Društvo

Društvo (149)

U svome posljednjem intervju za TV Alfa pisac i akadamik Abdulah Sidraniznio je šokantne činjenice vezane, kako tvrdi, za pravu sudbinu njegovog nekadašnjeg suradnika na filmskim projektima Emira Kusturice.  

On je, u razgovoru sa novinarom Zvonkom Marićem, gledaoce ove televizije podsjetio na reportažu iz magazina „Dani“ koji datira iz ratne '93. i koja je sa pravih linija odbrane grada Sarajeva donijela priču o tragičnoj smrti Emira Kusturice, kao komandanta jedne od jednica Armije RBiH.

- Kusturica je herojski poginuo u akciji na Brusu, a grobno mjesto ovoga šehida ostalo je skriveno na Trebeviću, u teritoriji koje sada pripada RS-u, pojasnio je Sidran, te dodao

- Druga priča govori o tome kako je Kusturicu ubio ruski snajperista; bilo kako bilo on je, po ovoj verziji, stradao u podnožjima Sarajeva braneći svoj grad.

Dvadest i jednu godinu kasnije, javila se inicijativa od strane njegovog suboraca da se njegovi ostaci prebace u Sarajevo i da se sagradi spomenik za istinskog heroja odbrane Sarajeva.

 Srpske tajne službe su, po tvrdnjama dobro upućenih svjedoka, navodi Sidran, lansirale dvojnika Emira Kusturice. Radi se o Panteliji Milisavljeviću koji već 20 godina hoda po Srbiji i predstavlja se kao slavni reditelj.  

- Mi trebamo staviti tačku na ovu priču, napraviti spomenik našem Emiru, a  neka Pantelija priča šta god hoće. Emir je naš čovjek i šehid i hvala mu za sva vremena, izjavio je na kraju intervjua najveći bosanski pjesnik i autor scenarija za dva, vjerovatno ponajbolja, filma u režiji Emira Kusturice ('Sjećaš li se Dolly Bell' i 'Otac na službenom putu').

Neke činjenice idu u prilog člnaku kojeg su objavili „Dani“ sada već davne '93. Tako je, recimo, Kusturica u svome posljednjem javnom nastupu, telefonskom javljanju za program TV Sarajevo u aprilu '92., pozvao građane Sarajeva, ali i svjetsku javnost, da se odbrane od „divljaka sa brda“.  

Drugi prilog koji ide u korist ovim tvrdanja jeste čuveno pismo potkovanom Rasimu koje je slavni reditelj objavio u martu '93. U tadašnjem „Oslobođenju“, a u kojem opisuje strahote jednog Bošnjaka koje je preživio u srpskim logorima u Bosanskoj Krajini.

Ovo Sidranovo podsjećanje, koje već izazva burne reakcije u BiH i čitavom regionu, ponovo otvara rasprave o stvarnom identitetu čovjeka koje se danas predstavlja kao Emir Kusturica.  

Da li su to samo Sidranove književne fantazije ili u svemu ovome ima i istine, pogledajte sami u priloženom videu - i donesite svoj sud!

default

Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića preduzimane su mere predostrožnosti i opre­znosti prilikom prijema u državnu i vojnu službu. Te mere su primenjivane za odabir regruta, procenu po­na­­šanja vojnika u jedinici, ali i za sprečavanje odavanja vojnih tajni. Knez je naložio i nadzor nad državnim činovnicima i deputatima u Beogradu i Carigradu.

O tome koliki je značaj knez davao preventivnoj bezbednosnoj zaštiti svojih jedinica, govori i po­da­­tak da je sam prisustvovao činu prijema regruta i učestvovao u odlučivanju, dajući svoje miš­lje­nje.

U Miloševo vreme je donet dokument pod nazivom Dužnosti vojnih komandanata, 1836. go­dine, u kome se vojnim komandantima i sreskim starešinama, između ostalog, nalaže da motre i na to da li se neko dogovara s neprijateljem Srbije i da se „tajna društva u Serbiji ne pletu“. (čl. 4)

Prvi pravni akt u kome se na celovit način definišu pitanja bezbednosne zaštite vojske – Vojni zakon donet je 12. novembra (31. oktobra po julijanskom kalendaru) 1839. godine.

U glavama XIV i XV Vojnog zakona navode se dela i sankcije za izdaju, bekstvo, pobunu i dru­ge obli­ke pojedinačnog ili kolektivnog delovanja protiv interesa naroda. U članovima 7. i 8. Iz­vo­da iz Vojnog zakona posebno su razrađena dela špijunaže i dela protiv usta­va i „slobode naroda“.

Bezbednosno-obaveštajna delatnost se postepeno razvijala u Srbiji i doživljava znatniji razvoj naročito u vreme oslobođenja od Turaka i sticanja nezavisnosti. Dvadeset četvrtog januara (6. februara po gregorijanskom kalendaru) 1876. doneta je Uredba o osnivanju Glavnog đeneralštaba, kojom je formirano odeljenje koje je bilo zaduženo za obaveštajne i kontraobaveštajne zadatke.

Najodaniji Titov sluga i bivši agent tajne službe Jugoslavije, špijun nad špijunima Slobodan Mitrić, pobegao je iz Jugoslavije i odbio je da se povinuje naređenju službe. U svetu tajnih agenata bio je poznat pod nadimkom Karate Bob. 

Mitrić je prebegao u Holandiju 1973. godine kada je u Amsterdamu, za Božić, ubio trojicu Srba zbog čega je dobio 13 godina zatvora. Iako je policija zvanično navodila da je u pitanju obračun podzemlja, Karate Bob, kako su ga zvali zbog vladanja ovom borilačkom veštinom, tvrdio je uporno da je reč o profesionalnom zadatku jednog tajnog agenta.

Ko je zaista bio Karate Bob? Njega je stvorila služba i država, sam Tito je u više navrata lično pružao taktička objašnjenja i uputio ga u posao, što bi se reklo. Smatra se da je ubio više od 100 ljudi širom sveta. Nekoliko godina je proveo u istočnim zemljama gde je izučio karate tehniku do vrhunca i po tome je bio prepoznatljiv.

1969. godine u Poljskoj, Varšavi, dogodilo se jedno ubistvo koje nikada nije razjašnjeno. Tadašnji državljanin Švedske, a albanske nacionalnosti, surovo je nastradao od siline udaraca golom rukom. Policajci su bili zaprepašćeni surovošću kojem je izvršeno ubistvo. Žrtva se očigledno branila, ali nije bila tehnički toliko dobro obučena, tako da se Karate Bob nad njim iživljavao nekoliko minuta. Naravno, nikada nije dokazano ubistvo i pored toga što ga je Poljska policija zaistavila na aerodromu prilikom izlaska iz zemlje. Posle intervencije jugoslovenske službe, vrlo brzo je bio smešten u avion za Beograd.

Nakon izdržane zatvorske kazne u Amsterdamu nije se vratio u tadašnju Jugoslaviju zbog procene da bi mogao da bude ubijen, ali ga država Holandija ipak proglašava "nepoželjnim strancem". I pored teških životnih uslova, gotovo bez ikakvih prava, 43 godine neprekidno je živeo u Amsterdamu.Za vreme izdržavanja zatvorske kazne napisao je memoare koje su mu izdavači objavili pod naslovom "Titov tajni agent", a potom je objavio još nekoliko intrigantnih naslova o podzemlju i poslovima tajnih službi.

U knjizi je predstavljen kao jugoslovenski Džejms Bond i u njoj potanko objašnjava kako je za potrebe jugoslovenske tajne službe likvidirao mete u zemljama Istočnog bloka, Francuskoj, Švedskoj i Belgiji i pred čijim šarmom žene nikada nisu bile ravnodušne.

Mitrić nikada nije priznao likvidacije, odnosno jeste, ali ovim rečima: "Nisam ubio nikoga. Samo sam likvidirao neprijatelje države i kriminalce".

Da bi preživeo, u Holandiji je objavio par knjiga i drama, među kojima i "Boj na Kosovu". Bio je na ivici da se 1992. godine pridruži srpskim paravojnim snagama, ali se nije usudio da se vrati na teritoriju bivše Jugoslavije pa je ostao u Amsterdamu. Tamo je tokom 1992. godine štampao letke preko kojih je pozivao na "osvetu protiv neprijatelja Srbije".

Kada je ministar Gerd Lirs odlučio 2012. godine da ga deportuje u Srbiju, Mitrić je već bio teško bolestan. Poslednje dane proveo je na tavanu jedne napuštene školske zgrade u istočnom delu Amsterdama. Pronađen je slučajno i u teškom stanju prevezen u bolnicu gde je ubrzo i preminuo.

Oduvek je bio buntovnik i učesnik svih mogućih demonstracija. Tokom prethodnih 20 godina karijere, konstantno je bio protivnik vlasti i večiti neprijatelj vladajuće strukture. Za 20 godina je uspeo da napreduje u svojoj karijeri, tako da sada vodi jednu od najgledanijih emisija u Srbiji. 

Prepoznajete li na ovoj slici Zorana Kesića?

default

POsle nekoliko incidenata koji se dogodili u tokou dana, kao bomba je odjeknula vest da je sin naše poznate pevačice Cece Ražnatović povređen u velikoj tuči koja se dogodila večeras na Dedinju.

Sukob zaraćenih strana se desio ispred jednog poznatog prestoničkog lokala u kojem se u tom trenutku odvijao novogodišnji doček. Unutra se nalazio i Veljko Ražnatović sa devojkom i svojim društvom. Jedna naizgled obična svađa, pretvorila se u pravi haos. Obezbeđenje lokala nije uspelo da obuzda zaraćene strane, tako da je jedna grupa bukvalno izletela kroz izlog na ulicu, gde su nastavili svoj sukob. 

Smatra se, po svedočenju prisutnih, da je u sukobu učestvovalo oko dvadesetak osoba. Staklo je na sve strane, pololjeni stolovi i stolice. Vidno je prisutna i krv na podu lokala, ali i ispred ulaza. 

Kako nezvanično saznajemo, jedan od vinovnika ove tuče je i Veljko Ražnatović koji se trenutno nalazi u Urgentnom centru. Koliko je povređen još uvek ne znamo, ali po svedočenju gostiju lokala, jedno vreme je Veljko bio u nesvesti. Navodno, on je bio i jedan od začetnika sukoba. Netrpeljivost pojedinih gostiju iz suparničke grupe, usmerena prema Veljku, završila se opštom makljažom u kojoj je upravo on i izvukao deblji kraj. 

Pored posekotina na glavi, verovatno zadobijene tako što je neko razbio flašu o njegovu glavu, postoje i povrede donjih ektremiteta, ramena i šake. Veljka će uputiti na dalju analizi i snimanje, kako bi proverili stanje unutrašnjih organa. 

Uskoro opširnije...

Kada su 5. oktobra simpatizeri opozicionih stranaka upali u skupštinu, nije bilo mnogo otpora od strane policije. Mnogi smatraju da se to dogodilo zbog prethodnog dogovora koji je Legija i vrh tadašnje policije sklopili sa Zoranom Đinđićem. Na taj način sprečena je reakcija policije, pa je izbegnuto ogromno krvoproliće. Odredi policije su odbili da ispune naređenja svojih zapovednika iz političkih struktura. Na taj način prišli su narodu i ogromnoj većini. Potom je usledilo veliko slavlje na ulicama Beograda, ali i cele Srbije. Posle toliko dugo godina došla je sloboda za mnoge i najzad se mogla ostvariti ideja o evropskoj Srbiji. Dosta godina posle, vidimo da nije sve baš tako kao što su nam pričali, ali to i nije tema ovog teksta.

Od početka devedesetih pripadnici navijačkih struktura su bili simbol ulićnih protesta. Uveks u bili u prvim redovima spremni za obračun sa policijom. Njih se policija i najviše plašila jer su bili dobro organizovani i naoružani do zuba. Međutim, u samom početku, navijači su davali podršku Slobodanu Miloševiću dok se branilo Kosovo i dok niko nije smeo da bije narod na Kosobu. Otprilike, to se poklapalo sa vladavinom Željka Ražnatovića Arkana među navijačima Crvene zvezde. Nedugo zatim, navijači su dali podršku opozicionim strankama, tako da se često skandiralo Vuku Draškoviću, da bi se sa protestima 1996. godine krenulo u ofanzivu na navijačkoj tribini. Krenulo se sa prozivkom na račun vlasti (Spasi Srbiju i ubi se, Slobodane), ali i čestih obračuna sa policijom. Sve je kulminiralo na međunarodnoj utakmici protiv Torpeda, kada su navijači Zvezde bukvalno isterali pripadnike MUP-a sa svoje tribine i zatvorilo sve kapije, tako da oni ne mogu nikako da uđu nazad. 

Međutim, šta se desilo sa navijačima tog 5. oktobra? Koja je bila njihova funkcija i kakvi su bili planovi?

Zoran Đinđić je dobro znao da su navijači odlično organizovani, ali i da ne vole uštogljene političare, novinare, policiju i slične strukture vlasti. Oni su mislislili da imaju svoju vojsku sa kojom mogu da upravljaju na tribini, ali i van nje. Iz tog razloga, bilo je potrebno naći harizmatičnu osobu spremnu da se upusti u dogovore sa huliganima i ljudima iz kriminalnog miljea. 

Prethodnih godina, navijači su igrali veliku ulogu u uličnim demonstracijama. Još od 9. marta su bili u prvim redovima i obično obezbeđivali opozicione političare. Sada je trebalo za 5. oktobar spremiti taktiku po kojoj će navijači u organizovanim grupama sa svojom vojskom osvojiti određena područija u Beogradu. Glavni kontakt sa navijačima je bio Vladan Batić, osoba od poverenja Zorana Đinđića i čovek koji nije krio svoju ljubav prema fudbalu. Prve kontakte je Vladan Batić imao sa vrhom dve navijačke grupe u septembru,  na jednom parkingu kod auto puta posle Bubanj Potoka.

Batić je predočio situaciju i šta očekuju od njih. A to je bilo: obezbeđenje i skrivanje političara od hapšenja, upad u studio RTS, opkoljavanje nekoliko policijskih stanica u slučaju da policija krene u neki neočekivani napad i ostalo. Nije bilo lako sve to spremiti i pripremiti. Vladan Batić je u svom stilu navijačima predočio da će na ovaj način ispasti heroji i da će ostati upisani u istoriju Srbije. Znao je na šta se oni najviše "lože". Posle nekoliko dana usledio je novi sastanak, ali ovaj put je na njega Vladan poveo i Gorana Vesića, osobu koja je oduvek želela da bude bliska upravnim strukturama fudbalskih klubova. 

Navijači su odbili zahtev. Nisu videli zašto bi oni rizikovali svoju slobodu, ali i svoje živote. Niko im nije mogao dati uverenja i niko nij emogao znati kako će se situacija odvijati. Vladan je dugo pregovaroa sa njima, da bi u jednom momentu jedan od vođa navijača izjavio kako mu se ne sviđa njuška Gorana Vesića i da je čuo kako je on ustvari američki agent. U tom momentu, kao iz topa, Vladan se proderao na Vesića: "Jesam ti lepo rekao da si ružniji od mene i da ovo treba sam da obavim", pa mu naredio da odmah izađe napolje. Tako je kupio navijače za sva vremena.

Nekoliko dana pre 5. oktobra, političare opozicije su čuvale vođe navijača po svojim štekovima. Sam Vladan Batić je bio u jednoj kući ispod Avale gde je do detalja dogovarao plan sa vođama severne i južne tribine. Bio je na stalnoj vezi sa Nebojšom Čovićem koji je pružao logistiku za dalje akcije. Tačno se znalo ko, kada i gde treba da udati. Svi su imali tzv sigurne telefone i kartice kojima su mogli da komuniciraju. Po prvi put, neko je navijačima dao legitimat vojske. 

Vrlo brzo, osvojen je studio RTS na Košutnjaku, opkoljene su neke policijske stanice, usledili su napadi na druge TV stanice, a Vladan Batić je ispao jedan od stvarnih heroja 5. oktobra. Kasnije, to su zvanično postali i navijači Delije, koji su od B92 dobili nagradu za sve svoje zasluge. U obrazloženju  nagrade je doslovno pisalo: "...Momci koji su se 10 godina suprotstavljali režimu tukli se sa milicijom dok su ostali spavali u svojim kućama. To su delije". Usledio je govor jednog od vođa navijača: "Nadamo se da više nećemo primati ovakve nagrade, jer to neće biti potrebno. Očekujemo neke mnogo lepše nagrade". Usledio je najduži i najsrdačniji aplauz, prikazan je i film o delijama (izabrane su scene slavne tuče sa policijom na utakmici protiv fudbalskog kluba Torpedo, prikazi stadionskih superkoreografija, sekvence sa prekinutog derbija i ispred Skupštine 5. oktobra). 

Navijači ovo nisu vratili političarima. Tek devet dana posle petog oktobra 2000. igrao se večiti derbi. Sto petnaesti, poznat po tome što je počeo u oktobru te godine, a okončan u martu sledeće. Pozdravno pismo Koštunice, intonirana prvi put himna "Bože pravde", ispred zapadne tribine Vladan Batić, lider DOS-a natrapao na neku televizijsku ekipu koja je došla da pravi priču o prvom susretu ljutih rivala u ''demokratskoj Srbiji''. Uzeo Batić da objašnjava kako tu neće biti tenzija, kako se oseća dah slobode i tome slično. Već pola sata kasnije, kada se na terenu "Marakane" iz nepoznatih razloga makljalo stotine klinaca u crno belim i crveno belim tonovima, demantovana je svaka priča da navijačko ludilo ima očigledne veze sa politikom ili demokratijom.

 "...U navijačkom svetu ima i ovog i onoga, ali 90 odsto tih mladih ljudi ima duboko religiozan osećaj u sebi. Navijači su ljudi koji vole zajednicu: on hoće sve da podeli sa tobom, neće nikada da te ostavi, putovaće da gledaju nekih 11 igrača koji žive mnogo dobro za ono što pružaju u odnosu na druge ljude. Više nema igrača za koje se navijači vezuju, i ne treba da se vezuju! Osnovni motiv koji pokreće navijače je ljubav prema sportu, a ne huliganstvo. Ja nisam huligan, nemam nijedan huliganski ispad. Dvaput sam se potukao u životu, jednom zbog devojke, drugi put kao klinac u školi. Stvarno volim fudbal i Zvezdu, i meni je to osnovni i jedini motiv.

Velikom broju Srba su Srbija i Zvezda u srcu i obavezno dolaze na Marakanu kada dođu veliki klubovi. Nas navijače to malo iritira, jer da je drugačije, mislimo da bi kvalitet fudbala bio bolji i u srpskom fudbalu ne bi svako mogao da mešetari", u jednom intervjuu izjavio je Vladimir Šavija, vođa Delija i dodaje: ""Nas politika ne zanima, svako od nas ima svoje privatno mišljenje o tome za koga će da glasa. Uspeli smo da budemo apolitični jer su mnogi pokušali da nas pridobiju na ovaj ili onaj način. Mi smo tu ostali jedinstveni, srpstvo nam je iznad svega, tako da smo uzeli učešće u tom protestu zbog nacionalnog osećaja u nama.""

Već nekoliko godina opozicija u Srbiji komentariše i kritikuje vlast kako ne želi da izađe na TV duel. U više navrata su navodili da sam Aleksandar Vučić može izabrati vreme i televiziju na kojoj bi se duel održao. Takođe, u više navrata je predsednik Srbije prihvatao poziv na ovaj TV duel i govorio kako će se tada videti sav lopovlk opozicije, do takvog TV duela nikada nije došlo.

Ipak, pre 12 godina tadašnji gradonačelnik Beigrada Dragan Đilas, prihvatio je poziv na duel Aleksandra Vučića. Emisija se prikazivala na TV Pink u udarnom terminu. Na snimku se može videti koliko je napredovao Aleksandar Vučić za ovih 12 godina. Takođe, može se videti ponašanje koje danas optužuje pri napadima opozicije na njega. 

Pored svega, Aleksandar Vučić je prikazivao kuću u kojoj živi Dragan Đilas, optuživao ga da naplaćuje jednu TV seriju 5.000 eura, da je vlasnik svih domaćih televizija putem marketinških minuta koje prodaje preko svoje firme Driectmedia, da troši narodne pare na samopromociju, ali i sklapanje unosnih poslova za svoje kompanije, da kupuje solarne panele itd.

Dragan Đilas je optužio Vučića da je pokrao halu Pinki dok je bio direktor, da su štampali o trošku građana stranačke novine "Velika Srbija" u tiražu od 500.000 primeraka, da je u više navrata rekao kako će podneti ostavku ukoliko izgubi izbore itd. 

Pogledajte i sami.

Dugo se pretilo sa plaćanjem novčane kazne za izostanak dece sa nastave, a sada se sa tim počelo i u praksi.

Naime, roditelji dvoje osnovaca iz Pančeva platili su kaznu od 5.000 dinara zato što su im deca pobegla sa časova u školi. Do sada ovo u Srbiji nije postojalo i ovo je prvi slučaj primene novog zakona o obrazovanju, koji predviđa odgovornost roditelja za neopravdane izostanke dece sa nastave. inače, podneto je od donošenja zakona ukupno 88 ovakvih prijava protiv roditelja nesavesnih đaka, a pored dva slučaja u kojima su presuđene novčane kazne, izrečeno je i 10 opomena, dok su ostali postupci u toku ili su obustavljeni.

Ministar prosvete Mladen Šarčević rekao je da je Pančevo prvi grad u kom se primenjuju kaznene odredbe novog Zakona o obrazovanju i da će se od Nove godine one primenjivati u svim školama u Srbiji. On ističe da će uvek prvo ići opomene, pa tek onda novčane kazne ako učenik i dalje nastavi da bez opravdanja izostaje sa časova, onda se roditelji kažnjavaju novčano. Tako smo i došli do ova prva dva slučaja u istoriji. 

"Kada imate loš sistem, morate da idete redom, da čistite i sređujete i uvodite nova pravila. Zato smo odlučili da novi zakon primenjujemo postepeno, zajedno sa lokalnim samoupravama", kaže Šarčević.

Novčane kazne mogu ići u iznosu od 5.000 dinara do 100.000 dinara. 

Portparolka Prekršajnog suda u Pančevu Sandra Medaković objasnila je kako izgleda postupak protiv roditelja čija deca izostanu sa časova: "Ako roditelj ne izmiri ove obaveze, preti mu kazna zatvora, rad u javnom interesu ili blokada tekućeg računa".

U crno doba Balkana, kada su se raspadom SFRJ stvorile samostalne države izlepljene umrlicama, ona je bila omiljena žena, o kojoj su svi brinuli i na koju su svi pazili Bila je omiljena u društvu. Svako je hteo da je ima. Izazivala je osmeh na licu čak i onog najnižeg sloja ljudi koji su patili, i samo patili. Oni su joj se možda i najviše radovali. Sećamo se tih devedesetih, i njenog lika. 

Da, pričamo o ženi koja se nalazila na novčanici od 100 maraka - Klara Šuman!

Tokom tih sumornih devedesetih, imati 100 maraka je značilo pravo malo bogatstvo. U tim vremenima se sve računalo u markama, a ko ima njenu sliku na novčanici, imao je mnogo. 

Ali, ko je zaista nila Klara Šuman?

Klarin život prate dva moćna muškarca, koji su definisali njen život. Pojam „ÜBERVATER“ (nadmoćni otac) ne odnosi se samo na njenog oca Fridriha Vika, već i na njenog muža Roberta Šumana. Kako bi je lakše kontrolisali, oboje vode dnevnik Klarinog života. To su podaci nadzora. Tako je već Klarino detinjstvo pod kontrolom strogog oca, učitelja, koji radi na samo jednoj stvari: Klara mora da postane čudo od deteta, klavirski genije. On to i postiže metodama, neprimerenim detetu. Klara daje koncerte, svira pred poznatima, upoznaje Getea, Paganinija, Franca Lista, „vunderkind“ je ispunio očeva očekivanja. Već kao tinejdžerka počinje i sama da komponuje. Polonezu Op.1 piše sa samo devet godina.(/slika2)

Roberta Šumana upoznaje sa 16 godina – Robert je đak njenog oca. I pored očevog izrazitog protivljenja, Šuman pokreće i dobija sudski proces u kome mu se dozvoljava brak sa Klarom. Klara tada ima 21 godinu, Robert je devet godina stariji.

Ljubav Klare i Roberta Šumana je fascinantna. Tako 20.000 sačuvanih pisama, celokupna korespondencija supružnika, ali i njihovih prijatelja govori o raznim fazama njihovog zajedničkog života. Život ovo dvoje umetnika je inspirisao pisce, režisere. Nebrojene knjige govore o njihovom životu, a u filmovima o njihovoj romansi Klaru su glumile i Ketrin Hepbern i Nastasja Kinski. Poslednji u nizu je 2008. godine snimila Helma Sanders-Brams.

Hroničari smatraju da je Klarina popularnost smetala Šumanu. Klara sa 18 godina dobija zvučno ime „kamernog virtuoza“ u Beču, a sa 25 godina, posle briljantnog koncerta u St. Peterburgu, biva primana i od carske porodice.

Porodična idila Šumanovih se polako urušava.

Pretpostavlja se da je Šuman bio ljubomoran. Dok je on „samo“ kompozitor, njegova žena je zvezda koncertnih sala širom Evrope. Neverovatno je kako je Klara imala vremena da i pored porođaja (rodila je osmoro dece) vežba, daje koncerte, komponuje, pomaže mužu prilikom komponovanja njegovih dela. Sam Šuman se bori sa svojom depresivnošću (tvrdnja da je bolovao od sifilisa je pobijena) i kobnog dana, na vrhuncu ludila Rajnskog karnevala, pokušava neuspelo samoubistvo u Rajni. To je 1854.godina, Klara i Robert su proveli 14 godina zajedničkog života. Robert Šuman će umreti posle dve godine u psihijatrijskoj bolnici, u koju je posle samoubistva doveden.

U vreme Robertove smrti Klara je u punoj snazi, ima 35 godina. Živeće još 40 godina kao vrhunska pijanistkinja tog doba. Po njenoj želji sahranjena je na Starom groblju u Bonu, pored svog muža Roberta Šumana.

Danas, kada nemački naučnici i publicisti o njoj govore, prvo kažu da je bila kompozitorka i pijanistkinja – a tek onda – žena Roberta Šumana. Njena lična priča je priča jedne od retkih žena 19. veka koja je uspela da ostvari zavidnu, internacionalnu karijeru. Iako joj vreme u kome je živela nije bilo naklonjeno.

Poslednja novčanica od sto maraka, pojam bogatstva u Srbiji tokom tamnih devedesetih godina prošlog veka, izdata je 1989. godine, a krasio ju je portret jedne neobične žene: Klare Šuman, nemačke pijanistkinje, kompozitorke, žene kolege Roberta Šumana i majke osmoro dece. Sa novčanice nas posmatra jedan apartni lik, sanjarskih očiju, a cela kompozicija je u nebeskoplavoj boji. Na drugoj strani novčanice je klavir na kome su Šumanovi komponovali i svirali. U seriji nemačkih novčanica iz 1989. godine, prvi put se objavljuju portreti čuvenih Nemica koji su tokom prošlosti igrali važnu ulogu u kulturi tog prostora. Klara Šuman je definitivno jedna od njih.

default

Titova unuka Saša Broz na svom Fejsbuk profilu je komentarisala tvrdnje iznesene u jednoj emisiji na Hrvatskoj televiziji da je Josip Broz Tito navodno bio podmetnuti ruski agent.

Često se čuje da Josip Broz Tito nije bio Hrvat iz Zagorja, već podmetnuti ruski agent koji je rođen u vanbračnoj vezi jednog bečkog bogataša i njegove sluškinje Hrvatice. Titova unuka, Saša Broz je sve prokomentarisala u šaljivom tonu.

"Istina da Tito nije bio Tito, ali niste pogodili kombinaciju… Deda je bio usvojeno dete punokrvne Kolumbijke i naslednika kralja Karla XXL. Tako kažu stare crkvene knjige. One iz 5 veka pre nove ere", kazala je Saša i dodala: "Baka mi je pričala da je deda u mlađim danima izgledao kao pripadnik crne rase. To je neobično, kažu stanovnici Patagonije jer su mu roditelji bili arijevci. Patagonci su ponosni na njega, a kuća u kojoj je rođen davne 1656. i danas je zanimljiva turistima".

Saša tvrdi da su joj se svi koji konstantno pišu o Titu popeli na glavu te im je dala ideju i za novi bestseler:

"Pravo ime J.B.Tita je zapravo Huan Manuel Markez, skinite mi se više!!!". U post skriptumu je dodala "ovo Huan Manuel Markez je neka bokserska faca iz Meksika, to sam skinula sa Neta".

Strana 8 od 11

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top