KiM

KiM (126)

Kada je prišao pilotu i pitao ga šta to govori, ovaj mu se nasmejao u facu. Tada ga je, kako kaže, nokautirao

Prošlog četvrtka region je obišla vest kako je Rade Stančić iz Loznice, nasred Ciriha nokautirao engleskog pilota jer se hvalio da je učestvovao u NATO bombardovanju Srbije 1999. godine.

Kako kaže ovaj čovek, kada je čuo da je čovek rekao da su nas "malo pobili i da je trebalo još, jer se ne razlikuejmo od svinja", pao mu je mrak na oči.

Kada je prišao pilotu i pitao ga šta to govori, ovaj mu se nasmejao u facu. Tada ga je, kako kaže, nokautirao.

- Sećam se da sam mu najpre rekao da je "rupa od dupeta", što je u Švajcarskoj najteža uvreda, a onda sam mu i na srpskom opsovao sve po spisku. Setio sam se male Milice Rakić, i rekao tom skotu da ustane, pa ga noukautirao klasičnim krođeom. Onda sam dohvatio posudu sa šećerom i njom ga posekao po licu - priča Stančić, koji je tokom proteklog vikenda došao u Beograd.

U Srbiju je došao zbog izbora, ali i da vidi kako će se drama odvijati. Za sada ga pilot nije tužio, ali to ništa ne znači, jer Britanac ima pravo da tužbu podigne za do 30 dana.

- Ako me tuži, postoji više odpcija, od novlane kazne, do odgovaranja za pokušaj ubistva.

Nora je tehnološki najnaprednija i u svojoj kategoriji spada međi tri ili pet najboljih na svetu. Nora će sigurno mnogo značiti Vojsci Srbije i verujemo da će pokazati kao odlično sredstvo

Opitni centar Vojske Srbije počinje u aprilu testiranje jednog od najtraženijih proizvoda kompanije Jugoimport SDPR. Ukoliko testiranje protekne u skladu sa očekivanjima samohodna haubica Nora uskoro će ući u redovnu upotrebu Vojske Srbije. Očekivanja od proizvodnje i isporuke savremene haubice su velika. Ona bi trebala da modernizuje artiljerijske jedinice Vojske Srbije, s obzirom da su Hrvatima isporučene prve dve nemačke samohodne haubice PzH2000.

Načelnik uprave za odbrambene tehnologije Ministarstva odbrane Srbije general-major Bojan Zrnić potvrdio je da Nora u aprilu ide na testiranja, a da će verovatno do kraja godine ući u sastav oružja Vojske Srbije.

- Nora da kraja aprila ide na ispitivanje u Opitni centar Vojske Srbije. Očekujemo da će biti u upotrebi za snage Vojske Srbije već krajem godine. Srpska vojska već koristi nekoliko drugih sistema koje je napravila domaća vojna industrija i na njih se u potpunosti oslanja – kaže Zrnić

On napominje da je samohodna haubica Nora među najboljim svetskim sistemima u svojoj kategoriji.

- Nije bez razloga Nora među najtraženijim proizvodima Jugoimporta SDPR. Ona je tehnološki najnaprednija i u svojoj kategoriji spada međi tri ili pet najboljih na svetu. Nora će sigurno mnogo značiti Vojsci Srbije i verujemo da će pokazati kao odlično sredstvo – naglašava Zrnić.

Aleksandar Lijaković, pomoćnik direktora Jugimport SDPR, ističe da je Nora jedan od najtraženijih proizvoda ove srpske kompanije.

- Srpska vojska industrija uvek je najviše prodavala metkove. Međutim, poslednjih godina sa vozilima Miloš i Lazar 3 napravili smo prodor na drugih tržištima. Nora je bila hit Sajma naoružanja u Abu Dabiju ove godine i bez sumnje spada u naše najtraženije proizvode.

"Nora" će biti i srpski pandan haubicama "pancer 2000", nemačke proizvodnje, koje je prošle godine nabavila Hrvatska. Posle više od dve godine od potpisivanja ugovora hrvatskog i nemačkog ministarstva odbrane, Zagrebu su isporučene prve dve samohodne haubice PzH2000. Do kraja 2017. stići će i preostalih 14, preneo je portal Večernjeg lista.

To je, međutim, samo deo modernizacije hrvatskih oružanih snaga, koje prete da poremete ravnotežu u regionu, na šta Srbija sprema odlučan odgovor.

Svi oni koje zanima kako uživo izgleda Nora, imaće priliku da ovu modernu haubicu vide na Sajmu naoružanja i vojne opreme "Partner 2017" od 27. do 30. juna na Beogradskom sajmu (poslednji dan je slobodan za posetioce, a prva tri samo za poslovne partnere).

Podsetimo, na sajmu IDEX 2017 u Abu Dabiju, premijerno su prikazana četiri nova proizvoda odbrambene industrije Srbije, koji su izazvali veliko interesovanje.

Video srednjoškolke koja peva numeru "Sini jarko sunce sa Kosova" za vreme školskog odmora, za kratko vreme od kada je objavljen pogledalo je na desetine hiljada ljudi.

Ime tinejdžerke koja izvodi etno pesmu sa kosovskim motivom je nepoznato, kao i škola koju pohađa, ali to nije umanjilo količino pozitivnih komentara na njen glas, stas i prirodnu lepotu.

- "Svaka čast, branićemo naše sprsko Kosovo daće Bog! Sestro srpska", "Bog Ti pomogao i sve ti srećno bilo, naša Srpkinjo", "Božanstven glas imaš lepotice. Živa i zdrava bila", " Ja plakao dok sam slušao pesmu" - neki su od komentara na račun devojke sa anđeoskim glasom.

Prilažemo vam i reči pesme da možete u potpunosti da uživate u njenoj izvedbi:

Sini jarko sunce sa Kosova.

Ne damo te, zemljo Dušanova.

Ne damo te, zemljo

Nemanjića, Obilića,

braće Jugovića.

Svi će Srbi kao Jugovići

za krst časni na Kosovo ići,

Da odbrane zemlju blagodatnu

Za krst časni i slobodu zlatnu!

Od Kruševca, Prizrena, Cetinja,

Dubrovnika, Knina, Nevesinja,

sa Avale, Lovćena i Šare,

kliče Srpstvo, ustani, Lazare

Dok je Peći i dok je Dečana,

Gračanice i Gazimestana,

Ne damo te, vaskrslo Kosovo

najsvetije polje Srbinovo!

Video pogledajte ovde:

s

Ramuš Haradinaj je sadašnji premijer tzv. Republike Kosovo, ali je on i bivši vođa terorističke organizacije OVK. Haradinaj je bio optužen pred tribunalom u Hagu za ratne zločine na Kosovu i Metohiji, zločine protiv čovečnosti. Bio je jedan od organizatora nasilja i etničkog čišćenja Srba u organizovanom pogromu Srba od 17. do 19. marta 2004. godine. Mnogo godina kasnije, pismo u ime dečaka Milovana, samo jednog od svedoka Haradinajevih zločina, napisao je novinar Mihajlo Medenica.

Pismo prenosimo u celosti sa portala in4s.net.

"Dragi čika Ramuše, zovem se Milovan, dete sam iz enklave i uskoro punim 18 godina, taman onoliko koliko je i prošlo otkad si nekuda odveo tatu iz sela, valjda da ti nešto pomogne, žurilo ti se pa si ga udarao da požuri i on, a on je pokušavao da se nasmeje da mama i ja ne brinemo, ali bi mu krv potekla iz usta čim ih otvori pa nisam smeo da gledam, bilo me je strah.

Valjda je i njega bio strah, ni on nije smeo da gleda, ili nije mogao, oči su mu bile čudne, velike, ogromne, a zatvorene. I iz njih je tekla krv, ali tata se ne plaši krvi, hteo je da se nasmeje pokušavajući da pogleda u mamu i mene, ali...

Malo sam, priznajem, bio ljut na njega - nikada ne bi otišao bez pozdrava, ali tog dana jeste, a baš je bio lep dan, obećao je da ćemo se igrati s loptom čim završi nešto na njivi, a onda si došao ti i odveo ga, a on ni da mahne ili da kaže nešto onom čiki što što me je udario pesnicom u glavu, pa valjda ljut što sam se rasplakao, šutirao i udarao o onu divnu staru krušku pred kućom dok sve nije postalo mrak.

Bila je to zaista prelepa kruška, moje omiljeno drvo, tata je okačio i ljuljašku o nju, a one čike što su došle s tobom - mamu, golu i krvavu…

Ne znam šta joj se dogodilo, sve je postalo mrak, čuo sam samo kako zbog nečeg vrišti i moli da joj ne rade, pa smeh tvojih drugara, šamare, udarce, neke bezobrazne reči koje danas znam šta znače, pa opet njen vrisak, toliko jak i strašan da sam znao da je nešto jako boli, a onda tišina!

Ja sam krišom gledao na jedno oko, ono što mi je manje bilo krvavo, video sam kako izlaze iz kuće, zakopčavaju pantalone, smeju se, ubadaju noževima mog Blekija koji je lajao na lancu i vade nešto iz njega bacajući svud po dvorištu…

Bleki više nije lajao, umorio se valjda, samo je ležao i gledao u mene, ali nikako da mahne repom ili bar trepne… Opet su me šutirali tvoji drugovi, čika Ramuše. Baš jako, a jedan me je ubo nožem u nogu i povukao sve do vrha butine, kao da ne zna da decu to boli?!

Ti si se vratio bez tate, ušao si u kuću, sigurno da proveriš kako je mama, pa je opet vrisnula do neba i više se ničega ne sećam…

Lažem te, izvini, čika Ramuše, sećam se da sam opet otvorio oko, jedva, ali sam ga malo otvorio i bio ljut na mamu i tatu što nisu tu da mi pomognu da ustanem, kao uvek kad bih pao…

Kuća je gorela, baš jako, skoro da ništa nije ostalo od nje, a zaboravio sam da iznesem igračke iz sobe i pižamicu, mama će se naljutiti ako je ne obučem pred spavanje.

Ne znam zašto, ali mama nije bila ljuta ni zbog čega, samo krvava, modra i gola, onako vezanih ruku za granu kruške i glave pale na drugu stranu, nisam mogao da joj vidim lice, da joj pokažem da sam pao i da dođe da me podigne…

Samo je ćutala, a ja sam plakao, ali sam ipak bio hrabar i puzao sam sve do nje, kroz ono što su izvadili iz Blekija i blato da dođe do mame.

Nisam mogao da ustanem inače bih stigao brže, jako me je bolela noga, ona što mi je čika isekao…

U stvari, sve me je bolelo, ja sam bio jako mali, znaš, pa dete mnogo boli kad ga jako šutiraju, udaraju glavu o drvo, iseku uvo…

To se deci ne radi ni kad su najviše bezobrazna, a ja nisam bio, evo pitaj mamu, rekle su mi komšije da je negde morala da otputuje, ali će se vratiti.

Nije već 18 godina, a ja još čekam, ljut, i ona je otišla, a nije me zagrlila i poljubila…

Znaš li koliko mi je zagrljaja i poljubaca ostala dužna, sve brojim i čekam da joj kažem kada se vrati, a tad i ti možeš da je pitaš da li sam nekada bio bezobrazno dete da me onako tuku tvoji drugari dok si ti bio u našoj kući.

Tata se vratio! Posle sedam godina je došao kući, baš na dan kada sam polazio u školu, a neka deca me gađala kamenjem i razbila glavu, a ja sam ih slagao da ću ih reći mami i tati, ali su se samo smejali…

Tata je došao, da, ali mi nisu dali da ga vidim, mada ja mislim da to i nije bio moj tata, jer moj tata je imao i glavu i noge i obe ruke, a ne kao ovaj čika što su ga doneli u nekom ćebetu, ništa nije imao od toga…

Zakopali su ga u jednu rupu blizu one divne kruške, a meni su zavili glavu i odveli me kod komšija, oni žive odmah do žice, valjda da ne smetam dok to urade, pa sam čekao čitav dan, tu sam i prespavao, ali tata nije došao, iako su mi rekli da su i on i mama uvek tu sa mnom, a nisu!

Valjda bih ih video da jesu, mada nekad osetim kao da me mama zagrli i poljubi, onako kako je uvek radila, najnežnije na svetu, ali se okrenem, potrčim, zovem je, no…

Nisam smeo dalje od one žice, inače bih je možda stigao, sigurno je otišla u vinograde…

A, nisam ti rekao da su me ubili onog dana kada su odveli tatu i obesili mamu? Da, umro sam kad si mi ono stao kolenom na grudi i valjda slučajno prerezao vrat…

Umro sam gledajući na ono jedno oko mamu, golu, krvavu i modru, ona nije gledala u mene…

Da sam živ, sad bih napunio 18 godina, ali nema veze, ionako su mi sve igračke izgorele u kući, s čim bih se igrao čekajući da se mama i tata vrate.

Zovem se Milovan, čika Ramuše, lepo piše na spomeniku, imao sam godinu dana kada si došao u naše selo da odvedeš tatu da ti nešto pomogne"

Miloš Pavlica, nekadašnji borac sa Košara, u emotivnoj i potresnoj ispovesti govori o borbama na Kosovu, Albancima, zločinima Ramuša Haradinaja, Arkanovim tigrovima.

On je u intervjuu za Balkan info ispričao šta se sve dešavalo u južnoj srpskoj pokrajini tokom rata.

- Mi smo obezbeđivali put od Podujeva do Prištine. U Podujevu je napadnuta policija. Mi odmah dobijemo uzbunu i idemo u transportere. Bili su ukopani, imali su bedeme. E sad srećom naši transporteri mogu da izdrže paljbu iz automatskih pušaka.

- Ali odjednom jedan uzima zolju i on nas pogađa ali srećom ona se odbija od našeg vozila. I tad smo bukvalno pobegli iz Podujeva... To je bio početak 1999.

- Mi smo obezbeđivali put od Podujeva do Prištine. U Podujevu je napadnuta policija. Mi odmah dobijemo uzbunu i idemo u transportere. Bili su ukopani, imali su bedeme. E sad srećom naši transporteri mogu da izdrže paljbu iz automatskih pušaka.

- Ali odjednom jedan uzima zolju i on nas pogađa ali srećom ona se odbija od našeg vozila. I tad smo bukvalno pobegli iz Podujeva... To je bio početak 1999.

- Mi nismo želeli rat. Bili smo mladi. Mi smo bili sportisti normalni momci. Bili smo stalno na terenu i mnogo ti znači kad ti neko iznese kafu.

- Bio sam svedok gde ležimo kod doktora, tu ja tu Albanac. Čekamo na vađanje gelera i njega prvog primaju iako je član OVK jer je teže ranjen. Niko ga nije dirao. Mi smo Albanskoj deci davali da jedu govedinu da ne bi jeli svinjetinu. Eto toliko smo pazili. Oni gladni u nekim zbegovima...

- Holbruka sam jednom ili dva puta video. Viđao sam i Lilića. Holbruk je isto jedno zlo ali manje od Vokera. Po selima sa Albancima - ima onih koji su vraćali oružje, bilo je onih koji su voleli Srbiju i koji su Boga molili samo da ne bude ništa.

- Albanaca u mojoj jedinici nije bilo. Imali smo jednog dečka koji je sa Kosova. I kad smo se povlačili i kad smo ga ostavljali, ja sam se osećao kao govno. I gore od toga. Dečko je ostao, dali su mu municiju i automatsku pušku.

- Rekli smo mu da može sa nama al on reče kako mu je tu porodica.

- Bila je gomila vrana ispred naše kasarne. Sve vrane sa Kosova polja dođu ispred naše kasarne. I moj kum kaže da ovo neće biti dobro. I naša kasarna bi pogođena u bombardovanju.

- To bombardovanje na Kosovu... Bombama su bukvalno preorali zemlju. Idem putem i samo čujem tomahavk leti. Kako ide put tako ona prati. I samo kad se poklopi slika ona se sa dve tone spusti. I eto...

- Vidim ja ide tomahavk sa padobranom i ja se poradovao da su nam braća Rusi poslali S-300. Ja srećan a ovaj jedan me uvuče da me skloni... I krene ko milijardu petardi da pršti. Tako puca ona kasetna bomba...

- Bilo nas je 9 u jednom momentu. Njih jedno 15 nas je navuklo i onda su nas okružili i krenuli minobacačima da nas tuku. I tu sam bio pogođen...

- Jedan se terorista predao. Govorio je da je katolik i da je bolje da ga mi ubijemo jer će mu ovi iz OVK pobiti sve... I njega i celu porodicu i još će biti izdajnik.

- Nije moglo da se desi da OVK zarobi nekog našeg. Verujem da bi svaki pre izvršio samoubistvo nego dozvolio da ga zarobe. Jednog smo našeg spasli iz Petog bataljona... On je bio potpuno ukočen... Video je valjda kako su ovi iz OVK drali jednog našeg vodnika.

- Viđao sam Legiju na Kosovu. Viđao sam ga u Peći... Ali Crvene beretke su mislim odmah otišle za Beograd kad je počeo rat. Posle su došli Arkanovi tigrovi. Arkana nisam video.

- Arkanovi tigrovi su došli sa planom da odmah odu. Ništa nisu uradili. Napravili malo neku buku ali to nama nije ni trebalo na Kosovu. Dobro je što nisu bili... Ponese ljude svašta.

- Bio sam ubeđen da ću uhvatiti Haradinaja. Njega je neko sklonio. On nama nije mogao da pobegne... Video sam ga na snajperu jednom prilikom. Oni su bili gonjeni do Suve reke...A kako su se ti glavni izvukli ne znam... Haradinaj je učestvovao sigurno na Jablanici u borbama. Na Jablanici je bilo dosta nezgodno jer ih je NATO podržavao. Inače Haradinaj i ta ekipa su monstrumi.

- Jel vi znate šta je on radio? Haradinaj uđe u kuću, puca detetu u glavu, odseče mu glavu a onda je baci majci pred noge. To se zna, za to ima dokaza. Jel to može normalan čovek?

Oko 1.500 pripadnika OVK, uz podršku albanske artiljerije, NATO avijacije i instruktora napalo je rejon karaule Košare na frontu širine nekoliko kilometara rano ujutro 9. aprila 1999. godine.

Napad je bio silovit, iznenadio je Vojsku Jugoslavije i OVK je zauzela karaulu, ali nije uspela da dublje prodre na Kosovo i Metohiju, što je bio osnovni cilj napada.

Posle pada karaule, stiglo je pojačanje od više stotina pripadnika Vojske Jugoslavije iz pešadijskih i specijalnih jedinica, tako da je linija fronta stabilizovana 19. aprila i nije bilo većih pomeranja do kraja rata.

Ipak, bitka nije bila bez gubitaka. Među poginulim mladićima bio je i Saša Vasiljević, a ono što se desilo nakon njegove smrti rasplače i najtvrđa srca.

Tek što ga je sahranila, majci je stiglo njegovo pismo koje je napisao tri dana pre pogibije.

U njemu je pisalo da je na granici strašno teško, da ne veruje da će se izvući i da mu drugovi ginu na svakom koraku. Motale su mu se crne misli tih dana i strašne slutnje, pa je poželeo u pismu da mu na sahrani zasviraju "Sve što želim u ovom trenutku", a da mu spomenik posmatra bista gole žene.

Poslednju želju majka mu je ispunila na 40 dana od smrti.

Saša nije imao ni 20 godina.

Krvavi napad na Košare desio se na Veliki petak 1999. godine

" Do početka agresije, naši graničari su obezbeđivali državnu granicu u jednim izuzetno surovim uslovima, oni su se nalazili na položaju i samo su u karaulu dolazili možda po nekoliko dana da se odmore, presvuku, zamene uniforme i opet se vraćali na položaj, gde su bile zemunice, tu su i spavali i tu im je doturana hrana. Graničar nije mogao da bude svaki vojnik. To je bila prva kategorija vojnika, u rangu sa padobrancima, sa vojnim policajcima, sa izviđačima, sa gardistima", priča pukovnik Duško Šljivančanin, ratni komandant 53. graničnog bataljona Prištinskog korpusa.

Vojnici koji su tada bili na karauli Košare imali su između 18 i 22 godine.

"Reći ću da su ta deca odrasla preko noći. I kada je počela bitka na karauli Košare ja sam se prosto zaprepastio, pozitivno naravno, njihovim reakcijama, njihovom kreativnošću, njihovom samoinicijativom. I ja sam se borio 8. aprila na karauli Košare", priseća se pukovnik Šljivančanin.

Udružene snage NATO su tada, regularne vojske Albanije i albanskih terorista iz OVK, otpočele ofanzivu na karaulu Košare. Ova krvava bitka, upamćena je po vojnicima graničarima uzrasta od 18 do 22 godine, koji su branili jugoslovensku državnu granicu sa Albanijom.

Albanci iz lažne države Kosova smislili su bizarnu akciju!

Na društvenim mrežama pojavila se "ekonomska zakletva" kojom se zalažu za potpuni bojkot proizvoda iz centralne Srbije. Tako su promovisanjem informativnog plakata Albanci otišli čak i korak dalje od uvođenja taksi od 100 odsto na srpsku robu.

Zakletvu koja se širi među korisnicima socijalnih mreža prenosimo u celini na albanskom i srpskom jeziku.

- Ja sin/ćerka Kosova i zaklinjem se da ću od danas maksimalno paziti na čast naše države i da više neću koristiti proizvode iz Srbije. Uradiću to 100 odsto za svoju državu, za lokalne (domaće) proizvođače i za mučenike koji su nam doneli slobodu. Sa ovom aktivnošću stvoriću najmanje 30.000 radnih mesta godišnje. Ko prekrši ovu zakletvu biće zauvek osramoćen - glasi tekst zakletve.

Potpukovnik, pilot Života Đurić još jedan je srpski heroj koji se upisao u večnost svojom herojskom pogibijom u borbi protiv terorista OVK na Kosovu i Metohiji marta 1999. godine.

U rano proleće 1999, tačnije 25. marta 1999. godine, pripadnici OVK ostali su u šoku kada su na nebu ugledali jurišnike J -22 Orao koji su njihove prethodno dobro osmotrene baze i skladišta naoružanja zasule bombe.

Teroristi OVK bili su zatečeni kako VJ može da dejstvuje po njima iz vazduha, a da nema NATO lovaca da ih obori.Malo ko je kasnije znao da su pripadnici RV i PVO VJ obavili čak 36 borbenih letova nad Kosovom i Metohijom od ukupno 248 izvedenih.

Borbene letove su u većini izveli pripadnici 98. lovačko-bombarderskog avijacijskog puka (98. lbap) sa aerodroma Lađevci kod Kraljeva. Prvu noć NATO bombarderi nisu uspeli da pogode pistu, što je dalo mogućnost da piloti 90 lap rano ujutro 25.marta 1999 polete u akciju bombardovanja komadi, kampova za obuku i skladišta OVK.

Piloti orlova su leteli brišućim letom pri brzini od 800 kilometara na čas prateći konfiguraciju terena. radio veza zbog tajnosti ta koristila se samo u krajnjoj nuždi ili ako je oficir za vezu procenio da napad može da ugrozi naše jedinice.

Grupu od dva ili četiri orla obično je predvodila dvoseda verzija ove letelice, na drugom sedištu sedeo je navigator čiji je zadatak bio da avione precizno dovede do ciljeva. Letovi, koji su predstavljali veliko fizičko naprezanje za pilote, trajali su oko pola sata, pa čak i 50 minuta kada su bili u pitanju najudaljeniji položaji OVK prema Albaniji.

Među pilotima koji su tog 25.marta poleteli u bombardovanje bio je i potpukovnik Života Đurić komandant eskadrile. Dok je preletao Glogovac otkrio je bazu OVK, komandno mesto i skladište municije na koje je bacio dve bombe i uništio ga. Pilot Slobodan Dimovski, Životin drug iz generacije, „klasić“, koji ga je tada pratio na zadatku, ispričao je:

– Leteli smo iznad ispresecanog terena, u uslovima otežane navigacije na samo pedesetak metara relativne visine. Sunce je bilo na zalasku. Planine na granici s Albanijom već su pravile senke.

Đurić je već izvršio dejstvo, bio je u manevru na gore kada je pogođen. Video sam da je pao na položaj terorista, koji su imali podršku NATO avijacije iz vazduha – rekao je Dimovski. Po oceni i pretpostavci pilota iz Đurićeve eskadrile, kada nije mogao da izvuče avion, komandant Đurić nije želeo živ teroristima u ruke, već se zajedno sa avionom obrušio na neprijatelja.

– Dva dana se vodio kao nestao – ispričala je njegova supruga Biljana novinarima kasnije.

Potpukovnik Đurić je posmrtno odlikovan i unapređen u čin pukovnika. Života Đurić sahranjen je u rodnom Paraćinu. Posle nedelju dana od pogibije pilota Đurića više nije bilo potrebe za angažovanjem jurišne avijacije, jer s u njihovi napadi potpuno dezorganizovali teroriste.

Takođe piloti 98. lovačko bombarderskog puka nikada u nijednoj akciji nisu dejstvovali po civilnim objektima, niti prouzrokovali smrt civila. Posle pogibija pukovnika Živote Đurića nijedan pilot koji je učestvovao u akciji napada na teroriste nije ranjen niti je poginuo.

Albanac Alem Kurti, čovek koji je tokom martovskog pogroma 2004. godine divljački polomio, a potom bacio krst sa Crkve Svetog Ilije u Podujevu, preminuo je u teškim mukama posle borbe sa kancerom koji mu je uništio jetru i pluća!

Ipak, ovo nije kraj svih muka koje su snašle ovu porodicu, jer kako prenosi “Alo!” i njegova sestra, kao i roditelji pate od teških bolesti.

Kako prenosi ovaj list žitelji Kosova, koji su Kurtija poznavali, potvrđuju da je umro u strašnim mukama trpeći nesnosne bolove, a neki od njih tvrde da je i njegova rođena sestra teško bolesna i da se najstrašnije muči, kao i njihovi roditelji, koji sve to preživljavaju zajedno s njom.

Vest o smrti Kurtija je odjeknula Srbijom, a starešina Crkve Svetog Marka, protojerej stavrofor Trajan Kojić, koji je do devedesetih živeo i služio na Kosovu, na pitanje da li je Albanca stigla božja kazna, kako su mnogi komentarisali, odgovara indirektno:

– Citirao bih Njegoša, koji je rekao: „Ko će, sinko, božju volju znati, ko li božja prozreti čudesa?“. Ne možemo mi znati da li je ovo za njega kazna ili nagrada, mi ne znamo šta je Bog hteo ovim da poruči, ali ovde bi se mogla upotrebiti i ona stara narodna poslovica:

„Čini dobro, ne boj se, čini zlo, nadaj mu se“. Ne mogu ja da sudim, ali gest tog čoveka i ono bacanje krsta zasigurno je ostalo urezano u sećanje svih nas, pogotovo onih koji su u tom momentu bili u Prištini i bili direktni svedoci tog događaja – kaže prota Trajan.

Paroh orahovački Velja Stojković, koji služi u Hramu Uspenja Presvete Bogorodice, ne sumnja u to da je Albanca stigla božja kazna.

– Čuo sam da je umro u najvećim mogućim mukama, da je mnogo patio. Znam i da mu je sestra teško bolesna. Bog nije dopustio da sve ono što je radio prođe nekažnjeno. Osim samog sramnog čina lomljenja i bacanja krsta sa svetog objekta, on je bio inicijator mnogih zlodela koje su Albanci radili tih godina. Ruka božja je uradila da završi ovako, da ovo bude opomena, da se sa svetinjam niko ne može igrati, da ih niko ne može tek tako skrnaviti. Ovo je opomena koje će se dobro setiti i svi Albanci kojima nekad nešto slično padne na pamet – kaže paroh Velja.

Dolaze mnogobrojna svedočanstva da je potpuno nejasno čime se bave Amerikanci u Bondstilu, poručio je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u Beogradu i time izrekao ono o čemu se na Kosovu govori upola glasa i zbog čega se, kažu upućeni, tamo čak i gubi glava.

Svoju vojnu bazu Amerikanci su sakrili gvozdenom zavesom. Unutra ulaze samo odabrani, kontrola je rigorozna, a mnogobrojni navodi da je Bondstil centar iz kog se narkotici distribuiraju po celoj Evropi, da se tamo obučavaju teroristi, regrutuju špijuni i ubice… nikad nisu argumentovano demantovani.

Lavrov je o Bondstilu govorio objašnjavajući ulogu Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. – U istom regionu, na teritoriji Srbije, na Kosovu, na osnovu odluke UN stvorena je američka baza Bondstil. Dolaze mnogobrojna svedočanstva da nije jasno čime se tamo bave naše američke kolege. Kao odgovor na te sumnje, oni nisu pozvali nikog da dođe u posetu – naveo je Lavrov, naglašavajući da su u niški kompleks pozvani predstavnici svih onih koji sumnjaju da je reč o humanitarnom centru i da se predstavnik SAD na licu mesta uverio u pravo stanje stvari.

Sagovornici Srpskog telegrafa saglasni su da Bondstil krije mnoge mračne tajne. Bivši obaveštajac srpske policije i učesnik rata na KiM Slavko Nikić kaže da je Bondstil od početka leglo kriminala u koje niko ne sme da zaviri i da je sigurno tamo isplanirana i likvidacija Olivera Ivanovića.

– Ta američka baza obučava teroriste, iz nje se trguje narkoticima, nekada i organima. Imam lična saznanja o tome. Preko Bondstila se švercuju narkotici tako što se dočekuju krijumčari iz pravca Turske, Bugarske, Makedonije i Albanije i preuzimaju se tovari koji se dalje transportuju na zapad. Nemam dilemu da iz tog zla dolazi nalog za ubistvo Ivanovića s obzirom na regrutni centar koji tamo postoji i obučava specijalce – otkriva Nikić.

Mračne tajne vojne baze

  • Čvorište za slanje narkotika ka evropskim zemljama
  • Centar za obuku terorista
  • Veliki prislušno-obaveštajni centar
  • Regrutovanje i obuka špijuna
  • Logistička baza i utočište za počinioce najtežih krivičnih dela

BEZ IKAKVE KONTROLE

Da se u Bondstilu nalazi prislušni centar, potvrđuje analitičar Miroslav Lazanski, koji se lično uverio u to. On tvrdi da ima saznanja da su pripadnici terorističke Kumanovske grupe evakuisani u tu bazu.

– Kad sam bio u Bondstilu, pre nekoliko godina, tamo je bio 525. američki izviđačko-obaveštajni bataljon, koji je došao direktno iz baze u Severnoj Karolini. Lično sam ih video i razgovarao sa njihovim komandantom. Ta jedinica se otvoreno bavi prisluškivanjem, imaju svu neophodnu opremu za radioelektronsko prisluškivanje svega – od fiksne do mobilne telefonije i svih mogućih radio-veza. Takođe, od upućenih ljudi čuo sam da se u Bondstilu sada nalaze pripadnici Kumanovske grupe – kaže Lazanski.

Haški osuđenik Veselin Šljivančanin smatra da nije samo Bondstil taj koji pravi problem državi nego i vršljanje vojnika NATO po jugu Srbije, u šta se lično uverio.

– Jasno je da je Bondstil baza u kojoj se radi sve ono što odgovara Amerikancima bez ikakve kontrole, pa ne čudi što odatle izviru najveća kriminalna dela – poručuje Šljivančanin.

Činjenice:

  • Bondstil izgrađen 1999. godine
  • U izgradnju uloženo više od 34 miliona dolara
  • Nalazi se između Uroševca i Gnjilana, na 18 kvadratnih kilometara
  • Najveći američki vojni poligon sagrađen van SAD posle Vijetnama
  • Poseduje visokotehnološki komunikacioni centar, u koji se slivaju podaci iz regiona, sa Bliskog i Srednjeg istoka
  • Ima najmoderniji pokretni sistem za komunikaciju, koji može da uspostavi vezu sa američkim trupama bilo gde u svetu
  • U bazi rade obaveštajci koji su ratovali u Avganistanu i Iraku
  • Prema nezvaničnim podacima, raspolaže sa 20 helikoptera blek hok, helikopterom apač, desetak tenkova abrams A-22
  • Baza nazvana po američkom heroju iz Vijetnamskog rata Džejmsu Liroju Bondstilu
  • Lokacija izabrana godinu dana pre početka bombardovanja SRJ, i to na zemlji koja je pripadala Srbima
  • Bazu posetili Bil Klinton, Džordž Buš, Madlen Olbrajt…
Strana 6 od 9

Preporuka za čitanje

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji