Društvo

Društvo (319)

default

Zauvek je prošlo doba kad je samo mali broj srećnika mogao da oseti ukus života na drugoj strani sveta. Umesto skupog putovanja, danas svako može da načini virtuelnu turu, upozna ljude s bilo kog meridijana i da tako shvati gde bi voleo da živi. Slažete li se s tim? Ja – ni najmanje!

Ma kako lepo zvučala teza da lako možemo da zavirimo u svaki kutak naše planete, jedno je posmatrati svet na monitoru iz svoje tople sobe, a drugo otići na lice mesta, pod teretom odgovornosti za sudbinu svoje porodice i neizvesnosti koju takav korak donosi. A da stvar bude još gora, ako se odlučite za selidbu, bićete u takvom stresu da ćete biti srećni i ako sačuvate minimum snage i mentalnih sposobnosti, i to baš u trenutku kad se od vas očekuje najveća efikasnost i donošenje najracionalnijih odluka. Srećom, to ne mora da važi baš za svakog podjednako, jer na kraju sve zavisi od vaše prirode, senzibiliteta i mnogih drugih osobina.

Ako želite da legalno stignete u Ameriku, potrebno je da neka firma želi da vas zaposli, jer je u zakonu jasno navedeno da vaša radna viza mora da ima „sponzora“. Pravni postupak dobijanja radne vize, koji vode advokati firme, traje oko godinu dana, pa ćete za to vreme možda sarađivati s tom kompanijom i dolaziti u vremenski ograničene poslovne posete. Verujem da pitanje koje vam lebdi na usnama glasi „a kako da nađem firmu koja će to da uradi“. Na takvo pitanje, nažalost, ne postoji fiksan odgovor – to je nešto što svako mora sam da dokuči. Da li će to biti lako ili teško, kao i da li će vam doneti muke ili zadovoljstvo, zavisi od vas, pa i od sreće, ali jedno je sigurno: neće biti brzo.

Pošto je ovo IT časopis, pretpostavljam da ste već u tom poslu, ili nameravate da se angažujete u IT domenu, a to je dobar osnov ako ste odlučili da menjate mesto u kome živite. Zato je najbolje da ne gubite vreme u kome biste mogli da radite na ličnom usavršavanju, ali morate da imate u vidu i to da efikasnost u izučavanju digitalne tehnologije ne zavisi samo od truda, nego i od ličnih afiniteta. Postoje ljudi kojima to jednostavno ne leži i oni nikada neće moći da uvere u suprotno ni sebe ni druge. Neki su naprosto rođeni s kompjuterom, a njih je moguće prepoznati po žargonu, tehničkoj radoznalosti, načinu pristupa problemima, pa i po mestima na kojima provode vreme. Mala je verovatnoća da ćete ih videti kako ubijaju vreme po kafićima i splavovima, osim ako su tu u strogo probranom društvu ljudi iz svoje struke, pa i to vrlo retko.

Čak i ako ste vrlo uspešni u svom poslu, da li će to biti dovoljno da vam neko zakuca na vrata i donese dobru ponudu za zaposlenje? Verovatno da neće. Potrebno je da objavljujete svoje projekte i da pokrenete diskusiju o njima, da učestvujete u tehničkim raspravama, da komentarišete tuđe stavove i da učite od svih. Držanje koraka sa napretkom digitalne tehnologije se podrazumeva, jer je samo nekoliko meseci zaostatka dovoljno da dovede u pitanje sav trud koji ste dotad uložili. Ali sve su to samo fraze za koje ste već znali, a najvažnije od svega je da stvarate svoje kreacije, čak i onda kad vam to neće biti plaćeno. Od samog učenja, a naročito od „bubanja“, nećete imati nikakve koristi, ako sami ne stvarate nešto svoje. Radite na svojim projektima ili sarađujte volonterski na tuđim, a najvažnije je da svoje ideje učinite svima vidljivim, jer ćete samo uz atraktivnu listu projekata moći da napravite kvalitetan CV kojim ćete privući pažnju potencijalnih poslodavaca.

Kod nas ima dosta softverskih firmi koje uvek imaju otvoren konkurs za programere. Mnoge od tih firmi su se probile u vrh samo zahvaljujući tome što im nikada ne promiču dobri stručnjaci. Ako imate taj kvalitet i ako ste se potrudili da se to vidi, oni vas neće zaobići. Mnoge od tih firmi rade softver za zapadno tržište, pa uvek postoji živ promet radne snage između Srbije i zapadnih zemalja. Tu leži velika šansa za one koji žele da se sele u neku od razvijenih zemalja.

Recimo da ste bili dovoljno strpljivi, talentovani i marljivi i da ste stvorili neformalne uslove za prelazak, što znači da postoji strana kompanija koja želi da vas zaposli. Proći će dosta vremena dok se ne završi formalni postupak i za to vreme ćete moći da dolazite samo povremeno, sa turističkom ili poslovnom vizom. Tako je bilo i u mom slučaju jer sam, radeći u Beogradu na ugovorenim projektima, nekoliko puta dolazio u Kaliforniju na konsultacije i na hakerske konferencije, pre nego što sam dobio radnu vizu i nastavio posao u kompaniji o kakvoj sam mogao samo da sanjam.

Da li je time sve došlo na svoje mesto? Ni blizu toga. Istina, svi raniji privremeni dolasci bili su kao igra, tokom koje sam nestrpljivo čekao na konačni prelazak. Prilagođavanje na vremensku zonu od ‑9 sati nikada mi nije teško padalo, ali kad je na red došlo konačno preseljenje, sve je pošlo naopako. Stres zbog tako važnog životnog koraka, kao i zbog odgovornosti prema deci (koja su još uvek u Srbiji), kao i prema firmi koja je toliko učinila za mene, doveo je do toga da se osećam kao da su mi baterije ispražnjene.

Ništa od onoga što je sledilo nije bila igra, jer je odjednom trebalo ostaviti ceo jedan svet iza sebe i ponovo graditi sve od početka. U jednom trenutku sve se menja, okružili su me novi ljudi sa kulturom s kojom tek treba da se saživim, kao i nove obaveze na koje treba da odgovorim. Hoću li moći to? Nažalost ne, barem u početku. Trebalo mi je vremena da ponovo postanem „onaj stari“ i da uspostavim svoju standardnu produktivnost u poslu. To je čest problem na koji se žale ljudi od kojih se u poslu očekuje kreacija: slaba je vajda od povećanja truda i zapinjanja iz petnih žila, jer ako vas napusti inspiracija, onda je sve uzalud. Nevolja više bila je i to što je najgori trenutak došao kad baš nikako nisam smeo da zakažem.

U svemu tome će vam kao dodatni teret doći i bezbroj birokratskih formalnosti koje prate svaku promenu prebivališta. Ako pritom menjate i kontinent i društveni sistem, sve je neuporedivo složenije. Od presudne je važnosti imati nekoga ko dobro poznaje sve procedure i ima dovoljno strpljenja da vas vodi kojekuda i pokazuje vam kako se šta rešava. Imao sam puno sreće da sam se našao u kompaniji koja funkcioniše kao savršeni mehanizam, tako da sam odmah „dodeljen“ dvema osobama koje su me znalački i strpljivo vodile kroz administrativni haos. Svakako treba pronaći nekoga ko to ume i hoće, i držati ga kao malo vode na dlanu, jer on može da vam uštedi puno snage i truda.

Ljudi koji se bave IT tehnologijom uglavnom su entuzijasti, a za mnoge od njih bi se moglo reći da su pravi zaljubljenici u svoj posao. Ovo je verovatno najvažnija okolnost koja će im olakšati sve probleme koji ih čekaju pri prelasku. U razgovoru vođenom u Srbiji pred polazak, pitao sam jednog prijatelja da li je i on razmišljao o sličnom koraku. Odgovorio mi je vrlo iskreno: „Ne pada mi na pamet, jer tamo moraš da se dokazuješ“! Bez obzira na naš lični stav, treba priznati da je on odgovoran i mudar čovek, jer tačno zna ne samo šta hoće, nego i šta neće.

Takav odgovor ne treba zanemariti. Ništa nije teže od povratka sa epitetom gubitnika, pa je dobro rasčistiti s tim pre utrošenog vremena, napora i sredstava. Prvo pitanje koje treba postaviti sebi jeste da li je prelazak privremen ili trajan. Ostavimo se zasad patriotskih fraza, jer će na kraju ipak biti onako kako vaš ego odluči, a za patriotske gestove uvek ima vremena, bez obzira na to da li se nalazite ovde ili tamo. Mnogo je važnije pitanje da li su vaši planovi trajni ili privremeni, jer ako niste odlučili da ostanete trajno, onda ćete se osećati kao da niste ni tamo ni ovde. Važnost ovog pitanja ćete shvatiti tek kad se nađete u koži nekoga kome je kuća na drugoj strani sveta. Ako ne počnete da gradite ideju da vam je kuća tu gde ste došli, onda ćete verovatno voditi nemoguću misiju prilagođavanja na nešto na šta je nemoguće privići se.

Ovde nije reč o tome da li ćete se jednom zaista vratiti ili ne. Dobro je imati izbor, pa mogućnost povratka uvek treba da postoji, ali je važno pitanje vašeg psihološkog stava prema pitanju gde ćete vi i vaša porodica živeti i raditi. Unutrašnje razvlačenje na temu „gde je moja prava kuća“ može da bude veoma bolno, pa su oštri rezovi bolji od trajne unutrašnje napetosti. Najsrećniji ste ako ovo pitanje smatrate nevažnim, jer to znači da ćete verovatno jeftino proći s tom vrstom intimnih problema, ali znajte da postoje i ljudi koji s tim teško izlaze na kraj.

Prvi dan definitivnog prelaska u novu sredinu uvek je prepun utisaka i verovatno je da ćete ga uvek pamtiti do detalja. Mirisi na aerodromu, šum novog grada, izrazi lica starosedelaca kojima zavidite što su na svom tlu… sve to ostavlja trag na vama. A onda dolazi neizbežno privikavanje, jer treba nekako preživeti taj stres. Pojaviće se nova prijateljstva, navike i odvike, zadovoljstva i nezadovoljstva.

Posle nekog vremena moći ćete da svedete računicu. U jednom trenutku doći ćete do zaključka da vam je najlakše bilo na polju za koje ste se najviše plašili, a to je vaša stručnost. To je zapravo jedino polje gde ste na svom terenu, jer je vaš posao nešto što već umete, a opasnosti vrebaju na novim, neočekivanim mestima, koja se nalaze uglavnom u vama. Normalno je da ćete često ostati sami, jer ste u novom i stranom svetu, a tada će pitanja sama početi da se nižu. Da li sam načinio pravu odluku? Da li sam ispunio očekivanja? Šta misle o meni ljudi koje sam napustio? Jesam li zadovoljan? Takve rekapitulacije će se ponavljati posle nedelju, mesec, godinu dana. Očekujte da će se odgovori u pojedinim periodima razlikovati, ali će postojati i neki nepromenljivi zaključci. Ako uhvatite sebe da u tim zaključcima postoji previše stvari koje vam se ne svidjaju, onda možda niste doneli pravu odluku i ne nalazite se na pravom mestu.

Generalno je kod ekstrovertnih osoba, koje su više okrenute svojoj okolini, veća šansa da se uklope i da funkcionišu u novoj sredini. Kod introvertnih (okrenutih sebi) stvar ide sporije, što ne mora da bude loša prognoza, samo što je za prilagođavanje potrebno više truda i odricanja. Takvi ljudi se ponašaju kao da su izvađeni zajedno s korenom i preneti s njim kao sa teretom koji vuku svuda za sobom. Uvek su na pola puta između subjektivnog i objektivnog, što je najbolje odslikao jedan od njih rekavši „kod nas je lepše, a ovde je bolje“.

Ako govorimo o načinu provođenja slobodnog vremena na novom terenu, onda sam ja sigurno najgori mogući savetodavac, jer ga nikada nisam imao. Zapravo, svo moje vreme u životu uglavnom je bilo slobodno, a radio sam samo kad mi se to sviđalo, što znači praktično uvek. Ni ovde ne moram da menjam tu naviku, jer mogu da budem na svom radnom mestu uvek kad to poželim i da radim u bilo koje doba dana ili noći, bez obaveze da na poslu budem u određeno vreme. Tu je i frižider pun hrane koju svi slobodno koriste, razna pića (čak i alkoholna) kojih je toliko da sam dosad uspeo da probam samo manji deo, pa čak i ležaji na kojima mogu da se ispružim i opustim. Jednom prilikom sam na društvenoj mreži postavio sliku tih ležaja, pa su neki reagovali ljutito, smatrajući to neprimerenim. Krevet na radnom mestu? Užas!

Ovo je softverska firma u kojoj radi oko 70 ljudi (ja sam jedini hardveraš), a programerski posao je po svemu specifičan. Ako prisiljavate programera da radi od 9 ujutru do 5 popodne i da to vreme provede za svojim stolom, postojaće neki rezultati, ali će kreativnost, pa samim tim i produktivnost biti na višem nivou kad programer ima potpunu slobodu i radi opušteno. Ako se nekom sviđa da programira na terasi, tu je puno mesta pod čudesnim kalifornijskim suncem, a ako mu mozak bolje radi dok leži, nema razloga da ne uradi tako. Nemojte se iznenaditi čak ni ako neko usred radnog vremena vozi skejtbord ili naprosto lenčari u ogromnim prostorijama firme. Niko ga neće popreko gledati, naprotiv! Svi dobro znaju da je glavna pokretačka mašina u glavi i da je najmanje važno ono što posmatrač može da vidi gledajući nekoga sa strane. Čak i ako ne mislite tako, znaćete bar da je nedopustivo procenjivati nečiji rad i stručnost, osim ako je baš to vaš posao.

Pa kako je onda vidljiv učinak svakog zaposlenog? Na neki apstraktan ali nepogrešiv način, zna se šta svako može, koliko doprinosi i koliki je njegov kvalitet u okviru struke. Bio sam iznenađen kad sam, u neobaveznom razgovoru s jednom od nadređenih osoba u kompaniji, video s koliko preciznosti on drži u glavi svačiji profil, u kome je do detalja razrađeno šta od koga treba očekivati i koje su njegove sposobnosti. Možda je nejasno kako je došao do svih tih podataka, ali zapitajte se da li i vi već imate procenu radnog profila za svakog vašeg kolegu i prijatelja? Čak ni ako nemate nikakvih merljivih podataka, tačno ćete znati šta sve on može a šta ne može, a možda i to kolika bi bila njegova vrednost na tržištu stručnog rada.

U vreme narastajućeg nacionalizma, svaki izlazak iz svoje matične sredine, u kojoj je čovek zaštićen imaginarnim „mirisom“ grupe kojoj pripada, opravdan je strah od toga da će svaki dođoš biti tretiran kao građanin drugog reda. Ovo možda važi za zemlje zapadne Evrope, ali je Amerika zemlja doseljenika i takav negativan stav je znatno manje izražen. Ovo ipak ne važi podjednako za celu USA, jer je u ruralnim područjima, naročito u srednjem delu, ipak prisutan pomalo odbojan stav i zaziranje od svega što dolazi spolja. U većim gradovima na zapadnoj obali je situacija najbolja, pa ćete tu zateći i najrazličitije predstavnike svih rasa i nacija, doslovno iz celog sveta.

Najnoviji politički događaji ne idu baš u pravcu popuštanja napetosti prema imigrantima iz muslimanskih zemalja, ali je stav prema srpskim državljanima sasvim tolerantan. Bio sam pomalo u strahu zbog naše nedavne ne baš slavne prošlosti, tim pre što sam pre nekoliko godina imao neprijatno iskustvo sa kanadskom firmom koja je prekinula započet poslovni dogovor kad je čula iz koje sam zemlje, ali sam sada potpuno miran, jer sam se uverio da je, bar u sredini u kojoj radim i živim, stanje takvo da nema nikakvog razloga da se osećam neprijatno.

Stvar je mnogo šarenija ako govorimo o ličnoj sigurnosti zbog kriminala. Segregacija socijalnih slojeva je primetna na sve strane, pa postoje područja u kojima je savršeno sigurno šetati u ponoć kroz najmračniju ulicu (kao što je u gradu Pasadeni, u kome živim poslednjih šest meseci) kao i ona u kojima se nećete osećati spokojno čak ni danju (recimo Skid Row, kvart u Los Anđelesu, na manje od petnaest kilometara odavde).

Jedno od lepših iskustava u Americi je komunikacija s nepoznatim osobama. Na ulici i u prodavnicama je sasvim normalno da se ljudi obraćaju jedan drugome, uvek prijatnim i prijateljskim tonom. Lako je uspostaviti komunikaciju koja je brza, pa samim tim i površna, ali vam podiže raspoloženje i vraća veru u ljude. Ako imate fini osećaj za duhovitost, onda ćete provesti prijatne trenutke u kratkim razgovorima s ljudima koji, isto kao i vi, naprosto žele da razmene misao s nekim u prolazu. Takav duh u javnom prostoru pronašao sam jedino još u Engleskoj, i nigde drugde na svetu.

Moje iskustvo se svodi samo na jednu kompaniju u kojoj radim, pa ne mogu da tvrdim da bi to važilo svuda, ali je komunikacija sa kolegama u firmama zapravo najprijatniji preokret u celoj avanturi prelaska na novi kontinent. Stiče se utisak da je svako prihvatio ljubaznost i nesebičnost kao nekakvu svoju radnu obavezu.

Mi koji dolazimo iz sredine sa drugačijim mentalnim profilom ljudi, treba da budemo oprezni, jer će, bez obzira na sve naše propuste, ljudi uvek reagovati prijatno, pa mi u njima nećemo imati ogledalo svojih postupaka. Problem je u tome što ćemo tako doći u opasnost da se previše opustimo i da izgovorimo nešto što možda ne bi trebalo. Ne pitajte me kako to znam.

Usponi i padovi su neminovni, ali ako ste se odlučili na taj hrabar korak, bićete spremni na sve. A ako biste zatražili da sve stavim na vagu i da kažem da li se isplatilo, prvo bih dobro razmislio. Ne zato što ne bih bio siguran u odgovor, nego što bi mi trebalo vremena da nađem reči kojima bih iskazao nešto za šta je malo reći samo jedno obično „da“

Ako ste više orijentisani ka hardveru (što nikada ne isključuje firmver, a možda i softver), situacija će biti lakša. U Americi je premalo hardveraša, pa je potražnja velika. Učešće na blogovima i ovde može puno da pomogne, a objavljivanje projekata je od ključne važnosti. Ništa ne deluje tako ubedljivo na poslodavce kao solidna lista projekata. Dobro odmerena nametljivost je poželjna, pa vas od ponude za posao deli još samo da se nađete na pravom mestu u pravo vreme. A to može da bude i mnogo lakše nego što možda mislite.

Primera ima dosta, evo jednog. Tokom februara sam bio u jednoj od privremenih poseta, kada je trebalo da demonstriram verziju malog kontrolera. Jednom prilikom je došao Majk Stiš (Mike Szczys), glavni urednik bloga Hackaday, sa molbom da mu pomognem da pripremi scenu za video intervju sa Nejserom Čahatom (Nacer Chahat) iz JPL‑a (Jet Propulsion Laboratory, ogranak agencije NASA). On je tada radio na razvoju antena za satelite koji orbitiraju oko Marsa i komuniciraju sa roverima koji ispituju površinu planete. Zainteresovao me je model satelita koji je doneo, pa sam se posle intervjua raspitivao o njemu, a on je zauzvrat zavirio u moj projekat. Bio je vrlo iznenađen i burno je reagovao kad je video da radim po barebone sistemu (tada sam prvi put čuo za taj izraz), što znači da je sve rešeno na nivou čipa (bez gotovih modula) i sa firmverom u čistom asembleru. Prva rečenica bila mu je „Hoćeš li da radiš u JPL?“ Bio sam suviše iznenađen da bih mogao i da progovorim, ali se Majk snašao i odmahnuo glavom: „Neće“. Nejser je pitao „Zašto“, a Majk je odgovorio „Zato što on radi ovde“.

Naravno, i ja bih isto rekao, ali je ova epizoda zgodna ilustracija kako je tržište radne snage u Americi dinamično i kako su promene i iznenađenja lako mogući.

default

Iako namera vlasnika luksuzne kuće od 350 kvadrata nije bila da zasmeje već da zainteresuje potencijalne kupce, oglas koji se tim povodom pojavio na internetu grohotom je nasmejao sve koji sz ga pročitali

Fejsbukom od jutros kruži oglas za prodaju kuće u Paraćinu koji uveseljava korisnike ove društvene mreže.

Iako namera vlasnika luksuzne kuće od 350 kvadrata nije bila da zasmeje već da zainteresuje potencijalne kupce, oglas koji se tim povodom pojavio na internetu grohotom je nasmejao sve koji su ga pročitali.

A evo i kako je Paraćinac ponudio kuću na prodaju...

"kuca na prodaju u paracin u strogom centru grada blizo pijac,posta,skola,i sve restvo, burek preko puta ulice. velika kvalitetna dvo spratna kuca sa visoki plafoni (2.8) i velike sobe (8 sa 4) veliki podrum i veliko podkrovlje.cela kuca je u parket patos a podrum u uvozne italianske plocice. cela kuca je completno profesionalski renorvirana od spolja i iz unutra, od krov do podrum u sadnje 8 meseci. kuca je na prodaju sa sve naj novije moderne stvari u kucu (namestaj, bela technica,veliki televizori,zavese,tepici,i sve restvo sto vidite u kucu samo ne gardarobe. KUCA OD SPOLJA: ima nov crep, novi oluci,novi kvalitetni uvozni pvc prozori sa 3 stakla i roletne,spolnja vrata, nova ograda i kapija, balustre, nov trotovar sa plocice od napred i od pozadi, nova trava i drveca u bastu. KUCA UNUTRA: nai novija moderna kuhinja sa novu belu techniku,,novo kupatilo sa naj noviju uvoznu tuz kabinu,izolirano podkrovlje, cela kuca profesionalski ofarbana unutra i spolja,nove uvozne italiancke polcice postavljene u ceo podrum i garazu(ne vidise u sliku jeli napravljeno posle reklame) PODRUM: ima 3 sobe,kuhinju,garazu, i soba sa naj noviju automatsku masinu za grejanje na paleti koja vrlo malo trosi. a mozete i na gas i struju ako zelite. PRVI SPRAT: naj novija kuhinja sa spais i trapezarija za familiju, velika dnevna soba sa klimu uredaj, jos jedna velika traperizarija za gosti,velika spavaca soba,novo kupatilo,hodnik,stepenice dole za podrum i stepenice gore za drugi sprat. DRUGI SPRAT: 2 velike spavace sobe,extra veliki dnevni borovak koj bih mogli da podelite u jos dve spavace sobe ako zelite, kupatilo sa kadu, 2 balkona, jedan napred kuce jedan odpozadi kuce, hodnik sa stepenice gore za podkrovlje. PODKROVLJE: je celo izolirano ima veliki prostor koj bih mogli da koristite jeli da nastavite jos jedan sprat ako zelite. ima grejanje kroz celu kucu u svaku sobu,kuhinje,kupatila,i podrum. ovu kucu mora da vidite da bi se uverovali kolko velika i lepa kvalitetna kuca i stvari. odma useljiva nemora i netreba nista da se uradi za dugo godine. 260000eur. cena na podgodu sa stvari ili bez stvari, kako zelite. ako se interesujete bolje bi bilo contact na email jeli nemoze uvek da me dobijete na telefon.

Na inače čestu mejnstrim temu liberalnih i konzervativnih medija na Zapadu, a i kod nas: „opasnost od dužničke krize", kojom se opravdava nedostatak novca za zdravstvenu negu, socijalnu pomoć ili obrazovanje, nadovezala se ne toliko konvencionalna priča o tzv. međugeneracijskom konfliktu. Navodno, sadašnja generacija starijih građana troši resurse koji bi trebalo da idu mladima, te je to razlog zašto je opasno povećavati javnu potrošnju.

U tom kontekstu, posebno je indikativan primer municipalnih obveznica, kojima je (u nedostatku novca usled višedecenijskog smanjenja poreza) pribeglo na stotine okruga u Kaliforniji radi finansiranja preko potrebne (nado)gradnje infrastrukture (posebno škola). Naime, lokalni mediji su bili preplavljeni naslovima poput: „Dug za sledeću generaciju". Međutim, brojni ekonomisti pokazali su da ideja da će deca iz Kalifornije biti upropaštena usled plaćanja dugova svojih neodgovornih roditelja nije ekonomski tačna. Akademici su odbacili, delom i ideološki motivisane, tvrdnje konzervativaca i libertarijanaca, nedvosmisleno pokazujući da nema prebacivanja tereta na buduće stanovnike Kalifornije (od kojih mnogi još nisu ni rođeni), nego je u pitanju prelazni transfer prihoda (već je čuveni američki ekonomista Arthur Pigou pre čak 120 godina objasnio da se umesto međugeneracijskih transfera bogatstva, radi o transferima bogatstva u sadašnjosti). Ono što je međutim loše, usled visokih kamata na obveznice, lokalni radnici i srednjoškolci će faktički biti prisiljeni da isplaćuju dobar deo svog budućeg prihoda maloj eliti finansijera.

Vratimo se na trenutak na naš teren. Pretpostavimo da Skupština Srbije donese zakon kojim će se nagraditi svaki građanin čije prezime počinje slovima od A do LJ, npr. odbitkom od poreza na imovinu (ili pak nekog drugog poreskog oblika) vrednim 10.000 dinara svake godine. Taj novac bi se namakao od povećanja istih poreza za one koji se prezivaju od NJ do Š. Jasno je da to neće učiniti Srbiju siromašnijom, jer će dohodak samo preći od jedne grupe ljudi ka drugoj, dok se ukupan prihod neće menjati. Naravno, povećaće se inače visoka dohodovna nejednakost u Srbiji, ali to je već druga tema.

Slično je i sa javnim dugom. Dug koji je nasleđen iz prošlosti je zapravo samo pravilo koje zahteva da jedna grupa ljudi, oni koji nisu nasledili obveznice kojima je finansiran taj dug, izvrši transfer prema drugoj grupi. To naravno ima redistributivne efekte, ali zemlju ne čini siromašnijom.

Državni dug nije teret za buduće generacije jer će one istovremeno nasleđivati i obveznice vezane za taj isti dug (ili druge vrste potraživanja po osnovu tog istog duga), kao i dug, pa će to biti dugovanja između sebe.

Fakat je da će naredna generacija morati da preuzme dug od sadašnje, ali će i ta sledeća generacija takođe „predati" dug generaciji koja se možda još nije ni rodila. Tako će se pokazati da je stvarno bogatstvo npr. ove generacije bilo jednako njenim prihodima, korigovanim za razliku između vrednosti imovine (kapitala) koju je nasledila i vrednosti kapitala koji je zaveštala naslednicima (naravno, uz mogućnost da se vrši i međugeneracijska kupoprodaja imovine).

Na iznete teze koje ruše mit o opasnom zaduživanju budućih generacija, ukazuje i empirijski validna činjenica (koja se može proveriti u Medisonovoj bazi podataka) da nijedna generacija u modernoj istoriji Srbije nije živela lošije od prethodne, izuzimajući građane naše zemlje koji su bili direktno pogođeni dramatičnim krahom 1990-ih.

Internet je ovih dana osvojila jedna parodična fotografija na kojoj se vidi automobili marke Ferari sa tablicama na kojima piše “Fewwawi”. Ono što je sve zasmejalo do suza jeste tekst koji ide uz sliku i koji glasi “Šešelj se ponovio”.

Naravno, aludira se na govornu manu vođe Srpske radikalne stranke, međutim sasvim sigurno šala nije objavljena sa zlom namerom.

Srpski narod je poznat po tome da voli da se sprda sa političarima i njihovim karakteristikama, tako da sigurno i sam Šešelj ako ovo vidi ne samo da mu neće teško pasti, nego će se i on nasmejati.

Genijalno…

Ekskluzivno otkrivamo tajne pravilnike o radu, metodama i merama koje je skoro četrdeset godina primenjivala Udba. Kako se infiltriraju agenti u neprijateljske redove, šta su to saradnici, ko su oni i kako se štite. Ko je zadužen za likvidacije protivnika, ko ih i kako izvršava, a ko naređuje i odobrava

Hoću da vas upozorim da ste se upetljali u vrlo mračne poslove. Ne znate vi s kim imate posla? Rečenica koju u čuvenom filmu “Balkanski špijun” izgovara fenomenalni Bata Stojković u ulozi Ilije Čvorovića. Čoveka inficiranom paranojom, bivšeg zatočenika sa Golog otoka, informbiroovca u stalnom strahu od svemoćne, komunističke Udbe. Urbane legende kažu da je to bila moćna služba, čiji ostaci i danas upravljaju svim važnijim procesima na prostoru nekadašnje velike države.

O njoj se malo znalo, veo tajne i mistifikacija osnovna je pretpostavka rada svake tajne službe pa i jugoslovenske. Iako su veći deo stvari koji su radili zapravo radili javno, sve je izgledalo tajno. U tome je, valjda, bio i kunst u toj raboti.

KAKO JE UBIJALA UDBA

Besprizorna, nemilosrdna i opasna. To su bili najčešći epiteti koji su ih pratili. Mit je ostao živ i dan-danas. Svako malo na ulici, u kafiću, čujete: služba me prisluškuje ili služba stoji iza nekog uspešnog biznismena ili kriminalca… Nažalost, ima u tim pričama istine, možda mnogo više nego što smo sami bili spremni da priznamo. Svemoćna Udba je zaista u svim sferama vukla konce.

Slovenački publicista Roman Leljak je nakon što je Slovenija otvorila arhivu komunističke tajne službe prikupio ogromnu dokumentaciju i pre dve godine je publikovao kroz knjigu “Propisi o metodima rada Udbe i KOS-a”. Vrlo jednostavan recept, nije se mnogo opterećivao, samo je fotokopirao sve pravilnike o radu tajnih službi do 1990. godine i objavio ih. Na taj način je ostavio ogromnu građu koja svedoči o organizaciji, metodama i sredstvima rada jugoslovenske tajne službe od 1940. do 1990. godine. U prethodnom broju pisali smo o prvoj fazi rada tajne policije pred kraj Drugog svetskog rata do 1953. Fazi koju je pre svega obeležila masovna represija prema građanskom sloju u Srbiji i ostacima protivnika Narodnooslobodilačkog pokreta na teritoriji čitave SFRJ. Deo dokumenata koje ćemo sada objaviti govori o periodu nakon 1955. pa sve do 1990. godine. Zlatni period svemoćne Udbe.

Saradnik

Osnovno sredstvo za rad tajne službe su čovek i informacija. Oni su uzročno-posledično vezani. Kao osnovni vid prikupljanja informacija, ali i ostvarivanja drugih ciljeva, u svom radu tajna služba koristi mrežu saradnika. Oni su birani na brižljiv način i u njih kao u vitalan ljudski resurs za rad službe je ozbiljno ulagano.

“Pojam angažovanja – Angažovanje je proces uspostavljanja saradnje između SDB i našeg građanina ili stranog državljanina uslovljeno određenim ciljem. Po tome od koga potiče inicijativa za saradnju, angažovanje je pridobijanje lica za saradnju ili prihvatanje inicijative za saradnju.

Prema osnovu zasnivanja, angažovanje može biti dobrovoljno ili prinudno.

Ponekad pridobijanje lica za saradnju može biti otežano, te se pribegava metodi prisiljavanja na saradnju kompromitujućim materijalom. Angažovanje za saradnju je svojevrsno psihološko lomljenje, praćeno zavisno od lica promenljivim slabijim ili jačim intenzitetom krize.

Interesi za angažovanje se mogu kretati od čisto materijalnih, preko zaštite od kompromitacije i krivičnog gonjenja (lice sarađuje da se ne goni krivično i da se ne kompromituje zbog određene delatnosti moralno nepodobne u okruženju: razvrat, bolesti zavisnosti, seksualna nastranost).

Pored toga, primenjuje se i korumpiranje u oblasti ekonomsko-trgovinskih odnosa, omogućavanje kojekakvih aranžmana: stipendije, specijalizacije, gostovanja… Uz prikrivene ili neprikrivene materijalne intervencije vrši se sistematski psihološko-politički uticaj i pripremanje “odgovarajućeg” terena. Sve ove pojave manje ili više dolaze do izražaja ali naročito treba obratiti pažnju na: intervencije oko zaposlenja i obezbeđenja povoljnijih životnih uslova, šikoranja na radnom mestu i dr. Ovo posebno kada su u pitanju stručni kadrovi… Prema pravilima SDB, tačka 19 odstupanje od principa uspostavljanja saradnje po osnovu dobrovoljnosti, humanizma slobodne i prava građana, dozvoljeno je kada na drugi način nije moguće otkrivanje ili dokumentovanje neprijateljskog delovanja stranih obaveštajnih službi… Manje-više su svi ljudi ranjivi. Samo se postavlja pitanje koliko je to što se poseduje optužujuće i efikasno… Saradnika obučavamo kroz praktičan rad tokom saradnje ili kroz specijalno za to namenjene škole i kurseve. Kroz praktičan rad vrši se najkonkretnija obuka, s obzirom na zadatke, način izvršenja i sredstva koja se koriste.

Jedinstvena načela o primeni sredstava i metoda u vršenju poslova Državne bezbednosti iz 1975. godine

Metode ispitivanja svedoka i osumnjičenih

Dva su načina davanja iskaza svedoka: dobrovoljno i pod prinudom.

Forma saslušanja:

1. slobodno izlaganje

2. postavljanje pitanja

3. kombinovano – slobodno izlaganje i postavljanje pitanja.

U ovom metodu pitanja mogu biti:

1. dopunjujuća (o okolnostima o kojima svedok ništa nije rekao u slobodnom izlaganju)

2. precizirajuća (o okolnosti o kojima je saslušanik već govorio ali nedovoljno precizno)

3. podsećajuća (da bi se podstakao mehanizam asocijacija)

4. kontrolna pitanja (radi provere istinitosti iskaza).

Sugestivna pitanja se dele na više vrsta: 

1. potpuno disjunktivna pitanja 

2. nepotpuno disjunktivna pitanja

3. ekspektativna

4. odlučna pitanja

5. čista pitanja sa pretpostavkom, odnosno kapciozna pitanja koja su u stvari sa lažnom ili izmišljenom pretpostavkom

6. nadovezana pitanja – kada je ispitanik već podlegao sugestiji.

Ispitivanje okrivljenog

Cilj je ovog ispitivanja dobijanje priznanja. Osnovno pitanje prilikom ispitivanja okrivljenog jeste u kom momentu ga upoznati sa dokazima sa kojima raspolažemo o njegovom učešću u izvršenju krivičnog dela.

Insistirati na priznanju. Onaj koga ispitujemo ne sme imati utisak da nam je njegovo priznanje važno.

Taktika poznaje niz načina za dobijanje priznanja. Jedan jeste sakupljanje i predočavanje dokaza. Drugi način je više puta ispitati okrivljenog na iste okolnosti da bi se došlo do kontradikcije u njegovim iskazima, koje kasnije koristiti kao metodu dokazivanja.

Jedan od načina može da bude i ukazivanje na prednost priznanja. Jedan od mogućih načina za dobijanje priznanja je tzv. sitan kriminalistički rad koji se odnosi na eventualno počinjenje drugih krivičnih dela koja nisu procesuirana. Priznanje može da se dobije delovanjem na osećanja, emotivnu vezanost za određena lica iz njegovog okruženja: članovi porodice, ljubavnici, prijatelji itd. Ovaj način može da bude uspešan pre svega kod delinkventa početnika, slučajnih krivaca ili krivaca iz strasti.

Pravila rada SDB iz 1967. godine

Pravilnik o pripremanju i plasiranju informacija i dezinformacija

Pod plasiranjem informacija podrazumeva se poturanje istinitih podatak i obaveštenja, a pod plasiranjem dezinformacija poturanje poluistinitih i potpuno lažnih podataka i obaveštenja. U praksi se najčešće informacije i dezinformacije plasiraju kombinovano, zavisno od karaktera i cilja operativnog zahvata u kome se to vrši.

* Uputstvo za pripremanje informacija i dezinformacija iz 1975. godine

Verovatno većina ljudi ne razmišlja o tome da uzimanje papirića iz bankomata nakon obavljene transakcije može biti potencijalno opasno…

Ipak, u istraživanju je utvrđeno da su osobe koje su rukovale specijalnim papirom koji se koristi na bankomatima preko dva sata i bez rukavica u urinu imale povećane nivoe bisfenola A dok kod osoba koje su imale rukavice nije zabeleženo povećanje.

Bisfenol A već ranije su stručnjaci povezivali s hormonalnim poremećajima, problemima sa začećem i razvojem mozga kod dece, a može se pronaći i konzerviranoj hrani, nekim tkaninama kao i u tvrdoj plastici poput one koja se koristi za dečje bočice.

Ovaj spoj koristi se i na vrsti papira na bankomatima, POS-automatima u supermarketima, na autoputevima i slično, što znači da mu je većina ljudi često u rukama.

Koji su nivoi Bisfenola A u urinu kritični još nije utvrđeno, a rezultati istraživanja posebno bi mogli da imaju važnost za osobe koje papiriće poput onih na bankomatima koriste zbog prirode posla, kao što su blagajnici.

Za strance postoje legalni načini da se zaposle u Nemačkoj. Po pravilu važi: što je neko bolje kvalifikovan, tim ima veće šanse na tržištu rada. Postoji razlika između državljana zemalja EU i onih koji to nisu.

Za zapošljavanje u Nemačkoj nije potrebno tražiti azil. Naprotiv: ne postoji pravo da se , zbog potrage za poslom, dobije azil. Osim toga, podnosiocima zahteva za azil zabranjeno je da rade u prva tri meseca. Ukoliko je zahteva za azil „očigledno neosnovan“, podnosilac čak dobija zabranu ponovnog ulaska u Nemačku i čitav Šengenski prostor. To važi za skoro sve zahteve za azil osoba iz takozvanih „zemalja sigurnog porekla“. U njih spadaju Srbija, Makedonija, BiH, kao i (od 1. novembra 2015.) Kosovo, Albanija i Crna Gora.

O zahtevima za zil građana ovih zemalja odlučuje se brzo i po pravilo negativno. Tada moraju brzo da napuste Nemačku. Ukoliko to ne učine dobrovoljno, mogu biti proterani prisilno, a u tom slučaju uglavnom sami snose troškove povratka u zemlju porekla.

Kako mogu legalno da radim u Nemačkoj?

Postoji razlika između državljana zemalja EU i onih koji to nisu. Državljani EU imaju pravo da bez ograničenja traže posao i rade u Nemačkoj. Njima nije potrebna nikakva viza. Sličnu poziciju imaju i građani iz takozvanog Evropskog privrednog regiona odnosno iz Švajcarske. Za strance iz trećih zemalja postoje drugačija pravila.

Građani država Zapadnog Balkana u koje spada i Srbija, mogu raditi u Nemačkoj samo ako imaju dozvolu boravka i dozvolu za rad. Postoje razne dozvole boravka: ograničena ili neograničena, postoji i takozvana „plava karta EU“.

Za dobijanje dozvole boravka osoba mora da ima pasoš i ne sme da spada u one kojima je odbijen zahtev za azil, zatim mora dokaže da ima dovoljno sredstava za život: novac u banci, posao sa odgovarajućom platom ili da joj neko u Nemačkoj garantuje izdržavanje.

To znači da neko ne može da doputuje u Nemačku i da potom zatraži isplatu socijalne pomoći ili pomoći za nezaposlene. To mogu samo oni koji već duže vremena borave u Nemačkoj i koji su za to vreme plaćali doprinose.

Po pravilu važi: što su nečije kvalifikacije bolje i što bolje govori nemački jezik, to mu je jednostavnije da dođe i dugoročno ostane. Ako neko ima niže kvalifikacije ili nema završenu školu, vrlo je teško da pronađe posao i trajno ostane.

Ko traži posao u Nemačkoj može zatražiti i „vizu za traženje posla“. Ta viza se dobija u ambasadi ili konzulatu Savezne Republike Nemačke. Pregled svih ambasada i konzulata Nemačke u svetu možete pronaći #link:http://www.make-it-in-germany.com/de/fuer-fachkraefte/deutschland-kennenlernen/deutschland-vor-ort##c5049:OVDE#.

Čak i ako osoba dobije tu vrstu vize, ona još uvek ne može da radi. Ko pronađe radno mesto potom podnosi zahtev za dobijanje „dozvole boravka radi zapošljavanja“ (Aufenthaltstitel zum Zwecke der Erwerbstätigkeit). Nije potrebno da zbog toga napusti Nemačku, zahtev može podneti direktno u zemlji.

Dozvlu boravka može da dobije samo ako dokaže da može od svoje plate da finansira svoje izdržavanje.

Oni koji se već nalaze u Nemačkoj mogu da se, kao i ostali građani te države, obrate i Agenciji za rad. Radna mesta mogu da se potraže na brojnim portalima u internetu npr. #link:www.xing.de:OVDE#.

Kako da pronađem radno mesto iz inostranstva?

Za dodelu radnih mesta strancima koji se nalaze van Nemačke zaduženo je posebno odeljenje pod nazivom ZVA pri #link:https://www.arbeitsagentur.de/web/content/DE/service/Ueberuns/WeitereDienststellen/ZentraleAuslandsundFachvermittlung/VersionsDEEN/DeutscheVersion/WillkommeninDeutschland/Detail/index.htm?dfContentId=L6019022DSTBAI520567:nemačkoj Agenciji za rad#.

Radna mesta se mogu pronaći na raznim internet portalima ili direktno na internet stranicama pojedinih firmi.

Posao se lakše nađe ako se govori nemački jezik. Osim toga, potrebno je posedovati i dokaze o završenom školovanju i obuci (diplome).

Top 10 oglasa po preporuci sajta InoPoslovi.com za poslove u inostranstvu:

http://inoposlovi.com/potrebne-medicinske-sestre-za-rad-u-nemackoj-bez-eu-pasosa/

http://inoposlovi.com/potrebni-radnici-za-mcdonaldu-u-nemackoj-bez-eu-pasosa/

http://inoposlovi.com/diplom-ingenieur-bachelor-m-w/

http://inoposlovi.com/referatsleiter-in-fur-strategisches-personalmanagement/

http://inoposlovi.com/potrebni-radnici-za-trgovacki-lanac-edeka-u-nemackoj/

http://inoposlovi.com/new-job-opportunity-in-qatar/

http://inoposlovi.com/potrebni-konobari-sobarice-i-pomocni-kuvari-za-trinity-hotels-u-slovackoj/

http://inoposlovi.com/potrebni-vozaci-c-i-e-kategorije-za-norvesku-firmu-bloumkwist-predstavnistvo-u-slovackoj/

http://inoposlovi.com/potrebno-100-radnika-za-rad-u-slovackoj-firmi-whirpool/

http://inoposlovi.com/potrebni-radnici-u-fabrici-aluminijumskih-delova-u-

Priznanje tih diploma može se zatražiti preko posebnih internet stranica kao što su #link:https://www.bq-portal.de:Bq-portal.de# ili #link:http://www.anerkennung-in-deutschland.de/html/de/:Anerkennung-in-deutschland.de#.

Ako neko pronađe odgovarajuće radno mesto, postoji pravilo da on to mesto ne može da dobije sve dok se ne proveri da li za njega konkuriše neko od građana iz zemalja EU.

Izuzeci postoje u slučaju visokokvalifikovanih stručnjaka i ako neko ima diplomu za deficitarna zanimanja. To su zanimanja za koja se u Nemačkoj prijavljuje malo ljudi. U tom slučaju se odustaje od pravila koje nalaže prioritet za državljane zemalja EU. U pitanju su neki zanati te poslovi njege bolesnika. #link:http://www.make-it-in-germany.com/fileadmin/content/make-it-in-germany/PDF/positivliste_dt.pdf:OVDE# možete pronaći listu „deficitarnih“ zanimanja.

Želim da nastavim školovanje u Nemačkoj

Onaj ko ima mesto na nekoj školi ili mesto za obuku u nekoj firmi, ko raspolaže dovoljnim sredstvima za sopstveno izdržavanje, može da dobije ograničenu dozvolu boravka. Ona se izdaje na maksimalno dve godine i može da se produži.

Onaj ko dobije dozvolu boravka u svrhu školovanja, dobija i radnu dozvolu za posao koji može da radi maksimalno deset sati nedeljno. Ako je završio školovanje i želi da traži stalni posao, takođe može da zatraži i dobije produženje dozvole boravka.

Želim da studiram u Nemačkoj

Studiranje u Nemačkoj je moguće za osobe koje ispunjavaju uslove za upis na fakultet (univerzitet). U Nemačkoj je to po pravilu položena matura. Da li neka druga diploma stečena van Nemačke dolazi u obzir, proverava se od slučaja do slučaja. Više informacija o tome možete da pronađete #link:http://www.anerkennung-in-deutschland.de/html/de/:OVDE#.

I u tu svrhu može da se podnese zahtev za dobijanje vize.

Ako je neko već dobio mesto na nekom fakultetu (univerzitetu) i ima dovoljno sredstava za život, taj može da dobije i dozvolu boravka. Bitno je da studiranje predstavlja glavni razlog boravka u Nemačkoj. Ne može, dakle, da se upišu neke vanredne ili studije preko interneta, pa da se onda zatraži dozvola boravka. Sa takozvanom „studentskom vizom“ može da se radi neki sporedni posao, ne duže od 120 dana u godini.

Za one koji su pronašli radno mesto u Nemačkoj

Ako je neko dobio konkretnu ponudu za posao, onda je mnogo lakše dobiti dozvolu boravka. On, opet, mora da dokaže da će dobijati platu koja je dovoljna za izdržavanje. Osim dozvole boravka, za većinu poslova je potrebna posebna dozvola Agencije za rad.

Za visokokvalifikovane, za naučnike, menadžere i posebna specijalna zanimanja to ne važi.

Onima koji imaju fakultetsku diplomu nije potrebna dozvola za rad, nego potvrda da će zarađivati najmanje 48.400 evra bruto godišnje. U tom slučaju dobijaju „plavu kartu EU“ koja važi četiri godine. Pod određenim okolnostima, visokovalifikovane osobe mogu odmah dobiti i trajnu dozvolu boravka u Nemačkoj

Postoji dosta dilema kod odlaska u inostranstvo, mladi ljudi dosta prilika vide po društvenim mrežama ili oglasima na internetu. Da li je sve tako lako? Da li od 1. januara naredne godine svi moežemo raditi u Nemačkoj? Pokušaćemo da odgovorimo na nekoliko glavnih pitanja. Prvenstveno, kako zaista možemo biti sigurni u odlazak na rad u Nemačku? 

Kako ljudi traže posao u Nemačkoj?

Prvenstveno preko popularnih društvenih medija, tipa Facebook.

Gomila svakojakih grupa od po par hiljada članova je ovde prisutna. Preteško je odabrati pravu ponudu za posao. Ima ih skoro pa i više nego ljudi koji su zainteresovani.

Da li su ti oglasi validni?

Oglasi su validni ukoliko se u najmanju ruku traži stručni kadar, sa diplomom ili relevantnom preporukom poslodavaca.

Ukoliko u oglasu ima nema e-mail adresa koja se zavrsava sa @gmail.com jasno je da taj neko ko stoji iza svega ovoga je u najmanju ruku sumnjiv, jer takvu e’mail adresu ozbiljan poslodavac sigurno nema.

E-mail:

e-mail adresa mora da sadrži ime firme kao na primer za firmu Hans Bau Gmbh Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.  .

Firme:

Firme koje traže radnike HITNO i Bez EU pasoša su očigledna prevara.

Hitno se ne može dobiti VIZA za Nemačku, i niko NE MOŽE da urgira Vizu.

Viza:

Viza se dobija tako što se potpiše ugovor sa poslodavcem iz Nemačke i preko web sajta Nemačke Ambasade popuni upitnik za rezervaciju termina.

Najčešće se čeka oko 5 meseci na termin, ukoliko niste Visoko kvalifikovani inženjer ili Medicinsko osoblje (negovatelji se ne uvrstavaju tu).

Svi naši sunarodnici, kolege koji odu za Nemačku u nadi da će tamo naći poslodavca i pri tome ostati odmah tamo i da rade se gadno varaju. U nemačkoj se radna Viza ne može uraditi. To se radi u Ambasadi Savezne Republike Nemačke u matičnoj zemlji kandidata. Ukoliko posedujete pasos R.Srbije onda u Beogradu.

Svi koji svesno odu u Nemačku da rade bez Vize su potencijalne žrtve prevare, što može značiti i do 5 godina zabrane ulaska u EU. Ukoliko se dobije zabrana, za Nemačku zabrana glasi za JMBG, uzaludno se uzima novi pasoš,neće se moći ući na teritoriju SR Nemačke.

Svi koji ilegalno rade u SR Nemačkoj mogu platiti kaznu i do 30.000 Eura!

Ključ za odlazak u Nemačku nije toliko komplikovan kao što većina misli.

Ključ svega je pametno raspoređeno vreme za učenje.

Dok se čeka termin za viziranje, minimum 5 meseci, zaista smatramo da svako može da savlada osnove Nemačkog jezika. A1 nivo!

Pronaći poslodavca nije teško, zahteva određene kriterijume kao što su:

-Dokaz o stručnosti (Diploma, Preporuka prethodnog poslodavca)

-Poznavanje jezika makar u pismenoj formi (Napisan CV ili molba za posao na Nemačkom)

Najveća istina u ovoj oblasti jeste to da pomoćni radnici kao pozicija u SR Nemačkoj ne postoji.

Pomoćni radnik na građevini? – to se zove fizikalac, ili ti radnik na građevini.

Pomoćni Bravar? – osoba koja dodaje alate majstru.

Pomoćni negovatelj? –  za ovo čak i nemamo ideju šta može biti.

Svi ovi nazii su pogrešni i tvorevina balkanskih posrednika koji ne poznaju stručne nazive u SR Nemačkoj, pa čak i po tome možete selektovati poslodavce.

default

Ispostavilo se da žena koja je pre više decenija došla sa Kosova, radi sa brašnom i vodom, što, navodno, predstavlja "čistu belu magiju"

Bavanište... Malo mesto nadomak Kovina, na nekih 30 kilometara od Beograda. Mesto po mnogo čemu neobično. Osim što je mnogima koji traže izlečenje od bolesti na putu zbog manastira Bavanište na kom izvire lekovita voda, selo obiluje i vračarama koje "pomažu" mladima da se ožene, udaju, skinu magiju, salivaju stravu... Ekipa "Telegrafa" morala je da ode i uveri se da li takve žene zaista postoje.

Iako nismo imali koga da pitamo i zakažemo termin, uzdali smo se da ćemo na ulici da saznamo kako da dođemo do nekog sa takvim "moćima" i nismo mnogo pogrešili. Trećeg čoveka koga smo zaustavili već nam je pomenuo baku blizu centra, koja saliva stravu i koja će mom kolegi, koga sam predstavila kao brata, da pomogne da noću "mirno spava" jer ga, navodno, muče košmari.

Četvrti prolaznik nas je i lično odveo do njene kuće, a posle malo ubeđivanja, osamdesetogodišnja starica pristala je da pomogne zabrinutoj sestri, ali i da sestri, koja je takođe i novinarka, otkrije "tajne svog zanata" pod uslovom da joj ne snimamo lice i ne pominjemo njeno ime. Fer pogodba!

Kolega je pomalo zbunjeno seo na neko taburence i počeo svoju priču, kako noću strašno sanja, kako mu se zbog toga srce uzlupa, kako često ostane i bez daha, da zbog toga neretko posegne i za tabletama, ali da ga one samo uspavaju...

Uz reči: "Ništa se ti ne sekiraj, sve ćemo mi to da sredimo, samo moraćeš da dođeš još dva puta", baka je otpočela ritual.

Kako smo od ranije čuli, strava se saliva kuvanim ugljevljem i vodom, ali tamo to nije bio slučaj. Ispostavilo se da žena koja je pre više decenija došla sa Kosova, radi sa brašnom i vodom, što, navodno, predstavlja "čistu belu magiju".

Pomno su je pratile naše oči, ali i oko kamere. Dok je sedeo na onom taburetu, uzela je dve kafene kašičice i počela da mlati njima ispred njega putanjom od njegove glave do stopala. Nije bila voljna da nam preterano tumači ono što je preduzimala, ali smo ipak saznali da baratanje kašičicama služi da se "otvori zatvoreno". Valjda, ako neko nema sreće na nekom polju, da mu krene.

U posudi na sudoper ploči, mešala je brašno sa vodom i nešto bajala, da bi zatim kugle od tog istog brašna lepila po zidovima ispred ulaznih vrata svoje kuće, pa ga strugala kašikama... Potom je počela da ga naliva vodom iz tih istih kašičica.

- Voda se pije za boljitak i ozdravljenje - otkriva ova Bavaništanka.

U međuvremenu su radili i noževi, doduše plastični, kojima je presecala vazduh ispred njega. Tako se, kaže, teraju đavoli.

Sve ukupno nije trajalo duže od 10 minuta sa završnicom koja nas je zapanjila. Potpuno neočekivano dok nam je bila okrenuta leđima, bacila je jednu kašiku preko ramena na pod pored "bate", potom drugu, a onda i treću, sve tri u blagi polukrug. Šta se time postiže, ostaće nam, sigurno, večna nepoznanica.

Nije se libila da traži da joj ostavi neke pare, jer "tako se valja", što kolega i učini. Tu nas ona ponovo iznenadi - zgazi nogom onu novčanicu iz sve snage, pa je tek onda uze...

Mada, pomalo uznemirena zbog toga što je ekipa snimala, ispričala nam je još štošta, poput toga da joj je "znanje" prenela njena baka kada je imala samo 13 godina i da je kroz toliko godina pomogla mnogima.

- Skoro mi je bio mladić koji je imao osećaj kao da ga neko drži za ruku i prati uzastopno, ali je došao tri puta kod mene, i više nema taj osećaj. Zahvaljivao mi se onoliko. Pamtim dete koje se dralo i ritalo kad su ga doneli, nisu mogli da ga obuzdaju... Posle je došlo kod mene i reklo sa osmehom: "Bako, evo me, došao sam da te vidim" - uveravala nas je domaćica pomoćne kuće u kojoj se i odigravalo sve.

Otpozdravismo je i uz međusobne najdobronamernije želje, pojurismo ka kolima, put Beograda. Na putu do redakcije, kolega je delovao normalno, nije se žalio na bilo kakve simptome, a kako je te noći spavao, to samo on zna...

Cela atmosfera striptiz barova deluje tajnovito i uzbudljivo, a lepe devojke koje se zavodljivo skidaju dok plešu uzbuđuju maštu svakog muškarca

"Da li je u striptiz klubovima kao u holivudskim filmovima ili je to sve samo plod mašte?" "Dokle su daleko spremne da idu devojke koje se svlače?" "Ko je klijentela takvih barova?"

Sigurno ste sebi postavljali neka od ovih pitanja. Evo reportaže koja će vam približiti šta se dešava u striptiz klubovima.

- Priznajem, uvek sam bio zainteresovan za dešavanja iza zatvorenih vrata striptiz kluba. Međutim nisam mogao ni da pretpostavim da će moje prvo iskustvo na ovom mestu otići toliko nizbrdo, da sam na kraju izašao iz istog tužniji nego što sam bio pri ulasku.

Cela ideja striptiza je u meni budila neku vrstu dečačkog uzbuđenja. Ne zbog toga što se tamo devojke skidaju gole zarad mog uživanja, nego cela ta atmosfera je, makar u filmovima, uvek bila nekako tajanstvena. Mislio sam da će me na ulazu sačekati neka prsata, starija dama koja će me tokom cele večeri zvati "dušo" i gurati mi pića u ruke, ali desilo se potpuno suprotno.

U klub sam došao prvenstveno jer mi je stigao drug iz Čikaga. Ispričao mi je kako se dobro proveo na striptizu  u Las Vegasu i Čikagu i da mu je velika želja da vidi kako to izgleda kod nas. Nije mi bilo potrebno previše ubeđivanja i otišli smo u jedan od klubova u centru grada.

Na ulazu nas je dočekao preterano ljubazni šanker, koji nas je smestio u jedan od separeova gde smo naručili dva pića. Ceh: 360 dinara. Ubrzo su nam se pridružile dve devojke. I dok je jedna bila previše mlada za ovaj posao, druga je izgledala kao da će na kraju godine u zasluženu penziju.

Bile su izuzetno ljubazne i odmah su pokrenule razgovor sa nama, pa se moj prijatelj odlučio da ih časti piće. Konobar se za sekund stvorio i doneo dva mala "šampanjca" koje su one pile. Ceh: 10.360 dinara. Pitao sam jednu od njih šta se zapravo dobija za ovaj novac, a ona mi je jednostavno odgovorila "Naše društvo".

I dok su one ćaskale sa nama o svakodnevnim stvarima, na scenu je izašla jedna devojka koja je započela svoj "prljavi ples". Spretno se uvijala i na moje iznenađenje skinula skroz do kraja. Upitah stariju koleginicu koja je sedala sa nama koji su tačno uslovi ovde, a njen odgovor me je ostavio bez teksta.

- Postoje razne klasifikacije. Ukoliko devojka hoće da se skine do kraja, dobija pet hiljada dinara za noć. Ja to prepuštam ovim mlađima, prošlo je moje vreme skidanja. Devojke koje poput mene ostaju samo u toplesu dobijaju tri hiljade za noć, a tu su i procenti od plesova u krilu i plaćenih pića - rekla mi je izvesna Sandra.

Tri hiljade? Tri crvene novčanice za smenu od 10 do četiri ujutro, dok ti razni ljudi gledaju u sise i balave nad tobom, a ko zna šta se dešava iza zatvorenih vrata.

Odlučio sam malo da popričam i sa mlađom devojkom, čiji odgovor na pitanje zbog čega ovo radi i nije toliko začudio.

- Ja sam iz malog mesta, ovde studiram i moram nešto da radim jer moji roditelji nemaju toliko novca. Ovo je najlakše, a i volim da plešem. Samo zatvorim oči i zamislim da sam u svojoj sobi, tako preguram noć - priča Mia.

Moj prijatelj iz Čikaga je odlučio da odvede treću devojku koja se tu stvorila iza zatvorenih vrata na privatan ples. Ceh za ovu uslugu: 6.500 dinara.

Kada je otišao, ja sam ostao sam sa Sandrom, jer je bio Mijin red da se popne na scenu. I dok se crvenokosa devojčica uvijala uz ritam muzike, njena starija koleginica mi je otvorila dušu.

- Neću raditi ovo još dugo. Umorna sam od svega. Nekada se moglo pristojno zaraditi od ovog posla, sada jedva preguram mesec. Pre smo putovale i po regionu gde smo imale razne nastupe, ali danas ni od toga nema ništa. Imam i dečka. Njemu pričam da radim kao plesačica po klubovima, uprkos tome što se godinama zabavljamo ne mogu da mu priznam čime se zaista bavim - priča ona.

Sandrin dečko živi u Crnoj Gori gde ima komad zemlje o kojem se brine od kako mu je otac preminuo.

- Previše je ponosan da to proda i preseli se kod mene u Beograd. Zato ja radim šta radim. Vikendom uvek idem do njega pa samo na put potrošim većinu dnevnica. Ipak, nije mi teško zbog njega. Razmišljam da se preselim i ja tamo i da započnemo novi život, ali previše volim ovaj grad, ne znam kako bih izdržala - ispovedila mi se ona, a onda otišla do toaleta da se sredi jer joj je od priče o celoj situaciji potekla i suza.

Sedeo sam neko vreme sam u šoku, dok su se devojke smenjivale na sceni. Iskren da budem, nisam ih ni primećivao jer sam celo vreme razmišljao o sudbinama Sandre i Mije. Prošlo mi je kroz glavu, koliko zapravo postoji devojaka po Srbiji koje na ovaj način moraju da zarađuju za život.

Sandra mi je otkrila da su joj se neke koleginice žalile kako se skidaju i za 10 evra po noći, kako bi bar nešto donele kući.

Misli mi je prekinuo drugar iz Čikaga koji se sa osmehom vratio iz kućice za privatne plesove.

- Brate, dala mi je da je diram gde god. Ovoga nema u Americi, striktno ti je naređeno da ne smeš ni da im se približiš bez dozvole, a ovde nema ni obezbeđenja. Možda su u Vegasu malo lepše devojke, ali je osećaj ovde mnogo bolji.

Možeš da je pipaš gde god za 6.500 hiljada, pleše gola za 10 evra po šest sati i ujutro se budi za predavanja na fakultetu.... Da... Razmislite i vi malo o tome...

Ni u najluđim snovima nisam mogao da zamislim da ću otići u striptiz klub i iz njega izaći sa lekcijom vrednijom od svog novca koji smo tamo potrošili. Ukupan ceh: 21.850 dinara.

Strana 6 od 23

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top