Društvo

Društvo (197)

Srpski doktor, prof. dr Dino Tarabar osmislio je prvi u svetu potpuno nov pristup u lečenju najtežih pacijenata koji boluju od ulceroznog kolitisa, zapaljinske bolesti creva, koje zahvata debelo crevo.

 

Dr Tarabar, koji je inače gastroenterolog u Vojnomedicinskoj akademiji i bavi se lečenjem obolelih od kronove bolesti i uleceroznog kolitisa, za svoj pronalazak je od svojih evropskih i svetskih kolega dobio priznanje kakvo nikad do sada nije dobio ni jedan lekar sa ovih prostora.

 

Naime, na ideju o novoj kombinaciji lekova (jednog starog imunosupresiva i novog biološkog leka) dr Tarabar je došao tako što sadašnja terapija za najteže pacijente nije davala dobre efekte. Od tih medikamenata mnogi pacijenti su dobijali razne infekcije, sepsu, a pojedini su čak i izgubili glavu.

 

- Pre par godina pojavio se lek "vedolizumab", biološka terapija koja daje efekte, ali nije namenjena najtežim formama bolesti. Onda mi je sinula ideja da uzmem stari dobri lek "ciprosporin" koji sapda u imunosupresive, a koji smo koristili pre deset do 15 godina. Ideja mi je bila da sa njim dovedem pacijente u remisiju (stanje odsustva aktivnosti bolesti), svedem oblik oboljenja na manje težak, a za koji je "vedolizumab" registrovan - objašnjava na početku prof. dr Dino Tarabar.

 

Kombinaciju je osmislio, ali nije znao kako sve da realizuje. Lek nije imao, a ni u Srbiji se nije davao o trošku osiguranja. Jedina opcija bila mu je da se obrati japanskoj farmaceutskoj kući, koja pravi taj lek. To je i uradio i poslao im molbu da bi uradio akademsku studiju.

 

- Tražio sam im donaciju za 15 pacijenata u vrednosti od 300.000 evra. Objasnio sam im da bi studija trajala godinu dana, preložio im protokol. Za divno čudo ideja im se svidela i odobrili su mi donaciju - prepirčava dr Tarabar.

 

Slučajnost ili ne, ali na istu ideju nekoliko dana kasnije dolazi još jedna gastroenterolog. Federer među lekarima. Reč je o vrhunskom gastroenterologu koji radi u jednoj poznatoj klinici u Njujorku - Žan Fred Kolombel. I on se, kao i dr Tarabar, obratio Japanskoj farmaceutskoj kući sa istim zahtevom.

 

Ali imao je šta da čuje. Dobio je izvinjenje od Japanaca, koji su mu objasnili da je prvi na ideju došao srpski lekar dr Tarabar i da su njemu odobrili donaciju.

Iako se dr Tarabar i Žan Fred znaju, američki kolega je ovu vest korektno prihvatio.

 

Studija dr Tarabara krenula je u januaru 2017. godine, kada je prvom pacijentu dat lek, po protokolu koji je osmislio dr Tarabar.

 

- Osam dana sam davao "ciprosporin" intravenski i ako je pacijent dobro reagovao, dobijao je isti taj lek oralno narednih osam nedelja. Kada sam krenuo pacijentima da dajem oralno lek, istog dana su počinjali intravenski da dobijaju biološku terapiju, medikament za koji sam dobio donaciju od japanske farmaceutske kuće. Dobijali su ga onda nakon 2 nedelje, pa posle 6 nedelja i kasnije na osam nedelja, jer je leku potrebno 8 do 10 nedelja da počne da deluje. Poslednji pacijent uključen je u studiju u avgustu prošle godine - objašnjava doktor.

 


A rezultate koje je dobio bili su vrhunski. Nijedna kombinacija lekova do sada nije dovela do tako fantastičanih rezultata.

 

Od 17 pacijenata koji su bili uključeni, dvoje nije reagovalo na prvi lek, jedan je ispao u 20 nedelji i morao je biti operisan. Ostalih 14 pacijenata bilo je odlično.

- Više nisu bili u bolnici, nisu krvarili, nisu imali bolove, visoku termperaturu. Nisu morali da trče u kupatilo, nisu izgledali kao da su bolesni i vratili su se svojim poslovima - kaže dr Tarabar.

 

O ovom dostignuću čuli su mnogi lekari u svetu, a postoji i jedna anegdota.

 

- Mlađi kolega dr Tarabara, dr Milenković bio je u Belgiji gde su se održavala predavanja. Na jednom od njih predstavili su težak slučaj ulceroznog kolitisa.

 

Belgijanac, koji je držao predavanje, pitao je publiku kako bi lečili takvog pacijenta. Milenković se javio i odgovorio da bi lečio kombinacijom lekova koje je dr Tarabar osmislio. Na to su se mnogi između sebe pogledali, i upitali šefa da li je to kombinacija lekova koje je Žan Fred (lekar iz Njujorka) osmislio. Na to je on odgovorio da nije, već da to rade Srbi.

Dr Tarabar je prijavio rad o ovoj svojoj ideji na Evropskom kongresu u Beču, na kojem mu je rad ušao u deset najbolji. Prijavio se i na svetski kongresu, koji će se na leto održati u Americi. Za oba kongresa dr Tarabar je dobio poziv da održi oralna predavanja, što do sada niko nikada iz Srbijie, pa čak ni iz okruženja, nije imao tu čast. U Americi će pred 20.000 gastroenterologa održati predavanje.

Nakon što je o neverovatnom pronalasku obaveštena i direktorka Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, dr Tarabar je dobio obećanje da će se biološki lek "vedolizumab" uskoro naći na pozitivnoj listi lekova i da će ga pacijenti dobijajti besplatno.

Dobro obratite pažnju, ovo je izbor deset najagresivnijih rasa pasa protiv kojih čak ni vukovi nemaju nikakvih šansi!

Na popularnoj Facebook stranici “Samo kod nas” objavljena je neobična fotografija nastala, kako se navodi za vrijeme jedne maturske proslave.

Nije navedeno gdje je fotografija nastala.

No, na kraju to nije ni bitno kada je riječ o ovoj fotografiji.

“Maturantica i ponosni roditelji” – potpis je ispod slike.

Naravno pažnju je privukao način na koji se djevojka obukla. Nemamo komentar.

Pogledajte i ostale fotografije.

Sa tvrdnjom da su „Rusi i Srbi braca zauvek“ složice se skoro svaki Srbin. Isto se može reci i za vecinu Rusa. Srbija je jedna od malobrojnih zemalja na svetu u kojoj se uvek obraduju gostima iz Rusije.

Na izložbi Amerikanke Eme Fik (23) možete izmedu ostalog da vidite zašto nema boljih baka na svetu od srpskih, kakvog je ukusa "moravska" salata, kako izgleda pravi svinjokolj i zašto su srpski manastiri najlepše mesto na svetu

Ime joj je Ema Fik (23) i rodom je iz Luizijane, a kada se pre godinu i po dana preselila u Srbiju da istraži kako je jedan Srbin spasao njenu porodicu pomogavši im da za vreme Drugog svetskog rata iz Beča prebegnu u Ameriku, nije ni sanjala da će se do te mere zaljubiti u Srbe i Srbiju da neće poželeti da je napusti.

Ova Amerikanka je devet meseci živela u Novom Pazaru, Beograd je zavolela kao svoj rodni grad, baš kao i - Zrenjanin, Novi Sad, Suboticu, Valjevo, Niš... 

- Kroz detalje, koje vi možda ne vidite, jer ste jednostavno na njih navikli, a poput - srpskih specijaliteta, interesantnih prodavaca koje svakodnevno srećete na pijacama, predivnih manastira, katedrala, živopisnih krajolika i običaja opisala sam koliko volim Srbiju i Srbe. Projekat kojim sam se pozabavila "hvata" srpski identitet kroz ilustracije detalja, a kada se posmatra kao celina dobija se kompletna slika života u Srbiji iz perspektive jedne obične Amerikanke - ispričala nam je pred otvaranje izložbe nasmejana Ema okružena ilustracijama među kojima nam posebnu pažnju privlači ona na kojoj je detaljno prikazano kako se priprema tradicionalna srpska kafa i obavlja svinjokolj u jednostavna četiri koraka.

- Ilustracije su samo deo onoga što sam doživela u Srbiji. Srbi su veoma topao i otvoren narod! Ja jednostavno nemam reči kojima bih mogla na bolji način da vas opišem osim da ste predivni! Odista, divim se balkanskom umeću življenja. Uprkos teškoćama uspeli ste da sačuvate svo svoje blago na Zemlji, pa čak i da ga podelite s drugima - priča nam srdačna Ema dodajući da je pored istraživanja porodične istorije, u Srbiju stigla i kako bi kao stipendista Fulbrajtovog programa predavala engleski jezik.

Interesantno je da je Ema pre dolaska u Srbiju veoma malo znala o našoj zemlji, a onda ju je prema sopstvenom priznanju do te mere upoznala da su u njene "isečke" ušli detalji poput priče o baki Bosiljki koja je toliko draga da ljubi decu u kosu, i izdržljiva da sa pijace nosi torbu tešku 30 kilograma.

- Predlažem svim posetiocima da pogledaju kako sam se provela na pečenju čvaraka na festivalu u Valjevu i još mnogo toga... - ističe ova umetnica prihvatajući naš predlog da nas sprovede kroz radove koji će biti izloženi i na taj način najbolje objasni zašto voli Srbe i Srbiju.

Sve to, uz par reči na srpskom...

Poznati glumac ispricao nam je šta mu je najveci izazov u sinhronizaciji filmova, zašto ga ne zovu u TV projekte, kao i to da li bi živeo na selu.

Nikola Ðuricko je poslednjih mesec dana bio preokupiran radom na filmu "Ledeno doba", koji se u biskopima prikazuje od 14. jula, a u kojem je pozajmljivao glas mamutu Meniju.

Zbog cega volite da radite sinhronizaciju animiranih filmova i šta ona za vas predstavlja?

- Nije u pitanju ljubav, naravno da uživam u oživljavanju lika koji nije covek, ali ima sve karakteristike coveka, ali pre svega, moj motiv je dobra zabava.

Kakav je mamut Meni i koliko vam je bilo teško da životinju karakterno predstavite?

- Meni je pomalo plašljiv, tacnije obazriv, ali ima u sebi avanturisticki duh. Ono što je kod Menija zanimljivo jeste da je on mamut koji je težak desetine tona i može biti jako opasan ukoliko to odluci, ali do toga ipak ne dolazi.

Šta je najveci izazov u filmovima gde pozajmljujete glas?

- Ono što je najteži deo sinhronizacije je to što mi, glumci, moramo da ispratimo unapred recene fraze u odredenom vremenskom intervalu.

Da izgradi kuću za jedan dan, ne zaliva ploču i plaća majstore koji će raditi mjesecima san je svakog domaćina. Ovaj san je lako ostvariv, jer je takva tehnologija već izmišljena i godinama se primjenjuje u Kanadi, SAD i Rusiji. Riječ je o građevinskim panelima koji već imaju ugrađenu izolaciju, dimenzije se prave po porudžbini i sklapaju za jedan dan!

Nova tehnologija je stigla napokon i u Srbiju, a prve takve kuće u izgrađene su u Bačkoj.

Proces izgradnje je stostruko brži, a benefiti su mnogo veći nego kod klasične gradnje. Konačno, evo o kakvim se tačno kućama radi!

U pitanju su kuće od tzv. sip odn. sendvič panela. U Srbiji su najtraženije one od 60 kvadrata zbog ekonomske situacije, a velika prednost je što mogu lako da se dograde i prošire.

Materijal je jeftin, jer je u nosiocu konstrukcije stiropor, pa se ne radi dodatna izolacija. Sip panel je vrsta gotovih građevinskih ploča za montažnu gradnju.

Ploče se sastoje od izolacionog materijala u sendviču između dvije snažne obloge, a u gradnji se međusobno povezuju drvenim gredama. Upravo zahvaljujući tome što već imaju izolaciju, skraćuje se vrijeme izgradnje.

– Okvirna cijena je od 190 eura po kvadratu, a kupac dobije kuću u sivoj fazi – kaže inženjer Igor Carević iz kompanije SIP Technology koja je prošle godine učestvovala u akciji „Gradimo srcem“ i tom prilikom jednoj porodici poklonila kuću.

– To znači da za 10.000 eura može da se dobije kuća od 50 kvadrata.

Ova tehnologija je osmišljena tridesetih godina 20. vijeka, ali je zaživela tek kada je pronađen način da se naprave paneli, pa su ovakve kuće počele da se grade početkom novog milenijuma.

Osim što su jeftini i što se brzo montiraju, ovi paneli imaju i svoje dodatne prednosti:

Ovi paneli su se odlično pokazali na ekstremno hladnim temperaturama, jer kada postignu izvjesnu temperaturu – ne moraju da se dogrijavaju.

– Dovoljno je malo energije da se ugreju, a pošto zidovi nisu betonski, ne propuštaju toplotu – objašnjava Carević – Odlično reaguju i na ekstremnim vrućinama, pošto se prostorije lako ohlade.

Kuće se brzo grade, jer se zidovi sijeku po zadatim mjerama još u fabrici, a na licu mjesta se sklapaju drvenim gredama ili čeličnim konstrukcijama.

Paneli mogu da budu debeli od 124 do 224 milimetara. Debljina panela od 15 santimetara zamjenjuje zid od cigle debeo 150 santimetara.

Najveća prednost je što nema betonskih i zemljanih radova, kao ni sporih prljavih poslova, pa se kuća završi bukvalno za jedan dan.

Kada se u fabrici naprave panel-ploče na terenu nije potrebna dorada.

Paneli su ekološki čisti pa se često koriste u izgradnji medicinskih objekata.

default

Kada je matičar pitao uzima li je za ženu, on je ćutao. Nastao je tajac jer nikome nije bilo jasno šta se dešava i zašto ne odgovara. A onda se okrenuo svom kumu i postavio mu pitanje koje im je izmenilo živote zauvek.

Postoji latinska poslovica koja kaže gde je ljubav, tu je laž, a tu je i prevara. U današnje vreme neverstvo nije tema oko koje se ljudi zgražavaju, sve dok se ne dogodi njima samima. Onda nestaju svi oni pameti saveti o tome kako prevazići situaciju, da li oprostiti ili ostaviti i šta dalje učiniti. Tada je sve na emocijama: ljubav, bol, poniženje, pa kojoj dozvolite da prevlada.

 

Prevareni često znaju da kažu i da ih je više bolelo saznanje sa kim su ih varali, od samog čina neverstva, kao i da prijateljske izdaje više bole od ljubavnih. Jednom maldom čoveku iz unutrašnjosti, pre nekoliko godina, srce se u istom trenutku slomilo dva puta: slomili su ga njegova verenica i njegov najbolji drug iz detinjstva.  Stavili su na kocku jednu pravu ljubav, zarad površnog odnosa.

Sve je počelo pre više od 4  godine kada je zamolio svog najboljeg druga, mladog preduzetnika da njegovoj devojci, studentkinji četvrte godine omogući da stručnu praksu završi kod njega u firmi. Plašio se da će ukoliko ode u veliki grad na praksu, tamo i ostati i da će to biti kraj njihovoj dvogodišnjoj vezi.

Znao je da će je njegov najbolji drug, brat, paziti i da će joj pomoći da završi što pre sve obaveze koje su joj ostale oko fakulteta, kako bi napokon mogli da planiraju zajednički život. Devojka je završila praksu, a ubrzo ju je najbolji drug njenog dečka i zaposlio. Navodno mu je trebao tehnolog, a ona je taman za tih mesec dana ušla u posao.

 

Njegovoj sreći nije bilo kraja, mislio je kako će još jedna plata u kući svakako omogućiti da se što pre osamostale i zakažu svadbu.

Iako je ona sve kasnije dolazila kući sa posla, sve češće odlazila na službena putovanja, on je ćutao. Dugovao je drugu što ju je uopšte zaposlio i tako im obezbedio da žive zajedno i nije želeo da pravi probleme.

Jednog dana, nakon što se ona po ko zna koji put tog meseca javila da će kasniti sa posla jer im je navodno inspekscija u firmi,  otišao je sa drugarima na piće. Parkirajući se ispred lokalnog kafića s druge strane ulice primetio je druga kako sedi u kolima. Krenuvši da mu se javi, video je svoju devojku kako ulazi na prednje sedište i počinje da ga ljubi. Nije verovao svojim očima, njegov brat, drug iz detinjstva i njegova verenica zajedno. Sve mu je postalo jasno. I zašto ju je zaposlio i zašto su mesecima u nazad toliko "radili" prekovremeno.

 

Svadba je bila za manje od dva meseca, a čoveka kogi ga je varao njemu na oči već je pitao da mu bude kum što je ovaj radosno prihvatio. Svoju devojku je beskrajno voleo i nije hteo da je izgubi, a bio je i iskren prema sebi.  Znao je da u svojim godnama u malom gradu drugu ženu neće naći. Znao je da ne može bez nje. Ali njegovu izdaju nije mogao da podnese.  Čovek kog je decenijama znao zabio mu je nož u leđa. Ipak, odlučio je da ćuti do svadbe.

Na dan venčanja, stajajo je rame uz rame sa kumom, zajedno su išli po mladu, ponašao se kao da je sve u redu. Gledao je kako je kum kupuje za njega, kako je grli oko struka i prima darove od nje. Uputili su se ka opštini na građansko venčanje.

Kada je matičar pitao uzima li je za ženu, ćutao je. Nastao je tajac jer nikome nije bilo jasno šta se dešava i zašto ne odgovara. A onda se okrenuo svom drugu i ozbiljno ga pitao: Kume, uzimam li je ja ili ti? Sada reci".  Želeo je da ga ponizi pred svima.  Želeo je da ga uništi, da njegov ugled ukalja kao što je i on njegov. I uspeo je. Niko ga više nije gledao istim očima.

 

Kum je ćutao. Svi u sali svu shvatili šta se dešava, a mlada je krenula da plače. "Ti, kume, tvoja je žena. Ja sam joj samo šef".  Čim se potpisao u matičnu knjigu naustio je venčanje.

Devojčin najlepši dan pretvorio se u noćnu moru. Nije bilo klasičnog čestitanja i svi su je gledali ispod oka. Svom mužu je objasnila da ju je kum mesecima ucenjivao da će je ostaviti bez posla i da će ako ne bude sa njim dobiti otkaz. Lagala je. Sviđao joj se, jako, i ikao je svog dugogodišnjeg dečka volela podlegla je iskušenju i želela je da se zabavi sa svojim šefom. Prijala joj je pažnja koja je s godinama u vezi izbledela. Ipak, nije ga volela. Zato je uprkos poniženju koje je u trenutku doživljavala ćutala. Spasila je vezu i dobila brak. Nikada više nije otišla na posao.

 

Ipak, svoju kaznu plaća i dan danas. U društvu je gledaju s prekorom, iako je prošlo više od pet godina od venčanja, a ova priča se prepičava po Srbiji i nije poznato da li je u pitanju urbana legenda ili istinit događaj.

default

Maršal je službu osnovao po uzoru na sovjetsku NKVD da bi “štitila narod”, ali se ona ubrzo pretvorila u komunističku inkviziciju, koja je ubijala, mučila i iznuđivala lažna priznanja ne samo od ideoloških neprijatelja, već i od drčnih komšija, ženinih ljubavnika i intelektualaca koji su štrčali

“Ozna sve dozna” pošalica je koja se i danas čuje u narodu, ali je u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji ona služila ponajmanje za šalu. Bila je to fraza koji je uterivao strah u kosti i izazivao jezu pri pomisli na torturu tajne policije nad onima koji se slučajno ili namerno, u ljutnji, besu, bunilu ili pijanstvu, požale na Tita i njegov režim.

Kasnije je služba menjala imena i metode: UDB-a, SDB, DB, BIA, a menjali su se i oni čije je ime, lik i delo trebalo čuvati od poganog jezika, ali i mnogo gorih stvari…

Maršal Tito je pred kraj Drugog svetskog rata procenio da novu, komunističku vlast u Jugoslaviji može da učvrsti samo ako se obračuna sa ostacima bivšeg režima i njihovim pristalicama, zbog čega je u Drvaru 13.maja 1944. naredio formiranje OZNE (Odeljenja za zaštitu naroda).

Na čelo zloglasne kontraobaveštajne službe stvorene po uzoru na sovjetsku tajnu policiju NKVD (Narodni komesarijat unutrašnjih poslova), i po prema instrukcijama ruskog pukovnika Timofejeva, postavio je svoju desnu ruku, Aleksandra Rankovića, koji je nešto kasnije, 1946.godine, kada je OZNA reorganizacijom podeljena na Upravu državne bezbednost (UDB-u)  i Kontraobaveštajnu službu JNA (KOS), preuzeo da vodi UDB-u. Dvadeset godina kasnije, 1966.godine, tajna policija je preimenovana u Službu državne bezbednosti, a Resor državne bezbednosti postala je pred sam građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, 1991.godine.

Tajna policija je bila i ostala stub svih režima, ne samo totalitarnih kakav je bio Titov u bivšoj SFRJ, već i demokratskih, ali je u boljševičkim režimima ustoličenim posle Drugog svetskog rata širom Istočne Evrope njena uloga bila na prvom mestu politička, i svodila se na obračunavanje sa ideološkim neistomišljenicima, dok je borba protiv spoljašnjeg neprijatelja bila u drugom planu. U prvim posleratnim godinama Ozna je imala zadatak da progoni i prisluškuje građane kako razmišljaju i odnose se prema vlasti.

Tajna policija je „štitila narod od naroda“, odnosno od unutrašnjeg neprijatelja – kako su označeni protivnici vladajuće ideologije. Iako je menjala nazive, tajna policija je, primećuje istoričar Srđan Cvetković, zadržala karakter klasične političke policije.

-I pored čestih kritika njenog rada, posebno šezdesetih godina kada je pao Ranković, ostala je instrumentalizovano partijsko telo – „mač revolucije“, kako ju je nazvao istoričar Kosta Nikolić, i osnovni stub sistema.

–U prvoj fazi revolucije imala je cilj da obesmisli svako opoziciono delovanje, da namesti izbore 1945.godine i posle toga pocepa neke partije kao što je bila partija Dragoljuba Jovanovića, zatim da organizuje pojedine sudske procese, da saslušava optužene i iznuđuje im priznanja pod pritiskom. Imala je milionsku mrežu agenata, doušnika, rezidenata i prožimala je svaku ulicu, zgradu, instutituciju, preduzeće – kaže Cvetković.

U različitim periodima, shodno politici, imala je i određenu ulogu. Menjala je svoj fokus u skladu sa promenom te politike i ciljnim grupama koje su se postavljale pred vlast, a koje je trebalo eliminisati, ali je zauvek ostala u službi vlasti i ideologije. Ozna se dokazala već septembra 1944. kada je počela čistka širom zemlje, dobivši nalog da u svakom mestu do marta 1945. bez suđenja likvidira pristalice bivšeg režima.

Kada su počela suđenja “oznaši” su imali zadatak da iznude dokaze i priznanje krivice pod pretnjama, ucenama, torturom i mučenjima. Mnogi su priznavali krivicu koju nisu počinili, najčešće da su pisali protiv Tita, pa su završavali na Golom otoku. Neretko su prijavljivali oca, majku ili najbliže samo da bi se lišili mučenja…

Mnogima su, kaže Cvetković, dodeljene besmislene kvalifikacije koje nisu zasluživali, navodeći primer profesora Pravnog fakulteta Dragoljuba Jovanovića, kojem je suđeno 1947. pod optužbom da je engleski špijun.

-On je bio ubeđeni levičar, može se reći i rusofil. Pre rata je zbog toga bio na robiji tri godine, a posle oslobođenja osuđen je na devet godina i izbačen je iz svoje partije i sa fakulteta samo zato što se pobunio protiv izbornih uslova na izborima u kojima je učestvovao kao koalicioni partner komunista. Bez obzira na to principijelno je ustao u odbranu demokratskih prava i kritikovao je zakon o javnim tužiocima, zakon o kolektivizaciji sela i zakon o delovanju tajne policije, smatrajući da su joj 1946.data prevelika ovlašćenja. Jovanovića su „obrađivali“, ali bilo je teško naći mu krivicu. Kada je Tito naredio da uhapse Jovanovića, Ranković se branio kako mu je teško da dokaže njegova nepočinstva, o čemu je Milovan Đilas pisao u svojim knjigama. Međutim, krivica mu je brzo nađena, a kontakti sa ambasadom Velike Britanije bili su dovoljni da ga proglase engleskim špijunom – objašnjava sagovornik Ekspresa.

Tajna policija je imala ključnu ulogu u sudskim procesima protiv jakih političkih ličnosti poput Dragoljuba Jovanovića ili Draže Mihailovića.

-Nakon afere ili istupa političara OZNA bi napravila proces i u medijima organizovala napad, zatim ga isleđivala i iznudila mu dokaz. U sudskim postupcima su učestvovali poverljivi tužioci koji su na neki način bili vezani za tajnu policiju ili vojnu bezbednost, kao u slučaju Draže Mihailovića u kojem je tužilac bio Miloš Minić, šef tajne policije u Beogradu – kaže Cvetković.

UDBA je odigrala i glavnu ulogu u jedinstvenom primeru zatvaranja državnih neprijatelja po logorima u Jugoslaviji, a napoznatije je bilo preduzeće Mermer – Goli otok, gde su zatvorenici prevaspitavali jedni druge.

–Čak su išli dotle da su angažovali poznate neuropsihijatre i stručnjake da konstruišu taj monstruozni sistem mučenja u cilju prevaspitavanja. Kako bi dokazali da su promenili mišljenje, zatvorenici su morali da učestvuju u mučenju drugih osuđenika, što ranije nije postojalo u istoriji logorskog života. Nijedan sistem se ranije nije dosetio da zatvori ljude na jednom mestu da se međusobno muče uz nadzor službe. Neko je rekao da je 1949. na Golom otoku prvi put probano samoupravljanje – kaže istoričar.

Represivni aparat, jako brutalan do 1953.godine, bio je pod nadzorom tajne policije. Obračun sa sa ostacima poraženih snaga bio je pravi izazov za OZNU.

-Reč je o odmetnicima, mahom pripadnicima jugoslovenske vojske u otadžbini, koji su poslednji pohvatani pedesetih godina, poput grupe Vladimira Šipčića, likvidirane 1957. ili Medeničine grupe, koja se krile po pećinama, šumama…OZNA se služila brutalnim tehnikama da ih uhvati ucenjujući njihove jatake koji su masovno streljani, a prikazivano je da su stradali  bežeći preko granice. Neki izveštaji pokazuju da je do sredine pedesetih poginulo oko dve hiljade udbaša u obračunima sa odmetničkim bandama po srpskim planinama, Kosovu, Hrvatskoj, Bosni… navodi Cvetković.

Da bi se novo rukovododstvo Jugoslavije na čelu sa Titom dokazalo kao staljinističko, iako im je sovjetski lider spočitavao suprotno, pored otvaranja Golog otoka, UDBA počinje da hapsi seljake i uteruje ih u kolektive – tzv. zadruge, sve po uzoru na kolhoze u Sovjetskom savezu. Tokom 1950. godine osnovano je sedam hiljada zadruga, a više od 40.000 seljaka završilo je po zatvorima u Sremskoj Mitrovici, Trepči, Homoljima jer se opiralo kolektivizaciji.

-Tu akciju je vodila tajna policija, trebalo je pokupiti što više žita jer je bila gladna godina, a tebalo je privoleti seljake da uđu u zadruge i odreknu se privatne svojine. Međutim, seljaci nisu želeli da se odreknu dedovine koju su njihovi preci dobili još od Miloša Obrenovića, pa su tu nastali problemi. Čak ni porodica Aleksandra Rankovića nije htela u zadrugu u Draževcu. Tajna policija je primenjivala brutalne mere, pretresala ambare po Vojvodini, a lokalni policajci su imali odrešene ruke kako bi za kratko vreme osnovali što više zadruga.

Partija i bezbednost su se potpuno preklapali. Partijski funkcioner je obično bio i funkcioner bezbednosti, poput Rankovića, koji je bio član Politbiroa. U tajnoj poiliciji nigde u piramidi nisu postavljani profesionalci, nego su partijski prvaci po automatizmu zauzimali pozicije.

Tajna policija je bila sastavljena od najpravovernijih kadrova koji su se dokazali u ilegalnom predratnom radu i borbi u ratu.

-Takvi su bili Ranković i Krcun i vrbovani su najodaniji partiji. Nije moglo da se desi da neko u tajnoj službi nije ideološki veran i o tome se posebno vodilo računa. Morali su da imaju partijski staž, jer tada nije bilo masovnog učlanjenja u stranke kao danas. Postojao je kanditatski staž, dokazivanje, prijem u SKOJ, pa u partiju – objašnjava Cvetković.

Zanimljiv je i fenomen lokalnih Udbaša koji su sprovodili partijske i bezbednosne direktive, a u čemu je važnu ulogu imao i njihov karakter. Ako je pripadnik tajne policije bio ambiciozan i želeo da se dokaže na partijskoj lestvici, svakoj akciji je davao lični pečat, a partijsku zaleđinu je koristio da se obračuna sa ličnim neprijateljima, da otme nečiju kuću, ženu, ubije muža svoje švalerke, revanšira se nekom za kavgu pre rata…

-U njihovom delovanju na lokalu primećuju se određene kvote. Što je više narodnih neprijatelja ubio i procesuirao i uterao više žita lokalni udbaš se brže probijao ka vrhu partijske i bezbednosne lestvice. Dušan Saša Gligorijević dogurao je do predsednika partijskog komiteta u Beogradu, visoko rangirane funkcija, a počeo je kao policajac koji je u Zaječaru. Sličan je i primer predsednika Srbije Dobrivoje Vidića (1978-1982). Vidić je u Užicu sprovodio represivnu politiku, a u Vojvodini se isticao u akciji isterivanja otkupa, i to je partija znala da ceni. Kad su pali liberali u Srbiji posle 1970.godine Vidić je zajedno sa Živanom Vasiljevićem i Dražom Markovićem ušao u partijski vrh kao stari oznaš koji je važio za čvrstu ruku – objašnjava Cvetković.

Početkom pedesetih primenjuju se sofisticiranije metode. I dalje ima prisluškivanja, ubistava, ali su dozirana i racionizovana, tajna policija ima rafiniraniju ulogu u praćenju, ideološkom nastupu, više se radi na pridobijanju i kontroli, a manje na brutalnoj represiji. Ideologizacija je učinila svoje i režim je uživao sve veću podršku naroda, a rad tajne policije je formalizovan.

-To više nije posleratno vreme, već vreme mira i približavanja zapadu, koje zahteva da se poštuju određeni standardi. Poboljšani su uslovi zatvorskog života za političke zatvorenike od kojih su na robiji bili cenjeniji čak i teški kriminalci. Dešavale su se apsurdne situacije. Recimo, istu ćeliju su 1949. godine delili zatvorenik optužen za propagandu u korist Staljina i zatvorenik koji je navodno vodio propagandu protiv Staljina. Jedan je osuđen pre, a drugi posle 1948. godine.To nije vic, već stvarni događaj kojem odgovara jedna scena u filmu “Tri karte za Holivud”, a koja je istorijski zaista realna – navodi naš sagovornik.

Kada je došlo do raskola između Tita i Staljina, tajna policija je najobrazovanije političke pritvorenike, koji su tavorili po srpskim zatvorima, odlučila da uzme za saveznike u obračunu sa SSSR-om.

-U zatvoru u Sremskoj Mitrovici su formirali posebno “naučno odeljenje” u kojem su bili političar Kosta Kumanudi, novinar Danilo Gregorić, Dragi Stojadinović (brat Milana Stojadinovića), advokat Dragić Joksimović (branilac đenerala Draže Mihailovića)… Šef zatvorske UDBE u Sremskoj Mitrovici odredio je da osuđenici za propagandu pišu pamflete protiv Staljina, a ko je to mogao bolje da radi od onih koji su do srži proučili staljinizam i pisali iz srca – otkriva istoričar Cvetković.

U zatvorskim ćelijama su pripremani elobarati, prevođene knjige, pisani razni izveštaji za potrebe partije.

-Neke od tih knjiga su sačuvane, jedna je o 27.martu, nije potpisana, ali se pretpostavlja da je autor Danilo Gregorić, a druga je o političkim strankama u kraljevini Jugoslaviji, pisana u komunističkom duhu, ali se vidi da ju je pisao neko ko je pripadao predratnoj eliti – navodi Cvetković.

Pritvoreni intelektualci su sastavljali i elaborate na engleskom jeziku, a najviše Kosta Kumanudi, koji je govorio šest jezika.

-U njegovom dosijeu stoji da je previše pedantan, prevodi suviše detaljno, lektoriše u dlaku, radi presporo. On je pisao i redigovao mnoge rukopise za nastupe Milovana Đilasa pred Ujedinjenim nacijama. Inače, Kumanudi je bio predratni gadonačelnik Beograda, ministar finansija i visoki funkcioner Demokratske stranke, ali i jedan od najstarijih političkih zatvorenika, koji je imao 75 godina kada je 1951. godine završio na robiji.

– Optužen je u grupi advokata koji su bili kafanska opozicija, pisali eloborate i navodno planirali da osnuju ilegalnu opoziciju i zbog tih namera su pod plaštom špijunaže osuđeni na drastične kazne. Kumanudi je dobio 10 godina robije, a u Mitrovici ga je čuvar dočekao rečima: ”Stara magarčino, nećeš odavde izaći”.

Jedan od sačuvanih dokumenata svedoči o sukobu oficira UDB-e i JNA posle ispada na utakmici Partizan-Sarajevo. U izveštaju se navodi kako su na utakmici “neki drugovi pričali pred građanstvom, ne pazeći gde se nalaze, da su neki od igrača bili četnici i ustaše”.

– Ako neko od drugova zna za nekog igrača da je neprijatelj, te stvari treba iznositi tamo gde je mesto, a ne pričati pred građanstvom. Naši drugovi i kao komunisti i kao oficiri UDB-e treba na sve gledati hladnije, a ne padati u vatru jer to nije odlika dobrog komuniste i UDB-ovca – stoji u izveštaju koji se završava ovako:

– Ne traži se od drugova da budu navijači “Partizana”, ali drugovi treba da vole taj tim, jer je to tim naše Armije, a mi smo njen sastavni deo – navodi se u dokumentu UDB-e.

Tajna policija je bila organizovana na sledeći način: savezna OZNA, na čijem je čelu bio Aleksandar Ranković, imala je četiri odeljenja, poslednje je obično bila tehnička služba. Treće odeljenje je bila vojna kontraobaveštajna služba koja je kasnije postala KOS, a prvo i drugo odeljenje bila su zadužena za istragu. Tako je bila podeljena i OZNA za svaku republiku.

U okviru srpske postojala je OZNA za Beograd kao vrlo važna, a decentralizacijom posle Rankovića je imala još veći značaj. Na čelu srpske OZNE je bio Slobodan Penezić Krcun. Ranković je menjao političke funkcije, ali je sve do smene bio neformalni šef OZNE.

Centrala Ozne za Srbiju bila je u zgradi današnjeg Zavoda za zaštitu intelektualne svojine kod Prirodno-matematičkog fakulteta. U toj zgradi je saslušavan Dragoljub Draža Mihailović i sa trećeg sprata te zgrade je, po navodima OZNA-e, skočio Milan Nedić. Zgrada današnjeg Tanjuga na Obilićevom vencu bila je sedište OZNA-e za čitavu Jugoslaviju, a preko puta je bilo sedište za Beograd.

Najveći zatvor OZNA-e u Beogradu posle oslobođenja bila je zlogasna Glavnjača, na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, koja je srušena 1955. godine i tu podignut PMF.

Drugi veliki istražni zatvor takođe je na mestu današnjeg fakulteta, Rudarsko-geološkog, u Đušinoj ulici. U podrum te zgrade su privođeni ljudi i ispitivani, a zatim kamionima odvođeni u Lisičji potok na streljanje.

BROJKE

-Oko milion ljudi je imalo represvno iskustvo pod delovanjem tajne policije.

– Na više od 200 tajnih lokacija u Srbiji likvidirani su”neprijatelji današnjice”

– Oko 60.000 ljudi je u tom periodu izgubilo život, 35.000 streljanjem bez suđenja, 3.000 je osuđeno na smrt, a ostalo je postradalo u logorima.

– Oko 120.000 političkih zatvorenika od 1945. do 1953. zvanično je osuđeno pred vojnim i civilnim sudovima.

Nostradamus, Tarabići, Baba Vanga... To su autori najpoznatijih proročanstava koja su dobila svoju komercijalnu namenu. Postoji na hiljade manje poznatih predviđanja za koja niste do sada čuli.

Među tim manje poznatim su i ova četiri za koja bi zaista trebalo da znate, naročito zbog predviđanja opasnosti i moguće katastrofe u budućnosti.

Proročanstvo Hildegard iz Bingena

Rođena je 1098. godine i svoj život je posvetila Bogu. Abes Hildegard je bila opatica u benediktanskom manastiru. Komponovala je, pisala, bavila se filozofijom i teološkim raspravama. U slobodno vreme je imala vizije o budućnosti koje su počele još dok je bila dete.

Hildegard je obznanila svoje životno delo po imenu „Skrivias“ u kojem se nalaze njenih 26 proročanstava i vizija. U suštini, tamo piše da nam se ne piše dobro. Pred kraj svega što znate, veliko carstvo koje se nalazi preko okeana i ima puno naroda i plemena, nastradaće kada se pojavi kometa. Verovatno je to Amerika.

Takođe, mnoge zemlje će pogoditi zemljotresi, oluje i poplave. Kolonije će preoteti „tigar i zmaj“, kako se danas nazivaju dalekoistočne zemlje. Mnogi drugi narodi će gladovati.

Mir u Evropi će se vratiti tek kada Francuska ponovo postane kraljevina.

Treća tajna Bogorodice iz Fatime

Priča počinje 1917. godine kada su u Portugaliji dve devojčice i jedan dečak videli Devicu Mariju lično. Ona ih je zapravo posetila nekoliko puta i prenela tri tajne o bliskim događajima koji će se dogoditi našoj civilizaciji.

Dve tajne su objavljene u dokumentu koji je 1941. godine objavila jedna od devojčica. Samo papa dobija ključeve od tajnih dokumenata u kojima se nalazi zapisana treća tajna Bogorodice iz Fatime.

Prve dve tajne se odnose na Pakao, Prvi i Drugi svetski rat. Vatikan je objavljivanje treće tajne odložio za 83 godine, da bi konačno 2000. godine predstavili javnosti tekst i tumačenje da se on odnosi na pokušaj ubistva pape Jovana Pavla Drugog i progon Hrišćana širom sveta. I navodno, to je sve.

Zapravo, mnogi smatraju da je poslednji list iz proročanstva ostao sakriven, odnosno da tekst predstavljen javnosti 2000. godine nije baš kompletan. A ima i dokaza za to.

Kardinali su u nekoliko navrata rekli da je treća tajna napisana na jednom papiru, a ne na četiri koja su objavljena.

U trećoj tajni bi trebalo da se nalaze informacije o apokalipsi, sotoni i crkvi. Toga nema u objavljenom tekstu.

U tekstu se nalazi i opis Rima u kome je sve srušeno i svi su mrtvi, a papa hoda kroz sve te leševe, penje se na brdo i tu i njega ubijaju. A to nekako i ne izgleda kao atentat na Jovana Pavla Drugog. Takođe, ako se treća tajna obistinila, zašto su posle atentata na papu čekali još dvadeset godina da je objave? Ali ni to nije sve.

Devica Marija je uvek govorila u javljanjima da sve to može da se izbegne ako se čovečanstvo okrene ka ljubavi, umesto mržnji. I ono što je najvažnije, ključna poruka je bila da je neophodno preobraćenje Rusije i da će u Rusiji crkva strašno propatiti i da će Rusija ugroziti celo čovečanstvo.

Trebalo bi da znate da je to bilo samo nekoliko meseci pre oktobarske revolucije i tumači se kao najava totalitarizma pod Staljinom. Zbog toga je Jovan Pavle Drugi bio lično posvećen naporima da se okonča Hladni rat i da se razmontira „imperija“ SSSR-a.

Bogorodica je deci najavila svoje poslednje pojavljivanje za 13. oktobar 1917. godine. Spomenula je da će se tada desiti i takozvano „čudo Sunca“.

A to se brzo saznalo, pa se u Fatimi okupilo nekih 100.000 ljudi koji su svi odreda svedočili da se čudo zaista i desilo. Sunce se prvo pojavilo iz oblaka. Onda je dobilo oreol od različitih boja koje su kao duga padale. Na kraju se pomerilo ka horizontu. Svih 100.000 ljudi i nekoliko desetina novinara su tvrdili da ništa slično u životu nisu videli.

Proročanstvo Aloisa Irlmaiera

Alois Irlmaier je bio običan fizički radnik iz mesta Frajslasing u Bavarskoj. Međutim, on je pored fizičke snage imao i druge, zanimljivije veštine. Znao je neke stvari koje nije trebalo da zna, govorili su da je vidovit.

Prema legendi, mnogima je pomogao da posle Drugog svetskog rata pronađu svoje najbliže. A zbog popularnosti koju je brzo stekao, završio je na sudu optužen da se bavi veštičarenjem. Sud ga je oslobodio kada je sudiji tačno opisao koju odeću nosi njegova žena tog dana i šta je tačno radila.

Alois je takođe predvideo dan svoje smrti, ali i još neke sitnice. Tvrdio je da je treći svetski rat video kao u filmu, a isticao da će se on voditi na Bliskom istoku i Mediteranu, gde će se sukobiti najveće svetske sile.

„Rat će početi kada dvojica muškaraca ubiju treću važnu osobu. Oni su plaćeni za to. Ubistvo će se desiti na Balkanu. Pre rata će biti vrlo plodna i bogata godina. Rat će doći bez upozorenja, preko noći. Vidim prašinu. Vidim tri broja. Dve osmice i devetku. Ne znam šta oni znače i ne znam datum ili vreme kada će se to desiti“, tvrdio je Alois.

Proročanstvo Svetog Nila sa Sinaja

Sveti Nil je bio hrišćanski monah sa Sinaja. Živeo je u petom veku i za sobom ostavio jedno malo proročanstvo. Nikada nije dokazano da ga je zaista on i zapisao, ali je svakako zanimljivo.

Recimo zato što je predvideo avione, podmornice i telefonske veze. Možda čak i internet.

„Ljudi će pronaći put da razgovaraju sa jednog kraja sveta na drugi“, tvrdio je pre nekih 1.600 godina.

„Posle 1900. godine i u dvadesetom veku ljudi će postati neprepoznatljivi. Kada vreme za dolazak antihrista dođe, ljudi će biti bez časti i ponosa. Svet će se promeniti. Nećemo moći da razlikujemo muškarce od žena zbog besramnog oblačenja i kose. Pohlepa će zavladati. Ljudi će leteti kao ptice i roniti na okeansko dno. Ali kada sve to postignu, ti nesrećni ljudi neće znati da su zapravo u službi antihrista“, ovako glasi kraj njegove poruke.

default

Zoran Marjanović (50) iz Velike Ivanče, koji je uhapšen u julu ove godine nakon što je nožem izbo suprugu Gordanu R. (34) i to posle proslave prvog rođendana njihove ćerkice, osuđen je juče prvostepenom presudom u osnovnom sudu u Mladenovcu na deset godina zatvora zbog pokušaja ubistva.

Tužilaštvo je u završnoj reči tražilo za Marjanovića jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od deset godina, što je sud prihvatio i produžio mu pritvor.

Marjanović je nakon izlaska iz pritvora u julu ove godine, u kome je već bio zbog nasilja u porodici jer je i ranije maltretirao i tukao Gordanu, ali i njenu majku, trebalo da zajedno sa suprugom proslavi rođendan ćerkice.

Nesrećna žena, međutim, nije ni slutila šta će se desiti posle proslave.

- Kada su rođaci otišli, Gordana je legla u krevet sa ćerkicom, a Zoran je iz čista mira uzeo nož i izbo je po telu dok je ležala. Bio je i pijan! Iako se branila od napadača, u njoj je proradio majčinski instinkt da zaštiti dete, tako da ga je zaštitila telom. Na sreću, dete nije povređeno. Ona je uspela da pozove Hitnu pomoć - rekli su tada poznanici Gordane i Zorana.

Strana 6 od 15

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top