Kosovo

Kosovo (78)

U požaru je stan uništen, a na garavom zidu netaknute su visile ikone Jovana Krstitelja, Isusa Hrista, Majke Božje, Svetog Save i Uspenja Presvete Bogorodice

Izgorele grede i rogovi, popadao plafon, spaljen nameštaj i sve pokućstvo, svuda garež i pepeo, zgarište... Samo ikone na zidu - netaknute! Kao da stan nije ni goreo, kao da požara nije ni bilo!

- Kad smo se posle požara vratili u stan, a sve se još dimilo, žar na sve strane, bez reči smo ostali pred prizorom u dnevnoj sobi. Svuda okolo sve crno, sve izgorelo, samo ikone na garavom zidu nedirnute! Stali smo pred tom slikom i suze su same krenule. Zagrlili smo se, plakali i krstili se pred ikonama i jedno smo znali - nije nas Bog ostavio, ima nade za nas, obnovićemo mi naš stan i ponovo u njemu živeti - pričao je juče pred ikonama Dušan Savić (59) iz Srebrenice.

On, njegova supruga Dostana (53) i ćerka Jelena (19) pre tri dana su ostali bez ičega. Izgoreo je nameštaj, pokućstvo, dokumenta... Spasli su samo ono odeće što je bilo na njima.

- Taj trenutak, povratak u stan, i tu sliku, prizor ikona na zidu, netaknutih u svom onom garežu i pepelu, pamtiću dok sam živa, i tu radost koju smo doživeli kad smo videli da je ikona naše krsne slave Svetog Jovana Krstitelja ostala čitava, da su ikone Isusa Hrista, Majke Božje, Svetog Save, Uspenja Presvete Bogorodice takođe čitave - kaže Dušanova supruga Dostana.

Vrelina je uništila i istopila podove, padao je malter s plafona...

- Kako su ikone ostale, prosto je neobjašnjivo, mogu samo da kažem da je ovo Božje davanje, drugog objašnjenja nemam - veli Dušan.

Savićima je u Srebrenici izgoreo stan koji su kupili i u koji su se uselili nakon što su napustili svoj stan u Lukavcu kod Tuzle. Imali su i kuću na planini Ozren. U Srebrenicu su stigli sa dve torbe i dvoje dece u rukama...

- Ima tu neke simbolike, nade, vere... Ikone su nekim Božjim promislom ostale sačuvane, čitave, netaknute, i one nam sada daju snagu i nadu da ćemo opet uspeti. Treći put u životu krećemo iznova i nema druge nego da se borimo - naglašava Dušan.

Odmah posle požara Saviće je posetio gradonačelnik Srebrenice Mladen Grujičić i obećao pomoć u obnovi.

- Sanjam povratak u stan, daće bog, pomoći će dobri ljudi, a i mi koliko možemo, a ikone ću staviti na ovaj isti zid, da nas podsećaju i na ovaj težak trenutak, ali i na radost koju smo doživeli kad smo ih videli netaknute - zaključuje Savić.

default

Lozničanin Rade Stančić juče ujutru u jednom ciriškom kafiću pretukao je engleskog pilota koji se društvu u kafani hvalio kako je bombardovao Srbiju 1999. godine!

Nakon što ga je dobro naučio pameti, Stančić mu je rekao: "Od sada kad god se pogledaš u ogledalo, setićeš se Srba koje si ubijao!"

Ubrzo nakon toga, Stančić je napustio Švajcarsku. Rade je sa prijateljem sedeo za stolom i razgovarao.

- Englez je za susednim stolom bio sa jednim lokalnim političarem, a u jednom trenutku mu je kazao da je bio vojni pilot i kako je sa ponosom pričao da je bombardovao "je*ene Srbe". U tom trenutku Rade i njegov drugar su prestali da pričaju, jer mu se učinilo da Englez pored njega pominje Srbe i 1999. godinu. Pre toga su bili nasmejani jer su dogovarali posetu nekih srpkih pevača u Švajcarsku. Rade je zaćutao kad je čuo šta Englez priča i načuljio uši - priča izvor iz Ciriha.

Zatim je Stančić ustao i krenuo ka Englezu i njegovom prijatelju.

- Lepo mu se obratio, ljubazno. Izvinio se i rekao da je slučajno čuo priču o bombardovanju Srbije. Kada je Englez potvrdio, Rade mu je rekao da će dobro zapamtiti Srbe. Počeo je da ga udara šakama, a zatim je zgrabio staklenu posudu za šećer, pa je i njom udario Britanca. Bivši pilot je bio sav krvav, a njegov prijatelj je prizor gledao u šoku - kaže očevidac.

Avijatičar NATO pakta je, prema njegovim rečima, zapomagao i urlao od bolova, ali niko u kafiću nije smeo da se umeša u tuču.

- Tad mu je Rade rekao: "Kad god se budeš pogledao u ogledalo, setićeš se svih Srba i nedužne dece koju si pobio" - navodi sagovornik.

Nakon toga Stančić je izašao iz kafića i pobegao. Informer nezvanično saznaje da je odmah potom napustio Švajcarsku. Englez je sa brojnim podlivima i rasekotinama završio u bolnici.

default

Tokom 78 dana akcije pod nazivom "Milosrdni anđeo", u kojoj je učestvovalo 19 zemalja, poginulo je više od 1.000 ljudi, a nekoliko hiljada je ranjeno. Teško su oštećeni vojni i civilni objekti, a šteta je procenjena na oko 30 milijardi dolara.

Istog dana u 19:30 časova Vlada SR Jugoslavije proglasila je ratno stanje, a odluku je obrazložio lično predsednik SRJ Slobodan Milošević u Dnevniku 2 na RTS-u!

U bombardovanjima, koja su bez prekida trajala 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture…

Napad na Srbiju, odnosno SRJ, izvršen je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je bio presedan. Naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana.

Klark je kasnije, u knjizi “Moderno ratovanje”, napisao da je planiranje vazdušne operacije NATO protiv SRJ “sredinom juna 1998. već uveliko bilo u toku” i da je završeno krajem avgusta te godine.

ČUVENI GOVOR SLOBODANA MILOŠEVIĆA POGLEDAJTE OVDE:

 

Zabranili su mi da upozoravam ljude kako da se zaštite od toksičnih materija ispuštenih u vazduh i vodu, ističe čovek koji je bio načelnik Centra za obaveštavanje 1999.

Tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine Miloševićeva vlast je svesno trovala građane zabranjujući mi da ih upozorim kako da se zaštite od otrovnih materija ispuštanih u vazduh i vodu, otkriva za Kurir Avram Izrael, načelnik Centra za obaveštavanje tokom agresije Alijanse.

- Kad su pogodili upravnu zgradu „Prve iskre“ u Bariču, u panici i strahu da NATO ne pogodi rezervoare sa fluorovodoničnom kiselinom, u tajnosti je sprovedeno istakanje 100 tona te kiseline u Savu! Kad uzmete šaku toga i stavite u vodu, dobijete kreč, a zamislite kad stavite 100 tona u Savu iznad izvorišta. A vodu smo pili sve vreme! - priča Izrael:

- Sakriveno je to da je iz bombardovane trafostanice na Bežanijskoj kosi u vazduh isparilo toksično ulje piralen, koje je kancerogeno. Ljudi su to udisali, a oni nisu dali da ih upozorim kako da se zaštite. Ostalo je tajna i da su posle bombardovanja energane u Rafineriji u Pančevu, zbog straha od eksplozije koja bi imala jačinu nuklearne bombe od 10 kilotona, ispustili toksičnu materiju vinil-monomer. Usled visoke temperature, vinil-monomer se vinuo u nebo i na velikoj visini kondenzovao u toksične čestice, koje su se nošene vetrom raširile po Srbiji i susednim državama i zatrovale zemljište.

Izrael dodaje da je zbog toga što se borio da govori istinu trpeo neviđene pritiske ljudi iz tadašnje vlasti.

- Nakon upozorenja Beograđanima da se zaštite od sumpornog oblaka koji se približavao posle bombardovanja skladišta raketnog goriva u Lipovačkoj šumi, tadašnja ministarka zdravlja Leposava Milićević me je optužila da pravim paniku. Bio sam i na dnevnom redu sednice Vlade Srbije. Dežurni u SPS su zvali čelnike grada i preko njih vršili pritisak na mene šta smem da kažem kad se nešto desi u Beogradu.

Posebno ističe ulogu Uroša Šuvakovića.

- Šuvaković je bio državni cenzor u ime SPS zadužen za televiziju Studio B, koja je služila za obaveštavanje javnosti u slučaju vanrednih situacija i ratnih dejstava. Hteo je da zabrani moje direktno uključivanje iz Centra za obaveštavanje preko Studija B. Rekao mi je da k*njam i odajem vojne tajne i zahtevao da se snimi to što imam da kažem, pa da onda on presluša i odobri samo ono što smatra da treba da se kaže. Odbio sam i nisam hteo da se oglašavam, pa Beograđani nisu obaveštavani o nailasku i prestanku opasnosti. Posle razgovora sa Vukom Draškovićem, koji je tada bio potpredsednik Vlade, Studio B je ponovo bio slobodan za obaveštavanje građana o opasnosti - kaže Izrael.

default

Da nije bilo intervencije Britanije, Francuske i Rusije 1913. godine, Kosovo bi bilo dodeljeno Albaniji, u doba kada je ta zemlja diplomatski priznata

Kneževina Srbija (ime za vreme postojanja Knjažestvo Srbija) je postojala u periodu od 1815. do 1882. godine. Nastala je posle Drugog srpskog ustanka i postojala sve dok 1882. godine nije proglašena u Kraljevinu Srbiju.

Kraljevina Srbija je priznata kao država nakon Berlinskog kongresa 1878. godine. Međunarodno priznanje odnosilo se na trenutne granice Srbije koje vidimo na karti iz 1878. godine.

Na toj karti nema Kosova i Metohije. Da nije bilo intervencije Britanije, Francuske i Rusije 1913. godine, Kosovo bi bilo dodeljeno Albaniji, u doba kada je ta zemlja diplomatski priznata. Ali Albanija, koja je proglasila svoju nezavisnost od osmanske Turske tek 1912., bila je smatrana „klijentom“ Austrougarske i Italije, a ostale velike sile željele su da prijatelji njihovih suparnika budu mali.

Britanija, Francuska i Rusija su zato ustanovile Konferenciju ambasadora, koja je 29. jula 1913. priznala Albaniju sa smanjenim granica.

Kosovo i deo Metohije (uključujući Prizren), uprkos većinskom albanskom stanovništvu, bili su predati Srbiji, prijatelju Francuske, Rusije i Engleske, dok je Crna Gora (drugi prijatelj Rusije) dobila Peć i Đakovicu. Na taj način je veto velikih sila na pravo Kosova za nacionalno samoodredeljenje posejao seme svih problema koji su se naknadno pojavili, tvrde neki istorijski izvori.

U periodu od 1815. do 1882. godine su se oko vlasti nadmetale i smenile dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović - Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i knez Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka i osnivač Kneževine Srbije.

Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vrednosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadašnja osmanska provincija bilo je i proglašenje kraljevine Srbije 1882. godine.

Administrativna podela Kneževine Srbije koja je počela da se postepeno sprovodi odmah posle formiranja Kneževine Srbije 1815. godine mimo ustaljenih administrativne podela na ejalete kakva je bila prisutna na ostalim teritorijama Osmanskog carstva koji nisu imale autonomiju, ali ipak po uzoru na dotadašnju osmanlijsku administrativnu podelu. Kneževina Srbija je sve do Berlinskog kongresa 1878. godine bila u sastavu Osmanskog carstva.

Po okončanju Drugog srpskog ustanka, knez Miloš Obrenović se opredelio za stvaranje i jačanje srpske državnosti diplomatskim metodama i postepeno osvajanje državnih ovlašćenja od Osmanskog carstva. Period od 1815. do 1833. godine obeležen je stvaranjem organa vlasti Kneževine Srbije u selima, okruzima i nahijama, čija su ovlašćenja postepeno rasla.

Čitava teritorija Kneževine Srbije je 1834. godine odlukom skupštine bila podeljena na 5 serdarstava i 19 okružja, čime su ukinuti svi oblici administrativnih podela koji su imali svoje poreklo u Osmanskom carstvu. U sastav ovih pet serdarstava je ušlo i šest nahija koje je Osmansko carstvo prepustilo Kneževini Srbiji u skladu sa odredbama Akermanske konvencije koja je u članu 5 predvidela da se Kneževini Srbiji vrati 6 nahija (Krajina, Crna Reka, Paraćin, Kruševac, Stari Vlah, Jadar i Rađevina) koje su osmanlije zauzele posle slamanja Prvog srpskog ustanka.

Pet serdarstava na koje je podeljena Kneževina Srbija su bila: Raško, sa sedištem u Čačku, Rasinsko sa sedištem u Jagodini, Podunavsko sa sedištem u Beogradu, Mačvansko sa sedištem u Šapcu i Timočko sa sedištem u Negotinu

Novim odlukama Narodne skupštine donetim 1836. godine, koje je prihvatio i Turski ustav iz 1838. godine, Kneževina Srbija se deli na 17 okruga. O njihovim nadležnostima je bio donet poseban Zakon o Ustrojenju okružni načelničastva i glavnim dužnostima sreskih načelnika. Organizacija srezova predviđena ovim zakonom je ostala na snazi sve do sticanja nezavisnosti Kneževine Srbije i formiranja Kraljevine Srbije 1882. godine.

Na fasadi Gradskog saobraćajnog preduzeća u ulici Knjeginje Ljubice na Dorćolu oslikan je mural posvećen Spomenku Gostiću, najmlađem vojniku i odlikovanom borcu Vojske Republike Srpske u odbrambeno-otadžbinskom ratu.

Spomenko je rođen 15. avgust 1978. godine u Doboju, a poginuo je 20. marta 1993. godine na Ozrenu. Vojsci se pridružio kao siroče 1992. godine na planini Ozren, obavljao je dužnost kurira i sa konjima razvozio hranu i izvlačio ranjenike, te je dva puta lakše ranjen.

Odlikovan medaljom Zasluga za narod.

Nije poznato  za sada ko je naslikao ovaj mural , ali se može reći da je tu sada u znak sećanja na najmlađeg odlikovanog borca koji je dao svoj život za ovu zemlju. 

Podsećamo, bitka na Vozuću koja se dogodila nedaleko od planine Ozren u Bosni i Hercegovini predstavlja oružani sukob Armije Republike Bosne i Hercegovine i Vojske Republike Srpske od jula do 10. septembra 1995. u selu Vozućakod Zavidovića. Cilj Armije Republike Bosne i Hercegovine bio je protjerati srpsko stanovništvo i naseliti muslimanske izbjeglice iz Srebrenice i Žepe, ali i otvoriti prolaz za napad na Doboj. Međutim, potpisivanjem Dejtonskog sporazuma u decembru 1995. okončan je rat, te su pripreme za napad na Doboj obustavljene.

Početkom rata 1922. godine Spomenko je  živeo sa majkom Milenom u selu Jovići nadomak Maglaja, a selo je bilo okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim stanovništvom, pa mali Spomenko vrlo brzo našlo na prvoj liniji fronta.

U ofanzivi muslimanskih snaga na planinu Ozren narod se brzo povukao iz Jovića, a Gostić je sa nekoliko vojnika ostao da brani selo. U martu 1993, u granatiranju položaja srpske vojske, pet vojnika je poginulo, a Gostić je teško ranjen. Umro je 20. marta 1993. u Jovićima na Ozrenu, a sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju u Gornjem Ulišnjaku.

Pesnik Vasilije od Semberije posvetio je pesmu jednom od najmlađih boraca Vosjke Republike Srpske:

Pesma o Spomenku Gostiću

U nekoj zemlji, u jednom ratu,

desetine mrtvih u jednom satu,

stotinu gine u jednom danu,

u jednoj zemlji na Balkanu.

U jednoj zemlji, gde krv se lije,

gde niko nikog voleo nije,

gde jedan dečko golobradi,

postade deo istorije.

Rođen u selu u Jovićima,

ne verujem takvih više da ima,

tamo gde tuga nema kraja,

u Bosni, negde kod Maglaja.

U krvavom ratu, gde smrt ne bira,

obavlja dečak dužnost kurira,

stazama kozjim od čete do čete,

Spomenko Gospić to hrabro dete.

Mogao je da ne bude blizu,

da bezbrižno šeta po Parizu,

da ne legne mlad u hladnu raku,

junačko srce je u dečaku.

Nesrećnog marta, nesrećnog sata,

na Joviće pade granata,

osta dečak večnim snom da spava,

pokrio ga je veo zaborava.

Nije za njim zaplakala mati,

nije suza potekla ni tati,

sestra duge kose ne rasplete,

nikog nije imalo to dete.

Imao je četrnaest leta,

voleo je zemlju kojom šeta.

Rešio za srpstvo da pogine,

neka ti je laka zemlja sine.

Današnji dan ostaće upamćen u domaćoj istoriji kao dan kada su avioni NATO alijanse bombardovali autobus „Niš ekspresa“ na mostu u Lužanima u blizini Prištine. Sećanje na 40 poginuli, od kojih čak 15 dece, ne bledi ni posle dvadeset godina.

1. maja 1999. ni atobus, a ni putnici „Niš ekspresa“ nisu stigli gde su krenuli. Projektil je bukvalno prepolovio autobus dok je prelazio most preko reke u mestu Lužane i ubio 15 dece i na desetine odraslih, i Srba, i Albanaca.

Ni dve decenije posle porodice nastradalih ne mogu da se pomire sa gubitkom najmilijih koje je zadesila stravična smrt. Među 40 poginulih bili su i 17-godišnji Nikola, 15-godišnja Marija i njihova baka iz Gračanice.

- Uništili su mlade duše, a i nas. Obilazimo je skoro svaki dan. Kad bismo mogli, ostali bismo ovde, ali ne možemo. Ako nas dvoje nestanemo, onda nema ko da ih obilazi. Ne može da se preboli, a zaboravićemo sve tek kada budemo uz njih – kaže otac ubijenih, Dragiša Petrović.

- Borim se da živim kako i koliko mogu, ali snaga me popušta, zdravlje isto – govori kroz suze majka Zorica Petrović.

U znak sećanja na stradale na gračaničkom groblju služen je molitveni pomen.

- Danas smo ovde pre svega kao meštani, komšije i rođaci da podelimo sećanje na Nikolu i Mariju, kao i bol zajedno sa porodicom Petrović. To je najmanje što možemo da uradimo. Nažalost, u jednom danu kuća je zatvorena i veoma je teško živeti bez nade za budućnost – rekao je predsednik Opštine Gračanica Srđan Popović.

Kobnog 1. maja 1999. godine neposredno nakon gađanja autobusa teško je povređen i lekar kada u novom napadu bombardovano vozilo Hitne pomoći, a dva sata kasnije iznad Beograda NATO avioni izbacivali su letke na kojima je ćiriličnim slovima pisalo da NATO štiti nezaštićene na Kosovu i Metohiji.

Novinarka Dojče velea Sanja Kljajić je poslednjih sedmica prešpartala Kosovo i Metohiju, radeći reportaže za DW. Donela je mučne utiske, o bedi, paklu od života, dva nacionalizma koji hrane jedan drugi i žderu sve ostalo. O onima čije se ime ne spominje. Ovo su njeni utisci sa tog putovanja.

Poznanik iz Hrvatske jednom mi je ispričao vic o tome kako je Bog stvarao svet, pa svima nešto zakuvao – ovima pustinje, onima uragane, trećima stravične zime – samo na Balkanu superlativ: četiri godišnja doba, planine, njive, more… I pita ga sveti Petar: „Pa dobro, Bože, što si njima dao sve?“ A Bog odgovara: „E, ali da vidiš kakve ću ljude da stavim!“

A onda iza Merdara druga tura bečenja, kao da je smrtni greh ne iskazati stav o mojoj adresi u pasošu. Neki se odmah prešaltaju na srpski da pokažu kako su OK s tim odakle sam, drugi opet praktikuju duhovitost na račun Vojvodine, a onda stižu i neprijateljski pogledi preko volana u pravcu (valjda krajnje upadljivog) „NS“ – uz katkad psovanje „srpske majke“, katkad presecanje puta.

I dobro, ostalo bi sve to na nivou anegdota s terena, da se nije utopilo u široku sliku o tužnom, siromašnom društvu u kojem se u svojim nacionalizmima guše dva naroda.

Kada je Kosovo povećalo takse na sto odsto, prva je u medijima stradala plazma. Priča mi Elona, albanska koleginica sa kojom sam bila na terenu, da su Albanci ludi za plazmom. Dabome da jesu, mislim se ja. Sestra i ja smo pojele valjda ceo šleper do sada. Krećem na teren s pretpostavkom da je priča o bojkotu plazme teška glupost. Al’ ne lezi vraže!

U supermarketima u Prištini kažu da je prodaja opala i da neće uzimati nove ture. Ispred supermarketa radimo anketu i svi prolaznici ponavljaju istu mantru „kupujmo domaće, nećemo srpsko“. Setim se plazma torte. Odemo u poslastičarnicu, vidim je. Pita Elona, je li to od plazme, a konobar panično odmahuje glavom. Ne, ne, ne, taman posla, kakva plazma! I gazda objasni, jeste plazma torta, ali je bez plazme. Sad stavlja Sempre keks, jer „kupujmo domaće“.

Odemo na Sever. I dalje pokušavam da dokučim zašto su Srbi na Kosovu više pogođeni odlukom o povećanju taksi, kad im jednako trebaju hleb, ulje, voda, pa i plazma. U Mitrovici je još uvek ne manjka, ali protestuju, jer će, tobože, vrlo brzo nestati srpskih proizvoda s polica.

Pričam s nekim momkom na ulici i pitam ga zašto su Srbi pogođeni taksama, a Albanci nisu. A on lepo momak objasni: „Pa oni mogu da kupuju albanske proizvode, a ja ne mogu.“ „Zašto ti ne možeš recimo da kupiš keks Sempre umesto plazme?“ „Pa ne mogu, ne volim njih i neću ništa njihovo!“

A i jedni i drugi bi se, po svemu sudeći, vrlo lako prešaltali na neku nemačku ili švedsku plazmu, jer beda nema nacionalni identitet. Od nje se beži pod bilo kojom zastavom. A bede smo se tamo nagledale za ceo život. U potrazi za pričama o Srbima na jugu i Albancima na severu, nekoliko je utisaka identičnih: siromaštvo, izolacija i strah.

Po selima Pomoravlja vozale smo se tri dana. Sav bi apsurd srpsko-albanske netrpeljivosti stao u naše većanje da li da prvo ja probam na srpskom, ili Elona na albanskom, jer kako da razaznaš krvna zrnca pukom prolazniku?

„Ne mogu ja“, „Nemojte mene“, „Ne bih ja“, kažu jedan za drugim. U selu Bostane u kojem žive pretežno Srbi i Romi, nađemo jednog pričljivijeg čoveka.

Kaže po koju o tome da nemaju od čega da žive, da bi se sutra odselili da mogu samo da ima kome da proda kuću i zemlju.

„Pa eto, to da nam ispričate u kameru“, kažem mu ja. „Neka, nije dobro da kažem pravu istinu, probajte dole u prodavnici.“

Krenemo do prodavnice, kažu sto metara niže je bela kuća s desne strane. Prođemo do kraja sela, u sporedne ulice – nema. Vratimo se nazad da opet pitamo. „Ma tu vam je bela kuća odmah na ćošku, ne možete promašiti.“ Ima neka bela kuća, ali nema traga prodavnice na njoj. Pitamo neku devojčicu ispred, kaže – to je. Napukla, neokrečena, na prozorima rešetke, raspala drvena vrata i brava što podseća na poljske toalete. Pokucam, otvaram polako, vrata škripe, a unutra u mraku tri muškarca piju rakiju, oko njih po drvenim policama šaka proizvoda. Kao da smo ušle u prastari tužni film.

„Nemojte da snimate.“ „Neće vam ovde niko pričati.“

Već znamo te rečenice. Upute nas u jednu romsku porodicu, kod bivšeg predstavnika sela, kažu on će hteti da priča. Vrata nedovršene kuće otvori nam njegova ćerka. Stiže i domaćin i poziva nas da uđemo. „Nemojte se izuvati, mi svejedno nemamo vode“, kaže devojčurak i hvata oca za ruku da ga povede.

Tada shvatamo da je naš domaćin slep.

Unutra, nasred oskudno nameštene sobe na podu sedi starija žena i pere sudove u vangli. Doneli su, kažu, nešto vode u balonima. Poslušamo, popričamo, zahvalimo se, odemo. Iznad glave upitnik: da li je ovo novinarstvo ili lešinarenje?

Za popodne već smo zakazale intervju sa ženom koja je silovana tokom rata. Imala je 14 godina. „Skinućemo tablice i reći da si ti Nemica“, predlaže Elona. Ja se složim. Nije nam prvi put da krijemo odakle sam. Razumem da je osetljiva situacija i ne dovodim u pitanje njen predlog, ali žulja me. Nije lako biti kriv po rođenju. Ona dolazi uplašena, skriva lice kosom. Elona me predstavlja kao koleginicu iz Nemačke. Nameštamo svetlo za snimanje, objašnjavamo da se njeno lice neće videti i da ćemo glas promeniti. Sve razume, ali ne može da pobedi strah.

Da joj olakšam, grubo izmontiram kratak segment, samo da joj pokažem da joj se lice ne vidi, da može da nam veruje da nećemo otkriti njen identitet. Gleda u moj telefon s vidim olakšanjem i ponavlja „Danke, danke, danke!“

Za nju sam ja neka ljubazna Nemica koja pokušava da razume kroz šta je prošla. Sedi preko puta mene i u suzama priča svoju priču – o ratu, o silovanju, o odbacivanju, o paklu od života. Sedim preko puta nje, skrivam da plačem, jer zašto bi, pobogu, plakala jedna Nemica koja ne razume reč albanskog? Ali razumem da je njena muka nesrazmerno veća i zato nisam ko sam i to je najmanje što mogu da uradim da joj ne činim situaciju težom nego što jeste.

Ali mora li tako svuda? „Ovde ne govori srpski“, kaže mi domaćin u jednom albanskom selu jasno stavljajući do znanja da nisam dobrodošla. Tablice ne skidam, ali kola parkiram dovoljno daleko da sagovornik ne vidi. Na kraju razgovora ipak ulazi komšija koji pita šta traže srpske tablice u njegovom selu.

Spakujemo se brzo i odemo. „Sneg je već počeo jako da pada, bolje da požurimo.“

I sećam se tog istog osećaja kad su nas onomad opkolili na barikadama, dok je Vučić bio u poseti Kosovu. Pritisak, kriva sam što sam odakle sam, a onda odem među te „od kojih sam“ i opet pritisak, jer sam s mikrofonom nemačkog medija opet kriva. Tako prođemo i sada. U smeštaju na severu usputni neduhoviti komentari, na protestu u Mitrovici guranje mikrofona, psovke kroz zube i svađalački ton.

„Zašto protestujete“, mislila sam da je uobičajeno pitanje za nekoga ko je došao na protest. „A zašto vi protestujete, zašto ste došli, šta hoćete“, odgovara mladić spreman na sukob ili samo nagledan predsednikovih okršaja s novinarima.

A pitanje je na mestu, jer ne znamo da li protestuju zbog podizanja taksi i zašto kad su rafovi puni, a švercerske rute prohodne, ili protestuju zbog hapšenja i u odbranu onoga čije se ime ne spominje.

Ne znaju ni oni. Došli su autobusima, jer se mora. Ne mogu da eskiviraju, jer je sve po gradu zatarabljeno dok ne prođu fanfare. I onda je samo još ostalo umaći medijima i dati po koji aplauz za patetične figure u govorima zvaničnika.

Siromašno društvo u kojem se u svojim nacionalizmima guše dva naroda. Taoci sopstvenih lidera. Jedni glasni s prstom na obaraču. Drugi preplašeni – od nemaštine, zveckanja oružjem i kriminala u sopstvenim redovima.

Recite tamo kući da ovde ima i dobrih ljudi“, kaže mi jedan Albanac na benzinskoj pumpi.

„Lako bih ja s Albancima, nego šta ću onima što žive od patriotizma“, priča jedan Srbin što živi južno od Ibra. Umoran od reči normalizacija, kaže, više se plaši sunarodnika sa severa čija se imena ne izgovaraju, nego komšija s kojima bi živeli kao normalan svet da ih ne truju jeftinim propagandnim trikovima. Jer, kažu, ustaneš ujutru i misliš miran dan, a onda uključiš TV i shvatiš da je ratno stanje. Ako ga i ne vidiš oko sebe, osećaj iz stomaka lako nadvlada razum.

Osetila sam to i sama kad sam se vratila u grad čije mrske tablice nosim. Na pitanja o formiranju vojske, na Kosovu su ili odmahivali rukom ili odgovarali s podsmehom. „To nije tema“, govorili su lokalci s obe strane.

U vestima kod kuće ipak su izveštavali iz minuta u minut. Te danas se donosi odluka, te izglasali su, te vojska blizu granice, te Vulin poručio da je srpska vojska spremna. Slušam i znam da je sve mizanscen, ali opet mi u stomaku kuklja neki čudni strah kao da će se svakog trenutka zapucati. Tako valjda sluđuje propaganda.

default

Nije retkost da se mlada na svadbi lati mikrofona, pa zapeva svoje omiljene devojačke pesme, ali na ovoj svadbi, mlada je zapevala narodnu pesmu „Sini jarko sunce s Kosova“.

Video je za kratko vreme pobrao veliki broj lajkova, a mnogi su u komentarima naveli da je mlada, zapravo etno pevačica iz Bara, Danica Nikić, koja je nadaleko poznata po izvedbi ove pesme.

Poslušajte kako stara narodna pesma zvuči u izvedbi ove mlade:

s

NATO bombardovanje je pukovnika Milenka Pavlovića zatekao na mestu komandanta 204. lovačko - avijacijskog puka.

Tada se samo 14 aviona "mig 29" moglo suprotstaviti NATO avijaciji sa 600 najsavremenijih letelica. Sa upola manjim dometom radara i tri puta manjim dometom raketa naši piloti su bili nemoćni.

Ipak, svi su bespogovorno izvršavali zadatke.

Prvog dana bombardovanja katapultirala su se iz pogođenih aviona dva pilota. Dva dana kasnije, 26. marta, major Zoran Radosavljević poginuo je iznad Bijeljine. Potom, po naređenju Komande ratnog vazduhoplovstva, u susret neprijateljskim formacijama poleteo je samo jedan "mig 29".

U poluispravnom stanju postajali su laka meta. Pukovnik Milenko Pavlović znao je da svaki let nosi takav rizik.

Kada je 4. maja 1999. stiglo naređenje o poletanju na NATO avione koji su nadleteli Valjevo, Pavlović je dežurao na izmeštenom komandnom mestu u Staroj Pazovi. Javio je svom zameniku da po svaku cenu zadrži mlađeg kolegu da ne poleti i krenuo ka Batajnici.

Prišao je avionu i rekao: "Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću!" Izvukao je iz kokpita mladog pilota i oleteo put rodnog kraja.

Radar je pokazivao stotinak neprijateljskih pravih i lažnih ciljeva, a na drugoj strani je bio Pavlović - sam!

Valjevci svedoče da se avioni nisu videli, ali da se čula grmljavina motora. Nije bilo kao do tada, da nadlete i izbace bombe. Nisu slutili kakva se drama odigrava na nebu. Sve dok nisu čuli eksploziju i ugledali delove zapaljenog aviona kako pada i pomislili da je oboren avion NATO.

Ushićenje se ubrzo pretvorilo u tugu.

Milenkov let je trajao oko dvanaest minuta. Odmah po poletanju otkazao mu je generator naizmenične struje.

Raketa ispaljena sa aviona koji je bio u okolini Tuzle pogodila je naš avion u predelu kabine. Pavlović se nije katapultirao. Možda za to nije imao priliku, mada oni koji ga poznaju veruju da nikada ne bi napustio svoj vazduhoplov.

Bio je to poslednji Milenkov let. I poslednji let do kraja NATO agresije - do tada je uništeno 11 "migova", šest u vazduhu i pet na zemlji.

On za svoja dela nikada nije proglašen herojem. Posthumno je odlikovan Ordenom za hrabrost i Zlatnom letačkom značkom.

Svake godine 4. maja u znak sećanja na Milenka Pavlovića, komandanta 204. lovačko-avijacijskog puka, njegove kolege, rodbina i poštovaoci polože vence na spomenike u Valjevu i selu Bujačić, gde je pao njegov avion.

Strana 1 od 6

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top