KiM

KiM (126)

Nije retkost da se mlada na svadbi lati mikrofona, pa zapeva svoje omiljene devojačke pesme, ali na ovoj svadbi, mlada je zapevala narodnu pesmu „Sini jarko sunce s Kosova“.

Video je za kratko vreme pobrao veliki broj lajkova, a mnogi su u komentarima naveli da je mlada, zapravo etno pevačica iz Bara, Danica Nikić, koja je nadaleko poznata po izvedbi ove pesme.

Poslušajte kako stara narodna pesma zvuči u izvedbi ove mlade:

s

NATO bombardovanje je pukovnika Milenka Pavlovića zatekao na mestu komandanta 204. lovačko - avijacijskog puka.

Tada se samo 14 aviona "mig 29" moglo suprotstaviti NATO avijaciji sa 600 najsavremenijih letelica. Sa upola manjim dometom radara i tri puta manjim dometom raketa naši piloti su bili nemoćni.

Ipak, svi su bespogovorno izvršavali zadatke.

Prvog dana bombardovanja katapultirala su se iz pogođenih aviona dva pilota. Dva dana kasnije, 26. marta, major Zoran Radosavljević poginuo je iznad Bijeljine. Potom, po naređenju Komande ratnog vazduhoplovstva, u susret neprijateljskim formacijama poleteo je samo jedan "mig 29".

U poluispravnom stanju postajali su laka meta. Pukovnik Milenko Pavlović znao je da svaki let nosi takav rizik.

Kada je 4. maja 1999. stiglo naređenje o poletanju na NATO avione koji su nadleteli Valjevo, Pavlović je dežurao na izmeštenom komandnom mestu u Staroj Pazovi. Javio je svom zameniku da po svaku cenu zadrži mlađeg kolegu da ne poleti i krenuo ka Batajnici.

Prišao je avionu i rekao: "Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću!" Izvukao je iz kokpita mladog pilota i oleteo put rodnog kraja.

Radar je pokazivao stotinak neprijateljskih pravih i lažnih ciljeva, a na drugoj strani je bio Pavlović - sam!

Valjevci svedoče da se avioni nisu videli, ali da se čula grmljavina motora. Nije bilo kao do tada, da nadlete i izbace bombe. Nisu slutili kakva se drama odigrava na nebu. Sve dok nisu čuli eksploziju i ugledali delove zapaljenog aviona kako pada i pomislili da je oboren avion NATO.

Ushićenje se ubrzo pretvorilo u tugu.

Milenkov let je trajao oko dvanaest minuta. Odmah po poletanju otkazao mu je generator naizmenične struje.

Raketa ispaljena sa aviona koji je bio u okolini Tuzle pogodila je naš avion u predelu kabine. Pavlović se nije katapultirao. Možda za to nije imao priliku, mada oni koji ga poznaju veruju da nikada ne bi napustio svoj vazduhoplov.

Bio je to poslednji Milenkov let. I poslednji let do kraja NATO agresije - do tada je uništeno 11 "migova", šest u vazduhu i pet na zemlji.

On za svoja dela nikada nije proglašen herojem. Posthumno je odlikovan Ordenom za hrabrost i Zlatnom letačkom značkom.

Svake godine 4. maja u znak sećanja na Milenka Pavlovića, komandanta 204. lovačko-avijacijskog puka, njegove kolege, rodbina i poštovaoci polože vence na spomenike u Valjevu i selu Bujačić, gde je pao njegov avion.

Njegova ekselencija ambasador SAD u Srbiji Kajl Skot rizikovao je ozbiljan incident u Osnovnoj školi "Žarko Zrenjanin" u Apatinu. Držao je predavanje tamošnjim učenicima podržavajući svoje izlaganje slajdovima geografskih mapa na kojima je Srbija bez Kosova.

Miroslav Lazanski piše na temu prikazivanja Srbije bez Kosova u Osnovnoj školi "Žarko Zrenjanin", "zahvaljujući" američkom ambasadoru Kajlu Skotu

- Ono što je u svemu tome opasno, jeste što je moglo da se dogodi i da učenici izbubetaju ekselenciju, kao što su pre neki dan izbubetali svog profesora, koji je pre toga opalio šamar učenici. Jer prikazivanje Srbije bez Kosova usred učionice osnovne škole, usred Srbije, jeste šamar američkog ambasadora Srbiji, potcenjivanje patriotizma, posebno mlade generacije - piše Miroslav Lazanski za svoju novu kolumnu.

Njegova ekselencija ambasador SAD u Srbiji Kajl Skot rizikovao je ozbiljan incident u Osnovnoj školi "Žarko Zrenjanin" u Apatinu. Držao je predavanje tamošnjim učenicima podržavajući svoje izlaganje slajdovima geografskih mapa na kojima je Srbija bez Kosova. Kada su se učenici pobunili vičući "Kosovo je Srbija", ekselencija Skot mirno je nastavio s izlaganjem, samo sa drugim slajdovima o drugim temama. Kao da ništa nije čuo.

Ono što je u svemu tome opasno, jeste što je moglo da se dogodi i da učenici izbubetaju ekselenciju, kao što su pre neki dan izbubetali svog profesora, koji je pre toga opalio šamar učenici. Jer prikazivanje Srbije bez Kosova usred učionice osnovne škole, usred Srbije, jeste šamar američkog ambasadora Srbiji, potcenjivanje patriotizma, posebno mlade generacije.

Šta bi se dogodilo da je, ne daj Bože, neki učenik, želeći da uđe u srpsku istoriju, zalepio šamar ekselenciji Skotu? Pošto je izlaganje ekselencije bilo čista provokacija. Jeste da ekselencija ima pratioca, ali kada navali 30 učenika, pratilac je nemoćan.

Da li bi se onda odmah aktivirala Šesta flota i njeni bombarderi, da li bi naš put ka EU bio zaustavljen na vjeki vjekova, ili bi Priština takse na srpsku robu podigla na 300 odsto? Ne znam, ali ekselencija Skot već nekoliko puta ponavlja iste provokacije. Koje za njega, očito, to nisu, ali za nas jesu. Jer se događaju na teritoriji zemlje Srbije, a ne u Kaliforniji.

Naš državni vrh putuje u Berlin, gde će 29. aprila biti veliki sastanak političkih lidera sa Balkana. Nemci su uvek znali kako da dočekaju istaknute strane političare i državnike. Počasna četa, ili čak i bataljon Bundesvera postrojen odmah pored aviona, vojna muzika uz prigušeno udaranje bubnjeva sve dok ne počne izvođenje himni.

Zapravo, čim izađete iz aviona, a ono – bubnjevi. U noćnoj atmosferi, to pojačava prusku vojnu prošlost, samo što Fon Moltke stariji ne predaje raport. Nedostaju još i baklje u rukama vojnika, njih sam imao priliku da vidim u Celeu pri dolasku u Treću pancer-grenadirsku diviziju Bundesvera daleke 1987.

Dakle, ako je neko mislio da je nemački nacionalni i vojnički ponos umro u Aušvicu i da nikada neće oživeti, taj se prevario. Istina, Nemačka je prihvatila kolektivnu odgovornost, kolektivnu krivicu za Holokaust, ali Berlinu je očito dosta da se celokupna nemačka istorija uvek svodi na 12 godina nacizma.A upravo preko Srba i Srbije Bundesver, odnosno Nemačka, vratio se na evropsku i svetsku vojno-političku scenu. I nije slučajno da Srbi kažu da nema rata bez Nemaca. I Turaka.

Još 1993. godine u Nemačkoj je vođena oštra politička debata o tome da li Bundesver treba da izlazi iz zone delovanja NATO-a. Kada je bivši kancelar Helmut Kol svečano obećao da „nikada više nemački vojnik neće stupiti na jugoslovensko tlo”, on je imao u vidu istorijsko iskustvo Vermahta na Balkanu. Vremenom, Nemačka je zaboravila to iskustvo i Bundesver se umešao u jugoslovenske poslove i ratove.

Nemirni nemački duh kao da se probudio, da li u funkciji preporoda Evrope, ili kao glavni arbitar kada sa Balkana odu Amerikanci? I upravo tu, opet se istorijski sreću Srbi i Nemci. Po ko zna koji put. Od Nemaca nam zavisi ulazak u EU, naš jedini put u svetlu budućnost, a Nemci traže od Srba da se u ime svetle budućnosti odreknu Kosova, i da to bude što pre.

Je li to, zapravo, ta nova balkanska politika Nemačke? Prema nama u Srbiji, koji smo svi manje-više, zapravo, produkt jednog totalitarnog društva do prve prilike. Protagonisti, ili naslednici vremena u kojem se reč „ličnost” pojavila dosta kasno, jer pre toga su u opticaju bile sintagme „narodne mase” i "ljudski faktor".

Pošto mi ne volimo alternative, muči nas strah od različitih opcija, plašimo se samostalno donesenih odluka, plašimo se čak i da samostalno mislimo, kod nas je sve ili da, ili ne. Ili život, ili smrt.

Naš umor, ili zamor, nije fizičkog, već psihološkog porekla, naša hronična potištenost posledica je nedostatka energije za život punim plućima, a ta energija se crpi iz slobode i nezavisnosti. Za koju je potrebna dobra ekonomija. Koja je bila nemoguća uz tajkune pljačkaše.

Kakve sve to ima veze sa najnovijim porukama iz Berlina upućenim Beogradu? U Nemačkoj neke spoljnopolitičke debate, pa i ona u vezi sa Balkanom i Srbijom, ponekad osciluju između konkretnog i neosnovanog. Odnosno, Nemačka će samoj sebi, a pogotovo partnerima u inostranstvu, zadavati još zagonetki.

- Zemljo zagonetki i bola, budi svetla i radosna - pisao je o Nemačkoj 1846. godine Hajnrih Hajne u svom zaveštanju. Ima li danas koga od domaćih autora da nešto slično napiše i o Srbiji? Ili su svi srpski homo politikusi otišli u pragmatičare?

Jer, teoretičari haosa u Srbiji konstatuju da je stvarnost u postmodernoj ničijoj zemlji u međuvremenu postala tako komplikovana da se i „ulazak u realnost” mora odvijati haotično.

Naši će psiholozi tome dodati da su naši političari najkreativniji kada su na rubu svog posla. Filozofi će vam reći da samo iz protivrečnosti tipa "srpske institucije na severu Kosova – institucije Srba na severu Kosova" može da izraste nešto novo. Da li i bolje, to niko ne zna...

VETERANI IZ ZLOČINAČKE "OLUJE" OBUČAVAJU TAČIJEVU VOJSKU! Iza svega stoji Ante Gotovina, a NATO mudro ćuti!

Hrvatski veterani koji su učestvovali u progonu više od 250.000 Srba iz Krajine, tokom zločinačke akcije "Oluja", obučavaju oficire takozvane Vojske Kosova, a do naše južne pokrajine stižu preko Crne Gore i uz prećutnu saglasnost NATO

Do ovih podataka stigle su srpske obaveštajne službe i u to "prosvetno" regrutovanje branitelja, kako saznaju naši operativci, uključen je i general Ante Gotovina koji je vojno sproveo najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Prema tim informacijama, hrvatski veterani Albancima prenose svoja iskustva u munjevitim oružanim akcijama, odnosno uče ih taktici odnosno manevrima u takozvanim pobunjenim područjima. Ovaj aranžman, kako se pretpostavlja, nije mogao da prođe bez političkog dogovora Hašima Tačija i crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, a nosi veliki bezbednosni rizik po naše stanovništvo na KiM, s obzirom na izražene aspiracije Prištine da potčini sever i "zaokruži suverenitet".

Interesantna je i uloga hrvatske strane i Gotovine. Naime, cela ova operacija namerno je preneta na teren veterana, kako bi se, u slučaju da bude operativno "provaljena", Zagreb vadio na to da to nema nikakve veze sa njihovom zvaničnom vojskom, iako je javna tajna da je Gotovina u veoma bliskim odnosima sa tamošnjom vlašću.

Ljuban Karan, bivši oficir KOS, kaže da već dugo postoje snažne veze između hrvatske vojske i albanskih oružanih struktura sa KiM. Napominje da su tokom rata u Hrvatskoj tamošnje vojnike obučavali instruktori američke privatne vojne kompanije MPRI, koji su kasnije bili angažovani i u obuci albanskih boraca:

- Značajan broj Albanaca ratovao je u redovima hrvatske vojske, a te veze očuvane su i nakon rata. Iskustva hrvatskih oficira iz "Oluje" i "Bljeska" posebno su zanimljiva Albancima sa KiM jer planiraju sliče akcije na severu Kosmeta.

Karan kaže da, osim vojne obuke, Hrvati Albancima mogu da ponude i neku vrstu recepta za tihi egzodus, putem pritiska vlasti na Srbe da i u miru napuštaju pokrajinu i zastrašivanja onih koji razmišljaju o povratku.

Srpske obaveštajne strukture već dugo raspolažu informacijama o obuci pripadnika Kosovskih bezbednosnih snaga koja se odvija u bazama "Film siti" u Prištini i "Pomazatin" nadomak Kosova Polja, za šta, navodno, logističku podršku pruža Amerika.

Cilj je priprema za operaciju pod kodnim imenom "Zlatna sablja" a koja podrazumeva efikasno zauzimanje severa KiM i na taj način zaokruživanje "suvereniteta" i uspostavljanje faktičke vlasti na celoj teritoriji pokrajine. Srbi sa severa tada bi bili odsečeni od centralne Srbije, što bi izazvalo osećaj panike i defetizma, pa i napuštanje te teritorije.

U sprovođenju takve akcije oficirima KBS bilo bi značajno iskustvo Gotovine i njegovih saboraca iz rata u Hrvatskoj, ali i iz čitavog niza oružanih sukoba u kojima je učestvovao. Gotovina se još sa 18 godina pridružio francuskoj Legiji stranaca u kojoj je bio pet godina i dogurao do starijeg razvodnika. Učestvovao je u borbenim akcijama u Džibutiju, Čadu, Zairu, Obali Slonovače. Posle Legije radio je kao vojni instruktor u Gvatemali, Kolumbiji, Paragvaju i Gabonu. U maju 1991. godine vratio se u Hrvatsku i uključio u formiranje Hrvatske vojske.

OSUĐEN, PA OSLOBOĐEN

Gotovina je u Haškom tribunalu oslobođen optužbi za zločine nad Srbima 1995. godine, uključujući i akciju "Oluja". Žalbeno veće je, međutim, 2012. godine preinačilo prvostepenu presudu, kojom je bio osuđen na 24 godine zatvora. Na prvom suđenju proglašen je krivim za ubistva, progon i deportaciju srpskih civila i bezobzirna razaranja. Bio je učesnik sastanka na Brionima, kada je planirana i pripremana akcija "Oluja". Naredio je granatiranje Benkovca, Knina, Gračaca i Obrovca u kojem su nastradali civili. Žalbeno veće je kasnije sve to poništilo, a Gotovinu su oslobodili svake vrste odgovornosti za sva počinjena krivična dela.

TRGUJE TUNOM

U Hrvatskoj Gotovina danas važi za uspešnog biznismena, bavi se trgovinom tunom, a njegova kompanije "Pelagos net" zarađuje milione evra. U uspostavljanju poslovne imperije imao je značajnu podršku države koja mu je po kratkom postupku dodelila koncesiju na 126.000 kvadrata morske površine. Istovremeno Hrvatska banka za obnovu i razvoj dala mu je kredit od milion evra za kupovinu broda tunolovca.

Pre tačno dve decenije kada je našu zemlju pogodila NATO agresija, Dejan Perić, kao vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka, poslat je na samu jugoslovensko-albansku granicu Košare. Uspomenu na taj period nosi u srcu i duši. U duši pamti sve dane koje je proveo tamo, a kraj srca još uvek ima geler od ranjavanja.

Dejan je otac osmoro dece, od kojih četvoro živi sa njim i njegovom suprugom Ivanom na salašu u ataru zvanom Mala Baja. U najvećoj skromnosti odrastaju Željana (5), Anđelija (4), Ivan (2) i Božana, koja ima samo tri meseca. Kako i ne bi kada im je jedino stalno primanje njegova invalidnina od 6.000 dinara. Imaju i šest jutara zemlje na kojoj seju ratarske i povrtarske kulture za svoje potrebe.

Iako ne bi smeo da se zamara, Dejan sa najstarijim sinom obrađuje parče zemlje a supruga Ivana nije zaposlena.

- Bilo je to 11. maja 1999. na Košarama. Osetio sam snažan bol u grudima i od tada se ničega ne sećam jer sam pao u komu. Preneli su me u bolnicu u Peć i tamo lečili – seća se Perić.

- Ležao sam u bolnici 32 dana i kada sam se oporavio rekli su mi da se ponovo javim svojoj jedinici u Peći. Što sam i uradio.

Pošto je rat završen, vojna komisija ga je razvrstala u devetu grupu invalidnosti sa 30 odsto invaliditeta.

- Ostao mi je geler u tetivi blizu srca. Rekli su da može da se operiše, ali tada je bilo mnogo ranjenika na VMA, pa su obećali da će me operisati kada dođe vreme – nastavlja Dejan, koji je poslednji put pred vojnom lekarskom komisijom bio pre deceniju.

- Nisam insistirao na operaciji, bojao sam se šta će biti sa decom ako se meni nešto desi.

Od povrede se lako zamara, teško mu je da vozi traktor jer mu ne prija drmusanje mašine, pa mu u poljoprivrednim radovima pomaže najstariji sin koji ima 19 godina. Dejan ne beži ni od jednog posla, obrađuje njihovu zemlju, pomaže komšijama.

- Uvek mi je drago da učinim, koliko god mogu. Ljudi to pamte, pa svi pomažu i mojoj porodici. - dodaje Dejan koji je zahvalan na pomoći koju mu pružaju subotička udruženja vojnih invalida i ratnih vojnih veterana.

Dejana nisu zaboravili njegovi saborci, ratni veterani koji su sa njim delili najteže dane na Košarama. U pomoć je priteklo i rukovodstvo SNS, koje mu je minulog vikenda odnelo namirnice, sredstva za higijenu i frižider.

Kada se danas, 20 godina kasnije, priseti 1999. godine, bombardovanja i strahota koje su se tada dešavale na Kosovu, mitropolitu crnogorsko- primorskom Amfilohiju, kaže, odmah na um padne Marica Mirić.

To je bila nepokretna srpska devojka koju su teroristi OVK pod patronatom NATO snaga silovali pred očima njene majke, unakazili je, a onda i ubili. Amfilohije joj je tada održao opelo i sahranio je na groblju Pećke patrijaršije. Sahranjivao je on te nesrećne godine mnoge nedužne srpske žrtve koje su pobile albanske zveri, ali dok za naš list govori o nesrećnoj Marici, u njegovim očima naziru se suze. Kaže, nju su pre sahrane umotali u ćebe jer nisu imali ni sanduk...

- Tuga i jad me obuzmu svaki put kada se setim svega što je bilo 1999. na Kosovu. Prošlo je 20 godina, ali sećam se svega, i onih nesrećnih koje smo sahranili na groblju Pećke patrijaršije. Pred očima mi se javi jadna Marica Mirić, devojka koju su četvorica Šiptara silovali, a njenu majku držali i terali da to gleda, pa je pred majkom i ubili. Bilo je među italijanskim oficirima čestitih ljudi, pa su nam javili da se to desilo. Mi smo došli, pokrili je ćebetom i tako je sahranili iza Pećke patrijaršije. Pored nje smo sahranili jadnu staricu, koju su Albanci takođe zaklali tog dana. U Goraždevcu su tada ubijena deca, mnogo užasa je bilo. To ne sme da se zaboravi i ja sam pokušao to što sam video i doživeo da opišem u svoje četiri knjige „Novo kosovsko raspeće“.

- Dobro je nedavno rekao jedan od Engleza na međunarodnom naučnom skupu „Da se ne zaboravi“. Kazao je, a važno je što je on to rekao, da je to bila velika sramota, da su natovci ubice, kao što jesu ubice. Setimo se da su ubili gotovo stotinu dece! Samo je to dovoljno imati u vidu, pa da se vidi koliki je to zločin nama učinjen! Ponavljam ja to stalno, taj zločin bio je nastavak nacifašističkog zločina nad Evropom i nad svetom. A nacifašizam je bio nastavak krstaških ratova i Napoleonovog pohoda na svet.

- Ohrabruje to što u Evropi ima časnih ljudi, koji polako postaju svesni šta je tada urađeno, jer bio je to zločin i protiv Evrope. Samo Evropa koja se odrekla sama sebe mogla je da izvrši takav zločin u ime evropskih naroda i savremenog sveta. Mi ovde na Balkanu nismo prilepak Evrope, nego temelj istinske i prave Evrope, one koju je utemeljio car Konstantin. Danas je ugrožena naročito zapadna Evropa jer je sve više antihrišćanska.

- Mnogo me to potresa, ali nije to uradila Crna Gora, nego njena vlast. Crnogorska vlast je priznala NATO, priznala i uvažila ubice dece. A najgore je što oni nisu samo ubijali, oni su zatrovali sve svojim prokletim bombama, uranijumom, koji će ubijati narednih više od 100 godina.

Većina porodica u Srbiji nosi prezime po nekom od svojih predaka iz XIX veka.

Prezime ili porodično ime, rođenjem nasleđujemo od predaka. Uz ime koje nam daju na rođenju i koje predstavlja našu ličnost i nas same, prezime označava poreklo, korene i tradiciju.

Prezime je nastalo u drugoj polovini XIV veka. Srpska prezimena su uglavnom nastajala tako što se nastavak -ić, -ev ili -ov dodavao imenu oca, majke, dede ili nekoj drugoj osnovi.

Sufiks "ić" je slovenski deminutiv čija je osnovna uloga u stvaranju patronima i matronima:

Patronim označava da je prezime nastalo od oca (npr. prezime Jovanović je nastalo od imena Jovan na koje je dodat nastavak "ov" što označava pripadnost i na kraju je pridodat deminutivni nastavak "ić" što znači maleni ili mladi).

Matronim označava prezime nastalo od majke (npr. prezime Sarić - u ovom slčaju će na ima samo doda nastavak "ić")

Većina porodica u Srbiji nosi prezime po nekom od svojih predaka iz XIX veka. Uzrok ovoj pojavi leži u činjenici da su se prezimena u Srbiji do druge polovine XIX veka menjala iz generacije u generaciju, tako da je većina stanovništva nosila prezime po imenu oca. Tako se dešavalo da u jednoj kući tri različite generacije imaju tri različita prezimena. U to vreme, stara, rodovska prezimena bila su mahom u manjini. Godine 1851. knez Aleksandar Karađorđević je doneo ukaz o nepromenljivosti prezimena, čime je u većoj meri zaustavljen proces menjanja istih.

Kada je u 15. veku Turska osvojila Balkan, Vizantija i ostale pravoslavne zemlje nisu bile u mogućnost da se Turcima odupru.

Tražili su pomoć od zapadnih hrišćana, a Vatikan ih je dočekao ucenom!

Obećana im je pomoć od zemalja Zapadne katoličke Evrope pod uslovom da potpišu uniju sa katoličkom crkvom, tj. da pravoslavna crkva prizna vrhovnu vlast Vatikana.

Vaseljenski patrijarh Josif II iz Carigrada je podlegao tom pritisku.

Na zakazani sabor u Firenci 1439. godine su došli svi pravoslavni Patrijarsi, osim srpskog (!!!) Čak i Ruski, Mitropolit Kijevski Isidor

Vladar Srbije, despot Đurađ Branković, rekao je srpskom Patrijarhu Nikonu (1420-1435) da će ga obesiti ukoliko ode u Firencu.

Te, 1439, godine u Firenci uniju sa Vatikanom su potpisali svi (31) pravoslavni verski poglavari, osim srpskog Nikona.

Saznavši da se Srbija suprostavila moćnom Vatikanu, ruski Veliki Knez Vasilije II je pogubio svog Patrijarha Isidora kijevskog, zbog sramote koju je naneo Rusiji.

Kada se i u Carigradu saznalo da Srbi nisu potpisali uniju, nastali su neredi. Na zahtev naroda, Vaseljenski patrijarh Josif II morao je da se povuče tako da se od sramote nije ni vratio u Carigrad, već je iste godine umro i sahranje je u Firenci u Dominikanskom manastiru Santa Marija Novela.

Vatikan to Srbima nikad nije oprostio te je katolicima vekovima usađivao u srce mržnju prema Srbima.

Nijedna Pravoslavna Patrijaršija nije nikada ratifikovala potpise svojih Patrijarha, a čak 21 ih je zvanično poništilo, neposredno nakon sabora u Firenci.

Smisao Briselskih pregovora nije jasan ni srpskom narodu, ni srpskoj eliti, ni Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, ni Rusiji. Takvo mišljenje je za EADaily iznela ekspert-balkanist Anja Filimonova, odgovarajući na pitanje do koje tačke su stigli pregovori između Beograda i Prištine i može li se poslednja izjava Hašima Tačija smatrati pretnjom daljeg teritorijalnog drobljenja Srbije u slučaju da Beograd potpiše „pravno obavezujući sporazum“ sa Prištinom.

„Mi kao da živimo u jednoj realnosti i u toj realnosti Kosovo je i po Rezoluciji 1244 SB OUN i po Ustavu Republike Srbije – sastavni deo Srbije. Nije jasno ko je opunomoćio predsednika Srbije Aleksandra Vučića za vođenje ovakvih pregovora, nije jasno ko je ovlastio albansku stranu da tako izričito postavi nezavisnost Kosova kao cilj. No, zato se svi mi susrećemo sa neshvatljivom neophodnošću da donosimo nekakva apokaliptička rešenja, sa nekakvim apokaliptičkim pretnjama, koje ispod sebe nemaju nikakvih realnih osnova. I zašto se sve to mora rešiti upravo sada“ – ispričala je ekspert.

Po njenom mišljenju, te pretnje i ucene, čiji smisao nikome nije jasan, dolaze iz jednog centra. Predsednik Srbije, prema rečima eksperta, skriva od javnosti svoje realne namere, isto tako kao što je skrivao rezultate Briselskog procesa. No, pri tom, kako je ocenila Filimonova, Vučić preti celokupnom srpskom društvu. „Te pretnje se nalaze u dijapazonu od rata do budućnosti dece. Predsednik strahuje da te dece u Srbiji uopšte neće biti i to, iz nekog razloga, upravo zbog Kosova. To jest, u svakom slučaju je neophodno predati Kosovo“ – napomenula je Anja Filimonova.

PREGOVORI – VELIKA TAJNA

Prema rečima eksperta, Briselski pregovori su predmet veoma velike tajne sa kojom je upoznata veoma uska grupa ljudi. Javnosti se pritom pruža potpuno drugačija slika. „Po rezultatima Briselskih pregovora mi vidimo da Priština sistematski dobija sve što traži. Takav je utisak da delegacija Prištine dolazi u Brisel samo zbog toga da dobije traženo, a srpska strana da joj to pruži. To je prvo.

Drugo – ja bih htela obratiti pažnju na veoma čudan momenat. Priština, dobivši sve, ne može realizovati dobijeno na lokalu zbog suprotstavljanja srpskog stanovništva. No, u rezultatu svega, Beograd obezbeđuje Prištini tu mogućnost putem provokacija“ – izjavila je ruski ekspert Filimonova.

Kao primer, ona je navela istoriju sa vozom, koji je ustrojen kao muzej sa pravoslavnim ikonama i natpisom „Kosovo je Srbija“. „On ionako nije stigao do Kosova, nestao je u neizvesnosti. Ali mi imamo direktan rezultat – kosovska policija ROSU prvi put je ušla na teritoriju severa pokrajine. Pre toga oni to nisu mogli učiniti sami, bez ozbiljnijeg povoda. A sada im je povod pružio Beograd“ – istakla je ekspert.

Filimonova je takođe podsetila na istoriju sa Markom Đurićem, šefom kancelarije vlade Srbije za Kosovo i Metohiju. „Da, sve što se desilo jednostavno je zbunjujuće i ponižavajuće. No, Ramuš Haradinaj („premijer“ separatističkog Kosova — EADaily) u svom intervjuu povodom događaja jasno i otvoreno je rekao da je posle 24 časa Đuriću istekao rok zabrane posećivanja teritorije Kosova. Da je on stigao 24 časa kasnije, ništa ne bi bilo. Zašto srpska vlast, koja ionako u Briselu predaje sve što može predati, provocira Prištinu na ekstremna dejstva sa posetom koja ne znači ništa i činovnikom koji ne znači ništa? – zadaje pitanje ekspert.

Kako je pojasnila Filimonova, Priština koristi taj incident u cilju zastrašivanja stanovništva, zato što je narod video kako se do zuba naoružani „specijalci“ obračunavaju sa predstavnicima srpske vlade. „To je nesumnjivo akcija zastrašivanja“ – smatra ona.

Sledeći momenta na koji je podsetila ekspert – su događaji od 4. avgusta kada je istekao rok za formiranje Zajednice srpskih opština. „Svi svetski mediji su 4. avgusta preneli vest da navodno Priština priprema specijalni odred na jezero Gazivode. Toga dana je bilo predviđeno proglašenje u jednostranom poretku partije „Srpska lista“ nekakvog projekta zloglasne Zajednice srpskih opština.

Da je u Beogradu postojala volja za samostalnim rešenjima, onda su se ona morala izneti na međunarodnoj areni, na pregovorima u Briselu, gde to ima pravnu validnost. A ovde to nosi karakter provokacije koja obezbeđuje Prištini realizaciju toga što ona nikako nije mogla uraditi samostalno u jednostranom poretku“ – smatra Filimonova.

Prema oceni eksperta, kada se radi o regulisanju kosovskog pitanja, mi se suočavamo sa veoma višeslojnim procesom, gde se na strani pokreta ka nezavisnosti ne radi samo o nezavisnosti Kosova, nego i njegovog članstva u OUN i tu su u igru umešani i Beograd i Priština i Vašington.

„Dalje, mi vidimo drugi globalni proces – nastavlja Filimonova – Albanci deluju neverovatno sistemski i njihovi apetiti rastu. Oni već traže teritoriju juga Srbije. Što se tiče podele, nikakve podele nema i ne može je biti, jer Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Kosova, nipošto je neće predati. To su bajke za malu decu. Može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija“ – istakla je ona.

„Zašto Aleksandar Vučić insistira na prihvatanju „sveobuhvatnog rešenja“? Jer su protiv toga bukvalno svi – to je 95% stanovništva Srbije, to je naučna elita i što je najvažnije, to je stub i osnova srpskog društva – Srpska Pravoslavna Crkva. Patrijarh Srpski Irinej je jasno i glasno rekao da jedino adekvatno rešenje može biti samo Kosovo u sastavu Srbije. Tačka. Vučić ide protiv čitavog naroda i što je najvažnije, protiv SPC. Tada mi imamo pravo postaviti pitanje: a ko pravi problem?“ – primetila je Filimonova.

Prema njenom mišljenju to je onaj ko je inicirao omogućavanje Kosovu mesta u OUN. „To je vapijući proces koji ima veoma ozbiljne posledice za sve. Za Rusiju na primer“ – dodala je ona, podsetivši da se na Kosovu nalazi baza „Bondstil“, „i samo Bog zna šta se tamo nalazi“. „To da su tamo pripremali bojevike za Ukrajinu od 2010. godine – već je dokumentovano. Najverovatnije ih i dalje pripremaju za slučaj sukoba na post-sovjetskom ili na ruskom prostranstvu i nezavisnost Kosova će takvu situaciju zacementirati, no stvar se neće ograničiti time. Sve je mnogo ozbiljnije“ – smatra ekspert.

PREKO KOSOVA DO VELIKE ALBANIJE

Po njenom mišljenju, sledeći stupanj je velikoalbanski projekat o kome svi tako vole da govore. „Da, velikoalbanski projekat podrazumeva ovaj ili onaj oblik ujedinjenja teritorija naseljenih Albancima. No, to je samo jedna polovina priče.

To će samo po sebi ukloniti bilo kakav uticaj Rusije u regionu, no stvar je još ozbiljnija“ – pojasnila je Filimonova. Prema njenom mišljenju nužno je obratiti pažnju na infrastrukturne projekte u regionu Balkana, na kojima insistira Zapad i koji i pri površnim, a pogotovo detaljnim izučavanjima, za Srbiju nemaju nikakvog ekonomskog smisla.

„Na primer, to je auto-put Niš-Priština. Zašto je nužno povezivati srpske zemlje sa Kosovom i Albanijom kada će čitav taj velikoalbanski projekat biti orjentisan sam na sebe i na američku politiku? Priština, Tirana, Drač i Niš, ako pogledamo na kartu – to je koridor za prebacivanje snaga NATO pakta. Iz slabog južnog krila NATO, iz Jadransko-Jonskog regiona, na teritoriju Centralne Evrope. Na teritoriju Francuske pre svega“ – rekla je Filimonova.

„Zbog toga anglosaksonska politika na Balkanu ostvaruje globalnu operaciju u kojoj sitne jednostrane provokacije Vučića predstavljaju samo malo značajne korake u globalnoj igri. A globalna igra – to je velikoalbanski projekat s tim da Rusije na Balkanu nikada ne bude“ – istakla je Filimonova sagovorniku EADaily.

Kako je ona istakla, ovde je američka politika neumoljiva: SAD su postavile rok za priznavanje Kosova i davanjem mesta Kosovu u OUN do 2019. godine, no, oni to ne mogu uraditi bez priznanja od strane Srbije. O tome se jasno govori u Prištini, napomenula je ona.

„Zato srpski predsednik ostvaruje politiku antinacionalnih interesa. Apsolutno ispravno se može postaviti pitanje, čije interese on zastupa, ako je apsolutno čitavo srpsko društvo protiv priznanja Kosova?“ – izjavila je Anja Filimonova, dodavši da „mi imamo pravo postaviti pitanje o ruskoj politici na Balkanu“.

Prema njenim rečima, Rusija stavlja akcenat samo na jednog čoveka, „na nekakav režim koji praktično vodi borbu sa srpskim identitetom“, zato što je Kosovo – osnova srpske nacionalne samosvesti. „Izvadite temelj i sve će se srušiti.

Moćna zapadna propaganda upravo po srpskoj nacionalnoj samosvesti udara svom snagom, od NVO do diplomatije“ – istakla je ekspert. Kako smatra Filimonova, ne sme se dozvoliti Zapadu da ponovi u Srbiji makedonski scenario, kada su Makedoniju, pošto su se srušili planovi o izgradnji „Južnog toka“, Vašington i Brisel uzeli bukvalno istog trena.

„Najjača zemlja u regionu je Srbija. Ni u kom slučaju se ne sme govoriti da se ruska politika može smestiti u Banja Luku. Republika Srpska je deo apsolutno druge države Bosne i Hercegovine. A čak i pri postojanju najstabilnije vlade, Republika Srpska je veoma osetljiva pred institucijom Kancelarije Visokog predstavnika EU.

Njene bezbednosne službe nesumnjivo kontrolišu specijalne službe Zapada, a ekonomija zavisi i od BiH i od Zapada“ – pojasnio je ekspert. Republika Srpska je poslednji bastion i ako se Rusija usredsredi samo na nju, to će biti potpuni promašaj, dodala je ona.

„Osnovna pažnja mora biti dodeljena Srbiji. Zato je pitanje prema RF: koga je važnije podržavati – čoveka ili principe? I ako je važnije podržavati principe, onda je nužno staviti žestok akcenat samo na međunarodno pravo i samo na narod. Zato što je vrednost narod, a ne vlast“ – smatra Anja Filimonova.

Dragoljubu i Nadi Milić blizanci Srđan i Boban su poginuli na bojištu 1999. godine, a najstarijem Goranu srce je prepuklo od tuge za braćom godinu dana posle.

Na kraljevačkom novom groblju Barutana, na bregu iznad grada, leže jedan kraj drugog tri brata Milića: Srđan, Boban i Goran. Blizanci Srđan i Boban, oficiri Vojske Jugoslavije, poginuli su u razmaku od samo dve nedelje braneći rodnu grudu na Kosmetu. Najstariji Goran, diplomirani ekonomista, nije dugo nosio svoju neizmernu tugu. U zoru 13. maja 2000. godine, srce mu je prepuklo od bola.

I sada, na večnom boravištu jedan kraj drugog leže ponos i dika Nade i Dragoljuba Milića, leže sva tri njihova sina.

Stara i čestita porodica

Milići su od davnina na Kosovu i Metohiji. Gotovo dva veka žive u selu Gojbulja kraj Vučitrna. To je poznata, čestita i u tom kraju vrlo uvažavana porodica. Bilo je kroz generacije u njoj ratara i stočara, intelektualaca i ratnika, branilaca istorije i kulture Srba na kosovskim prostranstvima.

Stari Božidar, otac Dragoljubov, poslao je svog sina na školovanje. Ovaj je to završio i zaposlio se u resoru unutrašnjih poslova. Upoznao se sa Nadom, svojom budućom izabranicom, i ubrzo su sklopili brak. U Kosovskoj Mitrovici, gde je Dragoljub radio, najpre se 3. aprila 1973. godine rodio sin Goran. Sledeće godine 16. februara na svet su došli, u razmaku od samo desetak minuta, blizanci Srđan i Boban.

Dečaci su rasli i stasavali u Kos. Mitrovici. Majka Nada, ekonomista po struci, zaposlena u Skupštini opštine, lepo je odgajala svoje sinove. Stizala je i da savesno obavlja svoj posao, ali i da vaspitava i neguje svoju decu. Otac je na sinove preneo osećanje patriotizma, časti i ljubavi prema domovini. Pa je tako, u potpunoj radosti i harmoniji, živela ova ugledna i čestita srpska porodica.

Kasnije, po potrebi službe, Dragoljub je premešten u Prištinu, supruga Nada je dobila zaposlenje u “Elektrodistribuciji” i porodica Milić je tu, na Kosmetu, i dočekala ratne dane i napad NATO-a na Jugoslaviju 1999.

Putevima svojih roditelja

Rasli su i jačali sinovi Nade i Dragoljuba Milića. Najstariji Goran je pošao majčinim stopama, otišao na studije i diplomirao na ekonomskom fakultetu. Bio je odličan student, marljiv, ambiciozan i uzoran u svemu. Sportista, veseljak, omiljen u društvu. Iznad svega je voleo svoju braću blizance Srđana i Bobana.

Njih dvojica su osnovnu školu završili u Mitrovici. Išli su u jedno odeljenje, sedeli u istoj klupi, bili nestašni i veoma popularni u školi.

– Kad su završili osnovno školovanje – priča otac Dragoljub – izrazili su želju da postanu oficiri. Bio sam ponosan na njih, podržao sam ih, a podršku su dobili i od majke. I tako, našli su se u beogradskoj Vojnoj gimnaziji. Teško su ih razlikovali i drugari iz klase i nastavnici i starešine.

Vojnu gimnaziju blizanci su uspešno završili i otišli na Akademiju. Nekako u to vreme, na završnoj godini gimnazije, odlučili su da odu u dobrovoljce i pomognu borbu svoje braće u Bosni i Hercegovini. Viša vojna komanda je procenila da su dečaci još mladi, perspektivni i da treba da nastave školovanje i usavršavanje. Tako su stupili u Akademiju.

Po završenom školovanju Srđan je dospeo na Kosmet na službu u 125. brigadu Vojske Jugoslavije koja je stacionirana u KosovskoJ Mitrovici. Kasnije je stigao i Boban u 52. bataljon čete za specijalne namene vojne policije u Prištini.

Mladi i veseli ljudi

Još tokom školovanja u Vojnoj gimnaziji, a i na Akademiji, Srđan i Boban su bili veoma popularni među vršnjacima zbog svoje vesele i lepe naravi, druželjublja, a posebno zbog izuzetnih sportskih rezultata.

Bili su vrsni atletičari, skakači. Obojica gotovo dvometraši, idealno fizički građeni baš za tu atletsku disciplinu, skrenuli su na sebe pažnju atletskih stručnjaka beogradskog “Partizana”. Primili su ih u članstvo tog kluba, dodelili im stručne trenere i braća su brzo napredovala. Mlađi Boban je dospeo do preskoka od 2,15 i bio uz rame svom klupskom drugu Topiću. I Srđan je lako savlađivao visinu od dva metra i mnogo obećavao.

Tako je život Milića tekao nekim ustaljenim, normalnim tokovima. Roditelji na poslu, sinovi na svojim dužnostima. Mladi, poletni i veseli, stekli su veliki broj prijatelja, imali devojke sa kojima su se zabavljali. Albumi sva tri brata puni su fotografija iz tog perioda. Društvo, izleti, more, letovanja, sportske priredbe, proslave, đačke i studentske ljubavi.

A u vitrinama diplome sa školovanja, priznanja, sportski trofeji. Jer, Boban je bio juniorski prvak Jugoslavije 1991. godine u skoku uvis, a tu titulu je odbranio i sledeće godine na državnom prvenstvu. Kasnije, u seniorskoj konkurenciji, na prvenstvu i u Kupu Jugoslavije 1993. i 1994. osvojio je bronzane medalje. Poznati atletski radnik i njegov trener Slobodan Vojinović je izjavio da je reč o vanserijskom talentu i da stoji u istoj liniji sa Topićem i Zorićem.

Tamni oblaci nailaze

Srećan i skladan porodični život ove čestite porodice ubrzo je poljuljan iz temelja. Oblaci rata nadvijeni nad našom zemljom potpuno su pomračili i Kosovo. U rano proleće 1998. godine šiptarski teroristi su počeli da ubijaju iz zaseda i otimaju srpske vojnike i policajce. Počela su da plamte u ognju srpska sela, vodile su se teške borbe sa odmetnicima kod Bajgore, Drenice, Srbice, Prekaza i na Čičevici.

Onda je došlo do agresije NATO pakta na SRJ 1999. godine. I pogibije braće blizanaca. Najpre je poginuo Srđan. U toku borbe je dobio naređenje da nađe novi položaj za svoju bateriju haubica. Sa vozačem i još tri vojnika krenuo je vozilom na zadatak. Stotinak metara od mesta polaska njihovo vozilo je naišlo na minu. Sva tri vojnika su poginula na licu mesta, Srđan je, teško ranjen, prebačen u bolnicu u Mitrovicu, a potom na VMA. Nije vredelo.

Preminuo je 4. aprila 1999. u popodnevnim časovima. Vozač je samo lakše povređen.

– Sahranili smo ga na našem groblju u Prištini – kaže otac Dragoljub. – Bio je to za sve nas pretežak udarac Izgubili smo sina i brata kad je bio u najlepšim godinama i naša tuga je bila duboka i pregolema. Njegova smrt nas je naprosto pokosila. Uz svu tugu doživeli smo i to da je već sutradan po njegovoj sahrani NATO avijacija zasula tonama bombi to pravoslavno groblje. Grob našeg Srđana nije bio oštećen.

A dve nedelje kasnije…

Kuća Milića je postala kuća tuge. Nema više njihovog veselog i dobrog sina Srđana. Nema brata Goranovog i Bobanovog. Ne zna se kome je bilo teže, braći ili roditeljima.

Samo desetak dana kasnije dogodila se nova tragedija. Na ratnom zadatku je poginuo i drugi sin blizanac. Otad Dragoljub priča:

– Boban je dobio zadatak da tokom noći provede kroz Kosovo jedinicu od oko trista vojnika. I krenuli su iz Merdara. Oko tri sata po ponoći začula se huka neprijateljskih aviona. Ubrzo, kod mesta Voluk, između Kline i Đakovice, kolonu su napali NATO bombarderi. Boban se nalazio u borbenom oklopnom vozilu, sa jednim potpukovnikom i šestoricom vojnika. Dve rakete na toplotno navođenje urile su posred vozila. Sve je pretvoreno u oganj i pepeo. Tako je poginuo i naš sin oficir Boban Milić.

Sahranjen je na prištinskom groblju kraj sveže humke brata Srđana, na kojoj su stajali još nesveli buketi cveća. Bilo je potresno i tužno na sahrani. Kao i prvom i ovom drugom svom unuku deda po ocu 82-godišnji Božidar Milić održao je posmrtno slovo. Onako, po narodski. Poklonio se senima svojih unuka junaka gotovo ne puštajući suzu.

Srce nije izdržalo

Zajedno sa kolonom izgnanika na put ka Srbiji krenuo je i Dragoljub sa suprugom Nadom i poslednjim sinom Goranom. Stigli su u Kraljevo gde su pre nekoliko godina sagradili kuću.

– Morali smo da napustimo rodni kraj. Najteže mi je bilo, pa i svima nama, da ostavimo svoju mrtvu decu da Šiptari gaze po njima. Odlučili smo se da ih prenesemo i sahranimo na kraljevačkom novom groblju. Tako je i bilo i od 13. oktobra prošle godine leže naši junaci na Barutani.

Svoju golemu tugu skrivao je i nosio u dubini duše najstariji brat Goran. Zaposlen u kraljevačkoj carinarnici, svakoga dana, po završetku posla, odlazio je na groblje i sedeo kraj Srđanovog i Bobanovog spomenika. Skrivao je taj bol celu godinu. I nije, ipak, izdržao. U jutarnjim časovima 13. maja 2000. godine majka ga je našla mrtvog u krevetu. Srce mu je prepuklo od tuge.

Nada i Dragoljub su ostali tako sami. Sad je tužno i tiho u kući na ivici grada. Na istočnom zidu stoje tri posmrtna plakata. Vrata na sobama sinova otvorena. Kao senka, nema u bolu, nesrećna majka ih stalno obilazi. Zagleda fotografije, trofeje, stvari i odlikovanja svojih sinova. I sve u uverenju da sve to nije tako, da nisu nestali njeni sokolovi, da je to samo privid i samo ružan san koji će proći.

Ali, istina stoji gore na Barutani. Stoje tri humke braće Milića – Srđana, Bobana i Gorana.

Strana 5 od 9

Preporuka za čitanje

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji