Kriminal

Kriminal (221)

 Ivan Jovanović (45) zvani Ivča Plavi iz Jagodine, koji je ubijen hicima iz automatske puške kod „Četničke kafane“, pogođen je direktno u srce, saznajemo od izvora bliskih istrazi.

- Od deset metaka koji su ispaljeni iz automatskog oružja, osam su nađena u grudima Jovanovića. Po svemu sudeći, napadač ili više njih su profesionalci. Ubici očigledno nije zadrhtala ruka kad je tako precizno pucao u srce žrtve da bi bio siguran da je egzekucija uspela - kaže naš sagovornik i dodaje:

- Ako je ispaljeno deset hitaca, koliko je čaura i pronađeno, i nema tragova po kombiju u kojem je pucano na Ivana, ubica je bio veoma precizan. Posle pucanja na glavnu žrtvu, preostala dva metka ispalio je Saši Petroviću (43) u levo rame i Jovanu Jovanoviću (26) u desnu nogu. Reč je o Ivanovom nerazdvojnom drugu Saši i Ivanovom bratancu Jovanu, koji su s njim izašli iz kafane. Ekipa s ubicom je pratila njihovo kretanje. Onda ih je neko pozvao telefonom i namamio u sačekušu. O motivu zločina nema pouzdanih podatka, osim sumnje da je reč o razračunavanju žestokih momaka.

Oni su devedesetih punili novineske stupce, a umesto ispravki odgovori uvređenih bili su pucnji. Živeli su brzo i umrli mladi, a svoje živote su menjali za legendu.

Žestoki momci sa beogradskog asfalta živeli su po devizi: bolje živeti jedan dan kao kralj, nego ceo život kao crv

Romeo Savić 

Rat protiv policije

1. Jedan od takozvanih kraljeva beogradskog podzemlja tvrdio je da nije kriminalac jer prodaje samo drogu otetu od dilera koji su radili za policiju. Nađen je mrtav 8. novembra 1994.

Romeo Savić bio je jedan od onih momaka koju su devedesetih godina važili za “kraljeve podzemlja”. Ali za razliku od većine svojih drugova po oružju, on nije pristajao da ga zovu kriminalcem. 

Na pitanje Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, autora kultnog filma “Vidimo se u čitulji” i knjige „Kriminal koji je promenio Srbiju“, kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je: “Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako bog da, imaću ih i više.”

Inspektori dileri

Romeo Savić je u Beogradu trgovao drogom.

Međutim, tvrdio je Savić, trgovao je samo drogom koju je otimao od onih narko-dilera koji rade za policiju.

Devedesete godine su, posmatrano iz današnjice, bile veoma čudne: kao što su danas u modi starlete, tada su kriminalci punili novine intervjuima.

Romeo Savić je u svojim javnim istupima govorio: “Otimao sam robu i kola policajcima i ljudima koji su u jakom srodstvu sa zakonom. Voleo sam da to radim onim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao u toj želji, ali kunem se da niko normalan i pošten od mene nije stradao. Uvek sam otimao od cinkaroša, pijanaca, indijanaca... Ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je i to mnogo koštalo.”

Bio je Beograđanin, ali je mnogo vremena provodio u Novom Sadu, gde mu je živela devojka. Objašnjavao je da ga je to robinhudovsko suprotstavljanje dilerima u policiji koštalo: “Uništili su mi vezu s devojkom do koje mi je mnogo stalo... Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili kod devojke koja to ničim nije zaslužila.”

O jajarama i drukarama

Posle rušenja Miloševićevog režima ispostavilo se da je Državna bezbednost raspolagala sa nekoliko stotina kilograma droge.

A još 1994. godine Romeo Savić uporno je ponavljao da ulični prodavci droge rade za dilere koji u Ministarstvu unutrašnjih poslova rade kao inspektori.

Posle jednog njegovog intervjua pozvali su ga u MUP i od njega zatražili da demantuje svoje optužbe.

Odbio je, a urbana legenda kaže da im je rekao da svoju izjavu samo može da dopuni imenima policajaca koji sarađuju sa narko-dilerima. Tada su povukli svoj zahtev.

U intervjuima za najrazličitije srpske i jugoslovenske medije je tada i Romeo Savić, kao i drugi „kraljevi podzemlja“, ratovao sa suparničkim klanovima. Novinari su prenosili “ko je jajara, a ko drukara”, ko se od koga krije i ko je koga zapalio za lovu, ali posle takvih tekstova nisu štampane ispravke. Uvređeni su se oglašavali pucnjevima. Tako je jednom prilikom i Romeo Savić bio ranjen, ali je docnije - u skladu sa nekakvim kodeksom “samuraja sa asfalta” - atentatorima oprostio...

Sumnjiva smrt

Okolnosti smrti Romea Savića nikada do kraja nisu razjašnjene: u tri sata posle ponoći 8. novembra 1994. godine dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama.

U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana: jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala... Imao je 24 godine.

Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina.

Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.

Bane Grebenarević 

Pištolj, ne teretana

2. Momak sa vrelog beogradskog asfalta voleo je da puca na protivnike, pa je i stradao u sačekuši na Bežanijskoj kosi 27. marta 1996. godine

Film “Vidimo se u čitulji” i njegova ukoričena verzija, knjiga “Kriminal koji je izmenio Srbiju”, bili su apsolutni hit devedesetih godina prošlog veka. Novinari Vojislav Tufegdžić i Aleksandar Knežević - ovaj drugi se posle premijere filma zamonašio - snimili su i zabeležili ispovesti kriminalaca koji su vrlo otvoreno govorili o svom zanatu, ali i o svojim životnim filozofijama. Više je đaka u Srbiji tih godina pročitalo njihovu knjigu nego “Na Drini ćupriju”. Takvo je vreme bilo.

Imao i predstavnika za štampu

Evo početka jednog poglavlja: “U spremnosti da se prilagodi najtežim okolnostima krije se osobenost ljudske vrste, primetio je neko. Zimskih noći 1993. godine, u redovima ispred banaka, desetine hiljada štediša stavilo je na proveru ovu tezu. Možda im se do svesti probilo da su ostarili ali da mudrost nisu stekli. Mladi su izvlačili pouku. Njihova ‘mudrost’ bila je surova i očajnička: ako je život prevara, zašto se ne prikloniti varanju? Ako je bilo dozvoljeno ubijati glađu i beznađem, zašto oni ne bi bili ruka eutanazije?” Bila je to i priča o “heroju sa asfalta” Banetu Grebenareviću.

Imao je dvadeset godina kad je Tufegdžiću i Kneževiću rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Sa novinarima je u leto 1994. razgovarao u Budimpešti, gde se sklonio od policije, pošto je nekoliko meseci ranije upao u jednu teretanu i pucao u Sredoja Šljukića Šljuku, ali je stradala samo devojka Tanja Nikolić, koja se tu slučajno zadesila. U jedan od najskupljih budimskih restorana odveo ih je Grebenarevićev “predstavnik za štampu” Zoran Šubara, kako im se bez ironije predstavio mladić u “versaće” odelu.

“Najbitnije je da čovek zna šta hoće”, zabeležili su Grebenarevićeve reči, uz primedbu da je bezuspešno pokušavao da izgleda stariji nego što jeste, “i da je spreman da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može zaobići. Važno je opstati na beogradskom asfaltu. Ali to retko kome uspeva: Beograd je neponovljiv, teško ga je porediti s drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si poznatiji, lakše ti je. Važno je dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu. Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: Ideš do kraja!”

Više atentata

Za ime Baneta Grebenarevića vezivalo se ubistvo jednog dilera deviza. A on sam, po povratku iz Mađarske, preživeo je dva atentata: prvi put je eksplozija raznela zid kuće u kojoj je jedno vreme stanovao, dok su mu drugi put u centru grada pucali u leđa, ali je imao pancir.

Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. sa Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni “korado”. Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije iz “kalašnjikova”. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli panciri koje su imali na sebi.

O Konanu i pištoljima

Bane Grebenarović je rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Goran Vuković

Ubica Zemunca

3. Vođa „voždovačkog klana“ je 1986. u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša. Likvidiran je 12. decembra 1994. godine

Goran Vuković, rođen 1959, u istoriju srpskog podzemlja upisao se 10. novembra 1986. kada je u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, jednog od balkanskih kraljeva kriminala. Narednih pet godina Vuković je proveo u zatvoru, a 1991. vratio se u Beograd. U naredne tri godine preživeo je nekoliko atentata koji su tumačeni kao osveta.

Pucnjava u Frankfurtu

Motivi za Magaševo ubistvo nikada nisu do kraja objašnjeni, ali je najverovatnije reč o borbi za uticaj. Vuković je po povratku u Beograd, prema autorima filma “Vidimo se u čitulji”, mesečno zarađivao od 50.000 do 100.000 maraka od “kombinacija” u Evropi i toliko u Srbiji!

Sam čin ubistva u Frankfurtu opisao je ovako: “Parkirao sam automobil na uglu i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam Magaševu grupu ispred nas, bilo ih je 12 ili 13. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je s pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: ‘Šta je? Šta hoćeš?’ Planuo je: ‘Šta je, hoćeš da se svetiš?’ Nisam ga se nimalo bojao: ‘Misliš da neću da ti se svetim?’ Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio. Posle toga su se njegovi pratioci zatrčali prema meni, ali niko nije pucao.”

Po povratku u Srbiju nametnuo se kao vođa “voždovačkog klana”, grupe jedva punoletnih mladića koji su bili fascinirani njegovom biografijom. Devedesete godine u Beogradu obeležiće obračun pripadnika ovog klana sa suparnicima.

Vuković je u Beogradu preživeo pet atentata: prvo je na njega kroz otvorena vrata auta pucano iz ručnog bacača “zolje”, projektil je prošao između sedišta i kroz njegove noge. Zatim mu je pod auto - vozio je upadljivi BMW - bio podmetnut eksploziv, ali nije aktiviran, najverovatnije zato što mu je suvozač bio sin jednog generala. Treći put napadači su ga iz mraka zasuli rafalima. I tri nedelje kasnije napadnut je na isti način, ali je brzim skokom u zaklon uspeo da se spase.

Izvršioci petog atentata na Gorana Vukovića - iza leđa zvali su ga “majmun” zbog veštine kojom je u mladosti preskakao balkone i upadao u stanove - poznati su: reč je bila o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost.

Vrbovao ga SPO

Na ove poslednje sumnjalo se jer je SPO Vuka Draškovića nameravao da Vukovića privuče u svoje redove. Tufegdžić i Knežević zatekli su ga u junu 1994. na ručku s visokim stranačkim funkcionerima Milanom Komnenićem i Borivojem Borovićem. Ovaj poslednji direktno im je potvrdio tu nameru Vuka Draškovića.

Kasno uveče 12. decembra 1994. godine Goran Vuković je sa dvojicom prijatelja prišao autu parkiranom kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U trenutku kad je seo za upravljač napadači su ih zasuli paljbom, a zatim pobegli. Jedan Vukovićev prijatelj ostao je nepovređen, a drugi je sutradan izdahnuo u bolnici. Goran Vuković usmrćen je na mestu.

Očevici kažu da je, po navici, pre ulaska u automobil proverio da mu pod vozilo nije podmetnut eksploziv.

POLICAJCI UBICE

Ubice Gorana Vukotića poznate su: reč je o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost

Bojan Petrović 

Smrt u “jaguaru”

4. Reketaš, pljačkaš i narko-bos izrešetan je na uglu Brankove i Carice Milice u Beogradu 28. februara 1998.

Sedamdesetih i osamdesetih jugoslovenska prestonica važila je za jednu od najsigurnijih u svetu. Beogradski kriminalci “kod kuće” nisu kršili zakon, jer im je bila neophodna baza iz koje su polazili u pljačkaške pohode u Evropu, ali i utočište posle akcije.

Klub za džet-set

Kad su Jugoslaviji uveli sankcije i zatvorili granice, nove generacije više nisu imale priliku da vide svet. Suženih vidika i provincijalne svesti, potpuno su uništile ono viteško što je postojalo u podzemlju. Ovako je otprilike tvorcima filma “Vidimo se u čitulji” govorio Bojan Petrović, rođen 1962. godine, jedan od ondašnjih “crnih bisera”. Otac mu je bio visokopozicionirani operativac Državne bezbednosti, koji je 1966. napustio taj posao i preselio se u Evropu. Držao je noćni klub u Švedskoj. Jednom prilikom ubio je u samoodbrani, pa je upućen u zatvor. Bojan je imao 22 godine kada je preuzeo vođenje kluba koje je važilo za stecište evropskog džet-seta.

Njegov otac stekao je zavidnu imovinu: Petrovići su imali kuće i stanove, osim u Švedskoj, i na Crnogorskom primorju i u Beogradu, a Bojan je pred sobom imao miran i udoban život. Ali prijateljstvo s Borisom Petkovim, kriminalcem koji je bio u sukobu s jednim od vođa podzemlja Rankom Rubežićem, izmenilo mu je život. Zbog učešća u Rubežićevom ubistvu decembra 1985. osuđen je na šest godina zatvora. Uhapšen je godinu dana kasnije i upućen na izdržavanje kazne. A kad je izašao na slobodu i otisnuo se u beli svet, veliku podršku predstavljali su mu kumovi Slobodan i Brano Šaranović, kriminalci evropskog formata. Od početka devedesetih godina Bojan Petrović se u Švedskoj, sa drugovima, posle pljački banaka okreće reketiranju.

“Posle samo nedelju dana mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao s vlasnicima grčkog restorana ‘Bahus’, ali oni nisu poslušali moj predlog. Onda dođu Čarli, Hasa i još nekoliko drugova, poneli su dvadeset litara benzina. Ušli smo baš u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom, ali više da ih zaplašimo nego da izazovemo štetu, jer to nikome nije išlo u korist. Odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, što je bila prilično dobra zarada ako se uzme u obzir da je restoran imao 500 stolova”, pričao je Petrović.

Posle jedne pljačke, u spektakularnoj akciji policije koju je prenosila televizija, pohapšeni su i osuđeni na višegodišnje kazne, ali je posle izvesnog vremena Petrović uspeo da pobegne. Nižu se godine pljački banaka u pretpraznično vreme, kad ima mnogo pazara, i samoposluga u Evropi, a zatim sklanjanje u Beograd.

Pucnji iz “fijata”

U međuvremenu je uspeo da postane jedan od beogradskih narko-bosova, ali i da se posvađa sa Petkovim i sa tri metka rani ga u stomak.

Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon “jaguar” s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je “fijat” bez registarskih oznaka i stao pored “jaguara”. Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa.

REKET I BENZIN

Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana “Bahus”, ali oni nisu poslušali moj predlog. Ušli smo u restoran u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom i odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, pričao je Bojan

PetrovićMihajlo Divac 

Nije bežao ni od metka

5. Bokser s Novog Beograda bio je jedan od nezaustavljivih kriminalaca, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995.

Svi koji su znali Mihajla Divca, rođenog 1967. godine, kao jednu od njegovih glavnih osobina isticali su - srčanost. Kada mu je zatvorski stražar obećao batine, Divac je istog trenutka skočio na njega i udario ga. Nije hteo da ga pusti ni kad su pendreci ostalih čuvara počeli da pljušte po njemu.

Jeza od intervjua

Trenirao je boks i pripadao “ekipi sa Zvezdare” iako je živeo na Novom Beogradu.

Za razliku od ostalih iz kriminalnog miljea, Divac nije mnogo voleo da daje intervjue: “Neću da budem novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike”, dodavao je podsmešljivo, “prosto me podilazi jeza.”

Jedan od njegovih drugova ovako je opisao poslove kojima se Divac, on i njihovi prijatelji bave:

“Ne živi se dobro kao nekad, ali je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana. Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje, naravno, nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba...” Kombinacije su bili droga, reketiranje vlasnika splavova...

“Reagovao sam kad je on mene pogledao - jebiga - onako provokativno”, opisao je svoje ranjavanje Mihajlo Divac u “Vidimo se u čitulji” Tufegdžića i Kneževića. “I onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak - ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak - i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: ‘Mali, nabiću ti tu utoku u dupe - razumeš.’ Šta sam trebao? Ovaj me upucao, ova pičketina, i šta sam ja trebao?”

Docnije je još kazao: “To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio.”

Mladić koji je pucao u Divca imao je 19 godina i zvao se Luka Bojović. Kasnije se priključio Arkanovim “tigrovima”, a danas važi za vođu najjače bande na ovim prostorima.

Ulaganje u budućnost

Divac je imao dosta realan pogled na svoje zanimanje: život kakav je vodio smatrao je uzbudljivijim od običnog, ali je s godinama, govorio je, pametno razmišljati o budućnosti i osnivanju porodice kad se steknu uslovi, odnosno kad se zaradi dosta novca. Ali znao je da izlaska iz sveta podzemlja nema: “Ja ne verujem u to povlačenje - to je priča za neke nabeđene mangupe. Nema tu povlačenja! Čim si jednom počeo da živiš ovakvim životom, živećeš tako dokle postojiš.”

Mihajlo Divac poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu “Putnik” 12. februara 1995. godine. Tu su bili smešteni učesnici bokserskog turnira “Beogradski pobednik” i on je oko osam sati ujutro otišao u hotel da od takmičara Slaviše Popovića uzme fotografiju s posvetom. Napuštajući hotel, zasmetalo mu je kako ga je pogledao bokser Radovan Radusinović. Posle nekoliko razmenjenih reči, potegao je pištolj i u pravcu Radusinovića i njegovog prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže jer je “izranjavio ljude”. Usmrćen je metkom u leđa.

DRŽI DO KODEKSA

To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio, ispričao je Mihajlo Divac o trenutku kada je na njega pucao Luka Bojović

Aleksandar Knežević 

Zvezda

6. Jedan od najpoznatijih kriminalaca devedesetih pronađen je mrtav u „Hajatu“ 28. oktobra 1992. godine

Kad je 28. oktobra 1992. godine ubijen Aleksandar Knežević Knele, njegovi prijatelji su u Politici objavili 162 čitulje! Njegovo telo nađeno je u apartmanu tada najluksuznijeg hotela u Beogradu “Hajat”.

I sa Vukom i sa Slobom

Aleksandar Knežević je u trenutku smrti imao u džepu 5.000 maraka gotovine i na sebi zlata u vrednosti od 80.000 maraka. Tufegdžiću i Kneževiću njegov otac rekao je: “Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija.”

Zapisali su i reči jednog inspektora MUP: “Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele... Možda je radio preko omladinske zadruge?”

Beogradom su kolale priče da mu vlasnici luksuznih restorana plaćali “zaštitu”, a Kneletovo ime vezivano je i za trgovinu drogom i luksuznim automobilima...

Kao miljenik legendarnog Ðorđa Božovića Giške, bliskog saradnika Vuka Draškovića, učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za protivničku stranu, za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu.

Olako je potezao pištolj i ranjavao ljude, ali je bio i meta atentata: u maju 1992. godine zbog njegovog obračuna sa dva studenta iz Bijelog Polja diglo se pola Beograda na noge jer se pronela vest da snajperista puca sa krova SANU. Učestvovao je u obračunima ispred restorana “Poslednja šansa” i diskoteke “Luv” na Voždovcu, a ispred kluba “Nana” na Senjaku dve maskirane osobe naoružane “kalašnjikovima” istrčale su pred Kneletov “porše” i izrešetale ga. On se spasao podvlačenjem pod volan.

Onda je došao 28. oktobar 1992. godine, kad je sobarica u apartmanu 331 hotela “Hajat” pronašla nepomično telo. Obdukcioni nalaz pokazao je da je usmrćen s tri hica u glavu, a da je pre toga bio primoran da legne na pod. Istraga je nepobitno utvrdila da je sam pustio svoje ubice u sobu. Misteriju ovog zločina pojačavala je činjenica da je Knele bio oprezan i da bez otkočenog pištolja u ruci vrata nije otvarao ni najbližim prijateljima.

Osumnjičeni

Posle izvesnog vremena verzije o političkoj pozadini ubistva odbačene su, a za zločin je optužen Miša Cvetinović. Knele mu je prethodnog dana oduzeo crni džip “nisan” i odbijao je da ga vrati. Cvetinović je bio blizak Radetu Ćaldoviću Ćenti, jednom od najbližih saradnika Ljube Zemunca. Istog dana Knele je drugom poznatom kriminalcu Darku Ašaninu, nudio na prodaju crni džip “nisan”, a uveče je otišao u hotel. Imao je samo jedan poziv, od dobrog druga Romea Savića, koji mu je na recepciji ostavio poruku da se javi. Miša Cvetinović je zbog ovog ubistva iz Nemačke izručen Jugoslaviji.

U Beogradu je u istražnom zatvoru proveo tri meseca, a onda oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Na dan sahrane Aleksandra Kneževića, kad je Džej na koncertu na Sajmištu pred 35.000 ljudi jednu pesmu posvetio “svom prijatelju Kneletu”, publika je počela da skandira “Knele! Knele!”

PROTESTI SPO

Kao miljenik Ðorđa Božovića Giške, Knele je učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu

default

Milorad Luković Legija (48), koji izdržava kaznu od 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, obećao je da će albanski državljanin Ismail Morina imati „vatreno krštenje“ ukoliko posle izručenja Srbiji stigne u srpski Alkatraz.

Kako se saznaje od izvora od izvora bliskih ovom zatvoru, Legija je posle vesti da će Albanac najverovatnije biti pritvoren u najstrožem zatvoru u Požarevcu, navodno poručio: Robijaši će ga je*ati čim stigne.

- Vest da je Hrvatska odobrila izručenje Morine Srbiji brzo je stigla do Alkatraza. Tamo se pronela brzinom svetlosti. Bivši komandant Crvenih beretki je među prvima sa odobravanjem dočekao ovu informaciju. On je u šali rekao da će Morina naje*ati čim stigne u „vazdušnu banju“, kako naziva najčuveniji srpski zatvor. Zbijajući šale na račun svog dugogodišnjeg boravka u Požarevcu, rekao je da će se pobrinuti da Morini, navodno, organizuje odbor za doček. Naravno, svi znaju da je tako nešto neizvodljivo, jer se Legija nalazi u samici, ali je na taj način dao sebi malo oduška.

Poznato je da se u pismima porodici zeza na račun svog boravka u ovom zatvoru i da im redovno šalje pozdrave iz „vazdušne banje“ - prepričava sagovornik.

Povod za ovakvu reakciju je Odluka Županijskog suda u Dubrovniku, koji je u ponovljenom postupku, po nalogu vrhovnog suda Hrvatske, ponovo odobrio da albanski državljanin Ismail Morina bude izručen Srbiji.

- Morina je navukao gnev robijaša jer je u Beogradu na utakmici Srbija – Albanija pustio dron sa zastavom „Velike Albanije“. Legija je veliki patriota, osudio je taj postupak, ali je pričao o "odboru za doček“ ustvari zezanje.

Legija je sada smiren i staložen, priča najnormalnije sa čuvarima i kuvarima, govoriće im da su već takoreći familija. Kolega iz centralnog zatvora koji je radio tamo kada se Legija predao, priča da mu je stražar na prijemu rekao „Crni Milorade, ne piše ti se ovde dobro“, međutim, Legija mu je ovde odbrusio „Daj bre jednu cigaru i ne seri!“. Tamo je bio prepoznatljiv po karakterističnom načinu pozdravljanja – mjaukanju.

I dan danas ljudi koji su u kontaktu sa Legijom opčinjeni su njime.

Zatvorenici ga pozdravljaju rukom kao komandanta, a to rade čak i neki zatvorski čuvari – kaže sagovornik.

default

Marjanovic je te 1990. godine za "Trece oko" otkrio da još od sedme godine doživljava astralnu projekciju u snu.

Zoran Marjanovic se trenutno nalazi u Centralnom zatvoru, gde ce ostati narednih mesec dana, odnosno sve dok traje finalna istraga povodom ubistva njegove supruge Jelene Marjanovic Krsmanovic, kako ne bi mogao da utice na svedoke. Kratkotrajni boravak u rijalitiju "Zadruga" je podelio mišljenja o ovom kompozitoru, te su jedni nalazili dodatne razloge zbog kojih tvrde da je "umno poremeceni ubica", dok drugi priznaju da su promenili stav koji su imali o njemu, te da više nisu uvereni u njegovu krivicu.

Ipak, da je Marjanovic oduvek bio pomalo cudan, govori i snimak star 28 godina, na kom je Zoran tek 10-godišnjak, a u kom se ispovedao pred kamerama tada cuvenog casopisa namenjenog paranormalnim pojavama.

- Astralni svet je grad mrtvih, kako bi se reklo. U snu, kad zaspim, išao sam do prvog nivoa astrala - zapoceo je 10-godišnji Zoran pricu, zacudujuce zrelim nacinom izražavanja za dete osnovnoškolskog uzrasta.

- Ima cetiri negativna nivoa i sedam pozitivnih. Možda ih ima i više, ali ja sam samo cetiri prošao. Negativni su za ubice i za one koji ne rade pozitivno. Tamo sam video ljude koji i nisu baš ljudi. Tamo je crno-belo sve. To su napacenici sve. Ima i nivo samoubica. Zavisi kako su se ubili, tako i izgledaju - nastavio je pricu Marjanovic, a zatim obrazložio da u pozitivnim nivoima žive astralna tela pozitivnih ljudi.

- Tamo sam video dvorac, travu i šume. Sve je normalno, samo što sve što se tamo nalazi ima svoj sjaj - porucio je Zoran i otkrio da nije razgovarao ni sa kim u astralu, ali da je jedna osoba bila njegov vodic.

10-godišnji Zoran Marjanovic je tvrdio da u astralni svet stiže tako što se odvoji od svog tela i kroz oblake stiže u druge svetove, kao i da sa tim svetovima i ljudima ima kontakt i u normalnom stanju.

 

Ko je bio Goran Obradovic Suša, kako je delovao njegov klan, s kim je sve saradivao i kako je završio covek koga se decenijama plašio ceo Kruševac

U subotu 27. septembra 2015. godine, u tri sata nocu, nedaleko od trga Kosturnica u Kruševcu, ispred ulaza u svoju zgradu izrešetan je Goran Obradovic, u gradu poznatiji kao Suša. Zbog Parade ponosa i prebijanja brata premijera Srbije sem u dnevniku "Alo" vest o ovom ubistvu nije se probila na naslovne strane. Medutim, Kruševljani su odmah prepoznali njen znacaj.

Suša se nalazio na celu najjace kriminalne grupe koja je godinama unazad švercovala drogu, zelenašila i bila ukljucena u oružane obracune i prebijanja gradana. Odsustvo interesovanja vlasti i regionalnih medija za dešavanja u unutrašnjosti bilo je najbolja zaštita za Sušu.

RANI DANI: Suša se procuo u podzemlju još kao vrlo mlad i kada je to bilo najopasnije. Devedes?tih godina Kruševcom je vladala ozloglašena Jotkina ekipa, koju je predvodio Zoran Jotic Jotka, ukljucena u reketiranje, ubistva i pranje novca, a koja je imala moc i van grada. Jotke su se svi plašili. Policajce je držao u šaci, sudije je potkupljivao ili zastrašivao bombama, a saradivao je sa funkcionerom JUL-a Nenadom Jovanovicem. Imucni Kruševljani su Jotki mesecno placali "zaštitu", iz straha da se njihovo ime ne nade na umrlici.

Banda je, medutim, imala konkurenciju u gradu. Dramatican dogadaj se odigrao sredinom februara 1995. godine, u diskoteci "Cikago" (u gradu poznatija kao "Rupa"). Tada se nekoliko Jotkinih saradnika potuklo sa Daliborom Filipovicem Dakijem, šefom druge kriminalne ekipe koja je švercovala drogu i njegovim ljudima. U tuci je na Dakijevoj strani ucestvovao i Suša, tada sedamnaestogodišnjak. Obracun su zaustavili policajci i rasterali umešane.

Daki i njegovi saradnici bili su ti koji su dobili batine. Odmah su otišli do šteka i pokupili pištolje, Suša je uzeo automatsku pušku, a poneli su i jednu sekiru i krenuli u osvetu. Jotkinog saradnika Miroljuba Mitrovica upucali su u gradu, ali je uspeo da preživi.

Posle toga, sukob ove dve bande se nastavio i žrtve su se nizale. Na kraju se Daki, koji je u kriminalnom ratu izgubio i clanove porodice, povukao i prepustio Jotki primat u gradu. U meduvremenu, Suša je dva puta hapšen tokom 1997. godine – jer je policija kod njega pronašla pištolj magnum, a i zato što je sa saradnicima opljackao nekoliko trafika u Jagodini, kao i radnju u Rekovcu. Ukrali su cigarete i zbog toga dobili po nekoliko meseci zatvora.

Policijska akcija "Sablja" 2003. godine pocistila je Jotkinu ekipu. Svi bitni clanovi grupe su dobili višegodišnje kazne zatvora zbog reketa, a Jotka i zato što je uspeo da korumpira sudiju Vrhovnog suda Srbije. U akciji razbijanja Jotkine ekipe istakao se nacelnik kruševacke policije Saša Vukadinovic, koji je kasnije postao direktor BIA. Suša je takode bio uhapšen u "Sablji", ali ubrzo je pušten jer nije bilo dokaza protiv njega. Daki se povukao, Jotke više nije bilo, pa je Suša lagano preuzeo tron u gradu.

LICE SA FEJSA: Iako su došla nova vremena, Suša nikada nije uspeo da se udalji od mentaliteta kriminalca iz devedesetih. Umesto da se pritaji, rešio je da ostane na ulici. Verovao je da vlast nad gradom i dalje mora da se održava strahom i nasiljem.

Cesto se vidao u centru Kruševca kako se "širi" sa svojom ekipom. Krupan, hrabar i jak, Suša je i licno ulazio u tuce. Ponekad je tokom dana paradirao gradom na terenskom vozilu (kvad) dok ga je u prstenu, poput obezbedenja, okruživalo nekoliko saradnika na skuterima. Neretko je prebijao ljude i price o tome su kružile po gradu. Svi su u Kruševcu znali ko je Suša i cime se bavi, a dogodilo mu se i da je nekoliko puta hapšen zbog besmislenih tuca.

Avgusta 2005, Suša je uputio niz pretnji jednom Nišliji koji je imao lokal u Kruševcu, zato što je kola ostavio na njegovom mestu za parkiranje: "Znaš li ti ko sam ja i s kim se kaciš p... jedna, hoceš li sve da porazbijam i lokal da ti upalim?" Istog meseca je otišao u kafe "Fleš" na proslavu decjeg rodendana, gde su sa drugarima slavila i njegova dva maloletna deteta, i tamo isprebijao jednog od roditelja. Zbog ova dva dela je bio osuden na devet meseci.

Medutim, dok je padao za ovakve "sitnice", Suša je ipak uspevao da se izvuce da ne bude osuden za krupnija krivicna dela, poput jednog oružanog obracuna. Nikada nije pao ni za drogu. Kruševacki policajci su uglavnom hapsili sitne dilere i klince koji su kod sebe imali po gram marihuane... Takode, ubistva su se redala po Kruševcu, cak su stradali i neki ugledni gradani – poput poznatog stomatologa Milutina Rokica – a policija je do danas na to ostala nema.

Frustracija u gradu zbog pasivnosti policije dovela je do toga da se i u Kruševcu napravi nešto poput cuvenog pokreta "Sveti Sava", koji je objavio imena lazarevackih dilera. Tako je i Sušinu ekipu zadesio slican šok – njihove slike su osvanule na socijalnoj mreži. Fejsbuk stranica "Dileri narkotika" objavila je slike i imenovala Sušu i clanove njegove ekipe, kao i druge lokalne kriminalce. Kako su Centru za istraživacko novinarstvo Srbije (CINS) rekli kreatori grupe, koji nisu hteli da se predstave imenom, u pitanju je grupa sastavljena od bivših narkomana, a podatke i fotografije o kriminalcima dobijali su od policajaca iz gradske policije.

PRIJATELJI SA KOSOVA: Važno prijateljstvo za Sušu je bilo sa cuvenim kontroverznim trgovcem naftom Zvonkom Veselinovicem, koga mediji opisuju kao jednog od vodecih Srba sa severa Kosova. Veselinovic je, kako je objavio "Insajder", 2003. uhapšen zbog preprodaje tri kilograma heroina, ali su optužbe pale na sudu. Suša je sa Veselinovicem ucestvovao u neredima na severu Kosova. Na snimku paljenja prelaza Jarinje sredinom 2011. godine objavljenom na Jutjubu, može se videti Suša – doduše zamaskiran – kako ucestvuje u haosu. Njegova kola su bila registrovana na Kosovsku Mitrovicu, a pred sudom u Kruševcu je koristio lažno sastavljane medicinske izveštaje sa Kosova, kojima se izvlacio da bude osuden za ozbiljna krivicna dela. Tako je osloboden optužbi da je 2002. godine pištoljem upucao jednog Beogradanina. Suša je na sud doneo izveštaj sa Urologije iz Kosovske Mitrovice kojim je dokazivao da je u trenutku pucnjave lecio bubrege u tamošnjoj bolnici. Iako su pale optužbe za nanošenje teških telesnih povreda, utvrdeno je da se Suša ne pojavljuje u evidenciji kosovske bolnice. Suša je na sudu priznao da mu je izveštaj lažno sastavio jedan prijatelj urolog iz Mitrovice i osuden je na pet meseci zatvora za podnošenje falsifikovane dokumentacije. Niko se nije zainteresovao da otkrije ko je taj urolog.

Kako su godine prolazile, Suša je izgubio kompas. Redovno se kockao i gubio novac po lokalnim slot klubovima. Koristio je i kokain. Njegovom stanju su verovatno doprinele i porodicne tragedije: decembra 2011. godine umrlo mu je dete staro svega 20 dana, koje je dobio u vanbracnoj zajednici.

DUGA LISTA: U noci 3. marta 2012. godine, pod uticajem alkohola i kokaina, Suša je otišao sa dvojicom prijatelja u kockarnicu "Olimp" u centru grada i seo za elektronski rulet. Kockali su se do sutradan po podne i izgubili 80.000 evra. Suša je tada "pukao" i rekao radnicima da mu vrate sav novac koji je izgubio – ili ce "najebati". Radnicu kockarnice je uhvatio i drmajuci je pitao: "Da li ti znaš koliko je 80.000 evra!?" Njegov saradnik Danijel Gmijovic Cafta je dobacivao: "Znate li vi ko je on, necete smeti da se slobodno šetate gradom, vratite pare." Zatim je Suša razvalio šank i došao do sefa, a njegov saradnik Vladimir Nikolic Ckalja je u sefu našao i pokupio 50.000 evra. Sva trojica su uhapšeni i optuženi za razbojništvo. Na sudenju se videlo koliki strah širi Suša. Radnici "Olimpa" su pred sudom povukli svoje izjave koje su dali policiji, a vlasnik kockarnice je Suši "oprostio" 50.000 evra i odustao od gonjenja. Ckalja i Cafta su u svojim odbranama pokušavali da krivicu prebace na sebe. Medutim, Suša je ipak osuden na cetiri i po godine zatvora, a saradnici na po tri. Suši se u to vreme rodio sin, te ga je sud pustio na slobodu da ceka odsluženje kazne.

Sušin blizak saradnik Dejan Streljic, zvani Deja Bosnac, takode je završio u zatvoru jer je pretio pištoljem kruševackom policajcu kojeg je zatekao u diskoteci "Trokadero" u Crnoj Gori. Uhapšen je i isporucen za Kruševac.

Sa druge strane, dok su Sušu stizali poroci, neki novi i deceniju mladi kriminalci su preuzimali delove kriminalnih poslova i ulazili u sukobe sa Sušinom ekipom. Takode su se i clanovi Jotkine ekipe, redom svi sem šefa, vratili u Kruševac. Uprkos tome, Suša nije mnogo pazio na svoju bezbednost i kretao se gradom cesto sam. Nastavio je da prebija i maltretira ljude šireci listu onih kojima se zamerio i koji bi, verovatno, želeli da ga vide mrtvog. Od kocke i "belog" nije odustao, a zatvorska kazna mu je visila nad glavom. Nije više delovao kao covek koji može da se održi na kriminalnom tronu grada.

Kada se taksijem vratio iz grada prošle subote u tri ujutru, ubijen je u sacekuši. Napadac ga je upucao pištoljem i overio u glavu. Kada je došla hitna pomoc, Suša je još pokazivao znake života, ali je ubrzo preminuo, u trideset sedmoj godini života. Desetine umrlica su nakon njegove smrti osvanule po novinama: sem clanova porodice, prijatelja i saradnika, Suši su poslednji pozdrav uputili Jotkina porodica, kao i Jotkini saradnici, ali i Nenad Opacic, cuveni kriminalac iz Novog Sada koji služi kaznu zbog šverca heroina.

Ostaje da se vidi hoce li policija uspeti da, na takode velikoj listi neprijatelja, otkrije ko je Suši skinuo krunu kriminalnog kralja Kruševca.

default

Interkontinentalni mafijaški klan, kojim rukovodi nekadašnji operativac Državne bezbednosti SFRJ Daut Kadriovski, osvaja Srbiju i Crnu Goru kupovinom placeva i izgradnjom nekretnina.

Oni nekretnine kupuju pre svega na podrucju Beograda, Vojvodine i crnogorskog primorja, otkriva izvor „Alo!“ blizak vrhu bezbednosnih službi.

Na sastanku, koji su vode ovog klana pre dva dana održale u Londonu, dogovoreno je da se vec narednog meseca „opere“ 100 miliona dolara prljavog novca, i to tako što bi se podmitili korumpirani politicari i policijski zvanicnici, kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori i Makedoniji. Prema saznanjima naših izvora, pojedini politicari u svim zemljama regiona vec odavno su na platnom spisku ovog klana

- Kontroverzni biznismen s Kosova, koji je inace blizak sa bivšim visokim policijskim funkcionerom u Srbiji, ali i sa jednim bivšim srpskim ministrom, nedavno je u Tuzima predao kofer sa poprilicnom svotom u ruke crnogorskog politicara. Inace, u Crnoj Gori postoje tri lokacije - verski objekat u Tuzima, velnes centar u Podgorici i restoran u Ulcinju, na kojima se u tajnosti sastaju predstavnici ovog klana sa politicarima i biznismenima iz regiona. U Srbiji su to jedan poznati ugostiteljski objekat u Novom Sadu i hotel u Beogradu - otkriva sagovornik „Alo!“ iz bezbednosnih struktura. On podseca da su upravo vode ovog klana umešane u nedavnu paljevinu pravoslavnih crkava u Njujorku i Australiji, dok istovremeno u regionu finansiraju i pojedine politicare koji se lažno zaklinju u patriotizam i pravoslavlje.

- Cilj klana, u kome su pored Kadriovskog kljucni ljudi iz porodica Haradinaj, Keljmendi, Osmani, Gervala, Beriša i Mehmeti, jeste da novcem osvoje kljucne resurse na Balkanu. Najbolja ilustracija njihovog plana je recenica koju je Naser Mehmeti izgovorio u Londonu, a koja glasi: „Dok se srpska vlada bavi ekonomijom, mi cemo se baviti finansijama“. Slicna je situacija i u Crnoj Gori, gde je ovaj klan otvoreno krenuo i u rušenje aktuelne vlade Mila Ðukanovica. Prema našim saznanjima, pod plaštom ulaganja u hotelijerstvo i nekretnine, ovi narko-bosovi osvajaju teren za moguce odvajanje dela Crne Gore i pripajanje velikoj Albaniji kada se za to u buducnosti steknu povoljni geopoliticki uslovi - tvrdi drugi sagovornik „Alo!“, blizak uticajnim krugovima u Podgorici.

Stoga je, kako navodi ovaj naš izvor, mafijaški novac glavni pokretac izazivanja nereda i nestabilnosti, kako u Crnoj Gori, tako i na podrucju celog regiona, posebno u Makedoniji.

default

Dejan Streljic zvani Deja Bosanac, jedan od najbližih saradnika bivšeg vode najjace kruševacke kriminalne grupe Gorana Obradovica Suše, ubijen je pre godinu dana. 

Streljic se pominje u Bijeloj knjizi organizovanog kriminala MUP-a Srbije iz 2001. godine kao clan grupe na cijem je celu Dalibor Filipovic Daki, piše Kurir.rs.

Ova grupa, u kojoj je bio i Suša, ponikla je iz grupe „džodinci“ koja se u Kruševcu borila za primat sa cuvenom „Jotkinom“ grupom predvodenom Zoranom Joticem Jotkom.

Tokom policijske akcije „Sablja“ 2003. godine vode „Jotkine“ grupe su uhapšene i osudene na više od deset godina zatvora. Tu situaciju iskoristio je Suša i preuzeo Kruševac. On se bavio prodajom droge, a u gradu se ponašao bahato, prebijao i maltretirao ljude.

Njegova desna ruka bio je upravo Deja Bosanac. Suša je ubijen u septembru 2014 godine.

Streljic je iza sebe imao nekoliko krivicnih postupaka.

U julu 2011. u diskoteci „Trokadero“ u Budvi pištoljem je prijetio policajcu iz Kruševca koji je u tom trenutku bio na odmoru. Prema pisanju medija, taj policajac je nekoliko mjeseci ranije dao izjavu u vezi sa napadom Streljica na njega i njegove kolege – kada su prilikom rutinske kontrole u Kruševcu tražili od Streljica da se legitimiše. Umjesto da im pokaže dokumenta, Streljic je poceo da ih vrijeda, pa je protiv njega podnijeta krivicna prijava. Napad u „Trokaderu“ bio je Streljicev pokušaj da natjera policajca da promijeni iskaz u vezi sa dogadajem iz Kruševca.

Zbog prijetnji policajcu Streljic je uhapšen po povratku u rodni grad.

Dok je boravio u pritvoru, jedan od njegovih advokata je prošvercovao mobilne telefone u zatvor i dostavio ih Streljicu. Advokat je telefone i baterije skrivao u fascikli, ali ga je otkrio video-nadzor u kruševackom Okružnom zatvoru.

„Vanrednim pretresima pritvorske sobe u kojoj pritvoreni D.S. boravi nakon posjete advokata, pronadena su dva mobilna telefona, cetiri baterije, kao i improvizovani punjaci za mobilni telefon“, saopštilo je tada Ministarstvo pravde.

Advokat Rade Vujcic reagovao je nakon ovog saopštenja tvrdeci da je nezakonito sniman u zatvoru u dok je vodio povjerljive razgovore sa svojim branjenikom.

Dejan Stojanovic Keka, koji je godinama u medijima prozivan i opisivan kao jedan od vodecih narko-bosova Balkana, na kraju je osloboden svih optužbi i može da se nakon više od 15 godina skrivanja u Južnoj Americi, kad god poželi, vrati u našu zemlju.

U Srbiji su, i pored brojnih medijskih optužbi, danas zvanicno svake sumnje za dilovanje droge oslobodeni i Dragoslav Kosmajac i Luka Bojovic. Pitanje koje se logicno postavlja jeste, dakle, da li su oni zaista pošteni ljudi ili su "pošteni" samo usled nedostatka dokaza?

Do pre nekoliko godina ime Dejana Stojanovica Keke nalazilo se na vrhu top-liste "pet narko-barona" koju je 2009. godine objavila americka vladina agencija DEA. Medutim, sud u Brazilu je nedavno poništio Interpolovu poternicu za Kekom jer je presudeno da nema dovoljno dokaza da je zaista ucestvovao u transportu droge iz Južne Amerike ka Evropi.

I Dragoslav Kosmajac je, bar zasad, uspeo da izbegne ozbiljnije optužnice za dilovanje narkotika. Njega je posle hapšenja u novembru 2014. godine premijer Aleksandar Vucic imenovao kao "trenutno najveceg narko-dilera u Srbiji", a Kosmajac se takode našao na listi DEA i u "Beloj knjizi" srpskog MUP-a. I pored svega toga, postupak protiv "srpskog Eskobara", kako su ga zvali beogradski mediji, zbog trgovine drogom nikad nije pokrenut. Zašto? Pa opet zato što nije bilo dokaza.

Upitan o tome šta se u ovom slucaju desilo, premijer Vucic je sredinom godine u jednom intervjuu kazao da je slucaj protiv Kosmajca "krivicno-pravno slab zato što je imao ljude onda, a ima ih i sada":

- Svi obaveštajni podaci govorili su jasno koliko smo u pravu, ali nije vredelo zato što su ti ljudi imali direktnu vezu sa Kosmajcem! Uvek su ga upozoravali, uvek je bio veoma oprezan, inteligentan, snalažljiv... - rekao je on.

Za trgovinu narkoticima u Srbiji i Evropi nikad nisu odgovarali, mada su medijski prozvani kao „kapitalci“, ni Sreten Jocic zvani Joca Amsterdam, ni Luka Bojovic.

Jocicu je ostalo još par godina da odrobija za podstrekivanje na ubistvo Goksija Bombaša iz davne 1995, a pravosnažno je osloboden optužbi da je organizovao likvidaciju hrvatskog novinara i urednika "Nacionala" Ive Pukanoca.

Ni Luka Bojovic nikad nije bio optužen za trgovinu drogom, a naširoko se o njemu godinama pisalo kao narko kriminalcu. U Španiji, gde je uhapšen februara 2012, osuden je na 18 godina zatvora zbog zlocinackog udruživanja, nedozvoljeng posedovanja oružja i falsifikovanja isprava, dok je u Srbiji zvanicno osloboden za više ubistava i pokušaja ubistava.

Takode je interesantno da je u junu "pala" provostepena presuda i protiv narko-bosa Darka Šarica. Njega je specijalni sud u Beogradu osudio na 20 godina zatvora zbog organizovanja transporta više tona kokaina iz Južne Amerike, krajem 2009. godine, ali je Aplacioni sud naložio novo sudenje. Ponovo zbog nedostatka dokaza.

default

Ovih dana navršile su se četiri godine od hapšenja najvećeg srpskog narko-bosa i šefa jedne od najsnažnijih kriminalnih organizacija na tlu Evrope. Šta znamo, šta nam je nepoznato, a šta su kontroverze najvećeg procesa u Srbiji od ubistva premijera đinđića?

Kada je 24. marta 2014. godine prvi put seo na optuženičku klupu Specijalnog suda, Darko Šarić bio je nasmejan, opušten. Kasnije, dok je iznosio uvodnu reč, tek pomalo zbunjen. Rekao je da ne poseduje imovinu (da živi na teretu države u zatvoru), pohvalio zatvorskog kuvara, izrazio sumnju da mu je oduzet slovački pasoš koji je u godinama uspona stekao i, naravno, ocenio optužnicu koja mu se stavlja na teret kao izmišljotinu. Posebno su ga "pogodila" ubistva koja su mu se stavljala na teret.

Šef narko-mafije čije je hapšenje nekoliko puta najavljivano, u medijima se prvi put pojavio u oktobru 2009, kada su agencije prenele da je urugvajska policija zaplenila 2,8 tona kokaina na jahti "Maui", pod britanskom zastavom, u luci Santjago Vaskes, 25 kilometara zapadno od Montevidea. Uhapšene su dve osobe, a trag je vodio do narko-bosa iz Pljevalja. Tovar sa drogom presretnut je u okviru zajedničke akcije "Balkanski ratnik" američke agencije DEA, srpske BIA i policije Urugvaja. Uporedo, beogradska policija uhapsila je pripadnike Šarićeve grupe koji su se zatekli u Srbiji. Dva meseca kasnije, za Šarićem je raspisana međunarodna poternica.

Prekasno: Pljevljak je nekoliko dana ranije napustio Crnu Goru i nestao u nepoznatom pravcu.

default

Mlada Novosadanka Teodora Kacanski, upucana sa pet metaka u sacekuši, preminula je sinoc u Klinickom centru Vojvodine, a za sada se sumnja da je ova 30-godišnja instruktorka fitnesa izrešetana kao upozorenje njenom decku Nenadu Stevicu, mladicu odranije poznatom policiji.

Teodora je, nažalost, samo jedna od mnogih koje su nastradale ili ranjene zbog sumnjivih poslova njihovih momaka ili muževa.

Rade Caldovic (47) i novinarka Maja Pavic (25) likvidirani rafalima iz „heklera“ ispred Kluba književnika 14. februara 1997. Oni su ubijeni u 3.20 sati u centru Beograda. Svedoka nije bilo, a istraga je utvrdila da su dvojica napadaca bila skrivena u bašti Kluba književnika, gde su cekali pogodan trenutak da napadnu.

- Centa je ubijen po poznatom „beogradskom receptu“ iz devedesetih. Napadaci su sacekali da izade iz kluba u koji je cesto dolazio. Cim je s devojkom seo u svoj „reno espas“ i ubacio kljuc u bravicu motora, ubijeni su rafalima iz automatskog oružja s prigušivacem. Ubrzo nakon dvostrukog ubistva naden je zapaljeni džip koje su ubice ostavile nedaleko od centra grada - ispricao je Kuriru izvor iz istrage.

- Poslednjih nekoliko meseci pred ubistvo vidali su ga kako slobodno sedi na javnim mestima, uglavnom s Majom, s kojom je poceo da zida i zajednicku kucu. Moguce je da je Caldovic nakon povlacenja iz krupnih poslova poceo da gubi opreznost ili je bio uveren da mu ni od koga ne preti opasnost - kazao je naš sagovornik.

Jedan od slucajeva takozvane “kolateralne štete” bilo je ubistvo Jelene Ðordevic 18. juna 1995. godine u kaficu “Dambi”, u sportskom centru “Olimp” na Zvezdari, koja je sedela sa svojim momkom Goranom Marjanovicem, zvanim Goksi Bombaš, cije ubistvo je narucio Sreten Jocic, poznatiji kao Joca Amsterdam.

Sa njima su bili i prijatelji Miodrag Petrovic, ali i bracni par Kovacevic i njihovo dvoje dece od dve i pet godina. Maskirani napadaci su upali u kafic i iz automatskog oružja ispalili nekoliko rafala prema njima. Marjanovic i Ðordeviceva su teško ranjeni, devojka je preminula istog dana, a Marjanovic nekoliko dana kasnije.

Ranjeni su i Petrovic i Kovacevic, kao i njegova supruga, koja je ostala doživotni invalid. Jocic je zbog narucivanja ubistva Goksija Bombaša osuden na 15 godina zatvora i kaznu izdržava.

Mlada Šapcanka bila je u vezi sa Dušanom Rosicem i sa njim u momentu kada je 5. oktobra 2009. godine, u centru Šapca, eksplodirala bomba podmetnuta pod njegov džip „opel antara“. Na srecu, devojka je prošla samo sa lakšim ogrebotinama, dok je Rosic od zadobijenih povreda odmah preminuo.

Ivana Bogicevic (32) iz Ledinaca, izrešetana je 5. februara 2015. godine u Sremskoj Kamenici, a "poslovanje" njenog supruga Ljube Bogicevica povezivalo se sa drogom.

Na nju je, dok je vozila “pasat” sa zatamnjenim staklima novosadskih tablica, ispaljeno više od 20 metaka, a napadac je pobegao. Samo osam meseci pre toga, Ljubo Bogicevic je takode bio na meti atentatora, ali je i tada ostao “neokrnjen” dok su dva metka pogodila i ranila kik-boksera Igora Ognjenovic, koji ga je dovezao do kuce. Veruje se da je Ivana upucana umesto supruga.

Možda najpoznatija “slucajna žrtva” bila je Jasmina Opacic, supruga Nenada Opacica, vode veternickog klana. Sa izabranikom svog života Jasmina je ubijena 28. februara prošle godine u Ulici Brace Dronjak u Novom Sadu, posle proslave 22. godišnjice braka.

Opacic je došao na godišnji odmor iz sremskomitrovackog zatvora, gde je izdržavao dugogodišnju kaznu kao jedan od vodecih ljudi organizacije Firma, koja je povezivana sa trgovinom velike kolicine droge. Policija je utvrdila da ih je ubio Janoš Pnajder, zvani Pendula koji je kasnije naden mrtav u Ceškoj, a zlocin je navodno organizovao Jovan Kecman Coja.

Strana 10 od 16

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top