Kosovo

Kosovo (61)

Dragoljubu i Nadi Milić blizanci Srđan i Boban su poginuli na bojištu 1999. godine, a najstarijem Goranu srce je prepuklo od tuge za braćom godinu dana posle.

Na kraljevačkom novom groblju Barutana, na bregu iznad grada, leže jedan kraj drugog tri brata Milića: Srđan, Boban i Goran. Blizanci Srđan i Boban, oficiri Vojske Jugoslavije, poginuli su u razmaku od samo dve nedelje braneći rodnu grudu na Kosmetu. Najstariji Goran, diplomirani ekonomista, nije dugo nosio svoju neizmernu tugu. U zoru 13. maja 2000. godine, srce mu je prepuklo od bola.

I sada, na večnom boravištu jedan kraj drugog leže ponos i dika Nade i Dragoljuba Milića, leže sva tri njihova sina.

Stara i čestita porodica

Milići su od davnina na Kosovu i Metohiji. Gotovo dva veka žive u selu Gojbulja kraj Vučitrna. To je poznata, čestita i u tom kraju vrlo uvažavana porodica. Bilo je kroz generacije u njoj ratara i stočara, intelektualaca i ratnika, branilaca istorije i kulture Srba na kosovskim prostranstvima.

Stari Božidar, otac Dragoljubov, poslao je svog sina na školovanje. Ovaj je to završio i zaposlio se u resoru unutrašnjih poslova. Upoznao se sa Nadom, svojom budućom izabranicom, i ubrzo su sklopili brak. U Kosovskoj Mitrovici, gde je Dragoljub radio, najpre se 3. aprila 1973. godine rodio sin Goran. Sledeće godine 16. februara na svet su došli, u razmaku od samo desetak minuta, blizanci Srđan i Boban.

Dečaci su rasli i stasavali u Kos. Mitrovici. Majka Nada, ekonomista po struci, zaposlena u Skupštini opštine, lepo je odgajala svoje sinove. Stizala je i da savesno obavlja svoj posao, ali i da vaspitava i neguje svoju decu. Otac je na sinove preneo osećanje patriotizma, časti i ljubavi prema domovini. Pa je tako, u potpunoj radosti i harmoniji, živela ova ugledna i čestita srpska porodica.

Kasnije, po potrebi službe, Dragoljub je premešten u Prištinu, supruga Nada je dobila zaposlenje u “Elektrodistribuciji” i porodica Milić je tu, na Kosmetu, i dočekala ratne dane i napad NATO-a na Jugoslaviju 1999.

Putevima svojih roditelja

Rasli su i jačali sinovi Nade i Dragoljuba Milića. Najstariji Goran je pošao majčinim stopama, otišao na studije i diplomirao na ekonomskom fakultetu. Bio je odličan student, marljiv, ambiciozan i uzoran u svemu. Sportista, veseljak, omiljen u društvu. Iznad svega je voleo svoju braću blizance Srđana i Bobana.

Njih dvojica su osnovnu školu završili u Mitrovici. Išli su u jedno odeljenje, sedeli u istoj klupi, bili nestašni i veoma popularni u školi.

– Kad su završili osnovno školovanje – priča otac Dragoljub – izrazili su želju da postanu oficiri. Bio sam ponosan na njih, podržao sam ih, a podršku su dobili i od majke. I tako, našli su se u beogradskoj Vojnoj gimnaziji. Teško su ih razlikovali i drugari iz klase i nastavnici i starešine.

Vojnu gimnaziju blizanci su uspešno završili i otišli na Akademiju. Nekako u to vreme, na završnoj godini gimnazije, odlučili su da odu u dobrovoljce i pomognu borbu svoje braće u Bosni i Hercegovini. Viša vojna komanda je procenila da su dečaci još mladi, perspektivni i da treba da nastave školovanje i usavršavanje. Tako su stupili u Akademiju.

Po završenom školovanju Srđan je dospeo na Kosmet na službu u 125. brigadu Vojske Jugoslavije koja je stacionirana u KosovskoJ Mitrovici. Kasnije je stigao i Boban u 52. bataljon čete za specijalne namene vojne policije u Prištini.

Mladi i veseli ljudi

Još tokom školovanja u Vojnoj gimnaziji, a i na Akademiji, Srđan i Boban su bili veoma popularni među vršnjacima zbog svoje vesele i lepe naravi, druželjublja, a posebno zbog izuzetnih sportskih rezultata.

Bili su vrsni atletičari, skakači. Obojica gotovo dvometraši, idealno fizički građeni baš za tu atletsku disciplinu, skrenuli su na sebe pažnju atletskih stručnjaka beogradskog “Partizana”. Primili su ih u članstvo tog kluba, dodelili im stručne trenere i braća su brzo napredovala. Mlađi Boban je dospeo do preskoka od 2,15 i bio uz rame svom klupskom drugu Topiću. I Srđan je lako savlađivao visinu od dva metra i mnogo obećavao.

Tako je život Milića tekao nekim ustaljenim, normalnim tokovima. Roditelji na poslu, sinovi na svojim dužnostima. Mladi, poletni i veseli, stekli su veliki broj prijatelja, imali devojke sa kojima su se zabavljali. Albumi sva tri brata puni su fotografija iz tog perioda. Društvo, izleti, more, letovanja, sportske priredbe, proslave, đačke i studentske ljubavi.

A u vitrinama diplome sa školovanja, priznanja, sportski trofeji. Jer, Boban je bio juniorski prvak Jugoslavije 1991. godine u skoku uvis, a tu titulu je odbranio i sledeće godine na državnom prvenstvu. Kasnije, u seniorskoj konkurenciji, na prvenstvu i u Kupu Jugoslavije 1993. i 1994. osvojio je bronzane medalje. Poznati atletski radnik i njegov trener Slobodan Vojinović je izjavio da je reč o vanserijskom talentu i da stoji u istoj liniji sa Topićem i Zorićem.

Tamni oblaci nailaze

Srećan i skladan porodični život ove čestite porodice ubrzo je poljuljan iz temelja. Oblaci rata nadvijeni nad našom zemljom potpuno su pomračili i Kosovo. U rano proleće 1998. godine šiptarski teroristi su počeli da ubijaju iz zaseda i otimaju srpske vojnike i policajce. Počela su da plamte u ognju srpska sela, vodile su se teške borbe sa odmetnicima kod Bajgore, Drenice, Srbice, Prekaza i na Čičevici.

Onda je došlo do agresije NATO pakta na SRJ 1999. godine. I pogibije braće blizanaca. Najpre je poginuo Srđan. U toku borbe je dobio naređenje da nađe novi položaj za svoju bateriju haubica. Sa vozačem i još tri vojnika krenuo je vozilom na zadatak. Stotinak metara od mesta polaska njihovo vozilo je naišlo na minu. Sva tri vojnika su poginula na licu mesta, Srđan je, teško ranjen, prebačen u bolnicu u Mitrovicu, a potom na VMA. Nije vredelo.

Preminuo je 4. aprila 1999. u popodnevnim časovima. Vozač je samo lakše povređen.

– Sahranili smo ga na našem groblju u Prištini – kaže otac Dragoljub. – Bio je to za sve nas pretežak udarac Izgubili smo sina i brata kad je bio u najlepšim godinama i naša tuga je bila duboka i pregolema. Njegova smrt nas je naprosto pokosila. Uz svu tugu doživeli smo i to da je već sutradan po njegovoj sahrani NATO avijacija zasula tonama bombi to pravoslavno groblje. Grob našeg Srđana nije bio oštećen.

A dve nedelje kasnije…

Kuća Milića je postala kuća tuge. Nema više njihovog veselog i dobrog sina Srđana. Nema brata Goranovog i Bobanovog. Ne zna se kome je bilo teže, braći ili roditeljima.

Samo desetak dana kasnije dogodila se nova tragedija. Na ratnom zadatku je poginuo i drugi sin blizanac. Otad Dragoljub priča:

– Boban je dobio zadatak da tokom noći provede kroz Kosovo jedinicu od oko trista vojnika. I krenuli su iz Merdara. Oko tri sata po ponoći začula se huka neprijateljskih aviona. Ubrzo, kod mesta Voluk, između Kline i Đakovice, kolonu su napali NATO bombarderi. Boban se nalazio u borbenom oklopnom vozilu, sa jednim potpukovnikom i šestoricom vojnika. Dve rakete na toplotno navođenje urile su posred vozila. Sve je pretvoreno u oganj i pepeo. Tako je poginuo i naš sin oficir Boban Milić.

Sahranjen je na prištinskom groblju kraj sveže humke brata Srđana, na kojoj su stajali još nesveli buketi cveća. Bilo je potresno i tužno na sahrani. Kao i prvom i ovom drugom svom unuku deda po ocu 82-godišnji Božidar Milić održao je posmrtno slovo. Onako, po narodski. Poklonio se senima svojih unuka junaka gotovo ne puštajući suzu.

Srce nije izdržalo

Zajedno sa kolonom izgnanika na put ka Srbiji krenuo je i Dragoljub sa suprugom Nadom i poslednjim sinom Goranom. Stigli su u Kraljevo gde su pre nekoliko godina sagradili kuću.

– Morali smo da napustimo rodni kraj. Najteže mi je bilo, pa i svima nama, da ostavimo svoju mrtvu decu da Šiptari gaze po njima. Odlučili smo se da ih prenesemo i sahranimo na kraljevačkom novom groblju. Tako je i bilo i od 13. oktobra prošle godine leže naši junaci na Barutani.

Svoju golemu tugu skrivao je i nosio u dubini duše najstariji brat Goran. Zaposlen u kraljevačkoj carinarnici, svakoga dana, po završetku posla, odlazio je na groblje i sedeo kraj Srđanovog i Bobanovog spomenika. Skrivao je taj bol celu godinu. I nije, ipak, izdržao. U jutarnjim časovima 13. maja 2000. godine majka ga je našla mrtvog u krevetu. Srce mu je prepuklo od tuge.

Nada i Dragoljub su ostali tako sami. Sad je tužno i tiho u kući na ivici grada. Na istočnom zidu stoje tri posmrtna plakata. Vrata na sobama sinova otvorena. Kao senka, nema u bolu, nesrećna majka ih stalno obilazi. Zagleda fotografije, trofeje, stvari i odlikovanja svojih sinova. I sve u uverenju da sve to nije tako, da nisu nestali njeni sokolovi, da je to samo privid i samo ružan san koji će proći.

Ali, istina stoji gore na Barutani. Stoje tri humke braće Milića – Srđana, Bobana i Gorana.

Slavni fotograf Stiv Mek Kari je na svom Instagram profilu objavio fotografiju devojčice Milijane Vukmirović. Fotografija male Srpkinje sa ocem je snimljena na Kosovu 1989, četiri godine posle one planetarno poznate. Jedan od onih koji ga prate predložio je da bi bilo lepo pronaći fotografiju nje odrasle.

Devojčica ima sivu majicu dugih rukava i oko vrata lančić sa krstom. Pored nje stoji njen otac, kome ne vidimo lice već samo da nosi štap u rukama. Kako je u komentaru napisala jedna korisnica Instagrama: "Šteta što se ne vidi otac. Obožavam vaše slike sa Balkana. Bili ste tamo 1989. godine kada sam ja rođena u Hrvatskoj".

View this post on Instagram

Milijana Vukmirovic, a young Serbian girl with her father living in #Kosovo, Former #Yugoslavia, 1989.

A post shared by Steve McCurry (@stevemccurryofficial) on

Ima komentara da je devojčica "prelepa", a kako se navodi u jednom komentaru: "vaši portreti su veoma duboki i prepuni priča".

Stiv Mek Kari je vrhunski fotograf dokumentarne fotografije koji je posetio fascinantna mesta: Pakistan, Kambodžu, Šri Lanku, Indiju, Japan, Tibet... i uhvatio momente koji nam prikazuju u kakvim uslovima tamo ljudi žive.

Lik devojčice iz Avganistana s naslovne strane "National Geographic-a" iz 1985. godine je i dalje prepoznatljiv ljudima širom sveta.

Mek Kari je radio na priči o sovjetskoj okupaciji Avganistana i izbegličkoj krizi. U šatorima obližnjeg izbegličkog kampa Nasir Bagh bila je organizovana škola u koju je on jednog dana zašao. Nije imao često priliku da fotografiše žene, ali u šatoru su bile devojčice mlađe od 13 godina koje nisu morale da nose burku i lica su im bila otkrivena.

ŠARBAT GULA

Fotograf je brzo reagovao i snimio legendarnu fotografiju. Ime mlade Avganistanke otkriveno je tek 17 godina pošto je slika objavljena. Reč je o Šarbat Guli koja je sa svojom porodicom živela u istočnom Nangarhu kada su Sovjeti izvršili invaziju na Avganistan 1979. godine.

Mek Kari sada traži Milijanu. Moguće je da se udala i promenila prezime. Ako je nekome poznato gde se nalazi i ako je možda lično poznaje, neka nam se javi na mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli..

Čatmara je preživela dva rata, a u njoj je sve autentično i predstavlja materijalno bogatsvo Srbije

U selu Gornji Račnik kod Jagodine već 133 godine zubu vremena odoleva autentičan objekat, seoska kuća, koja je ušla i u katalog najlepših srpskih kuća. Seoska čatmara od 130 kvadrata je grandiozna, jer su sve iz tog vremena imale po tek četrdesetak kvadrata.

Ovo zdanje danas nije ruševina jer je jedan čovek, suvlasnik kuće, rešio da je sačuva tako što će se odreći letovanja i životnih luksuza.

- Mnogo sam novca u nju uložio, ali davno sam rešio da ne dopustim da propadne. Dok sam živ održavaću je. U njenim su temeljima koreni moje porodice, u njoj osećam toplinu i energiju, deo sam nje. Ona je podsetik ko sam i odakle, ona je predstavnik stare srpske kuće, spomenik - kaže Dragan Gligorijević iz Jagodine, vlasnik polovine ove čatmare.

A kuću su pre 133 godine podigla četiri brata - Aca, Aksentije, Đorđe i Antonije Kostić.

Aca je bio prvi školovani čovek u selu i komandant uprave u selu Bagrdan za vreme Prvog svetskog rata. Kostići su bili imućni. Imali su mnogo ovaca, zemlje, mnogo para, čak 20 slugu. Nakon ženidbi, braća napraviše na svom imanju četiri kuće, ali je ova koja je glavni junak priče bila najlepša. I ko će je dobiti? Priča se da je odluka donešena izvlačenjem drvaca. Pripala je Aci.

- Kuća je pravljena od blata, slame, drveta i kamena. Krovne grede stare su koliko i kuća. Pravljene su od srčevine, to je srednji deo, srce hrastovog drveta, najkvalitetniji deo stabla. Deda mi je pričao da su grede, duge po 13 metara, iz planine dovožene duplim zaprežnim kolima. Podrum je građen od kamena, sa sobicom u kojoj se čuvalo voće i povrće i burad za rakiju. Doksat je autentičan i služio je da se po dolasku iz njive na njemu sedi, odmara i večera. Kuća je oslikana 1891. godine, i tu ništa nije menjano, te boje opstaju do danas - objašnjava Dragan Gligorijević.

A u njoj - velika slavska soba, s autentičnim, oslikanim krevetima, klupama, velikim stolom i kubetom, spavaća soba, dnevni boravak s ognjištem, sofrom, tronošcima. Dragan kaže da je 90 odsto nameštaja i razne opreme za kuhinju, te alata, iz tog vremena. Da su to stvari koje su upotrebljavali njegovi preci. U kući su sačuvane i kadice, drvena korita, češagije, grnčarija, ramovi za tkanje.

Sve ovo postoji i danas jer je Dragan Gligorijević rešio da spasi kuću, istoriju, sećanje na pretke.

- Vidite, nekada čovek bira pun novčanik ili puno srce. Ja sam izabrao ovo drugo. Uložio sam u kuću prvi put oko 2.000 maraka, pa godinama po par stotina evra. Oko 2002. godine bila je muzejski sređena. Uspeo sam tada da nađem majstora koji zna da radi s blatom i koji je sredio zidove, te ćeramidu da popravim krov. Ofarbao sam stolariju. Ipak je propala vremenom, moram da zamenim čitav krov, stavim nove grede, prepokrijem ćeramidom koju nabavljam godinama, što je investicija "teška" jedno 2.000 evra. Ali, ne mogu da je pustim da propadne. Dolazim u nju vikedima, samo da radim, nikada ne odmaram, ali ne mogu da dopustim da postane zgarište. Ona je ono što ću ostaviti za sobom, kao moji preci - trudi se da objasni Gligorijević kome je ova kuća "sa majčine strane".

A onaj Aca Kostić, što je kuću lepoticu dobio izvlačenjem drvaca, imao je tri ćerke. Jednu je udao za Stojanovića, prizetka iz obližnjeg sela Vojska. Tako je kuću nasledio ujak Dragana Gligorijevića, koji je u čast gazda Ace prezime Stojanović promenio u Kostić. U znak zahvalnosti zbog brige o kući, Draganu je ujak prepisao pola ovog zdanja.

- Naše seoske kuće postaju zgarišta, ali moja neće. Zaboravljamo ko smo i odakle smo, ali moja ćerka Nikolina neće. Ne mogu da dajem novac obilazeći svetske znamenitosti, a moju da pustim da propadne - zaključuje Dragan Gligorijević uz napomenu da je njegova kuća preživela dva rata.

On kaže da je Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda ovu kuću uvrstio u katalog najlepših srpskih kuća.

Pre 19 godina u reonu Drenice u selu Donje Prekaze srpske snage bezbednosti napale su pripadnike jedinice OVK i ubile njihovog lidera Adema Jašarija. Tako je počeo krvavi rat na Kosovu i Metohiji posle kog je usledilo bombardovanje SRJ i masovan egzodus Srba iz južne srpske pokrajine!

U ranu zoru 5. marta, 1998. godine, grupa albanskih terorista napala je policijsku patrolu u selu Lauša. U tom napadu ranjena su dva policajca nakon čega policija kreće u poteru ka Donjem i Gornjem Prekazu u reonu Drenice. Ovim je počeo rat na Kosovu i Metohiji.

Sutradan, 6. marta u okviru kontranapada srpske policije napadnuta je mahala u selu Donje Prekaze u kojoj se nalazilo sedište terorističke grupe Jašari. Tokom akcije policije ubijeni su lider OVK Adem Jašari, njegov brat Hamez Jašari kao i većina pripadnika terorističke grupe.

Ovo nije bio prvi sukob terorističke grupe Adema Jašarija i srpskih snaga bezbednosti.

Prvi put je Adem Jašari opkoljen u selu Prekazu 30. decembra 1991. godine od strane pripadnika službe Državne bezbednosti. Razlog su bile Jašarijeve aktivne veze sa albanskim vojnim sektorom i njegovi česti boravci U Albaniji zarad obavljanja treninga i obuke za terorističke akcije.

Tada je uspeo da se izvuče iz obruča nakon čega su usledile akcije i napadi na srpsku policiju. Ta grupa je bila glavni nosilac terorizma na Kosovu i Metohiji od 1992. do 1997. godine i imali su direktnu pomoć i podršku vlasti u Albaniji.

Teroristi Jašarijeve grupe s početka su napadali poput kačaka i balista. Iz zaseda i kada bi bili znatno brojniji, a kasnije su su počeli da koriste savremenije terorističke metode. Zbog toga su u Okružnom sudu u Prištini na po 20 godina zatvora osuđeni Adem Jašari i njegova grupa, a na 10 godina je osuđen i Hašim Tači.

Bitka je neprekidno trajala 67 dana, tokom kojih se po srpskoj vojsci tuklo sa svih strana, ali OVK nije uspeo da dublje prodre na Kosmet

- U glavi mi je stalno jedan detalj. Negde iznad Mališeva sreli smo vojnu jedinicu, stali su tu da se pregrupišu. Jedan vojnik, plavokos, prljav, namazan vojničkim bojama, seda na oružje koje su vukli i stavlja pored sebe kasetofon. Ubacuje kasetu sa trubačima dok gore bundaju avioni, okreće se ka meni, diže tri prsta i kaže: "Sve je ovo za Srbiju". Svi su tako razmišljali, niko se nije pitao zbog čega je tamo, znali su, branila se Srbija - priča Milovan Drecun, danas poslanik, a te 1999. godine jedini novinar koji je izveštavao o nadljudskoj borbi srpske vojske pred daleko nadmoćnijim eprijateljem na Košarama.

Na Veliki petak, 9. aprila 1999. rano ujutru, oko 1.500 pripadnika OVK je uz podršku albanske artiljerije i NATO avijacije napalo rejon karaule Košarena frontu širine nekoliko kilometara.

U tom trenutku Košare je branilo samo 110 mahom golobradih mladića, od oko 19-20 godina, na redovnom služenju vojnog roka, a jedan deo njih je tek proslavio punoletstvo.

Bitka je neprekidno trajala 67 dana, tokom kojih se po srpskoj vojsci tuklo svim raspoloživim sredstvima, i iako je na kraju OVK zauzeo karaulu, nije uspeo dublje da prodre na Kosovo i Metohiju, što je bio osnovni cilj napada.

- Bilo je izuzetno dramatično, borbe su bile teške i žestoke, napadi brutalni i krvavi. Šuma je bila toliko gusta da neprijatelja niste mogli da uočite ni kada vam se približi na deset metara. NATO je konstantno bombardovao , artiljerija je tukla dan i noć, teroristi pretili - priseća se Drecun za Srpski Telegraf.

Kako kažu mnogi stručnjaci, najveći problem je bio što se karaula nalazi na takvom položaju, da je neodbranjiva.

Drecun smatra takođe da je ova bitka bila presudna za ishod rata na Kosovu 1999. godine.

default

Kada je prišao pilotu i pitao ga šta to govori, ovaj mu se nasmejao u facu. Tada ga je, kako kaže, nokautirao

Prošlog četvrtka region je obišla vest kako je Rade Stančić iz Loznice, nasred Ciriha nokautirao engleskog pilota jer se hvalio da je učestvovao u NATO bombardovanju Srbije 1999. godine.

Kako kaže ovaj čovek, kada je čuo da je čovek rekao da su nas "malo pobili i da je trebalo još, jer se ne razlikuejmo od svinja", pao mu je mrak na oči.

Kada je prišao pilotu i pitao ga šta to govori, ovaj mu se nasmejao u facu. Tada ga je, kako kaže, nokautirao.

- Sećam se da sam mu najpre rekao da je "rupa od dupeta", što je u Švajcarskoj najteža uvreda, a onda sam mu i na srpskom opsovao sve po spisku. Setio sam se male Milice Rakić, i rekao tom skotu da ustane, pa ga noukautirao klasičnim krođeom. Onda sam dohvatio posudu sa šećerom i njom ga posekao po licu - priča Stančić, koji je tokom proteklog vikenda došao u Beograd.

U Srbiju je došao zbog izbora, ali i da vidi kako će se drama odvijati. Za sada ga pilot nije tužio, ali to ništa ne znači, jer Britanac ima pravo da tužbu podigne za do 30 dana.

- Ako me tuži, postoji više odpcija, od novlane kazne, do odgovaranja za pokušaj ubistva.

default

Nora je tehnološki najnaprednija i u svojoj kategoriji spada međi tri ili pet najboljih na svetu. Nora će sigurno mnogo značiti Vojsci Srbije i verujemo da će pokazati kao odlično sredstvo

Opitni centar Vojske Srbije počinje u aprilu testiranje jednog od najtraženijih proizvoda kompanije Jugoimport SDPR. Ukoliko testiranje protekne u skladu sa očekivanjima samohodna haubica Nora uskoro će ući u redovnu upotrebu Vojske Srbije. Očekivanja od proizvodnje i isporuke savremene haubice su velika. Ona bi trebala da modernizuje artiljerijske jedinice Vojske Srbije, s obzirom da su Hrvatima isporučene prve dve nemačke samohodne haubice PzH2000.

Načelnik uprave za odbrambene tehnologije Ministarstva odbrane Srbije general-major Bojan Zrnić potvrdio je da Nora u aprilu ide na testiranja, a da će verovatno do kraja godine ući u sastav oružja Vojske Srbije.

- Nora da kraja aprila ide na ispitivanje u Opitni centar Vojske Srbije. Očekujemo da će biti u upotrebi za snage Vojske Srbije već krajem godine. Srpska vojska već koristi nekoliko drugih sistema koje je napravila domaća vojna industrija i na njih se u potpunosti oslanja – kaže Zrnić

On napominje da je samohodna haubica Nora među najboljim svetskim sistemima u svojoj kategoriji.

- Nije bez razloga Nora među najtraženijim proizvodima Jugoimporta SDPR. Ona je tehnološki najnaprednija i u svojoj kategoriji spada međi tri ili pet najboljih na svetu. Nora će sigurno mnogo značiti Vojsci Srbije i verujemo da će pokazati kao odlično sredstvo – naglašava Zrnić.

Aleksandar Lijaković, pomoćnik direktora Jugimport SDPR, ističe da je Nora jedan od najtraženijih proizvoda ove srpske kompanije.

- Srpska vojska industrija uvek je najviše prodavala metkove. Međutim, poslednjih godina sa vozilima Miloš i Lazar 3 napravili smo prodor na drugih tržištima. Nora je bila hit Sajma naoružanja u Abu Dabiju ove godine i bez sumnje spada u naše najtraženije proizvode.

"Nora" će biti i srpski pandan haubicama "pancer 2000", nemačke proizvodnje, koje je prošle godine nabavila Hrvatska. Posle više od dve godine od potpisivanja ugovora hrvatskog i nemačkog ministarstva odbrane, Zagrebu su isporučene prve dve samohodne haubice PzH2000. Do kraja 2017. stići će i preostalih 14, preneo je portal Večernjeg lista.

To je, međutim, samo deo modernizacije hrvatskih oružanih snaga, koje prete da poremete ravnotežu u regionu, na šta Srbija sprema odlučan odgovor.

Svi oni koje zanima kako uživo izgleda Nora, imaće priliku da ovu modernu haubicu vide na Sajmu naoružanja i vojne opreme "Partner 2017" od 27. do 30. juna na Beogradskom sajmu (poslednji dan je slobodan za posetioce, a prva tri samo za poslovne partnere).

Podsetimo, na sajmu IDEX 2017 u Abu Dabiju, premijerno su prikazana četiri nova proizvoda odbrambene industrije Srbije, koji su izazvali veliko interesovanje.

default

Video srednjoškolke koja peva numeru "Sini jarko sunce sa Kosova" za vreme školskog odmora, za kratko vreme od kada je objavljen pogledalo je na desetine hiljada ljudi.

Ime tinejdžerke koja izvodi etno pesmu sa kosovskim motivom je nepoznato, kao i škola koju pohađa, ali to nije umanjilo količino pozitivnih komentara na njen glas, stas i prirodnu lepotu.

- "Svaka čast, branićemo naše sprsko Kosovo daće Bog! Sestro srpska", "Bog Ti pomogao i sve ti srećno bilo, naša Srpkinjo", "Božanstven glas imaš lepotice. Živa i zdrava bila", " Ja plakao dok sam slušao pesmu" - neki su od komentara na račun devojke sa anđeoskim glasom.

Prilažemo vam i reči pesme da možete u potpunosti da uživate u njenoj izvedbi:

Sini jarko sunce sa Kosova.

Ne damo te, zemljo Dušanova.

Ne damo te, zemljo

Nemanjića, Obilića,

braće Jugovića.

Svi će Srbi kao Jugovići

za krst časni na Kosovo ići,

Da odbrane zemlju blagodatnu

Za krst časni i slobodu zlatnu!

Od Kruševca, Prizrena, Cetinja,

Dubrovnika, Knina, Nevesinja,

sa Avale, Lovćena i Šare,

kliče Srpstvo, ustani, Lazare

Dok je Peći i dok je Dečana,

Gračanice i Gazimestana,

Ne damo te, vaskrslo Kosovo

najsvetije polje Srbinovo!

Video pogledajte ovde:

s

default

Ramuš Haradinaj je sadašnji premijer tzv. Republike Kosovo, ali je on i bivši vođa terorističke organizacije OVK. Haradinaj je bio optužen pred tribunalom u Hagu za ratne zločine na Kosovu i Metohiji, zločine protiv čovečnosti. Bio je jedan od organizatora nasilja i etničkog čišćenja Srba u organizovanom pogromu Srba od 17. do 19. marta 2004. godine. Mnogo godina kasnije, pismo u ime dečaka Milovana, samo jednog od svedoka Haradinajevih zločina, napisao je novinar Mihajlo Medenica.

Pismo prenosimo u celosti sa portala in4s.net.

"Dragi čika Ramuše, zovem se Milovan, dete sam iz enklave i uskoro punim 18 godina, taman onoliko koliko je i prošlo otkad si nekuda odveo tatu iz sela, valjda da ti nešto pomogne, žurilo ti se pa si ga udarao da požuri i on, a on je pokušavao da se nasmeje da mama i ja ne brinemo, ali bi mu krv potekla iz usta čim ih otvori pa nisam smeo da gledam, bilo me je strah.

Valjda je i njega bio strah, ni on nije smeo da gleda, ili nije mogao, oči su mu bile čudne, velike, ogromne, a zatvorene. I iz njih je tekla krv, ali tata se ne plaši krvi, hteo je da se nasmeje pokušavajući da pogleda u mamu i mene, ali...

Malo sam, priznajem, bio ljut na njega - nikada ne bi otišao bez pozdrava, ali tog dana jeste, a baš je bio lep dan, obećao je da ćemo se igrati s loptom čim završi nešto na njivi, a onda si došao ti i odveo ga, a on ni da mahne ili da kaže nešto onom čiki što što me je udario pesnicom u glavu, pa valjda ljut što sam se rasplakao, šutirao i udarao o onu divnu staru krušku pred kućom dok sve nije postalo mrak.

Bila je to zaista prelepa kruška, moje omiljeno drvo, tata je okačio i ljuljašku o nju, a one čike što su došle s tobom - mamu, golu i krvavu…

Ne znam šta joj se dogodilo, sve je postalo mrak, čuo sam samo kako zbog nečeg vrišti i moli da joj ne rade, pa smeh tvojih drugara, šamare, udarce, neke bezobrazne reči koje danas znam šta znače, pa opet njen vrisak, toliko jak i strašan da sam znao da je nešto jako boli, a onda tišina!

Ja sam krišom gledao na jedno oko, ono što mi je manje bilo krvavo, video sam kako izlaze iz kuće, zakopčavaju pantalone, smeju se, ubadaju noževima mog Blekija koji je lajao na lancu i vade nešto iz njega bacajući svud po dvorištu…

Bleki više nije lajao, umorio se valjda, samo je ležao i gledao u mene, ali nikako da mahne repom ili bar trepne… Opet su me šutirali tvoji drugovi, čika Ramuše. Baš jako, a jedan me je ubo nožem u nogu i povukao sve do vrha butine, kao da ne zna da decu to boli?!

Ti si se vratio bez tate, ušao si u kuću, sigurno da proveriš kako je mama, pa je opet vrisnula do neba i više se ničega ne sećam…

Lažem te, izvini, čika Ramuše, sećam se da sam opet otvorio oko, jedva, ali sam ga malo otvorio i bio ljut na mamu i tatu što nisu tu da mi pomognu da ustanem, kao uvek kad bih pao…

Kuća je gorela, baš jako, skoro da ništa nije ostalo od nje, a zaboravio sam da iznesem igračke iz sobe i pižamicu, mama će se naljutiti ako je ne obučem pred spavanje.

Ne znam zašto, ali mama nije bila ljuta ni zbog čega, samo krvava, modra i gola, onako vezanih ruku za granu kruške i glave pale na drugu stranu, nisam mogao da joj vidim lice, da joj pokažem da sam pao i da dođe da me podigne…

Samo je ćutala, a ja sam plakao, ali sam ipak bio hrabar i puzao sam sve do nje, kroz ono što su izvadili iz Blekija i blato da dođe do mame.

Nisam mogao da ustanem inače bih stigao brže, jako me je bolela noga, ona što mi je čika isekao…

U stvari, sve me je bolelo, ja sam bio jako mali, znaš, pa dete mnogo boli kad ga jako šutiraju, udaraju glavu o drvo, iseku uvo…

To se deci ne radi ni kad su najviše bezobrazna, a ja nisam bio, evo pitaj mamu, rekle su mi komšije da je negde morala da otputuje, ali će se vratiti.

Nije već 18 godina, a ja još čekam, ljut, i ona je otišla, a nije me zagrlila i poljubila…

Znaš li koliko mi je zagrljaja i poljubaca ostala dužna, sve brojim i čekam da joj kažem kada se vrati, a tad i ti možeš da je pitaš da li sam nekada bio bezobrazno dete da me onako tuku tvoji drugari dok si ti bio u našoj kući.

Tata se vratio! Posle sedam godina je došao kući, baš na dan kada sam polazio u školu, a neka deca me gađala kamenjem i razbila glavu, a ja sam ih slagao da ću ih reći mami i tati, ali su se samo smejali…

Tata je došao, da, ali mi nisu dali da ga vidim, mada ja mislim da to i nije bio moj tata, jer moj tata je imao i glavu i noge i obe ruke, a ne kao ovaj čika što su ga doneli u nekom ćebetu, ništa nije imao od toga…

Zakopali su ga u jednu rupu blizu one divne kruške, a meni su zavili glavu i odveli me kod komšija, oni žive odmah do žice, valjda da ne smetam dok to urade, pa sam čekao čitav dan, tu sam i prespavao, ali tata nije došao, iako su mi rekli da su i on i mama uvek tu sa mnom, a nisu!

Valjda bih ih video da jesu, mada nekad osetim kao da me mama zagrli i poljubi, onako kako je uvek radila, najnežnije na svetu, ali se okrenem, potrčim, zovem je, no…

Nisam smeo dalje od one žice, inače bih je možda stigao, sigurno je otišla u vinograde…

A, nisam ti rekao da su me ubili onog dana kada su odveli tatu i obesili mamu? Da, umro sam kad si mi ono stao kolenom na grudi i valjda slučajno prerezao vrat…

Umro sam gledajući na ono jedno oko mamu, golu, krvavu i modru, ona nije gledala u mene…

Da sam živ, sad bih napunio 18 godina, ali nema veze, ionako su mi sve igračke izgorele u kući, s čim bih se igrao čekajući da se mama i tata vrate.

Zovem se Milovan, čika Ramuše, lepo piše na spomeniku, imao sam godinu dana kada si došao u naše selo da odvedeš tatu da ti nešto pomogne"

Miloš Pavlica, nekadašnji borac sa Košara, u emotivnoj i potresnoj ispovesti govori o borbama na Kosovu, Albancima, zločinima Ramuša Haradinaja, Arkanovim tigrovima.

On je u intervjuu za Balkan info ispričao šta se sve dešavalo u južnoj srpskoj pokrajini tokom rata.

- Mi smo obezbeđivali put od Podujeva do Prištine. U Podujevu je napadnuta policija. Mi odmah dobijemo uzbunu i idemo u transportere. Bili su ukopani, imali su bedeme. E sad srećom naši transporteri mogu da izdrže paljbu iz automatskih pušaka.

- Ali odjednom jedan uzima zolju i on nas pogađa ali srećom ona se odbija od našeg vozila. I tad smo bukvalno pobegli iz Podujeva... To je bio početak 1999.

- Mi smo obezbeđivali put od Podujeva do Prištine. U Podujevu je napadnuta policija. Mi odmah dobijemo uzbunu i idemo u transportere. Bili su ukopani, imali su bedeme. E sad srećom naši transporteri mogu da izdrže paljbu iz automatskih pušaka.

- Ali odjednom jedan uzima zolju i on nas pogađa ali srećom ona se odbija od našeg vozila. I tad smo bukvalno pobegli iz Podujeva... To je bio početak 1999.

- Mi nismo želeli rat. Bili smo mladi. Mi smo bili sportisti normalni momci. Bili smo stalno na terenu i mnogo ti znači kad ti neko iznese kafu.

- Bio sam svedok gde ležimo kod doktora, tu ja tu Albanac. Čekamo na vađanje gelera i njega prvog primaju iako je član OVK jer je teže ranjen. Niko ga nije dirao. Mi smo Albanskoj deci davali da jedu govedinu da ne bi jeli svinjetinu. Eto toliko smo pazili. Oni gladni u nekim zbegovima...

- Holbruka sam jednom ili dva puta video. Viđao sam i Lilića. Holbruk je isto jedno zlo ali manje od Vokera. Po selima sa Albancima - ima onih koji su vraćali oružje, bilo je onih koji su voleli Srbiju i koji su Boga molili samo da ne bude ništa.

- Albanaca u mojoj jedinici nije bilo. Imali smo jednog dečka koji je sa Kosova. I kad smo se povlačili i kad smo ga ostavljali, ja sam se osećao kao govno. I gore od toga. Dečko je ostao, dali su mu municiju i automatsku pušku.

- Rekli smo mu da može sa nama al on reče kako mu je tu porodica.

- Bila je gomila vrana ispred naše kasarne. Sve vrane sa Kosova polja dođu ispred naše kasarne. I moj kum kaže da ovo neće biti dobro. I naša kasarna bi pogođena u bombardovanju.

- To bombardovanje na Kosovu... Bombama su bukvalno preorali zemlju. Idem putem i samo čujem tomahavk leti. Kako ide put tako ona prati. I samo kad se poklopi slika ona se sa dve tone spusti. I eto...

- Vidim ja ide tomahavk sa padobranom i ja se poradovao da su nam braća Rusi poslali S-300. Ja srećan a ovaj jedan me uvuče da me skloni... I krene ko milijardu petardi da pršti. Tako puca ona kasetna bomba...

- Bilo nas je 9 u jednom momentu. Njih jedno 15 nas je navuklo i onda su nas okružili i krenuli minobacačima da nas tuku. I tu sam bio pogođen...

- Jedan se terorista predao. Govorio je da je katolik i da je bolje da ga mi ubijemo jer će mu ovi iz OVK pobiti sve... I njega i celu porodicu i još će biti izdajnik.

- Nije moglo da se desi da OVK zarobi nekog našeg. Verujem da bi svaki pre izvršio samoubistvo nego dozvolio da ga zarobe. Jednog smo našeg spasli iz Petog bataljona... On je bio potpuno ukočen... Video je valjda kako su ovi iz OVK drali jednog našeg vodnika.

- Viđao sam Legiju na Kosovu. Viđao sam ga u Peći... Ali Crvene beretke su mislim odmah otišle za Beograd kad je počeo rat. Posle su došli Arkanovi tigrovi. Arkana nisam video.

- Arkanovi tigrovi su došli sa planom da odmah odu. Ništa nisu uradili. Napravili malo neku buku ali to nama nije ni trebalo na Kosovu. Dobro je što nisu bili... Ponese ljude svašta.

- Bio sam ubeđen da ću uhvatiti Haradinaja. Njega je neko sklonio. On nama nije mogao da pobegne... Video sam ga na snajperu jednom prilikom. Oni su bili gonjeni do Suve reke...A kako su se ti glavni izvukli ne znam... Haradinaj je učestvovao sigurno na Jablanici u borbama. Na Jablanici je bilo dosta nezgodno jer ih je NATO podržavao. Inače Haradinaj i ta ekipa su monstrumi.

- Jel vi znate šta je on radio? Haradinaj uđe u kuću, puca detetu u glavu, odseče mu glavu a onda je baci majci pred noge. To se zna, za to ima dokaza. Jel to može normalan čovek?

Strana 1 od 5

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top