je car Dušan sahranio i voljenu majku, najverovatnije je bila potraga za legendarnom riznicom u manstirskim temeljima – kaže Branka Ivanić, muzejski savetnik u beogradskom Narodnom muzeju.

– Na to upućuju beleške visokih državnih službenika koji su rukovodili žurnim iskopavanjima u manastiru kome su se približavale neprijateljski vojnici. Ona danima nisu donosila rezultate, a onda su na brzinu okončana čim je pronađen Teodorin prsten.

Stručnjaci naglašavaju da je ovaj komad nakita izuzetan primerak srednjovekovnog zlatarstva, koje je cvetalo u Novom brdu i Trepči, ali da nije običan ukras. To su već na prvi pogled shvatili i tragači za Milutinovim blagom, koji su ga pronašli u starom grobu u priprati manastirske crkve.




Kad su videli dvoglavog orla na glavi prstena zaključili su da je reč o grobu visokog velmože, a kad su otkopali karličnu kost shvatili su da je reč o ženi. Sinulo im je da su tu pronašli grob kraljice Teodore, a prsten je odmah odnet regentu Aleksandru, koji je po svemu sudeći prisustvovao iskopavanju. Kosti su brižljivo prikupljene i uz prisustvo sveštenika sahranjene u oltaru. Nažalost, danas ne znamo da li se one i danas tamo nalaze, jer rezultati višedecenijskih iskopavanja u Banjskoj ni danas nisu dostupni javnosti – kaže Branka Ivanić.

Od Kosovske bitke do danas manastir Banjska bezbroj puta je prekopavan u potrazi za legendarnim „banjskim zlatom“ – riznicom kralja Milutina, koja je tu postojala ne samo po legendi, već i prema istorijskim izvorima. Nažalost manastirski hram Svetog Stefana, grobna crkva kralja Milutina i kraljice Teodore, danas ne izgleda mnogo bolje nego posle oslobođenja u Balkanskim ratovima. O oronuloj carskoj lavri danas brine samo iguman Danilo, istovremeno starešina i jedini kaluđer Banjske.

U Narodnom muzeju ističu da je veoma malo sačuvanih zlatnih prstenova visokog ranga u Srbiji i da Teodorin nema premca. Njegova vrednost, u vreme kad je napravljen, odgovarala je vrednosti dvogodišnjeg poreza koji je plaćalo seosko domaćinstvo.

– Poseban značaj prstenu daje heraldički simbol dvoglavog orla i jedinstvena urezana formula „Kto ga nosi pomozi mu Bog“. Taj zaštitni natpis istovremeno ga čini i hrišćanskim i magijskim, a dodatnu moć mu daju vukovi izgravirani na karikama. Ovakvo prstenje smeli su da kuju samo posebni majstori kovači – kaže Branka Ivanić.

U srednjovekovnoj Srbiji koja je opisivana kao zemlja zlata bilo je mnogo dragocenog nakita, ali prsten kao Teodorin nije mogao svako da nosi. Istočnorimskog dvoglavog orla imao je pravo da koristi samo onaj ko je u rodu s carskom porodicom.

– Nemanjići su bili prvi među balkanskim vladarima koji su se orodili s carskom kućom Paleologa i dobili pravo da koriste simbol imperijalnog dvoglavog orla „koji zakriljuje i istok i zapad“. Ni zaštitni natpisi nisu retki na prstenovima, ali obično se odnose na konkretnu osobu, dok Teodorin prsten ima magičnu formulu koja se, bar na prvi pogled, odnosi na bilo kog nosioca. Zato ga je kralj Aleksandar Karađorđević kao amajliju nosio na zlatnom lancu za sat, što su zabeležili njegovi savremenici – otkriva Branka Ivanić.




Međutim, malo je poznato da se jugoslovenski kralj posle nekoliko godina odrekao nemanjićkog prstena uveren da taj nakit nosi zlu kob.

– U upisnoj knjizi Narodnog muzeja iz 1926. stoji da je „prsten iz Banjske“ ovoj ustanovi poklonio advokat Blagoje Barlovac, potomak jedne od najuglednijih srpskih porodica, čije poreklo vodi s Kosmeta. Istraživači Narodnog muzeja otkrili su da ga je on dobio od sujevernog kralja Aleksandra, ali ni Barlovac ga nije zadržao već ga je u tajnosti poklonio muzeju – kaže naša sagovornica.

Nedugo zatim darodavac je preminuo, a legendama o prstenu pridružila se i ona da ne sme da ga nosi ruka nedostojna Nemanjića.

default

GALERIJAMA Srbije "stupa" đeneral Božidar P. Terzić, zaslužnik, iz nacionalnog sećanja nezasluženo skrajnut u zaborav. Serijom izložbi po gradovima Srbije odužuje mu se Muzej rudničko-takovskog kraja, Terzićevog zavičaja. Njeni autori su kustosi tog muzeja, istoričari Irena Mandić i Aleksandar Marušić.

- Tražili smo svaki podatak iz istoriografski bogatog života vojskovođe Terzića u fondu Vojnog muzeja, Istorijskog muzeja Srbije, Narodnog muzeja u Čačku, Arhiva Srbije, Arhiva SANU, Vojnog arhiva, Centra za bibliotekarstvo i Vojne akademije - objašnjava Marušić.

Sada celovit i detaljan, zahvaljujući kustosima, životopis Božidara Terzića svedoči o ličnosti koja se nimalo nije razmetala stečenom slavom i zaslugama, naprotiv. Potvrđuje to i ocena Terzića od srpske i svetske vojničke legende, vojvode Živojina Mišića. 

"On je brzo shvatljiv, dosta bistar, vrlo postojan i nepokolebljiv; u službi je vrlo primetan, tačan i marljiv i vrši je sa voljom; pouzdan oficir; potpuno je zdrav, dovoljno je okretan i za službu uopšte upotrebljiv; savete i pouke vrlo rado prima; naravi je tihe, druželjubiv, vladanja je opšte primernog", doslovno je zapisao Mišić.

Terzić je rođen 7. septembra 1867. u Gornjem Milanovcu, Višu školu Vojne akademije završava 1894. kao drugi u rangu.

- Elitni oficir, major Terzić postaje 1905. ađutant kralja Petra Prvog. Sa vojvodom Radomirom Putnikom radi plan odbrane od Turske. Po objavi rata Austrougarske, načelnik je Štaba Prve armije, pa Štaba Mačvanskog korpusa. U Kolubarsko-suvoborskoj bici, Šumadijska divizija razbija najjači austrijski korpus i odbacuje ga preko Drine. Kao pukovnik, Terzić na čelu svoje divizije pobedonosno ulazi u Beograd 2. decembra 1914. Rekonstrukcijom Vlade Nikole Pašića, 6. decembra 1915. postaje ministar vojni, a u čin generala unapređen je 1916. I u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca obavlja odgovorne dužnosti. Terzić umire u Beogradu 29. septembra 1939. Sahranjen je u svom Milanovcu, u porodičnoj grobnici. Zavičajna opština ga je još za života proglasila počasnim građaninom...

VITEŠTVO Terzića dokazuju spomenice: Albanska, Svetoandrejske skupštine, Srpsko-turskog rata "Osvećeno Kosovo 1912" i rata za oslobođenje i ujedinjenje 1914-1918,Takovski krst, Spomen-krst 1913, Karađorđeve zvezde, Orden Svetog Save I reda, Orden Jugoslovenska kruna, Medalja kralja Petra Prvog Karađorđevića, francuski Orden Legije časti, italijanski Krune I stepena, engleski Saint Michael and Saint George, grčki Tetoes Ketaj, albanski Skenderbeg I reda, dva poljska - Polonia Restituta I reda i Orden Kavaljerskog reda, dva čehoslovačka - Beli lav i Ratni krst Valečni, Rumunska zvezda I reda...

U gradu Sirbinu, kako ga naziva Strabon i kako se stvarno zvao, a Grci su ga prekrstili u Ksantos, u pokrajini Lici, Mala Azija, nađen je uklesan na velikom kamenu srbski zakonik iz osmog veka pre Hrista. Zakonik je uklesan na srbskom jeziku i na srbici, tako da se može bez mnogo truda čitati.

U Lici maloaziskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persiskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone.

Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova . Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana, koje je Sarpedon doveo sa Krita i naselio u Lici . Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta .

Stari Zakonik lički, koji je bio uklesan u kamenom obelisku u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu.

Izgled ovog spomenika možete videti u samom tekstu. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka. Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitan je u celosti od strane Svetislava Bilbije, uz tumačenje drevnog srbskog jezika i pisma iz Lidije i Likije.

Bilbija je najpre protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke (str. 44 navedene Kalinkine knjige, sa 34 iskaza koje je Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srbskim jezikom

Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao „Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like – Likije pre 2600 – 2800 godina“, a kasnije je protumačio čitljive delove zapisa i sa drugih strana. Taj radni materijal je objavljen u zborniku „Catena Mundi“, pod naslovom „Obelisk iz Ksantosa – Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba“, gde su iskazi prikazani u obliku odredbi zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi.
Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika, koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof. Radomir Đorđević.

Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svome sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su: (1) O upravljanju državom – zadatak države; (2) Humanitarne dužnosti države; (3) Sloboda zanimanja i rada; (4) Običaji i zakoni; (5) Izbor i osobine vođe; (6) Dužnosti boraca; (7) O neprijatelju i njegovom činjenju; (8) Mudre izreke i saveti; (9) Saveti predaka poljodelcima; (10) Saveti kopačima zlatne rude; (11) Lekarski saveti; (12) Krivična dela, postupak i kazne; (13) Vaspitanje dece; (14) O hrani i njenoj pripremi; (15) O hrani i kako se hraniti; (16) Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti. Radi sticanja utiska o sadržaju zakonika sa obeliska u Sirbinu, navešćemo ovde pojedinačno samo neke od odredbi (one nose Bilbijine oznake strane i reda).

default

Deda Gvozden je živeo na Rtnju i bavio se sakupljanjem trava i spravljanjem lekovitih čajeva. Umro je 2005. godine, a u celom kraju je bio poznat kao mudar čovek, kod koga su radi saveta dolazili ljudi iz daleka. Ipak, za njegovu vidovitost je znao samo mali krug bliskih ljudi, koji su njegova proročanstva zapisali, uz uslov da se ta proročanstva objave deset godina od njegove smrti.

Ovo je proročanstvo deda Gvozdena, koje je dao 2001. godine. Kako bismo svojim čitaocima preneli autentične reči deda Gvozdena, proročanstva objavljujemo u integralnoj verziji:

„Osamnaeste godine ovog novog veka će da se rasplete sve što se zapetljavalo do tad. Rusija će da jača do tad, ali Švabe i Englezi to neće da trpe. Napraviće silan dar-mar po svetu ne bi li Ruse opkolili i konačno ih osvojili, ali to neće da im uspe, jer Ruse čuva Bog. Prvo će da pucaju po ruskim zemljama što su uz Rusiju. Vidim jednu malu zemlju i jednu veliku zemlju gde će da zapale vatru, ali u Rusiju neće smeti da uđu. Biće i krize po svetu, silni ljudi će da izgube pare, sve što su zaradili za ceo život. Onda će da zapale ceo muslimanski svet. Opet će i u Irak da uđu i da silan narod tamo pogine. Vidim kako ljudi ginu svaki dan, ali neće tu da stane. Kad zarate na nekoj morskoj zemlji blizu Turske, tu će Rus da im kaže dosta i staviće šapu tamo. Ture će besno da bude i da proba da zarati sa Rusom, pa onda svi da udare na Rusa, ali tad neće da mu uspe. I onda će kao ranjene zveri da odu odatle, ali neće da stanu. Potpaliće opet požar po ruskim zemljama, ali u Rusiju opet neće da uđu. Onda će Ture opet da udari na Rusa. I tu će Rus da kaže dosta je bilo. Za tri dana će da uništi Tursku nekim oružjem koje je od Boga dobio. A neke velike bolesti će da izbiju svud po Evropi i Americi, i muslimani će da im se dignu u isto vreme, i o svom jadu će da se zabave, pa neće ni da stignu da pitaju šta je sa Turskom bilo. Probaće da im malo pomognu, ali Rus će i njih odmah da poklopi. Vidim neku strašnu bitku na moru, gde će rusko oružje samo odjednom kao munja da sine i sve meričke brodove da potopi. I silan narod po Evropi će da izgine od muslimana i od tih bolesti, i Evropa nikad više neće da bude što je nekad bila. A onda će i carska kruna opet iz Rusije da zasija, ceo svet da obasja!“

A o sudbini Srbije, deda Gvozden veli:

„Kod nas će da bude loše, da ti kažem. Mnogo loše. Prvo će nam uzmu Kosovo, onda ima da se smenjuju vlade jedna za drugom, ali ništa dobro neće da bude. Onda će i nama Bog da se nasmeje i da nam popusti. Kad Rus udari na Turčina, i kad Evropa i Amerika krenu da se zabave svojim jadima, tad ćemo i mi Kosovo da vratimo, jer je naše. I ostaće od tad naše dok je sveta i veka!“

Policijski inspektor u Odeljenju za javni red i mir PU za grad Beograd, ispričao je šokantne priče prostitucije u Srbiji. Jedna scena je specijalno potresna, scena kada je i policija ostala u šoku. Inspektori su morali da puste suzu.

Prvi je primer porodice koja se cela doselila u Beograd - majke od četrdeset i nešto godina sa troje dece, kao i njenog novog emotivnog partnera, koji nije otac dece.


Ćerka je imala 19, sin 15, a najmlađa dve godine. Pošto su otkrili da se u stanu te porodice odvija prostitucija, policajci su ušli u njega i zatekli klijenta koji bira između majke i ćerke u donjem vešu.

U drugoj sobi nalazio se vanbračni muž, u gaćama i brushalteru, ukoliko se i za njega pojavi zainteresovani klijent. Ispostavilo se, kako je kasnije policija utvrdila, da je majka naterala ćerku i nevenčanog muža da se bave prostitucijom. Zbog toga je osuđena za trgovinu ljudima i smeštena je u zatvor, a deca u hraniteljske porodice.

Drugi slučaj dešavao se u jednom stanu na Novom Beogradu gde je muž iznajmljivao ženu klijentima dok im je dete bilo u školi. Dok je ona "radila", suprug je bio u drugoj sobi i sve krišom posmatrao. Često su i namerno snimali njene susrete s klijentima pa su to posle zajedno gledali, što im je, kažu dobro uticalo na bračni seksualni život. Ako se dešavalo da muž nije kod kuće, žena je imala zadatak da hvata beleške tokom odnosa s klijentom i da to mužu posle sve čita.

Upitana da nevede najtragičnije primere koje je viđala tokom karijere, Dragana Starčević izdvaja devojčicu od 13 godina koja je bila žrtva trgovine ljudima. Nju je eksploatisao neko kog je smatrala za dečka.


"Ne možete da zamislite kako izgleda devojčica od 12 ili 13 godina koja je imala za noć 10 ili 15 klijenata i još je pod dejstvom narkotika. Ona ne može sa vama ni da razgovara, gleda vas, a ne vidi vas i ne čuje, daje nepovezane odgovore. Lošeg je psihičkog i fizičkog stanja, ima povrede od uboda igli".  Imali smo, priseća se inspektorka, i devojčice sa povredama od gašenja cigarete po telu, koje su fizički zlostavljali makroi.

U prostituciju ne ulaze samo žene, već i muškarci. U pitanju su, kaže Starčević, uglavnom transvestiti i homoseksualci.

Najveći broj muškaraca koji se bave prostitucijom su transvestiti - koji se oblače kao žene. Oni najčešće koriste hormone i počnu da im rastu grudi, neki stavljaju u brushaltere i veštačka pomagala  - čarape i slično. Transvestiti klijentima pružaju usluge "kao žene", a neki klijenti, pogotovo oni alkoholisani, čak i ne znaju da su im muškarci "pružili usluge", pošto se sve dešava u mraku i nekada je, na osnovu njihovog izgleda, teško poverovati da nisu žene.

Put u pakao popločan je mermerom, a ne samo dobrim namerama…

U vreme Antičke Grčke i Starog Rima bogovi su bili u toj meri deo svakodnevnog života, da su mogli da vam ukradu ćerku ili ljubavnicu, da vam pomognu da pobedite u ratu ili izleče neku bolest. Neki legendarni heroji čak su posetili carstvo boga podzemnog sveta, grčkog Hada, odnosno rimskog Plutona.

Ali gde bi trebalo otići da bi smo ušli u podzemni svet? Planina Olimp je bila važno mesto na grčkoj teritoriji. Postojalo je verovanje da biste mogli da posetite kuću bogova ukoliko se popnete dovoljno visoko.

A ako odete na drugu stranu, aktivna geologija Mediterana, njegovi brojni vulkani i nekoliko sumporovitih otvora u Zemlji obećavaju ulaz u podzemni svet.

Italijanski arheolozi koji rade na grčko - rimskom nalazištu grada Hijerapolisa u Turskoj, sada su na pragu otkrića potencijalnog ulaza u podzemni svet. Putnici koji su prolazili ovim područjem, dolazili su u Hijerapolis da se okupaju i pomole u hramu Plutona koji je bio sagrađen na pećini, tačno iznad podzemnog termalnog izvora.

Praćenjem staze kroz stari hram, tim sa Univerziteta iz Salenta koji predvodi Frančesko D'Andria, otkrio je ulaz u pećinu. Da bi ovaj ulaz mogao predstavljati mitska vrata pakla potvrđuje i urezana posveta Plutonu iznad vrata pećine.

Antički geograf Strabo, koji je beležio utiske sa svojih putovanja po Maloj Aziji, u poslednjim godinama stare ere, spominjao je jedinstvene proporcije ovog ulaza, govoreći da je u pitanju „otvor dovoljno veliki da propusti čoveka, posle koga sledi ponor u velike dubine“. Pisao je dalje da je „prostor ispunjen parom, toliko gustom da je dno teško razaznati. Životinje koje uđu odmah umiru. Čak i bikovi koji se tu nađu, padaju i pronađeni su mrtvi. Vrapci koji bi uleteli, takođe su umirali.“


Ovo područje ispunjeno zanimljivim prirodnim fenomenima, moglo je lako da asocira na realni ulaz u pakao, što su vešto koristili i sveštenici Plutonovog hrama kako bi dokazali svoju moć. Oni su naime, uspevali da uđu u pukotinu i vrate se živi, verovatno zadržavajući dah i poznajući rupe gde se nalazi bezbedan vazduh u pećini, dok su ptice koje su letele blizu bile otrovane.

Tokom modernih iskopavanja, mrtve ptice su bile znak timu arheologa da su zaista pronašli “vrata pakla”. Buduća istraživanja će biti usmerena na gornji deo terena gde naučnici očekuju da pronađu masivni hram posvećen Plutonu.

Muruzović je digao ruku na sebe, a šta je navelo mladića da izvrši samoubistvo potpuno je nepoznato čak i njegovim najbližima.

- On se oženio 30. avgusta prošle godine i na isti dan je u stan koji je sa suprugom iznajmio u naselju Palilule pozvao najuži krug prijatelja i kumove da to svečano obeleže. Kada su gosti otišli, ostao je sam sa ženom. Znamo za sada to da je u jednom momentu, oko tri sata ujutru, uzeo službeni pištolj, otišao u drugu sobu i ispalio sebi hitac u slepoočnicu - kaže jedan od njegovih kolega.

Iako su se lekari Kliničkog centra celih pet dana borili da mu spasu život, on je u nedelju podlegao zadobijenim teškim povredama glave i preminuo.

Kako kažu njegovi najbolji prijatelji, ništa nije moglo da nagovesti da će Marko, koji je nakon završene srednje škole MUP odmah počeo da radi u policiji, prvo u Kragujevcu, a zatim u Kniću, dići ruku na sebe.

Tragično nastradali Marko Muruzović je iza sebe ostavio suprugu Miru, koja je profesor.

Od porodice ima oca i majku, koji žive u selu Pretoke, i sestru, koja je udata i ima decu. Svoju decu nije imao.

- Šta ga je nateralo da puca sebi u glavu, ostalo je tajna koju je sa sobom poneo u grob. Nije imao dugove, nije se kockao, nije imao kredit... Finansijski je bio stabilan, nije imao ni dozvoljeni minus u banci. Radio je u prvo vreme, nakon završene škole, u Kragujevcu, a onda je premešten u policijsku stanicu Knić, na lični zahtev, zato što je hteo da bude bliže roditeljima - pričaju policajci.

Kako kažu, kada se oženio, iznajmio je stan gde je živeo sa suprugom.
- Roditelji su mu pomagali, imao je sa sela i hrane i svega. On je bio mlad i zdrav čovek, dobar kolega, nikada nije bio na ratištima ili kriznim područjima - kažu policajci.

Strana 19 od 21

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top