Društvo

Društvo (75)

Aleksandar Vučić, pre nego što se identifikovao sa Đinđićem, optuživao je Ružicu da je uvučena u kriminal, kojim je Srbija oštećena za tri miliona evra, minimum.

– Tačno je da je Ružica Đinđić državi vratila dva stana, ali oni vrede mnogo manje od dedinjske vile. Došao sam do papira, do odluke vlade od 19. decembra 2004, kojom se Ružici dodeljuje ta vila. Tada je procenjeno da objekat u Užičkoj 40, od 315 kvadrata, s pomoćnim objektom od 65 kvadrata u Tolstojevoj ulici vredi 70 miliona dinara. Pa, to tada nije bilo ni milion evra, a ta kuća sa 37 ari placa u najelitnijem delu Dedinja vredi bar 4,5 miliona evra. To je, dakle, čista pljačka. Dva stana pokojnog premijera na Studentskom trgu od ukupno 150 kvadrata procenjena su na 25 miliona dinara. Po dogovoru, Ružica Đinđić u ratama treba da otplati 45 miliona dinara, ali ta cifra se obezvređuje pošto otplata nije vezana za evro. Dakle, u pitanju je klasičan kriminal i pljačka više od tri miliona evra – rekao je Vučić za „Pres“ početkom marta 2006.

Janković je kontaktirao sa Ružicom Đinđić i pozvao je da prisustvuje mitingu koji su opozicionari održali 6. oktobra. Lider PSG-a je suprugu pokojnog premijera zamolio i da podrži opozicionu listu i Dragana Đilasa kao kandidata za gradonačelnika na predstojećim izborima u Beogradu. Ružica mu je ljubazno poručila da se neće pojaviti na mitingu, niti će podržati opozicionu listu. „Zoveš me da te podržim, a okupio si sve Legijine ljude“, odbrucila je Ružila

Kao „svi Legijini ljudi“, prema toj spekulaciji, identifikovan je glumac Sergej Trifunović. Ponuđena su dva dokaza. Prvo, Trifunović je 2001. učestvovao u tuči u klubu „Stupica“, na proslavi rođendana Cece Ražnatović, kad je Milorad Ulemek uhapšen zbog pucanja iz pištolja. Drugi dokaz Trifunović je ponudio na Tviteru, kad je komentarisao košarkašku utakmicu između reprezentacija Srbije i Slovenije: „Jedino Zvezdan Jovanović može da zaustavi Dragića“. Naravno, takva konstrukcija je potpuno besmislena, ali onu ozbiljniju, kao što je Jankovićevo druženje sa Zlatiborom Lončarem, naprednjački mediji ne smeju da pominju jer je Doktor Smrt njihov aktuelni ministar zdravlja.

Posle Đinđićeve smrti, za Ružičinu naklonost borili su se svi pretendenti na funkciju predsednika DS-a. U prvo vreme, kao miljenici udovice su se predstavljali „nosači kovčega“, pre svih Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović. Nisu uspeli. Da nije samo šarmantna pratilja, već da ume da razmišlja, pokazalo se kad je prekinula sve kontakte s njima dvojicom, kao i sa Dušanom Mihajlovićem, Žarkom Koraćem, Nenadom Milićem i ostalim Đinđićevim najbližim saradnicima za koje je smatrala da nisu učinili sve što je trebalo da ga sačuvaju od streljanja. Istovremeno, pomagala je svakom izabranom predsedniku DS-a. Bez obzira što je uporno ponavljala da je ne zanimaju javne funkcije, zbog čega je 2004. odbila ponudu da se kandiduje za gradonačelnika Beograda, pristajala je da se njeno ime nađe u vrhu izborne liste Demokratske stranke, pojavljivala se na mitinzima i konvencijama u svim kampanjama. Nije se pretgrla u pohvalama na račun Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Bojana Pajtića i Dragana Šutanovca, ali nije im ni odmogla. Podržavala ih je malo iz političkih i mnogo više iz lukrativnih razloga. Oni su pali s vlasti, ali Ružičini interes se nije promenio. Naprotiv, mnogo konkretnije i energičnije hvalila je novog vladara.

Ružica Đinđić i Aleksandar Vučić napravili su najsramniji pakt u savremenoj istoriji srpskog političkog beščašća.

Funkcioneri Demokratske stranke ignorisali su tu „izdaju“, ali običan, normalan svet nije sportski podneo rasprodaju mrtvog Đinđića. U Krunskoj ulici, gde se tada nalazilo sedište DS-a, osvanuli su grafiti „Ružica Viktorija Đinđić“ i parafraza stihova „Bijelog dugmeta“ „Ružiča si bila Đinđić, ali više nisi“. Nezainteresovana za revolt i razočarenje brojnih iskrenih demokrata, Ružica je nastavila u duhu Balaševićeve pesme „Lajte kere varošanke…“

Još dok je bio u bekstvu, pod poternicom, Subotić je najavljivao da će podneti krivičnu prijavu protiv Ružice Đinđić zbog duga od 1,1 milion evra. Iako je tvrdio da ima dokaze da joj je dao keš, odustao je od tužbe i zadovoljio se ogovaranjem u novinama.

– Ružica me zvala da dođem kod nje posle saučešća, sva plačna i ucveljena, naravno, za šta je imala veliki razlog, i onda je tražila da joj dam kuću na Dedinju. Moju porodičnu kuću. Njoj treba, nema gde. I nisam joj dao. Onda me je, naravno, pitala da li Zoran ima neki novac kod mene. Rekao sam joj da ima i da novac s tog računa neće biti potrošen ni za šta osim za DS. Ružici Đinđić sam, po nalogu Borisa Tadića, dao milion i kusur evra. Ali Boris je bio ljut, pošto je, valjda, smatrao da istog dana treba da joj predam taj novac, mislio je da ga imam u džakovima. Verovatno je polazio od sebe, možda on drži keš u džakovima. Onda sam ja rekao da mi treba vreme da podignem taj novac i sukcesivno sam joj davao, sto hiljada, pa dvesta hiljada evra, imam tačne datume kad je i koliko dobila – otkrio je Subotić.

Nije poznato, niti može da se proveri šta sve poseduje Ružica Đinđić. Pojedini mediji su navodili da ona ima prikrivreno vlasništvo u agroindustrijskom gigantu „Viktorija Grupi“. Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović osnovali su tu kompaniju u novembru 2001. godine. Popović je prodao svoj vlasnički deo, a u „Viktoriju“ su ušli EBRD i „Apsara Limited“. Kao i sve tajkunske firme, i „Viktorija“ se razvila zahvaljujući poslovima s državom. Pre četiri godine Babović i Mitrović su se našli na „Forbsovoj“ listi najbogatijih ljudi u Evropi, iako je njihova kompanija u to vreme bankama dugovala oko 250 miliona evra. Velika zaduženja nisu zaustavila razvoj preduzeća. Naprotiv, poslednje tri godine „Viktorija“ beleži prihod veći od 300 miliona evra godišnje i trenutno je treći najveći izvoznik iz Srbije.

Aleksandar Vučić je godinama ukazivao da iza „Viktorija Grupe“ stoji Ružica Đinđić, koja je taj posao nasledila od pravog vlasnika, njenog ubijenog muža. Da u toj spekulaciji ima istine potvrđivali su i drugi političari, pa i dobro obavešteni pojedinci iz Demokratske strakne.

– Uvek me nasmeju takve priče. Naravno da nije tačno da je Ružica Đinđić suvlasnik, „Viktorija Grupa“ ima vrlo transparentno vlasništvo – tvrdio je Mitrović, ali u to nije poverovao ni Milija Babović.

Za Ružicu se priča da je prikriveni vlasnik i u kompaniji „Zlatiborac“, da već dugo poseduje hladnjače za izvoz malina, pa čak i da je njen TDI radio.

Sporno je i ono što se zvanično vodi na njeno ime, kao što je imanje na Dedinju. Zoran Đinđić se 2002. godine uselio u republičku rezidenciju u Užičkoj ulici 40, koju su ranije, između ostalih, koristili Stipe Mesić, Radoman Božović i Mirko Marjanović. Posle Đinđićeve smrti, vlada Zorana Živkovića je, krajem 2003, Ružici i njenoj deci, Jovani i Luki, odobrila da iz bezbednosnih razloga u rezidenciji borave još tri godine. Međutim, čim je Vojislav Koštunica izabran za premijera, njegova vlada, u kojoj nije bilo predstavnika Demokratske stranke, jednoglasno je donela rešenje kojim je Ružica Đinđić postala vlasnik imanja, a u zamenu je dala dva stana u zgradi na Studentskom trgu 8. Objekat u Užičkoj izbrisan je s liste rezidencija jer je postao privatno vlasništvo Ružice Đinđić.

Prvi vlasnik tog imanja bio je češki bankar Bohuslav Boukal, koji ga je kupio 1928. Svom radniku Savi Đekiću prodao je 12 ari placa i jednu zgradu, čiji izlaz vodi na Tolstojevu ulicu. Posle Drugog svetskog rata, Đekić je „umro u prisustvu vlasti“, a njegova porodica je izbačena iz kuće. Đekićeva ćerka Darinka Tatalović i unuci Boukala od 1991. pokušavaju da vrate otetu imovinu. Vlast Slobodana Miloševića je 1998. donela presudu kojom je Tatalovićeva označena kao vlasnik, ali ni posle dva izvršna rešenja ona nije uspela da uđe u posed.

Kao što se ne zna šta Ružica sve poseduje, ne zna se ni šta joj je ostalo iza Zorana. Pošto nije ostavio testament, Prvi opštinski sud u Beogradu 2003. je u ostavinskom postupku kao naslednike njegove imovine oglasio Ružicu i njihovu decu. Dopunskim rešenjem, koje je izdato u jednom primerku, udovica je određena za jedinog naslednika bankarskih računa i akcija u nekoliko kompanija.

I na tu temu Vučić je imao mnogo šta da kaže. Zahtevao je da sud dozvoli objavljivanje rešenja ostavinske rasprave kako bi javnost saznala „šta je sve ukrao Đinđić“. Vučić je tada procenio da Đinđićeva zaostavština vredi oko milijardu evra. U to je uračunao deonice u „Koka koli“, osam stanova koje je Đinđić kupovao na ime Nemanje Kolesara i drugih ljudi od poverenja, hacijendu u Paragvaju, o kojoj su radikali govorili i pre nego što je lider DS-a streljan, zatim zaradu od šverca duvana, koji je, kako su tvrdili, organizovao sa Stankom Subotićem Canetom, pa zaradu od putarskih i građevinskih firmi, koje su u njegovo ime vodili razni kriminalci. Deo Vučićevih optužbi, naročito onu o prodaji skoro pola tone droge koja je posle petooktobarske promene vlasti pronađena u sefu Komercijalne banke, u svojoj odbrani na suđenju za ubistvo Đinđića izneo je i Milorad Ulemek Legija.

Vreme je učinilo svoje, odnosi su se promenili, zajednički interes je zbližio Ružicu i Aleksandra Vučića, a s druge strane otvoreni su njeni sukobi s bivšim Đinđićevim saradnicima. Na račun udovice svog prijatelja i političkog zaštitnika najžešće optužbe javno je izneo Stanko Subotić.

e-max.it: your social media marketing partner

NATO bombardovanje Jugoslavije, koje je počelo 24. marta 1999. godine, moglo je da se dogodi šest meseci ranije da planove agresije nije osujetio general Jovan Milanović.

Njemu je u tome pomogao francuski major Pjer-Anri Binel, takođe obaveštajac, koji je nabavio nacrte sa svim ciljevima koje je NATO planirao da gađa. Francuske vlasti su protiv njega pokrenule postupak za izdaju. U svojoj odbrani saopštio je da se uopšte ne kaje, da mrzi SAD i da se bori za obnovu srpsko-francuskog savezništva. Osuđen je na pet godina zatvora.

General Jovan Milanović završio je vojnu akademiju i najviše vojne škole u Beogradu. Radio je u Upravi za ratno planiranje Generalštaba do 1985. godine.
Radio je, takođe, kao šef kabineta načelnika Generalštaba. Od 1995. do 1998. godine bio je na mestu ministra savetnika u misiji SRJ pri EU. U oktobru 1998. otkriveno je da je vojni obaveštajac i lišen je slobode. U pritvoru je proveo 49 dana. 
Po povratku u zemlju radi kao zamenik šefa vojne obaveštajne službe. 

Krajem 1998. godine, kada je član francuske delegacije NATO vojnom komitetu pri generalšabu u Briselu, priznao je da je važna dokumenta predao srpskom oficiru, nakon čega je optužen za izdaju. Priznao je da je ova dokumenta predao od jula do oktobra 1998. godine generalu Jovanu Milanoviću. Dokumenta su pokazivala buduće udare na SRJ tokom sukoba na Kosovu. Dok su novine navodno govorile o prosrpskim vezama u Francuskoj vojsci, on se branio izjavivši da je radio po nalogu francuske obaveštajne službe kako bi pokazao srpskim oficirima da je opasnost od bombardovanja realna; kasnije je promenio iskaz i tvrdio da je to što je radio činio iz mržnje prema SAD.

Dana 15. decembra 2001. osuđen je u vojnom sudu na gubitak čina i zatvorsku kaznu od 5 godina. Iz zatvora je pušten u proleće 2002. godine.

Zahvaljujući Binelovim podacima, Beograd je bio u stanju da izmesti jedinice i vojnu tehniku, kao i ostale važne ustanove, arhive i opremu tokom jeseni 1998; kad je NATO 8. oktobra video da ucrtanih ciljeva više nema na tim mestima, dosetio se jadu, počeo da traga odakle su podaci mogli da iscure i došao do Binela. To objašnjenje teško da zadovoljava: naime, ako je već pripremao bombardovanje za oktobar 1998, NATO sigurno nije ostavio taj teren bez satelitskog i drugog nadzora do 8. oktobra – pa da se onda iznenadio i odložio napad dok ne isplanira sve iznova, kako tvrdi sadašnji general-potpukovnik Jovan Milanović. Među ljudima sa izvesnim iskustvom u tim poslovima postoji i drugačije mišljenje. Oni ukazuju na to da u jesen 1998. unutar NATO-a nije postojao konsenzus oko napada na Jugoslaviju, niti odgovarajuća vojna spremnost; još se verovalo da se Miloševića dade uveriti političkim putem. Oni takođe smatraju da je major Binel – kako on, uostalom, i sam tvrdi – dobio od svoje države instrukcije da Beograd malo uplaši uverljivim planovima i spiskovima ciljeva koje će dostaviti Milanoviću, kad se ovaj već toliko zanima za to. Ako je bilo tako, onda je namera bila ostvarena: između oktobra 1998. i početka marta 1999. sledi opuštanje odnosa, verifikatorska misija na Kosovu i uopšte smirenje situacije. Zastupnici tog mišljenja smatraju da Francuska i još neke zemlje NATO-a nisu baš bile oduševljene, ali ni spremne, za rat na Balkanu, ali da je to bilo teško objasniti Amerikancima i Britancima koji su bili za to. Sledstveno takvoj proceni, oni misle da su suđenje Binelu i ceo skandal zapravo veštački stvoreni, da je majoru objašnjeno da se strpi i ćuti, za domovinu, a da će sve biti u redu na kraju; tako biva sa "veličinom i robovanjem vojničkom pozivu".

U septembru 2013. godine predsednik Srbije Tomislav Nikolić ga je odlikovao zlatnom Medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Medalju je dobio za ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva - kao član francuske delegacije NATO-a pri Generalštabu u Briselu, predao je srpskom vojnom licu poverljiva dokumenta o potencijalnim ciljevima za bombardovanje Srbije i zbog toga je osuđen na kaznu zatvora od pet godina[4]

Inače, u seriji "Moj rođak sa sela" lik pukovnika Vranića koga tumači Vojin Ćetković koncipiran je na osnovu Milanovićevog profila. General je svojevremeno rekao:"Žao mi je što je serija prekinuta samo zato što tadašnjem državnom vrhu i Karli del Ponte nije odgovaralo da prikažu srpskog oficira koji brani svoju zemlju."

e-max.it: your social media marketing partner

Sa samo dvadeset godina, Marina Petkuc iz Zrenjanina, nastradala je kod Bačkog Gradišta na povratku s venčanja na kom je bila kuma. Strašnoj sudbini je prethodilo veliko veselje sa preko 200 zvanica. Najveselija je upravo bila nastradala žrtva, koja je bil ai kuma na svadbi. Svi u Zrenjaninu, koji su poznavali Marinu, ostali su u šoku. O njoj imaju samo relči hvale, da je bila dobar đak, pohađala je i nekoliko različitih sekcija u školi. Poslednjem ispraćaju nije mogla da prisustvuje mlada, kojoj je žrtva bila kuma na venčanju, zbog poodmakle trudnoće.

U teškoj saobraćajnoj nesreći u noći između subote i nedelje pored Marine poginuo je i Marinjel Vukovan (49), ujak mlade, dok je još šest osoba, među kojima troje dece, povređeno kad su se sudarila dva automobila kojima su se svatovi vraćali s venčanja.

- Tuga da ne može biti veća. Marina i Klementina su bile nerazdvojne drugarice. Kada je Klementina zatrudnela, odmah je rekla Marini da želi da joj bude kuma. Ali ovo je nepravda, samo što se Marina potpisala kao kuma, nakon nekoliko sati je stradala. Pa gde je tu pravda kad je bila pravi anđeo za sve nas - kaže jedna od Marininih drugarica.

Mirko Stjepanović, Marinin zet, kaže da porodica ne može da prihvati da je više nema.

- Otac je saopštio ćerki Klementini, u dogovoru s porodicom i lekarima, s obzirom na poodmaklu trudnoću, da je izgubila kumu Marinu i ujaka. Prvi dan joj nisu govorili, ali više nisu mogli da kriju. Njoj nisu dali da dođe na sahranu, a i mi smo se složili, jer je teško podnela vest da ih je izgubila. Marina je inače išla u osnovnu školu sa mladoženjom i ona je upoznala Klementinu s njim - kaže Stjepanović, dodajući da porodicu boli što su neki mediji objavili da je njihova Marina bila u vezi s mladoženjinim kumom Davorom Vesićem.

- Ne znam odakle im to. Oni su se upoznali tog dana na svadbi. Marinin otac je umro, mislim kad je ona imala tri godine, ima majku, koja živi u Krnjevi, i sestre. Stalno je bila kod nas i kod druge sestre. Zlatno dete - dodaje Marinin zet.

Za nesreću na putu Temerin - Bačko Gradište navodno je kriv mladin ujak Marinjel, koji je vozio pijan i svojim kolima udario bočno u drugi automobil sa svatovima, pa su oba vozila sletela s puta i isprevrtala se. Među teško povređenim putnicima je i Klementinin brat Kristijan (18).

e-max.it: your social media marketing partner

Lelek i plač majke Milane za sinom, zaledila je krv svim prisutnima koji su došli na poslednji ispraćaj do večne kuće ovog učenika šestog razreda Osnovne škole „Hristo Botev“ u Dimitrovgradu.

Mali Milan pronađen je u utorak obešen kablom na tavanu porodične kuće.

- Srećo majkina! Sine moj, majkina snago, ponos i nado! Majkino si sve. Ja ne mogu bez tebe, doći će majka - odzvanjalo je porodičnom kućom, dok su prisutni nemo posmatrali u kovčeg koji je trebao na poslednji put da odvede malog đaka osnovne škole.

Plakalo je i staro i mlado. Komšiluk je vrištao od bola. Baka Dobrila kaže da ona ne može da dočeka novi dan bez Milanovog: „Dobro jutro, bako.“

- Sirota porodica. Vredni i marljivi ljudi. Celog života crnče, rade da deci stvore - kaže baka Dobrila.



Poslednjem ispraćaju prisustvovali su i Milanovi drugovi.

- Milan je bio sjajan drug i veoma aktivan u školskom orkestru, baš smo se spremali - rekao je njegov drug kroz suze. Učenici su, inače, bili razočarani što se pojavilo svega nekoliko učitelja i nastavnika iz ove škole.

- Čuli smo se tog dana. Rekao je da uči i da je siguran da će položiti engleski. Ništa nije slutilo na tragediju - pričaju njegovi drugovi.

Mališan se obesio gumenim crevom za zalivanje, koje je zavezao za gredu krova, a njegovo telo pronašla je sestra Andrijana.

Prema nezvaničnim informacijama i onome što je moglo da se čuje od meštana, pretpostavlja se da je motiv za samoubistvo najverovatnije bio popravni iz engleskog, koji se približavao.

Od stradalog dečaka su se na Fejsbuku oprostili prijatelji. Neki od njih podelili su njegovu fotografiju uz koju su pisali reči saučešća porodici. „Počivaj u miru, brate moj“, napisao je drug koji je postavio zajedničku fotografiju sa nastradalim trinaestogodišnjakom.

- To je divna, mirna porodica. Majka mu je zaposlena u centru sela, a i otac je veoma vredan. Bio je dete za primer, svoj deci bio je uzor. Ne možemo da poverujemo šta se dogodilo, da onakvog deteta više nema. Porodica je zanemela od šoka otkako se to dogodilo. Hitna pomoć je morala da interveniše dva puta jer je dečakovim roditeljima pozlilo - dodaju komšije nastradalog dečaka.

e-max.it: your social media marketing partner

Ovih dana se pojavilo tajno pismo Slobodana Miloševića koje je pisao u Hagu 2003. godine. U njemu spominje sve o svojoj umešanosti u ubistvo Ivana Stambolića, odgovara na p itanja za pokušaj ubistva Vuka Draškovića, ali spominje i spoje prijateljstvo sa Legijom, kao i biznis sa švercovanjem enormno velikih količina cigareta, nafte, droge itd. 

"To da je Ivan predstavljao opasnost za izbore 2000. godine je čista laž, jer se na izborima uopšte nije kandidovao. Proizilazi apsurd da sam ja, pošto sam mu obezbiedio da 10 godina bude na funkciji koju je sam tražio (direktor Jugoslovenske banke za međunarodnu saradnju) i pošto je postao penzioner, jurio da ga ubijem da me ne bi ugrozio"

"O Ivanovom nestanku obavestio me je telefonom Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Rekao sam mu da podigne sve snage kojima raspolaže, da ga nađu" 

"Neverovatno je da neko u maloj sobi, ispuca sve metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca" 

Milošević je naveo i da je "prvi put u svom životu razgovarao sa bivšim komandantom JSO-a Miloradom Lukoviæem Legijom kada je došao da ga uhapsi 31. marta 2001. godine". Ttvrdi i da "nikada, ni on ni njegovo okruženje, nije imalo veze ni sa kakvom kriminalnom grupom".

Tužilac i istražni sudija iz Beograda posetili su nedavno zatvor u Ševeningenu u želji da od njegovog najpoznatijeg zarobljenika dobiju zvaničnu izjavu povodom više tragičnih događaja koji su se zbili u vreme njegove vladavine. Svojevremeno prvi čovek Srbije i Jugoslavije, Slobodan Milošević, odbio je da to učini, zahtevajući javno snimanje i obraćanje narodu. 

Sudije nisu ništa dobile.

Milošević je ovih dana, tačnije 17. avgusta, u Hagu, ispisao svojom rukom šest stranica pisma. Predao je uredno haškim službenicima koji su pročitali pismo i procenili ga kao nepodobno za objavljivanje u javnosti. Sakrili su ga od svih bez bilo kakvih pravila koja se nalaze u zakonu, a to je da svaki čovek ima pravo na slobodu govora. Ovo pravo je bilo očigledno uskraćeno Slobodanu Miloševiću.

Međutim, po prestanku sa radom ovog suda u Hagu, pojavili su se mnogi spisi, pa među i njima tajno pismo Slobodana Miloševića. Navodno, ono nije imalo kome da se uruči, pošto je adresa porodice bila nepoznata. Država se nije angažovala kako bi se pismo ranije našlo u javnosti. Da se sud nije zatvorio, pitanje je da li bi se ikada njegovo poslednje pismo i pojavilo u javnosti. 

OVO JE POSLEDNJE MILOŠEVIĆEVO PISMO KOJE JE HAG KRIO OD SVETA!

Moje ime je Slobodan Milošević i trenutno se nalazim u pritvorskoj jedinici međunarodnog suda u Hagu.

Optužili su me marta 2001. za izmišljene krivice, samo da bi mogli da me uhapse i isporuče u Hag. 

Sada, 2003. nova optužba ima isti razlog. Hag. Samo ovog puta razlog je da se pokuša da spreči, ili bar umanji, očigledan fijasko lažnog Tribunala, koji služi kao sredstvo rata protiv naše zemlje i naroda. Ali, ovoga puta, za razliku od 2001. paralelno su pristupili terorisanju i moje porodice, zločinačkim progonom moje supruge i sina. Taj zločin nad mojom suprugom i sinom vrši se isključivo zbog borbe koju ovde vodim. 
Da apsurd bude veći (ali i njihova sramota), zločin se vrši nad jednom ženom, suprugom dugogodišnjeg šefa države, profesorom univerziteta i piscem deset knjiga, koje su prevedene na trideset jezika i rasute širom sveta, te ih niko neće moći da uništi ili sakrije kao svedočanstvo pisano u vreme jugoslovenske krize iz nedelje u nedelju, čiju je vrednost vreme potvrdilo, koje Miri služe na čast, a svima nama na ponos. Ne postoji nijedan intelektualac, koji je više digao glas protiv rata, nasilja, primitivizma, eksploatacije, ropstva. Za mir, slobodu i ravnopravnost. I vrši se protiv jednog mladića koji je otvorena i čista srca odlučio da se sam probija kroz život, sopstvenim radom, pameću i sposobnostima i sve činio da pomogne drugima i da njegov grad bude lepši i humaniji. Zločin se vrši nad dvoje ljudi koji su druge ljude zadužili samo svojom dobrotom i humanošću. 
NJihova jedina krivica je što su moja porodica. 

Porodica

Građani Srbije i slobodoljubivi ljudi širom sveta šalju mi izraze podrške i žele pobedu. 
Izgleda da samo režim u Beogradu navija za Haški tribunal i to tako žustro da se ne libi ni terorisanja žene i dece. 
Rekao sam ovoj dvojici, koji su došli da me saslušaju, pet meseci posle mog javnog poziva, da samo kukavice napadaju žene i decu. Ništa sramnije od toga ne postoji. 
Politička, medijska, policijska kampanja koja se vodi protiv mene i moje porodice je najveća sramota koju je neka država mogla sebi da dopusti. Ta sramota, za sve njene učesnike ali i za one koji je ćutke gledaju, postajaće sve veća kako vreme bude prolazilo. 

Beretke

U vezi sa ”razlozima” iz kojih su istražni sudija i tužilac dolazili u Hag, da bude svakome jasno:
Nikada, ni ja ni moje okruženje, nije imalo veze ni sa kakvom kriminalnom grupom. 
Nikakav ”zemunski klan” nije ni postojao dok sam ja bio predsednik. On je direktna posledica ponašanja sadašnje vlasti i uloge koju su grupe i pojedinci imali u izvođenju puča od 5. oktobra 2000. i njihove međusobne sprege. 
Ni ja niti bilo ko iz mog okruženja nije imao nikakve lične kontakte niti poznavao bilo kog pripadnika JSO, popularno poznate kao ”crvene beretke”. 
Verovao sam da se radi o elitnoj antiterorističkoj jedinici, kakvu ima svaka služba. I danas verujem da je najveći broj pripadnika te jedinice to i bio. Ko je među njima bio sa nekom kriminalnom prošlošću ili sklonostima, to svakako bolje zna sadašnji režim jer su upravo takvi upotrebljeni 5. oktobra. 
Moja poseta centru u Kuli 1997. bila je protokolarne prirode i povodom svečanosti, na koju je moj dolazak bio isključivo gest pažnje prema Službi i njenom tadašnjem šefu Jovici Stanišiću, koga sam cenio kao profesionalca i čoveka koji je nastojao da svoj posao obavlja u skladu sa svojom funkcijom.
To, da je sve tamo za mene bilo novo i da je poseta bila protokolarne prirode, može ustanoviti svako ko tu traku sa posete pažljivo i u celini pogleda. 

Legija

Oficira, koji mi je predao raport pred počasnim strojem jedinice, nisam poznavao. Sada je poznato da se zove Luković Legija. Kada je došao da me uhapsi marta 2001. godine čak sam ga zamenio sa oficirom koji je prilikom moje posete Stanišića i mene prevezao xipom od upravne zgrade do vežbališta, koje su želeli takođe da mi pokažu. 
Inače, ni danas ne bih mogao da se setim imena nijednog od oficira koji su mi u raznim prilikama, pred počasnim strojem, predavali raport. U to uključujem i komandante počasnih jedinica Garde Vojske Jugoslavije. 
Prvi put u svom životu razgovarao sam sa Lukovićem Legijom upravo kada je došao da me uhapsi 31. marta 2001. godine. S obzirom na to, tj. na činjenicu da do tada sa njim nikada nisam bio u bilo kakvom kontaktu, niti razgovarao, jedino delo koje sam bio u prilici da mu ”naložim”, bilo bi moje sopstveno hapšenje. 
Jasno je, dakle, da oni koji su upotrebili ljude iz ”crvenih beretki” za moje hapšenje (i druge koji su sa čarapama na glavama preskakali ogradu rezidencije), upotrebljavali su ih i pre toga i posle toga. A to svakako ne bih mogao biti ja. 
Priče o tome da je ta jedinica vršila i poslove mog obezbeđenja su neistinite. Laž. Mene je sve vreme obezbeđivala jedinica javne bezbednosti (a ne DB), čiji je komandant bio Senta Milenković. 

Stambolić

Što se Ivana Stambolića tiče, bili smo dugo godina dobri prijatelji. Razišli smo se politički na 8. sednici CK SKS 1987. godine. Lično nikad nismo bili u sukobu. 
Neposredno posle smenjivanja došao je kod mene da me zamoli da dobije jedno od zaista (i po mom i po njegovom mišljenju) najboljih mesta u SFRJ. Da bude postavljen za predsednika Jugoslovenske banke za međunarodne ekonomske odnose. I dobio ga je. Na tom mestu ostao je više od 10 godina, iako je princip bio da se vrši rotacija. Sve do odlaska u penziju, za koju je ispunio i radne i starosne uslove daleko pre nego što je penzionisan. 
Kao političar bio je veći niz godina potpuno zaboravljen. A priča kako je predstavljao opasnost za izbore je takođe gola laž, jer se na izborima uopšte nije kandidovao. Uostalom, da li se bilo kom kandidatu za tu čitavu deceniju ikada nešto dogodilo? A, on, čak, nije bio ni kandidat. 
Proizlazi apsurd da sam ja, pošto sam mu obezbedio da 10 godina bude na funkciji koju je sam tražio i pošto je postao penzioner, jurio da ga ubijem da me ne bi ugrozio. 
Za mene je posebno neshvatljivo što je njegova porodica spremno prihvatila jednu ovako plitku laž, tako da ispada da im je više stalo da okrive mene nego da saznaju stvarnu istinu o sudbini svoga oca i supruga. 
Ivan Stambolić je bio potpuno zaboravljen političar, pa čak u vreme kada je nestao, i zaboravljen bankar. U čitavoj državnoj i političkoj strukturi i u mom okruženju nećete naći nikoga ko ga je uopšte pominjao čitav niz godina. To i ne čudi, jer sve je to pripadalo vremenu bivše SFRJ, a od 1990. pa nadalje, brige i život uzele su, nažalost, potpuno različit tok. 
Bez uvrede, Ivan Stambolić više nikoga nije interesovao. Nikakvog revanšizma nije bilo ni prema onima koji su ga podržali na 8. sednici. Desimir Jeftić, tadašnji predsednik Vlade Srbije, koji je takođe posle smenjen, bio je čitav niz godina ambasador u Rumuniji. Ivanov najbolji prijatelj i komšija Dragan Tomić, direktor ”Simpa”, bio je sve vreme u državnom i partijskom rukovodstvu. 
Siguran sam da će i on potvrditi da sam njemu lično, posle Ivanove smene, rekao da bih ga smatrao najgorim čovekom ako bi sada Ivanu pošto je smenjen, okrenuo leđa i prestao da bude prijatelj. Stvari su, dakle, potpuno suprotne od priče koju je isfabrikovalo nekoliko žalosnih kreatura. 
O Ivanovom nestanku obavestio me je telefonom Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Rekao sam mu da podigne sve snage kojima raspolaže, da ga nađu. Upoznao me je da su Ivanovi supruga i sin, njegov nestanak prijavili tek po podne iako je on otišao na trčanje još toga jutra - što proširuje i otežava traženje. 
Sve su granice obaveštene, a Vlajko Stojiljković me je kasnije, uveče obavestio da je nekoliko stotina policajaca angažovano u potrazi. Insistirao sam da se sve snage upotrebe i da ga što pre nađu. Sigurno je da većina tih policajaca i danas radi u MUP-u i o tome može da da sve podatke. 
Iz svega što me je Vlajko Stojiljković obaveštavao, ništa što je moglo biti preduzeto nije propušteno da se preduzme. 

Drašković

Pošto mi je istražni sudija prilikom predstavljanja sebe i tužioca i razloga zbog kojih su došli, pomenuo i vezu sa ”pokušajem ubistva Vuka Draškovića” želim i o tome da kažem nekoliko reči. 
Nikad nisam poverovao da je to što se u Budvi dogodilo bio stvarni pokušaj ubistva, jer je neverovatno da neko u maloj sobi, ispuca sve metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca. Verovao sam da je to učinjeno da bi ga neko zaplašio ili da je sa svojim smislom za ulogu žrtve režima, to sam izmislio, da na sebe skrene pažnju. Nije teško pretpostaviti kome je takav incident mogao da odgovara, ali je sasvim jasno da nije bio u interesu tadašnje vlasti. naprotiv. 

Cigarete

Nije mi poznato da je DB Srbije u Crnoj Gori imao bilo kakvu aktivnost osim prikupljanja podataka o švercu cigareta na teritoriju Srbije. Rade Marković mi je čak pokazivao snimke iz vazduha predela koji se zove Mehov krš, a nalazi se na teritoriji Srbije, na granici sa Crnom Gorom, sa objašnjenjem, da prema njegovim saznanjima tuda ide, nekim sporednim putevima, šverc cigareta i da se tu i skladišti. Tada je pripremana akcija da se u pogodnom trenutku pohapse šverceri i zapleni roba. 
Nije mi poznato da li su ti snimci napravljeni iz aviona ili helikoptera, policijskih ili vojnih, niti su me takvi detalji interesovali. 

Helikopteri

Nikada nisam razgovarao sa Pavkovićem o prebacivanju nekakvih ubica i agenata iz Crne Gore. Neverovatno je da se vrhovni komandant bavi prebacivanjem nekakvih tajnih agenata i to po celoj liniji komandovanja od načelnika generalštaba pa nadole. 
Istina je samo to da sam uvek insistirao da službe sarađuju i da napuste praksu međusobnog rivalstva, pošto službe nisu ni moje ni njihove već državne i za državu treba da rade, u skladu sa zakonom. O tome je, uostalom, na ovom nelegalnom sudu, govorio i general Aleksandar Vasiljević. I to kao svedok optužbe. A Rade Marković je i ovde i pred dva skupštinska odbora svedočio kakvo su sve nasilje i bezakonje nad njim primenili da bi me za nešto optužili. 
Jedino pominjanje helikoptera, koga se sećam, bilo je u vezi sa incidentom niskog preleta jednog helikoptera iznad Belog dvora (što je bilo zabranjeno), kada je samo prisebnošću oficira VJ, nadležnog za zaštitu Belog dvora, izbegnut tragičan ishod, odnosno obaranje tog helikoptera. 
U toku dana je ustanovljeno da se radilo o helikopteru kojim je neki... teški bolesnik iz Republike Srpske prevezen na obližnji VMA. 

Istraga 

Zahtevao sam od istražnog sudije i tužioca da saslušanje bude javno i da mogu da uvedu čak i otvoreni telefon, da može ko god želi da me pita šta želi. Objasnili su da to nije moguće po zakonu, dok traje istraga. To sam uvažio i tražio da donesu odluku da trake budu objavljene po završetku istrage, jer tada za to ne postoje nikakve smetnje, da istraga, pošto se završi, bude ugrožena. 
Ni to nisu prihvatili, iako su upravo oni, ona službena lica, koja po zakonu odlučuju o tome, što nije bilo sporno ni za mene ni za njih, ni za moje pravne zastupnike.
Sadašnja vlast zakone upotrebljava kao izgovor za stvarno bezakonje i tiraniju. 
Ništa novo!
Još 1742, Monteskije: ”Nema svirepije tiranije od one koja se sprovodi pod štitom zakona i u ime pravde.”
U celoj toj prljavoj operaciji spasavanja fijaska ovog nelegalnog Haškog suda, najsramniji element predstavljaju napadi na moju suprugu i sina. 
Rekao sam istražnom sudiji, kada mi je doneo traku, da istragu treba da popuni i zlatnim polugama, deviznim rezervama, vilama u Švajcarskoj i ne znam čime sve, o čemu su davane razne izjave i opširno pisala štampa. Pa posle ”zaboravila”. 
Pitao sam i: ”Zar vas nije sramota?” Nisam dobio odgovor.
A svojoj supruzi i sinu, Miri i Marku, koje su na ovako podao način od mene odvojili, želim da poručim: ”Život je kratak da im se zahvalim na njihovoj dobroti.”

 

e-max.it: your social media marketing partner

Telo Jelene Stevović su pre nekoliko godina pronašle spasilačke ekipe u blizini obale Crnog jezera. Slučaj su odmah prijavili policiji. Ljudi koji su zatekli ovaj stravičan prizor, ostali su u šoku kada su na obali jezera videli da je devojka bila trudna. 

Prema svim informacijama koje su dolazile iz kruga porodice i prijatelja, ona se na ovoj odlučila na samoubistvo iz razloga što joj otac njenog nerođenog deteta nije uzvratio ljubav.

Iza nesrećne devojke ostala je devojčica Dejanaiz njene vanbračne veze koja je prekinuta dve godine pre samoubistva. Prema priči meštana, ona se često svađala sa Dejaninim ocem, zbog čega je rešila da ga napusti i ostavi samog sa ćerkom.

Put je nanosi kod rodbine u Podgoricu. MIslila je da se smiri i nađe posao, ali dok je radila u kafiću, sreće brata njenog pokojnog kuma kriminalca. Familija priča da ju je on i skoristio kao vezu za nekoliko nedelja, pa potom prkeinuo da odgovara na njene pozive.

Nakon svega toga, ona je pokušala je da se vrati svojoj kući na Žabljaki, ali nije našla podršku Dejaninog oca koji ju je istog momenta izbacio iz kuću. Komšije kažu da je scena bila uznemirujuća, sa malim detetom koje je plakalo na kapiji. Odbačena je od svih, Jelena je odlučila da svoj život prosto okonča skokom u Crno jezero.

U novčaniku je ostavila svoje oproštajno pismo, naslovljeno na oca deteta koje je nosila. U njenoj poslednjoj poruci piše:

"Volela sam te i voleću te i tamo gde idem. Kad prođeš pored moje Dejane, poljubi je, jer svoje čedo nećeš moći. Zbog tebe odlazim u smrt", stoji u poruci koju je ostavila nesrećna devojka.

Njeni roditelji žive u selu Borje kod Žabljaka. Bave se poljoprivredomi koriste socijalnu pomoć. Jelena se nikada nije njima obratila za pomoć iz nepoznatih razloga. 

Međutim, nakon što je saznao za ovu užasnu tragediju, Jelenin brat Uroš, inače, učenik četvrtog razreda gimnazije, ostavio je poruku na svom ličnom Fejsbuk profilu. U poruci piše:

"Draga sestro, ti si me podigla, a ja nisam mogao da ti vratim. Vratiću ti tako što ću stalno dolaziti na tvoj grob"

Jelena ima i sestru, kojoj se pre samoubistva, kako saznajemo, takođe obratila za pomoć. Od nje nije naišla na podršku.

BONUS VIDEO:

e-max.it: your social media marketing partner

Nravno, svaka politička misao sa sobom nosi jedan  demokratski pokret mladi, koji što zbog ideala, što zbog pobuda, prelaze iz jednog normalnog života u onaj politički. Međutim, Aleksandar Vučić je u svojoj stranci stvorio pravu jednu enigmu u vidu svojih "omladinaca". Otprilike, dovoljno je reći da to izgleda kao jedna velika parodija u odnosu na ono kako zaista treba da izgleda. 

Sada imamo slučaj da na našim najvećim državničkim funkcijama, tamo gde treba da sede budući predsednici, ambasadori i slično, pronalazimo mlade ljude bez radnog iskustva. Oni su u stranci zbog lične koristi, a zbog njihovog delovanja su i nagrađeni sa ovim pozicijama i velikim platama. Dok ostali mladi ljudi koji završe fakultet, moraju i po nekoliko godina da čekaju kako bi se zaposlili u državnim ustanovama. A da, zaboravili smo, navodno je zabranjeno zapošljavanje

NJEGOVO IME JE NEMANJA MANJAK

Nemanja Manjak ima samo 30 godina, a zaposlen je več kao zamenik generalnog direktora u JKP “Zelenilo” u Beogradu. Kako kaže pouzdan izvor iz Vlade Srbije, on  je blizak saradnik ministra uutrašnjih poslova, Nebojše Stefanovića. Da ne kažemo, porodičan prijatelj

Prema spisima iz Agencije za borbu protiv korupcije i spisku odbornika Grada, Nemanja je odbornik u Skupštini Beograda. Kao odbornik ima platu od  17.000 dinara, ali na svom imenu ima BMW star samo godinu dana. Ranije je radio u “Koridorima Srbije doo” na poslovima koordinacije, komunikacije i uspostavljanja odnosa sa eksternim klijentima. Plata mu je bila nešto veća od 95.00o dinara.

NJENO IME JE MIRA KNEŽEVIĆ

Mirjana ima samo 27 godina, a već radi kao posebna savetnica ministarke Zorane Mihajlović. Inače, Kneževićeva je supruga Aleksandra Jovičića, narodnog poslanika Srpske napredne stranke. Na njihovoj svadbi 
početkom oktobra prošle godine, bili su Zorana Mihajlović sa sinom, Siniša Mali sa suprugom, Nebojša Stefanović sa suprugom, Zoran Babić sa suprugom, Radomir Nikolić sa suprogom i Bratislav Gašić.

NJEGOVO IME JE GORAN ĐIKANOVIĆ

Goran Đikanović je rođen 1984. godine, a trenutno sedi u fotelji odbora direktora AD “Bačka Sivac” – u restrukturiranju kao član odbora direktora. Pouzdan izvor iz vlade Srbije kaže da je on ranije radio u kabinetu prvog potpredsednika Vlade, Aleksandra Vučića, na predstavkama građana. Naš izvor dodaje da je Đikanović trenutno “projekt koordinator” u Generalnom sekretarijatu u Vladi Srbije.


NJENO IME JE JOVANA JOVANOVIĆ


Jovana Jovanović, 1987. godište, sedi u fotelji odbora direktora AD “Sebe – Tamiš” – u restrukturiranju.

Izvor iz Vlade dodaje da je Jovanovićeva, kao i njen kolega Đikanović, ranije radila kao savetnica u kabinetu prvog potpredsednika Vlade, Aleksandra Vučića.

NJENO IME JE MILICA JANKOVIĆ

Milica je rođena 1984. godine, a već sedi u fotelji odbora direktora, ali u AD “Mala Bosna” – u restrukturiranju. Kao po ključu, naš izvor dodaje, Jankovićeva je pre direktorske fotelje sedela u kabineta prvog potpredsednika Vlade, Aleksandra Vučića gde je radila na poslovima koordinacije, a od 2013. godine, radi kao svetnica u Ministarstvu poljoprivrede.

NJEGOVO IME JE DANILO CICMIL

Danilo je rođen 1986. godine, savetuje Aleksandra Vučića. On je takođe i šef radne član Nadzornog odbora u “Air Serbia” i član Nadzornog odbora u “Fiat automobili Srbija doo”. Pored Cicmila, u Nadzornom odboru “Air Serbia” sede još i Siniša Mali, gradonačelnik Beograda kao i Suzana Vasiljević, Vučićeva savetnica za medije. Na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije nije objavljena Cicmilova imovinska karta.grupe sa Al Ravafedom, 


NJENO IME JE NEDA GALIĆ

Neda ima samo 30 godina, a već radi kao savetnica u Ministarstvu privrede, a ima i fotelju u Nadzornom odboru “Fiat automobili Srbija”.


NJEGOVO IME JE MARIO MALETIĆ

Mario ima 32 godine, a ranije je bio koordinator SNS botova, a nedavno je napredovao do mesta savetnika ministra pravde. Pažnju javnosti skrenuo je na sebe kada se na svom Tviter nalogu pohvalio svojom “muškošću”.

Podsetimo da je u Selakovićevom kabinetu zaposlen i Nikola Savić (27) koji je u javnosti postao poznat kada je na svoj Fejbuk profilu objavio fotografiju snajpera sa kojim je ubijen Zoran Đinđić.  

NJEGOVO IME JE SIMO ČULIĆ

Jedan od najmlađih pulena naprednjaka, sa svojih 26 godina radio kao savetnik za medije predsednika Tomislava Nikolića.


NJEGOVO IME JE RELJA OGNJENOVIĆ

Relja Ognjenović, 1990. godište, zaposlen je kao član opštinskog veća Opštine Voždovac zadužen za saobraćaj (!). Kako saznejmo, Relja ima platu od 97.000 dinara i pozamašan dosije u policiji. On je, inače, javnosti postao poznat kao jedan od najboljih drugova maloletnog sina premijera Vučića, Danila, sa kojim često izlazi u noćne pijanke po najskupljim beogradskim splavovima.

Znamo svi, ovakvih situacija ima svuda po Srbiji, u svakom manjem ili većem gradu. Ali, na državnom nivou, kada se odlučuje o celoj naciji, malo je preterano zapošljavati ovakve ljude. Šta im je stručnost? Koje je njihovo zvanje? Gde su nam doktori, inženjeri, pravnici, ljudi koji su diplomirali fakultet političkih nauka sa prosekom iznad devet? Zašto se oni ne nalaze na ovakvim pozicijama? Oni bi radili i za manju platu od 100.000 dinara, plus ne bi obavljali milion drugih poslova sa strane, kao što verovatno to rade ovi omladinci napredne stranke. 

Dobrodošli u Srbiju, ovde budućnost nije svetla!

e-max.it: your social media marketing partner

Misterija zlatnog prstena kraljice Teodore, majke cara Dušana, traje gotovo ceo vek, otkad je iskopan u manastiru Banjska kraj Zvečana. Izuzetni primerak nemanjićkog nakita zaobišle su bezbrojne turske pohare tokom 800 godina dok je počivao u tmini kraljevske grobnice, a igrom sudbine ponovo je zablistao na svetlu dana 1915. usred pakla Prvog svetskog rata.

Nažalost magični Teodorin prsten, jedan od najlepših spomenika srpske srednjovekovne umetnosti i zanatstva i danas počiva u tami. Doduše, ne u grobu, već u depou beogradskog Narodnog muzeja koji je zatvoren pre više od deset godina, a kad će proraditi – niko ne zna. Za to vreme Teodorin prsten imao je samo jedan kratak izlet, kad je 2004. prikazan u njujorškom Metropoliten muzeju kao jedan od najvrednijih i najlepših eksponata iz Vizantije, kako ljubomorni Zapad zove Istočno rimsko carstvo.

Stručnjaci za srednji vek kažu da je još uvek misterija ko je i zbog čega usred nemačko-austrijsko-bugarske agresije na Srbiju 1915. naredio iskopavanja u manastiru Banjska, koja su dovela do otkrića kraljevskog prstena.

Poseban značaj prstenu daje heraldički simbol dvoglavog orla i jedinstvena urezana formula „Kto ga nosi pomozi mu Bog“

– Cilj iskopavanja u zadužbini i mauzoleju kralja Milutina, u koji je car Dušan sahranio i voljenu majku, najverovatnije je bila potraga za legendarnom riznicom u manstirskim temeljima – kaže Branka Ivanić, muzejski savetnik u beogradskom Narodnom muzeju.

– Na to upućuju beleške visokih državnih službenika koji su rukovodili žurnim iskopavanjima u manastiru kome su se približavale neprijateljski vojnici. Ona danima nisu donosila rezultate, a onda su na brzinu okončana čim je pronađen Teodorin prsten.

Stručnjaci naglašavaju da je ovaj komad nakita izuzetan primerak srednjovekovnog zlatarstva, koje je cvetalo u Novom brdu i Trepči, ali da nije običan ukras. To su već na prvi pogled shvatili i tragači za Milutinovim blagom, koji su ga pronašli u starom grobu u priprati manastirske crkve.




Kad su videli dvoglavog orla na glavi prstena zaključili su da je reč o grobu visokog velmože, a kad su otkopali karličnu kost shvatili su da je reč o ženi. Sinulo im je da su tu pronašli grob kraljice Teodore, a prsten je odmah odnet regentu Aleksandru, koji je po svemu sudeći prisustvovao iskopavanju. Kosti su brižljivo prikupljene i uz prisustvo sveštenika sahranjene u oltaru. Nažalost, danas ne znamo da li se one i danas tamo nalaze, jer rezultati višedecenijskih iskopavanja u Banjskoj ni danas nisu dostupni javnosti – kaže Branka Ivanić.

Od Kosovske bitke do danas manastir Banjska bezbroj puta je prekopavan u potrazi za legendarnim „banjskim zlatom“ – riznicom kralja Milutina, koja je tu postojala ne samo po legendi, već i prema istorijskim izvorima. Nažalost manastirski hram Svetog Stefana, grobna crkva kralja Milutina i kraljice Teodore, danas ne izgleda mnogo bolje nego posle oslobođenja u Balkanskim ratovima. O oronuloj carskoj lavri danas brine samo iguman Danilo, istovremeno starešina i jedini kaluđer Banjske.

U Narodnom muzeju ističu da je veoma malo sačuvanih zlatnih prstenova visokog ranga u Srbiji i da Teodorin nema premca. Njegova vrednost, u vreme kad je napravljen, odgovarala je vrednosti dvogodišnjeg poreza koji je plaćalo seosko domaćinstvo.

– Poseban značaj prstenu daje heraldički simbol dvoglavog orla i jedinstvena urezana formula „Kto ga nosi pomozi mu Bog“. Taj zaštitni natpis istovremeno ga čini i hrišćanskim i magijskim, a dodatnu moć mu daju vukovi izgravirani na karikama. Ovakvo prstenje smeli su da kuju samo posebni majstori kovači – kaže Branka Ivanić.

U srednjovekovnoj Srbiji koja je opisivana kao zemlja zlata bilo je mnogo dragocenog nakita, ali prsten kao Teodorin nije mogao svako da nosi. Istočnorimskog dvoglavog orla imao je pravo da koristi samo onaj ko je u rodu s carskom porodicom.

– Nemanjići su bili prvi među balkanskim vladarima koji su se orodili s carskom kućom Paleologa i dobili pravo da koriste simbol imperijalnog dvoglavog orla „koji zakriljuje i istok i zapad“. Ni zaštitni natpisi nisu retki na prstenovima, ali obično se odnose na konkretnu osobu, dok Teodorin prsten ima magičnu formulu koja se, bar na prvi pogled, odnosi na bilo kog nosioca. Zato ga je kralj Aleksandar Karađorđević kao amajliju nosio na zlatnom lancu za sat, što su zabeležili njegovi savremenici – otkriva Branka Ivanić.




Međutim, malo je poznato da se jugoslovenski kralj posle nekoliko godina odrekao nemanjićkog prstena uveren da taj nakit nosi zlu kob.

– U upisnoj knjizi Narodnog muzeja iz 1926. stoji da je „prsten iz Banjske“ ovoj ustanovi poklonio advokat Blagoje Barlovac, potomak jedne od najuglednijih srpskih porodica, čije poreklo vodi s Kosmeta. Istraživači Narodnog muzeja otkrili su da ga je on dobio od sujevernog kralja Aleksandra, ali ni Barlovac ga nije zadržao već ga je u tajnosti poklonio muzeju – kaže naša sagovornica.

Nedugo zatim darodavac je preminuo, a legendama o prstenu pridružila se i ona da ne sme da ga nosi ruka nedostojna Nemanjića.

e-max.it: your social media marketing partner

GALERIJAMA Srbije "stupa" đeneral Božidar P. Terzić, zaslužnik, iz nacionalnog sećanja nezasluženo skrajnut u zaborav. Serijom izložbi po gradovima Srbije odužuje mu se Muzej rudničko-takovskog kraja, Terzićevog zavičaja. Njeni autori su kustosi tog muzeja, istoričari Irena Mandić i Aleksandar Marušić.

- Tražili smo svaki podatak iz istoriografski bogatog života vojskovođe Terzića u fondu Vojnog muzeja, Istorijskog muzeja Srbije, Narodnog muzeja u Čačku, Arhiva Srbije, Arhiva SANU, Vojnog arhiva, Centra za bibliotekarstvo i Vojne akademije - objašnjava Marušić.

Sada celovit i detaljan, zahvaljujući kustosima, životopis Božidara Terzića svedoči o ličnosti koja se nimalo nije razmetala stečenom slavom i zaslugama, naprotiv. Potvrđuje to i ocena Terzića od srpske i svetske vojničke legende, vojvode Živojina Mišića. 

"On je brzo shvatljiv, dosta bistar, vrlo postojan i nepokolebljiv; u službi je vrlo primetan, tačan i marljiv i vrši je sa voljom; pouzdan oficir; potpuno je zdrav, dovoljno je okretan i za službu uopšte upotrebljiv; savete i pouke vrlo rado prima; naravi je tihe, druželjubiv, vladanja je opšte primernog", doslovno je zapisao Mišić.

Terzić je rođen 7. septembra 1867. u Gornjem Milanovcu, Višu školu Vojne akademije završava 1894. kao drugi u rangu.

- Elitni oficir, major Terzić postaje 1905. ađutant kralja Petra Prvog. Sa vojvodom Radomirom Putnikom radi plan odbrane od Turske. Po objavi rata Austrougarske, načelnik je Štaba Prve armije, pa Štaba Mačvanskog korpusa. U Kolubarsko-suvoborskoj bici, Šumadijska divizija razbija najjači austrijski korpus i odbacuje ga preko Drine. Kao pukovnik, Terzić na čelu svoje divizije pobedonosno ulazi u Beograd 2. decembra 1914. Rekonstrukcijom Vlade Nikole Pašića, 6. decembra 1915. postaje ministar vojni, a u čin generala unapređen je 1916. I u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca obavlja odgovorne dužnosti. Terzić umire u Beogradu 29. septembra 1939. Sahranjen je u svom Milanovcu, u porodičnoj grobnici. Zavičajna opština ga je još za života proglasila počasnim građaninom...

VITEŠTVO Terzića dokazuju spomenice: Albanska, Svetoandrejske skupštine, Srpsko-turskog rata "Osvećeno Kosovo 1912" i rata za oslobođenje i ujedinjenje 1914-1918,Takovski krst, Spomen-krst 1913, Karađorđeve zvezde, Orden Svetog Save I reda, Orden Jugoslovenska kruna, Medalja kralja Petra Prvog Karađorđevića, francuski Orden Legije časti, italijanski Krune I stepena, engleski Saint Michael and Saint George, grčki Tetoes Ketaj, albanski Skenderbeg I reda, dva poljska - Polonia Restituta I reda i Orden Kavaljerskog reda, dva čehoslovačka - Beli lav i Ratni krst Valečni, Rumunska zvezda I reda...

e-max.it: your social media marketing partner

U gradu Sirbinu, kako ga naziva Strabon i kako se stvarno zvao, a Grci su ga prekrstili u Ksantos, u pokrajini Lici, Mala Azija, nađen je uklesan na velikom kamenu srbski zakonik iz osmog veka pre Hrista. Zakonik je uklesan na srbskom jeziku i na srbici, tako da se može bez mnogo truda čitati.

U Lici maloaziskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persiskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone.

Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova . Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana, koje je Sarpedon doveo sa Krita i naselio u Lici . Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta .

Stari Zakonik lički, koji je bio uklesan u kamenom obelisku u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu.

Izgled ovog spomenika možete videti u samom tekstu. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka. Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitan je u celosti od strane Svetislava Bilbije, uz tumačenje drevnog srbskog jezika i pisma iz Lidije i Likije.

Bilbija je najpre protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke (str. 44 navedene Kalinkine knjige, sa 34 iskaza koje je Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srbskim jezikom

Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao „Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like – Likije pre 2600 – 2800 godina“, a kasnije je protumačio čitljive delove zapisa i sa drugih strana. Taj radni materijal je objavljen u zborniku „Catena Mundi“, pod naslovom „Obelisk iz Ksantosa – Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba“, gde su iskazi prikazani u obliku odredbi zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi.
Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika, koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof. Radomir Đorđević.

Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svome sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su: (1) O upravljanju državom – zadatak države; (2) Humanitarne dužnosti države; (3) Sloboda zanimanja i rada; (4) Običaji i zakoni; (5) Izbor i osobine vođe; (6) Dužnosti boraca; (7) O neprijatelju i njegovom činjenju; (8) Mudre izreke i saveti; (9) Saveti predaka poljodelcima; (10) Saveti kopačima zlatne rude; (11) Lekarski saveti; (12) Krivična dela, postupak i kazne; (13) Vaspitanje dece; (14) O hrani i njenoj pripremi; (15) O hrani i kako se hraniti; (16) Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti. Radi sticanja utiska o sadržaju zakonika sa obeliska u Sirbinu, navešćemo ovde pojedinačno samo neke od odredbi (one nose Bilbijine oznake strane i reda).

e-max.it: your social media marketing partner
Strana 4 od 6

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin.

Go to top