Društvo

Društvo (269)

default

Krenuo je na svoju poslednju plovidbu prema rezalištu kada se iz nepoznatog razloga "oslobodio" od broda koji ga je vukao i samostalno zaplovio morem severnog Atlantika.

Ruski kruzer MV Ljubov Orlova, prvi iz serije od osam kruzera klase Marija Jermolova izrađen je 1974. godine u brodogradilištu Kraljevica u Jugoslaviji kao deo ugovora SSSR i Jugoslavije s ciljem spasavanja jugoslovenske brodogradnje, od 2013. bez nadzora plovi Atlantikom, piše Vintidž Njuz (The Vintage News).

Inače, trup broda je pojačan za plovidbu ledenim morima, i neko vreme se koristio za antarktička putovanja.

Pošto je odlučeno da brod više ne može da prevozi putnike, MV Ljubov Orlova stajao je pune dve godine u luci Sveti Džon u kanadskoj pokrajini Njufaundlend.

Tokom dve godine stanje kruzera se veoma pogoršalo zbog čega je 2013. krenuo na put prema poslednjem počivalištu, prema Dominikanskoj Republici.

Prvog dana te poslednje plovidbe došlo je do pucanja kablova kojim je kruzer bio vezan za vučni brod. Od tada, bez posade i bez nadzora, pluta hladnim Atlantskim okeanom.

Zabrinuti zbog pretnje koju je brod predstavljao za operacije izvlačenja nafte i plina na tom području, Kanada je poslala 157-tona težak brod Atlantik Houk da pomogle u tegljenju MV Ljubov Orlova.

Vezali su ga, a kad su stigli do otvorenog kanadskog mora naređeno je da se kruzer oslobodi. Time su oprali ruke i više za njega niko ne brine.

Neko vreme se verovalo da je potonuo, ali Američka obaveštajna služba objavila je satelitske snimke koji pokazuju da kruzer još uvek plovi i da je poslednji put viđen oko 1.300 nautičkih milja udaljen od irske obale. Snimci pokazuju da ga struja nosi prema Evropi.

Iz kanadskog ministarstva saobraćaja navode kako je za njega odgovoran vlasnik broda i traže da prestanu da ih povezuju s ovim problemom. S obzirom na kretanje morskih struja, brod može da završi bilo gde, od zapada Afrike do Norveške.

default

Smrt Milorada Mandića Mande veoma je pogodila njegovu suprugu Anju. Njih dvoje su bili kolege i pre svega prijatelji, nakon čega se među njima rodila ljubav.

Romansa između Mande i Anje desila se sasvim slučajno a spojio ih je posao. Glumački par je pre četri godine prvi put pričao o detaljima iz privatnog života i otkrio kako je za njihovu ljubav "kriva" jedna predstava. 

"Posao kojim se bavimo je veoma stresan. Svaki izlazak pred publiku je adrenalin koji gura napred i napred", pričao je Manda pre četiri godine. Njegove brojne kolege ističi kako je Milorad bio taj koji brine o svemu i da su sa njim uvek bili mrini. Kolege su takođe govorile kako su Anja i Manda odličan tandem i dobra komibnacija.

"On je jedan mehanizam koji brine da sve bude u redu", rekao je reditelj koji je imao priliku da sarađuje sa Mandom. Glumac je priznao da je supruga ta koja mu je govorila da treba da uspori i bude manje pod stresom.

"Stalno je neki umor prisutan jer ja često znam da trčim na snimanja... svakom detetu sam morao da objašnjavam gde sam. Morao sam da se pravdam non stop, dete ne traži ništa neočekivano, samo ono svoje. Ja sam jedino miran kada su svi računi plaćeni, kada je rata za kredit plaćena, e tada mogu da sednem i budem miran", priča je Manda, a Anja je i sama priznala da je ona ta koja smiruje situaciju.

"Ja sam ta koja forisirala te stvari preko njegove volje. Tražim prirodu, Frušku goru da se odorimo, onda se on buni", rekla je Anja i dodala kako se uklopila u porodicu s obzirom da je Manda pre nje imao brak.

"Često su deca imala momente što tata ima drugu ženu. Ali mojom dobrom namerom i što sam znala koje mesto imam, mislim da smo uspeli da se probijemo kroz tu neku krizu zajedničkog života, da nas prosto deca i okolina prihvate kao par. A ovo kasnije kada te život melje, posoa računi... mislim da je bitno da ljudi moraju da se dobro ispričaju, da imaju mala zadvoljstva. Očekivati nerealno, nisam tako gajena niti želim da bahato ponašam", rekla je tada Anja u emsiji. Manda je otkrio kako se među njima rodila ljubav. Da nije bilo zajedničkog angažmana u predstavi možda se ljubav ne bi ni desila.

"Pre svega sve što smo Anja i ja toliko vremena zajedno, nije krenulo sa njenim i mojim očekivanja. Kako je vreme prolazilo postajali smo sve bliži i bliži i bilo smo u fazonu ili ti mene da gaziš ili ja tebe i to se završilo brakom. Neka pravila napetosti, izbegavanja koja je ona uvela u moj život... ja kada čitam svoje obaveze meni je muka. Nikada nikome nisam hteo da kažem neću, ne mogu. Tu sam uvek. Iscrpljuejm sebe što njoj mnogo smeta", ispričao je Manda.

"Ona je osoba koja mi prija, prepuna je poverenje. Ona je uvek tu da me upozori, veoma pazi na mene, osim toga što smo kolege ja imam i prijatelja u njoj", rekao je Manda 2012. godine u emisiji "Ja to tako" koja je emitovana u znak sećanja na preminulog glumca.

Arhimandrit Isajia kaže da u Ilinju kod Šapca lek mogu da nađu oboleli od šizofrenije i drugih duševnih bolesti, kao i od raka

Veliki broj vernika Srpske pravoslavne crkve svake druge subote se uputi ka Mačvi u manastir Ilinje u kome iguman Isaija molitvama leči najteže bolesti i isteruje đavola iz posednutog!

Naime, svake druge subote već od ranog popodneva može se videti mnoštvo poklonika. Nepregledna kolona automobila i autobusa, domaćih i stranih registracija, nadire na manastirsko imanje. Vernici se okupljaju na četvorosatnom večernjem bogosluženju i osvećenju jeleja (ulja), čitanju molitvi za isceljenje i sedmostrukom pomazanju osveštanim uljem protiv bolesti i, kako napominju monasi, napada demona. Nakon molitvi u crkvi vernike očekuje zajednička trpeza.

Jeromonah Isaija Jokić, nastojatelj manastira i njegova sabraća monasi Stefan i Gerasim, pozdravljaju poklonike. Svakome ko zatraži, daju savet.

"Otac Isaija je duhovni biser. On nikog ne ostavlja ravnodušnim. Njegova smirenost, blaga i poučna reč i topao pogled blagotvorno deluju na svakoga", pričaju vernici koji redovno pohode manastirsko bratstvo.

Jedan od njih priča da je zahvaljujući igumanu Ilinja ponovo stao na noge i pronašao novi životni put.

"Propao mi je prvi brak zato što je bivša supruga išla kod hodže po zapise da bi me držala u svojoj potpunoj vlasti. Postao sam neuravnotežen, na rubu očaja, ali i bankrota. Onda sam saznao za ovaj manastir i došao po pomoć. Otac Isaija je dao sve od sebe da mi pomogne. Danas sam drugi put srećno oženjen, a kad god iskrsne neki problem tu je otac Isaija da pomogne", ispričao je u dahu jedan od majstora, poreklom iz Bosne, a danas nastanjen u Somboru, koji radi na izgradnji novog manastirskog konaka.

U manastiru privremeno živi i dvadesetak mladih sa duševnim problemima, jer su im neophodni svakodnevna podrška i pomoć duhovnika.

"Nastojimo da imaju što manje slobodnog vremena, jer nije dobro da um bude besposlen. Sa njima se svakodnevno razgovara, prisustvuju bogosluženjima, redovno poste, ispovedaju se i pričešćuju, pomažu na manastirskoj ekonomiji. I ubrzo počinju drugačije da razmišljaju i da pravilno shvataju cilj života. Lečenje ne završava u manastiru, već traje i kada se vrate u svoje porodice", priča iguman Isaija.

Otac Gerasim podseća na narodnu izreku da je najopasniji dokon um i da čovek koji je bez obaveza lako biva zaveden da skrene sa ispravnog životnog puta. Među štićenicima je i nekoliko bivših narkomana.

"Narkomani su specifična grupa i ako ih je istovremeno više na jednom mestu, teško ih je duhovno savladati da bi im se pomoglo u prevazilaženju tog zla. Zato je među štićenicima više onih sa duševnim demonskim problemima", dodaje otac Gerasim.

 U dupke punoj crkvi, dok sveštenoslužitelji čitaju molitve, skoro neprekidno čuju se nekontrolisani krici, zapomaganja i kuknjava. Jedna od vernica, koju su povremeno izvodili iz crkve, jer je strašno zapomagala, nakon bogosluženja reče da je doživela "svojevrsno strujanje nekog čudnog duhovnog fluida". Najpre oko sebe, a zatim i u sopstvenom srcu i glavi i da se posle toga potpuno smirila.

"Muž me doveo, jer mi se već dugo naizmenično smenjuju stanja depresivne potištenosti i afektivne napetosti. Lekovi slabo pomažu. Ovde sam prvi put i ovo je nestvarno iskustvo. Molitve izuzetno snažno deluju na mene. Osećam se mnogo bolje i nastaviću da dolazim svake druge subote", kaže Marija iz Banjaluke.

Manastirska crkva je posvećena Svetom Iliji i podignuta je zahvaljujući Staniji i Iliji Lackoviću 1983. Oni su porodično imanje zaveštali Crkvi. Ktitori su i sahranjeni u svetinji.

"Mi se molimo, lekari leče, a Gospod izlečuje", kaže arhimandrit Isajia i dodaje da u Ilinju kod Šapca lek mogu da nađu oboleli od šizofrenije i drugih duševnih bolesti, kao i od raka.

U ovo manastiru se uz posebne molitve bolesnim ljudima osvećenim uljem iscrtava krst na čelu, kao deo obreda za izlečenje.

U ovom manastiru spas traže i oni koji veruju da su ih zaposeli đavoli.

KAKO SE IZVODI OBRED?

Okupljeni 7 puta padaju na kolena i priklanjaju glavu formirajući rukom sa onim ispred sebe neprekinuti lanac.

One prve do oltara sveštenik pokriva svojim plaštom i nad njima čita Novi zavet.

default

Ovakvo rasipanje i ne treba da čudi jer su roditelji nekadašnjeg poslanika DS, Dušan i Branka, vlasnici firme koja je čistila nekoliko beogradskih opština i Gradsku upravu Beograda

Dušan Radaković, otac bivšeg funkcionera DS Janka Radakovića i vlasnik firme „Mopeks“, koja se bavi čišćenjem, a koja je ranije dobijala sve poslove čišćenja državnih institucija, oženio je u subotu svog naslednika i za svadbu iskeširao neverovatnih 200.000 evra

Svadba je priređena u hotelu „Metropol palas“, a ovakvo bahaćenje i ne treba da čudi s obzirom na činjenicu da su roditelji nekadašnjeg poslanika DS, Dušan i Branka, vlasnici firme koja je čistila nekoliko beogradskih opština i Gradsku upravu Beograda, ali i ministarstva.

Ova firma javnosti je poznata jer je bila jedna od četiri koje su učestvovale u održavanju prostorija Vlade Srbije, njenih ministarstava i agencija. Vlada je na te usluge spiskala 1,5 miliona evra! Komentar Radakovića nismo dobili do zaključenja broja.

default

Još nosi gelere u telu, brine o staroj majci i nerado priča o ratu. Nije dobio ni orden, ni penziju. Posle oporavka, vratio se na front. Fukara se obogatila, a dobri momci propadoše - kažu ljudi koji ga znaju

Tridesetšestogodišnji Mikajlo Šimšić, junak ratne drame u tunelu Brodar kod Višegrada, koja se odigrala tokom devet dana i devet noći septembra 1992. godine i po kojoj je kasnije snimljen čuveni film „Lepa sela lepo gore“, danas, šesnaest godina kasnije, preživljava radeći po Srbiji i Bosni kao - nadničar! Kako to kod Srba već biva, Mikajlova sudbina ništa se ne razlikuje od ratnih priča i posleratnih sudbina hiljada i hiljada srpskih junaka, srpske sirotinje uglavnom koji su, kad je otadžbini trebalo, bili po rovovima, ginuli i stradali, a za koje je domovina kasnije, čim bi se koji rat završavao, malo je reći - zaboravljala i da su živi.

Pre 16 godina, devete noći pakla u kanjonu Drine, Mikajlo je iz tunela, sa još dvojicom saboraca, sa 25 gelera u telu krenuo u smrt, ali ga je Bog ostavio da još poživi.

- Posle, kad su me preneli u bolnicu, operisali su me, neke od gelera su izvadili, ali ih je mnogo ostalo u telu. Često me sad bole leđa i noge. Bojim se, zanemoćaću jednog dana, a kako ću se onda izdržavati, ko će brinuti o mojoj majci... Možda bi te gelere trebalo povaditi, ali ko će ići po bolnicama, treba i para i vremena, a kad da stignem kad moram u nadnicu - kaže Mikajlo sa tek malo pritajene gorčine koju odavno nosi u sebi.

Našli smo ga pre neki dan u selu Kriva Reka, ispod Zlatibora, radi na imanju kod domaćina Sretena Kurćubića.

Šapatom skoro, dok je vrhom opanka gnječio busen trave i pogleda uprtog u zemlju, više na naše insistiranje, tek na tren setio se onih devet dana i devet noći u tunelu...

- Milovan i Vlado umrli su nam na rukama, izrešetani gelerima. Novak je bio teško ranjen, četiri dana je gledao kako mu noge vise na koži i kostima, gledao kako ih hvata gangrena, goreo je i buncao, onda je uzeo bombu... Posle, nije hteo da aktivira bombu, kaže, dajte mi pištolj da se ubijem, bojim se, bombom ću povrediti nekoga od vas... Onda mi je dao sat, skinuo prsten i lančić rekao da ih dam njegovoj sestri, kad su muslimani zapucali, okinuo je i on... Oni pevaju napolju, ispred tunela, a od Novaka teče potok krvi... Tada mi je bilo najteže. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo, muslimani su ga, kad su ušli u tunel, zverski ubili... Nas trojica smo devete noći krenuli u smrt, ali smo čudom ostali živi - skoro je šaputao Mikajlo.

I, tu je stao...

- Ne mogu više, počeo sam ponovo da sanjam tunel... Ispričao sam to jednom, za film, dosta je...

Posle, Mikajlo se u bolnici oporavio od rana i čim je stao na noge, ponovo uzeo pušku i - pravac front. A kad je rat završen...

- Posle je bilo nikom ništa! Išao sam, tražio neki posao, rekli su mi - nema. Krenem u nadnicu, počnem da pravim kuću bliže Višegradu, stignem do krova - nesta para. Traže mi u opštini za projekat i neke dokumente, papire, tri hiljade evra. Ja, šta ću, ponovo u nadnicu... Ma, ne tražim ja njima nikakve nagrade ni medalje, da ne bi neko pomislio, ja sam moju kuću i familiju, moju domovinu branio, nego sam mislio, bilo bi od države, od vlasti, lepo da me samo malo pomognu, sad kad sam ja u krizi, da mi dozvolu i druge papire za kuću daju na veresiju, a ja bi to njima posle platio, nikom ja u životu marke dužan nisam ost’o - kaže Mikajlo.

U Dobrunu, na putu između Užica i Višegrada, meštani Mikajla uglavnom viđaju kako sa kesom punom namirnica zamakne gore u brda, u selo Staniševac, gde mu živi majka, ili, koji dan kasnije, kako odozgo sleti na put i uhvati prevoz dole ka Višegradu ili ka Užicu, u nadnicu.

- Ni većeg junaka, ni veće srpske tuge - kažu oni koji Mikajala i njegovu sudbinu znaju u prste.

- Jutros je otiš‘o u Srbiju za zaradi za komad ljeba i kutiju cigara. Fukara se obogati, a dobri momci propadoše - vele drugi.

Gore u Staniševcu, u planini, u oronuloj Mikajlovoj kućici sastavljenoj od brvana i kamena, starica Milka Šimšić, Mikajlova majka, vezuje dan za dan i čeka kad će se Mikajlo vratiti iz nadnice. Iznenadni gosti malo je i prepadnu, prvo što kaže jeste da je sigurna, i da bi ruku u vatru stavila da njen Mikajlo, kao i njegov otac, nikad obraz nije ukaljao, da je iz rata izašao čist kao sunce...

- Ništa se o njemu danima nije znalo, onda, javiše da su ga doterali u višegradsku bolnicu. Ja tamo-nisam ga prepoznala. Sav garav i krvav... Još mi pred očima stoji njegov lik, onako kako sam ga tog dana videla. Još od tad nisam zaspala a da mi se ta slika ne vrati, da mi ne sine pred očima... Samo što je se oporavio, uze pušku i ode ponovo u jedinici, džaba smo mu govorili da se primiri, da se bolje oporavi, mi pričamo, a on stane, pogleda nas pa veli - „A ko će domovinu braniti ako ja ostanem kod kuće“ - pričala je Milka.

Posle, kad je rat završen, na Mikajla su, ponavlja njegova majka, svi zaboravili.

- Jok vala, ništa mu nisu dali, ni medalje, ni pare, niti se ko mog Mikajla setio da mu kakav pos’o i državnu službicu da - kaže Milka.

Pod Zlatiborom, u selu Kriva Reka, domaćin Sreten Kurćubić kaže da Mikajlo radi kod njega u nadnici po mesec-dva i da boljeg ni vrednijeg radnika nije video.

- Ništa mu nije teško, radi u njivi, u štali, u klanici, sušari... Sve zna... Postao je deo naše porodice, jede šta i mi, spava gde i mi... Jedino, o ratu nikad ne priča, a i mi ga ne pitamo - kaže Sreten.

Na osmom kilometru magistrale od Višegrada prema Rogatici, kad se pređe most preko Drine, ispred tunela Brodar stoji ploča sa imenima četvorice poginulih mladića i poruka: „Oj, tunelu, tvojega ti mraka, što ni liječi rane od junaka“. Na izlasku iz tunela je kamena ploča sa slikama i imenima doktorke Stojane Jojović i medicinske sestre LJubice Kastratović koje su poginule od bombi u pokušaju da pomognu ranjenim srpskim borcima u tunelu.

Po zidovima tunela još su vidljivi tragovi gelera, zolja, granata. Samo što, izgleda, i na betonu brže zarastaju i zaceljuju rane, prekriva ih mahovina, nego one koje su ostale na duši Mikajla Šimšića iz Staniševca. I one ratne, i posleratne.   

Pažnja Pravo na obeštećenje ima svaki putnik koji je povređen na autobuskoj stanici, aerodomu ili u bilo kom drugom prevoznom sredstvu

Putnik koji doživi nesreću u javnom prevozu, bez obzira na to da li je reč o autobusu, vozu, avionu, tramvaju ili taksi vozilu, ima pravo da naplati odštetu za povrede koje je zadobio, troškove lečenja, pretrpljeni strah, bol...

Kolika će mu nadoknada pripasti zavisi od stepena povreda i od toga koliko je ta nesreća uticala na njegove radne sposobnosti. Najmanja osigurana suma u slučaju trajnog invaliditeta iznosi 16.000 evra, plus 4.000 evra za troškove lečenja, dok je u slučaju smrti putnika 8.000 evra najmanja suma koju može dobiti njegova porodica.

Damir Okanović iz Komiteta za bezbednost u saobraćaju objašnjava da je svaki putnik osiguran od dolaska na autobusku stanicu ili aerodrom, pa sve dok je u neposrednoj blizini prevoznog sredstva iz kojeg je upravo izašao posle završene vožnje.

- Nije važno da li se nalazi u autobusu, tramvaju, trolejbusu, vozu, avionu, taksi vozilu, putnik je osiguran zato što je svaki prevoznik dužan da zaključi ugovor o osiguranju putnika sa nekom osiguravajućom kućom po svom izboru. To osiguranje pokriva i nezgode koje se dogode dok je putnik na autobuskoj stanici sa namerom da putuje, dok je u vozilu i kad izađe iz vozila i nalazi se u neposrednoj blizini, ali je bitno da nesrećan slučaj bude u vezi sa prevozom - kaže Okanović.

On dodaje da putnik ili članovi porodice smrtno stradalog putnika imaju pravo na dve vrste nadoknade, a rok za podnošenje zahteva za odštetu je tri godine.

- Oštećeni se obraća prevozniku da mu da podatke sa kojim osiguranjem je zaključio polisu, a zatim povređeni putnik ili rodbina poginulog podnosi zahtev za isplatu osigurane sume. Ta suma za smrtni slučaj iznosi najmanje 8.000 evra, a za trajni invaliditet 16.000 evra, plus 4.000 evra za troškove lečenja. To svaki putnik naplati bez obzira na to ko je kriv za nesreću. Drugo, putnik ima pravo da naplati odštetu za pretrpljeni bol, strah, naruženje i gubitak opšte životne aktivnosti i od osiguranja onoga ko je skrivio štetu. Tu se mogu naplatiti sume od 50.000 dinara pa nadalje, ne postoji gornji limit. I rodbina poginulog, osim osigurane sume, ima pravo na odštetu zbog duševnog bola - tvrdi Okanović i naglašava da osiguravajuće kuće isplaćuju osiguranu sumu do milion evra, a sve preko toga mora da plati vlasnik prevoznog sredstva u kome je putnik povređen.

Advokat dr Gvozden Grgur upozorava da je jako bitno da povređeni putnik obezbedi što više materijalnih dokaza koji bi kasnije poslužili njegovom advokatu da na najlakši način putem mirnog rešenja spora ili putem tužbe u sudskom postupku dokaže da se putnik zaista i povredio u javnom prevozu.

- Bitno je da putnik sačuva kartu, da, ukoliko je moguće, obavesti policiju, eventualno da uslika prostor gde je povređen i da se što pre javi lekaru ili pozove Hitnu pomoć kako bi mu se konstatovale povrede. Ako ima i svedoke, to je još bolje. To su dokazi koje će oštećenom putniku tražiti svaki advokat da bi krenuo u proceduru naplate materijalne ili nematerijalne štete - kaže Grgur i dodaje da uvek savetuje klijente da tuže vlasnika vozila jer će, ako pokušaju da se nagode, dobiti manje novca nego u sudskom postupku.

Odšteta i za slepe putnike

U javnom prevozu su osigurani svi putnici, pa čak i slepi putnici, koji još uvek nisu platili kartu ili se švercuju.

- Sve što važi za putnike koji su platili kartu, važi i za slepe putnike koji nisu platili kartu, a našli su se u vozilu u trenutku nesreće - kaže Okanović.

Procedura:

Šta kad dođe do nesreće:

- Dolazi Hitna pomoć, koja povređenog prevozi u bolnicu

- Bolnica obaveštava policiju i daje podatke o povređenom putniku

- Policija evidentira podatke o povređenim ili smrtno stradalim putnicima

- Putnik od prevoznika traži podatke kod koje osiguravajuće kuće je osiguran

- Putnik podnosi zahtev osiguravajućoj kući za isplatu osigurane sume

- Veštak medicinske struke procenjuje stepen invaliditeta

- Na osnovu stepena povreda određuje se osigurana suma koja će biti isplaćena oštećenom

- Putnik podnosi drugi zahtev za isplatu odštete osiguravajućoj kući kod koje je osiguran onaj ko je izazvao nesreću

Visina odštete

8.000 evra je najniža odšteta u slučaju smrti putnika

16.000 evra je najmanja odšteta u slučaju potpunog invaliditeta

110.000 do 150.000 dinara može iznositi odšteta za lake telesne povrede

400.000 dinara pa naviše iznosi odšteta za umanjenje opšte životne aktivnosti

Mislili ste da je prva beba iz epruvete koja je začeta pre 40 godina najveće svetsko čudo koje smo doživeli?

E pa, prevarili ste se!

Jedna Srpkinja nadmašila je epruvetu i začela svoje novorođenče u rijaliti šou programu!

Sada već svi znamo o čemu pričamo. DA, ona je Srpkinja i njeno ime je Miljana Kulić. Novo svetsko čudo zove se Željko, i sudeći po majci, ko zna šta sve možemo da očekujemo od njega za jedno, pa recimo, četrdeset godina. 

Sam pomen devojčinog imena izaziva jake reakcije kod ljudi. 

Ko je zapravo ta žena, sada je već žena, kojoj  je činjenica ko je otac njenog deteta, jer čak dvojica "polažu" pravo, a Ivan se izborio, bitna isto koliko je naučnicima bio važan izgled epruvete od pre 4 decenije?

Totalno anoniman lik, bez zaposlenja i profesije, koja je postala poznata proganjajući poznate ličnosti, a dokaz za to je njen nadimak "Gonič" koji je dobila od učesnika muzičkog takmičenja "Zvezda Granda".

S početka priče radilo se o devojci koja je pažnju privlačila svojim nakaradnim šminkanjem i bezuspešnim dijetama, a danas je najpopularnija majka svih televizijskih programa ikada. 

Neko je definitivno prepoznao da ovakav socijalni fenomen može imati veliki odjek u društvu, i zašto da ne, donese vrtoglavi honorar nekome! 

Ali zašto?

Zašto koristiti nečiju bespomoćnost na račun sopstvenog bogaćenja?

Najznačajnijim dostignućem humane medicine 20. veka, smatra se vantelesna oplodnja. Prva beba iz epruvete zove se Luiza Braun, rođena je u Velikoj Britaniji i ovo je zvanični podatak od kada kreće korišćenje ove metode u medicinske svrhe. 

Svakako je našlo svoju širu primenu i razlog je sreće i radovanja mnogih bračnih parova - na desetine hiljada ljudi dobilo je potomstvo zahvaljujući vantelesnoj oplodnji.

Ali, na našim prostorima, ljudi daju sebi za pravo da se sa pojmom roditeljstva igraju na potpuno drugačiji način. Možemo slobodno da kažemo na jedan veoma opasan način

Osim igranja sa sudbinom jednog nedužnog bića, beba Željko nam pokazuje tri toliko tragične istine - koliko su neki ljudi halapljivi i spremni na sve da bi zaradili novac , koliko smo spremni da u tome budemo saučesnici i kako smo uspeli da obezvredimo ono što nam je nekada bilo najsvetije - porodicu i krunu svake ljubavi - potomstvo.

 

Tragedija broj 1

Društvenim mrežama se proširila vest da devojci iz Jagodine oduzimaju dvomesečnu bebu, jer nema finansijskih mogućnosti da je izdržava. Beba će otići u hraniteljsku porodicu, koja će za njeno izdržavanje od države dobijati 30.000 dinara mesečno. Ko je ovde lud?!

Sa ovim novcem može i majka da je izdržava!!! Zašto njoj niko ne ponudi taj novac?!

Da li je moguće da nemo posmatramo to što divnim ljudima koji su čeznuli da postanu roditelji i koji bi svojoj deci pružili svu ljubav ovoga sveta, nadležne institucije oduzimaju decu zbog siromaštva, a sa druge strane, pojedini mediji forsiraju i masno plaćaju da jedna očigledno nestabilna osoba planski rodi dete koje će služiti za novo prikupljanje novca? Koje će od samog rođenja biti atrakcija nacije izvrgnuta ruglu? Da li ima osobe na ovom svetu koja može čiste savesti da kaže da je za odrastanje jedne bebe normalno da 24 sata bude pod reflektorima, razvlači se po novinama?

Tragedija broj 2

Da li je moguće da u svemu tome učestvujemo? Nesvesni, zaglupljeni, zatupljeni življenjem tuđih života koji nam se serviraju ili svesni da sate i sate svog života traćimo buljeći u televizor i trošeći nerve (da, ljudi se i te kako nerviraju dok raspravljaju o učesnicima rijaliti programa!) na potpuno nevažne osobe, koje ne predstavljaju ništa drugo nego samo dno društvene provalije koje čovek može da dotakne?  Ne zna se koja je varijanta gora.

 

Tragedija broj 3

 

Da li je moguće da smo uspeli da sistematski upropastimo sve što nam je vekovima bilo sveto? Da najvažniju instituciju u ljudskom životu - porodicu - toliko obezvredimo, da je na kraju dodatno srozamo trošenjem teško zarađenog novca na poruke "podrške" ili "kritike" koje se emituju na dnu ekrana dok gledamo ženu u blagoslovenom stanju kako doživljava ko zna koji po redu nervni slom?

Fenomen zvani Miljana Kulić podelio je srpski narod na dva dela. Polovina ljudi se raduje novorođenčetu i jedva čeka novi šou program gde ćemo pratiti odrastanje i vaspitavanje "srpske bebe bez epruvete". Većina iz ove grupacije čita sve vesti sa naslovom "Miljana Kulić" u isčekivanju nove gluposti koju će ova mlada devojka u lajv programu napraviti.

Podsmeh i ruganje prvo je što se oseti pri samoj pomisli na šou zvezdu. 

Podršku Miljani, i to ogromnu, daje i sama njena majka koja je veoma čest gost na TV ekranima, gde "skače" na svakog mogućeg gledaoca i kao lavica brani učestvovanje svoje ćerke u rijaliti programu, predstavljajući svoju ćerku istovremeno kao jako iskrenu, neiskvarenu, otvorenu i prijateljski nastrojenu. 

 

Da je zdravog razuma, uz dužno poštovanje, majka svoje dete nikada ne bi ni poslala u kavez sa zverima. Miljana je postala njena mašina za pravljenje para, budući da znamo da su honorari samo na nedeljnom nivou za učestvovanje basnoslovni. 

Drugi deo Srbije još uvek se nada da će popularizovanje ovakvih stvari i ovakvi skaredni fenomeni postati prošlost.  Da ćemo se jednom opametiti i shvatiti za ozbiljno stvari koje zaista jesu ozbiljne.

Jer, kuda ćemo ovakvi stići?

default

Naime, u gradskom prevozu u Beogradu zabeležena je fotografija jednog putnika koji neverovatno podseća na pokojnog pevača Ekrema Jevrića.

Neki ljudi su ostali u neverici, neki se šale sa ovom fotografijom dok se drugi ozbiljno zapitaju da li je u pitanju Ekrem.

Nije objašnjeno kada je fotografija nastala, da li je zaista ranije zabeležen Ekrem u gradskom prevozu ili je samo u pitanju čovek koji nenormalno podseća na njega.

Legenda devedesetih godina Ivan Gavrilović ovih dana je u žiži javnosti pre svega zbog saobraćajne nesreće koju je izazvao na Slaviji, ali i zbog čestih intervjua koje daje raznim novinama i otkriva detalje pevačkog života tokom burne poslednje decenije XX veka. Opet je sve iznenadio i odgovorio na neke škakljive teme.

S obzirom da se uvek družio sa "opasnim" momcima, Ivan je rekao svoje mišljenje o tome kakvi su nekada bili kriminalci, a kakvi su sada:

- Kriminal je drugačiji, sada je to: tašna, kravata, mašna. Ranije su to bili pravi mangupi koji su imali muda, ali ovi danas su u većoj lovi.

Pevao je za Legiju nekoliko puta, ali kako kaže nije imao problema:

- Legija je držao diskoteku "Zombi", pevao sam kod njega više puta. Bio je izuzetno korektan. A Arkan je vodio računa o nama da nas neko ne zezne za pare, ne samo na prostoru bivše Juge nego i preko.

Ivan je pevao i za Arkana i to na jako čudnom mestu:

- Pevali smo u jednom mestu pored Vukovara u pokatoličenoj crkvi koja je bila pretvorena u diskoteku. Pevaš celu noć ljudima koji ratuju. Oni se onako pijani pokupe u šest ujutru i odu na front, a ja kući u Beograd, ispričao je Ivan za Informer.

Nije uvek bilo ni prijatno:

- Legija je jednom ušao u F6, postrojio 100 ljudi i naterao ih da obuku majice s natpisom "Ratko Mladić je heroj".

ržavljani zemalja Zapadnog Balkana će morati da preko interneta ubuduće od Evropske unije zatraže dozvolu za ulazak u prostor Šengena iako im nije potrebna viza i da plate taksu od sedam eura, u sklopu mjera koje EU uvodi za mnogo stroži nadzor spoljnih granica Unije, potvrdili su agenciji Beta izvori EU u Briselu.

Ovu odluku, koju su usaglasili ambasadori zemalja EU, sada treba da potvrdi Evropski parlament a potom usvoji i Savjet ministara Unije i od januara 2021. će stupiti na snagu ove nove mjere u sklopu sistema ETIAS.

To će obuhvatiti državljane svih zemalja izvan Unije, kojima nije potrebna ulazna viza u šengenski prostor EU, uključujući države Zapadnog Balkana, rekli su Beti zvaničnici u Savjetu ministara EU.

Poslije podnošenja zahteva, putnik koji namjerava da krene u šengenski prostor EU će u roku od 96 sati dobiti odgovor, odnosno 96 sati pošto u sistemu ETIAS bude primljen zahtev, ako bi bila potrebna dodatna provera podataka.

Dozvola za putovanje će važiti tri godine, odnosno do kraja važnosti putnih dokumenata, ističe se u objašnjenju mjera u sklopu sistema ETIAS.

Cilj je, kako je izjavio Valentin Radev, ministar unutrašnjih poslova Bugarske, predsjedavajućeg EU, da se “zna ko dolazi u EU prije nego stigne na granicu, tako da ćemo biti u stanju da bolje zaustavimo one koji mogu predstavljati prijetnju našim građanima”.

Kako se navodi u obrazloženju odluke,”ETIAS će omogućiti da se unaprijed provjeri i, ako bude nužno, odbije dozvola za putovanje i ulazak u šengenski prostor građanima trećih zemalja kojima nije potrebna viza”.

“To će”, dodaje se, “poboljšati unutrašnju bezbjednost, spriječiti ilegalnu imigraciju, zaštiti zdravlje građana i smanjiti vrijeme prolaska preko granica jer će biti utvrđeno koja lica mogu predstavljati opasnost za ova područja i prije nego što dođu na spoljne granice EU”.

Evropska komisija je poslije krvavih atentata 2015. i 2016. u Parizu i Briselu, kao i imigrantske krize predložila članicama Unije da osjetno pojačaju nadzor spoljnih granica i uvedu strogu kontrolu svih putnika koji ulaze i izlaze iz Unije.

Primjena sistema ETIAS će otud ubuduće za državljane zemalja Zapadnog Balkana značiti da će oni prije putovanja u šengenski prostor EU preko internet stranice morati da prethodno zatraže dozvolu i za to plate sedam evra takse.

Sve informacije koje podnese državljanin zemlje s bezviznim režimom za Šengen, automatski će se obraditi u bazama podataka EU i Interpola da bi se utvrdilo da li ima osnove da se odbije dozvola za putovanje.

U obrazloženju ovih mera EU se navodi i da će avioprevoznici i brodarske kompanije pre ukrcavanja putnika biti obavezne da provere da li oni raspolažu važećom dozvolom za prelazak spoljne granice Unije i ulazak u šengenski prostor.

Takođe je predočeno da “dozvola za putovanje ne znači automatsko pravo da se uđe i boravi u EU, jer će pogranična policija o tome doneti konačnu odluku

Strana 6 od 20

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top