Kosovo

Kosovo (21)

Porodica Vukomanovic iz Zvecana ne može da se pomiri sa vešcu da im je sin nastradao u Becicima, a sada imaju još jednu muku: "kosovska" ambasada u Crnoj Gori ne da da telo nesrecnog mladica bude sahranjeno na Kosovu. Kako oni tvrde, poginuli Miloš nema kosovske papire.

Miloša (25) i njegovu verenicu Snežanu Rudinac (24) iz Kraljeva pokosio je automobil dok su prelazili bulevar u Becicima. Mladic je preminuo na licu mesta, a borba za Snežanin život i dalje traje. Uz tu borbu, prikljucila se i ova nova - o prenosu Miloševog tela na rodno Kosovo.

- Ne možemo da ga prebacimo na Kosovo jer nema kosovske papire. On je roden u Kosovskoj Mitrovici i državljanin je Srbije, nije mi baš jasno zbog cega se pravi problem. Tako nam je receno u ambasadi tzv. Kosova u Crnoj Gori. Samo želimo da sina dovedemo kuci - rekao je otac poginulog Miloša.

Kako se nezvanicno saznaje u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, oni su u stalnom kontaktu sa našom ambasadom u Crnoj Gori.

- Sve vreme radimo na rešavanju problema i ucinicemo sve da pomognemo porodici i da telo mladica bude prebaceno u Zvecan - rekli su.

Miloš i Snežana su bili u vezi cetiri godine i verili su se u septembru prošle godine. Pocetkom aprila otišli u Crnu Goru kako bi zaradili novac za svadbu i iznajmljivanje lokala. Planirali su da tamo ostanu do novembra.

Mladic je studirao na fakultetu u Vrnjackoj Banji, a i prošle godine je radio na istom poslu hotelu u Becicima. Kako je gazda bio zadovoljan njim, pozvao ga je da ponovo dode, iako još studira i nema diplomu.

Bulevar u Becicima, na kojem je nastradao mladic iz Srbije, važi za crnu tacku u ovom delu Crne Gore. U ocajnom je stanju, nije dovoljno osvetljen, dok pecacki prelazi nisu vidljivi kako treba.

default

Jovan Tarabić, jedini živi potomak čuvenih proroka Jovana i Mitra Tarabića, tvoraca Kremanskog proročanstva, u svojoj 90-oj godini života rešio je da Srbima prikaže šta su stvarno videli njegovi slavni preci.
Deda Jovan naglašava da originalni rukopis Kremanskog proročanstva nije nikada pronađen i da se nalazi zatvoren u jednoj flaši koja je zazidana u kući iz turskog doba u Užicu.

 

- Moji Tarabići su jasno kazali da dolazi vreme ratova, da će udariti brat na brata, prijatelj na prijatelja, da će biti teško narodu. Pitao je Prota Zaharije svog kuma Mitra: Kada će biti narodu teško? Biće mu najteže kada se dese građanski ratovi, jer se neće znati ko će protiv koga i sa kim ratovati, ko će kome biti prijatelj a ko neprijatelj, pa će doći vreme da se kaže: Ustanite Vi mrtvi da legnemo mi živi!

 

Nije uzalud parola - Samo sloga Srbina spasava, mada je za današnje prilike a našu sramotu prikladniji slogan - Srbin Srbina sekirom seče, kaže starina Tarabić.Jovan nastavlja priču o Kremanskom proročanstvu gde je jasno kazano da nas očekuju ekološke katastrofe u celom svetu, ekonomska kriza najvećih razmera, razne epidemije...-

 

Svi Srbi koji su otišli iz Srbije moraće da se jednog dana zbog sveopšteg haosa u svetu vrate u svoju otadžbinu da tu pronađu mir i spas. Svedoci smo šta uragan i cunami čine Americi, sve je to Božija kazna. Ničija sila nije Bogu mila. Zapadnom svetu se ne piše ništa dobro jer ničija nije gorela do zore, kako su zaslužili tako će i proći. Bog je milostiv, ali daje samo po zasluzi. Ni mi Srbi nismo više ono što smo nekada bili, nastavlja Tarabić, pogazili smo svoju veru i običaje, dok su naši komunisti branili Srbima da budu vernici, da veruju u Boga, da idu u crkvu, slave krsnu slavu i neguju nacionalni identitet.

 

Proročanstvo da će svi Srbi stati pod jednu šljivu su izmislili naši neprijatelji, ali su se grdno prevarili jer će Srbija opstati uprkos svim nedaćama. Kada počne opšti rat Srbija neće u tome učestvovati, ali će zato svi žuriti da dođu u našu zemlju kako bi pronašli mir i sigurnost. Ovde mislim na sve narode od Evrope do Amerike. Mi smo bogata zemlja sa velikim prirodnim bogatstvima. Nažalost, očajni političari su sve prodali strancima.
Što se tiče opšteg rata, upozorava Jovan, glavna bitka će se voditi između Rusije i Turske i to u reonu nekadašnjeg Carigrada.

 

U Kremanskom proročanstvu piše da će, kada počne opšti rat, naići čovek sa Istoka na belom konju i kazati: Stoj narode, Bog na nebu Car na zemlji. Taj čovek nije Tito kako su mnogi komunisti lagali narod, već se radi o budućem ruskom caru koji će osloboditi sve pravoslavne i srpske zemlje. Gde će biti srpska kuća to će biti srpsko.
Kruševac će biti prestonica naše države a Carigrad će ponovo pripasti pravoslavnima. I Kosovo će ponovo biti naše.
Iznad svega vera u boga će spasti ljude, post, pokajanje i dobročinstvo. Onaj ko ceni sebe i poštuje on će ceniti i drugog, u suprotnom opstanka nema. Ipak, siguran sam da idu bolja vremena za srpski narod.

Dugo godina če se prepričavati i u vojnim udžbenicima objašnjavati hrabrost i taktička strategija naših pilota za vreme NATO bombardovanja.

Posebna „drskost“ i hrabrost naših pilota je napad na Aerodrom u Tirani. Na tom aerodromu je bila stacionirana eskadrila od 12 Apača raketnih helikoptera koji su trebali da budu vazdušna podrška za „Atlantsku brigadu“ koja se spremala da preko prevoja Košare i Gorožup zajedno uz sadejstvo sa NATO snagama izvrši proboj i vojnički zauzme Metohiju a kasnije i Kosovo.



„Atlantsku brigadu“ je sačinjavalo oko 6.000 Šiptara dobrovoljaca iz inostranstva sa Američkim instruktorima. Oni su sa ostalim terorističkim grupama OVK koje su se povukle u Albaniju trebali da izvrše taj kopneni napad, pošto vazdušna kampanja NATO-a nije dala nikakve rezultate. Tako su ukupne snage koje su napadale na granice Kosmeta činile oko 20.000 boraca zajedno sa stranim pretežno američkim instruktorima i specijalcima.

Da bi olakšali našim borcima odbranu na granicama Kosmeta naši piloti su u više navrat izvodili borbena dejstva na tom prostoru. Prvi od tih napada dogodio se 13 aprila kada je 4 naših aviona napalo pripremni kamp Atlantske brigade koji se nalazio blizu mesta Kamenica na severu Albanije. Tom prilikom je oboren jedan Apač a Atlantskoj brigadi su naneti ozbiljni gubici. Napad naše avijacije na snage koje su napadale granice Kosova i Metohije ponovljen je 05. maja kada su 3 Orla i 2 Galeba u kratkim vremenskim razmacima i više navrata napadali već pomenutu Atlantsku brigadu.

Svakako jedan od najspektakularnih napada naša avijacija izvela je 26 aprila kada je napadnuta NATO baza američkih „Apača“ na aerodromu kraj Tirane. Ta operacija je bila posebno riskantna jer je od aerodroma Ponikve do Tirane trebalo leteti skoro sat vremena (54 minuta) a biti neotkriven od strane radara, NATO avijacije i avaksa. Napad je planiran tako da po 2 Galeba G-4S sinhronizovano polete sa aerodroma Ponikve i Golubovci kod Podgorice i neopaženo se privuku NATO bazi duboko u teritoriju Albanije. Akcija je izvedena tako što su u niskom letu kroz planinske klance prvo doletela 2 G-4S sa aerodroma Golubovci a 20 minuta kasnije stigla su još 2 Galeba G-4S sa aerodroma Ponikve. Rezultati ovog napada su bili više nego impresivni jer je uništeno 5 Apača, a sva 4 Galeba su uspela da se neoštećana vrate u svoje baze (koje najčešće nisu bili aerodromi sa kojih su uzleteli). Puni efekat ovog napada se ogledao i u tome što NATO više do kraj agresije na Jugoslaviju nije koristio Apače.

default

Francuski istoričar i geopolitičar govori zašto EU favorizuje Prištinu u dijalogu sa Beogradom i novom prekrajanju granica, a u novoformiranoj zajednici, prema njegovom mišljenju, bile bi i Republika Srpska i Makedonija.

Zapad nikada nije hteo da Kosovo bude sa Srbijom. Još od Ustava iz 1974. godine, kada je Srbija podeljena na tri dela, postojao je plan za njegovo izdvajanje. To je htela Nemačka, i od tada postoji kontinuitet. Zato je zabluda da se o ovom pitanju može pregovarati sa Evropskom unijom, u kojoj je najvažnija sila Nemačka, koja neće, a i nikada nije htela, bilo koji model u kome bi Srbija bila s Kosovom.

Ovako francuski istoričar i geopolitičar Aleksis Trud govori u intervjuu za Novosti, koji vam prenosimo u celosti, na pitanje zbog čega se u dijalogu Beograda i Prištine pod okriljem Evropske unije favorizuje kosovska strana. Prema oceni ovog profesora, kompromis od početka nije bio moguć, a kosovsko pitanje on vidi kao pitanje novog svetskog poretka, u kome veliku ulogu igraju zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južnoafrička Republika).

U Srbiji ima mišljenja da bi rešenje moglo da se postigne na međunarodnoj konferenciji. Da li bi vredelo poći tim putem?

– To bi moglo da bude rešenje, kao što je bilo više puta u istoriji Balkana – 1815. i 1878. Na takvoj konferenciji bi mogle da se promene granice koje je Tito imponirao bez referenduma i bez ikakve volje svih naroda Balkana. Po mom mišljenju, u budućnosti će se formirati slovenska federacija Srbije, Republike Srpske i Makedonije.

Iz zapadnih zemalja smo više puta čuli da nema izmene granica…

– Zapadu je u interesu da to kaže. A interes novog svetskog poretka koji prave Rusija, Indija i Kina je suprotan, odnosno, cilj je da se, oslanjajući se na Ujedinjene nacije, organizuje međunarodna konferencija i da se priča o novim granicama

U kom periodu očekujete takav rasplet?

– U narednih deset godina. Junker je rekao da je 2025. godina indikativan datum za početak integracije zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, i u to vreme bi mogla da se održi ta međunarodna konferencija.

Da li Srbiju na „novoj“ mapi Balkana vidite sa KiM?

– Srbija je po ovom pitanju ispala naivna. Devedesetih godine se govorilo: pazite da se ne pravi velika Srbija, a došlo se do razgovara o tome da se ne treba boriti ni za šta. S druge strane, „velika Albanija“ je de fakto tu. Ne razumem zašto se srpska vlast, bilo koja, stidi i uvek misli da u politici postoje neka pravila. To je velika zabluda. Isto razmišljaju i Rusi, da postoji neka istina. U politici istine nema. Na Zapadu se to zna i tamo postoji realpolitika: imamo svoje interese i idemo napred

Nije li paradoks da EU od Srbije traži da ne sputava evropski put Prištine, dok unutar Unije pet članica ne priznaje Kosovo?

– To jeste paradoks. Tih pet zemalja nikada neće priznati Kosovo, dok nije isključeno da će druge države menjati svoj stav. Za pet godina situacija neće biti ista. Zato Srbija u ovom času treba da bude čvrsta i da drži svoju stranu.

Predviđate i nastajanje „velike Albanije“? 

– Uvećavanje Albanije je trend još od 1912. Ona bi imala trećinu Makedonije, jug Kosova – ne Metohije, i deo Crne Gore. Koja god da je vlast u Crnoj Gori, moraće da daje sve više i više prava Albancima na severu i zapadu zemlje, po istom sistemu kao što je u Makedoniji.

Freske, medu kojima su umetnicki izuzetne "Sretenje Gospodnje" i "Angeo velikog sovjeta", u priprati manastira Uspenje presvete Bogorodice u Gracanici, koji je na listi UNESCO-a, ponovo svetle punim sjajem oslobodene naslaga cadi, kamenca, vlage i drugog vremenskog taloga.

Profesor Miroslav Stanojlovic, slikar-konzervator, kazao je da su radovi osmoclanog tima na zaštiti celokupnog živopisa na 120 kvadrata u priprati u završnoj fazi. Stanojlovic je kao posebno važne izdvojio freske "Sretenje Gospodnje" i "Angeo velikog sovjeta".

"Po mom sudu freska `Sretenje Gospodnje` je najstarije slikarstvo, starije od ostalog kasnje izobraženog u priprati ovog hrama. Po mojoj oceni ta freska je najbliža onom starijem živopisu u unutrašnjem delu hrama Uspenja presvete Bogorodice", pojasnio je Stanojlovic.

Prema njegovim recima, "Angeo velikog sovjeta" predstavlja redak slikani prikaz Gospoda Isusa Hrista oslikanog kao Andela sa krilima.

Hrist-Angeo, kako je dodao, drži svitak sa porukama i blagosilja svakog koji ulazi u pripratu. Prema njegovim recima, to je simbol mudrosti utkane u dobrotu u dobru želju, dobro htenje, dobru nameru. "A to opet implicira one univerzalne karakteristike po kojima je i manastir Gracanica svrstan na listu UNESCO-ve kulturne baštine znacajne za celokupan ljudski rod, a ne samo za srpski narod", ocenio je Stanojlovic.

Stanojlovic je ukazao i na ikonografski sadržaj mitropolita Dionisija, odnosno na izuzetnu fresku koja prikazuje njegovu sahranu. Stanojlovic je kazao da su strucnjaci na freskama zatekli i potom otklanjali sve strukturne slabosti koje može da ima freskoslikarstvo. "Nataloženi slojevi na freskama otapani su u trideset epizoda, jer su bili okamenjena struktura", rekao je on i dodao da su problem za konzervatore predstavljali i grafiti po živopisu, urezivani pre pola veka.

"Revolucionarnim" izmestanjem mesta za paljenje sveca izvan hrama spreceno je da cad, vlaga i drugi talozi dalje uništavaju freske, rekao je on i dodao da je živopis sada konzerviran da može da traje još mnogo-mnogo godina.

Stanojlovic je ukazao i na štetnost magistralnog puta koji ide uz sam manastir, jer gasovi iz vozila i vibracije koje prave kamioni loše uticu na živopis.

Profesor je pomenuo i osveženi natpis u priprati koji je, kako je rekao, praktikovan u fresko slikarstvu kao "okamenjeno svedocanstvo" pisanog sadržaja koje govori o tome kada je priprata hrama izgradena, kao i to da su i sve druge relevantne cinjenice u tom natpisu 

default

Pomahnitali Dejan Krstičić (35) iz Štrpca nasrnuo je sa nožem na bebe, blizance Danila i Nemanju stare samo 40 dana dok je njegova supruga Ana (27) sedela na krevetu sa decom

Danilu je zario nož blizu srca, nakon čega je nesrećna beba na putu do gračaničke bolnice preminula. Njegov brat blizanac, Nemanja je u niškoj bolnici i uprkos teškom stanju je stabilno i van životne opasnosti.

Dejan je prvo zamahnuo na Danila. Smrtonosni ubod zario mu je u grudi, a onda je nož potegao ka Nemanji. Ana je tad već skočila. Za njenom vriskom dotrčao je i Dejanov brat. Pre nego što su uspeli da savladaju Dejana, on je Nemanju nožem ubo u vrat i stomak.

"Varnica" nezapamćene porodične tragedije u Štrpcu u kojoj je Krstičić nožem napao svoju decu, začeta je za trpezarijskim stolom porodične kuće, u ponedeljak oko 19.30 sati. U kući Krstičića u trenutku tragedije bili su i Dejanovi roditelji i brat.

- Dejan, Ana i deca su bili sami u kuhinji. Dejan je seo za sto da večera, a Ana je sa sinovima sedela na kauču. Dejan je pozvao Anu da večera sa njim, ali je ona odbila, rekla je da nije gladna. Zašto, niko ne zna, ali njeno odbijanje je iziritiralo Dejana. Skočio je sa stolice, iz fioke izvukao nož i bukvalno skočio do kreveta. Bez ikakve reči je počeo da ubada decu - kaže komandir policije u Štrpcu Dragan Ivanović.

On dodaje da su Dejana savladali Ana i njegov brat, koji je Dejana, nakon što mu je izbio nož iz ruke, oborio na pod. Zatim je pozvao Hitnu pomoć i policiju.

Bebu koja je preživela, majka Ana spasila je od jačeg, smrtonosnog udarca pomahnitalog oca. Ona je s ekipom Hitne pomoći otišla za Niš, gde je sve vreme uz svog sina.

Beba od 40 dana preminula je od posledica povreda koje joj je nožem zadao otac, profesor fizičkog u u Štrpcu, dok je druga u teškom stanju prevezena u Klinički centar Niš, rečeno je Srni u bolnici u Gračanici.

Upravnik hirurgije u bolnici u Gračanici Dragan Perić rekao je da je reč o blizancima muškog pola od 40 dana. Perić je naveo da je jedna beba dovezena mrtva, a druga je u teškom stanju odmah prevezena u Niš i nalazi se na odeljenju intenzivne nege. Prema njegovim rečima, zdravstveno stanje povređene bebe je stabilizovano i ona je van životne opasnosti. Otac blizanaca Dejan Krstičić, profesor fizičkog vaspitanja u Srednjoj školi u Štrpcu, sinoć je iz za sada nepoznatih razloga izbo nožem bebe, rečeno je u kosovskoj policiji. Policija je odmah izašla na lice mesta i uhapsila Krstičića. Ova porodična tragedija dogodila se sinoć oko 19.00 časova u porodičnoj kući u Štrpcu.

Krstičić je praktično satima ćutao na saslušanju i po utiscima svih učesnika postupka, delovao kao da je „nesvestan zločina“, ali je sve i šokirao jednim pitanjem. Prema rečima advokata Jakupa Ramadanija, koji je Krstičiću dodeljen po službenoj dužnosti, ubica je dao iskaz prilikom saslušanja u tužilaštvu, ponašao se pristojno i nije imao ispade. - Zbog toga sam se protivio da mu bude određen pritvor do 30 dana. Predložio sam da bude pušten u kućni pritvor, ali je taj predlog odbijen. Zatražio sam od tužioca da se obavi psihijatrijsko veštačenje mog klijenta. On nije svestan šta je učinio. U jednom trenutku sam ga pitao: "Znaš li šta si uradio?", na šta mi je odgovorio da ne zna. Posle toga me je pitao kako su mu deca kao da se ništa nije dogodilo - kaže Ramadani.

Advokat dodaje da je Krstičić prijavljen za dva krivična dela: teško ubistvo i ubistvo u pokušaju. U tužilaštvu potvrđuju da je saslušanje obavljeno u utorak, te da Krstičić zaista nije odavao utisak da je svestan šta je učinio. - Sedeo je potpuno nezainteresovano i samo ćutao. Rečeno mu je da mu je jedno dete mrtvo, drugo u bolnici, ali on je ćutao bez ijedne reakcije, potpuno bezosećajan - kažu u tužilaštvu u Uroševcu, gde potvrđuju da će uslediti veštačenje Krstičića. Ana Krstičić, majka bebe Nemanje, koju je u ponedeljak uveče ubio Dejan, i njegovog brata blizanca Danila, koji se oporavlja u niškoj bolnici, još uvek ne zna da joj je jedno dete sahranjeno.

Anin otac i deda nesrećnih beba Dragan Kuzmanović kaže da su Ana, kao i cela porodica i dalje u šoku nakon tragedije koja se desila u njihovoj porodičnoj kući u Štrpcu. - Ana još ne zna da joj je sin Nemanja sahranjen. Sutra supruga i ja idemo kod nje u Niš. Tamo ćemo prvo da razgovaramo sa psihijatrom i da sa njim dogovorimo kako ćemo joj reći. Počela je da doji drugog sina Danila i mora da sačuva mleko. Sve ovo je preveliki šok za nju i više ništa ne sme da je uznemiri - kaže Dragan Kuzmanović, deda po majci dvojice blizanaca koje je otac Dejan Krstičić napao nožem u porodičnoj kući u Štrpcu. Da podsetimo, Dejan je u ponedeljak veče, bez ikakvog povoda, posle večere uzeo kuhinjski nož i nasrnuo na svoje blizance stare svega 40 dana. Nemanju je ubio, a Danila je majka uspela da spase sigurne smrti. Dejan je posle rođenja dece promenio ponašanje. Plašio se da će mu "Albanci oteti decu i izvaditi im organe".

default

Milorad Ulemek Legija je optužen na maksimalnu kaznu zbog zavere protiv države i kriminalnih aktivnosti. I pored toga što je svestan da nikada neće izaći napolje, mnogo ga je pogodila trenutna situacija na Kosovu gde Albanci maltretiraju goloruk srpski narod.

Tim povodom, rešio je da se obrati javnosti kratkim saopštenjem, koje su prenel njegove bivše kolege iz JSO. 

"Da sam na slobodi, za 24 sata bih okupio JSO, a za 48 sati bi Kosobo bilo naše, a onda bih se vratio ovde u zatvor gde sam sa ponosom ušao. Pustite me na 4 dana", poručuje komadant Legija iz zatvorske jedinice gde je smešten i dodaje: "Videli ste kako izgledaju njihovi tzv. specijalci i koliko su obučeni. Jedan Srbin je golim rukama uspeo da ga nokautira. Kod nas u jedinici, ne bi stigao ni da zamahne rukom već bi bio na podu".

Naravno, ne treba praviti senzaciju od izjave Ulemeka, jer je svima jasno da bi srpska vojska trenutno mogla da zauzme Kosovo. Sigurno je da nam novi rat ne treba i da mladi treba odrastaju u miru i prosperitetu. Međutim, očigledno nam to neki drugi ljudi ne daju, koji ne misle dobro našoj zemlji. Pozivamo na smirivanje situacije. Mir je jedino rešenje.

ma filmova, a ima i knjiga u kojima se glavni junak, kad se nađe iza rešetaka, prisjeća svog života od djetinjstva, dječaštva, mladosti pa do onog što ga je dovelo u zatvor. Da li će se isti postupak primijeniti kada na red dođe romansiranje biografije Milorada Lukovića Legije – kritičko ili apologetsko, svejedno – ostaje da se vidi. Trenutno, neosporno je samo to da se nalazi u Centralnom zatvoru u Beogradu. Legija je rođen je 15. marta 1968. (mada se kao godina rođenja navodi i 1965) u Beogradu kao Milorad Ulemek. Porodica mu je – otac Milan, podoficir JNA, i majka Natalija, domaćica – porijeklom iz sela Pecka na Kordunu, Hrvatska. Kakav je Milorad bio kao klinac? Svjedočenja se razlikuju. Prema dijelu ljudi koji su ga poznavali u to vrijeme, riječ je o normalnom dječaku, sa normalnim brigama, koji pohađa muzičku školu i koga zovu Miša. Drugi pak navode da je veoma rano pripadao grupi tinejdžera iz okoline hotela "Jugoslavija" na Novom Beogradu gdje je stanovao, s kojim se nije bilo uputno družiti, a još manje kačiti. Izvjesno je samo to da je Legija, tada s nadimkom Cema, u jednom trenutku upao u loše društvo: školske knjige i muziku zamjenjuje tegovima od cementa, trbušnjacima i sklekovima, "važnim" držanjem i snovima o lakoj lovi. Učestvovanje u pljački Elanove prodavaonice na Novom Beogradu i bijeg iz zemlje da bi izbjegao hapšenje nekako su bili logičan slijed stvari.

Prema nekim navodima, kratko je okušavao sreću u Londonu, a onda je, zahvaljujući bicepsima i fizičkoj snazi, našao posao u Parizu kao izbacivač u nekom noćnom klubu. Tu je, u jednoj tučnjavi, iz nehata, ubio čovjeka. Oslobođen optužbe za ubistvo ali pod prijetnjom deportacije i zatvora u Jugoslaviji, Cema je jedini izlaz vidio u francuskoj Legiji stranaca. O tome šta je u Legiji stranaca radio podaci su, opet, proturječni. Legija stranaca o svojim aktivnim i bivšim pripadnicima nikad ne daje obavještenja preko telefona, a kada je riječ o pismenom putu, sve je samo ne ažurna. Informacije da je kao legionar proveo sedam godina, da se borio u Čadu, na Bliskom istoku i slične potiču od samog Legije; ako je rođen 1968, u Legiju stranaca nije mogao stupiti prije 1987. Prema jednoj verziji, Cema je četiri godine proveo u ''6eme Régiment Etrangér de Genie'' (6 REG). Ova jedinica formirana je 1. jula 1984, u kasarni St. Morice I'Ardoise, Avinjon; činila su je dva bataljona – CCS & Combat (750 inžinjeraca, specijalista i građevinaca). Prema drugoj, Milorad Ulemek je od 1988. do 1992. u činu narednika služio u 4. bataljonu "2eme Régiment etrangèr des parachutistes" u Calviju na Korzici (bataljon specijalizovan za sabotaže, diverzije i snajpersku borbu). Iz verodostojnog francuskog izvora "Vreme" je dobilo informaciju da Legija za Legiju stranaca ima status dezertera. O tome kada se pojavio u Srbiji podaci se, opet, ne slažu. Jedni tvrde da je to bilo u jesen 1991, drugi pak da se na poziv strica, Mihajla Mileta Ulemeka, "pukovnika" Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, priključio ovoj paravojnoj formaciji početkom 1992.

U Arkanove Tigrove Milorad Ulemek, sada već zvani Legija, unosi strojevu obuku, dril i razne vrste "tradicija" iz Legije stranaca; priča se da je u kasarni SDG-a u Erdutu imao kamenčinu sa natpisom "gospodin disciplina", čija je svrha bila da ga neposlušni kilometrima nosaju u ruksaku i da ga je kasnije, poslije povlačenja, prenio u bazu Jedinice za specijalne operacije u Kuli. Njegov odnos prema Arkanu opisuju kao mješavinu poštovanja i opčinjenosti likom i djelom Komandanta što je često bilo puko oponašanje. U svakom slučaju, kao operativni komandant Tigrova, ratuje u istočnoj Slavoniji, Krajini, Bosni i Hercegovini...

Ratni put Arkanove SDG predmet je izučavanja i optužnica Haškog tribunala; međutim, mnogi koji su ga upoznali u tim vremenima Legiji ne osporavaju veliku ličnu hrabrost. Uz Arkana Legija nije samo ratovao već je ulazio i u razne vrste biznisa, kako u istočnoj Slavoniji i Republici Srpskoj tako i u Srbiji; na primjer, sredinom devedesetih "držao" je diskoteku Zombi u Beogradu. Iz samo njemu znanih razloga, Legija 1994. na vjenčanju svoje prezime mijenja za ženino – Luković. Taj brak će biti kratkotrajan. Poslije potpisivanja Dejtonskog sporazuma okončavaju se ratovi u Bosni i Hrvatskoj: Legija, za razliku od svog Komandanta ne prelazi u civilstvo. Od 1996. zamjenik je komandanta Jedinice za specijalne operacije Franka Simatovića Frenkija; MUP Srbije mu priznaje čin pukovnika koji je imao u SDG-u – što nekako dođe i logično, jer bar polovinu sastava JSO-a u to vrijeme čine "arkanovci". Tokom 1997. Legija de iure preuzima komandu nad Jedinicom a, nakon Simatovićevog penzionisanja, početkom 1999. postaje i de facto njen komandant. U tom svojstvu ratuje na Kosovu 1998/99. i, kako se tvrdi, bio je jedini čovjek nakon smjene načelnika Resora državne bezbjednosti Jovice Stanišića koji je ostao i u kolegijumu novog načelnika – Radomira Rade Markovića.

Njegovo iskustvo iz ranijih godina izgleda da je tada na posebnoj cijeni: atentat na Ibarskoj magistrali, ubojstvo Ivana Stambolića i još vjerojatno mnogo toga svjedoči da je bio glavni "čistač" bračnog para Milošević–Marković. Legiju nitko nije opisao kao budalu: Peti oktobar 2000. dočekao je svjestan da je Miloševićev režim neodrživ i da mora na vrijeme promijeniti stranu: poznati su njegovi pregovori sa Zoranom Đinđićem, održani 4. oktobra 2000. godine uveče, u blindiranom džipu parkiranom ispred zgrade u ulici Admirala Geprata, iz koje će dve i po godine kasnije premijer biti ubijen. Legija je tada pokojnom premijeru rekao da ima naredbe za likvidaciju liderâ DOS-a, ali da će JSO biti na strani građana ukoliko ne bude napada na nju. Poslije formiranja Đinđićeve vlade, Jedinica i njen komandant uživali su javnu pažnju i poštovanje novih vlasti. Međutim, nakon hapšenja Rade Markovića u februaru 2001, kada je prvi put nagovješteno da bi JSO mogao biti rasformiran, za Legiju su počeli problemi. Naime, iako mlake i mlohave, mnoge istrage o raznim zločinima i profesionalnim ubojstvima, poput atentata na Ibarskoj magistrali, vodile su ka Legiji; pored toga, Jedinica nije bila samo duga ruka RDB-a već i važna mašina za pravljenje para u rascvalom svijetu organiziranog kriminala.

Poslije ubojstva Arkana u januaru 2000, Legija je stekao nove prijatelje – Dušana Spasojevića Duću, Mileta Lukovića Kuma i ostalu družinu iz Zemunskog i Surčinskog klana. Navodno, do poznanstva je došlo preko Legijine druge supruge, inače udovice jednog "oficira" SDG-a. U svakom slučaju, koristeći Jedinicu koja je odgovarala samo njemu i koja je bila bez praktično ičije kontrole, Legija je postao ortak u biznisu s drogama, otmicama, ubojstvima... Ipak, JSO uprkos sve većem podozrenju Đinđića i nekih drugih u njegovoj vladi i dalje obavlja posebne zadatke kao što je slamanje pobune na području općina Bujanovac, Medveđa i Preševo ili hapšenje Slobodana Miloševića... Međutim, Legija nije više onaj "stari". Već nekoliko godina pravio je razne ispade po kafanama i diskotekama, trudeći se da postane gradski, mangupski mit. Postrojavao je tako vlasnike skupih automobila, postavljao slike Radovana Karadžića uz prijetnju gazdama da, ako im je neko jači pokuša skinuti, zovu njega, a ako se na to osmjeli neko slabiji, da je brani, šamarao vlasnike kafana i splavova ukoliko su maltretirali konobare, ostavljao velike bakšiše tim istim konobarima, ali se i iživljavao na njima ukoliko ga ne bi poslužili kako treba (čaša "džek denijelsa" bez leda kao "stražar" – ona se nikad ne dira; druga čaša "džeka" sa ledom iz koje se pije; konzerva "red bula" sa lijeve strane – čaša za "red bul" sa desne), pucao u tavanice, ali i oko ljudi prislonjenih uza zid... Podriven alkoholom i drogama, do grla sa Spasojevićem u klasičnom organiziranom kriminalu, Legija najprije pali diskoteku u Kuli, poslije čega tobože biva suspendiran, a nakon pucnjave na rođendanu Svetlane Cece Ražnatović u klubu "Stupica" i trodnevnog pritvora napušta Službu i postaje penzioner. Sve to nipošto ne znači da se Legija smirio.

Njegov krug prijatelja i poznanika iz bivše i tadašnje vlasti je značajan, velik i uticajan; posredovanje između mafijaških klanova, biznismena i vlasti traži se iz dana u dan i iz noći u noć; moć u policiji i Službi mu je neokrnjena pa po mjeri svojih interesa jedanput "hrani" jedan dio posvađanog DOS-a, drugi put drugi; konačno, momci iz Jedinice i dalje su mu lojalni do imbecilnosti, a "biznisi" zemunskog klana ne znaju za granice profita... U BMW-u, s pratnjom dva "Pucha" i kontrapratnjom, s cijelom četom tjelohranitelja iz Jedinice, Legija je krstario gradom i činilo se da je nedodirljiv. Kada su ga za ubojstvo četvorice funkcionera SPO-a na Ibarskoj magistrali osumnjičili zastupnici porodica oštećenih, Tužilaštvo nije smatralo da postoje čvrsti dokazi.

Na suđenju za ovaj zločin, u trenutku kada je Legija po drugi put saslušavan kao svjedok, odigrala se (8. novembar 2001) oružana pobuna JSO-a u njegovoj režiji. Kao povod je iskorišteno učešće Jedinice u hapšenju braće Banović po zahtjevu Haškog tribunala; u osnovi radilo se o Legijinoj potrebi da se obezbjedi i zaprijeti. Dobio je sve što je tražio: njegov organ bezbjednosti iz Jedinice Milorad Bracanović postao je zamjenik šefa Službe, a JSO je od 15. novembra 2001. transformiran u resque unit i stavljen pod direktnu ingerenciju ministra unutrašnjih poslova, odnosno Vlade Republike Srbije i pod komandu načelnika Resora javne bezbjednosti, general-pukovnika Sretena Lukića. Treba li reći da nitko nikad nije kažnjen za ovaj puč i da je odnos prema pobuni, to jest Legijinim interesima, bio povod za jedan od najžešćih sukoba unutar tadašnjeg DOS-a, odnosno savezne i republičke vlasti. "To uopšte nije bila pobuna", izjavio je Legija. "Da je to bila pobuna, ja ti garantujem da bi te večeri sve vladine prostorije i organizacije bile zauzete, a da oni to ne bi ni primetili." Koliko je bilo istine u njegovim riječima, svjedoči i to što su gotovo svi članovi obezbjeđenja Vlade Srbije u tim kritičnim danima napustili zgradu.

Ovaj stil života i sve što je nosio krili su u sebi i klicu propasti. Posebno nakon oružane pobune Jedinice, Zoran Đinđić je u Legiji i zemunskom klanu sve više vidio nekoga tko napada ne samo svaku vlast u Srbiji, već i samu supstancu države; njihova bahatost nije znala za granice. Dragoljub Mićunović kaže da mu je svojevremeno Đinđić rekao da – kada bi JSO htjeo da ih otme – ne bi bilo nikog tko bi bio u stanju da ih brani. Poslije javnih optužbi Ljubiše Buhe Čumeta da su Legija i Spasojević odgovorni za brojne otmice i ubojstva i poslije njegove spremnosti da o tome svjedoči, faktični komandant Jedinice ponovo je stupio u akciju. Nakon pokušaja ubojstava Čumeta, odletio je u zrak i njegov Difens roud, a onda se Legija obrušio na vlast otvorenim pismom javnosti naslovljenim sa "Gde su granice ljudskog i srpskog dostojanstva", a završio ga konstatacijom: "Mera mog života je veličina nacionalnog dostojanstva i patriotizma koji nosim u sebi, a ne količina podaništva i snishodljivosti koju pokazujem prema drugima." Za Legiju je Đinđić postao neprijatelj broj jedan: prema tekstu optužnice, planiraju se atentati jedan za drugim uz istovremenu političku kampanju i šurovanje sa svim tko šurovati hoće, u čemu je lider radikala Vojislav Šešelj jedan od najvažnijih megafona...

A onda je osvanuo 12. mart. Oni koji su poznavali Legiju opisuju ga kao čovjeka nestabilnog ponašanja, surovog, sirovog, okrutnog, neosporno natprosječno inteligentnog i sposobnog, vještog lažova, ubjedljivog, karizmatičnog u svom svijetu. Sve je u njemu odavalo krajnost i neku vrstu patologije: šaren od tetovaža kao zmija, bio je sklon svim mogućim prerušavanjima; nakon terevenki u noćnim klubovima i poslije incidenata po Beogradu, među svojim bi se ujutro ponašao kao najnormalniji čovjek – ispucao bi na kakvom strelištu određen broj metaka, dao razumne i precizne naredbe i, uopće, djelovao kao solidna, smirena osoba. Jedan od ljudi koji su ga poznavali kaže: "Legija je zvijer. A zvijer ne ide dobrovoljno u kavez ako ne misli da će iz njega brzo izići ili ako ne misli da joj je on posljednje sklonište od drugih zvijeri."

default

Poznata svetska glumica i jedna od najlepših žena na svetu odrasla je u Midivalu u Pensilvaniji. Roditelji su joj bili obični radnici- majka čistačica, a otac joj je radio u fabrici.

Šeron ima i dva brata i sestru, a cilj njihove majke oduvek je bio da oni postanu intelektualci.

Šeron je prvu ulogu dobila 1980. godine, dok je najveći uspeh postigla u filmovima “Niske strasti” iz 1992. i u filmu “Kasino” za koji je nominovana za Oskara 1994. godine

Prilikom jednog intervjua, pre par godina, Šeron Stoun se osvrnula na svoje odrastanje i detinjstvo, te je iznela vrlo interesantne podatke o tome da su joj najbolji prijatelji zapravo Srbi.

„Moji najdraži prijatelji, od detinjstva do danas, jesu Milica i njen brat Dušan. Oni su mi kao brat i sestra. Rođena sam u Midvilu, malom mestu u blizini Pitsburga. U blizini su stanovali Milica i Dušan. Moji roditelji, Džo i Doroti, poreklom su iz Irske, a njihovi Milorad i Milunka iz Srbije. Roditelji su nam radili zajedno u obližnjoj fabrici, a mi smo se družili neprestano.

Teta Milunka je često pravila hleb od kukuruznog brašna i uvek je nama slala polovinu. Sve sa njima smo delili, kao da smo bili jedna porodica. Sećam se da da sam kod njih često večerala taj kukuruzni hleb udrobljen u mleku. To je tako lepo, i taj ukus nikada neću zaboraviti.

Voleli smo se, pomagali, delili probleme i siromaštvo. Oni su nam bili do koske privrženi, gostoljubivi, puni razumevanja, plemeniti. U svemu smo se pomagali.

Sećam se da se moj otac otrovao i pao na poslu, prvi je dotrčao da mu pomogne čika Milorad i nije čekao hitnu pomoć nego ga je odneo do obližnje bolnice.

Imala sam problema u školi, ne zato što sam bila loš đak, naprotiv, bila sam najbolja, pa su me druga deca mrzela i nazivala bubalicom. Milica i Dušan, i moj brat, štitili su me i pomagali u svemu. Zajedno smo učili, pravili planove za budućnost. Onda su me zbog visokog stepena inteligencije 154, u 15. godini, prebacili iz škole Seger na univerzitet Edinboro. Meni najdraže osobe bile su fizički udaljene, ali blizu meni u svemu.

Kada sam se zadevojčila, i kada su neki momci počeli da mi se udvaraju, a ja sam ih nadmeno odbijala, mnogi su želeli da mi se osvete. Neki su se dogovarali da me grupno presretnu i siluju. Zbog toga su me Dušan i Majkl stalno pratili.

Milica me je nagovorila da se prijavim na takmičenje za mis. Tako je počela moja karijera zbog koje sam se preselila u Njujork. Oni su nastavili i dalje da me podržavaju, savetuju i vole do neba. Do dan-danas delimo sve tajne, sve radosti i nevolje.

Milica i Dušan su mnogo pomogli da se moj brat izvuče iz pakla droge, zbog toga im se posebno zahvaljujem.

Naš odnos je bio više od igre, prerastao je u trajnu vrednost, u prijateljstvo za sva vremena. Zahvaljujući toj relaciji, stekla sam snagu, moć, samouverenost, samostalnost…

Tetka Milunka, koja je iz Čačka, mnogo nam je pričala o Srbiji, a čika Milorad koji je poreklom sa Kosova, mnogo nam je pričao o svom zavičaju. Za vrijeme bombardovanja 1999. godine, pokazivao nam je fotografije crkve u kojoj je kršten, a koja je srušena. Milica i Dušan su nedavno bili u Srbiji, pričali su mi o svemu. I sada mnogo brinu zbog te nepravde vezane za Kosovo. Zajedno smo razmišljali da organizujemo neki javni protest, ali u američkim medijima, na žalost, objavljuje se samo što ide u korist Albancima, jer je njihov lobi veoma jak.“

default

Fudbaler, iziritiran Biljaninom kolumnom u kojoj poziva Vladu da prizna Kosovo, poručio joj da javno kaže da se drogira.

Vujadin Savić poručio je Biljani Srbljanović da prizna da je narkomanka. Nakon što je dramska spisateljica u kolumni objavljenoj u nedeljniku NIN apelovala na Vladu Srbije da prizna nezavisnost Kosova, mladi fudbaler se njoj veoma direktno obratio putem Tvitera.



- Biljana Srbljanović: Srbija da prizna Kosovo! - Je l’? A ti priznaj da si narkomanka! - napisao je Savić, koji igra za Crvenu zvezdu.

Vujadina je izrevoltiralo to što Srbljanovićka traži priznavanje Kosova, pa je on zatražio od nje da ona prizna da je narkomanka.



- Nemam ništa da dodam, sve što sam imao napisao sam na Tviteru - rekao je Vujadin.

Do komentara Biljane Srbljanović nismo došli, jer je njen mobilni telefon do zaključenja broja ostao nedostupan.

Od davnina je poznato da je Bog slao mnoge svoje proroke i duhovnike da prenesu određene poruke narodu. Pravoslavna crkva slavi u čuva uspomenu na Proroke koji su najavili dolazak Gospoda Isusa Hrista. I posle toga, u poslednjih dve hiljade godina, Bog je preko velikih duhovnika upozoravao narode. Jednog od takvih duhovnika, pravednika i molitvenika za ceo pali rod ljudski, naš narod imao je u monahu Gavrilu.

Ima mnogo svedoka da su se mnoge proročke reči oca Gavrila ispunjavale. Jedna od svedoka je i monahinja Makrina Majstorović.

Veruje se da bi njegova upozorenja trebalo shvatiti ozbiljno kao signal za pokajanje naroda.

Još kao mlad pripadao je Bogomoljačkom pokretu. Posle Drugog svetskog rata došlo je teško vreme za Crkvu. Pripadnici Bogomoljačkog pokreta bili su na meti nove komunističke vlasti. Vitomira, kako je bilo svetovno ime starca Gavrila, uhapsili su pod optužbom da je narodni neprijatelj i neprijatelj socijalističkog poretka.

Posle jednog od strašnih batinanja, gde mu je od udaraca pokla bubna opna i sluh oštećen zauvek, bacili su ga u podrum pun ledene vode, a njegovoj porodici su poručili da dođe po njegovo telo, jer su se nadali da je mrtav.  Međutim, otac Gavrilo je preživeo!

Po izlasku iz zatvora, postao je crkvenjak u Jagodinskoj crkvi, da bi u manastir pošao kad je već bio prevalio pedesetu.

Manastir Svetoga Luke u Bošnjanima počeo je da se gradi malo pre nego što je on došao u njega. Od jakih kiša voda je ulazila u tada još pomoćni konak, odnosno baraku. To nije smetalo ocu Gavrilu da se duhovno podvižava.

Monahinja Makrina, koja je živela zajedno sa starcem Gavrilom u manastiru Bošnjanji, početkom devedesetih godina bila je svedok ispunjenja starčevih proročanstava. Ona je, što je mnogo važnije, zapisala proročanstva starca Gavrila.

Proročanstvo starca Gavrila iz manastira Bošnjani:

“Srbiju će rasparčati, na delove, otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti, daće se njenom narodu na korišćenje, naši neće tamo smeti ni živeti. I tamo će naše svetinje rušiti. A svet će ih podržavati, isti oni koji su nas i bombardovali. Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će posebno, svaka otcepljena jedinica imati svoje centre za sve. Spas je u opštem pokajanju i povratku Srba Bogu. Posle velikog svetskog sukoba Srbi će uz pomoć Rusije vratiti Kosovo”, govorio je monah.

“Uobičajeno je bilo da kada dođemo iz rada, pročitamo večernju molitvu i onda uđemo u sobu kod oca, da ga pre spavanja obiđemo, da se dogovorimo za naredni dan, da nam da uputstva, da se ocu požalimo ako je nešto bilo loše, ili da ga pitamo da li mu nešto treba. Uvek smo zadnji oproštaj, kad polazimo u sobu, uzimali iz očeve sobe. Majka i ja smo spavale u sobi preko puta da bismo mogle noću oca da obiđemo, da mu ne ispadne žar i tako…

Tako smo jednom ušle u njegovu sobu bez nekog posebnog razloga, da ga obiđemo, da vidimo da mu nije slučajno spala posteljina, da mu namestimo. Otac je prišao prozoru i čudesno je pogledao. Tada još nije bilo ni bombardovanje, ni rat na Kosovu. Pogledao je kroz prozor i pogledao je ka nebu i kazao:

“Joj, ćerko, vidi mesec krvav, ćerko, nebo se otvorilo, crveni barjaci sa neba kreću na Kosovo. Krvavi barjaci, ćerko, ponovo će rat, ponovo će rat za Kosovo da se bije…, kaže on, i na pravoslavlje udarili, doći će da zavlada taj njin polumesec. Ćerko moja, misle da zgaze pravoslavlje, kad se budu osmelili, Bog im neće dati.

Vidim, ćerko, da oni donose odluku da nam zemlju rasparčaju i da nam Kosovo uzmu. Moraju se skloniti svetinje iz naših crkava, tako su i naše mudre vladike Čarnojevići radili, svetinje su nosili sa mesta na mesto, da ne bih njih agarjani poduzeli. Vidim kuće na Kosovu gore, vidim narod beži, padaju i ubijaju i Albance i Srbe.

Vidim, ćerko, naše krstove ruše na crkvi. A ja velim: Kako, oče, ruše, ko će se na crkvu popeti, visoka je, ako padne? Kaže on: Vidim, ćerko, popeo se na crkvu i krst ruši.” Kasnije, kada je 2004. godine bio pogrom, setila sam se toga. I tada mi je još rekao: “Joj, rat se i nevolja bliži, velika muka i nesreća, ali ne vredi”, ispričala je mati Makrina.

“Starac Gavrilo je rekao da ne idemo putem kojim idu naši neprijatelji. Taj put je propast, nemojte ići tim putem kao oni, to je crna reka… Naši ne mogu Kosovo odbraniti. Oni će ga uzeti za privremeno”, govorio je nonah. Monahinja Makrina kaže da su nekoliko nedelja posle tih starčevih reči, došli meštani iz obližnjeg sela i rekli da je počelo bombardovanje Srbije.

Starac Gavrilo je pozivao srpski narod na post, molitvu, pokajanje, inače će se u suprotnom zbog mnogih grehova u narodu, sveštenstvu i vladara izliti gnev Božiji:

Pored toga što je nagovestio da će sela ostati pusta, starac Gavrilo je i upozorio:

“Vode zdrave za piće neće imati, samo u planinama i brdima. Tući će se ljudi na izvorima da na red za vodu dođu. Iz gradova će ljudi bežati, i to u kolonama, neće imati od čega živeti, posla neće biti, fabrike neće raditi, a dugove državi neće imati od čega namiriti. Neće ljudi ni hleb imati čime da kupe. A porezi će biti na sve što imaju.”

“Srbinu tamo slobode neće biti, sve dok Rusija ne postane carevina. Molite se svi Bogu da do toga što pre doće, tad će i Srbima svanuti. Tada će se pravoslavni udružiti, konačno će shvatiti da su zajedno jači, i onda će braniti svoje. A muslimani, oni se već popisuju, i svi se za isto bore, stalno se dogovaraju kako da zagospodare, a i papa će isto to raditi.”

“Blagoslov Srbiji može samo sa neba sići, i to opet molitvama Majke Božje i Svetih Nemanjića, sa svima Svetima. Sveti Sava plače pred Bogom, čuli ste Nebesku Liturgiju, pa se podučite. Zato od neba samo pomoć očekujmo, i polažimo nadu u Boga, a ne u ljude”, govorio je starac.

Monahinja Makrina kaže da je starac rekao da će „velike sile ratovati nad našom zemljom i naš narod neće za to vreme postradati, i za to vreme će se naš narod naglo iz tuđih zemalja vraćati u našu zemlju. Zbog nekih kartica će se vraćati, da li zbog ovih čipova (ovih novih kartica), i Tarabić je nešto slično rekao. Mati Makrina navodi da je starac Gavrilo prorekao da će posle pobede Rusije Srbija uz pomoć pravoslavne braće sa istoka vratiti dokle je naše Kosovo bilo.

Stradanje Beograda

“Video sam Beograd sve u sivilu i bedi, on nema više blagoslova da bude prestonica. Zbog mita, korupcije, bezakonja, sekti i nemorala. Na vlasti sede ljudi ogrezli u kriminal i bezakonje. U Beogradu naroda mnogo u nemoralu živi. Silni se rasipaju u raskoši i vilama, voze skupa auta, a sirotinja ni hleba nema deci da kupi da ih hrani. Zlo i naopako! Veliku će nevolju navući i gnev Božiji što tako nepravdu tvore”, prorekao je starac.

Zbog toga će Beograd stradati, starac nije rekao precizno kako, da li od zemljotresa, neke prirodne kataklizme ili od bombardovanja. Rekao je da vidi kolone ljudi iz Beograda, mnogima će Bog projaviti da treba iz njega da pobegnu, da se spasu. Gospod će se smilovati radi molitvi i svetinja, treba sada arhive i knjige na vreme iz njega skoniti, da se ne bi za večnost zagubili, i više on prestonica biti neće, jer on je i sada izgubio blagoslov da bude prestonica.

Strana 1 od 2

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top