OVAKO JE IZGLEDALA OTMICA STEFANA ŽIVOJINOVIĆA: Primopredaja izvrešena na kraju grada. Boba predao novac dok je Brena bila na nišanu snajpera! (VIDEO)

Nezvanično se saznaje da je primopredaja izvršena tako što je otac na jednom kraju grada predavao novac, dok je majka sedela u automobilu na drugom mestu na nišanu snajpera

"Hvala vlastima koje su imale razumevanje za činjenicu da je ovo bila isključivo borba između otmičara, s jedne, i Brene i mene, s druge strane" – ova rečenica, kojom je bivši teniser Slobodan Živojinović potvrdio da u slučaju otmice njegovog i sina pevačice Lepe Brene nisu bili direktno angažovani ni policija ni državni organi, jedina je koliko-toliko konkretna informacija koja je dospela do javnosti. Sve ostalo u vezi s otmicom osmoipogodišnjeg Stefana Živojinovića, svelo se na nagađanja.

Dečak je otet u četvrtak 23. novembra – navodi se da je sa majkom krenuo kod frizera, ali da se vratio kući po rolere i po izlasku, na ulici se zaustavio automobil u koji su otmičari uvukli dete. Vraćen je roditeljima u utorak 28. novembra, ali i dalje nije poznat odgovor na pitanje šta se u međuvremenu događalo. Nezvanično se saznaje da su se otmičari javili telefonom tražeći otkupninu od 2,5 milona nemačkih maraka, te da su Slobodanu poslali karticu za mobilni telefon pa je s otmičarima komunicirao samo sa tog broja. Takođe, nezvanično se saznaje da je primopredaja izvršena tako što je otac predavao novac na jednom kraju grada, dok je majka sedela u automobilu na drugom mestu i bila na nišanu snajpera. Otmičari su Stefana posle preuzimanja novca ostavili bosog na Kalemegdanu gde su roditelji došli po njega.

Bračni par Živojinović posle oslobađanja dečaka nije želeo da daje detaljnije informacije. Na konferenciji za novinare sazvanoj prošlog petka oni su se samo zahvalili vlastima, novinarima "koji su spasili dečakov život ne praveći od otmice ono što su mogli da naprave", kao i prijateljima koji su im pomogli. Ni oni, a ni zvanični organi, nisu potvrdili ni demantovali čak ni podatak o iznosu koji je otmičarima isplaćen (ostalo je nepoznato i da li je uopšte isplaćen). Javnost je u međuvremenu ponajmanje bila zainteresovana za motive otmice – dete finansijski vrlo moćne porodice je i na prvi pogled dobar "plen" za svakog ko se otmicama bavi.

U svakom slučaju, porodica Živojinović napustila je zemlju, a u krugovima biznismena i estradnih zvezda (koji bi potencijalnim otmičarima bili najzanimljiviji), nastala je panika. Cene ličnog obezbeđenja koje pružaju privatne agencije naglo su skočile, a jedna folk pevačica ponudila je čak 1500 maraka samo za uslugu praćenja na zakazani koncert u unutrašnjosti. Panika se naslućivala još od nestanka Ivana Stambolića, kada je, kako saznaje "Vreme", porasla prodaja uređaja za obezbeđenje objekata i od kada se najjednostavnija telohraniteljska usluga ceni na oko 100 maraka dnevno (plus prateći troškovi). Srpski biznismeni su i do sada vodili računa o "pojačanim merama zaštite" – njihovo obezbeđenje bilo je regrutovano iz istih redova odakle i obezbeđenje političara (bivši "žestoki" momci angažovani po preporuci). Iako su mnogi od njih tvrdili da nemaju telohranitelje "jer nemaju čega da se boje", brojna nerazjašnjena ubistva učinila su da imati pratnju više nije nešto čega bi se trebalo stideti. Za razliku od njih, estrada nije imala toliko razloga za brigu. Retko koja zvezda je imala lično obezbeđenje, u šta se mogao uveriti svaki smrtnik koji ih je viđao na javnim mestima. Jedino što je bilo očigledno jeste to da su im domovi opremljeni video kamerama, ali je razlog u svakom slučaju bio strah od provale. Šta se to u međuvremenu promenilo?

NOVO DOBA: U razgovoru za "Vreme" Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, napominje da je otmica bilo i ranije, ali da su one bile motivisane neisplaćenim dugovima. Žrtve su u tom slučaju bili ili sami dužnici ili njihove porodice, ali se sve završavalo prilično benigno – isplatom novca i bez uplitanja policije. Radovanović kaže da je broj otmica u pravom smislu te reči ipak rastao u poslednjih nekoliko godina, kao i da bi sada mogla da usledi njegova ekspanzija: "Jedno od mogućih objašnjenja je da ponestaju izvori sredstava za ilegalne radnje. Zbog promene vlasti kriminalci su prekinuli saradnju sa policijom i većina ih se plaši da nastavi sa onim čime se bavila ranije – trgovinom drogom, novcem, oružjem". I bivši pripadnik MUP-a koji je želeo da ostane anoniman upozorava na mogućnost da u narednom periodu poraste broj otmica: "Društvo se socijalno raslojava, stvorio se krug izuzetno bogatih ljudi, a kriminalci nisu u mogućnosti da odu na poznat teren, u inostranstvo. U nedostatku ranije postojećih veza sa policijom, oni će se okrenuti onome što im je na raspolaganju."

Jedan od elemenata koji bi mogao da utiče na porast broja otmica jeste i činjenica da kod nas ne postoje policijske snage specijalizovane za tu vrstu krivičnog dela. Iako porodice ni u svetu najčešće ne prijavljuju otmice zbog straha od posledica, policija bi ipak mogla da deluje na neki način. Teorija nalaže da se porodica ubedi da sarađuje čim se čuje za slučaj otmice (što je u slučaju Živojinović bilo veoma lako – vest o otmici objavila je dnevna štampa). Ako u tome ne uspe, policija se angažuje nezavisno od porodice prisluškivanjem telefona (što kod nas opet nije neki veliki problem) ili na neki drugi način – sve sa ciljem da dođe do poluinformacija koje bi dovele i do samih otmičara. Ceo proces podrazumevao bi i strategiju delovanja prilikom primopredaje, za šta kod nas nema psihološki obučenih ljudi. Dobrivoje Radovanović ističe da će u narednom periodu biti neophodna i promena Krivičnog zakona, prema kome je najveća kazna predviđena za delo otmice osam, a u slučaju smrti žrtve deset godina: "Te odredbe pisane su u davna vremena, kada su otmice bile više teorija nego praksa. Za razliku od nas, druge zemlje za to krivično delo propisuju ili dugogodišnje zatvorske kazne ili doživotnu robiju".

Kako bilo, otmica Stefana Živojinovića pokrenula je duhove – naši sagovornici tvrde da "niko ko ima novac više nije bezbedan", a ljudi s novcem kod nas ima dosta. Obraćajući se agencijama za obezbeđenje, oni ipak ne dobijaju potpunu zaštitu, jer, kako nam je rečeno u svim agencijama s kojima smo kontaktirali, "prave zaštite nema, može se samo pomno pratiti situacija i životom braniti život klijenta". Zbog toga, i onima sa novcem preostaje izgleda jedino ono što preostaje i onima bez njega – da paze na svoju decu i na sebe same. Bar dok se policija ne edukuje, bar dok zakonska regulativa ne bude u skladu s vremenom. A to, znajući naše prilike, može da potraje.

Prema procenama kriminologa, u svetu se godišnje otme između dvadeset i trideset hiljada ljudi ili, ako vam je tako lakše, svakog sata dogode se dve do tri otmice. Najveći broj otmica nikada se ne prijavi policiji, a i od onih prijavljenih vrlo malo dođe u javnost, što stvara utisak da su otmice relativno retka kriminalna aktivnost. Život to, naravno, demantuje i moglo bi se reći da su otmice kriminalna aktivnost u uzletu.

Otmice su naročito postale popularne u poslednjih deset godina što kriminolozi povezuju sa globalnim političkim promenama, odnosno padom komunizma. Iz te epohe pretekle su specijalizovane organizovane kriminogene grupe, kako na Istoku tako i na Zapadu koje su u godinama detanta obavljale poslove koje su naručivale i plaćale špijunske službe kojih ni na jednoj strani nije falilo. Nova politička podela sveta donela je novo mešanje karata, pa i novu doktrinu specijalizovanih službi, te su mnogi dobro organizovani kriminalci ostali bez izdašnih poslodavaca. Sviknuti na "sladak život" brzo su došli na ideju kako da unovče svoje znanje u novim okolnostima i posao sa otmicama naprosto je procvetao.

Kada je broj otmica u pitanju, Kolumbija je zemlja bez premca u svetu i samo na nju otpada dve do tri hiljade slučajeva godišnje, znači skoro deset posto od ukupnog broja u svetu. Postoje podaci da je u prvoj polovini devedesetih na ovaj način ostvarena zarada od gotovo 400 miliona dolara, što su "uknjižili" narko karteli i brojne "revolucionarne" armije i gerile. (Rebalans "budžeta" vrši se prihodima od droge, naravno).

Tokom sedamdesetih i osamdesetih, odmah iza Kolumbije bila je Italija, koja je u poslednjoj deceniji ovog veka ispala sa ove neslavne liste, prepuštajući mesto Filipinima, Brazilu, Meksiku, Pakistanu, Venecueli, dok su SAD po prirodi stvari uvek "tu negde".

Iako otmice i iznuđivanje nisu izum modernog doba, neke od najznačajnijih desile su se baš u ovom veku. Na primer, otmica Lindbergovog sina, odnosno dvadesetomesečnog Čarlsa Lindberga juniora, potomka slavnog američkog pilota koji je prvi 1927. godine preleteo Atlantik. Ovaj podvig doneo mu je slavu, novac i nesreću na privatnom planu. Marta 1932. godine sin je otet iz kuće Lindbergovih roditelja kod kojih je porodica bila u poseti, a u kolevci je ostavljeno pismo sa zahtevom za otkup u visini od 50.000 dolara. Upravo za toliko je Lindberg nekoliko godina ranije kupio kuću od dvadeset soba, tek da imate neku predstavu o kakvoj se sumi radilo. Iako je otkup plaćen, beba nije vraćena roditeljima. Dva meseca kasnije, leš dečaka otkriven je nekoliko kilometara od mesta otmice. Prateći trag obeleženog novca, agenti FBI uhapsili su dve godine kasnije Bernarda Hauptmana, imigranta iz Nemačke, i kod njega pronašli deo para iz otkupa. Hauptman je osuđen na smrt, mada i danas ima onih koji tvrde da mu je krivica podmetnuta i da je pravi zločinac ostao na slobodi.

Godine 1972. u San Francisku je oteta devetneaestogodišnja Patriša Herst, ćerka čuvenog izdavača Vilijama Randolfa Hersta. Oteli su je pripadnici Maoističke revolucionarne grupe "Simbioneska revolucionarna armija". I pored nekoliko pokušaja, njen otac nije uspeo da je otkupi verovatno zbog toga što se mlada Patriša zagrejala za ideje svojih kidnapera i odlučila da im se pridruži! Uhapšena je dve godine kasnije tokom jedne pljačke i osuđena je na sedam godina zatvora, ali je puštena posle nešto manje od dve godine ukazom predsednika Kartera.

Najveći otkupi za koje se zna, po šezdeset miliona dolara, plaćeni su 1990. godine u Hong Kongu za milijardera Tedija Vanga i 1975. godine u Argentini za braću Huana i Horhea Borna. Tedi Vang, koji je otiman i 1983. godine pa pušten nakon plaćenog otkupa u visini od jedanaest miliona dolara, više nikada nije pronađen. Smatra se da je jedan veliki nemački koncern 1977. godine u veoma diskretnoj operaciji platio 65 miliona dolara kao otkup za svog visokog rukovodioca.

En Ojerbah, autorka knjige "Otmice – neispričane priče" smatra da je najveći problem u slučajevima otmice to što ucenjena strana obično nema iskustva sa ovom vrstom kriminala te postupa impulsivno. Ona smatra da je neophodno ostati smiren, da nikako ne treba upotrebljavati reči "otmica", "talac", "otkup". Gde je "talac" tu su i "zahtevi", koji iniciraju "rokove", koji se možda neće postići, što ugrožava otetu osobu. Nikako ne treba "baciti sve karte na sto i razgovarati otvoreno", piše Ojerbahova. Ne sme biti nikakvih obećanja, naročito ne treba lagati, daleko bilo, pretiti. Nikada ne treba reći ni da ni ne. Iskusni inspektor Skotland jarda rekao joj je da nikada ne treba otmičare pitati šta traže, već treba njima prepustiti inicijativu i pustiti ih da pričaju. Otmica je neka vrsta trgovine, prodavac mora da hvali robu, a kupac ne bi smeo da pokaže da je preterano zainteresovan.

Ostavi komentar

Prokomentariši vest koju si pročitao. Budite pažljivi i poštujte pravila privatnosti sajta Politika Ekspres Srbija.

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top