Kosovo

Kosovo (109)

default

Srpski glumac Radovan Vujović, popularni Ris iz Vojne akademije, izjavio je da Srbija mora naći rešenje kosovskog problema bez rata i sukoba, ali da se ne sme odreći svoje teritorije jer će tako Kosovo biti zauvek izgubljeno.

Mislim da moramo naći rešenje kosovskog pitanja kroz model da izbegnemo sukobe i rat, ali ne smemo se Kosova odreći, jer ako to uradimo, ono će biti zauvek izgubljeno. Može da bude okupirano, i privremeno izgubljeno, ali mi ne smemo i ne možemo da ga se odreknemo, rekao je Vujović.

On je dodao da ne zna šta se sve dešava na Kosovu i Metohiji, ali je zabrinut za to pitanje.

– Ne znam šta se sve dešava dole, pa mi je teško da odgovorim na ovo pitanje. Siguran sam da nije lako onome ko mora da reši pitanje Kosova. Da li ono mora da se reši odmah, veoma je važno pitanje. Ne znam ni kakve su posledice zamrzavanja dijaloga. Drago mi je što ne moram sve to da znam i da budem taj ko donosi odluku. Mislim da je referendum za Kosovo dobro rešenje. Ovo je težak trenutak. Ne moramo da budemo složni u vezi s Kosovom, ali moramo biti solidarni u zastupanju interesa Srbije.

Treba li crkva da se meša u politiku i pita u vezi s Kosovom?

– Crkva ne treba da se meša u politiku, ali treba da izrazi svoj stav. On mora da se uvaži i da se uzme u razmatranje kad se donose političke odluke. Crkva ima viševekovno iskustvo. Preživela je sve partije i države, a opstala je i kad nismo imali državu. Ima jedinstveno iskustvo i smatram da su nedopustivi napadi na crkvu.

Da li je Rusija jedini prijatelj Srbije?

– Ne bih rekao da je jedini. Srbija ima mnogo prijatelja. Mogli bismo te odnose da razvijamo i negujemo kroz kulturu i kinematografiju. Trebalo bi prijatelje umnožiti. A najvažnije je podsetiti neke da smo prijatelji, jer su to izgleda zaboravili.

default

Nakon Pajper Seneke, H145M biće drugi tip proizveden u skladu sa najstrožim civilnim standardima.

„Erbas Helikopters“ zapravo je naslednik nekolicine proizvođača, koji su godinama evoluirali ovaj model helikoptera, prenosi portal „Tango siks“.

Njagovo pravo ime, ono koje mu piše na „EASA“ tipu sertifikata je MBB-BК117 D2M. H145M je „Erbasova“ poslednja iteracija integrisanog brendinga.

Pored najvećeg tehnološkog skoka za domaći vertikalni transport, H145M predstavljaju, možda, do sada „najvišenamenskiju“ kupovinu države.

Nivo iskustva koji će vojne i policijske posade dobiti, sa ovoliko mogućih načina upotrebe, biće izuzetan.

Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa. Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku blam da kažeš da nisi imao bar jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu da bi te smatrali “civilizovanim”

Otac Arsenije Jovanović (56), monah Srpske pravoslavne crkve, prošao je dug put od Senjaka, elitnog dela Beograda u kojem je odrastao i proveo deo mladosti, do Ostroga, gde danas sa bratijom služi Bogu.

Kao mladić, koji je u vreme osamdesetih “imao sve”, a opet osećao neizrecivu prazninu i besmisao, bio je svedok tragične sudbine  kruga vrhunskih umetnika, muzičara, slikara stare SFRJ koji su, zajedno sa njim, beg od tog istog besmisla potražili u još većem ništavilu – drogi. Većina je umrla. Ili su se predozirali, ili su ih pokosili hepatitis i sida.

O životu pre monašenja napisao je knjigu “Bog i rokenrol”, svedočenje i uspomenu na preminule prijatelje i poznanike. Neki su mu zamerili, nekima je knjiga spasila život.

Danas monah Arsenije odiše nenametljivim mirom čoveka koji je “probao sve i prošao svud” i na kraju se vratio u svoj dom, tamo gde je oduvek pripadao, a da toga u početku nije bio svestan.

Iako živi i moli se u ostroškoj vrleti, u kontaktu je sa mnogim mladim urbanim ljudima koji kod njega dolaze po savet, mučeni istim onim besmislom sa kojim se i sam kao momak borio.

– Sve je gore i gore. Ludnice su sve punije, zatvori prebukirani. Dileri, narkomanija, seksualne mutacije u odnosu na ono što je prirodno. Tu su i moderni komunikacioni uređaji, brzina, sve je na dugme, sve je dostupno, a opet smo prazni. Izloženi smo megaprilivu informacija, a kultura nam je nula. Do skoro su još neke vrednosti i postojale, ali ulaskom u Treći milenijum i one polako nestaju. Na delu je surovo robovanje megakorporacijama i manjini koja vlada svetom i pravi globalni biznis zabave. Potrebno je što banalnijim i lascivnijim sadržajem privući decu, mlade. Tu istu našu decu koja imaju sve površnije vaspitanje i sve manje opšte kulture. Takvi su prijemčivi za najbanalnije sadržaje koji stimulišu najniže porive – kaže sagovornik Ekspres.net.

Na Pravnom fakultetu u Podgorici održavana je redovna tribina koja je zatvorena posle mog predavanja o narkomaniji i rokenrolu. Rekao sam da nam je omladina zombirana, nadrogirana. To se nekima nije dopalo. Zašto?

Hedonizam se, objašnjava otac Arsenije, promoviše kao vrhunska vrednost.

– Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od slabijih, poput kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa. Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku blam da kažeš da nisi imao barem jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu, makar i seksualnu da bi te smatrali za “civilizovanog”. Čovek ide ka materijalnom progresu, a propada duhovno. Sve više se govori o kraju sveta, ali mislim da ovo nije kraj. Čovek je sposoban i za gore stvari – kaže ostroški monah.

Brzina koju živimo i koja nam je nametnuta vodi, kaže, na psihijatriju, kod dilera, u javnu kuću ili u – restorane:

– Zašto su na Zapadu ljudi predebeli? Zato jer im je duša beskrajno gladna, a telo im je sito. Oni jedu da utole glad, ne fizičku, već duhovnu, a ona ne može da se utoli hranom u fast fudu.

Uzrok ovakvog stanja je, prema rečima našeg sagovornika, nedostatak ljubavi.

– Nema ljubavi. Društvo odvlači roditelje van kuće, preopterećeni su, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti. Od lakših, poput anksioznosti, strahova i depresije, pa do najtežih stanja. To sve potiče od uništavanje žene koja gubi dva svoja najmoćnija oružja: ženstvenost i ljupkost. Izgubivši kontakt sa Bogom i onim što joj je Bogom dano takmiči se sa muškarcem. Deca odrastaju u tom ambijentu i kada majke izgube svoju crtu žene, onda i devojčice, njihove ćerke, postaju još gore. Muška deca počinju da mrze majke koje ih nisu vaspitale da vole ženski rod i to stvara ambijent nasilja u kojima muškarci maltretiraju žene i decu. Gubi se svaka mera – kaže otac Arsenije.

Nema ljubavi. Društvo odvlači roditelje van kuće, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti.

On objašnjava zašto se koplja najviše lome oko omladine i zašto se i na globalnom niovu pokušava perfidna kontrola mladih.

– Na Pravnom fakultetu u Podgorici redovno je održavana tribina koja je zatvorena posle mog predavanja na kojem sam govorio o narkomaniji i rokenrolu. Rekao sam da nam je omladina zombirana, nadrogirana. To se nekima nije dopalo. Zašto? Zato što je omladina najzdraviji deo društva. Čovek srednjih godina je ucenjen poslom, decom. Omladina je rasterećena i može da pokrene promene. Sistem to zna i ne želi da se istina čuje. Sećam se mog vremena. Vođe najvećih rokenrol bendova bile su izmanipulisane od sistema. Mislili su da su borci, neki buntovnici, ustvari, sistem je preko njih kontrolisao omladinu. Dođu klinci na koncert, izduvaju se, izmitinguju, kažu: “Kako nam je dobro u ovom mekom komunizmu”, i ne bune se. Onda im još ubace drogu i završe posao.

Otac Arsenije kaže da u ovom vremenu naša pravoslavna crkva, odnosno sveštenici moraju da budu spremniji da daju odgovore omladini.

– Mi i ne znamo šta je to pravoslavlje. Čak i mnogi naši sveštenici ne znaju kojom silom raspolaže pravoslavlje. Dođe im mlad čovek sa problemima, oni ga pošalju na psihijatriju. Ne znaju da je molitva ta koja ima silu isceljenja. Toga i neki u Crkvi nisu svesni. Kada kod mene dođe neki mlad čovek sa problemima, molitva je vrhovna terapija. Mi imamo fiziološki i duhovni imunitet. Duhovni imunitet brani nas od demonskih sila, kao što nas fiziološki brani od virusa. Molitva izbacuje zlo i priprema nas za vrhovni susret kada srce prestane da nam kuca, kada se naš duh, duša i ličnost spremaju za novo rođenje. Molitva menja zakonitosti vremena i zakonitosti fizike. Usporava starenje. Pustinjaci su živeli po 100-120 godina. Molitva je najbolji botoks – objašnjava otac Arsenije i dodaje da je Crkvi potreban aktivniji misonarski rad, ali ne ka onima koji su već u Crkvi, nego kao onima koji su van nje.

– Kada sam objavio knjigu “Bog i rokenrol” neki su mi zamerili. Pitali me ko će to da čita. A mladi su je delili između sebe, koliko njih se skinulo s droge posle moje knjige. Moramo da živimo u ovom vremenu, a ne u srednjem veku – konstatuje naš sagovornik.

monah sa svete gore (3)Molitva menja zakonitosti vremena i fizike. Usporava starenje. Pustinjaci su živeli po 100-120 godina. Molitva je najbolji botoks

Ima, kaže, i savremenih, obrazovanih sveštenika, sposobnih da se urbanim mladim ljudima obraćaju njihovim rezikom.

– Moraš da znaš o kulturi, umetnosti, muzici, nauci, da sagovornik vidi da ti znaš kroz šta on prolazi. Nedovoljno je samo da pričaš kako je Hristos vaskrsao – pojašnjava monah Arsenije.

Lek za sve je ljubav, poručuje na kraju sagovornik našeg portala.

– Ljubav se, nažalost, sve više poistovećuje sa pohotom. Ljubav je kada volimo čoveka onakvog kakav jeste i ne trudimo se da ga menjamo. Ljubav je žrtva. U ljubavi najviše treba da tražimo od sebe, ne od drugog. Treba više da razmišljamo kako se odnosimo prema voljenoj osobi i ona će ona isto tako da se odnosi prema nama. To je uzajamno i sa voljenom osobom i sa decom i sa roditeljima, prijateljima. A, dešava se suprotno. Tražimo za sebe, ne dajemo, prigovaramo onome pored nas da nam ne daje ono što mislimo da nam pripada i dolazi do razlaza. Ako znamo da je i Hristos između dvoje ljudi koji se vole, onda je ljubav, po mom mišljenjum potpuna – poručuje otac Arsenije.

SAMI PRAVIMO PAKAO, A NE BOG

Otac Arsenije objašnjava kako to sami pravimo pakao sa kojim se suočavamo i za života, ali i kada naše srce prestane da kuca.

– Sami stvaramo pakao. Nije Bog stvorio pakao, mi ga stvaramo. Autodestruktivnim životom, zlim pomislima i delima uništavamo dušu, srce, um koji suočavanje sa božanskom, netvarnom svetlošću posle smrti doživljavaju kao mučenje i pakao. Kao što se bolestan čovek sklanja od sunca, tako i bolesnoj duši smeta i muči je svetlost božanske ljubavi sa kojom se suočava posle smrti tela – kaže otac Arsenije.

default

Deo blaga Karađorđevića je bio skriven u manastiru, ali je posle rata od pokradenog srebra pravljeno ordenje, tvrdi istoričar Miloš Timotijević, autor knjige "Zlato četnika i partizana - dekonstrukcija jednog mita".

Šta je istina o mitskom četničkom zlatu i ima li istine, osim one proklamovane u Užičkoj republici? Zbog čega je izvršen Igmanski marš? Ovim se pitanjima, između ostalih, bavi istoričar Miloš Timotijević i raskrinkava uvrežene stavove u knjizi "Zlato četnika i partizana - dekonstrukcija jednog mita" u izdanju Službenog glasnika.

MARŠ NA BANKE I POŠTE

- Sve je počelo sakupljanjem i pričanjem anegdota o čuvenom četničkom zlatu u Narodnom muzeju Čačka. Potom sam shvatio da imam građu za pristojnu knjigu, a ona sadrži tri segmenta - mitski, propagandni i istorijski. Mit - zato što je ukorenjen i u savremenom dobu u narodno uverenje, a propaganda se odnosi na ocrnjivanje pokreta Draže Mihailovića i kraljevske vlade u Londonu, po kojima su zlato i novac raznim kanalima dolazili, a članovi vlade u izbeglištvu i kraljevska porodica ih trošili mahnito. Istina je da je Dražin pokret bio najsiromašniji, dok su partizani bili puni srebra, zlata, deviza i domaće valute - kaže Timotijević.

Centralni deo knjige počinje raspravom o nemačko-italijansko-ustaškoj pljački zlatnog, srebrnog i papirnog novca Kraljevine Jugoslavije 1941, obimom evakuacije zlata u Kairo, a zatim se nastavlja detaljnim pregledom sredstava koje je iz inostranstva dobijala vojna organizacija generala Mihailovića.

Posebna je priča o Titovom odnosu prema novcu i materijalnim vrednostima.

Postoji uverenje, kaže Timotijević, da negde na potezu od Čačka do Kraljeva i posebno na užem prostoru oko Ravne gore i dalje leži deo blaga Karađorđevića. Tog se blaga nisu dokopali ni Nemci, ali ni Tito, koji je s Rankovićem rukovodio višedecenijsku pretragu za "četničkim zlatom" i arhivom JVuO na prostora istočne Bosne i zapadne Srbije. Priča se da je čovek koji je bio zadužen za brigu o zlatu 1942. otkrio Nemcima lokaciju, ali je dobar deo i prećutao. Ostaje pitanje, kaže istoričar, šta je zapravo pronađeno kada je uhapšen vladika Nikolaj Velimirović.

- Zlato Karađorđevića je još pre rata prebačeno u London, a potom u SAD. Nakon rata sve je otišlo u Titove ruke, a nakon njegove smrti otkrilo se da je svim zlatom raspolagao kao privatna ličnost. Imigranti su komentarisali da su s tom količinom mogli da dobiju rat. Deo kraljevskog blaga bio je u manastiru Ostrog, a od srebra pokradenog odatle pravljeno je ordenje za partizanska prsa. Šta bi rekli da su znali da na junačkim grudima nose kraljevsko srebro - opominje Timotijević.

On ističe i da je Igmanski marš organizovan samo kao paravan da se opljačkaju banke i pošte, te da je to bila jedina svrha masovnog stradanja ljudstva.

SELJAKA SVI PLAĆALI

Autor raskrinkava i ulogu srpskog seljaka, pa zato, kako kaže, nakon objavljivanja ove knjige nije naročito popularan među čačanskim četnicima.

- Seljaku je plaćana hrana, odeća, konak, a plaćali su im partizani, Englezi, pa i Nemci. Lakše je tako bilo jer je umanjivalo strah od osvete. Doduše, Nemci su plaćali okupacionim novcem, kojeg je jela inflacija, ali su ipak tako plaćali podršku. Tada i danas, ovo se negira, iako je istina da seljak nije imao mnogo izbora - navodi autor.

Istoričar Timotijević otkriva i skandalozan podatak da su partizani ranjenicima davali po 500 dinara umesto da svoje ratne drugove pokupe s ratišta i povedu sa sobom.

Ruku Svetog Jovana koja je krstila Isusa Hrista prvi hrišćani su poštovali kao veliku svetinju.

Kada je Ruka Svetog Jovana Krstitelja stigla u Srbiju?

Ruka Svetog Jovana Krstitelja dugo se nalazila u ruskoj carskoj porodici Romanov. Posle stradanja carske porodice Romanov, desna ruka Svetog Jovana našla se kod imperatorke Marije Fjodorovne, supruge imperatora Aleksandra Trećeg i majke poslednjeg ruskog cara Nikolaja. Ona je 1919. nekako uspela da izađe iz nove sovjetske države i da preko Krima stigne do Londona, odakle će se uputiti ka stalnom i sigurnom utočištu u Danskoj.

Kad je bila na sigurnom, u dogovoru sa mitropolitom Antonijem Hrapavickim, odlučila je da se ova svetinja preda kraljevskoj kući Karađorđevića. Ruku svetog Jovana u Beograd je, krajem dvadesetih godina prošlog veka, doneo Bagration Timuras.

U znak zahvalnosti kralj Aleksandar Karađorđević je Timurasu ponudio visok čin u jugoslovenskoj vojsci. Rus to nije želeo već je zahtevao da školovanje počne iz početka i prvo završi Vojnu akademiju. Kasnije je i postao oficir u kraljevoj gardi.

Prvih godina Ruka se nalazila u hramu starog dvora odakle je preneta u crvku na Dedinju.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Ruka je preneta iz Beograda i sakrivena sa još nekim dragocenostima u manastir Ostrog. Kasnije je preneta u Cetinjski manastir gde se i dan danas nalazi.

Istorijski put moštiju Svetog Jovana Krstitelja

Sveti apostol i jevanđelist Luka je obilazeći razne grade zatekao u gradu Sevastiju, mestu gde je bilo sahranjeno obezglavljeno telo svetog Jovana Preteče.

Kako ga je put navodio dalje u Antiohiju on je izrazio želju da sa sobom ponese i mošti velikog proroka, plašeći se da one ne budu spaljene od strane tadašnjeg rimskog zapovednika Julijana Otpadnika.

Sevastijci nisu hteli da se odreknu toga pa su Svetom Luki dali samo desnu ruku. Kada su tokom srednjeg vreka Arapi ovladali Antiohijom ruka je krišom preneta u Carigrad u crkvu vizantijskog carskog dvora posvećenu Bogorodici Farskoj. Tu se nalazila do 1484. kada su je zbog bezbednosti vitezovi Jovanovog reda preneli na Maltu.

Tokom Napoleonovih osvajanja osvojena je Malta. Tada jedini celovito očuvani deo moštiju Svetog Jovana Krstitelja 1798. godine dospeva u Rusiju u posed porodice Romanov.

Po naredbi vrha Ruske pravoslavne crkve, 1799. godine, novodobijene svete relikvije – desna ruka i tri delića časne glave Svetog Jovana Krstitelja – bile su prenete u Peterburg. Tamo su uz najviše ceremonije bile smeštene u veliki dvorski hram Svetog spasa, pored imperatorskog Zimskog dvorca.

Nakon pada Romanovih dugo se nije znalo gde se nalaze mošti. Mnoge priče su se provlačile. Jedna od njih krenula iz Španije po kojoj je navodno Gering došao do Ruke i lično je predao Hitleru.

Međutim, relikvija se sve vreme nalazila u Jugoslaviji.

Po završetku Drugog svetskog rata, jedan od kaluđera iz manastira Ostrog ispričao je novim komunističkim vlastima šta se nalazi u njihovim kelijama. U najstrožoj tajnosti kovčežić s rukom Jovana Krstitelja prebačen je u Cetinjski muzej. Tek 1968. godine jedan od policajaca koji je učestvovao u toj akciji, nošen grižom savesti, obavestio je igumana Marka, starešinu manastira, o tome gde se nalaze relikvije.

Danas postoji mnogo manastira koji tvrde da oni poseduju ruku, međutim veliki broj veruje da je upravo ruka koja je smeštena u Cetinjskom manastiru autentična.

Osim te relikvije u Cetinjskom manastiru se nalaze mošti Svetog Petra Cetinjskog i čestica Časnog Krsta.

O manastiru Ostrog sigurno ste već čuli mnogo legendi i tvrdnji, a mnogi su i sami bili svedoci čuda Svetog Vasilija Ostroškog, čije svete mošti počivaju u ovom manastiru.

Zbog svih tih priča, mnogi se na putu do mora odlučuju da posete Ostrog, ali su oni koji tamo ostanu da prespavaju u manjini - zbog vremena, gužve, žurbe...

Ispovest kako je to izgledalo, iz ugla jedne Beograđanke koja se nedavno vratila iz Ostroških planina, prenosimo u celini:

"Prvo moram da vam kažem jedno - ako ste nekad čuli da na Ostrog ne možete da pođete kad vam je volja, već kad vas Sveti Vasilije pozove, ja sam tu da vam potvrdim da je to čista istina.

Posle višemesečnog planiranja i dogovaranja oko odlaska, svaki plan je propao. Ili nema novca, ili nema autobuskih karata, ili nema vremena, ili je loše vreme... Uvek nešto. Kada sam na kratko odustala, u utorak je stigao poziv kao grom iz vedra neba - Hoćeš u petak na Ostrog? Besplatno je, noćimo tamo, krećemo u petak uveče, vraćamo se u nedelju uveče?

Naravno da hoću! I eto ga - idem, konačno, novac mi i ne treba, a slobodan vikend se sam namestio!

Noćno putovanje prošlo je brzo, i odjednom posle 8 ili 9 godina, više se i ne sećam, ponovo u daljini ugledah obrise Ostroških planina. Osmeh mi se sam razvukao na lice, i dok je naš mini-bus lagano vijugao putem punim krivina, polako je se i velika, bela svetinja ušuškana u skoro sam vrh krševite planine polako nazirala između drveća.

Povremeno su mi pažnju skretali komentari vozača (Majko mila, šta je ovo, sletećemo!) i mojih saputnika koje je hvatala mučnina od visine i krivudanja. Htela sam da im kažem na sav glas: Hej ljudi, pa ovde ne može ništa da vam se desi!

Konačno, uspenjali smo se do donjeg manastira posvećenog Presvetoj Trojici. Odatle, reče vođa puta, ko želi, može pešice, ko neće - vozimo do gornje kapije. Naravno, pešice!

I da znate - strmo je, visoko, ima dosta da se hoda, naporno je - naročito onima koji kao ja pretežno sede u kancelariji. Ipak, moje dve divne pratilje, koje sam na ovom putovanju i upoznala, i ja na kraju smo žive i zdrave stigle, savladavši kamenito i nestabilno improvizovano stepenište kojim se kroz šumu dolazi do Gornjeg Manastira.

U porti manastira - bar 300 ljudi! Jedva smo uspele da pronađemo strunjače i ćebad i smestimo se među stotinama ljudi koji su se tiskali na prostranom betonu ispred konaka, samo da bi uspeli da prespavaju jednu noć pod velikom svetinjom.

Sačekasmo red za celivanje moštiju - punih 2 sata. Kolona se vrlo polako kretala uskim stepeništem koji vodi do pećine u kojoj se čuvaju mošti Svetog Vasilija. Sunce je upeklo u stene, a mene strašno zabolela glava.

Pitala sam se hoću li izdržati, kada su mi se misli same izgubile i otišle Svetom Vasiliju. U tren oka (verovatno mnogo više), našla sam se u pećini i poklonila se svečevim moštima.

O, kako me je čudesno prošla glavobolja! Verujte, nemojte da verujete, meni je svejedno, ja znam!

Posle večernje molitve, prošetala sam sa novim prijateljicama, i otkrile smo koliko su monasi i devojke koje dobrovoljno pomažu na Ostrogu divni, požrtvovani i koliko im je stalo da svima izađu u susret, da svakome daju besplatnu svetu vodu i osveštano ulje, da svakog ko želi ispovede, prime da celiva mošti...

Preumorne od puta, mislile smo da legnemo već u 8 - na kraju, ja sam sebe uhvatila kako se po mrklom mraku ponovo penjem prema pećini, a jedna od mojih saputnica čeka red za ispovest.

Kada sam se konačno smestila na svoj deo strunjače, zaspala sam istog trena. Ranije tog dana slušala sam ljude koji govore kako ćemo se posmrzavati, kako nema dovoljno ćebadi, kako duva vetar, hoće kiša... I pala je, nakratko, ali nismo odustale - pokrile smo stvari i čekale da stane.

Da se vratim na noć. Ne znam ni sama koliko sam već spavala, kada me je probudila iznenadna hladnoća. Jedva sam otvorila oči i videla nešto što mi se toliko urezalo u dušu da ću verovatno pamtiti do kraja života.

U kući u kojoj živim, navikla sam da se u sred noći probudim i ugledam zavesu na kojoj se granje drveća poigrava i pomoću uličnog svetla pravi razne oblike, kojih sam se plašila kad sam bila mala.

Ovoga puta, otvorila sam oči i ugledala ogroman kameni gorostas, koji je pokrivao čitav moj vidokrug.

Trebao mi je trenutak da se setim gde sam. U sredini stene - ikona Svetog Vasilija, čiji lik kao da me je gledao pravo u oči. Više nje, veliki beli krst koji sija. A ne znam od čega sija, tu nema svetla. Nažalost, u momentu mi nije ni palo na pamet da fotografišem.

Hladnoća je nestala, opet mi je bilo toplo. Znala sam da me ogromna stena čuva, i mene i sve koji su mirno spavali oko mene.

Htela sam nekome da kažem. Sa osmehom sam pogledala u Jelenu - mirno je spavala. Zatim u Nevenu - sanjala je poput bebe.

Sa istim osmehom ponovo sam legla, a tonući u san, čula sam nešto što bih mogla da opišem kao tiho kuckanje i lagani bat koraka. Nisam htela da otvorim oči. Verujem ko je to bio. Znam ko je to bio.

I otkrila sam zašto mi je bilo hladno - vetar je sa mene zgrnuo do struka tanano ćebe kojim sam se pokrivala. Bila sam mu zahvalna što me je probudio da vidim tu lepotu, tu tonu naizgled suvog i beživotnog kamenja sa blještavim ukrasom na vrhu, koji preko noći postaje gordi, snažni, nepokolebljivi čuvar, koji vas ne da ničemu i nikome.

A na planini koju čuva Sveti Vasilije moguće je sve - pa čak i da iz grube, oštre i strme stene niknu ljubičice i neko predivno roze cveće koje sam prvi put u životu videla."

Mnogo tekstova je napisano o Manastiru Ostrog,ali se malo toga zna o pokušajima da se Manastir uništi,a ovom prilikom ću pisati o napadu na Manastir koji se odigrao 1943.godine,kao i o besmrtnim herojima koji su izginuli braneći Ostrog,a koje je predvodio srpski vitez,pukovnik Bajo Stanišić,vojnička legenda i legenda otpora crnogorskih četnika i borbe protiv okupatora.

Bajo Stanišić je rođen 1890. u Vinićima.Završio je Osnovnu školu u Barama Šumanovića,a zatim je upisao podoficirsku školu i 1907. je završio.Bio je učesnik oba Balkanska rata i komandir Vinićke čete.Takođe je učesnik Prvog svetskog rata,gde je kao oficir zarobljen i interniran u logor u kojem j ostao do kraja.Po povratku iz logora je kao aktivni oficir službovao u Beogradu,Mariboru,Trebinju i Bileći.

Sa neskrivenim ponosom vam dragi čitaoci pišem o junaku,koji je u aprilskom ratu i slomu vojske Kraljevine Jugoslavije,jedini oficir koji je sa vojskom kojom je komandovao pod borbom napredovao ka Skadru u vojnim operacijama. U to doba je bio komandir 38.Kraljevskog puka Jugoslovenske vojske,nije priznao kapitulaciju i jedini je oficir koji je u borbi išao napred osvajajući teritoriju.

Zbog svoje izuzetne hrabrosti pukovnik Stanišić je izabran u ustanički Vrhovni štab,koji je mahom bio sačinjen od komunista i koji je pripremao ustanak protiv okupatora.Međutim,uvidevši da pripadnici te vojske ubijaju neistomišljenike i da se sprema građanski rat u zemlji,pukovnik Stanišić ubrzo napušta "ustanike",stavlja kokardu na kapu i formira četničku formaciju kojoj postaje komandant.Postalo mu je potpuno jasno da mora da štiti običan narod koji trpi "crveni teror",završava u jamama i "Pasjim grobljima" i da ne sme da izda veru,Otadžbinu i Kralja.Formirao je četničku Vrhovnu komandu kojim su rukovodili on i đeneral Blažo Đukanović i za njeno sedište je izabran Manastir Ostrog,odakle su nameravali da organizuju dalje akcije u cilju zaštite naroda.Računajući da su tu sigurni,sa sobom su poveli samo tridesetak četnika.

Splet daljih tragičnih događaja,odredio je i njihovu sudbinu.Kapitulaciju Italije,dolazak nemačke vojske u Crnu Goru i napad partizana na Manastir,nisu mogli da predvide.

Vrhovni partizanski štab je dao naredbu Petoj proleterskoj crnogorskoj brigadi da napadne Manastir Ostrog i ona je 13.oktobra 1943.potpuno neopaženo prišla Manastiru,napala na njega artiljerijom,a malobrojni četnici su prihvatili borbu,štiteći sveti Manastir.Da zlo bude veće,pukovnik Stanišić nije poslao svog kurira da javi četničkom čelniku Jakovu Jovoviću da je Ostrog napadnut i da je Vrhovna komanda u opasnosti.Pukovnik Stanišić se nadao da će brzo da se čuje za napad i da će im četnici priteći u pomoć.Međutim,od toga nije bilo ništa,zato što Jakov Jovović iz nepoznatih razloga nije poslao pomoć.Čak su i Nemci koji su se kretali ka Danilovgradu,artiljerijom napali na Ostrog.

Videvši da od pomoći nema ništa,a da ljudi ginu,nakon četvorodnevne borbe počinju pregovori o predaji,na poziv partizana i uz njihovo obećanje da se zarobljenicima neće ništa desiti.Veći broj četnika,na čelu sa đeneralon Đukanovićem odlučuje da se preda,a pukovnik Stanišić se partizanima obraća rečima:

"Ja se na uže komunističke časne reči ne spuštam.Nije glava vrbovina grana,ne dam vam je danas bez megdana" te ostaje sa svoja tri sinovca,Milinkom,Borom i Vojom,hvata se mitraljeza,a njima naređuje da beže stazom.Međutim,mladići od kojih je najstariji Vojo imao tek dvadeset i šest godina,odbijaju naređenje i ostaju sa svojim stricem ne želeći da ga ostave.

Đenerala Đukanovića i četnike koji su poverovali u časnu reč i krenuli da se predaju,odmah vezuju telefonskim kablom i ubijaju na lic mesta,bacaju u jamu i zatrpavaju je kamenjem,a kasnije je tu napravljen javni klozet.

Uvidevši da Baja nema među onima koje su bacili u jamu,partizani uz pesmu prilaze Ostrogu da provere da li je pukovnik Stnišić živ. Ostavši sa svoja tri sokola,pukovnik Stanišić ih uz poklič:

"Da ginemo muški kako valja,za Krst časni,slobodu i Kralja" ,zasipa partizane rafalima iz svog mitaljeza,nanevši im velike gubitke i borba je trajala sve dok su imali municije.Zadnjim mecima,sinovci,Bajini okolovi su se oprostili od svog strica i pucali sebi u slepoočnice,ne želeći da padnu živi u ruke partizanima,a pukovnik Stanišić je izašao napolje sa mitraljezom i uz povik "Evo Baje,ljudske kukavice"opalio poslednji rafal,pre nego što je pao smrtno pogođen ispred Manastira Ostrog.Njegovo mrtvo junačko telo su izmrcvarili i bacili niz litice.

Tekst koji sam napisao je jedna od istorijskih istina koje su decenijama bile

sakrivane,a braniocima Ostroga neka je večna slava i večno hvala!

default

Što se čovjek uz Bjelopavlićku ravnicu više približava Ostroškim gredama, koje se uzdižu na njenom krajnjem sjeverozapadu, na granici stare Crne Gore i Hercegovine, to sve više ima utisak da su munje isklesale te džinovske litice.

Isti utisak preovlađuje i na njihovim sjevernim padinama, krševitim i golim, gdje ogromno valje između koga krivuda put bez asfalta, navodi na pomisao da je samo dejstvo takvih sila moglo da odvali te gromade od ostalog dijela planine.

Južne padine, obrasle gorom i čestom, blaže su i pitomije. Na mahove zasječene dugačkim uskim terasama, ili udubljene velikim pećinama, grede naviše prelaze u kameni haos s rijetkim rastinjem koje se ipak uspinje do samih vrhova tih golemih skamenjenih talasa na koje djelimično liči predio.

Jedino privlači oko u tim vrletnim samoćama čudno bijelo zdanje što se uzdiže u podnožju jedne od greda. To je manastir Ostrog koji je osnovao sredinom XVII vijeka pravoslavni vladika hercegovački Vasilije, da bi, uzmičući pred turskim zulumima, tu u pećinama pretvorenim u crkve, uspostavio posljednje sjedište svoje eparhije.

Zavojevač mu je bio spalio dva predhodna, jedno u Popima kraj obližnjeg Nikšića, drugo u Tvrdošu pokraj daljeg Trebinja gdje se bješe rodio početkom vijeka i mlad uzdignut u čin svešteni. Izuzev putovanja u Rusiju i u Grčku u Svetu Goru, vladika je proveo, kako sam kaže, petnaest godina „u studenoj steni, toplote radi Božje“, neumorno nastavljajući borbu nametnutu njegovom narodu, tako da joj Ostrog ubrzo postade žarište.

Svojim životom i likom askete i patrijarha, svojim savjetima i dobročinstvima ili strašnom moći svoje riječi, Ostroški pustinjak je uživao toliki ugled u narodu da mu je ovaj još za života išao kao k svetitelju.

I smrt, koja je nastupila 12. maja 1671. godine, samo je posvetila to preobraženje.

Tri decenije potom, zahvaljujući uveliko djelu Svetog Vasilija, Crna Gora je ušla u svoje teokratsko razdoblje pod vođstvom mitropolita Petrovića od kojih će Petar I postati Sveti Petar Cetinjski, a Petar II, pjesnik Njegoš koji će takođe uzdignuti svoj hram bliže k nebu. Tokom jednog i po stoljeća, koliko je potrajalo to teokratsko vrijeme što je posvetilo malu planinsku zemlju u čuvara srpske slobode, kult Svetog Vasilija se toliko razvio i raširio da je on postao veliki svetac, a njegov manastir svetilište Crne Gore. Svaki je Srbin iz te zemlje i iz Hercegovine, smatrao svojom dužnošću da u raznim momentima svoga života, ako ne jednom godišnje, ode u Ostrog na poklonjenje Svecu da od njega potraži milost, oproštenje ili pomoć. I nikad ne bi izgovorio ime Svetog Vasilija a da se ne podigne ako je sjedio, ili da se ne pokloni ako je stajao, dodajući: „Slava mu i milost“.

A kad bi se neki događaj u čiji se ishod strahovalo, ipak srećno završio, Crnogorac bi odavao hvalu Bogu i njegovom izabraniku ovim pobožnim riječima: „Bog i Sveti Vasilije“, što je značilo: Bog i Sveti Vasilije su pomogli, sačuvali, nijesu dali da dođe do najgorega.

Čak i onda kad bi velika zla, rat, glad ili bolest, snašla zemlju ili porodicu, sve dotle dok je Svetitelj bio gore u stijenama, imalo je nade.

I zaista, kao što bi rekao pjesnik Matija Bećković, koji se u naše dane nagnuo sa podjednako dara i hrabrosti nad sudbinom Crne Gore, Ostroški Čudotvorac bio je za stanovnike te zemlje, njihov čovjek kod Gospoda. Otuda i strašna odlučnost s kojom su Crnogorci branili njegove mošti od turskih pokušaja da ih unište, kao za vrijeme najezde Omer-pašine vojske na Crnu Goru 1852, ili za vrijeme Hercegovačkog rata 1877, kad je Sveti Vasilije, na rukama ratnika, u dva maha privremeno napuštao svoje orlovsko gnijezdo.

Sve do dana današnjega, posebno kroz tragična zbivanja koja su se tu odigrala u posljednjem ratu, istorija i legenda nijesu prestale da pohode to mjesto. Tako se, po pjesmi čiji je autor jedan veliki narodni pjevač iz blizine Ostroga, kralj Aleksandar na putu za Marsej gdje će poginuti, zaustavio u Ostrogu da se pomoli posljednji put, kao nekad knez Lazar u crkvi Samodreži, prije no što se prinio na žrtvu s vojskom na Kosovu. Neki narodi uspijevaju da prežive svoje nesreće, samo zahvaljujući snazi svojih mitova.

Proslavljanje Svetog Vasilija Ostroškog u narodu imalo je razne vidove. Tako su roditelji donosili svoju novorođenčad da ih krste u njegovom manastiru. Imao sam preimućstvo da budem jedno od te djece prije nekih 38 godina. Kako su moji roditelji bili izgubili jednog sina u cvijetu mladosti, majka me je u svojoj velikoj pobožnosti ponijela u kolijevci kod Ostroškog sveca da budem bolje sreće od brata mi umrlog prije mog rođenja. Kasnije, kad sam prohodao, vodila me na prva hodočašća u Ostrog. Kretali bi rano u zoru, obično oko Velike Gospođe, pješačili po cio ljetnji dan prešav dva planinska lanca, majka najčešće bosa i ništa ne zalažući, i stizali u smiraj dana pod Ostrog na večernje obasjano vatrama sunca na zalasku.

Kako se Ostrog nalazi na visini suprotnih planina, sunce je udaralo u lice manastira rasplamsavajući njegov veliki zlatni krst i prodirući kroz mali prozor do u samu pećinu-crkvu Bogorodice, mjesto bogosluženja.

Sve oči i pokreti bili su usmjereni ljudskoj prilici što se pod sveštenom odorom nazirala kako počiva ležeći u ćivotu, kovčegu od skupocjenog drveta, otvorenom za bogosluženje. Sveštenik isposničkog lika, ozbiljnih kretnji i dubokih očiju, kao neki od onih likova što su nas sa zidova posmatrale, služio je s takvom revnošću, kao da je milost koju je od Svetitelja, a preko njega od Hrista-Boga iskao, trebalo da se na svijet izlije ne časeći. I dok se majka sa drugim poklonicima molila klečeći na pločama, ja sam stajao kraj ćivota čiju sam visinu jedva dostizao, učestvujući u obredu u isti mah radoznao, zastrašen i očaran. Zamišljao sam razna Svečeva čudesa koja mi je majka pričala preko dana da bi ohrabrila i razgovorila moj hod po tvrdim planinskim bogazama.

Sunce je zalazilo rasipljući se u zlatnom prahu koji je prelazio u rujne pruge iznad planina, prije no što bi noć sve prekrila velom onih svojih miomirisa što daju toliko čari sredozemnim krajevima.

Trideset godina prohuja prije no što ponovo dođoh u Ostrog. Prvo što osjetih, stigavši jednog jutra pred manastir, bi neiskazivi mir koji se prosto na me slivao odozgo sa litica, kao da spere s mene prašinu sa puteva svijeta. Imadoh osjećaj da taj sveti predio ne bijaše nikad prestao da obituje u meni.

Ali pošto je više no trećina vijeka bila učinila svoje, ni otac Danilo, koji me krstio, ni otac Gerasim, kaluđer isposničkog lika, ne bijahu više od ovog svijeta. Pojavi se jedan mladi monah iz Bosne, više nalik na studenta, i pođe pred nama k Svecu kroz mala niska vrta uklesana lučno u stijeni, vrata kojih se nijesam sjećao jer sam, ne saginjući se, kao dijete kroz njih prolazio.

Isto tako u kapeli, posljednji put, da bih cjelivao krst na grudima Božjeg ugodnika, trebalo je da se na prste propnem, a sada da se duboko poklonim do pojasa. I dok me iznad toliko minulih godina zapahnjivao gotovo zaboravljeni miris tamjana, prepoznah među prorocima, svecima i mučenicima koji su me nekad promatrali, lice svetog Simeona i Svetog Save, oca i sina koji, krenuvši upravo iz ovih krajeva, udariše prije osam sto godina temelje srpske nacije.

Strogo svetilište u kamenu odaje prizor mjesta gdje vječito bukti silni oganj, gdje se odvija velika borba kao u pećini neke goruće usamljene savjesti. Zamalo pa da ovi od tamjanskog dima pocrnjeli svodovi odjeknu od bezbroj molitava i nada što se k njima uzniješe, od bezbroj bolova što ovdje sebi lijeka potražiše.

Nigdje drugo pod ovim nebesima, osim na Lovćenu gdje je vjera postala poezija, čovjek nije dao toliko maha svojoj mjeri apsolutnoga. Ima se osjećanje da iz tih vrleti izbija dah velikog bogotraženja koje se tu odigralo prije trista godina i otada besprekidno nastavilo da se odvija kroz pokoljenja hodočasnika.

Upravo, dok sam napuštajući manastir, mislio na to svekoliko ljudstvo čije su oči podignute ovim liticama jednog trenutka sjale besmrtnošću, Ostrog mi se tog ljetnjeg jutra ukazao kao prevashodno mjesto duše i sudbine.

Matija Bećković napisao je nešto najlepše i ništa tačnije što smo ikada pročitali o voljenom patrijarhu Pavlu. Kada se 15. novembra 2009. Srbijom pronela vest da je patrijarh Pavle preminuo, cela zemlja ostala je u šoku, piše Still.

Na večni počinak ispratila ga je povorka od 600.000 iskreno ožalošćenih ljudi, jer je naša zemlja i Pravoslavna crkva ostala bez velikog čoveka.

Od tada je medijima kružilo na stotine divnih tekstova o pokojnom patrijarhu, ali ono što je Matija Bećković napisao o njemu, na nas je ostavilo poseban utisak.

Sažeto u svega nekoliko rečenica, Matija Bećković je uspeo da savršeno precizno opiše karakter neprežaljenog srpskog patrijarha:

„Život je živeo kao da će mu svaki dan biti sudnji i govorio kao da će mu svaka reč biti poslednja.

Niko u bučnijem veku nije govorio tiše, a da se čuo dalje. Niko nije govorio manje, a da je rekao više

Niko u bezočnije vreme nije duže i spokojnije gledao istini pravo u oči.

Niko se za svoju slavu nije grabio manje.“

Tesko breme preuzeo je na svoja staracka pleca Patrijarh srpski gospodin Pavle: da nas poducava dobru u zlu vremenu. Na svetosavski tron dosao je upravo kada je dramaticni raspad antagonizovane jugoslovenske zajednice otvorio jos jednu balkansku klanicu; dosao je covek bez senke. Komentatori su nagalasvali da prilikom njegovog izbora i ustolicenja prvi put nije bilo - barem u javnosti nema pomena u tom smislu - nekih mrlja, onakvih kakve su pripisivane patrijarsima Vikentiju i Germanu, koje je Udba, navodno, manipulisala po svojoj volji...

I prvi put je, kazu, u istoriji Srpske crkve primenjeno apostolsko pravilo da se za patrijarha izabere covek nesumnjive harizme i primernoga hriscanskog drzanja; "njegov asketizam nije legenda i odlucno je odbacivao priliku koju su mu nudili ostrasceni nacionalisti, i crkveni i laicki, da bude proglasen za zivog sveca upravo ovih godina koje su i za narod i za samog Patrijarha bile godine iskusenja kakva Tvorac ne salje cesto" (Mirko Djordjevic).

U ocajnim nasim prilikama, medjutim, njegov primer hriscanske smernosti nije se zapatio. Bilo je pokusaja, sa svih strana, manipulacije njegovom licnoscu, sef drzave je cesto bio zauzet da bi ga primio, Patrijarh je isao sefu drzave na noge... I u samoj Crkvi stekao je neku vrstu opozicije, narocito medju politicki iskljucivim i hedonisticki opustenim svestenstvom.

Njegova svetost Patrijarh srpski, arhiepiskop pecki i mitrkopolit gornjokarlovacki (pun naziv cina) gospodin Pavle rodjen je 11. septembra 1914. u Kucancima u Slavoniji i na krstenju je dobio ime Gojko Stojcevic. Roditelji su mu bili zemljoradnici. Nizu gimnaziju zavrsio je u Tuzli, visu gimnaziju i Bogoslovski fakultet u Beogradu, a postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini. U mladosti je bio i gradjevinski radnik, ovladao je mnogim zanatima. Zamonasio se 1948, arhimandrit je postao 1957, za episkopa Rasko-prizrenskog izabran je 29. maja 1957, a Patrijarh srpski, cetrdeset i cetvrti u istoriji Srpske crkve, postao je 3. decembra 1990. godine.

O asketizmu gospodina Pavla pricaju se istinite legende. Na primer, hobi: pravi sandale od odbacenih automobilskih guma. Spreman je, kao dobar sarac, kakvom posetiocu, da, mimo protokola, popravi kais na torbi. Sluzbeno vozilo koristi samo kad mora, cesto putuje vozom i javnim gradskim prevozom. U rezidenciji drzi najnuzniji namestaj. Izuzetno je strog prema sebi, pa i od drugih trazi disciplinu i skromnost, i narocito ceni stednju. Zabranio je da se u Patrijarsiju unosi alkohol, a i "Kod znaka pitanja" svestena lica sada se retko vidjaju.

Poznata je anegdota, i ovde se ponavlja samo za one koji je ne znaju, kako se Patrijarh usprotivio ideji da se vladika Nikolaj Velimirovic proglasi za sveca. Upozorio je da je vladika Nikolaj pusio, a zatim: Jos ima zivih ljudi koji su poznavali vladiku Nikolaja. A nezgodno je reci: Poznavao sam sveca!

Patrijarh je cenjeni liturgicar. Zanimljiva je njegova opaska o Stevanu Mokranjcu: Ma koliko bio neprevazidjen sa muzicke strane, sa bogoslovske bi se mogle staviti izvesne zamerke. Mokranjac nije bio teolog i cinio je neke propuste.

Jednom je Patrijarh, jos kao episkop Rasko-prizrenski, ispricao neveselu pricu o tamnijoj strani srpskog mentaliteta. Srbi, rekao je, prodaju kuce i beze u uzu Srbiju. Kada je Srbija proglasila kampanju za povratak na Kosovo, isti ti su se prvi javljali i vracali se da ponove operaciju.

Ali to ne cine starosedeoci, dodao je gospodin Pavle.

Za knjigu "Molitve i molbe", kao najcitaniju, Patrijarh je dobio ugledna priznanja, a za tri knjige pod naslovom "Neka pitanja nase vere", akademik Ljubomir Simovic istakao je da se, zavisno od pitanja, neki odgovori razvijaju kao slozene teoloske rasprave, neki kao rasprave iz crkvenog prava, dok se neki mogu citati kao dragoceni prilozi istoriji knjizevnosti ili istoriji i teoriji slikarstva ili muzike.

Bez odredjene predstave o tome zasto da zivi, covek nece pristati da zivi i pre ce unistiti sam sebe, nego sto ce ostati na zemlji, citirao je Patrijarh Dostojevskog.

A sta rade Srbi?

U ostroj konkurenciji sa Danijelom Siferom, nasim profesionalnim prijateljem, Patrijarh svojevremeno nije prosao kao kandidat za povelju grada Kraljeva. Tim povodom, Sifer je obecao da ce se iduce godine licno zaloziti za priznanje Patrijarhu!

Danas nam je kao narodu sve ugrozeno, a narocito nase vekovno ognjiste - Kosovo i Metohija. Svi smo svesni sta Kosovo i Metohija znace za srpski narod: da je to kolevka i duhovnosti i drzavnosti srpske; dusa i zila kucavica dece Svetosavske. S toga, draga nasa deco duhovna i u otadzbini i u rasejanju, pokajmo se i Bogu vratimo...

To je vapaj iz Bozicne poslanice Patrijarhove, glas vapijuceg u pustinji!

Jos nam je Patrijarh razumnih i Bogu ugodnih reci govorio, koje nismo hteli da cujemo.

Kad bi osnivanje nase nezavisne drzave i njeno odrzavanje i napredak bili moguci po ceni samo jednog Jadovna ili samo jednog Jasenovca, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego sto bih pristao na neljudsko i negovecno.

Ili:

Kadri smo da jednom merom merimo sebi, a drugome drugom, a i on (neprijatelj) to cini i evo nesrece!

Patrijarh je bolji od nas, sto i nije tesko...

Strana 1 od 8

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top