KiM

KiM (126)

U našem narodu dobro je poznata ona čuvena izreka: "Koliko sela, toliko običaja". Mnogi od njih datiraju godinama unazad, ali su se i danas održali.

Naročito ih se pridržavaju stariji meštani, te ih na mlađe naraštaje prenose s kolena na koleno. Stara seoska verovanja mogu se razvrstati u više kategorija, u zavisnosti od toga na šta se odnose - prirodne pojave, mitska bića, svakodnevne radnje... Neka od zanimljivijih i rasprostranjenijih tiču se pojma i značenja životinja.

Da li je i vas od malih nogu baka učila da ne ubijate pauka jer on donosi sreću?

U nastavku slede samo neka od interesantnih verovanja koja su se ustalila u većem broju naših sela.

1. Kad tuđa mačka ili pas priđu kući, u vaše dvorište, donose sreću.

2. Ako gavranovi obleću oko kuće, neko će umreti.

3. Ako svraka kreči, očekujte goste.

4. Kada mačka voli da sedi u krilu bolesnika i trči ka njemu, smeši mu se ozdravljenje.

5. Lastavičje gnezdo na krovu kuće donosi sreću.

6. Ako se čoveku noću prikaže nakaza, nestaće čim pevci zapevaju.

7. Ne valja ubiti zmiju ispred kuće, doneće nesreću.

8. Kada se prvi put s proleća vidi žaba, tada se kaže: Koliko u žabe zuba, toliko u meni buva!

9. Ako se mačka umiva i liže, očekujte goste.

10. Ako psi zavijaju, dolazi nesreća.

11. Loš znak je ako se sova noću javlja u blizini kuće.

12. Kada se pomuze krava, treba umočiti prst u mleko i pomazati po kravi, radi uroka.

13. Ako se pronađe konjska potkovica sela ili parče, to obećava srećan i produktivan dan.

14. Kome zmija, mačka, jež, lisica ili zec pređu put, osobu će snaći nesreća.

15. Ako belog konja sretnete na putu, očekuju vas nepredviđeni izdaci.

16. Ako na putu sretnete psa, dan će vam biti uspešan.

12. maja pravoslavne crkve proslavljaju praznik posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom, svecu za koga se veruje da je živ i da je jedan od najvećih čudotvoraca.

Rođen je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a vec u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric Serafim bio iguman. Nakon što je završio manastirsku školu, dobio je sveštenički čin i postao paroh Popovog polja.

Službovao je u mnogim gradovima, od Mostara, preko Herceg Novog i Pljevalja, Morače, do Ogonošta i Bjelopavlića. Preminuo je 1671. godine, a njegove mošti i grob čuvaju se u manastiru Ostrog u Crnoj Gori, za koji se vezuju brojne legende. U njegovu moć isceljenja veruju pripadnici kako hrišćanske, tako i muslimanske vere. Zašto?

Postoje brojna pismena svedočenja ljudi da su molitve upućene Svetom Vasiliju Ostroškom uslišene - svako kome je ovaj svetac pomogao, prilikom sledeće posete manastiru Ostrog zapisuje na papir čitavu priču i ostavlja u Gornjem manastiru, a monasi ih sakupljaju, čuvaju i pretvaraju u knjigu.

Neke od starih legendi koje svedoče o milosti, dobroti i moći Svetog Vasilija između ostalog jeste i priča da je sa vrha Gornjeg manastira jednom davno ispala beba iz kolevke. Budući da je se Gornji manastir nalazi u stenama planine Ostroška greda, maltene uz samu liticu, na čak 900 metara nadmorske visine, majka se prestrašila i verovala da je izgubila dete. Međutim, beba je pronađena živa i zdrava na zemlji u podnožju planine, veselo se smeškajući.

Oni koji ne veruju u priče poput ove, ipak se zamisle kada čuju istinitu činjenicu - požar koji je izbio na planini Ostroška greda poštedeo je oba manastira i obližnje kapele. Takođe, činjenica je da je za vreme Drugog svetskog rata iznad Gornjeg manastira Ostrog pala bomba, ali nikada nije eksplodirala.

Ljudi koji su ikada spavali pod okriljem ove svete građevine, govore da je to bila najmirnija noć koju su prespavali. Zbog toga što se osećaju veoma sigurno, mnogi posetioci hrama biraju da spavaju napolju - u konačištu pored manastira postoje kreveti, ali i pokrivači koji su svakom posetiocu na raspolaganju i dozvoljeno ih je iznositi napolje.

Jedino što nije dozvoljeno jeste fotografisanje unutar i u porti Gornjeg manastira. Ako se ikada zaputite na ovo sveto mesto, običaj je da se ponese flaša ulja, koju monasi pri službama osveštavaju i poklanjaju vernicima u malim flašicama, a koje se koriste radi lečenja. Treba poneti i vrećicu šećera, koja ostaje u manastiru i kojim se svi mogu poslužiti.

Međutim, najvažnije je da ponesete jedan par crnih, muških čarapa - priča se da su čarape Svetog Vasilija uvek pocepane jer noću ustaje i hoda, pa ih monasi svakoga dana menjaju.

Žene ne smeju ulaziti u kratkim suknjama, čak ni u pantalonama - obavezna nošnja je suknja bar do kolena, kao i pokrivena ramena i grudi, a treba staviti i maramu na glavu.

Određenim danima, ruka Svetog Vasilija je otkrivena da bi je vernici celivali tokom obilaska manastira, a svi koji su imali priliku da je vide otkrivenu, govore da ta ruka izgleda veoma živo, a ne kao deo tela nekog ko je preminuo pre skoro 400 godina.

Takođe, u manastiru ćete imati prilike da čujete i da je nekim grešnicima svetac izmakao ruku, ne dozvolivši da je celivaju, a nemojte se usuditi ni da slažete monahe, jer se šuška da su vidoviti.

Svi koji žele da se krste na ovom posebnom mestu, mogu to učiniti u crkvi Svetog mučenika Stanka, smeštenoj na platou pored Donjeg manastira, posvećenu dečaku kome su, prema verovanju, odsekli prste jer nije želeo da otkrije neprijateljima gde se nalazi Sveti Vasilije.

U manastiru Ostrog ništa se ne naplaćuje - potrebno je samo da kažete monahu koji drži službu da pročita molitvu za onog kome je pomoć Svetog Vasilija potrebna, a čak je i obred krštenja potpuno besplatan.

Ovo što pišem prevazilazi sva tzv. „čuda“ ovog sveta, jer se radi o čudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru Sv. Vasilija u Gornjem Ostrogu.

Dvadeset 22. jula 1997. godine rodio mi se sin. Davnašnja mi je želja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu Sv. Nikoli Mirlikijskom. Istog dana kada se rodio smešten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra je izvađen iz inkubatora. U lozničkoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca.

Kad je napunio dva meseca života, primetio sam mu na unutrašnjem delu skočnog zgloba leve noge popriličan otok. Vriskanjem je reagovao, čak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Načelnik ortopedskog odelenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljević je posle kraćeg pregleda rekao: „Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeći!“

Na moje i zaprepašćenje moje supruge dr sci med Milosavljević je tvrdio da poveliki otok na nozi mog sina, u stvari, ne postoji! Van sebe od muke otišli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi – dr sci med u penziji Pavle Finogenov – naprskao je mom sinu oteklinu „bivacinom“, rekao: „Proći će“, naplatio i sa osmehom rekao:“Doviđenja.“

Otišli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet došli kod dr Milosavljevića. Mi i još 20­ak pacijenata čekali smo da doktor odgleda pretposlednju epizodu „Kasandre“ – kako je rekao tehničar. Posle nekih 40­ak minuta čekanja dođosmo na red, kao prvi. Čim je video dete doktoru je bilo jasno da je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu.

Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u Banji Koviljači. Otišli smo tamo i zakazano nam je da dođemo sutra u 10:30 sa rendgenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu – „septičniartritis“, zapaljenje skočnog zgloba izazvano sepsom krvi. Rečeno nam je da sepsa krvi lako može da dovede do smrti, ali da je „sreća“ što se sepsa odrazila na skočnom zglobu, periferiji organizma.

Preporučili su nam hitnu hospitalizaciju u Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslušali i već sutra bili tamo. U nedelju, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogoršalo, pa su ga spremili za operaciju oko 12 časova.

Srećom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dođem još u subotu, 20­og, pa sam bio tu još od otvaranja Instituta u 7 časova ujutru. U toku jutra mi je prekipelo, pa sam dr sci med Džudoviću, načelniku ortopedskog odelenja na 10. spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadašnje laži i sve njihove pokušaje da se lekari Instituta uče i „treniraju“ na mom Nikoli.

Posle te rasprave (koja ovde i nije toliko bitna), na naš zahtev Nikolu smo iščupali sa Instituta za majku i dete. Nešto mi je laknulo u duši, jer smo čvrsto odlučili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali čuti od mene da ga vodim za Švajcarsku, da bi mi uopšte dali dete). Tako smo se spakovali i pošli na put. Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Nikšiću povezli smo jednog momka od jedno 16­ – 17 godina do Bogetića.

Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda počeo takvu besedu da, čak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno iscelenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16­ – 17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogetiću, rekao nam je: „Ne bojte se, samo verujte, i izlečiće se!“ Ja se nagnuh da mu se zahvalim, a njega ­nigde nema!

Dođosmo u konak kod Donjeg manastira i dobismo odmah ključ od sobe, pa onda tek dadoh ličnu kartu. Dođosmo u sobu – na zidu ikona Sv. Nikole: „Dobro je,slava nas prati, Majo!“ rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra prvo što sam video iz sobe bio je prelep krst na brdu iznad. „Dobro je, dobro je!“ znao sam nekako. Odmah smo bez čekanja otišli za Gornji manastir. Putem smo sa strahom slušali reči oca Joila preko razglasa. Govorio je o pušenju, o bogatašima, o svemu, a ja sam se uplašio kao na Božijem sudu, eto baš tako.

Nikolu nosih u njegovom plavom ćebencetu. On jedva preko 5 kg, a meni težak, pretežak. Došli smo i pred manastir konačno (išli smo pešice do gore, jer se ne valja ići kolima pred Sveca). Tada je o. Joil rekao: „Daću ovo svakom koje kršten, ko ne puši i ko ništa od jutros nije ni jeo ni pio!“ Čekali smo, a o.Joil je delio nekima (a nekima nije), kockaste komadiće hleba sa nečim nalik medu. Došao je do jedne žene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred nas, a ona žena pita: „A njemu?“ – misleći na sina.

„On puši!“ – reče o. Joil.

„Ne puši.“

„Puši!“

„Pa nije od jutros nijednu zapalio“, reče uplašena žena.

„Ni ja od jutros ništa nijesam ukrao, a juče sam dvaput“, reče joj o. Joil.

To me je oduševilo. Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivošću.

„A vi?“, upita nas o. Joil.

„Mi ne pušimo, a mali nije kršten“.

„A što nije?“

„Nismo stigli, planirali smo…“

„Nemojte da pušite pored malog, da dete ne zaradi astmu!“

„Nećemo, nećemo“.

„A šta mu je?“

„Zarazna mu krv, oče“, nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.

Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguče i smeje mi se, a već sledećeg trenutka može da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je otok na nozi bio ogroman. Dođosmo u crkvicu gde su Mošti Svetog Vasilija. Marija je držala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti, neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmišljanjem kako da „izvedem“ taj čin, došao na red.

A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako mi se čini da nikada nisam u životu. Dva puna sata sam plakao u Manastiru, gde god da sam glavu naslonio: meni, muškarcu, plače se neizdrživo jako. I onda se setih reči oca Joila dok smo se putem penjali gore: „Vi ne znate da je svaki kamen ovdje – Božanski kamen!“

Opet smo sišli, a ja sam se već umorio od čekanja. Tad je o. Joil prošao pored nas i rekao: „Ko je za poklonjenje neka dođe za mnom“. Tako smo i pošli. Videli su nas ljudi što su već čekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustiše iako to nismo ni tražili. Na ulazu nam je neki sveštenik iz Novog Sada rekao „da će se moliti za malog Nikolu, a moliće se za njega i kada se vrati u Novi Sad“. Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo ušli, o. Joil nas strogo upita: „Što ste došli?“ – ja mu rekoh da znam da će Nikolu Bog izlečiti, jer nema ko drugi. A on im reče: „Ne boj se, tata, sin će ti biti danas izlečen“ – pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i reče: „U slavu Boga…“ i još ponešto, ali ne mogu da se setim šta.

I još mi reče: „Danas da ga krstiš u Donjem manastiru i vjeruj“. „Verujem!“ – rekao sam. „Samo vjeruj!“ – tako nas je o. Joil ispratio. Ja ugledah među ikonama nekog meni dotad nepoznatog Sveca i odjednom opet počeh plakati ovog puta od neke velike sreće i olakšanja. Stao sam pored te ikone i brisao oči da vidim o kome se radi, kad ono piše na grčkom: „Sveti otac Nikola“. Vidi ti ovo, oba čudotovrci, oba liče, kao prava braća! – pomislih, mislećina Sv. Vasilija i Sv. Nikolu.

Sišli smo u Donji manastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanović iz Mojkovca, inače student Cetinjske bogoslovije koji je u Donjem manastiru pomagao svešteniku oko krštenja. I u onoj brzini kum Danilo i taj dragi sveštenik nas naprosto nateraše da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio Krštenje! Žena mi reče da nema veze. Došli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red i da se vidimo, jer nam je bilo usput. Marija ode u sobu da presvuče Nikolu i najednom ciknu: „Bane! Dođi brzo, brzo!“ Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrčah u sobu, sluteći čudo.

Da! Otoka nigde nije bilo! Ja bojažljivo pipam nogicu, a Nikola crče od smeha. Nigde bolani vriske, vidim nigde kašljanja ni kijanja od tzv.„bolničkog virusa“ koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku idete. Kako sam se tada suzdržao od provale osećanja, nije mi jasno. Dok ovo pišem, suzdržavam se opet. Oče sveti, Tvorče, hvala ti na Tvojoj ljubavi prema nama, grešnima i malima!

"Hvala Ti, Oče, što voliš mog sina, što si nam pomogao! Stojim pred Tobom, Sveti Oče, Gospode, za svaku ovu napisanu reč da je istinita i dajem ovo u manastir da se pročita i da dragi monasi koji se mole za nas grešne Tebi, Oče, znaju da je sve to od Tebe, Oče, kroz Sv. Vasilija i Sv. Nikolu. Hvala Ti, Oče, Koji si na Nebesima! 15. oktobra 2000. godine u Gornjem Ostrogu.“

U letopis Gornjeg ostroškog manastira jeromonah Serafim Kasić 20. avgusta 1958. g. prepisuje originalno pismo o čudu kojega je Svetac udostojio 1950. godine jereja Panta Bulatovića, prilažući i sam original, i dopunjava ga svojim objašnjenjima: „7/20. avgusta 1958. godine dođe na poklonjenje Svetom Vasiliju sveštenik Panto Bulatović sa svojom porodicom iz Prijepolja. Pošto je jerej Panto sa svojom suprugom i decom pristupio Svetom Vasiliju, molio se i Svecu zahvalio, što mu je pre osam godina uslišio molitvu i podario muško čedo, kome je iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju i dao njegovo ime – Vasilije.

Pošto smo izišli iz crkve, ispričali su mi taj slučaj on i njegova supruga. Ja, kad sam ih saslušao, ispričao sam im kako ja prikupljam i beležim čudesa Svetog Vasilija. Zamolim jereja Panta da mi taj događaj opiše i pismo pošalje poštom. Bratu u Hristu jereju Pantu Bulatoviću se najlepše zahvaljujem na pismu, koje mi je poslao i tačno opisao čudotvornu moć Svetog Vasilija, koju je pokazao nad njime i njegovom suprugom.

Pismo glasi: „U Prijepolju,septembra 1958. Dragi oče Serafime, dolaskom mojim sada da se poklonim sa porodicom Svetom Vasiliju Čudotvorcu, mnogo sam srećan što sam video da ima u Tebi dostojnog služitelja te najveće srpske svetinje, jer je kroz Sveca i to celo mesto je sveto.

Pre osam godina dolazio sam tamo sa svojom suprugom Draginjom, te smo se molili Bogu i svetom Vasiliju za jedno muško dijete, poslije tri šćerke koje su nam se rodile bile. Naša je vjera uvijek bila jaka, pa i toga puta, u Velikog Čudotvorca, da smo prosto bili uvereni da će nas Bog i Sveti Vasilije nagraditi muškim detetom. I zaista nas je bogato nagradio – dao nam je muško dete (dakle, godine 1951. – prim. prir.), koje već ima sedam godina a kome je ime Vasilije. Uijvek se sa najvecom verom molimo Svetitelju, pa i Tebe, dragi oče, molimo da se češće setite nas u molitvama Svetom Vasiliju Ostroškom.

Poslao je bio iguman Arsenije Popović ovih 100 dinara na Ćivot Svetitelja da metnemo, ali smo ga u cedulji omaškom vratili natrag, pa to Vi možete učiniti sada. Poljubite Svetitelja sa mislima da to činite umesto mene, skromnog sluge njegovog, koji, iako sam u daljini, u mislima i ljubavi uvek sam pored njega. Oca Lukijana, Tebe oče Serafime, ta dva đaka i babu bratski voli i pozdravlja, Vas u Hristu brat Panto Bulatović, sveštenik, sa porodicom.“ Nikad ne uzvraćaj žalošću na žalost: Pouke ostroškog igumana vredne pažnje!

Sada prvi put imam u šta iskreno da verujem, jer je pravoslavlje spasenje za sve nas...

Vidno raspoložen i srećan što je dan uoči Nove godine ostvario dugogodišnju želju i prešao u pravoslavlje, ovako zbori Danijel Švarc (33), nekadašnji pripadnik Kfora na Kosmetu, pišu Novosti. 

Privrednik iz češkog grada Fridek-Mistek krstio se poslednjeg dana prethodne godine u Visokim Dečanima. U pravoslavlje ga je uveo jeromonah Petar Rajević, koji je obavio čin krštenja, a podrška mladom Čehu u za njega značajnom činu, bili su mu supuruga Zuzana, kum Dimitrije, Zvonko Mihajlović iz Štrpca i još nekoliko prijatelja...

- Iako nam je bila poznata njegova čvrsta odluka da primi pravoslavlje, Danijelova rešenost da se krsti baš uoči Nove godine bila je iznenađenje za sve, pogotovu što smo računali da će tu dugogodišnju želju ostvariti na leto, tačnije na Vidovdan.

Ali, on je bio nestrpljiv i dobio je blagoslov oca Petra koji ga je i krstio poslednjeg dana 2018. godine u Visokim Dečanima, jednoj od najvećih naših svetinja na Kosmetu - priča Dimitrije Marković, Danijelov kum rodom iz Bajine Bašte, koji trenutno radi u Belgiji.

Objašnjava da prijateljstvo sa Danijelom datira iz perioda njegovog boravka u Češkoj, gde je radio kao prevodilac, a kada je sticajem okolnosti upoznao više prijatelja koji su bili naklonjeni Srbiji i srpskom narodu.

- Danijel je kao pripadnik Kfora šest meseci proveo na Kosmetu. Sedište im je bilo u selu Sekirača kod Podujeva, gde je na licu mesta shvatio suštinu problema srpskog naroda u našoj južnoj pokrajini.

Po povratku sa Kosmeta počeo je sa nekolicinom prijatelja da učestvuje u humanitarnim akcijama koje smo zajednički sprovodili, ali ono što je najbitnije jeste njegova naklonost i ljubav prema našoj zemlji i našem narodu - priča kum Dimitrije.

Raspoloženje zbog Danijelovog uvođenja u pravoslavlje, iako je kao dečak kršten kao katolik, ne skriva ni njegova supruga Zuzana, koja je odmah po suprugovom krštenju celivala mošti Stefana Dečanskog, jer su monasi gostima otvorili sanduk svetog kralja.

- Pošto nam je na putu i beba, i ona će biti pravoslavne vere - otkrio je još jedan detalj Danijel koji je novoj veri prišao otvorenog srca i uma.

Kaže da je krštenjem u Visokim Dečanima ostvario svoj višegodišnji san koji će mu olakšati i upotpuniti pogled na svet i budućost.

- Kada vidim koliko Danijel i ostali češki prijatelji vole naš narod i koliko su tvrdog uverenja da je Kosovo deo Srbije, pitam se odakle im ta snaga, ali sam vremenom shvatio da realno posmatraju dešavanja, kao i da naš i češki narod vezuje i istorijsko prijateljstvo - ističe kum Dimitrije.

On i sam planira povratak u domovinu, tačnije u okolinu Bajine Bašte, odakle potiče. Inače, podseća na mnogobrojne humanitarne akcije koje su Danijel i njegovi prijatelji organizovali za Srbe na Kosmetu i dodaje da svake godine obilaze znamenitosti u Srbiji, ali da su posetili i grob male Milice Rakić, žrtve bombardovanja...

Sulejman Muratović, 21-godišnjak iz Kosovske Mitrovice, prekrstio se i postao Dušan Obrenović.

"Ja nisam prešao, pošto su naši preci bili pravoslavni, ja sam se samo vratio", kaže Dušan za ATV.

Otac, poreklom iz Brčkog, rekao je – nema problema, sestra se nije bunila, a majka nije bila oduševljena. Ali, zato jeste Dušan koji je jedva dočekao krštenje, a u pravoslavlje se, kako kaže, zaljubio od malena.

"Otac je, recimo, ateista. On meni nije branio, rekao mi je: "Sine, ako si ti tako odlučio, to je tvoja stvar". I ja, eto, uz Božiju pomoć (krsti se) 2016, osmi maj je bio, na Markovdan, krstio sam se u manastiru Banjska, kod oca Danila, igumana", priseća se Dušan.

Prezime je uzeo po dinastiji Obrenović, ime po caru Dušanu, a slavu Svetog Jovana. Većina prijatelja iz Kosovske Mitrovice je prihvatila njegovu odluku, ali ima i sugrađana kojima se to nije dopalo.

"Imaju neki kojima smeta, neki tu iz grada, neki muslimani ismailjćani, smeta im to što sam kršten. Ima i nekih pravoslavnih kojima smeta i dobacuju mi svašta na ulici, ali ne obazirem se. Bog je taj koji će da sudi svakome, ne obazirem se toliko na to. Ne mrzim ih", priča Dušan.

Na tviter profilu Manastira Dečani pojavila se veoma zanimljiva objava.

„Poslao nam je otac Vasilije iz manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena fotografije njihovih kućnih ljubimaca. Slikao ih je iz manastirskog konaka“, piše u „tvitu“ manastira Visoki Dečani.

Ovako oni izgledaju:

„Čuvari“ manastirskog kompleksa Svetih Arhangela kod Prizrena, zadužbine cara Stefana Uroša IV Dušana Nemanjića, snimljeni su pored manastirskih zidina i pre tri nedelje.

Manastir Ostrog jedan od najposećenijih U Crnoj Gori i šire. U njemu svaki vernik treba da pristupa čista srca u molitvi, nadi, moć isceljenja Svetog Vasilija Ostroškog.

Kako se obući pre odlaska u manastir Ostrog?

Veoma je bitno kako pristupamo svetinji, kako smo obučeni. Odeća nam govori poštovanje prema svetinji. Žene treba da su povezane sa maramom, ne otkrivenih nogu i ruku, a muškarci duge pantalone i majice dugih rukava. Cesto se može primetiti kod turista koji ne prate pravila manastira, a veoma je bitno kako pristupamo i fizičkim izgledom i dušom.

Ponesite lične stvari svojih bližnjih

Na Ostrog možete poneti lične stvari i svojih bližnjih, gde se ostavljaju da prenoce pored moštiju Svetog Vasilija Ostroškog. Nakon prenocenja stvari su blagoslovene. To je kao da vas je lično Sveti Vasilije blagoslovio.

Iz manastira ništa ne smete uzeti

Poklonici dobre volje, nose i darove monasima, to može biti, kafa, šecer, ulje i drugi darovi. Iz manastira možete kupiti osvećenu vodicu i ulje ili pak zapaliti sveću za zdravlje ili za mrtve bližnjih, a ono što nikako ne smete da uzmete ništa iz manastira, pa čak ni kamenčić.

Čudotvorni manastir Ostrog

U manastiru su desila bezbrojna isceljenja, koji monasi svaki dogadaj zapisuju.

Kako da znamo da li smo Bogom blagosloveni?

Jednostavno osetićete spokoj, mir, radost u vašem srcu, svaki teret, bol u vama je nestao, kao da ste se ponovo rodili. Ali, ako ne osetite ništa od ovoga, znači da niste pristupili svetinji čista srca, treba još jače i usrdnije da se molite. Sve što je čisto i iskreno pošteno se vrati.

Manastir Ostrog gledali smo na slikama, ali snimak dronom iz vazduha u kom manastir izvire u svoj svojoj veličanstvenosti je neprocenjiv. Brojna su čuda koja su se desila nad moštima Svetog Vasilija Ostroškog, upravo na Ostrogu.

Manastir Ostrog je smešten na skoro vertikalnom terenu, visoko u ogromnoj Ostroškoj Gredi, u blizini Nikšića.

Sa vrha se pruža veličanstven pogled na Bjelopavlićku ravnicu i najvažnije je mesto hodočašća u Crnoj Gori. Kompleks obuhvata dva dela, od kojih je prvi – veći Donji manastir, smešten oko Crkve Svete Trojice, sagrađene 1824. godine, oko koje je većina manastirskih objekata, uključujući i konak.

Do belog, gornjeg manastira, ugrađenog u stenu, stiže se usponom uzanom stazicom, dužine tri kilometra koja vodi uzbrdo, do dve malene pećinske crkve. Jedna je posvećena Svetom Krstu i veličanstveno je oslikana freskama.

Manastir Ostrog je u 17. veku osnovao hercegovački mitropolit Vasilije Ostroški koji je bio vladika Zahumsko-hercegovački od 1639. do 1671. godine. Vladika je došao sa monasima u ovo udaljeno mesto, iz hercegovačkog manastira Tvrdoša, koji su porušili Turci. Umro je 1671. godine i posle dve godine osvećen.

Njegovo telo, svete mošti, nalaze se u kovčegu u pećinskoj crkvi manastira Ostrog, posvećenoj Ulasku Bogorodice u hram (Vavedenju svete Bogorodice).

Povodom Predloga zakona crnogorske Vlade, kojim se predviđa podržavljenje imovine Srpske pravoslavne crkve do 1918. godine, donosimo spisak samo najznačajnijih srpskih manastira i crkava u Crnoj Gori koje se mogu naći na udaru novog zakona o slobodi veroispovesti.

Veliki broj svetinja i manastira u Crnoj Gori zadužbine su srpske srednjovekovne dinastije Nemanjića, a u Cetinjskom manastiru i danas se čuva kruna srpskog kralja Stefana Dečanskog, kojom je, na lični zahtev, krunisan i crnogorski kralj Nikola Prvi Petrović na Cetinju 1910. godine.

Cetinjski manastir

Cetinjski manastir posvećen je Rođenju Presvete Bogorodice i nalazi se u srcu drevne prestonice Crne Gore — Cetinja, u podnožju planine Orlov krš. To je, bez preterivanja, srce i duša pravoslavne Crne Gore.

Sazidao ga je 1484. godine Ivan Crnojević i tada je postao sedište Zetske eparhije. Nakon 1493. godine vladike ove eparhije zvali su se „crnogorski i primorski“. Jedinstven je u čitavoj pravoslavnoj Vaseljeni, jer je u teškim istorijskim trenucima zapravo bio i manastir i grad i država, dok se pod njegovim kružnim lukovima nalazila celokupna zakonodavna, sudska i izvršna vlast Crne Gore.

Manastir je vremenom preživio burne događaje koji su često bili sudbonosni za istoriju same države. Do temelja je rušen i spaljivan nekoliko puta od strane turskih osvajača, ali su ga Crnogorci uvek ubrzo obnavljali.

Manastir je više puta dograđivan, a sadašnji izgled dobio je 1927. godine.

Danas se u Cetinjskom manastiru čuvaju:

— ruka Svetog Jovana Krstitelja, kojom je kršten Isus Hristos

— mošti Svetog Petra Cetinjskog (Petra Prvog Petrovića Njegoša)

— čestica Časnog krsta Gospodnjeg, na kome je Hrist bio razapet

— epitrahilj Svetog Save (Rastka Nemanjića) iz XIII veka, osnivača Srpske pravoslavne crkve

— kruna srpskog kralja Stefana Dečanskog iz dinastije Nemanjića iz 14. veka, kojom se takođe krunisao i crnogorski kralj Nikola Prvi Petrović 1910. godine

— štap prvog crnogorskog vladara Ivana Prvog Crnojevića iz XV veka

Manastir Ostrog

Manastir Ostrog je manastir Srpske pravoslavne crkve koji je smešten uz skoro vertikalnu liticu, visoko na planini Ostroška greda u Crnoj Gori.

Nalazi se na području Bjelopavlića, pripada opštini Danilovgrad i smešten je u okomitoj steni, sa koje se pruža pogled na ravnicu Bjelopavlića. Osnovao ga je u 17. veku hercegovački mitropolit Vasilije, koji je tu i sahranjen, a kasnije je i kanonizovan. On je Svetac Čudotvorac. Telo mu počiva u ćivotu u pećinskoj crkvi. Manastir Ostrog spada među najposećenije u jugoistočnoj Evropi. Njega posećuju vernici svih religija iz svih krajeva sveta.

Manastir Ostrog se sastoji od Gornjeg i Donjeg manastira. Gornji manastir izgrađen je na mestu najudaljenijih pećinskih isposnica, u kojima se podvizavao Sveti Isaija od Onogošta, koji je u ostroškim liticama već bio izgradio pećinsku crkvicu Vavedenja Presvete Bogorodice, tada još bez ikakvog manastirskog imanja. Sveti Vasilije, pravoslavni arhipastir Zahumlja i Skenderije, koji je obilazio mesta pogodna za isposnički život i tražio svoje novo mitropolitsko sedište, izabrao je ove teško pristupačne isposnice za izgradnju budućeg manastira, koji je podigao 1665. godine.

Donji manastir podigao je arhimandrit ostroški Josif Pavićević 1820. godine po blagoslovu mitropolita cetinjskog Petra Prvog Petrovića Njegoša, Svetog Petra Cetinjskog. Manastir je posvećen Svetoj Trojici. U istom manastiru sahranjen je arhimandrit Josif Pavićević 1836. kao ktitor hrama.

U više navrata manastir Ostrog se takođe našao na udaru Turaka.

Manastir Đurđevi Stupovi

Manastir Đurđeve Stupove kao svoju zadužbinu podigao je gospodar Budimlja, župan Stefan Prvoslav, sin Velikog župana Tihomira, a sinovac Nemanjin 1213. godine.

U Manastiru, čiji je ktitor Nemanjin sinovac, na desnoj strani naosa nalazi se njegov grob, nad kojim stoji zapis: „Župan Prvoslav, sin velikoga župana Tihomira, sinovac svetoga Simeona Nemanje i ktitor mesta segov“.

Manastir je podignut na levoj strani Lima, pod Rastovcem, na zaravni koja se zove Stupovi, odmah iznad reke ponornice, gde izvire kristalno čista studena voda (danas je u opštini Berane).

Smatra se da je velika zasluga ovog katedralnog manastira u očuvanju nacionalne svijesti i jedinstva srpskog naroda, kao i u širenju kulture na ovim prostorima.

Inače, u Đurđevim Stupovima Sveti Sava je 1219. godine osnovao jednu od prvih sedam episkopija — četvrtu po redu, o čemu se u zapisu kaže: „Četvrtago vladiku postavi Sveti Savo u Budimlju u hram Svetoga Georgija“.

Podsetimo, u Budimljanskoj župi nije bilo sela da nije imalo makar jednu crkvu, zato se i kaže „da je stožer Raškoj zemlji i kitna joj perjanica“, kao i čitav prostor Vasojevića, gde je zabeleženo da je bilo preko 80 crkava i 6 manastira.

Manastir Morača

Knez Stefan Nemanjić, koji je nosio i staru dukljansku kraljevsku titulu, podigao je manastir Moraču 1252. godine, za vreme vladavine kralja Uroša Prvog. Manastir je podignut na desnoj obali reke Morače, u proširenom delu kanjona ove reke, nazvanom Donja Morača, na jednoj terasi koja nadvisuje rečno korito za oko 40 metara. U neposrednoj blizini manastira izvire jako vrelo, čija voda još uvek služi za piće. Tu, do samog manastira, je i obronak zvani Svetigora, sa koga voda pada sa visine od 40 metara. Ovo je najlepši vodopad u Crnoj Gori.

Glavna crkva Moračkog manastira posvećena je Uspeniju Presvete Bogorodice, po svom arhitektonskom obliku spada u najstariju grupu srpskih crkava takozvane „raške škole“ i građena je po ugledu na ranije vladarske zadužbine: Studenicu, Žiču i Mileševu.

U Morači e nalazi i jedna od naših najlepših i najznačajnijih ikonopisanih celina iz 17. veka.

Negde na početku 16. veka Morački manastir teško je nastradao. Turci su tada sa manastirske crkve skinuli olovni krov, a krovnu konstrukciju su spalili. Posle ove pohare, crkva je ostala bez krova punih 70 godina. Tek 1574. godine crkva je obnovljena i pokrivena. Iste godine izrađen je, u oltaru i u srednjem hramu, novi živopis, koji i danas postoji.

Manastir Ždrebaonik

Manastir Ždrebaonik je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi na levoj obali reke Zete u Sekulićima nadomak Danilovgrada. Posvećen je Svetom Arhangelu Mihailu i pripada Mitropoliji crnogorsko-primorskoj.

O manastiru ne postoje pisani dokumenti. Prema narodnim predanjima manastir se dovodi u vezu sa Nemanjićima i osnovan je u 13. veku. Veruje se da je izgrađen na temeljima metoha manastira Morača.

Postoje dve verzije o imenu ovog manastira. Po jednoj verziji Nemanjići su ovde uzgajali konje, a prema drugoj, ime se vezuje za staru slovensku reč „ždrebje“, koja označava plodnu crkvenu zemlju. Prema starom Dušanovom zakoniku vlastelin je bio dužan da sveštenicima koji nemaju zemlje preda ždrebje — u prevodu, tri plodne njive. Otuda bi se naziv Ždrebaonik mogao prevesti i kao plodna zemlja.

Tokom istorije manastir je nekoliko puta bio paljen i rušen, a danas je Ždrebaonik ženski manastir, u kome se od 1920. godine čuvaju mošti drugog srpskog arhiepiskopa Arsenija Sremca, naslednika Svetog Save na mestu Arhiepiskopije. Osim moštiju Svetog Arsenija u manastiru se nalazi i deo moštiju Svete Prepodobnomučenice Fevronije, hrišćanske svetiteljke koja je živela u trećem veku.

Manastir Piva

Posvećen je Uspenju Bogorodičinom. Deo je eparhije budimljansko-nikšićke, koja je ponovo uspostavljena 2001. godine, nakon što je bila ukinuta dugih trista godina, a pre toga je postojala i u vreme Svetog Save Nemanjića. Manastirska crkva je trobrodna sa nadvišenim srednjim brodom i bez kupole, po čemu je nadaleko prepoznatljiva.

Pivski manastir je od njegovog nastanka do danas nosio na sebi teška vremena. Građen je u vreme kada su Osmanlije harali Evropom i dostizali vrhunce svoje moći. Njegov ktitor bio je turski vezir, poreklom iz Hercegovine, Mehmed paša Sokolović, nekadašnji Bajica, koji je pomogao Srpsku crkvu, urgirajući 1557. godine lično kod cara u Stambolu za pravnu dozvolu kojom bi se ponovo uspostavila Patrijaršija. Car je odobrio ponovno uspostavljanje, a za patrijarha je postavljen Makarije Sokolović, prvi rođak Mehmedov, kojeg Turci nisu uspeli zarobiti dankom u krvi, jer se već kao mlad uputio ka manastiru Hilandaru.

Manastir Piva je, radi izgradnje hidrocentrale Piva, 1982. godine preseljen na današnju lokaciju u Sinjcu, na tamošnje imanje Adzića, na mesto udaljeno oko četiri kilometra dalje od prvobitne pozicije, to jest od izvorišta reke Pive.

Manastir Savina

Manastir Savina se nalazi pored Herceg Novog, i napravljen je u bujnoj mediteranskoj vegetaciji na jednom od najlepših mesta u zalivu Boke kotorske. Manastir se sastoji od tri crkve: Mali hram Uspenja presvete Bogorodice, Veliki hram Uspenja presvete Bogorodice i Hram Svetog Save, po kome je manastir i dobio ime.

Mali hram Uspenija Presvete Bogorodice najverovatnije potiče iz 1030. godine, mada je najstariji zapis u kome se manastir spominje iz 1648. godine. Njegova obnova započeta je krajem 17. veka, dolaskom izbeglih monaha iz manastira Tvrdoš iz Hercegovine, a završena je 1831. godine.

U manastiru se nalazi veliki broj relikvija koje potiču iz doba Nemanjića (mošti Jelene Nemanjić Šubić, krst Svetog Save), uključujući i one prenete iz manastira Tvrdoš. Hram Svetog Save nalazi se van manastirskog kompleksa. Veliki hram Uspenja Presvete Bogorodice sagrađen je između 1777. i 1799. godine, a gradio ga je majstor Nikola Foretić sa ostrva Korčule.

Posebna zanimljivost se odnosi na ktitora manastira Savina, za koga se smatra da je bio „vaskoliki narod srpski“ od Dalmacije, preko Mletaka i Trsta, a zabeleženo je da su Srbi sakupljali novčane priloge i širom Rusije. Manastir Savina je izgrađen zahvaljujući srpskom narodu i hrabrim monasima koju su neretko dolazili iz Rusije.

U riznici manastira Savina, između ostalog, čuva se i plaštanica iz 1659. godine, za koju se navodi da je pripadala srpskom patrijarhu Arseniju Čarnojeviću.

Manastir Podmaine

Manastir Podmaine nalazi se u Budvi na uzvišenju iznad Budvanskog polja.

Za manastir posvećen Uspenju Presvete Bogorodice odomaćeno je više naziva. Neko ga naziva Podmaine, neko Podostrog, a najčešće manastir Maine. Podostrog ga nazivaju po obližnjem brdu Ostrogu u Mainama.

Prema narodnom predanju, manastir potiče iz vremena vladavine Crnojevića. Prvi podatak o njemu nalazimo 1630. godine, kada je obnovljen živopis malog hrama Uspenja Presvete Bogorodice. Po arhitektonskim elementima ovog hrama, njegovo osnivanje može se pomeriti u 15. vek, u vreme Crnojevića. Podatak da je freske malog hrama obnovio jeromonah Visarion iz Cetinjskog manastira Crnojevića, upućuje na to da su se crnogorski mitropoliti brinuli o manastiru, sledeći tradiciju njenih osnivača. To se nastavlja i uspostavljanjem dinastije Petrovića Njegoša. Jedno vreme manastir Podmaine bio je rezidencija cetinjskog mitropolita.

U 18. i 19. veku manastir je uživao veliki ugled, kada su ga posećivali svi viđeniji Crnogorci. U njemu je Petar Drugi Petrović Njegoš napisao ddo „Gorskog vijenca“ i „Slobodijadu“, a posećivao ga je i Dositej Obradović.

Crkva Svetog Đorđa u Podgorici

U samom centru Podgorice, pored stadiona FK „Budućnost“, smeštena pod brdom Gorica, nalazi se crkva Svetog Đorđa, najstarija aktivna hrišćanska bogomolja na prostoru Crne Gore, za koju se smatra da je stara više od 900 godina.

Po predanju, tu je nekada bio jedan veliki manastir, koji je bio povezan podzemnim tunelom sa rekom Moračom.

Čitav prostor oko crkve Svetog Đorđa čini jednu drevnu hrišćansku nekropolu. Ispod samih zidina crkve nalazi se nekoliko masovnih grobnica stradalih Podgoričana u anglo-američkom bombardovanju Podgorice 1944. godine. Nažalost, nakon Drugog svjetskog rata čitav taj prostor je devastiran, kako izgradnjom objekata, tako i izgradnjom saobraćajnica.

Istorija crkve još nije dovoljno istražena, iako je reč ne samo o kulturnom dobru Crne Gore, već o kulturnom dobru celokupnog hrišćanstva.

Manastir Sveta Trojica

Manastir Sveta Trojica je srednjovekovni manastir koji pripada Eparhiji mileševskoj Srpske pravoslavne crkve. Nalazi se u Pljevljima na severu Crne Gore, dva kilometra od centra grada. Manastirski kompleks udaljen je 61 kilometar od Durmitora i 38 kilometara od mosta na Tari. Manastirska crkva je posvećena Trojici, koji se u crkvenoj literaturi obično nazivaju Sveta Trojica.

U manastiru Sveta Trojica svoju pismenost razvijao je i Patrijarh srpski Varnava, čije je svetovno ime bilo Petar Rosić. Završivši Duhovnu akademiju u Sankt Peterburgu, Patrijarh Varnava započinje inicijativu da se izgradi Hram Svetog Save u Beogradu.

Po narodnom predanju manastir Sveta Trojica je zadužbina nekog srpskog vladara iz dinastije Nemanjića. Ali, kako su oni gradili veće zadužbine, takozvane lavre, to je malo verovatno. Ostaje da ga je podigao neki lokalni vlastelin. Nije poznato kada je manastir tačno osnovan, ali se pretpostavlja da je nastao pre turskih osvajanja 1465. godine.

U manastirskoj crkvi, ispred ikonostasa sa desne strane, nalazi se kovčeg u obliku sarkofaga, u kojem se od 17. veka, čuva deo moštiju Svetog Save, njegova leva ruka. Pored moštiju nalazi se položeno i Žezlo Svetog Save. Kovčeg je položen na konstrukciju forme prolaznog tunela, koji služi kao deo obrednog rituala na praznik Svete Trojice. Druga dragocenost manastirskog hrama je „štaka“ (štap) Svetog Save.

Ruka Svetog Jovana Krstitelja, koja se čuva na Cetinju, i mošti Svetog Vasilija Čudotvorca na Ostrogu, ne mogu biti državna imovina Crne Gore, tvrde pravnici. 

Advokat Ivan Simić kaže da je crkvena imovina neprikosnovena, kao i svaka druga imovina, pa oduzimanje objekata Crkve donošenjem zakona u Crnoj Gori predstavlja pravno nasilje, kakvo je već vidjeno u Hrvatskoj, koja je nizom uredaba i zakona praktično otela imovinu pravnih lica iz Srbije, prenosi „Politika“.

– Iako imovina Crkve ima sasvim posebnu duhovnu, istorijsku i nacionalnu vrednost, ona se u ovoj situaciji mora braniti najpre s pravnog stanovišta, kao imovina koja pripada pravnom licu – SPC – kaže Simić.

On ukazuje da je i mitropolit Amfilohije u Podgorici istakao pravni argument – dokument iz 1919. u kome stoji da su tada svi hramovi u Crnoj Gori, osim jedne kapele, pripadali Crkvi.

– Kao neko ko nije verski ali jeste pravni fanatik, moram da naglasim da manastiri i crkve u Crnoj Gori nikako ne mogu da postanu državna imovina. Crkva je odvojena od države, a u pravnom saobraćaju predstavlja posebno pravno lice, sa svojom imovinom – objašnjava Simić.

Restitucija je preduslov za pripadnost društvu koje temelji evropske vrednosti, pa je neshvatljivo da danas jedna država, koja teži tim vrednostima, ima planove za novi krug konfiskacije, rekao je Simić na nedavno održanom savetovanju pravnika u Budvi.

On je to izjavio samo nekoliko dana pre nego što je u Crnoj Gori utvrđen predlog zakona o slobodi veroispovesti kojim će svi verski objekti „biti prepoznati kao državna imovina“ ako su pripadali državi pre 1918. godine.

Strana 3 od 9

Preporuka za čitanje

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji