Društvo

Društvo (184)

default

Odmah da razjasnimo naš stav. Moje dete je primilo vakcinu i tu nema dileme. Svaki roditelj je obavezan da dete odvede u Dom zdravlja kako bi primilo vakcinu. Na taj način ne samo da se zaštiti to dete, već i sva druga deca oko njega. 

Naime, isto koliko štete nanosi primanje vakcine, mnogo veću štetu može naneti kada dete ne primi vakcine.

Sa druge strane, brine cela buka koju država veštački stvara. Bez povoda je pokrenuta inicijativa u medijima, a naravno da su se pojavili zagovornici teze protiv. Znate, kao u komentarima na velikim popularnim sajtovima, kada se pojavi bilo kakva vest, uvek mora da se pojavi neki negativac koji će kontrirati i imati suprotno mišljenje. 

U ovoj situaciji, brinemo o životu dece. To su naša deca, naša budućnost, naša ljubav. Da li se igraju sa njihovim životima?

Beogradskim medijima se obratila zabrinuta mama Ivana. Ona se prosto zapitala: šta to država krije od nas?

Objasnićemo situaciju. Prećutno od strane medija i države, obdaništa u većini beogradskih opština traže elektronsku potvrdu vakcinacije deteta. Bez nje, dete ne može u vrtić. Pre nekoliko nedelja je zatražen karton vakcinacije, samo na uvid. Ispostavilo se da je lažiranja tih karton vakcinacije, jer ne postoji nikakav pečat, žig, potpis itd. Iz tog razloga je naredna naredba bila: donesite elektronsku potvrdu koja ne može da se lažira.

Kao i svi drugi roditelji, otišli smo kod izabranog lekara i čekali dobrih sat vremena za A4 list papira. Dete je uredno dobilo vakcinu, tako da je uredna bila i elektronska potvrda. Sa naše strane. Sa druge strane je država zakazala.

Dobro obratite pažnju na izgled elektronske potvrde vakcinacije. Vidimo da je poreklo vakcine NEPOZNATO! Ko se to igra sa nama? Hoćemo da znam poreklo vakcina! Moramo znati šta to dajete detetu, odakle su te vakcine! Da li su iz Kine? Indije, Malezije? Da li su iz Bosne? Ne može niko da kaže kako to nije bitno. 

Dobro obratite pažnju i na ovaj detalj. Za dve vakcine sa spiska je ubeleženo njihovo poreklo. U pitanju je engleski pouzdan proizvođač vakcina GSK. Sigurno moraju da poštuju pravila, moraju da budu transparentni i po njihovim internim pravilima se ne kriju iza leđa države. Za sve ostale vakcine, za ostali 90%, ne znamo poreklo i ne znamo šta smo našoj deci dali.

Kako može ministar ovo da objasni? Da nije opet neka greška u sistemu bolnica? Zašto za MMR vakcinu nije napisano uopšte poreklo vakcine? Prazno polje! Hej, zašto to krijete? Neki razlog mora da postoji.

Zamolili bi da ovu vest šerujete u što većem broju, kako bi došlo do svih medija, a na taj način izvršili ministra da odgovori: ODAKLE SU VAKCINE KOJE PRIMAJU NAŠA DECA? 

Hoćemo da znamo njihovo poreklo. Imamo i pravo da ih znamo! Ministre, ponudite odgovore! Ne tražimo ostavku, samo odgovore. 

Milena Stojanović (26), profesionalni vojnik iz sela Pejkovac kod Žitorađe je 2. aprila 2012. odvela ćerkicu u oproštajnu šetnju a zatim je kuhinjskim nožem iskasapila. Dva meseca posle tragedije Mileni je stalo srce.

Majci monstrumu Mileni Stojanović (26), profesionalnom vojniku iz sela Pejkovac kod Žitorađe, koja je nožem ubila svoju jednogodišnju ćerku Janu, dva meseca posle zločina prepuklo je srce od tuge!

Nezapamćena tragedija u ovom selu dogodila se u kući porodice Stojanović. Milena se posle kratke vanbračne veze sa kolegom s posla M. T. (26) iz Prokuplja vratila kod roditelja. Kobnog dana je ćerku izvela u oproštajnu šetnju, a onda je nožem više puta ubola u grudi i stomak. Posle zločina je istim nožem pokušala i sebi da oduzme život, ali su je majka i baba u poslednjem trenutku sprečile. Devojčica je ubrzo iskrvarila na smrt, dok je Milena sa brojnim ubodima u vratu, stomaku, rukama i nogama prebačena na urgentno odeljenje bolnice u Prokuplju, a potom na Neuropsihijatrijsku kliniku Vojne bolnice u Nišu, gde joj je ukazana pomoć.

Njena majka i baka su je sprečile da se ubije, jer su posle Janinog zapomaganja utrčale u sobu, u kojoj je Milena živela od rođenja deteta.

- Posle sedam-osam meseci zabavljanja Milena je ostala trudna. Verili smo se u julu 2010. godine. Posle veridbe smo živeli u kući mojih roditelja u Prokuplju. I pre Janinog rođenja odlazila je s vremena na vreme kod njenih roditelja. Kada sam je pitao zašto ide kući, na selo, i da li ima nekih problema, odgovarala mi je da je problem u njoj - ispričao je M. T., Milenin nevenčani suprug, posle tragedije.

Mala Jana se rodila 7. februara 2011, a Milena je napustila muža kada je devojčica imala samo petnaestak dana.

- Šest meseci mi nije dozvoljavala da vidim dete, zbog čega sam morao da se obratim sudu. Dete sam poslednji put video nedelju dana pre tragedije, kada sam bio kod Milene. Mojim roditeljima nisu bili jasni Milenini ispadi. Bili su u dobrim odnosima sa prijateljima, pogotovo sa Mileninim ocem. Njeni roditelji su je više puta vraćali kod nas u Prokuplje, ali nije vredelo. U šoku smo... - ispričao je posle tragedije neutešni otac.

Meštani sumnjaju da je Milena u trenutku zločina bila u nervnom rastrojstvu.

- Pre tragedije, Milena je bila u šetnji sa Janom. Po povratku iz šetnje devojčicu je odvela na sprat. Iz kuhinje je ponela veći nož, a onda je dete spustila na krevet i ubadala ga dok joj nije ponestalo snage... - ispričale su Milenine komšije.

Stojanovićeva je pronađena mrtva u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, gde je čekala poziv za suđenje. Medicinske sestre su je 13. juna 2012. oko 13 časova zatekli nepomičnu u bolničkom krevetu. „Uzrok smrti je prema prvim informacijama bio prestanak rada srca izazvan slabošću srčanog mišića. Isključena je mogućnost samoubistva, jer na telu nije bilo vidljivih tragova nasilja“, saopšteno je tada.

default

Kada pogledamo plate prosvetnih radnika, koji vaspitavaju našu omladinu, možemo bar malo da se osvrnemo zašto onda propadamo kao društvo? Oni koji treba da brinu o našoj budućnosti, među najslabije plaćenim radnicima u današnjoj Srbiji. Posle se postavljaju razna pitanja tipa: zašto se prosvetari ne trude na časovima, zašto ne spremaju svake godine različčiti plan i program, zašto su im svake godine isti pismeni zadaci i ostalo. Sa druge strane, prosvetni radnici uvek mogu da odgovore: koliko smo plaćeni, dobro je i toliko da radimo.

Postoje i oni prosvetni radnici koji se dovijaju na razlićite načine, pa rade i neke dodatne honorarne poslove. Takvih je mnogo, a jedna nastavnica matematike iz Beograda je uzburkala domaću javnost sa svojom ispovesti. Devojka je odmah po završetku fakulteta našla posao u školi na periferiji Beograda, ali to joj nije bilo dovoljno, pa je morala da se dovija na različite načine kako bi ispunila svoje snove. Ispovest prenosimo u celosti zbog svoje autentičnosti:

"Fakultet sam završila u roku. Možda sam jedino malo produžila svoje apsolventske dane, pa sam tek godinu dana posle odslušanih predavanja završila fakultet i diplomirala. Ubrzo, našla sam se i na svom prvom radnom mestu. Očigledno je da u Beogradu mladi ljudi ne žele da rade po periferiji, svi bi hteli negde blizu svoje kuće ili u centru. 

Jeste da sam dugo putovala, ali sam imala posao. I tako svakog dana, preko celog Beograda. U tom nekom vremenu provedenom u putu, razmišljala sam o milion stvari. Jednog dana sam posmatrala neke devojke koje su ulazile u taksi. Sve su bile silikonske lepotice, sa mnogo kubika u sebi. Tada sam uporedila njihov život i svoj. Brzo sam se odlučila na jednu odluku.

Kako je ugrađivanje silikona skup projekat, morala sam da nađem neke dodatne prihode. Počela sam masovno da držim privatne časove školarcima. Tako sam izgubila i trenutak slobodnog vremena. Svaki dan sam držala po nekoliko časova, pa sam na taj način mogla da zaradim i 50 eura dnevno. To je bio moj cilj, da skupim dovoljno novca za ugradnju silikona u grudi. 

Posle šest meseci, relativno brzo, mogla sam već da se raspitujem o doktorima koji su najbolji u svom poslu. Već posle osam meseci sam zakazala operaciju, da bih posle 10 meseci imala nove grudi. Kada sam se posle nekoliko dana bolovanja pojavila na poslu, u školi na periferiji, svi su me začuđeno gledali. Znate, u toj školi se dosta njih bavi i dalje poljoprivredom ili nekim švercerskim poslom, kako bi preživeli sa svojim porodicama. Ovo je za njih bio potpuni šok. Uz sve to, namerno sam obukla velik dekolte, kako bih se pohvalila svojim novim grudima. 

Evo, sada je prošlo već četiri godine od te moje odluke. Više ne radim u školi na periferiji. U suštini, više uopšte ne radim. Imam svoju privatnu školu, gde sam zaposlila petoro kolega. Moj život se naglo okrenuo. Vrlo brzo sam upoznala ljubav mog života, Gorana koji je IT stručnjak. Već tada je bio izuzetno dobro plaćen u odnosu na moju platu iz škole. Vremenom, sve je više napredovao, tako da smo brzo kupili ogroman stan na Vračaru. Imam jedno dete i dve kućne pomoćnice koje se brinu da mi sve bude potaman. Živim život kao iz bajke, a da budemo iskreni, na tome mogu zahvaliti svojoj pameti. Bila sam pametna što sam ugradila silikone i tako preokrenula sreću u svoju korist. 

Pitate se sada koja je moja poruka mladim devojkama? Nema je. Svako donosi svoje odluke"

default

Fotograf i antropolog Igor Čoko gotovo tri godine fotografisao je život osuđenika Okružnog zatvora.

On je to činio na zatvorenom odeljenju bloka 5-1 Okružnog zatvora u Beogradu, kao vid procesa rehabilitacije kroz umetnost koja se sprovodi kroz program postupanja Službe za tretman ove penalne ustanove.

Epilog tog rada je knjiga fotografija "Iza rešetaka", objavljena u produkciji Službe za tretman, koja na jedinstveni način dokumentuje zatvorsku svakodnevicu. Čokove fotografije su toliko realistično prikazale zatvorski život i prodrle do najtananijih osećanja da će svakoga zadiviti već na prvi pogled.

- Cilj ovog antropološko-fotografskog pristupa je rad sa licima na izdržavanju kazne zatvora kroz neposredan i umetnički, kreativan pristup koji ima za cilj da ih oslobađa, emocionalno otvara. Dugotrajan i kompleksan rad u kome je fotografija, kao epilog tog procesa, samo krajnji klik koji će dokumentovati konačnu priču. Kroz takav pristup među osuđenicima probudili smo izvanredne talente za glumu, poeziju, crtanje - priča Čoko.

Kako kaže, najvažniji deo procesa bila je interakcija, razgovor sa osuđenicima i posmatranje njih kao ljudi, a ne kao brojeva.

- Njima je pružena šansa da budu to što jesu. U pitanju su ljudi koji ne znaju da se pretvaraju. Ljudi koji će na svoj iskreni način proceniti kakve su vam namere. I od toga zavisi da li će vam se otvoriti ili ne - kaže Čoko.

U knjizi se nalaze i neke od ispovesti osuđenika koje otkrivaju njihove emocije.

- Burmu sam istetovirao tokom robije zato što nisam mogao da nosim prsten. Burma je posveta mojoj ženi koja me je čekala sve ove godine robije - jedan je od citata zatvorenika.

U okviru programa postupanja Službe za tretman, osuđena lica sprovode slobodne aktivnosti kroz vežbanje u teretani, korišćenje biblioteke, glumu i literarne radionice, a aktivnosti poput radnog angažmana, opismenjavanja i obrazovanja značajno im pomažu.

- Pohađamo ovde opismenjavanje. Hoću da naučim da pišem, da mi bar malo robija bude korisna. Kako ide? Pita me drug iz sobe dokle sam stigao. Ja mu kažem, za dva dana sam stigao do V. On se smeje... - još jedan je od citata.

Drugi pak vreme već uveliko provode čitajući.

- Kroz knjige makar na trenutak pobegneš iz zatvora. Kroz knjige i dok spavaš - glasi jedan od citata.

Pa ipak, teretana je jedno od omiljenih mesta osuđenika, baš kao i rad. Tada oni oslobađaju svoju fizičku energiju, osećaju se korisnim i u svojoj ćeliji lakše dočekaju naredni dan.

- Dobio sam priliku da radim. Znači mi to. Imaš neku svrhu dok čekaš da istekne kazna. Ispunjen dan. Dođeš s posla umoran i nemaš vremena da misliš o glupostima. Kažem ti, napolju me čeka porodica, daj da ovo odrobijam i nikad više - napisao je jedan od osuđenika.

Jedan od većih projekata rehabilitacije je i izvođenje pozorišnih predstava. Prepuštajući se ulozi, osuđeno lice kroz taj proces postaje umetnik, kreativac koji otkriva neko svoje drugo ja.

- Služba za tretman Okružnog zatvora u Beogradu i NVO Centar za rehabilitaciju imaginacijom realizovali su pozorišni projekat "Zapisi iz ćelije br 12" u kojem su učestvovali osuđenici sa zatvorenog odeljenja na izdržavanju kazne zatvora u ovoj ustanovi. Predstava nastala prema motivima "Zapisa iz podzemlja" F. M. Dostojevskog u periodu od godinu dana prikazana je ukupno 17 puta u matičnom zatvoru i u najvećim kazneno-popravnim zavodima u Srbiji. Veliko finale ovog projekta bilo je u septembru 2015. izvođenjem predstave za javnost u Domu omladine Beograda - objašnjavaju u Okružnom zatvoru u Beogradu.

Na poziv organizatora međunarodne konferencije "Performing the world", održane u Njujorku krajem 2016, predsednica Centra za rehabilitaciju imaginacijom i autorka projekta Marina Kovačević predstavila je eminentnim gostima premijerno film i u diskusiji nakon projekcije koja je izazvala veliko interesovanje predočila svoja iskustva u radu sa osuđenicima u srpskim zatvorima.

Nakon premijere u Njujorku, film je prikazan u američkim federalnim zatvorima u Kentakiju, Mičigenu i Sen Kventinu, gde je postao deo programa rehabilitacije za američke osuđenike. Ovaj vid saradnje između Srbije i Amerike se dešava po prvi put.

Droga je sve češća pojava kod mladih u Srbiji. Smatra se da oko 70% mladih do dvadesete godine proba bar jedan opijat. Iz tog razloga, logično se ide ka tome da tu drogu neko mora i prodavati. Svakog meseca, policija sa ulice skloni neverovatno veliku kolićinu droge, ali ona je opet prisutna i čini se u što većem broju. Skoro se svi sećamo vremena kada se desila kriza kod distribucije marihuane, pa je došlo do nedostatka ovog opijata na tržištu koje je trajalo i nekoliko meseci. Tada se tražila kesica više, što bi se reklo u narodu.

Dileri su ljudi koji prodaju drogu. Oni žive u normalnim stanovima, idu u školu, na posao, dok su drugi i nasilni ili provode ceo dan u svom stanu ili nekom od lokalnih kafića. Svako od njih ima neku svoju metodu kako prodaje drogu, ali u ovih deset stvari se svi oni prepoznaju. Samo da znate, dileri danas često i stave naočare bez dioptrije, kako bi bili manje sumnjivi ili često idu u paru sa svojim devojkama, kako bi izgledalo kao da šetaju. 

Možete li prepoznati nekog iz svog komšiluka u ovih deset stvari? Ako vam svaki dan kaže uljudno: "Dobar dan", da li ste sigurni kako je lep i vaspitan i da ne prodaje drogu? Ajde da vidimoi, proverite, ako pronađete svog komšiju u 50 odsto ovih situacija, smatrajte da je on narko diler. 

1. Većina dilera vremenom kada zarade novac, iznajme sebi svoj stan, ukoliko su živeli kod roditelja. Na taj način dobijaju slobodu da rade ovaj posao. Ukoliko nemaju svoj stan, uglavnom su to deca koja žive sa roditeljima koji nisu nikada kući ili žive samo sa ocem koji je alkoholičar

2. Često izlazi napolje. Oni najbolji dileri imaju najviše mušterija, tako da moraju često izlaziti napolje kako bi obavljali taj posao. Dilerii uglavnom imaju radno vreme od 14h do 02h iza ponoći. U tim terminima ih zovu mušterije, a oni nikada ne mogu da se organizuju kako bi taj posao završili u jednoj ili dve ture. Tako da, ukoliko često srećete komšiju kako izlazi napolje, to je veoma sumnjivo

3. Često priča mobilnim telefonom i dobija pozive dok je u zgradi. Naravno, sav posao se obavlja putem telefona. Mušterije često zovu, jedna prodaja zahteva i po nekoliko poziva telefonom radi dogovora. Ako čujete da komšija ispred lifta ili na stepenicama često priča telefonom, zapitajte se dobro....

4. Uvek ide na jedno isto mesto u blizini zgrade. Dileri uglavnom van svoje kuće drže robu koju prodaju. Unapred pripreme u pakete i ostave u nekom štekuz. Taj štek može biti i u samoj zgradi npr. ispod stepenica ili u podrumu itd, a može biti i negde u okolini zgrade. Ako komšija često ide ka jednom istom mestu, dobro znamo šta to može da znači.

5. Previše se osvrće oko sebe dok izlazi iz zgrade. Svaki diler je u paranoji kako će ga neko videti i prepoznati. Zato već prirodno postaje da se okreće oko sebe dok otvara i zatvara vrata od zgrade, kako bi proverio da li ga neko prati ili posmatra. Takođe, ukoliko vidite neka kola u blizini zgrade u kojima sede dve osobe, to može biti znak da su to policajci koji prate dilera. Naravno, uvek su dve osobem jer policija na zadatak praćenja nikada ne šalje samo jednu osobu

6. Iz njegovog stana mirišu indijski štapići ili neki drugi egzotični mirisi. Neka droga, a pogotovo marihuana, dosta miriše, tako da se to može osetiti i ispred vrata vašeg komšije. Iz tog razloga, dileri često koriste razne mirise, kako bi zamaskirali miris marihuane. 

7. Uvek ima razbacan i izguzvan novac po džepovima koji ne drzi u jednoj gomili ili novčaniku. Dileri dobijaju novac koji treba krišom da strpaju u svoj džep. Iz tog razloga, oni po džepu drže novac koji nikada nije u jednoj gomili, razbacan u nekoliko džepova itd. Ukoliko vidite komšiju da kupuje cigare i koka kolu, a iz svakog džepa vadi po par hiljada dinara, to može biti sumnjivo, jer uglavnom ljudi drže složen novac u jednu svotu.

8. Osećate u zgradi miris zapaljene plastike. Naime, dileri drogu pakuju u manje kesice, koje posle zatvaraju tako što vrhove "vare" sa upaljačem. Naime, vrh se dobro zatvori, a onda krajevi vrha zapale tako da se plastika istopi i potom ponovo stvrdne i zatvori svaku mogućnost da se kesica ponovo otvori bez upotrebe sile. Dakle, ako osetite miris zapaljene plastične kese...

9. Često putuju taksijem. Veoma je rizično za svakog dilera da ide svojim kolima i prenosi veču količinu droge. Iz tog razloga, mnogo bezbednije je koristiti usluge taksi službe koju retko kada zaistavi policija.

10. Dobar je sa lokalnim narkomanima. Naravno, ako ste odrasli u nekom kraju, velika mogućnost je da mlađa populacija zna čime se bavite. Iz tog razloga, narkomanima su gotivni i uvek se jave, popričaju, u nadi da će nekada dobiti uslugu za džabe. 

Dobro proverite, a ukoliko komšiju prepoznajete u više od 50% ovih stvari, postoji velika verovatnoća da je diler

default

U poslednjih nekoliko godina je veoma popopulatno baviti se snimanjem kratkih klipova za Jutjub servis. To najbolje znaju učiteljice, koje na pitanje šta želite da budete kada porastete, dobijaju sve češće odgovore - jutjuber. 

Današnji juttjuberi su dosta plaćeni i omiljeni su među mlađom populacijom. Snimaju po nekoliko video klipova nedeljno, i od njih zarađuju par hiljada eura mesečno. Morate priznati, unosno zanimanje, da poželi svakiu roditelj za svoje dete. Međutim, jedan od njih 10.000 može da se pohvali takvom zaradom. Veći je broj onih koji budu ismejani na ovoj društvenoj mreži.

Tim povodom, oglasio se i naš poznati doktor Filipović, koji je tim povodom izjavio: "Danas deca imaju neke druge želje. Ranije smo želeli da postanemo kad porastemo neki farmaceuti, doktori, piloti itd, a danas evo najčešći odgovor je jutjuber. Roditelji i ne znaju šta znači biti jutjuber. Treba imati talenat da snimate zanimljive klipove koje će drugi ljudi poštovati. Šta je sa onim drugim momentom?", analizira naš istaknuti stručnjak i nastavlja: "Najčešće deca budu ismejana zbog gluposti koje snimaju. Oni nemaju percepciju da razjasne u sebi šta je dobro, a šta loše, da se prikaže široj javnosti. Imamo situaciju da neko dete misli kako je uradilo neku fenomenalnu zanimljivu stvar, da bude ubeđeno u to, ali da to ne bude uopšte smešno drugima, već da ismeju u komentarima i analizama. Tada to dete prolazi kroz pakao i bude žigosano za duži vremenski period", objašnjava doktor Filipović.

"Iz tog razloga, dete ne može samo da snima video klipove koje će prikazivati na internetu. Sve se to mora obaviti uz dobru kontrolu roditelja. Svaki roditelj mora da zna šta njegovo dete smatra da je zanimljivo i duhovito, od onoga što nije. Roditelj mora da pusti dete, ako je to njegova želja, ali da povede računa o tome kako će to izgledati", objašnjava doktor stanje oko sve češće pojave jutjubera u Srbiji.

Sedam godina prošlo je od smrti osmogodišnje devojčice Marije Jovanović, koju je silovao i ubio njen komšija Mladen Ogulinac.

Stravičan zločin koji je uznemirio celokupnu javnost, uterao je strah u kosti svim roditeljima, i naterao vlasti da izglasaju preko potreban Marijin zakon, usmeren protiv pedofila.

Marijin otac, Slobodan Jovanović je u ponedeljak, na sedmogodišnji pomen svoje ćerkice, objavio pismo, koje prenosimo u celosti.

- Kažu, oni koji veruju u to, da se ciklusi sreće i nesreće naizmenično smenjuju na svakih sedam godina. Da li je to zaista tako, ne bih umeo da odgovorim. Mogu samo delimično da potvrdim ovaj drugi deo, o sedam godina nesreće.

Tačno toliko je 26. juna, od kako je na brutalan način prekinuto jedno detinjstvo. Od kako je prestalo da kuca srce Marijino. Sedam godina tuge i nesreće. Zlikovac je na najbrutalniji mogući način oteo i ugasio jedan mali život, predhodno se iživljavajući nad nemoćnim dečjim telom zadovoljavajući svoje zverske nagone.

Krvnika se i danas sete. Kada objavljuju imena i slike otpada u ljudskom obliku spominjući njihova zlodela.

Datuma Marijina stradanja, malo ko. Tako valjda mora. Spomene se povremeno kroz Zakon koji je kolokvijalno poneo njeno ime, spram situacije i medijski prigodnog momenta.

Danas, kada je navršeno sedam godina od njenog stradanja i upokojenja, po glavi mi se vrti jedna misao i pitanje. Koliko istine ima u zadatosti naizmeničnih ciklusa gde se na sedam godina smenjuju sreća i nesreća?

Ako je to istina, da li ću je umeti prepoznati (sreću) ili je zauvek zakopana, pre sedam godina na groblju u Starim Ledincima?

Umesto fotografija sa proslave male mature (njena generacija ovog juna završila osmi razred) delim ovu sliku, koja svedoči o životu u proteklih sedam godina - napisao je Jovanović.

Osmogodišnja Marija nestala je 26. juna 2010. godine iz svoje kuće u kojoj je bila sa mlađim bratom. Komšija Ogulinac, čija je sestra povremeno čuvala Mariju i njenog brata, iskoristio je poznanstvo sa devojčicom i namamio je u svoju kuću u Ulici Vuka Kardžića.

Po povratku sa posla, roditelji su krenuli u potragu za devojčicom. Njeno telo pronašao je otac u dvorištu komšije Ogulinca. Bila je silovana i zadavljena.

Iste godine, dva meseca kasnije, tačno na dan Marijinog rođendana, Ogulinac je nađen mrtav u zatvorskoj ćeliji u Okružnom zatvoru u Beogradu. Umro je od infarkta i nije dočekao suđenje, a kamoli kaznu.

U želji da Marijinu sudbinu više nikada ne doživi nijedno dete, njen otac Slobodan pokrenuo je inicijativu koje je dovela do usvajanja zakona protiv pedofila.

Naslovljen po njegovoj ćerki, Marijin zakon usvojen je 2013. i po njemu je otklonjena mogućnost zastarevanja krivičnih dela pedofilije i silovanja maloletnika, a pooštrene mere protiv pedofila i silovatelje primenjuju se i 20 godine od odsluženja zatvorske kazne. Po ovom zakonu, formirana je i evidencija pedofila sa DNK podacima.

Blogerka Milijana Barjaktarević i autorka knjige "Pisanje uz vetar", najavila je na svom Fejsbuk profilu odlazak iz zemlje, a razlozi zbog kojih je to odlučila uzdrmali su društvene mreže.

"E pa dragi Aleksandre, došao je i taj trenutak, pa reko' da te obavestim, da odlazim iz zemlje. Prvo On, pa ja, pa deca. Kako to obično biva... Ne znam koliko ti je važno gde idemo ali će to svakako biti zemlja u kojoj se vrednuje rad, ceni poštenje, drži do obrazovanja i u kojoj ima reda i zakona", počela  je svoje pismo Milijana.

Kako dalje navodi, oni nisu više izdržali, svako po 44 godine, vaspitani na pionirskoj zapovesti, u duhu Božjih zapovesti, odrasli na srpskim rekama, planinama, istoriji i običajima, nisu se snašli.

"Mislili smo da ne moramo da budemo partijski ljudi da bismo mogli da preživimo. Mislili smo da ne moramo da dajemo reket da nas ne bi opelješio svaki ljigavi inspektor. Mislili smo da ćemo poštenim radom sa dve plate moći da hranimo decu. Nismo mislili da ćemo čekati sniženja u seknd-hend šopovima da se obučemo", nastavlja Milijana.

 Kako kaže, nisu mislili da će stručnim usavršavanjem kupovati hranu na odloženo, dok im na kraj pameti nije bilo da će diplome moći da se kupe.

"Ni na kraj pameti da nećemo moći da pozivamo ljude u goste jer nećemo imati čime da ih dočekamo. Ni u ludilu nismo mislili da treba da pijemo antidepresive da bi nam život bio podnošljiviji. A kamoli da treba da se svađamo i rastajemo zbog para. Zašto, ako se zbog para nismo ni uzeli?", pita se Milijana.

Niz pitanja se nastavlja i zašto još jedna srpska porodica da ode u beli svet, kada su im pradede rođene ovde, radili ovde, ginuli i nadali se, pita se ona.

"Zašto, dragi Aleksandre, da u ovim godinama idemo na kurs stranog jezika, kad volimo svoj? Zašto da rasplačem majku i da joj obećam da ćemo se viđati na skajpu? Zašto bre da ne miriše behar ovaj meni, sarma i pečena roga?Molim te samo da mi kažeš zašto, jer zaslužujem od tebe bar toliko, jer nikad ni žvaku ukrala nisam, jer čitam srpske pisce, slušam srpske pesme, jedem srpsku hranu, volim srpske slikare i naučnike. I molim te samo još, ako možeš, da mi objasniš kako onda to, od mene, srpske unuke, ćerke i majke, da moja deca jedva čekaju da odu odavde?", pita se blogerka.

Transvestiti su više traženi od „običnih” dama, valjda zbog „dodatnog kvaliteta” koji poseduju, iako se češće vezuju za salonsku i elitnu prostituciju

Tokom 2015. u Beogradu je registrovano 1.500 prostitutki, koje rade na ulici, kako je ranije saopštila policija.

Statistika veli da se u naredne dve godine broj ne smanjuje, čak se i povećava. Međutim, usluge su postale i jeftinije, jer posla nema mnogo, a konkurencija je veća. U taj broj „uličnih radnika” se ubrajaju žene, deca, muškarci i transvestiti.

 

Transvestiti su više traženi od „običnih” dama, valjda zbog „dodatnog kvaliteta”koji poseduju, iako se češće vezuju za salonsku i elitnu prostituciju.

Na starom novosadskom putu, u blizini Manceovog mosta, uglavnom ordiniraju devojke romske nacionalnosti. Imaju makroa sa kojim dele dobit po pola, a cene se kreću od 1.000 dinara za oralni, do 50 evra za analni seks. Ponekad, kažu, na ovom delu „ulice” mogu da se „angažuju” i maloletne osobe.

Slična situacija je ispod Pančevačkog mosta. Nema većih varijacija u ceni. Čak se ni dame ne razlikuju. Neke imaju plavu kosu, ali koža im je ista. Tamnoputa. Ni odeća se ne razlikuje mnogo, valjda da iz daljine budu prepoznatljive...

Skoro pa paradokslano, na ovoj lokaciji, prostitutke malo više prate uslove na tržištu. Naime, kamiondžije, koje snabdevaju prodavnice i supermarkete na ovom potezu, imaju mogućnost da otvore „crtu”. Kako posao funkcioniše: devojke u svesku upisuju imena mušterija, broj registarskih tablica, kao i iznos koji duguju. Tragikomične situacije nastaju kada dođe vreme za naplatu, obično kada legne plata dužnicima.

Prostitutke ordiniraju i kod Marinkove bare, Plavog mosta, ali i na standardnom, već „turistički poznatom” mestu kod Ekonomskog fakulteta. Doduše, iz samog parka su ih oterale ulične lampe, pa se sad sreću na uglu ulica Kamenička i Gavrila Principa i kod škole „Isidora Sekulić”.

Tu su stacionirani transvestiti, koji se često posvađaju „kao prave žene”, ali glasnije i sočnije od njih, pa se komšiluk žali na buku koji oni prave. Kad je reč o uslugama, njihove su malo skuplje – oralni seks je od 20 evra pa naviše, i sve ostalo što oni mogu da priušte klijentu otprilike je dvostruko skuplje.

Kako put krene ka jugu, na Ibarskoj magistrali kod Lazarevca, cena seksa je od 10 do 30 evra. Kod jezera Očaga postoji parking na kom se ordinira od kasnih popodnevnih sati, pa do ponoći. Kakva klijentela, takve i dame. I cenovnik i „radno vreme” su prilagođeni šoferima.

"Prostitutke za veče zarade i do 15.000 dinara, kada imaju posla, a tarifa im se kreće oko 2.000 dinara", priča ulični policajac, koji se po službenoj dužnosti često sreće sa njima.

Ako ubijete ovog opasnog insekta bilo to čak i u samoodbrani, preti vam kazna do dva miliona dinara. Ako ne platite na vreme, onda pravac - u zatvor

U Srbiji je trenutno najezda stršljena čiji ubodi mogu biti kobni, ali malo ko zna da ako se ovaj insekt ubije, bilo to čak i u samoodbrani, preti kazna od 500.000 do dva miliona dinara!

Stršljen je, naime, u Srbiji zaštićena vrsta koja se ne sme ubijati.

Pored toga, ovaj najveći neprijatelj pčela koji je bitan zbog održavanja ekološke ravnoteže, nalazi se i na crvenoj listi ugroženih vrsta.

Direktorka Zavoda za biocide i medicinsku ekologiju dr Dragana Despot objašnjava da je zaštita stršljena, kao i drugih životinja, regulisana Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva.

"Kazne, ukoliko vas neko vidi i prijavi da ste ubili stršljena ili neku drugu zaštićenu vrstu, regulisane su Zakonom o zaštiti prirode", kaže dr Despot.

Član 74 tog dokumenta, koji propisuje mere zaštite strogo zaštićenih divljih vrsta, u stavu 3 doslovce kaže da je zabranjeno:

"Hvatati, držati i ubijati, strogo zaštićene vrste životinja u svim fazama biološkog ciklusa, oštećivati ili uništavati njihove razvojne oblike, jaja, gnezda i legla, kao i područja njihovog razmnožavanja, odmaranja i ugrožavati ili uništavati njihova staništa…"

Ukoliko neko postupi suprotno ovim odredbama, odnosno preduzme radnje kojima se mogu ugroziti strogo zaštićene vrste biljaka, životinja, gljiva i njihovih staništa, biće po članu 126 Zakona o zaštiti prirode kažnjen sa 500.000 do dva miliona dinara.

Oni koji nemaju novca da plate kaznu, razume se, završiće u zatvoru.

Stršljeni su, trenutno, veoma aktivni jer spremaju hranu za zimu, a u tome ih ometa prisustvo ljudi, koji su u blizini voćki koliko i oni.

To ih iritira pa postaju agresivni, zbog čega napadaju ljude, piše Telegraf.

Podsetimo, početkom avgusta posle ujeda stršljena umro je Đoko Radovanović (45) iz Srezojevaca kod Gornjeg Milanovca, a prethodnog vikenda, ubod čak četiri stršljena preživeo je Bojan Đorđević (53) iz rudničkog sela Ljutovnica.

Strana 7 od 14

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top