Kriminal

Kriminal (84)

Tridesetsedmogodišnji Luka Radulović, široj javnosti poznatiji kao vozač bentlija koji je presekao predsedničku kolonu vozila na Topčideru, ubijen je noćas u Crnogorskoj ulici, u centru Beograda.

Samo par sati pre ubistva objavljivao je slike iz noćnog provoda, a bio je u društvu svoje devojke.

Ona se od njega oprostila potresnom porukom na društvenim mrežama:

- Čekala sam te dva sata ispred Urgentnog centra, nisi izašao. Odneo si sve moje sa sobom, ceo moj život, svu moju ljubav. Otišao si kao srećan čovek, jer je za tebe sreća bila da budem uz tebe. Ostavio si me samu u ovom surovom svetu i ne znam hoću li biti jaka kao što sam za sve u životu bila. Ovo je jedna večnost! Voleću te uvek i do kraja! Moj Lule, moje sve! - napisala je ona na Fejsbuku.

Luka Radulović (37), koji je noćas ubijen u Beogradu, pre mesec dana se nagodio sa Tužilaštvom za organizovani kriminal da za kaznu od tri godine zatvora prizna krivicu za dilovanje kokaina.

Njemu je nakon toga ukinut pritvor, pa je pušten da na slobodi čeka izvršenje zatvorske kazne.

Snimak boks meca cuvenog opasnog momka sa beogradskog asfalta, Ljubomira Magaša, poznatijeg pod imenom Ljuba Zemunac, u Frankfurtu 1983. godine, nedavno je osvanuo na internetu.

Pored svih del? i burnog život? boksov?o je z? klub “CSC Fr?nkfurt” u ekipi z?jedno s? prosl?vljenim š?mpionom D?rkom Celingerom i mnogim pozn?tim borcim? Nem?cke. K?žu d? u ringu nije im?o mnogo uspeh? jer su ruk?vice ubl?ž?v?le njegove ud?rce, njegov ring je ip?k bil? ulic? n? kojoj nije im?o dostojnog protivnik?.

Sv?ki mec koji bi izgubio mor?o je d? doživi rev?nš odm?h posle n? p?rkingu bez ruk?vic?. Ti mecevi z?vrš?v?ni su u njegovu korist.

Snimak je objavljen na Fejsbuk grupi o srpskom podzemlju "Puls asfalta".

Ljubomir Magaš je roden 27. maja 1948. dodine u porodici Sime Magaša i Rose, rodene Curcic. Kada je imao šest godina roditelji su mu se rastali i ostao je da živi sa majkom na Zvezdari.

Kao dete sitnim nestašlucima izazvao je da mu odrede boravak popravnom u domu u Zemunu odakle i potice nadimak Zemunac. Dom je imao svoj bokserski klub tako da odatle i poticu njegovi prvi koraci u sportu. Ljuba je bio toliko jak da je na rukama mogao da prede Beograd, govorili su njegovi drugovi.

Juna 1965. Ljuba Magaš je ukrao „ficu“, a potom i „fijat 1300?, pa „opel rekord“. Osudivan je zbog krada ženskih torbi u Beogradu, Nišu i Kopru. Sve do 1967. to se smatralo sitnim bezobrazlucima, a onda je u jednoj tuci na Tehnoloskom fakultetu prebio studenta Vladimira Vuckovica. U strahu od milicije tada je prvi put pobegao u inostranstvo. Nakratko se sakrio u Austriji.

U jesen 1967. kada je zajedno sa Radetom Caldovicem Centom i Zoranom Milosavljevicem Robijom optužen da je silovao jednu devojku osuden je na dve godine i osam meseci zatvora, koje je odležao u Sremskoj Mitrovici.Cim je izašao na slobodu marta 1971, stigla ga je prva policijska poternica zbog krade automobila. Zato je prebegao u Italiju, a potom u Nemacku.

Magaš se nastanio u Frankfurtu, gradu banaka i biznisa, sa mnogo Jugoslovena „na privremenom radu“. Centar njihovog okupljanja je bila kafana „Džuboks Džambo Džet“.

Sredinom septembra 1975. Interpol Nemacke porucio je jugoslovenskim kolegama da je ekstradicija koju je tražila Jugoslavija, odobrena i da Magaš može biti preuzet na aerodromu u Frankfurtu, radi sprovodenja u Beograd. U obaveštenju je posebno naglašeno da je Magaš veoma „naprasit“ i opasan i na to treba obratiti pažnju prilikom sprovodenja.

Okružni sud u Beogradu ga je osudio zbog silovanja na cetiri godine i šest meseci zatvora. Posle tri godine pušten je sa izdržavanja kazne i vrlo brzo se vratio u Frankfurt. Na osnovu zahteva Okružnog suda iz Podgorice i saglasnosti Saveznog sekretarijata za pravosude, januara 1980. godine, preko Interpola, raspisana je nova medunarodna poternica za Magašem. Ekstradicija je ponovo izvršena avionom, 20. februara 1981. godine i Magaš je priveden u pritvor Okružnog suda u Titogradu. Prvostepenom presudom osuden je na pet godina zatvora zbog silovanja. Vrhovni sud je ukinuo prvostepenu presudu i naložio Okružnom sudu da održi novi pretres. Posle dvadeset meseci, oktobra 1982. godine, Magaš je pušten iz pritvora, dozvoljeno mu je da se brani sa slobode.

Pored svih dela i lošeg glasa koji ga je pratio njegove navike su bile potpuno okrenute sportu i zdravom nacinu života. To je išlo dotle da je i u zatvorima uvodio svoja pravila koja su svi morali da poštuju. Pored svih dela i burnog života boksovao je za klub “CSC Frankfurt” u ekipi zajedno sa proslavljenim šampionom Darkom Celingerom i mnogim poznatim borcima Nemacke.

Za Ljubu se pricalo da je bio jedan od obaveštajaca Titove tajne službe što je obelodanio i Slobodan Mitric u svojoj knjizi “Titov obaveštajac” iz 1973 godine. Neke stvari iz njegovog života nisu ni dan danas baš najjasnije objašnjene kao ni veza sa cetnickim pokretom. Sve te zabune da je Ljuba prvo radio za državu, a kasnije se okrenuo protiv nje išle su na ruku Goranu Vukovicu koji se ponudio da za državu ucini uslugu i ukloni Ljubu.Da li je dobio dozvolu ili to uradio na svoju ruku to nikada nije obelodanjeno, niti je iko verovao u njegove najave da ce to uraditi. 10. novembra 1986, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu ubijen je Ljubomir Magaš.Na kraju ostaje nejasno da li je Goran Vukovic ubio Ljubu Zemunca po nalogu Nemacke, Jugoslavije ili iz straha i osvete. Ovim delom postavio je sebe na visoku lestvicu sveta kriminala ali i navukao gnev svih velikana tadašnjeg podzemlja, vecinu vrata pravih “vitezova” je zauvek zatvorio.

Goran Vukovic Majmun i Dušan Malovic likvidirani su u centru Beograda 12. decembra 1994. dok su ulazili u kola. Policija je prilikom uvidaja prebrojala 30 caura kalibra devet milimetara.

default

Đorđe Blagojević zvani Ludi Đole bio je glavni akter jedne od najkraćih kriminalnih priča sa beogradskog asfalta. Ubijen je dok je vozio motor Požeškom ulicom 2. juna 1998. godine, samo dve godine nekon što je izašao iz anonimnosti.

Od lokalnog mangupa, ovaj devetnestogodišnjak, postao je za kratko vreme traženi kriminalac, pa je za njim bila raspisana i poternica. Ludorije Blagojevića su počele u februaru 1996. godine kada je upao u jedan minimarket u nameri da od gazde uzme reket.

Gazda je odbijao jer je imao "leđa" u vidu lokalnog mangupa Srđana Veličkovića. Blagojević se povukao, ali samo na kratko... Već posle nekoliko sati se vratio i sasuo ceo šaržer u noge Veličkovića i jasno gazdi stavio do znanja da će, ukoliko ne plati, on biti sledeći.

Posle ovog događaja policija raspisuje poternicu za njim, ali to Đoleta ne sprečava da samo par dana kasnije baci bombu u dvorište porodične kuće Dragoslava Lukića, vlasnika pomenute prodavnice.

Policija ne uspeva da ga uhapsi, a Đole nastavlja po starom, samo par dana kasnije opet je glavni akter pucnjave, ovoga puta ispred kafića "Stefan" kada puca na Gorana Marjanovica zvanog Franja, teško ga ranjava i uzima mu zlatni lanac i pištolj.

Izgleda da Ludi Đole nije imao vremena za gubljenje. Samo nedelju dana kasnije opet poteže oružje i iz automobila sa diplomatskim tablicama puca na Ljubomira Zorića(19), koji je sa devojkom izašao u grad.

Beogradska policija svakodnevno dobija prijave o incidentima u kojima je glavni akter Blagojević. To su uglavnom otimanja i reketiranja, ali i siledžijsko ponašanje i šenlučenje uglavnom uz vatreno oružje. Policija odlučuje da mu stane na put i daje se u poteru za njim. Dok su ga jurili, Ludi Đole upada u jedan butik u ulici Braće Jerković i napada prodavca. Sa kratežom u ruci on traži pazar, a kada je video da je kasa prazna, besan prebija prodavca i sa rafa odnosi dva pejdžera i dva mobilna telefona.

Kao i nekoliko puta pre toga Đole uspeva da izmakne ruci zakona. Preko 100 policajaca je učestvovalo u akciji hapšenja ali je on uvek uspevao da pobegne.

Poslednji pokušaj policije da ga uhapsi propao je u tržnom centru "Piramida" u bloku 44. Iako je ceo tržni centar bio bio opkoljen Đole je uspeo da dođe do automobila koji ga je čekao parkiran u tržnom centru i pobegne.

Jurnjava je počela od splavova u bloku 70. gde je prijavljeno da Đole svraća po reket, preko savskog nasipa kroz blokove do Piramide. Nekoliko sati je trajala opsada, dok napokon momci u plavom nisu shvatili da je Đole i ovoga puta umakao. U sledećih nekoliko dana u odvojenim akcijama policije uhapšeno je nekoliko pripadnika njegove ekipe, a zanimljiv je podatak da su svi bili maloletni.

Đole tada shvata da u Beogradu postaje "vruće" i zajedno da svojim prijateljem Edvardom Stanimirovićem beži u Italiju, odakle zbog potezanja oružja biva primoran da se skloni u Grčku. 1998. se vraća u Beograd, i odmah nastavlja po starom - razbojništva i reketi.

Tokom utakmice AEK-Partizan inspektori ga prepoznaju u publici i kreće potera za njim.

I sve se završava kao u priči klinaca koji su u njemu videli idola: Govorili su da nikada neće pasti i nije - ubijen je!

Đordje Blagojević, zvani Ludi Đole, devetnaestogodišnji "Ro­bin Hud iz Kumodraža" kako su ga zvali oni koji su mu bili naklonjeni, ubijen je dok je 2. ju­na 1998. godine vozio motor Požeškom ulicom. Na njega je pucano iz kola u pokretu. To je bio kraj  jedne od najkraćih kriminalnih epizoda na beogradskom asfaltu.

default

Knele nije dugo boravio u CZ-u, samo 15 dana. Kada je došao pokazao mi je svoju butinu i rekao: "Vidi, ranili su me laserom!"  Na nozi nije bilo nikakvog traga ranjavanja, pa sam shvatio da je Knele hiperboličan momak, nezrela ličnost, koja voli sve da uveličava

Ovako počinje priču Jordan Antonić, bivši komandir straže u Okružnom zatvoru u Beogradu gde je od 1980. do 1996. godine bio čuvar i dugogodišnji podstanar u popularnoj beogradskoj kaznionici CZ.

- Hvalio mi se kako je pred policijom na stadionu Crvene Zvezde, vadio pištolj, stavljao ga sebi na grudi i govorio:

"Upucaću se, ako mi priđete!" Njegov otac Buca Al Kapone je takođe verovao da je Knele nepobediv. Upozoravao sam ga da će se njegovom sinu nešto dogoditi, ali mi je Al Kapone odgovorio: "Niko Kneletu ništa ne može!" - priča Antonić.

Poznavao je Antonić, i Spasojevića i Lukovića, kako kaže, bolje nego mnogi drugi:

- Ja znam ko su bili Dušan Spasojević i Mile Luković. Upoznao sam ih 1992. godine, kada je Spasojević zajedno sa članovima Pecinog klana završio u zatvoru. Uhvaćen je kako posluje sa heroinom i stavljen je u samicu, u kojoj je bio 30 dana. Taj Peca je učio Spasojevića kako da meša drogu sa brašnom i praškovima, jer Dušan o drogi ništa nije znao. Spasojević je bio strašljiv čovek. Voleo je život, ali se bojao robije i batina. Nudio nam je novac da ga ne tučemo. Žena Tanja i mala ćerkica Jovana su mu dolazile redovno u posetu - priča on.

- Mile Luković je bio naš kolega zatvorski čuvar iz Prištine. I on je radio sa drogom. Obojica su se hvalili da u Makedoniji imaju neko selo, u kome svi seljani rade drogu za njih. U CZ-u je Dušan Spasojević kasnije bio u sobi sa jednim specijalcem iz JSO. Kada je izašao iz zatvora, preko tog čoveka iz JSO sprijateljio se sa policajcima. Čak je dobio i policijski pištolj na poklon, ne znam da li je imao policijsku legitimaciju, ali mi se hvalio da može po Novom Beogradu da trguje sa heroinom. I da to mora da plaća nekim ljudima 5.000 maraka mesečno - pričao je tada Jordan Antonić.

Okružni zatvor u Beogradu ima 200 čuvara, koji pokrivaju prostor od 4 sprata, 200 prostorija i hodnike duge čak 12 kilometara. Pre majora Miroslava Micića, bivšeg vojnog policajca, načelnik CZ bio je nekadašnji gradski policajac Aca Jovanović. On je vodio CZ u vreme vanrednog stanja i operacije "Sablja", kada je policija u proleće 2003. uhapsila čak 11.000 ljudi.

Jedan od stanara zatvora, o kome je upravnik Jovanović tada vodio posebno računa, bio je zaštićeni svedok Ljubiša Buha:

- Ljubiša Buha po svojoj volji boravi kao samac u sobi u kojoj ima pravo da puši, pa je cigaretom zapalio novine ispod svog kreveta. Podigao se veliki dim, što je čuvar primetio i uskočio sa vatrogasnim aparatom i sanirao požar. Tom prilikom su izgorela tri ćebeta, a soba je unakažena onom penom za gašenje vatre. Čuvar je odmah vezao Buhu, a ja sam ga kaznio sa 48 sati boravka u samici. Kada je došao kod mene na razgovor nije mi rekao zašto je pokušao da izazove požar, ali sam ga ja upozorio da to više ne čini. Inače, Buha je do tada bio miran. Njegova supruga Ljiljana Buha ga je redovno posećivala dva puta mesečno po pola sata - seća se bivši upravnik Aca Jovanović, kog su mediji napadali zbog navodno lošeg tretmana prema uhapšenoj Svetlani Ražnatović.

Jovanović to demantuje i priča kako se Ceca ponašala u Okružnom zatvoru Beograd:

- Ceca je štrajkovala glađu, njena kilaža je neprestano padala, postojala je opasnost da umre od gladi u zatvoru. Mi smo imali jednu vagu staru 4 godina, koja bi jednog dana pokazivala da je Ceca teška 48 kilograma, a drugog dana da ima deset kila više. I ja sam morao da omogućim čuvarima da utvrde tačno stanje njene telesne težine. A potom sam pokušao da ubedim Cecu da prekine štrajk glađu. To je od mene tražio i istražni sudija. Ceca je, inače, pre toga, tražila u više navrata da dođe kod mene na razgovor. Nisam imao vremena da je primim uvek kada je ona to želela, ali ovog puta sam je primio i ubedio da prekine štrajk glađu, prvo zbog sebe i svog zdravlja, potom zbog svoje dece, a napokon i zbog javnosti. Ceca je toliko smršala, da je ja, da je nisam znao, sigurno ne bih prepoznao. Bila je jako uporna i ja sam Ceci napokon zapretio da ću je prebaciti u Zatvorsku bolnicu, a kako je tamo režim mnogo strožiji, Svetlana Ražnatović je odlučila da prekine štrajk glađu. Znate, kada u pritvoru ili zatvoru imate poznate i popularne javne ličnosti, a i kada sami vršite javnu funkciju, onda morate uvek da imate punu i tačnu informaciju šta se sve dešava sa tim licima. I ja sam po dužnosti morao da znam šta radi i kako se ponaša Svetlana Ražnatović - kaže Jovanović i nastavlja:

- Ceca je bila je gotovo neprimetna. Disciplinovana i mirna. Trošila je malo novca, nije išla u kantinu i nije imala, gotovo, nikakve prohteve. Nije prihvatala ovaj prostor i ove ljude. Ceca se svim silama trudila da se ne uklopi u zatvorski ambijent i zatvorsku atmosferu, da ne dobije imidž zatvorenika. Čuvari su je prosto obožavali, dolazili su da je gledaju dok se šeta u zatvorskom dvorištu. To nikako nismo mogli da sprečimo. Nažalost, neki ljudi i neki mediji su takav naš odnos prema Svetlani Ražnatović pogrešno shvatili i protumačili, pa su govorili loše i o Ceci i o meni. Zbog toga sam ja imao jako mnogo problema...

Tadašnjeg upravnika Acu Jovanovića su stalno pratile glasine. Tako je i procurela lažna vest da je general Pavković na samrti.

- General je došao u pritvor posle jedne operacije. Ovde se prilikom prijema vrši obavezan lekarski pregled i otkriveno je da general Pavković ima problema sa štitnom žlezdom. Operisan je i upućen na VMA na oporavak. I general Aco Tomić je bio na Vojno medicinskoj akademiji. Obojica su imali pored sebe po dvojicu naših čuvara i ljude iz vojne bezbednosti. I obojica su se na VMA ponašali po kućnom redu Okružnog zatvora, iako, su boravili u vojnim apartmanima - seća se Aca Jovanović.

 Po njegovom mišljenju najuzorniji pritvorenik je bila Dafina Milanović, tvorac piramidalne "Dafiment banke":

- Od svih zatvorenika javnosti u zemlji i svetu je najpoznatija Dafina Milanović, nekadašnja vlasnica Dafiment banke.

Ona je bila najkorektnija osoba, jer ima vrlo male zahteve. Ćerka ju je redovno posećivala i brinula o njoj. Kada je došla u Okružni zatvor morala je da ode na operaciju pa je posle prebačena u zatvorsku bolnicu. Imao sam priliku da razgovaram sa Dafinom, jer je tražila da joj dozvolim da više čita. Red nalaže da zatvorenici mogu da dobijaju po dve knjige mesečno, a Dafina je tražila da joj dozvolim 4 knjige. I ja sam joj dozvolio - seća se Aca Jovanović.

default

Nebojša Tubić uhapšen je u novembru 2017. zbog nanošenja teških povreda sa smrtnim ishodom, usled kojih je preminuo građevinski investitor Spasoje Milićević iz Novog Sada. On je sve vreme negirao da ima bilo kakve veze s ovim ubistvom. Tubić je posle četiri meseca provedenih iza rešetaka pušten. Od marta se nalazio u kućnom pritvoru i nosio je nanogicu.

Žabac je inače u javnosti označen kao "kontroverzni biznismen", a događaj koji je izazvao pažnju novosadske javnosti desio se pre pet i po godina, u maju 2012. kada je upucan u glavu u piceriji "Aleksandar" na Grbavici, ali je preživeo. Protiv njega su ranije podnošene krivične prijave za dela privrednog kriminala za šta je obično osuđivan uslovno.

Dok je bio u kućnom pritvoru imao je i gangrenu creva i hitno je operisan u Kliničkom centru Vojvodine.

Žabac je tako po četvrti put izbegao sigurnu smrt, jer je 2012. pogođen metkom u glavu, a devedesetih je preživeo teške povrede nanete kosom i motornom testerom!

- Na Veliki petak osetio sam strašne bolove u stomaku. Hitno sam prebačen u bolnicu i odmah završio u operacionoj sali. Šta da vam kažem, ni sam ne znam kako sam ostao živ. Imam ogroman rez na stomaku, izvadili su mi pola metra creva, rasporili su me kao svinju. Izgledam kao da sam izvršio harakiri - kaže Tubić, koji je sve vreme operacije nosio nanogicu.

Žabac je navikao na ovakve situacije.

- Mene jedino još buldožer da pregazi, jer sam neuništiv - priča Tubić, koji zahvaljuje sudiji Svetilavu Popoviću jer mu je, kako kaže, spasao život.

- Da me nije pustio u kućni pritvor, umro bi u zatvoru od gangrene creva- priča naš sagovornik.

Tubić važi za jednog od poslednjih žestokih momaka s novosadskog asfalta. Kontroverzni biznismen i bivši dečko pevačice Goce Božinovske u maju 2012. teško je povređen u Novom Sadu, tada mu je metak prošao kroz glavu. I pored teške povrede, preživeo je i uspeo da se oporavi. Tubić kaže da je još dva puta izbegao smrt.

- Devedesetih sam jedva preživeo teške povrede motornom testerom i kosom. Bio sam u šumi i drvoseča me je zakačio po donjem delu kičmene moždine. Santimetar je falio da mi ošteti kičmu i da me bukvalno prepolovi. A kosom sam namerno povređen, napadač mi je isekao tetivu na nozi i umalo nisam iskrvario - kaže Tubić.

Takođe, Nebojša Tubić, zvani Žabac, bivši dečko pevačice Goce Božinovske, pretučen je nedavno u centru Novog Sada ispred hotela "Park". Njega je, kako tvrdi, napao Balša Butorović, sin pokojnog predsednika FK Vojvodina Ratka Butorovića, zvanog Bata Kankan.

Tubić je široj javnosti postao poznat zbog veze sa folkerkom Gocom Božinovskom. Ona je Tubića nakon hapšenja žestoko branila u javnosti tvrdeći da on nije sposoban za ubistvo. Žabac je nedavno ponovo skrenuo pažnju javnosti tvrdnjama da se ljubio s Ksenijom Pajčin, i to neposredno pre nego što ju je ubio dečko Filip Kapsioda.

Željko Ražnatović je bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Navodno, bavio se pekarstvom i imao jednu pekaru i fudbalski klub, ali njegov biznis se prostirao daleko više od toga.

Vremenom se udao za najpopularniju pevačicu. Svoju moć je hteo da predstavi kupovinom jednog skupog prstena od zlaza koji je nosio samo u retkim prilikama. Direktno iz Francuske je poručio prsten neverovatnog rada. Niko nije saznao koliko je on zapravo težak, ali dijamanti na njemu, veličina, sjaj... Svako ko se tada nalazio u njegovom prisustvu, nije mogao da skrene pogled sa tog prstena.



- Jednom je Željko krenuo na poslovni sastanak, nazovimo ga tako, sa jednim uglednim stranim biznismenom. Stavio je taj prsten, jer je posao bio krupan i značajan, hteo je da pomkaže svoju moć. Biznismen je odbijao njegove predloge i nije hteo da sarađuju. Onda mu je Arkan konkretno rekao: slušaj, ako ne bude kako sam rekao, prsten koji konstantno gledaš na mojoj ruci, zabiću ti u dupe. I to ozboljno mislim tako. Naravno, dobio je uslove koje je želeo - izjavio je Žabac jednom prilikom, koji se često tih godina nalazio u Arkanovom društvu

Posle njegove smrti, prsten je navodno nestao. Mnogi su mislili da je Ceca kriva za njegov nestanak, ali se posle par godina pojavio u Italiji. Navodno, prilikom jedne racije policije u Italiji, uhvaćena je krupna zverka, jedan od vođa sicilijanske mafije. Prilikom hapšenja, nezgodno je skočio sa zgrade dok je bežao od policije i slomio vrat. Prsten je predat italijanskoj policiji, ali je ubrzo nestao iz skladišta gde se skupljaju ovakvi dokazi.



Sledeći put, prsten je viđen u Rusiji, kada je jedan biznismen, da ne kažemo mafijaš, nastradao prilikom vožnje svog Porše Kajena. Prsten je policija regularno vratila njegovoj porodici, koja ga je kasnije prodala na aukciji jednoj renomiranoj ruskoj antikvarnici. I dalje je nosio svoj pun sjaj, ali njegova prošlost je bila malo poznata. Svi su krili da je njegov prvi vlasnik mafijaš iz Srbije.

Antikvarnica u Rusiji je vrlo brzo izgorela, a prsten nikada nije više pronađen. Da li se pretvorio u pepelo ili je prosto nestao u nekoj krađi koju je pokrivao požar, možda saznamo u narednim godinama koje dolaze.

Ostaje i pitanje kako se prsten našao u Italiji, a potom kako je ukraden iz skladišta policije. Pogotovo je interesantno, kako je završio u dalekoj Rusiji.

default

I sama cinjenica da je tog jutra, 7. oktobra 1993. godine, na posao krenuo sam, govorila je da se Radojica Nikcevic nije bojao za svoj zivot, tacnije, mislio je da njegova poznanstva u policijskim, podzemnim i drzavnim krugovima predstavljaju eliksir besmrtnosti. Prevario se kada je lezerno izasao iz automobila na parkingu ispred Stambene zadruge “Sumadija“, ciji je direktor bio, miomisao se sa dvojicom ljudi u radnickim kombinezonima. Kada je odmakao dva metra vec je bio mrtav – jedan od “radnika“ ispalio mu je dva hica iz revolvera “kolt“ u potiljak.

Prijatelj celokupnog “vozdovackog ganga“, celokupnog crnogorskog drzavnog vrha, celokupnog rukovodstva Sluzbe drzavne bezbednosti i srpske policije, covek sa “Kartije“ zlatnim satom na ruci, ostao je tog dana da lezi “zapakovan“ u crnoj kesi na senjackom parkingu. Poceo je kao bankarski cinovnik da bi uznapredovao do direktora propale SZ “Sumadija“, koju je preporodio, i vlasnika Radio “Pingvina“. Doveo je u Srbiju navodnog vlasnika “pola“ Holivuda Djovanija Di Stefana, kasnijeg portparola Stranke srpskog jedinstva, bio na “ti“ sa Milom Djukanovicem i Jovicom Stanisicem.

Ubijen je, kazu, jer je krenuo u unosan posao sa izgradnjom vila i stanova na Dedinju i Senjaku, pa ga je tzv. urbanisticka mafija “sklonila“. Ubijen je, opet kazu, jer je mnogo znao o raznim stvarima iz srpsko- crnogorske politicke kombinatorike i zakulisnih radnji smutnih godina. Ubijen je, tvrde upuceni, jer je imao na raspolaganju sijaset mogucnosti da mnogima dodje glave. Ubijen je, kazu na kraju, jer je bio vladar na narko trzistu Beograda, putovao u Bogotu, sastajao se sa Pablom Eskobarom...

Da je bio vođa ovdašnjeg narko klana, demantovao je Di Stefano. A to je bila i istina. Evo i kako je postao dobar prijatelj sa Pablom Eskobarom.

Naime, pred kraj svoje vladavine, Pablo je stalno bežao od zakona i Amerike, a njegovo bogatstvo je samo raslo. Trebalo je oprati nekako te pare, a Kolumbija i Južna Amerika su odavno postale male za svu tu količinu novca. Zato je Pablo hteo da svoju mrežu raširi i po Evropi, a Radojica je bio jedan od članova te mreže i to istaknuti član. 

Kada je prvi put otišao u Kolumbiju da se upozna sa Pablom, dok je drugi put bio pozvan na veliku žurku gde su bili prisutni svi najveći bosovi Južne Amerike. Radojica je voleo da se oblači lepo, da puši skupe tompuse, šmrče najkvalitetniji kokain, ima najskuplja odela, cipele, a to se izuzetno svidelo Pablu. U razgovoru sa Radojicom, Pablo je prepoznao nešto izuzetno na poslovnom planu i hteo je da mu poveri veliku količinu novca. Međutim, vremena su se brzo menjala, a mreža Pabla Eskobara je sve više slabila, tako da se i veliki deo novca našao "zaključan" po raznim firmama u Evropi. 

Neki izvori iz Kolumbije spominju da je Radojica možda žrtva i cele propasti Pabla Eskobara, imajući na umu da su ubijen samo dva meseca pre Pabla. Neki ljudi smatraju da je baš Pablo naručio njegovo ubistvo, imajući na umu koliko je profesionalno izvedeno celo ubistvo. 

Vojin Ražnatović često na društvenim mrežama proziva udovicu svog oca Arkana, Cecu, a ovoga puta dotakao se pevačicine navodne umešanosti u otmicu jednog NBA košarkaša.

- U samoj hijerarhiji Zemunskog klana, Ceca je imala veoma bitnu ulogu. Nije bila samo miljenica ili maskota kao što se pretpostavljalo. Njena uloga je bila od ključne važnosti - mamac za višemilionske otmice. U to vreme, bila je u vezi sa poznatim srpskim košarkašem u NBA ligi (kojeg je par puta posetila u Kaliforniji gde je boravio). Plan je bio da ga namami da dođe u Beograd, gde bi ga Zemunci oteli i iznudili 10 miliona dolara - napisao je Ražnatović na Fejsbuku.

Čak četvorica naših košarkaša su igrala u NBA timovima u Kaliforniji negde u tom periodu. To su bili Vlade Divac i Predrag Stojaković u Sakramento Kingsima, Vladimir Radmanović u LA Klipersima i LA Lejkersima, kao i Marko Jarić u LA Klipersima.

Tako da, jasno je da je Vojin Ražnatović mislio na nekoga od ove četvorke...

default

Nakon ranjavanja Tomislava Milovanovića (39), zvanog Toma Hekler, koji je hicima iz vatrenog oružja pogođen u stomak ispred svoje zgrade na Konjarniku, srpska estrada je ostala u šoku! 

Kako saznajemo, ranjeni Toma Hekler je veoma blizak sa mnogi pevačima domaće estrade, među kojima su i Goca Tržan, Džej i Adil Maksutović.



Da teško povređeni Milovanović poznaje, ali se i druži sa mnogim javnim ličnostima, svedoče i brojne fotografije sa društvenih mreža, na kojima je u prijateljskim zagrljajima sa pevačima.
- Toma Hekler poznaje maltene celu našu estradu. Sa mnogim pevačima i pevačicama se druži i u čestom je kontaktu s njima. Recimo, Goca Tržan mu je dobra drugarica, znaju se više od 10 godina i on je za nju često govorio da mu je ona drug za ceo život. Takođe, znam da poznaje, ali da li se druži s njima ne mogu da tvrdim, i Mariju Šerifović, Slađu iz Alegro benda, Zoricu Marković - kaže naš sagovornik.

Goca Tržan se, međutim, nije odgovarala na pozive povodom ovog slučaja.

On dodaje da je Toma Hekler izuzetno dobar i sa pevačem Adilom, ali i sa njegovim bivšim tastom Džejom, kojima je čak napisao nekoliko pesama.
- Toma Hekler inače piše i pesme. Koliko znam, mnogi pevači su kupovali hitove kod njega. Znam da je za Džeja i Adila sigurno pisao i da je Adil bio izuzetno zadovoljan tom pesmom. Njih dvojica su postali, može se reći, dobri prijatelji, pa ga je Adil često nazivao bratom - kaže naš sagovornik.

Podsetimo, Tomislav Milovanović teško je ranjen hicem iz vatrenog oružja ispred svog stana u Ulici Vladimira Tomanovića.

On je kolima Hitne pomoći prevezen na VMA.- Tomislav je neposredno pre pucnjave navodno video napadača, ali policajcima koji su ga posetili na VMA da bi mu uzeli izjavu nije želeo da otkrije ko ga je ranio. On nije želeo da govori ni o motivima napada - kaže naš izvor upućen u slučaj i dodaje da je policija uzela snimke obližnjih kamera.


Kako nezvanično saznajemo, Toma Hekler je odranije poznat policiji, a u svom dosijeu navodno ima 50 krivičnih prijava.
- On nije član nijedne kriminalne grupe. Uglavnom ima prijave zbog nasilničkog ponašanja, nanošenja povreda, imovinskih delikata, ali i zbog trgovine ljudima. Sumnja se da se on navodno bavio i organizovanjem prostitucije - objašnjava naš izvor.

Tomislav Milovanović je, prema gradskim pričama, nadimak Hekler zaradio još dok je bio mladić, kada ga je policija zaustavila tokom redovne kontrole.
- Pošto je oduvek voleo oružje, kod njega je nađen „hekler“, po kome je postao poznat. On je, takođe, na unutrašnjem delu nadlaktice istetovirao „hekler“ - naveo je naš izvor upućen u život Milovanovića.

Pevač Džej Ramadanovski rekao je da je šokiran vešću o Milovanovićevom ranjavanju.
- Poznajem ga, ali nemam pojma da je upucan. Sad to čujem od vas. Bio sam u Beču, jutros sam stigao i otišao pravo u studio - kratko je rekao Džej.

Ime Tome Heklera svojevremeno je pominjala i pevačica Zorica Marković, i to tokom jednog od svojih boravka u rijalitiju „Farma“. Ona je tokom jedne svađe sa Ivanom Marinkovićem, bivšim suprugom Goce Tržan, izgovorila ime Tome Heklera preteći Marinkoviću.
- Pozdravio te Toma Hekler - rekla je Zorica Markoviću bivšem mužu Goce Tržan, koji joj je na to odgovorio: „Boli me ku*** za Tomu Heklera.“

Inače, snimak žučne svađa između farmera postoji i na Jutjubu.



Novinari su pozvali  i Zoricu Marković da bi prokomentarisala ove navode, ali ona nije bila raspoložena za priču.
- Nou koment - bilo je sve što je Markovićeva rekla na ovu temu.

 

Tužiteljstvu BiH u Beogradu je potvrđeno da je novac donio Naser Keljmendi i već ima više nego dovoljno dokaza za podizanje optužnice. Istovremeno, otkrivaju se detalji oko povezanosti kriminalnih klanova u Beogradu i Sarajevu, te kako su se njihovi sukobi prenosili u druge države, čak do Turske, gdje je Delalić bio angažiran od strane Zemunskog klana da ubije prvog zaštićenog svjedoka Srbije Ljubišu Buhu Čumeta, ključnog svjedoka na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića


    
Na posljednjem održanom ročištu Zijadu Turkoviću i ostalima, kao svjedok Tužiteljstva BiH pojavio se Naser Orić. Potvrdio je da poznaje Nasera Keljmendija kod koga je stanovao po povratku iz Haaga “dok sam čekao da mi se uradi stan”. Jedan dan mu je Keljmendi rekao da se pripazi jer ima informacije da mu Turković priprema likvidaciju. Nakon toga se, kaže, počeo o tome raspitivati preko svojih veza u Beogradu i u Bosni i Hercegovini. Zoran Milić Zoka iz Tuzle mu je rekao da ne vjeruje da je to tačno jer je poznavao Milenka Lakića, koji je trebao izvršiti tu likvidaciju, ali je rekao da će provjeriti. Ubrzo je nazvao Orića, dao mu Lakićev broj i rekao da je Lakiću dao njegov broj kako bi to riješili. Onda je Lakić nazvao Orića i rekao mu da se ne boji. Orić je ispričao i da je znao da su “oni” u to vrijeme u Sarajevu u nekom stanu na Ciglanama, da se nešto maskiraju, nose neke perike... Preko svojih veza je, kaže, saznao da je Lakić bio u nekoj jedinici na Kosovu, ali je izbačen zbog “nevojničkog ponašanja”.

Dalje je ispričao da je bio na svadbi Elvisa Keljmendija, sjedio je za stolom sa Midhatom Kočom, Senadom Krehom, Naserom Keljmendijem... Tek poslije svadbe mu je Keljmendi ispričao da je bilo trebala biti pripremljena eksplozija, dodavši, “da nam je to rekao prije svadbe ne bi ni otišli, nije niko lud”. Često je sa Keljmendijem “pio kafu” u Akademiji, vidio je da ima pojačano obezbjeđenje, kretao se u pratnji dva auta. Pitao ga je šta nije u redu i Keljmendi mu je pokazao čovjeka koji ih prati. U jednom trenutku se Orić obratio Turkoviću: “Bez ljutnje, pričalo se po gradu da je Lakić u Turkovićevoj ekipi”, dodao je i kako misli da njegovo svjedočenje, s obzirom na sve, neće posebno doprinijeti suđenju.


U interesu istrage Samouvjeren, opušten, elokventan, siguran – to bi u najkraćem bio opis Orića kao svjedoka. Što ne čudi s obzirom na njegovo vojničko obrazovanje, iskustvo u Haškom tribunalu, ali i dobre veze koje Orić ima u beogradskom podzemlju. No, njegovo svjedočenje u ovom slučaju i nije bilo toliko zanimljivo, puno je bitnije ono što Orić nije pričao, mada doduše o tome nije ni pitan, osim ukoliko Fahrija Karkin, Turkovićev advokat, koji je najavio da će Orića pozvati kao svog svjedoka ne odluči da dublje otvori pitanje relacija Nasera Keljmendija, Nasera Orića i Fahrudina Radončića. Kao što je već poznato, paralelno sa ovim suđenjem traje istraga oko ubistva Ramiza Delalića gdje se spominju ista ova imena. Nezvanično, jer se istraga još uvijek drži u najstrožoj tajnosti, tužitelji su već prikupili sasvim dovoljno dokaza o direktnim izvršiocima Delalićevog ubistva da je već sada neupitno podizanje optužnice. O onome što se još uvijek provjerava više ćemo nekom drugom prilikom kako ne bismo ugrozili istragu.


No, svakako je bitno spomenuti da su predstavnicima Tužiteljstva BiH koji su nedavno boravili u Beogradu potvrđene informacije koje su Dani objavili još u februaru ove godine. Naime, tada smo pisali da beogradsko Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal ima otvoren predmet o ubistvu Ramiza Delalića Ćele. Potvrđeno nam je da su naručioci Delalićevog ubistva bili Naser Keljmendi i braća Gaši te da je dogovor o tome napravljen prethodno u Sarajevu. U beogradskoj policiji su došli do informacija da je Naser Keljmendi lično dao 200.000 maraka Milanu Ostojiću zvanom Sandokan koji je angažirao izvršioce. Strahinja Rašeta je likvidirao Delalića Hecklerom. Nakon toga je Magnumom “ovjeren” pucnjem u glavu. Rašeta je prema jednoj verziji za Delalićevo ubistvo dobio 90.000 eura, a po drugoj 100.000 eura. Čitav plan je skovan, kako je u više navrata pisalo u medijima, na 15. spratu Radon Plaze na sastanku na kome su bili Naser Orić, Naser Keljmendi, Fahrudin Radončić, Ekrem Lekić i – po vlastitom priznanju – Šejla Turković.

Do ovih podataka beogradska policija je došla još 2010. nakon hapšenja takozvane Šabačke grupe koju su predvodili Ostojić i Igor Marković zvani Krele, a optuženi su da su organizirali kriminalnu grupu u kojoj su osim njih, bili Nebojša Sarajlija, Boris Škorić, Bojan Jovanović, Milan Mitić, Miroslav Lukić, Zoran Stojanović i Strahinja Rašeta. Na teret su im stavljena ubistva (četiri), razbojništvo i neovlašteno stavljanje u promet opojnih droga. Osim toga grupa je procesuirana (i osuđena) i zbog pljačke pošte u Splitu iz koje je odneseno milion i po eura.

Nakon hapšenja Ostojića mediji su objavili da je bio direktor privatne vodoprivredne firme u Šapcu za koju se sumnja da je u vlasništvu Ljubiše Buhe Čumeta zbog čega se špekuliralo da je “Ostojić Čumetov čovek”. Ostojić je, inače, preuzeo grupu koju je predvodio Uglješa Aranitović Ugo, nakon što je ovaj ubijen u Beogradu 2008. godine.


Sukobi u Beogradu I po istrazi koju provodi Tužiteljstvo BiH Ostojić je primio novac za likvidaciju Ramiza Delalića nakon čega je angažirao pripadnike Šabačke grupe koji su došli u Sarajevo gdje su boravili duži period tokom koga su pratili i planirali Delalićevo ubistvo. No, svakako je za Delalićevo ubistvo zanimljiva i veza između Ostojića i Čumeta, a da bi se shvatilo zašto je neophodno vratiti se na događaje iz devedesetih godina. Za razliku od ostalih zvučnih imena beogradskog podzemlja Buha nije devedesetih otišao na ratište – on je u Surčinu otvorio mrežu automehaničarskih radionica u koje su dolazila ukradena vozila iz Hrvatske i BiH (ratni plijen) koji su se pripremali za prodaju ili rastavljali u dijelove. Pričalo se da je kao i drugi kriminalci toga vremena bio pod zaštitom Državne bezbednosti. U drugoj polovini ’90-tih Surčinci predvođeni Buhom ulaze u poslove sa drogom u čemu im pomažu Čumetove dobre veze sa Legijom i Arkanom. U to vrijeme Buha upoznaje Legiju sa Dušanom Spasojevićem, koji je tada bio samo jedan od Čumetovih kurira za manje pošiljke heroina, kasnije će se pokazati da mu je to najveća greška, jer između Legije i Spasojevića se razvija duboko prijateljstvo koje će mnoge koštati glave, a i sam Čume je jedva izvukao živu glavu iz sukoba sa njima.

No, na početku je suradnja funkcionirala perfektno: uz Legijinu podršku Surčinci postaju najjača ekipa u gradu. Čume je preko svog školskog druga i komšije Dragoljuba Markovića, sponzora Demokratske stranke, uspostavio vezu sa Zoranom Đinđićem i Čedom Jovanovićem. No, Spasojević, koji je u međuvremenu preuzeo zemunski klan, i Legija počinju uviđati da im Čume više nije neophodan i da im smeta jer su željeli preuzeti srpsko podzemlje. Tokom 2001. odnosi Surčinaca i Zemunaca bili su, bar na površini, srdačni – novac zarađen od otmica Miroslava Miškovića, Bajruševića i ostalih brojao se na Čumetovoj mašini... Problemi postaju vidljivi nakon što je Čume, uz “malu pomoć” Vlade Srbije, nabavio mašine za asfaltiranje iz Njemačke, osnovao firmu Defens Roud i krenuo da asfaltira puteve po Srbiji. S druge strane, Spasojević je s ekipom uhapšen u Francuskoj i izručen Srbiji gdje je proveo nekoliko mjeseci u Centralnom zatvoru. Još više su ih naljutile Đinđićeve prijetnje za obračun s organiziranim kriminalom dok je Čume sve više postajao legitimni biznismen. Donose odluku da eliminišu Čumeta.

Prvi pokušaj je uslijedio od Čumetove žene, otrovala ga je, ali je preživio. No, nakon što su augusta 2002. pucali na Buhu, kada gine njegov tjelohranitelj, on bježi iz Srbije najprije u Hrvatsku, zatim u Crnu Goru, pa u Albaniju i na kraju u Tursku. Prema jednoj varijanti, objavljenoj u beogradskim medijima, Buha je u Turskoj u svojoj blizini primjetio nekoga od Spasojevićevih ljudi i dao se u bjekstvo: odvezao se pravo u Ankaru, preskočio zid jugoslovenske ambasade i od zbunjenog osoblja zatražio utočište. No, prema drugoj Zemunski klan mu je preko svojih veza ušao u trag i otkrio sklonište u Istanbulu, gde je bio sam. Zemunci su brzo reagovali i angažirali ubicu – muslimana iz BiH, za koga se tvrdi, kako su pisali, da se na ratištima bivše SFRJ u redovima “zelenih beretki” Alije Izetbegovića “proslavio” zločinima nad Srbima. Ovaj musliman je odmah krenuo u Istanbul. Našao je Čumeta i pratio ga izvjesno vrijeme. Ali, Surčinac je otkrio da je dobio “pratnju” i odmah je napustio ovaj turski grad. Za likvidaciju Surčinca, prema beogradskim izvorima, zemunski gang je nekadašnjoj “zelenoj beretki” obećao 1.000.000 eura.


Iz Ankare je Zorana Đinđića nazvao srbijanski ambasador i javio mu da je Čume upao u ambasadu u panici, probio ogradu, da se dere kako hoće da ga ubiju i traži smjesta kontakt sa Vladom Srbije. Preko telefona Čume je ispričao kako su ga “u Istanbulu pronašli neki Muslimani, plaćene ubice iz Sarajeva, Dućini prijatelji”; da je “skočio s trećeg sprata i vozio do Ankare bez prestanka”. Zoran Đinđić je nakon toga nazvao Bebu Popovića i zamolio ga da smire Čumeta i da mu ga “skinu s vrata”. U razgovoru s Popovićem Buha napokon obećava da će svjedočiti, samo da ga spasu odatle. Popović stupa u kontakt sa engleskim službama. Goran Petrović, tadašnji načelnik SID-a (Službe za informacije i dokumentaciju; spoljne obavještajne službe pri Ministarstvu inostranih poslova), javlja da ambasada u Ankari nije bezbjedna, a i da ministar Svilanović za dva dana ide u Tursku službenu posjetu, sa svitom i novinarima, tako da prijeti skandal ako se dozna da je Buha tamo. Visoki funkcioner engleske Službe sa dugogodišnjim iskustvom i vezama u Beogradu predlaže tada rješenje: slovačka služba bezbjednosti voljna je da primi i sakrije Buhu u jednom napuštenom vojnom objektu. Goran Petrović sređuje formalnosti sa turskim vlastima i Buha je prebačen u Slovačku. Zemunski klan je u panici, pokušavaju na sve načine saznati gdje se Buha krije: Spasojević i Legija šalju za njim plaćene ubice, nagrada je milion eura, ako je u zemlji i pet miliona eura, ako je u inostranstvu. Neposredno pred Đinđićevo ubistvo Buha je istražiteljima dao obimnu izjavu o Zemunskom klanu.

Regionalna suradnja Jedino “zvučno” sarajevsko ime koje se u tom trenutku nalazilo u Turskoj, odnosno Istanbulu bio je – Ramiz Delalić Ćelo. Prema informacijama koje su nam potvrđene iz više izvora upravo je on angažiran od strane Zemunskog klana kako bi “odradio” Buhu. Prema jednom izvoru Delalić je bio samo “logistika” za ovaj plan, dakle trebao je dočekati u Turskoj pripadnike Zemunskog klana, obezbijediti im smještaj, kontakte sa osobama od kojih će kupiti oružje i nadzirati Buhu. No, prema drugom, što je u svojim paničnim iskazima potvrđivao i Buha, Delalić je trebao biti i direktni izvršilac. Buha je i pored pažljivo pripremanog plana uspio pobjeći i sakriti se u ambasadu. Upućeni tvrde da je pokušaj ubistva i potjera za njim po istanbulskim ulicama izgledala kao u filmovima.

Delalić je 1999. pobjegao u Tursku zbog obnavljanja sudskog postupka oko ubistva srpskog svata na Baščaršiji zašto je bio direktno okrivljen, a sa njim su tada bili Taib Torlaković i Muhamed Švrakić. Kontakt s Delalićem u Turskoj je ostvaren preko Emira Poljaka, koji živi u Srbiji: “Dušan Spasojević Šiptar me nazvao i tražio da se nađemo. Htio je da ga povežem s Delalićem. Dao sam mu njegov broj telefona. Šiptar je namjeravao da u Turskoj ubije Ljubišu Buhu Čumeta, a Delalić je trebao da locira Čumeta i pruži logističku podršku ubicama koje je obezbijedio Šiptar. Pokušaj ubistva Čumeta je propao jer je on pobjegao u ambasadu.”

Upućeni, koji su se u to vrijeme družili s Delalićem, tvrde da je on u Istanbulu dočekao ekipu iz zemunskog klana koja je trebala likvidirati Buhu. Među njima je tada, navodno, iz Beograda došao i Vladimir Milisavljević zvani Budala. Početkom ove godine španska policija poslala je dopis MUP-u Srbije u kome ih obavještava da su uhapsili više srbijanskih državljana među kojima su bili Milisavljević, Luka Bojović, Siniša Petrić zvani Zenica i Vladimir Mijanović zvani Zuba. Mediji u Beogradu nakon toga su objavili da je uhapšen i posljednji odbjegli član zemunskog klana – Vladimir Milisavljević.

Nakon ubistva Midhata Mekića u Sarajevu (za koje se sudi Turkoviću i ostalima), pojavile su se informacije da je Mekić imao dobre veze sa Bojovićem. Uz to, ubistvo Cvetka Simića koje je uzdrmalo Zagreb (tijelo je pronađeno bez glave i šaka) povezivano je s Bojovićem koji se nije pojavio ni na sahrani, kojoj je prisustvovalo oko 200 pripadnika regionalnog podzemlja, iako je bio njegov kum. Među osumnjičenima za Simićevo ubistvo bio je izvjesni Mario Sova koji je, opet bio kum Marija Tolića, ubijenog u Sarajevu za šta je, također, optužena Turkovićeva grupa.

Gašijeva uloga Nekoliko mjeseci nakon događaja s Buhom, Delalić se vratio u Sarajevo pokušavajući da sklopi nagodbu s Kantonalnim tužiteljstvom. Iako je uspio isposlovati da se brani sa slobode proces za ubistvo srpskog svata je tekao dalje, a svjedoci su dolazili i davali iskaze. No, “posao” koji je Delalić bio sklopio sa Spasojevićem iskoristio je, po Poljakovim tvrdnjama, Muhamed Ali Gaši koji je 2004. Uglješi Ugi Aranitoviću, šefu šabačkog klana, ponudio 300.000 eura za ubistvo Ramiza Delalića. Poljak tvrdi da je preko svog prijatelja koji je “ugledan u beogradskom podzemlju” došao do Aranitovića koji je pristao da odustane od tog “posla” i predao im fotografije koje je dobio od Gašija, a na kojima je bio Delalić, njegova porodica, kuća i stan od prijatelja koje je povremeno koristio. Zanimljivo da je Poljak tada ispričao da je nakon toga Gaši pronašao ubice: Ljirima Bitićija i Burima Kuqija kojima je platio 100.000 eura za Delalićevo i 50.000 eura za Pašićevo ubistvo.

I godinama se vjerovalo da su Bitići i Kuqi počinioci Delalićevog ubistva. Njihova imena navode se i u dijelu optužnice protiv Muhameda Alija Gašija koja ga tereti za Delalićevo ubistvo – jedino što mu nije dokazano na sudu. Kontakte Gašija i Aranitovića za Dane je potvrdio i Anđelko Veljančić, blizak Darku Elezu, koji trenutno izdržava kaznu u zeničkom zatvoru. Veljančić je tvrdio i da su Delalića ubili Strahinja Rašeta i Milan Mitić ne krijući da su on i Elez imali direktne kontakte sa Strahinjom od koga su to i saznali, kao i da on navodno nije znao ko je Delalić. Usput, Rašetu je Đorđe Ždrale optužio da ga je pokušao ubiti u istočnom Sarajevu i da ga je zato angažirao Darko Elez. Rašeta je poginuo u Beogradu pokušavajući postaviti eksplozivnu napravu upravo pod Mitićev automobil, a razlog je bio podijela plijena iz splitske pošte.

Ramiz Delalić je prije svoje likvidacije upravo Danima izjavio da je njegovo ubistvo uplaćeno u Beogradu. Iako tada nije želio otkriti izvore saznajemo da je informaciju dobio od Legije i Spasojevića koji su mu se “oduživali” za njegove usluge oko pronalaska Buhe u Istanbulu.

Strana 1 od 6

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top