KiM

KiM (126)

Navršilo se 20 godina od početka bombardovanja na SRJ u kom je NATO 78 dana razarao zemlju i ubijao ljude.

Jedna žena, u tom bombradovanju je prednjačila, a zove se Nikol Malačovski koja je zbog "iskazanih zasluga" tokom bombardovanja Srbije dobila čin majora, ali i odlikovana medaljom za zasluge.

Ona je za NATO, ali i Albance bila heroj bombardovanja. Ona je naime upravljala lovcem bombarderom F16 i prema podacima imala je čak više od 200 sati letenja tokom bombardovanja na Kosovu (mart-jun 1999-78 dana) ali i 10 dana u Iraku (april 2003).

Ono što je zanimljivo je i to da je Nikol ruskog porekla, a u redovima Vojne Air flote SAD je od 1996. godine.

Zbog svojih zasluga ona je prva žena pilot sa činom majora u SAD, a njeni letovi i napad na srpske vojne ciljeve tokom bombardovanja na Kosovu ušli su i u vojnu doktrinu Armije SAD.

Popularni narodni pevač Mirko Pajčin, poznatiji kao Baja Mali Knindža ispričao je anegdotu o tome kako jedan njegov prijatelj doživljava "Oluju".

- Setio sam se jednog čoveka koji je kad su mu govorili da je pobegao, izbegao, odgovorio: Ne, ja sam demonstrativno napustio teritoriju - ispričao je Baja uz osmeh.

Bajini roditelji su 1995. godine napustili njegov rodni Gubin, a dosta Bajinih pesama je ostalo i izgorelo u zapaljenoj kući. Kada su došli, Baja im je napravio kuću.

- Zamisli da sam ja bio neki probisvet, budaletina, narkoman ili pjan neki, pa sve potrošio što sam stekao. Gde bih ja primio roditelje? Šta bih sa ocem koji je meni spasio život kad sam imao sedam godina. Ja sam njima kupio plac, napravio kuću - ovo je Neđuka tvoje - ispričao je Baja u specijalu "To sam ja".

Govoreći o povratku pod Dinaru, Knindža ne krije setu.

- Kraj tih starih vrata te uhvati seta, tuga te ubije, a neki ponos je opet da si došao tu tim stepenicama obraslim u mahovinu. Jedna breza je izrasla iz kamenog zida u kući, pored prozora gde sam ja spavao kad sam bio mali. Sve počinje i završava se u Gubinu, pod Dinarom – zaključio je Baja.

I pored svega što se desilo, Baju ne napušta dobro raspoloženje, čak se zna nasmejati i kada priča anegdotu o najtužnijem događaju, a po tome se i srpski mentalitet razlikuje od mentaliteta drugih naroda, između ostalog i hrvatskog.

Telo kontroverznog albanskog političara Festima Lata pronađeno je u amsterdamskom kanalu, javljaju holandski mediji

Lato je imao privatnu vojsku koja je bila smeštena u njegovoj kući u Aferdenu. Samoproglašeni je predsednik Ćamerije, dela Grčke koji svojataju albanski nacionalisti, prenosi RTS.

Holandski Telegraf navodi da su vlasti bile svesne činjenice da je Lato organizovao privatnu vojsku na svom imanju u Aferdenu, ali da, iz nepoznatih razloga, nisu reagovale.

Vojnike Festima Lata uvežbavali su "vojnici sa Kosova", navode holandski mediji, tvrdeći da su regruti te organizacije spavali u krevetima na sprat smeštenim u objektima na imanju kontroverznog političara.

Telegraf navodi i da je tokom Dana zastave, albanskog nacionalnog praznika, na tom imanju organizovana "vojna parada", kao i da je Lato tom prilikom izjavio: "Ovo je vojska koju stvaram."

Njegovi "vojnici" su tokom te parade bili naoružani različitim automatskim puškama. Ta organizacija nazvana je "Oslobodilačka vojska Ćamerije", sa akronimom sličnim onima koje su koristile slične formacije na Kosovu, u Makedoniji i na jugu Srbije.

Prištinski mediji navode da je Lato održavao dobre veze sa Ramušom Haradinajem.

Bota sot izneo je nezvanične detalje o načinu na koji je Lato ubijen, tvrdeći da je najpre otet još 15. jula, zatim mučen 48 sati, nakon čega je njegovo testerom raskomadano telo bačeno u reku.

Vest o ubistvu Latoa potvrdio je premijer „Republike Ćamrija“, Ali Aliju koji tvrdi da je pozadina ubistva politička. Međutim, Bota sot navodi mogućnost i da je Lato ubijen zbog kockarskih dugova, prenosi Kossev.

Lato je nezavisnost „Republike Ćamrije“ od Grčke proglasio 30. oktobra 2016, kada se takođe imenovao i za predsednika istog entiteta, a kako javlja Bota sot, tokom 2017, obećavao je da će početi sa izradom pasoša „Republike Ćamrija“.

Lato je sahranjen pre nekoliko dana u Albaniji, a ispraćen je sa zastavom „Velike Albanije“, prenosi Bota Sot.1

Srpski glumac Radovan Vujović, popularni Ris iz Vojne akademije, izjavio je da Srbija mora naći rešenje kosovskog problema bez rata i sukoba, ali da se ne sme odreći svoje teritorije jer će tako Kosovo biti zauvek izgubljeno.

Mislim da moramo naći rešenje kosovskog pitanja kroz model da izbegnemo sukobe i rat, ali ne smemo se Kosova odreći, jer ako to uradimo, ono će biti zauvek izgubljeno. Može da bude okupirano, i privremeno izgubljeno, ali mi ne smemo i ne možemo da ga se odreknemo, rekao je Vujović.

On je dodao da ne zna šta se sve dešava na Kosovu i Metohiji, ali je zabrinut za to pitanje.

– Ne znam šta se sve dešava dole, pa mi je teško da odgovorim na ovo pitanje. Siguran sam da nije lako onome ko mora da reši pitanje Kosova. Da li ono mora da se reši odmah, veoma je važno pitanje. Ne znam ni kakve su posledice zamrzavanja dijaloga. Drago mi je što ne moram sve to da znam i da budem taj ko donosi odluku. Mislim da je referendum za Kosovo dobro rešenje. Ovo je težak trenutak. Ne moramo da budemo složni u vezi s Kosovom, ali moramo biti solidarni u zastupanju interesa Srbije.

Treba li crkva da se meša u politiku i pita u vezi s Kosovom?

– Crkva ne treba da se meša u politiku, ali treba da izrazi svoj stav. On mora da se uvaži i da se uzme u razmatranje kad se donose političke odluke. Crkva ima viševekovno iskustvo. Preživela je sve partije i države, a opstala je i kad nismo imali državu. Ima jedinstveno iskustvo i smatram da su nedopustivi napadi na crkvu.

Da li je Rusija jedini prijatelj Srbije?

– Ne bih rekao da je jedini. Srbija ima mnogo prijatelja. Mogli bismo te odnose da razvijamo i negujemo kroz kulturu i kinematografiju. Trebalo bi prijatelje umnožiti. A najvažnije je podsetiti neke da smo prijatelji, jer su to izgleda zaboravili.

Nakon Pajper Seneke, H145M biće drugi tip proizveden u skladu sa najstrožim civilnim standardima.

„Erbas Helikopters“ zapravo je naslednik nekolicine proizvođača, koji su godinama evoluirali ovaj model helikoptera, prenosi portal „Tango siks“.

Njagovo pravo ime, ono koje mu piše na „EASA“ tipu sertifikata je MBB-BК117 D2M. H145M je „Erbasova“ poslednja iteracija integrisanog brendinga.

Pored najvećeg tehnološkog skoka za domaći vertikalni transport, H145M predstavljaju, možda, do sada „najvišenamenskiju“ kupovinu države.

Nivo iskustva koji će vojne i policijske posade dobiti, sa ovoliko mogućih načina upotrebe, biće izuzetan.

Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa. Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku blam da kažeš da nisi imao bar jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu da bi te smatrali “civilizovanim”

Otac Arsenije Jovanović (56), monah Srpske pravoslavne crkve, prošao je dug put od Senjaka, elitnog dela Beograda u kojem je odrastao i proveo deo mladosti, do Ostroga, gde danas sa bratijom služi Bogu.

Kao mladić, koji je u vreme osamdesetih “imao sve”, a opet osećao neizrecivu prazninu i besmisao, bio je svedok tragične sudbine  kruga vrhunskih umetnika, muzičara, slikara stare SFRJ koji su, zajedno sa njim, beg od tog istog besmisla potražili u još većem ništavilu – drogi. Većina je umrla. Ili su se predozirali, ili su ih pokosili hepatitis i sida.

O životu pre monašenja napisao je knjigu “Bog i rokenrol”, svedočenje i uspomenu na preminule prijatelje i poznanike. Neki su mu zamerili, nekima je knjiga spasila život.

Danas monah Arsenije odiše nenametljivim mirom čoveka koji je “probao sve i prošao svud” i na kraju se vratio u svoj dom, tamo gde je oduvek pripadao, a da toga u početku nije bio svestan.

Iako živi i moli se u ostroškoj vrleti, u kontaktu je sa mnogim mladim urbanim ljudima koji kod njega dolaze po savet, mučeni istim onim besmislom sa kojim se i sam kao momak borio.

– Sve je gore i gore. Ludnice su sve punije, zatvori prebukirani. Dileri, narkomanija, seksualne mutacije u odnosu na ono što je prirodno. Tu su i moderni komunikacioni uređaji, brzina, sve je na dugme, sve je dostupno, a opet smo prazni. Izloženi smo megaprilivu informacija, a kultura nam je nula. Do skoro su još neke vrednosti i postojale, ali ulaskom u Treći milenijum i one polako nestaju. Na delu je surovo robovanje megakorporacijama i manjini koja vlada svetom i pravi globalni biznis zabave. Potrebno je što banalnijim i lascivnijim sadržajem privući decu, mlade. Tu istu našu decu koja imaju sve površnije vaspitanje i sve manje opšte kulture. Takvi su prijemčivi za najbanalnije sadržaje koji stimulišu najniže porive – kaže sagovornik Ekspres.net.

Na Pravnom fakultetu u Podgorici održavana je redovna tribina koja je zatvorena posle mog predavanja o narkomaniji i rokenrolu. Rekao sam da nam je omladina zombirana, nadrogirana. To se nekima nije dopalo. Zašto?

Hedonizam se, objašnjava otac Arsenije, promoviše kao vrhunska vrednost.

– Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od slabijih, poput kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa. Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku blam da kažeš da nisi imao barem jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu, makar i seksualnu da bi te smatrali za “civilizovanog”. Čovek ide ka materijalnom progresu, a propada duhovno. Sve više se govori o kraju sveta, ali mislim da ovo nije kraj. Čovek je sposoban i za gore stvari – kaže ostroški monah.

Brzina koju živimo i koja nam je nametnuta vodi, kaže, na psihijatriju, kod dilera, u javnu kuću ili u – restorane:

– Zašto su na Zapadu ljudi predebeli? Zato jer im je duša beskrajno gladna, a telo im je sito. Oni jedu da utole glad, ne fizičku, već duhovnu, a ona ne može da se utoli hranom u fast fudu.

Uzrok ovakvog stanja je, prema rečima našeg sagovornika, nedostatak ljubavi.

– Nema ljubavi. Društvo odvlači roditelje van kuće, preopterećeni su, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti. Od lakših, poput anksioznosti, strahova i depresije, pa do najtežih stanja. To sve potiče od uništavanje žene koja gubi dva svoja najmoćnija oružja: ženstvenost i ljupkost. Izgubivši kontakt sa Bogom i onim što joj je Bogom dano takmiči se sa muškarcem. Deca odrastaju u tom ambijentu i kada majke izgube svoju crtu žene, onda i devojčice, njihove ćerke, postaju još gore. Muška deca počinju da mrze majke koje ih nisu vaspitale da vole ženski rod i to stvara ambijent nasilja u kojima muškarci maltretiraju žene i decu. Gubi se svaka mera – kaže otac Arsenije.

Nema ljubavi. Društvo odvlači roditelje van kuće, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti.

On objašnjava zašto se koplja najviše lome oko omladine i zašto se i na globalnom niovu pokušava perfidna kontrola mladih.

– Na Pravnom fakultetu u Podgorici redovno je održavana tribina koja je zatvorena posle mog predavanja na kojem sam govorio o narkomaniji i rokenrolu. Rekao sam da nam je omladina zombirana, nadrogirana. To se nekima nije dopalo. Zašto? Zato što je omladina najzdraviji deo društva. Čovek srednjih godina je ucenjen poslom, decom. Omladina je rasterećena i može da pokrene promene. Sistem to zna i ne želi da se istina čuje. Sećam se mog vremena. Vođe najvećih rokenrol bendova bile su izmanipulisane od sistema. Mislili su da su borci, neki buntovnici, ustvari, sistem je preko njih kontrolisao omladinu. Dođu klinci na koncert, izduvaju se, izmitinguju, kažu: “Kako nam je dobro u ovom mekom komunizmu”, i ne bune se. Onda im još ubace drogu i završe posao.

Otac Arsenije kaže da u ovom vremenu naša pravoslavna crkva, odnosno sveštenici moraju da budu spremniji da daju odgovore omladini.

– Mi i ne znamo šta je to pravoslavlje. Čak i mnogi naši sveštenici ne znaju kojom silom raspolaže pravoslavlje. Dođe im mlad čovek sa problemima, oni ga pošalju na psihijatriju. Ne znaju da je molitva ta koja ima silu isceljenja. Toga i neki u Crkvi nisu svesni. Kada kod mene dođe neki mlad čovek sa problemima, molitva je vrhovna terapija. Mi imamo fiziološki i duhovni imunitet. Duhovni imunitet brani nas od demonskih sila, kao što nas fiziološki brani od virusa. Molitva izbacuje zlo i priprema nas za vrhovni susret kada srce prestane da nam kuca, kada se naš duh, duša i ličnost spremaju za novo rođenje. Molitva menja zakonitosti vremena i zakonitosti fizike. Usporava starenje. Pustinjaci su živeli po 100-120 godina. Molitva je najbolji botoks – objašnjava otac Arsenije i dodaje da je Crkvi potreban aktivniji misonarski rad, ali ne ka onima koji su već u Crkvi, nego kao onima koji su van nje.

– Kada sam objavio knjigu “Bog i rokenrol” neki su mi zamerili. Pitali me ko će to da čita. A mladi su je delili između sebe, koliko njih se skinulo s droge posle moje knjige. Moramo da živimo u ovom vremenu, a ne u srednjem veku – konstatuje naš sagovornik.

monah sa svete gore (3)Molitva menja zakonitosti vremena i fizike. Usporava starenje. Pustinjaci su živeli po 100-120 godina. Molitva je najbolji botoks

Ima, kaže, i savremenih, obrazovanih sveštenika, sposobnih da se urbanim mladim ljudima obraćaju njihovim rezikom.

– Moraš da znaš o kulturi, umetnosti, muzici, nauci, da sagovornik vidi da ti znaš kroz šta on prolazi. Nedovoljno je samo da pričaš kako je Hristos vaskrsao – pojašnjava monah Arsenije.

Lek za sve je ljubav, poručuje na kraju sagovornik našeg portala.

– Ljubav se, nažalost, sve više poistovećuje sa pohotom. Ljubav je kada volimo čoveka onakvog kakav jeste i ne trudimo se da ga menjamo. Ljubav je žrtva. U ljubavi najviše treba da tražimo od sebe, ne od drugog. Treba više da razmišljamo kako se odnosimo prema voljenoj osobi i ona će ona isto tako da se odnosi prema nama. To je uzajamno i sa voljenom osobom i sa decom i sa roditeljima, prijateljima. A, dešava se suprotno. Tražimo za sebe, ne dajemo, prigovaramo onome pored nas da nam ne daje ono što mislimo da nam pripada i dolazi do razlaza. Ako znamo da je i Hristos između dvoje ljudi koji se vole, onda je ljubav, po mom mišljenjum potpuna – poručuje otac Arsenije.

SAMI PRAVIMO PAKAO, A NE BOG

Otac Arsenije objašnjava kako to sami pravimo pakao sa kojim se suočavamo i za života, ali i kada naše srce prestane da kuca.

– Sami stvaramo pakao. Nije Bog stvorio pakao, mi ga stvaramo. Autodestruktivnim životom, zlim pomislima i delima uništavamo dušu, srce, um koji suočavanje sa božanskom, netvarnom svetlošću posle smrti doživljavaju kao mučenje i pakao. Kao što se bolestan čovek sklanja od sunca, tako i bolesnoj duši smeta i muči je svetlost božanske ljubavi sa kojom se suočava posle smrti tela – kaže otac Arsenije.

Deo blaga Karađorđevića je bio skriven u manastiru, ali je posle rata od pokradenog srebra pravljeno ordenje, tvrdi istoričar Miloš Timotijević, autor knjige "Zlato četnika i partizana - dekonstrukcija jednog mita".

Šta je istina o mitskom četničkom zlatu i ima li istine, osim one proklamovane u Užičkoj republici? Zbog čega je izvršen Igmanski marš? Ovim se pitanjima, između ostalih, bavi istoričar Miloš Timotijević i raskrinkava uvrežene stavove u knjizi "Zlato četnika i partizana - dekonstrukcija jednog mita" u izdanju Službenog glasnika.

MARŠ NA BANKE I POŠTE

- Sve je počelo sakupljanjem i pričanjem anegdota o čuvenom četničkom zlatu u Narodnom muzeju Čačka. Potom sam shvatio da imam građu za pristojnu knjigu, a ona sadrži tri segmenta - mitski, propagandni i istorijski. Mit - zato što je ukorenjen i u savremenom dobu u narodno uverenje, a propaganda se odnosi na ocrnjivanje pokreta Draže Mihailovića i kraljevske vlade u Londonu, po kojima su zlato i novac raznim kanalima dolazili, a članovi vlade u izbeglištvu i kraljevska porodica ih trošili mahnito. Istina je da je Dražin pokret bio najsiromašniji, dok su partizani bili puni srebra, zlata, deviza i domaće valute - kaže Timotijević.

Centralni deo knjige počinje raspravom o nemačko-italijansko-ustaškoj pljački zlatnog, srebrnog i papirnog novca Kraljevine Jugoslavije 1941, obimom evakuacije zlata u Kairo, a zatim se nastavlja detaljnim pregledom sredstava koje je iz inostranstva dobijala vojna organizacija generala Mihailovića.

Posebna je priča o Titovom odnosu prema novcu i materijalnim vrednostima.

Postoji uverenje, kaže Timotijević, da negde na potezu od Čačka do Kraljeva i posebno na užem prostoru oko Ravne gore i dalje leži deo blaga Karađorđevića. Tog se blaga nisu dokopali ni Nemci, ali ni Tito, koji je s Rankovićem rukovodio višedecenijsku pretragu za "četničkim zlatom" i arhivom JVuO na prostora istočne Bosne i zapadne Srbije. Priča se da je čovek koji je bio zadužen za brigu o zlatu 1942. otkrio Nemcima lokaciju, ali je dobar deo i prećutao. Ostaje pitanje, kaže istoričar, šta je zapravo pronađeno kada je uhapšen vladika Nikolaj Velimirović.

- Zlato Karađorđevića je još pre rata prebačeno u London, a potom u SAD. Nakon rata sve je otišlo u Titove ruke, a nakon njegove smrti otkrilo se da je svim zlatom raspolagao kao privatna ličnost. Imigranti su komentarisali da su s tom količinom mogli da dobiju rat. Deo kraljevskog blaga bio je u manastiru Ostrog, a od srebra pokradenog odatle pravljeno je ordenje za partizanska prsa. Šta bi rekli da su znali da na junačkim grudima nose kraljevsko srebro - opominje Timotijević.

On ističe i da je Igmanski marš organizovan samo kao paravan da se opljačkaju banke i pošte, te da je to bila jedina svrha masovnog stradanja ljudstva.

SELJAKA SVI PLAĆALI

Autor raskrinkava i ulogu srpskog seljaka, pa zato, kako kaže, nakon objavljivanja ove knjige nije naročito popularan među čačanskim četnicima.

- Seljaku je plaćana hrana, odeća, konak, a plaćali su im partizani, Englezi, pa i Nemci. Lakše je tako bilo jer je umanjivalo strah od osvete. Doduše, Nemci su plaćali okupacionim novcem, kojeg je jela inflacija, ali su ipak tako plaćali podršku. Tada i danas, ovo se negira, iako je istina da seljak nije imao mnogo izbora - navodi autor.

Istoričar Timotijević otkriva i skandalozan podatak da su partizani ranjenicima davali po 500 dinara umesto da svoje ratne drugove pokupe s ratišta i povedu sa sobom.

Ruku Svetog Jovana koja je krstila Isusa Hrista prvi hrišćani su poštovali kao veliku svetinju.

Kada je Ruka Svetog Jovana Krstitelja stigla u Srbiju?

Ruka Svetog Jovana Krstitelja dugo se nalazila u ruskoj carskoj porodici Romanov. Posle stradanja carske porodice Romanov, desna ruka Svetog Jovana našla se kod imperatorke Marije Fjodorovne, supruge imperatora Aleksandra Trećeg i majke poslednjeg ruskog cara Nikolaja. Ona je 1919. nekako uspela da izađe iz nove sovjetske države i da preko Krima stigne do Londona, odakle će se uputiti ka stalnom i sigurnom utočištu u Danskoj.

Kad je bila na sigurnom, u dogovoru sa mitropolitom Antonijem Hrapavickim, odlučila je da se ova svetinja preda kraljevskoj kući Karađorđevića. Ruku svetog Jovana u Beograd je, krajem dvadesetih godina prošlog veka, doneo Bagration Timuras.

U znak zahvalnosti kralj Aleksandar Karađorđević je Timurasu ponudio visok čin u jugoslovenskoj vojsci. Rus to nije želeo već je zahtevao da školovanje počne iz početka i prvo završi Vojnu akademiju. Kasnije je i postao oficir u kraljevoj gardi.

Prvih godina Ruka se nalazila u hramu starog dvora odakle je preneta u crvku na Dedinju.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Ruka je preneta iz Beograda i sakrivena sa još nekim dragocenostima u manastir Ostrog. Kasnije je preneta u Cetinjski manastir gde se i dan danas nalazi.

Istorijski put moštiju Svetog Jovana Krstitelja

Sveti apostol i jevanđelist Luka je obilazeći razne grade zatekao u gradu Sevastiju, mestu gde je bilo sahranjeno obezglavljeno telo svetog Jovana Preteče.

Kako ga je put navodio dalje u Antiohiju on je izrazio želju da sa sobom ponese i mošti velikog proroka, plašeći se da one ne budu spaljene od strane tadašnjeg rimskog zapovednika Julijana Otpadnika.

Sevastijci nisu hteli da se odreknu toga pa su Svetom Luki dali samo desnu ruku. Kada su tokom srednjeg vreka Arapi ovladali Antiohijom ruka je krišom preneta u Carigrad u crkvu vizantijskog carskog dvora posvećenu Bogorodici Farskoj. Tu se nalazila do 1484. kada su je zbog bezbednosti vitezovi Jovanovog reda preneli na Maltu.

Tokom Napoleonovih osvajanja osvojena je Malta. Tada jedini celovito očuvani deo moštiju Svetog Jovana Krstitelja 1798. godine dospeva u Rusiju u posed porodice Romanov.

Po naredbi vrha Ruske pravoslavne crkve, 1799. godine, novodobijene svete relikvije – desna ruka i tri delića časne glave Svetog Jovana Krstitelja – bile su prenete u Peterburg. Tamo su uz najviše ceremonije bile smeštene u veliki dvorski hram Svetog spasa, pored imperatorskog Zimskog dvorca.

Nakon pada Romanovih dugo se nije znalo gde se nalaze mošti. Mnoge priče su se provlačile. Jedna od njih krenula iz Španije po kojoj je navodno Gering došao do Ruke i lično je predao Hitleru.

Međutim, relikvija se sve vreme nalazila u Jugoslaviji.

Po završetku Drugog svetskog rata, jedan od kaluđera iz manastira Ostrog ispričao je novim komunističkim vlastima šta se nalazi u njihovim kelijama. U najstrožoj tajnosti kovčežić s rukom Jovana Krstitelja prebačen je u Cetinjski muzej. Tek 1968. godine jedan od policajaca koji je učestvovao u toj akciji, nošen grižom savesti, obavestio je igumana Marka, starešinu manastira, o tome gde se nalaze relikvije.

Danas postoji mnogo manastira koji tvrde da oni poseduju ruku, međutim veliki broj veruje da je upravo ruka koja je smeštena u Cetinjskom manastiru autentična.

Osim te relikvije u Cetinjskom manastiru se nalaze mošti Svetog Petra Cetinjskog i čestica Časnog Krsta.

O manastiru Ostrog sigurno ste već čuli mnogo legendi i tvrdnji, a mnogi su i sami bili svedoci čuda Svetog Vasilija Ostroškog, čije svete mošti počivaju u ovom manastiru.

Zbog svih tih priča, mnogi se na putu do mora odlučuju da posete Ostrog, ali su oni koji tamo ostanu da prespavaju u manjini - zbog vremena, gužve, žurbe...

Ispovest kako je to izgledalo, iz ugla jedne Beograđanke koja se nedavno vratila iz Ostroških planina, prenosimo u celini:

"Prvo moram da vam kažem jedno - ako ste nekad čuli da na Ostrog ne možete da pođete kad vam je volja, već kad vas Sveti Vasilije pozove, ja sam tu da vam potvrdim da je to čista istina.

Posle višemesečnog planiranja i dogovaranja oko odlaska, svaki plan je propao. Ili nema novca, ili nema autobuskih karata, ili nema vremena, ili je loše vreme... Uvek nešto. Kada sam na kratko odustala, u utorak je stigao poziv kao grom iz vedra neba - Hoćeš u petak na Ostrog? Besplatno je, noćimo tamo, krećemo u petak uveče, vraćamo se u nedelju uveče?

Naravno da hoću! I eto ga - idem, konačno, novac mi i ne treba, a slobodan vikend se sam namestio!

Noćno putovanje prošlo je brzo, i odjednom posle 8 ili 9 godina, više se i ne sećam, ponovo u daljini ugledah obrise Ostroških planina. Osmeh mi se sam razvukao na lice, i dok je naš mini-bus lagano vijugao putem punim krivina, polako je se i velika, bela svetinja ušuškana u skoro sam vrh krševite planine polako nazirala između drveća.

Povremeno su mi pažnju skretali komentari vozača (Majko mila, šta je ovo, sletećemo!) i mojih saputnika koje je hvatala mučnina od visine i krivudanja. Htela sam da im kažem na sav glas: Hej ljudi, pa ovde ne može ništa da vam se desi!

Konačno, uspenjali smo se do donjeg manastira posvećenog Presvetoj Trojici. Odatle, reče vođa puta, ko želi, može pešice, ko neće - vozimo do gornje kapije. Naravno, pešice!

I da znate - strmo je, visoko, ima dosta da se hoda, naporno je - naročito onima koji kao ja pretežno sede u kancelariji. Ipak, moje dve divne pratilje, koje sam na ovom putovanju i upoznala, i ja na kraju smo žive i zdrave stigle, savladavši kamenito i nestabilno improvizovano stepenište kojim se kroz šumu dolazi do Gornjeg Manastira.

U porti manastira - bar 300 ljudi! Jedva smo uspele da pronađemo strunjače i ćebad i smestimo se među stotinama ljudi koji su se tiskali na prostranom betonu ispred konaka, samo da bi uspeli da prespavaju jednu noć pod velikom svetinjom.

Sačekasmo red za celivanje moštiju - punih 2 sata. Kolona se vrlo polako kretala uskim stepeništem koji vodi do pećine u kojoj se čuvaju mošti Svetog Vasilija. Sunce je upeklo u stene, a mene strašno zabolela glava.

Pitala sam se hoću li izdržati, kada su mi se misli same izgubile i otišle Svetom Vasiliju. U tren oka (verovatno mnogo više), našla sam se u pećini i poklonila se svečevim moštima.

O, kako me je čudesno prošla glavobolja! Verujte, nemojte da verujete, meni je svejedno, ja znam!

Posle večernje molitve, prošetala sam sa novim prijateljicama, i otkrile smo koliko su monasi i devojke koje dobrovoljno pomažu na Ostrogu divni, požrtvovani i koliko im je stalo da svima izađu u susret, da svakome daju besplatnu svetu vodu i osveštano ulje, da svakog ko želi ispovede, prime da celiva mošti...

Preumorne od puta, mislile smo da legnemo već u 8 - na kraju, ja sam sebe uhvatila kako se po mrklom mraku ponovo penjem prema pećini, a jedna od mojih saputnica čeka red za ispovest.

Kada sam se konačno smestila na svoj deo strunjače, zaspala sam istog trena. Ranije tog dana slušala sam ljude koji govore kako ćemo se posmrzavati, kako nema dovoljno ćebadi, kako duva vetar, hoće kiša... I pala je, nakratko, ali nismo odustale - pokrile smo stvari i čekale da stane.

Da se vratim na noć. Ne znam ni sama koliko sam već spavala, kada me je probudila iznenadna hladnoća. Jedva sam otvorila oči i videla nešto što mi se toliko urezalo u dušu da ću verovatno pamtiti do kraja života.

U kući u kojoj živim, navikla sam da se u sred noći probudim i ugledam zavesu na kojoj se granje drveća poigrava i pomoću uličnog svetla pravi razne oblike, kojih sam se plašila kad sam bila mala.

Ovoga puta, otvorila sam oči i ugledala ogroman kameni gorostas, koji je pokrivao čitav moj vidokrug.

Trebao mi je trenutak da se setim gde sam. U sredini stene - ikona Svetog Vasilija, čiji lik kao da me je gledao pravo u oči. Više nje, veliki beli krst koji sija. A ne znam od čega sija, tu nema svetla. Nažalost, u momentu mi nije ni palo na pamet da fotografišem.

Hladnoća je nestala, opet mi je bilo toplo. Znala sam da me ogromna stena čuva, i mene i sve koji su mirno spavali oko mene.

Htela sam nekome da kažem. Sa osmehom sam pogledala u Jelenu - mirno je spavala. Zatim u Nevenu - sanjala je poput bebe.

Sa istim osmehom ponovo sam legla, a tonući u san, čula sam nešto što bih mogla da opišem kao tiho kuckanje i lagani bat koraka. Nisam htela da otvorim oči. Verujem ko je to bio. Znam ko je to bio.

I otkrila sam zašto mi je bilo hladno - vetar je sa mene zgrnuo do struka tanano ćebe kojim sam se pokrivala. Bila sam mu zahvalna što me je probudio da vidim tu lepotu, tu tonu naizgled suvog i beživotnog kamenja sa blještavim ukrasom na vrhu, koji preko noći postaje gordi, snažni, nepokolebljivi čuvar, koji vas ne da ničemu i nikome.

A na planini koju čuva Sveti Vasilije moguće je sve - pa čak i da iz grube, oštre i strme stene niknu ljubičice i neko predivno roze cveće koje sam prvi put u životu videla."

Mnogo tekstova je napisano o Manastiru Ostrog,ali se malo toga zna o pokušajima da se Manastir uništi,a ovom prilikom ću pisati o napadu na Manastir koji se odigrao 1943.godine,kao i o besmrtnim herojima koji su izginuli braneći Ostrog,a koje je predvodio srpski vitez,pukovnik Bajo Stanišić,vojnička legenda i legenda otpora crnogorskih četnika i borbe protiv okupatora.

Bajo Stanišić je rođen 1890. u Vinićima.Završio je Osnovnu školu u Barama Šumanovića,a zatim je upisao podoficirsku školu i 1907. je završio.Bio je učesnik oba Balkanska rata i komandir Vinićke čete.Takođe je učesnik Prvog svetskog rata,gde je kao oficir zarobljen i interniran u logor u kojem j ostao do kraja.Po povratku iz logora je kao aktivni oficir službovao u Beogradu,Mariboru,Trebinju i Bileći.

Sa neskrivenim ponosom vam dragi čitaoci pišem o junaku,koji je u aprilskom ratu i slomu vojske Kraljevine Jugoslavije,jedini oficir koji je sa vojskom kojom je komandovao pod borbom napredovao ka Skadru u vojnim operacijama. U to doba je bio komandir 38.Kraljevskog puka Jugoslovenske vojske,nije priznao kapitulaciju i jedini je oficir koji je u borbi išao napred osvajajući teritoriju.

Zbog svoje izuzetne hrabrosti pukovnik Stanišić je izabran u ustanički Vrhovni štab,koji je mahom bio sačinjen od komunista i koji je pripremao ustanak protiv okupatora.Međutim,uvidevši da pripadnici te vojske ubijaju neistomišljenike i da se sprema građanski rat u zemlji,pukovnik Stanišić ubrzo napušta "ustanike",stavlja kokardu na kapu i formira četničku formaciju kojoj postaje komandant.Postalo mu je potpuno jasno da mora da štiti običan narod koji trpi "crveni teror",završava u jamama i "Pasjim grobljima" i da ne sme da izda veru,Otadžbinu i Kralja.Formirao je četničku Vrhovnu komandu kojim su rukovodili on i đeneral Blažo Đukanović i za njeno sedište je izabran Manastir Ostrog,odakle su nameravali da organizuju dalje akcije u cilju zaštite naroda.Računajući da su tu sigurni,sa sobom su poveli samo tridesetak četnika.

Splet daljih tragičnih događaja,odredio je i njihovu sudbinu.Kapitulaciju Italije,dolazak nemačke vojske u Crnu Goru i napad partizana na Manastir,nisu mogli da predvide.

Vrhovni partizanski štab je dao naredbu Petoj proleterskoj crnogorskoj brigadi da napadne Manastir Ostrog i ona je 13.oktobra 1943.potpuno neopaženo prišla Manastiru,napala na njega artiljerijom,a malobrojni četnici su prihvatili borbu,štiteći sveti Manastir.Da zlo bude veće,pukovnik Stanišić nije poslao svog kurira da javi četničkom čelniku Jakovu Jovoviću da je Ostrog napadnut i da je Vrhovna komanda u opasnosti.Pukovnik Stanišić se nadao da će brzo da se čuje za napad i da će im četnici priteći u pomoć.Međutim,od toga nije bilo ništa,zato što Jakov Jovović iz nepoznatih razloga nije poslao pomoć.Čak su i Nemci koji su se kretali ka Danilovgradu,artiljerijom napali na Ostrog.

Videvši da od pomoći nema ništa,a da ljudi ginu,nakon četvorodnevne borbe počinju pregovori o predaji,na poziv partizana i uz njihovo obećanje da se zarobljenicima neće ništa desiti.Veći broj četnika,na čelu sa đeneralon Đukanovićem odlučuje da se preda,a pukovnik Stanišić se partizanima obraća rečima:

"Ja se na uže komunističke časne reči ne spuštam.Nije glava vrbovina grana,ne dam vam je danas bez megdana" te ostaje sa svoja tri sinovca,Milinkom,Borom i Vojom,hvata se mitraljeza,a njima naređuje da beže stazom.Međutim,mladići od kojih je najstariji Vojo imao tek dvadeset i šest godina,odbijaju naređenje i ostaju sa svojim stricem ne želeći da ga ostave.

Đenerala Đukanovića i četnike koji su poverovali u časnu reč i krenuli da se predaju,odmah vezuju telefonskim kablom i ubijaju na lic mesta,bacaju u jamu i zatrpavaju je kamenjem,a kasnije je tu napravljen javni klozet.

Uvidevši da Baja nema među onima koje su bacili u jamu,partizani uz pesmu prilaze Ostrogu da provere da li je pukovnik Stnišić živ. Ostavši sa svoja tri sokola,pukovnik Stanišić ih uz poklič:

"Da ginemo muški kako valja,za Krst časni,slobodu i Kralja" ,zasipa partizane rafalima iz svog mitaljeza,nanevši im velike gubitke i borba je trajala sve dok su imali municije.Zadnjim mecima,sinovci,Bajini okolovi su se oprostili od svog strica i pucali sebi u slepoočnice,ne želeći da padnu živi u ruke partizanima,a pukovnik Stanišić je izašao napolje sa mitraljezom i uz povik "Evo Baje,ljudske kukavice"opalio poslednji rafal,pre nego što je pao smrtno pogođen ispred Manastira Ostrog.Njegovo mrtvo junačko telo su izmrcvarili i bacili niz litice.

Tekst koji sam napisao je jedna od istorijskih istina koje su decenijama bile

sakrivane,a braniocima Ostroga neka je večna slava i večno hvala!

Strana 2 od 9

Preporuka za čitanje

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji