Kosovo

Kosovo (42)

Devojke iz Srbije se vraćaju kući navodno iz provoda.

Devojke iz centralne Srbije odlaze na jednu noć na Kosovo gde se bave prostitucijom, a najveći broj devojaka koje se odlučuju za ovaj posao dolazi iz Niša, ali ih ima i iz Kuršumlije.

Naime, određene osobe sa Kosova angažuju vozača iz Srbije koji devojke odvozi do administrativnog prelaza Merdare, gde devojke pešice prelaze na Kosovo, a tamo ih po dogovoru čeka vozilo koje ih dalje odvozi na određena mesta, pišu Topličke vesti.

Ujutro je procedura prevoza obrnuta. Devojke iz Srbije se vraćaju kući navodno iz provoda i niko iz njihove okoline ne sumnja da se one zapravo bave prostitucijom na Kosovu. Klijenti ovih devojaka najčešće su Albanci i vojnici KFOR-a.

Prva žena dobrovoljac u srpskoj vojsci poginula je na Kosovu 5. juna 1999, pomažući ranjenim saborcima. Četrnaest godina kasnije Niš se odužio jednoj od najhrabrijih stanovnica dajući jednoj ulici njeno ime.

Slađanina životna priča, kako kaže njena sestra Vesna, svedočanstvo je o ljubavi, hrabrosti i humanosti kakve umeju da pokažu samo retki ljudi, jer se ova devojka latila puške prvog dana rata, dok su se mnoge Nišlije skrivale, strahujući od mobilizacije.

– Stankovići su u svaki rat slali nekog svoga, ali Slađana je bila prva devojka koja je uzela oružje u ruke. Niko nije slutio šta joj je u glavi dok 24. marta u kuću nije ušla u uniformi i kazala: “Idem u rat”. Otac je pokušao da je odvrati, rekao joj je: “Slađana, znaš li ti šta je rat, to nije kafić, tamo se gine”, ali je to nije pokolebalo. Prvi put se javila posle mesec dana, kazala da ima radosne vesti, venčala se s ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim, i to u manastiru Svetih Arhangela u Prizrenu. Kum joj je bio njen starešina Božidar Delić – kaže za Telegraf Slađanina sestra Vesna Stanković, pa nastavlja:

– Obećala je da će s mužem doći kući 2. juna, ali sam kasnije saznala da se s nekim borcem zamenila, pa je on umesto nje tada otišao na odsustvo. Tog 5. juna sanitetskim vozilom izvlačila je ranjenike kod sela Planeja, kada ih je pogodila minobacačka granata s teritorije Albanije. Kako sam kasnije čula, bila je teško ranjena, ali živa. Rusi su je na rukama doneli do bolnice u Prizrenu, a priča se da neki doktor Albanac nije hteo ni da je primi. Možda bi ostala živa da je na vreme stigla do lekara, da je helikopterom upućena u bolnicu, ali nije imala šansu.

Porodica ove junakinje nije bila obaveštena o pogibiji, već je za njenu smrt saznala slučajno.

– Telefonom nas je pozvala jedna njena prijateljica da nas pita kada ćemo je sahraniti. Šokirali smo se, odmah smo otišli u Dom vojske da pitamo šta je s njom. Kazali su nam da je greška, da idemo kući, da će nas obavestiti o tome gde je ona. Još nismo ni došli do stana, kada su nas sustigli i kazali da su je doterali u Vojnu bolnicu i da idemo da je prepoznamo – priseća se Vesna Slađanine smrti.

Kako kaže, najteže joj je bilo kada je videla tri para odbačenih vojničkih cokula u dvorištu, od kojih su jedne bile Slađanine.

– Njeno telo nam je predato u metalnom kovčegu. Na sahranu je došao suprug Jurij i ne znam koliko Rusa, čitavo dvorište je bilo puno njihovih vozila. Jurij je bio potpuno skrhan, otišao je do grada i kupio joj venčanicu roze boje, koju je obožavala, i venčić za kosu. Sve je to stavio u njen kovčeg. Bio je s nama dok joj nismo održali šestomesečni pomen, a onda je otišao, čula sam da sada radi pri nekoj međunarodnoj organizaciji na Kosovu – kaže ožalošćena sestra.

Nakon Slađanine smrti, porodica je pronašla njen dnevnik u kojem je napisala da zna da se s Kosova neće živa vratiti.

– Predosećala je svoju smrt, ali je to nije pokolebalo u odluci da ode. Njeni drugovi su nam pričali da je bila neustrašiva, da bi i u vreme najvećih borbi uspela da se probije i da borcima donese hranu i lekove. Tako je i stradala, probijajući se do ranjenika – priča Slađanina sestra.

Od tuge za ćerkom Slađanin otac je ubrzo preminuo. Uspomenu na nju, osim Vesne, čuva još samo njena majka, koja živi u selu Prva Kutina, u kući iz koje je Slađana krenula u rat.

– Majka odbija da se vrati u Niš. Okružila se Slađaninim slikama i njenim stvarima, jer bez obzira na četrnaest godina od njene smrti, nikako ne može da je prežali – kaže Vesna.

Kao što je svima dobro poznato, Svetlana Ražnatović je odlučila da podrži naše Srbe na Kosovu i održi besplatan koncert za građane Mitrovice i ostalih naselja gde se nalazi srpski živalj.

I pored svih pretnji, Ceca je pod pratnjom KFOR-a prešla granicu i sa osmehom nalicu pozdravljala prisutnu publiku. 

Ceca je koncert otvorila pesmom "Vazduh koji dišem", praćena aplauzom i ovacijama okupljenih, da bi potom glasno poručila: "Danas sam došla da vas podržim srcem, pesmom i, ako zatreba, humanitarnom pomoći!"

Nakon jednoipočasovne svirke, Ražnatovićeva je publiku pozdravila tradicionalnom porukom "Samo sloga Srbina spasava".

"Sve vas voli vaša Ceca! Ne možete ni da zamislite koliko su ljudi iz Srbije uz vas", rekla je ona, dodavši na kraju i podršku za potpredsednika Srpske liste Milana Radoičića, za kojim traga kosovska policija u sklopu istrage ubistva Olivera Ivanovića.

"Presrećna sam i prezadovoljna što sam u Kosovskoj Mitrovici i što mogu da pomognem svom narodu", rekla je Ceca.

Međutim, ostaje pitanje zašto je Ceca privilegovana u odnosu na, recimo, košarkaše Partizana, reditelja Emira Kusturicu ili Marka Đurićq, direktora kancelarija za Kosovo? 

Zašto su Cecu pustili preko granice, kada svi znamo da je ona udovica velikog ratnog zločinca? 

Evo i rešenja kako je Ceca prešla na Kosovo. Naime, dobro obavešteni krugovi spominju Basri Bajramija kao presudnu ličnost u celoj akciji.

Bajrami je pravio horor u Belgiji nekoliko godina. Bio je jedan od kidnapera bivšeg belgijskog premijera Poula Vandena Bjonatsa, a onda je uspeo da pobegne iz zatvora Sen Zhili, koji je bio visoko osiguran. Često je dovođen u vezi sa politikom u Makedoniji. Izručen je Kosovu 2004. godine, gde sada šeta kao slobodan čovek.

Ovaj narko bos sa Kosova uticao je na političke strukture u zemlji da puste srpsku majku da održi koncert! On je prijatelj sa Cecom dugi niz godina, a na celu priču je uticalo još nekoliko kriminalnih klanova iz Albanije, koji su i angažovali Cecu da peva na njihovim proslvama. Familija Bajrazi je među tih nekoliko narko klanova.

Na taj način je Ceca imala nekog ko joj čuva leđa na Kosovu i niko nije smeo da je pipne. 

default

Ona je srpski junak današnjice, Biljana Jaredić (34) iz Zvečana, primer je uspešne i jake žene, privržene majke i velikog rodoljuba.

Ova prekrasna Srpkinja živi u Kosovskoj Mitrovici, majka je petoro dece – Pavla (10), Elene (9), blizanaca Petra i Jakova (7) i Kaline 11 meseci. Doktorirala je na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu, predmete kliničke psihologije, što sada predaje na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.

Vlasnica je Ordena majke Jugovića SPC, koji joj joj je uručio Patrijarh srpski Irinej, na Vidovdan u Gračanici. Ona za sebe kaže da je ista kao i sve srpske žene.

– Radim i čuvam svoju decu. Upisala sam 2010. doktorske studije i završila ih prošle godine. Deca su bila tu, osim Kaline koja je bila na putu dok sam branila doktorat. Imam pomoć i podršku roditelja, komšija, koji će uvek pričuvati decu. Suprug radi u policiji. Moja ljubav prema deci je velika i znala sam da ću ih imati puno i to na ovom prostoru, gde je Srba sve manje – priča Biljana za “Alo!” i dodaje da beskrajno veruje u naše institucije na Kosmetu, ali i lekarima, srpskom školstvu…

– Uvek će mi Kosovo biti Srbija! Ovde sam rođena i ovde mi je sve moje. Sa druge strane, ljudski je osećati strah kada nešto nije bezbedno. Kada ih je puno, onda oguglate i pitate se da li je realno da se ne plašite? Moja deca znaju gde žive. Jedno vreme sam se trudila da im, kao u filmu Roberta Beninjija “Život je lep”, ne pričam o ružnim stvarima. Tako je bilo dok nisam shvatila da to za njih može biti ugrožavajuće. Oni hoće da pređu most, da idu u južni deo Kosovske Mitrovice. Stariji znaju da tamo nije bezbedno. Ne plaše se toliko Albanaca, kojih ima u severnom delu grada. Objašnjavam im da nisu svi ti ljudi ugrožavajući po njih. Da među njima ima dobrih i loših, ali da je klima takva u južnom delu grada da ne mogu da budu bezbedni. Ne bih volela da im usadim mržnju, ali strah je okej – kaže Biljana otkrivajući šta joj je smisao života.

– Deca, ljudi i vera u njihovu dobrotu. Da napredujemo i budemo srećni svi zajedno, da svet bude bolje mesto za život. Najbitnije je da osmislimo svoj život i da se osećamo udobno. Znam šta je veliki grad i jasno mi je zašto se ljudi tamo odlučuju za jedno ili dvoje dece. Opet, ako volimo decu, onda da ih rađamo! Ako volimo posao, onda ulažemo u to. Svi ljudi imaju pravo da biraju svoj životni put – kaže ta hrabra žena.

Odgovarajući na pitanje ako kojim slučajem Kosovo postane druga država da li će ostati tamo, Biljana kaže da se nikada ne zna zbog dece i njihovog obrazovanja da li će i ona otići negde.

– Ali, Kosovo je moja ljubav i sigurno ću živeti u njemu, s tim da ne mogu da krojim životni put svojoj deci. Ona će odlučiti gde će živeti – navela je ona.

Biljana Jaredić otkriva da je dobila zlatni orden, na Vidovdan.

– Uručio mi ga je patrijarh. Svake godine se u Gračanici dele ordeni majkama sa četvoro i više dece. Osećala sam se predivno. Jedna žena iz enklava rodila je šestoro dece. Koliko god da vam se čini da ste dobri, uvek ima neko bolji. Patrijarhov govor o opastanku i svetinjama bio je zaista veličanstven – kaže Biljana

default

Arben Dumani u Britaniju je stigao kao desetogodišnji dečak, sa porodicom koja je izbegla sa ratom zahvaćenog Kosova, i odmah postao heroj u britanskim medijima. Kao slatki dečak intervjuisan je o "novom životu" koji namerava da započne u Glazgovu i brojnim mogućnostima koje mu se nude. Sada, u 23 godini, uhapšen je kao šef albanskog kriminalnog klana koji je planirao da Britaniju preplavi kokainom i osuđen na 12 godna zatvora.

Od ponuđenih mogućnosti, Dumani je odabrao onu koja mu se učinila najunosnijom, a novoj domovini se odužio planom da u njoj plasira kokain vredan 1,2 miliona funti. Tužilac tvrdi da je Dumani sa svojom bandom organizovao trgovinu kokainom "praktično u industrijskim razmerama".

Prilikom prošlogodišnje racije u Glazgovu, policija je u utočištu koje su koristili zaplenila više od dva kilograma prvoklasnog kokaina, zajedno sa supstancama i opremom neophodnim za mešanje kojim se opovećava količina droge namenjene prodaji.

Arben i njegova tri saučesnika - Albanci Albert Memija, Fabion Ponari i Đeorđ Petri - juče su na sudu u Glazgovu osuđeni na ukupno 30 godina i šest meseci zatvora.

Istrazi koja ih je teretila su u izvesnoj meri i sami pomogli, tako što su se na svojim mobilnim telefonima slikali kako šmrču kokain, pri čemu je “crta” bila formirana u vidu njihovih imena.

Sudija O’Grejdi je operaciju rasturanja droge za koju im je suđeno ocenio kao "izuzetnu po planiranju, promišljenosti i razmerama". Optuženi su "fizički formirali postrojenje za preradu droge i odgovorni su za preradu i planirano rasturanje droga A klase".

default

Marko je prošle godine izgubio majku, oca, sestru i brata. Ovaj mali junak ne da da mu se ugasi ognjište, pa je ove godine, u opustelu kuću, ipak uneo badnje drvo.

- Kuća polako propada, ali nadam se da ću da popravim to sve - kaže Marko (13) koji je ostao bez oca Gojka (46), majke Dragice (37), sestre Marije (14) i brata Andrije (7) Marko je ostao 11. aprila 2014. - automobilom su sleteli u Ibar i udavili se

Marko Vučinić (13) je prošle godine izgubio majku, oca, sestru i brata. Ovaj mali junak ne da da mu se ugasi ognjište, pa je ove godine, u opustelu kuću, ipak uneo badnje drvo.

- Ja sam bio u školi tada kada se to desilo - kazao je Marko, sa suzama na licu, za TV Prvu, kada je govorio o nesreći koja je zadesila njegovu porodicu.

Bez oca Gojka (46), majke Dragice (37), sestre Marije (14) i brata Andrije (7) Marko je ostao 11. aprila 2014. - automobilom su sleteli u Ibar i udavili se. Od tada Marko nastavlja život sam, potpuno siguran da sa Kosova i Metohije neće otići

Ono što je fascinantno, je to da, iako živi kod staratelja, ne dozvoljava da mu se ognjište u kosovskom selu Vuča ugasi. Tako je i minule novogodišnje praznike obeležio u rodnoj kući.

- Milan (staratelj) i ja često dolazimo, i radimo šta je potrebno, sečemo drva, riljemo njivu - kaže mali junak, koji je doživeo nezamisliv bol.

- Kuća polako propada, ali nadam se da ću da popravim to sve - kaže Marko u srceparajućoj ispovesti. Ovde ostaje, sa Kosova ne želi da ide.

O nesreći ne priča mnogo, i niko ne može ni da zamisli šta se krije u malenoj duši Marka sa Kosova. Socijalni radnici ga obilaze, brinu o njemu, kao i staratelj, rođak Milan, ali je dečja duša neutešna.

Nedavno je bio i u Beogradu, gde je upoznao fudbalere Crvene Zvezde, koju obožava. Malo radosti i za ovog napaćenog dečaka.

- Ja sam bio u školi tada kada se to desilo  - kazao je Marko, sa suzama na licu, za TV Prvu, kada je govorio o nesreći koja je zadesila njegovu porodicu. Roditelji ovog dečaka, sa još dvoje dece, sleteli su u Ibar, i ostavili su Marka samog na svetu.

Ono što je fascinantno, je to da, iako živi kod staratelja, ne dozvoljava da mu se ognjište u kosovskom selu Vuča ugasi. Tako je i minule novogodišnje praznike obeležio u rodnoj kući. 

default

Borio se za svoja uverenja na više ratnih žarišta, kako u svojoj zemlji, tako i na Kosovu i Metohiji 1999. godine

Često smo imali priliku da slušamo priče o velikim vladarima, herojima i njihovim vojnim pohodima. Međutim većina tih priča zadire duboko u prošlost. Retko kada nam padne na pamet da su takvi ljudi bili deo i našeg vremena i da su nam možda i bliži nego što mislimo.

Jedan od njih je upravo Anatolij Lebed, ruski "Rambo", za koga kažu da je bio heroj Ruske Federacije, najcenjeniji i najodlikovaniji ruski specijalac i pukovnik po činu. Borio se za svoja uverenja na više ratnih žarišta, kako u svojoj zemlji, tako i na Kosovu i Metohiji 1999. godine.

Moglo bi se reći da je njegov život pravi roman.

Rođen je 1963. godine u gradu Valgi, u Estoniji. Pridružio se Sovjetskoj armiji 1981. godine, gde je služio u njihovim vazduhoplovnim trupama. Zavrišio je vazduhoplovnu školu i postao diplomirani inženjer avijacije 1986. godine. Ovo zvanje mu je omogućilo da učestvuje u vojnim operacijama u Avganistanu 1986. - 1987. godine. Penzionisao se 1994. godine i radio je u fondu za veterane Avganistana.

Međutim kada je počeo da se zahuhtava sukob na Kosovu 1999. godine, Anatolij Lebed se pridružio grupi veterana koji su se upitili na Kosovo. U jednom intervjuu je naveo da je želeo da pomogne Srbiji iz svojih uverenja, a ne zbog nekih kompanija ili pojedinaca kao neki dobrovoljci plaćenici. Nakon tog ratnog perioda ponovio je dolazak na Kosovo sa svojim saborcima, a da ga pre toga niko iz Srbije nije zvao da dođu.

Potom je bio deo Drugog čečenskog rata. Od 1999. godine do 2007. godine više do deset puta je putovao u Čečeniju gde je učestvovao u specijalnim operacijama. Tu je u borbama na Ulus-Kert planinama izgubio nogu tako što je nagazio na minu.

Međutim i pored toga on je nastavio da pomaže interesima Rusije kad god je mogao. Uprkost svom hendikepu on je skakao padobranom preko 840 puta, a bavio se i borilačkim veštinama.

Njegova jedinica upada u zasedu 9. januara 2005. godine, ali on je odbio da preda svoje ranjene ljude neprijateljskoj strani. Tada je uspeo da savlada trojicu pobunjenika spašavajući život svojim vojnicima. Za ovaj podvig nagrađen je ordenom Heroja Ruske Federacije.

U narednoj borbi 24. januara iste godine, ranjen je više puta u leđa štiteći svoje ljude od eksplozije bombe. Tako ranjen nastavio je sa vojnom operacijom i uspeo je da uništi terorističku bazu.

Zahvaljujući svojim aktivnostima tokom rata u Južnoj Osetiji 2008. godine, postao je drugi Vitez reda Svetog Đorđa četvrte klase. Ovo odlikovanje mu je dodelio tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev koji je tom prilikom pohvalio njegova zalagađa i hrabrost.

Rusko ministarstvo unutrašnjih poslova je 27. aprila 2012. godine objavilo vest da je Anatolij Lebed stradao u saobraćajnoj nesreći na Bogorodskom putu. On je tom prilkom izgubio kontrolu nad svojim motorom, udario u ivičnjak, zatim pao i umro od zadobijenih povreda. Anatolij je hteo da ovom vožnjom otvori bajkersku sezonu u Moskvi.

s

default

Tom Henks poslednji u nizu svetskih glumaca koji su stali na srpsku stranu oko kosovskog pitanja. Džoni Dep, Robert de Niro, Majkl Daglas pa čak i članovi gupe “Depeche Mode” uz Srbiju.

IZJAVA holivudskog glumca i dvostrukog oskarovca Toma Henksa (56) koju je, navodno, dao u intervjuu za kablovsku stanicu E! da je “Kosovo oduvek bilo srpsko i da će ponovo biti jednog dana”, izazvala je lavinu komentara na Balkanu.

Profil američke megazvezde na “Fejsbuku” u ponedeljak je bio zatrpan komentarima. Jedni ga podržavaju, drugi “pljuju”. Henks je poznat u Holivudu po svom interesovanju za istorijske teme, učestvovao je zajedno sa Spilbergom u dokumentarno-istorijskom filmu o Drugom svetskom ratu, a važi za jednog od ne samo najboljih već i najobrazovanijih glumaca.

Srbe je uporedio sa Jevrejima, koji uprkos svemu nikada nisu gubili veru u svoje korene i da će se vratiti u svoju zemlju, pa su se ceo milenijum pozdravljali sa “dogodine u Jerusalimu”. Glumac je prešao u pravoslavce kada se 1988. oženio Ritom Vilson, čiji je otac bio Bugarin, a majka Grkinja. Do 10. godine je bio katolik, ali Henks pravoslavlje smatra duhovnim nasleđem. Henks je samo poslednji u nizu slavnih koji su podržali Srbe kada je reč o Kosovu.

Tako je, na primer, najpopularniji Džejms Bond svih vremena, ser Šon Koneri, situaciju oko južne srpske pokrajine uporedio je sa njegovom rodnom Škotskom. – Tokom istorije, Škotska je imala daleko više osnova da dobije nezavisnost, ali joj nije bilo dozvoljeno da se otcepi. Koja je razlika između moje domovine i Kosova, pa se pravi takav presedan – pita se proslavljeni glumac.

Glas protiv rasparčavanja Srbije pre nekoliko godina digli su i Majkl Daglas, Robert de Niro i Džoni Dep. Njihov glas čuje se mnogo dalje i bolje, i više se ceni nego glas većine političara. Kada običan Amerikanac vidi da neki od najboljih i najpopularnijih holivudskih glumaca podržavaju srpsku stvar, počinje drugačije da gleda na problem. Ričard Gir, veoma aktivan u kampanji za nezavisnost Tibeta, isprva nije bio naklonjen Srbima, ali je posle razgovora sa Šeron Stoun (koja preko uticajnih ljudi u SAD pokušava da spreči nezavisnost Kosova), promenio mišljenje. Naime, postao je veoma sumnjičav zbog ogromnog pritiska i tvrdoglavog insistiranja da se Kosovo odvoji od Srbije.

Džordž Kluni izjavio je da je srpski lobi u Americi veoma slab, te da sve što se može čuti ili pročitati potiče od albanskog lobija. Holivudska legenda Robert de Niro zna više o Srbiji od većine Amerikanaca.

Za mnoge najbolji agent 007 iz serijala filmova o Džejms Bondu, Šon Koneri ne propušta priliku da istakne da je Kosovo deo Srbije i da nikako ne zaslužuje nezavisnost.

Slavni glumac je očigledno veoma dobro upućen u svetsku politiku, pa je tako, tokom jedne od glavnih akcija albanskih separatista (proglašenja "nezavisnosti"), insistirao na tome da južna srpska pokrajina nikako ne zaslužuje da se otcepi.

"Ne shvatam zašto je Kosovo poseban slučaj. Kako to oni mogu biti nezavisni, a mnogi drugi ne mogu. Zašto onda Škotska ne može da se odvoji od Velike Britanije?! Kosovo mora ostati u Srbiji. Sve je ovo licemerno", rekao je on na konferenciji za novinare.

I godinama posle proglašenja samozvane države Kosovo, Šon Koneri ne propušta priliku da istakne kako je Srbiji učinjena velika nepravda, to najčešće ponavlja kada apeluje na svoje Škotlanđane da zahtevaju otcepljenje od Velike Britanije. On čak više ne živi u Škotskoj u koju se, kako kaže, neće vraćati dok ne bude nezavisna država.

Jednom prilikom glumac je rekao da Kosovo doživlljava intezivno kao svoju rodnu Škotsku, i da ne vidi zbog čega Kosovo ima mogućnost da se otcepi a mnoge druge pokrajine u svetu ne mogu.

„Ne shvatam zašto je Kosovo poseban slučaj. Kako to oni mogu biti nezavisni a mnogi drugi ne mogu. Zašto onda Škotska ne može da se odvoji od Velike Britanije!?. Kosovo mora ostati u Srbiji. Sve je ovo licemerno“.

Zbog ove tvrdnje glumac je redovno dobijao pretnje smrću, ali nije odustao od tvrdnji.

default

Pisac Stefan Simić zapisao je svoj susret sa vojnim pilotom NATO-a u Beču, koji je učestvovao 1999. u bombardovanju Srbije…

Dobar neki čovek, pomislih.

Sedeli smo u većem društvu, u Beču. Amerikanac. Porodičan čovek. Pričao je nenametljivo, uzdržano a kulturno… Postavljao sam mu razna pitanja.

U jednom trenutku kada je čuo da sam iz Srbije, zbunio se, zaćutao i pogledao me.

– Baš ste Srbije.

– Da, da, baš! Iz srca Srbije! Pomoravlje!

Promenio je temu…

Nakon sat vremena razgovora sa drugima, ponovo mi se obratio.

– Mladiću, moram nešto da ti kažem, vidim da ste razumni.

– Da, izvolite.

– Učestvovao sam u bombardovanju vaše zemlje…

– Šta? Vi?

– Da, bombardovao sam tvoju zemlju!

Svi u prostoriji su zaćutali i pogledali u njega.

– To je ’99 bio moj posao… Vojni pilot. Penzionisan sam od tada.

Nisam u njemu video ubicu a ko zna koliko je ljudi ubio.

– Kako ste mogli – prvo je što sam ga pitao.

– To je moj posao, da nisam ja radio bi to neko drugi. I ako je neko stradao, nije bilo namerno, nama nije bio cilj da ubijamo civile…

– Ali ste ubijali… Šta vi uopšte znate o Srbiji? – pitao sam ga.

– Da je u Evropi…

– I?

Zaćutao je.

Gledao sam u tog modernog ratnika, ni trunke griže savesti na njegovom licu, uveren da je samo radio svoj posao, na 10 000 metara iznad zemlje, za 10 000 američkih dolara. Profesionalac dok, u stvari, još jedan od plaćenika, sejača smrti…

Tako je kukavički delovao da ne bi smeo ni ruke da obara sa nekim a kamoli za bilo kakvu realnu borbu, prsa u prsa. Avion i desetine kilometara iznad zemlje su njegova savršena pozicija za rat.

– Da li znate da ste vi ubica?

– Ne, nisam ja ubica, samo sam izvršavao svoj zadatak, vozio avion i…

– Ubica je onaj ko ubije a vi ste ubijali.

Sve one priče koje smo do malopre pričali pale su u vodu. Posmatrao sam ga i ćutao.

Nije mi se suprostavljao, samo je ćutao. Savršeno pribran, uz saosećanje za moju bol ali ne i za ono što je radio.

– Vi mladiću ne razumete, tu nema mržnje, rat je industrija…

– A vi ste bili njen najgori deo.

– To mi je posao, ništa lično, nikoga ne mrzim, posebno ne Srbe…

– A i zašto biste mrzeli ili voleli kada, ionako, ništa ni ne znate o Srbiji, Balkanu uopšte?

Nastavio sam da ga gledam. Od njegove ruke ko zna koliko ljudi je stradalo a u njegovom glasu ni trunke kajanja. Odrađivao je svoj posao, kada je bilo potrebno, za to je bio plaćen i gotovo. Ni ne zna koga je gađao, ni koga je sve ubio.

Ko zna sve koga nosi na svojoj duši, pitao bi se da uopšte ima dušu…

Ništarija, ljudska!

– A ako bih sada ja vama razbio glavu ovom flašom, završio bih u zatvoru. Možda biste stradali, možda ne ali ja bih bio ubica, monstrum! Novine bi bile pune naslova – Srbin ubio Amerikanca, iz čista mira a ti, ko zna koliko si smrti posejao, i nikom ništa… Gde je tu pravda!

– Vi ne razumete pravila igre! Miš ne može mački ništa, mačka je mačka a ja sam u toj igri bio mačka… –

I bio je u pravu, on nije gađao ljude nego miševe, da je znao da su dole ljudi ne bi sedeo u avionu, radio bi nešto drugo.

Nastavio sam.

– Da vas prebijem verovatno bi me grizla savest a preživeli biste… Što je daleko manje strašno nego baciti stotine bombi a da ni ne znaš koga time sahranjuješ. I što je najgore ne vidim kod vas savest, ništa…

– Mladiću, sve su to stvari na mnogo višem nivou, o kojima ni vi ni ja ne odlučujemo, da nisam to radio ja, radio bi neko drugi i sve bi bilo isto…

– Izvinite, šta je vama uradio moj narod? Vama, vašoj porodici?

– Apsolutno ništa!

– I zašto to sve?

– Posao, biznis, politika, opstanak, kako ne shvatate. Takav je sistem. Takva su pravila.

– Da li znate da sam i ja bio dole sa svojom porodicom, svojim vršnjacima, kada ste leteli iznad nas i bacali bombe a ne komfete i razglednice.

– Ti mi sudiš a ne razumeš sistem. I da to nisam radio ja, radio bi neko drugi…

– Da, ali ja ovde sedim sa vama a ne sa nekim drugim.

Nije mu bilo prijatno, niti je postavljao sebi takva pitanja. Posao sa sentimentima nema nikakve veze…

Onda sam uzeo telefon, pronašao imena žrtava i počeo naglas da mu čitam imena.

– Da li vam znače nešto imena ovih ljudi?

– Ne, prvi put čujem! Ko su oni?

– Miševi!

– Kakvi miševi?!

– Vaši žrtveni miševi, poštovani gospodine, žrtve, satima bih mogao da ih čitam. Ali kome? Za vas su to miševi a ne ljudi.

Atmosfera u prostoriji je bila sve napetija.

U meni se budio sve jači prkos, inat a znao sam šta god da uradim, besmisleno je.

Kada znaš da si u pravu jedino što ti preostaje je da igraš na nečiju savest.

Ali kako, kada taj neko nema savest, niti je svestan u čemu je učestvovao.

Za njega je to neka tamo Srbija a za mene je to moja zemlja. Drugu nemam.

Za mene je to moje detinjstvo, moje ljubavi, moj život, moje sve a za njega je to samo jedna od zemalja u evropi. Za mene su to grobovi mojih predaka i deca koja tek dolaze, livade, njive, planine, reke, škole, bolnice i još toliko toga a za njega samo puki objekti koje treba da pogodi. Ništa više!

U prevodu – kada ubijaš bolje da ne znaš koga ubijaš, kako ti posle ne bi bilo žao.

Počelo je ono iracionalno da se budi u meni. Slike mrtvih, strah, beznađe, sve ono što je usledilo posle… 

– Sve je to prošlo – nastavio je – sada smo prijatelji – ustao je i pružio mi ruku.

Zanemeo sam posmatrajući ga. Koliko bi mu samo ljudi presudilo u tom trenutku. Posebno oni koji su nekoga izgubili. A i oni koji nisu, mnogo je onih kojima je Srbija iznad svega. Nisam do kraja takav ali razumem taj odnos – tuđe nećemo, svoje nedamo i gotovo!

Ustao sam i krenuo.

– Ne želim da sedim sa ovim čovekom – rekoh.

Uhvatio me nespremnog susret sa njim. Nisam po prirodi osvetnik ali ovo je nešto mnogo više od osvete. Ponos. Pravda. Susret, oči u oči sa čovekom, koji je direktno ko zna koga sve ubio. I da nisam iz Srbije, nevažno odakle, ne bi mi bilo svejedno…

Na njegovom licu nisam video mržnju, više bezosećajnost, što je, donekle, isto. Kada te neko ubija potpuno je nevažno da li te mrzi ili ne oseća ništa, ubica je ubica.

Nisam imao snage za raspravu a nije mi padalo na pamet da glumim advokata.

Kada su me domaćini ispratili do vrata, okrenuo sam se, vratio, uzeo onaj stolnjak, i svu hranu, supu, sve, i sipao na njega da me bar po nečemu zapamti.

Sedeo je mirno dok se sve to slivalo sa njega, glumeći moralnog pobednika a ja sam ga pljunuo preko stola dok su me dvojica držala, vukla i izbacivala iz stana.

– Bar da znaš Srbiju još po nečemu kada te pitaju nešto o toj zemlji! Ubico!

Sve mi se smučilo te noći, seo sam u prvi autobus i vratio se kući.

Strana 1 od 3

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top