Kriminal

Kriminal (225)

Pet osoba je ubijeno u tragediji u Žitištu, dok su 22 ranjene, kada je Slaviša Zlatić (38) ušao u kafić "Makijato" i ispalio više metaka iz automatskog oružja, koje je nelegalno posedovao.

Teško ubistvo dogodilo se oko 01.40 časova, a Slaviša je ispalio više hitaca iz automatskog oružja i tom prilikom ubio svoju suprugu i još jednu žensku osobu, nakon čega je nastavio da puca po građanima koji su se u tom trenutku nalazili u kafiću.

I prethodnih godina su se događala masovna ubistva, pre svega zbog narušenih porodičnih odnosa. Maja prošle godine se u mestu Martonoš kod Kanjiže dogodila porodična tragedija u kojoj je život izgubilo sedam osoba.

Tom prilikom je Rade Šefer (55) posle venčanja sina ubio snahu Nataliju, njene roditelje Šandora i Karolinu B, svoju suprugu Rozu i njene roditelje J. T. i B. T.

Početkom aprila 2013. godine u mestu Velika Ivanča kod Mladenovca Ljubiša Bogdanović (60) ubio je iz vatrenog oružja 13 komšija, među kojima i sina i majku.

Krajem jula 2007. godine u Jabukovcu kod Negotina Nikola Radosavljević (32) je iz lovačke puške ubio devet osoba, a teško ranio dve osobe.

U Leskovcu je 27. jula 2002. godine na tri različite lokacije Dragan Cedić (32) iz automatske puške ubio bivšu suprugu Biljanu i šestoro članova njene familije, dok je pet osoba ranio.

Milorad Ulemek Legija, osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića i drugih zločina, ostaće još najmanje dve godine u najbolje čuvanom objektu požarevačke „Zabele”, jer je sud prihvatio mišljenje tužilaštva da bi ovaj osuđenik, jedan od vođa „zemunskog klana”, mogao ponovo da organizuje kriminalnu grupu, ovoga puta iza rešetaka.

„Politika Ekspres” saznaje da se ovo obrazloženje navodi kao razlog u svim rešenjima suda kojima je Ulemeku produžen boravak u takozvanom Alkatrazu, od 2014. godine do danas. Zvanično nije poznato šta se navodi kao razlog, jer sva mišljenja uprave zatvora, policije i BIA o Ulemeku imaju oznaku „strogo poverljivo”.

Ulemek se u žalbi pozvao na odredbe Ustava o slobodnom planiranju potomstva i roditeljska prava. Ovaj osuđenik je otac četvoro dece i već 14 godina je u potpunoj izolaciji. Jedan od najpoznatijih zatvorenika u Srbiji, nekada najtraženiji srpski begunac, koji ima četiri pravosnažne osude na po 40 godina zatvora, godinama razgovara sa suprugom i decom samo kroz staklo. To su razlozi zbog kojih je tražio da bude premešten u drugi zatvor.

Ulemekov advokat Aleksandar Kovačević kaže da je još pre četiri godine podneo ustavnu žalbu protiv rešenja kojim je ranije odbijeno da bude prebačen u drugi zatvor, ali Ustavni sud do danas nije doneo presudu o ovoj žalbi.

Vest o najnovijoj odluci suda da Ulemeku ne dozvoli izlazak iz „Alkatraza” nametnula je pitanje gde mogu da se presele osuđenici za organizovani kriminal, kada se zna da je specijalni paviljon u okviru „Zabele” napravljen upravo samo za njih.

Moderna zgrada od bele fasadne cigle, izgrađena u „Zabeli” među starim paviljonima, za zatvorenike koji su osuđeni pred posebnim odeljenjem za organizovani kriminal, nazvana je „Alkatraz” i smatra se „zatvorom u zatvoru” jer ima posebna pravila i posebne mere obezbeđenja. To je najbezbednija zatvorska zgrada u Srbiji, sa najvišim stepenom izolacije zatvorenika. Tu su osuđeni na višegodišnje kazne, pa i na tri i četiri decenije. Tačan broj „stanovnika” je službena tajna, ali zna se da su tu Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i braća Miloš i Aleksandar Simović i drugi članovi ozloglašenog „zemunskog klana”, zatim Radomir Marković, Branko Berček i drugi osuđeni za ubistvo Ivana Stambolića.

Pitali smo juče u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija da li osuđeni za organizovani kriminal imaju pravo da izađu iz strogog tretmana i odu u neki drugi zatvor.

Za svakog osuđenika sud svake dve godine po službenoj dužnosti preispituje razloge za boravak u specijalnom objektu „Zabele” i o tome donosi rešenje. Osuđenik ima pravo da se žali na rešenje suda.

– Samo Viši sud u Beogradu može da uputi osuđene za organizovani kriminal na izdržavanje kazne u poseban paviljon u okviru zatvora u Požarevcu, ali zakon nalaže da se ta odluka preispituje na svake dve godine. Sud ocenjuje da li su se stekli uslovi da osuđenik bude premešten u drugi objekat, ali to ne može biti bilo koji drugi zatvor već isključivo sedmi paviljon u „Zabeli”, koji je zatvorenog tipa – kaže za „Politiku” Zorana Vučićević, portparol Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde.

Čuveni sedmi paviljon, u kome su najteži osuđenici, ali ne za organizovani kriminal već za onaj „klasičan”, takođe je zatvor u zatvoru. To je stari objekat, koji je i znatno oštećen, pa se renovira ćelija po ćelija jer nije moguće odjednom iseliti sve počinioce teških zločina koji u njemu izdržavaju višedecenijske kazne. Ipak, osuđenici iz modernog i čistog „Alkatraza” žele da pređu u sedmi paviljon. Pitamo u čemu je ta ključna razlika u tretmanu.

– Najveća razlika je u komunikaciji. U sedmom paviljonu osuđenik može da bude u direktnom kontaktu sa posetiocem, dok se u u posebnom odeljenju, zvanom „Alkatraz”, svaka poseta odvija uz audio i video nadzor i preko debelog neprobojnog stakla. Osuđenik i njegov advokat ili član porodice mogu da razgovaraju samo kroz staklo, uz pomoć telefonske slušalice, kao što viđamo u filmovima. Nije dozvoljen fizički kontakt, osim u slučaju da osuđenik priprema odbranu sa braniocem u krivičnom postupku koji je u toku, ali to se retko događa – kaže Zorana Vučićević.

Osuđenik u „Alkatrazu” je sam u ćeliji i sam u šetnji, a u sedmom paviljonu može da ima cimera u sobi i društvo u šetnji. Poseta u „Alkatrazu” može da traje najduže jedan sat, a u sedmom paviljonu do tri sata. Stanarima „Alkatraza” mogu da dođu u posetu samo bliski srodnici i advokat, a izuzetno upravnik može da odobri i posetu drugih osoba.

Osuđenici u sedmom paviljonu imaju pravo na „ljubavnu sobu” jednom u dva meseca, a stanovnici „Alkatraza” nemaju to pravo.

Iako je u „Alkatrazu” sve novo i čisto, pa se smatra da je tamo bolji kvalitet života, očigledno da kontakt sa najbližima „nema cenu” i da bi mnogi menjali „luksuz” u novom objektu za oronule ćelije u sedmom paviljonu samo zato da imaju sa kim svakog dana da popričaju i da jednom u dva meseca mogu da dodirnu članove svoje porodice.

Zidovi visoki četiri metra, blindirana metalna vrata debljine deset centimetara, sa elektronskim otvaranjem i zatvaranjem, četiri osmatračnice, kamere na svakom koraku, rešetke iza rešetaka i posebna obuka stražara čine „Alkatraz” najbezbednijim zatvorskim objektom u Srbiji.

Samoća u ćeliji za jednu osobu i šetnja u zatvorskom krugu bez razgovora sa drugim osuđenicima, razgovor sa ženom i decom kroz staklo, uz prisustvo stražara i ozvučenje, čine osuđenike za organizovani kriminal najizolovanijim i najbolje kontrolisanim zatvorenicima u Srbiji.

Sedmi paviljon „Zabele” opasan je zidovima visokim tri metra, bodljikavom žicom i karaulama u kojima dežuraju naoružani stražari. Organizovan je takođe kao „zatvor u zatvoru” za sve osuđenike iz Srbije „sa neprilagođenim ponašanjem”. Ovde su potencijalno opasni osuđenici, skloni bekstvu i drugim incidentima, ali nisu potpuno izolovani već imaju zajedničke prostorije, redovne dnevne aktivnosti i bolju mogućnost za komunikaciju od osuđenika „Alkatraza”.

Kada se kaže „ljubavna soba”, obično se misli na to da u posetu dođe supruga osuđenika i da oni u toj sobi vode ljubav. Međutim, kako saznajemo, u praksi se pokazalo da ove sobe mnogo češće služe za posetu cele porodice, tako da osuđenik može na miru da razgovara sa ženom, decom, roditeljima, braćom, sestrama i drugim rođacima, ali samo do četvrtog kolena. Za sve dalje rođake, prijatelje i prijateljice mora da postoji posebno odobrenje upravnika zatvora.

Ivan Marinkovic, učesnik rijalitija Parovi i otac Miljaninog deteta, prve rijaliti bebe, uhapšen je juče u Beogradu tokom navodne "rutinske" kontrole od strane policije.

Istina je malo drugačije. Naime, Ivan je uhapšen neposredno od kako se našao sa svojim dilerom, kojeg policija prati već neko vreme.

Otac prve rijaliti bebe je došao sa svojim drugom u sumnjivom džipu, pa pošto su završili kupovinu kokaina, krenuli su nazad ka gradu. 

Primopredaju droge su ispratili pripapdnici interventne jedinice koji su krenuli ka džipu u nameri da ga zaustave.

Posle 200 metara, morlai su da stanu, dok je Ivan odmah izašao napolje sa suvozačevog mesta, misleći da možda poicija prati Parove. Pokušavao je da se izvuče na to da je bivši muž Goce Tržan, da je otac Miljaninog deteta, ali su mu samo naredili da se okrene ka vozilu i nasloni na njega kako bi ga pretresli. 

Nisu bili iznenađeni kada su mu u gaćama,

Kako je količina droge dovoljna samo za ličnu upotrebu, Ivan je ubrzho pušten da se brani sa slobode. Očekuje ga suđenje i verovatno velika novčana kazna uz uslovnu zatvorsku kaznu. 

Podsetimo, Marinković je nedavno postao otac po drugi put, nakon što se nekadašnja učesnica najgledanijeg rijaliti programa "Zadruge", Miljana Kulić porodila i na svet donela sina, Željka.

-Ne zanima me - rekla je Miljana za portal Pink.rs kada smo je pozvali i pitali za komentar kada je ova situacija u pitanju.

Na Kubija, jednog od vođa navijača Partizana koji je imao više krivičnih prijava, iz “kalašnjikova” je, kako se pretpostavlja, pucao N. E., koji je uhapšen i koji takođe ima krivični dosije. On policiji nije hteo da oda zašto je otvorio vatru na braću Kostić. Ćutao je i tražio je advokata.

Inače, policija od juče obezbeđuje kuću N. E., koji su u strahu od osvete. Kako se nezvanično saznaje, braća Alen i Milan Kostić danima su dolazili do kuće osumnjičenog za ranjavanje Kostića (25), gde su mu pretili i razlupali mu automobil, dok u subotu nije uzeo u ruke “kalašnjikov” i otvorio vatru na brać

- Dolazili su s lancima i šipkama. Vikali su, tražeći N. E. Dan pre pucnjave su mu razlupali automobil - pričaju stanari Ulice radnih akcija u Železniku.

Prema nezvaničnim informacijama, Kostići su navodno došli u subotu do njegove kuće. Jedan od braće je poneo nož kojim je izbušio gume na automobilu osumnjičenog. Kada ih je video, N. E. je iz kuće uzeo automatsku pušku i pojurio ih. Dok su bežali, bacili su nož koji je policija kasnije našla ispod jednog od parkiranih automobila. N. E. je na ulici počeo da puca i teško ranio Alena. Njegov brat Milan u pucnjavi nije povređen.

Nakon pucnjave N. E. je pobegao. Njegov otac u pratnji policije tražio ga je u ulici i pozvao ga da izađe, ali je pronađen kasnije tog dana na oko 500 metara od kuće, kako se krije u žbunju. Njega je prijavila komšinica koja ga je videla iz svoje kuće, a kod njega je pronađena i automatska puška iz koje je pucao na Kostiće.

Pretpostavlja se da je između osumnjičenog i Kostića odranije postojao sukob, ali zasada se ne zna zašto su proteklih dana dolazili do njegove kuće gde su ga tražili.

Alen Kostić Kubi često se pojavljivao u policijskim istragama. Pre tri godine već je ranjavan u Železniku, gde je i živeo sa ocem i bratom, kada su na njega ispaljena četiri hica.

Policijskom istragom utvrđeno je da pucnjava u kojoj je nastradao Alen Kostić nije povezana sa vatrenim obračunom koji se dogodio dva i po sata ranije u Rakovici, gde je ranjen Vladimir Mileusnić Lemi (30), član navijačke grupe “Jang bojs”.

Kako su ispričale komšije, on se sa napadačima posvađao oko devojke, ali se ispituje i mogućnost da je upucan zbog rata na tržištu droge.

 Ivan Jovanović (45) zvani Ivča Plavi iz Jagodine, koji je ubijen hicima iz automatske puške kod „Četničke kafane“, pogođen je direktno u srce, saznajemo od izvora bliskih istrazi.

- Od deset metaka koji su ispaljeni iz automatskog oružja, osam su nađena u grudima Jovanovića. Po svemu sudeći, napadač ili više njih su profesionalci. Ubici očigledno nije zadrhtala ruka kad je tako precizno pucao u srce žrtve da bi bio siguran da je egzekucija uspela - kaže naš sagovornik i dodaje:

- Ako je ispaljeno deset hitaca, koliko je čaura i pronađeno, i nema tragova po kombiju u kojem je pucano na Ivana, ubica je bio veoma precizan. Posle pucanja na glavnu žrtvu, preostala dva metka ispalio je Saši Petroviću (43) u levo rame i Jovanu Jovanoviću (26) u desnu nogu. Reč je o Ivanovom nerazdvojnom drugu Saši i Ivanovom bratancu Jovanu, koji su s njim izašli iz kafane. Ekipa s ubicom je pratila njihovo kretanje. Onda ih je neko pozvao telefonom i namamio u sačekušu. O motivu zločina nema pouzdanih podatka, osim sumnje da je reč o razračunavanju žestokih momaka.

Oni su devedesetih punili novineske stupce, a umesto ispravki odgovori uvređenih bili su pucnji. Živeli su brzo i umrli mladi, a svoje živote su menjali za legendu.

Žestoki momci sa beogradskog asfalta živeli su po devizi: bolje živeti jedan dan kao kralj, nego ceo život kao crv

Romeo Savić 

Rat protiv policije

1. Jedan od takozvanih kraljeva beogradskog podzemlja tvrdio je da nije kriminalac jer prodaje samo drogu otetu od dilera koji su radili za policiju. Nađen je mrtav 8. novembra 1994.

Romeo Savić bio je jedan od onih momaka koju su devedesetih godina važili za “kraljeve podzemlja”. Ali za razliku od većine svojih drugova po oružju, on nije pristajao da ga zovu kriminalcem. 

Na pitanje Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, autora kultnog filma “Vidimo se u čitulji” i knjige „Kriminal koji je promenio Srbiju“, kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je: “Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako bog da, imaću ih i više.”

Inspektori dileri

Romeo Savić je u Beogradu trgovao drogom.

Međutim, tvrdio je Savić, trgovao je samo drogom koju je otimao od onih narko-dilera koji rade za policiju.

Devedesete godine su, posmatrano iz današnjice, bile veoma čudne: kao što su danas u modi starlete, tada su kriminalci punili novine intervjuima.

Romeo Savić je u svojim javnim istupima govorio: “Otimao sam robu i kola policajcima i ljudima koji su u jakom srodstvu sa zakonom. Voleo sam da to radim onim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao u toj želji, ali kunem se da niko normalan i pošten od mene nije stradao. Uvek sam otimao od cinkaroša, pijanaca, indijanaca... Ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je i to mnogo koštalo.”

Bio je Beograđanin, ali je mnogo vremena provodio u Novom Sadu, gde mu je živela devojka. Objašnjavao je da ga je to robinhudovsko suprotstavljanje dilerima u policiji koštalo: “Uništili su mi vezu s devojkom do koje mi je mnogo stalo... Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili kod devojke koja to ničim nije zaslužila.”

O jajarama i drukarama

Posle rušenja Miloševićevog režima ispostavilo se da je Državna bezbednost raspolagala sa nekoliko stotina kilograma droge.

A još 1994. godine Romeo Savić uporno je ponavljao da ulični prodavci droge rade za dilere koji u Ministarstvu unutrašnjih poslova rade kao inspektori.

Posle jednog njegovog intervjua pozvali su ga u MUP i od njega zatražili da demantuje svoje optužbe.

Odbio je, a urbana legenda kaže da im je rekao da svoju izjavu samo može da dopuni imenima policajaca koji sarađuju sa narko-dilerima. Tada su povukli svoj zahtev.

U intervjuima za najrazličitije srpske i jugoslovenske medije je tada i Romeo Savić, kao i drugi „kraljevi podzemlja“, ratovao sa suparničkim klanovima. Novinari su prenosili “ko je jajara, a ko drukara”, ko se od koga krije i ko je koga zapalio za lovu, ali posle takvih tekstova nisu štampane ispravke. Uvređeni su se oglašavali pucnjevima. Tako je jednom prilikom i Romeo Savić bio ranjen, ali je docnije - u skladu sa nekakvim kodeksom “samuraja sa asfalta” - atentatorima oprostio...

Sumnjiva smrt

Okolnosti smrti Romea Savića nikada do kraja nisu razjašnjene: u tri sata posle ponoći 8. novembra 1994. godine dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama.

U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana: jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala... Imao je 24 godine.

Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina.

Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.

Bane Grebenarević 

Pištolj, ne teretana

2. Momak sa vrelog beogradskog asfalta voleo je da puca na protivnike, pa je i stradao u sačekuši na Bežanijskoj kosi 27. marta 1996. godine

Film “Vidimo se u čitulji” i njegova ukoričena verzija, knjiga “Kriminal koji je izmenio Srbiju”, bili su apsolutni hit devedesetih godina prošlog veka. Novinari Vojislav Tufegdžić i Aleksandar Knežević - ovaj drugi se posle premijere filma zamonašio - snimili su i zabeležili ispovesti kriminalaca koji su vrlo otvoreno govorili o svom zanatu, ali i o svojim životnim filozofijama. Više je đaka u Srbiji tih godina pročitalo njihovu knjigu nego “Na Drini ćupriju”. Takvo je vreme bilo.

Imao i predstavnika za štampu

Evo početka jednog poglavlja: “U spremnosti da se prilagodi najtežim okolnostima krije se osobenost ljudske vrste, primetio je neko. Zimskih noći 1993. godine, u redovima ispred banaka, desetine hiljada štediša stavilo je na proveru ovu tezu. Možda im se do svesti probilo da su ostarili ali da mudrost nisu stekli. Mladi su izvlačili pouku. Njihova ‘mudrost’ bila je surova i očajnička: ako je život prevara, zašto se ne prikloniti varanju? Ako je bilo dozvoljeno ubijati glađu i beznađem, zašto oni ne bi bili ruka eutanazije?” Bila je to i priča o “heroju sa asfalta” Banetu Grebenareviću.

Imao je dvadeset godina kad je Tufegdžiću i Kneževiću rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Sa novinarima je u leto 1994. razgovarao u Budimpešti, gde se sklonio od policije, pošto je nekoliko meseci ranije upao u jednu teretanu i pucao u Sredoja Šljukića Šljuku, ali je stradala samo devojka Tanja Nikolić, koja se tu slučajno zadesila. U jedan od najskupljih budimskih restorana odveo ih je Grebenarevićev “predstavnik za štampu” Zoran Šubara, kako im se bez ironije predstavio mladić u “versaće” odelu.

“Najbitnije je da čovek zna šta hoće”, zabeležili su Grebenarevićeve reči, uz primedbu da je bezuspešno pokušavao da izgleda stariji nego što jeste, “i da je spreman da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može zaobići. Važno je opstati na beogradskom asfaltu. Ali to retko kome uspeva: Beograd je neponovljiv, teško ga je porediti s drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si poznatiji, lakše ti je. Važno je dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu. Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: Ideš do kraja!”

Više atentata

Za ime Baneta Grebenarevića vezivalo se ubistvo jednog dilera deviza. A on sam, po povratku iz Mađarske, preživeo je dva atentata: prvi put je eksplozija raznela zid kuće u kojoj je jedno vreme stanovao, dok su mu drugi put u centru grada pucali u leđa, ali je imao pancir.

Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. sa Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni “korado”. Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije iz “kalašnjikova”. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli panciri koje su imali na sebi.

O Konanu i pištoljima

Bane Grebenarović je rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Goran Vuković

Ubica Zemunca

3. Vođa „voždovačkog klana“ je 1986. u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša. Likvidiran je 12. decembra 1994. godine

Goran Vuković, rođen 1959, u istoriju srpskog podzemlja upisao se 10. novembra 1986. kada je u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, jednog od balkanskih kraljeva kriminala. Narednih pet godina Vuković je proveo u zatvoru, a 1991. vratio se u Beograd. U naredne tri godine preživeo je nekoliko atentata koji su tumačeni kao osveta.

Pucnjava u Frankfurtu

Motivi za Magaševo ubistvo nikada nisu do kraja objašnjeni, ali je najverovatnije reč o borbi za uticaj. Vuković je po povratku u Beograd, prema autorima filma “Vidimo se u čitulji”, mesečno zarađivao od 50.000 do 100.000 maraka od “kombinacija” u Evropi i toliko u Srbiji!

Sam čin ubistva u Frankfurtu opisao je ovako: “Parkirao sam automobil na uglu i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam Magaševu grupu ispred nas, bilo ih je 12 ili 13. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je s pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: ‘Šta je? Šta hoćeš?’ Planuo je: ‘Šta je, hoćeš da se svetiš?’ Nisam ga se nimalo bojao: ‘Misliš da neću da ti se svetim?’ Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio. Posle toga su se njegovi pratioci zatrčali prema meni, ali niko nije pucao.”

Po povratku u Srbiju nametnuo se kao vođa “voždovačkog klana”, grupe jedva punoletnih mladića koji su bili fascinirani njegovom biografijom. Devedesete godine u Beogradu obeležiće obračun pripadnika ovog klana sa suparnicima.

Vuković je u Beogradu preživeo pet atentata: prvo je na njega kroz otvorena vrata auta pucano iz ručnog bacača “zolje”, projektil je prošao između sedišta i kroz njegove noge. Zatim mu je pod auto - vozio je upadljivi BMW - bio podmetnut eksploziv, ali nije aktiviran, najverovatnije zato što mu je suvozač bio sin jednog generala. Treći put napadači su ga iz mraka zasuli rafalima. I tri nedelje kasnije napadnut je na isti način, ali je brzim skokom u zaklon uspeo da se spase.

Izvršioci petog atentata na Gorana Vukovića - iza leđa zvali su ga “majmun” zbog veštine kojom je u mladosti preskakao balkone i upadao u stanove - poznati su: reč je bila o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost.

Vrbovao ga SPO

Na ove poslednje sumnjalo se jer je SPO Vuka Draškovića nameravao da Vukovića privuče u svoje redove. Tufegdžić i Knežević zatekli su ga u junu 1994. na ručku s visokim stranačkim funkcionerima Milanom Komnenićem i Borivojem Borovićem. Ovaj poslednji direktno im je potvrdio tu nameru Vuka Draškovića.

Kasno uveče 12. decembra 1994. godine Goran Vuković je sa dvojicom prijatelja prišao autu parkiranom kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U trenutku kad je seo za upravljač napadači su ih zasuli paljbom, a zatim pobegli. Jedan Vukovićev prijatelj ostao je nepovređen, a drugi je sutradan izdahnuo u bolnici. Goran Vuković usmrćen je na mestu.

Očevici kažu da je, po navici, pre ulaska u automobil proverio da mu pod vozilo nije podmetnut eksploziv.

POLICAJCI UBICE

Ubice Gorana Vukotića poznate su: reč je o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost

Bojan Petrović 

Smrt u “jaguaru”

4. Reketaš, pljačkaš i narko-bos izrešetan je na uglu Brankove i Carice Milice u Beogradu 28. februara 1998.

Sedamdesetih i osamdesetih jugoslovenska prestonica važila je za jednu od najsigurnijih u svetu. Beogradski kriminalci “kod kuće” nisu kršili zakon, jer im je bila neophodna baza iz koje su polazili u pljačkaške pohode u Evropu, ali i utočište posle akcije.

Klub za džet-set

Kad su Jugoslaviji uveli sankcije i zatvorili granice, nove generacije više nisu imale priliku da vide svet. Suženih vidika i provincijalne svesti, potpuno su uništile ono viteško što je postojalo u podzemlju. Ovako je otprilike tvorcima filma “Vidimo se u čitulji” govorio Bojan Petrović, rođen 1962. godine, jedan od ondašnjih “crnih bisera”. Otac mu je bio visokopozicionirani operativac Državne bezbednosti, koji je 1966. napustio taj posao i preselio se u Evropu. Držao je noćni klub u Švedskoj. Jednom prilikom ubio je u samoodbrani, pa je upućen u zatvor. Bojan je imao 22 godine kada je preuzeo vođenje kluba koje je važilo za stecište evropskog džet-seta.

Njegov otac stekao je zavidnu imovinu: Petrovići su imali kuće i stanove, osim u Švedskoj, i na Crnogorskom primorju i u Beogradu, a Bojan je pred sobom imao miran i udoban život. Ali prijateljstvo s Borisom Petkovim, kriminalcem koji je bio u sukobu s jednim od vođa podzemlja Rankom Rubežićem, izmenilo mu je život. Zbog učešća u Rubežićevom ubistvu decembra 1985. osuđen je na šest godina zatvora. Uhapšen je godinu dana kasnije i upućen na izdržavanje kazne. A kad je izašao na slobodu i otisnuo se u beli svet, veliku podršku predstavljali su mu kumovi Slobodan i Brano Šaranović, kriminalci evropskog formata. Od početka devedesetih godina Bojan Petrović se u Švedskoj, sa drugovima, posle pljački banaka okreće reketiranju.

“Posle samo nedelju dana mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao s vlasnicima grčkog restorana ‘Bahus’, ali oni nisu poslušali moj predlog. Onda dođu Čarli, Hasa i još nekoliko drugova, poneli su dvadeset litara benzina. Ušli smo baš u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom, ali više da ih zaplašimo nego da izazovemo štetu, jer to nikome nije išlo u korist. Odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, što je bila prilično dobra zarada ako se uzme u obzir da je restoran imao 500 stolova”, pričao je Petrović.

Posle jedne pljačke, u spektakularnoj akciji policije koju je prenosila televizija, pohapšeni su i osuđeni na višegodišnje kazne, ali je posle izvesnog vremena Petrović uspeo da pobegne. Nižu se godine pljački banaka u pretpraznično vreme, kad ima mnogo pazara, i samoposluga u Evropi, a zatim sklanjanje u Beograd.

Pucnji iz “fijata”

U međuvremenu je uspeo da postane jedan od beogradskih narko-bosova, ali i da se posvađa sa Petkovim i sa tri metka rani ga u stomak.

Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon “jaguar” s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je “fijat” bez registarskih oznaka i stao pored “jaguara”. Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa.

REKET I BENZIN

Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana “Bahus”, ali oni nisu poslušali moj predlog. Ušli smo u restoran u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom i odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, pričao je Bojan

PetrovićMihajlo Divac 

Nije bežao ni od metka

5. Bokser s Novog Beograda bio je jedan od nezaustavljivih kriminalaca, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995.

Svi koji su znali Mihajla Divca, rođenog 1967. godine, kao jednu od njegovih glavnih osobina isticali su - srčanost. Kada mu je zatvorski stražar obećao batine, Divac je istog trenutka skočio na njega i udario ga. Nije hteo da ga pusti ni kad su pendreci ostalih čuvara počeli da pljušte po njemu.

Jeza od intervjua

Trenirao je boks i pripadao “ekipi sa Zvezdare” iako je živeo na Novom Beogradu.

Za razliku od ostalih iz kriminalnog miljea, Divac nije mnogo voleo da daje intervjue: “Neću da budem novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike”, dodavao je podsmešljivo, “prosto me podilazi jeza.”

Jedan od njegovih drugova ovako je opisao poslove kojima se Divac, on i njihovi prijatelji bave:

“Ne živi se dobro kao nekad, ali je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana. Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje, naravno, nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba...” Kombinacije su bili droga, reketiranje vlasnika splavova...

“Reagovao sam kad je on mene pogledao - jebiga - onako provokativno”, opisao je svoje ranjavanje Mihajlo Divac u “Vidimo se u čitulji” Tufegdžića i Kneževića. “I onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak - ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak - i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: ‘Mali, nabiću ti tu utoku u dupe - razumeš.’ Šta sam trebao? Ovaj me upucao, ova pičketina, i šta sam ja trebao?”

Docnije je još kazao: “To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio.”

Mladić koji je pucao u Divca imao je 19 godina i zvao se Luka Bojović. Kasnije se priključio Arkanovim “tigrovima”, a danas važi za vođu najjače bande na ovim prostorima.

Ulaganje u budućnost

Divac je imao dosta realan pogled na svoje zanimanje: život kakav je vodio smatrao je uzbudljivijim od običnog, ali je s godinama, govorio je, pametno razmišljati o budućnosti i osnivanju porodice kad se steknu uslovi, odnosno kad se zaradi dosta novca. Ali znao je da izlaska iz sveta podzemlja nema: “Ja ne verujem u to povlačenje - to je priča za neke nabeđene mangupe. Nema tu povlačenja! Čim si jednom počeo da živiš ovakvim životom, živećeš tako dokle postojiš.”

Mihajlo Divac poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu “Putnik” 12. februara 1995. godine. Tu su bili smešteni učesnici bokserskog turnira “Beogradski pobednik” i on je oko osam sati ujutro otišao u hotel da od takmičara Slaviše Popovića uzme fotografiju s posvetom. Napuštajući hotel, zasmetalo mu je kako ga je pogledao bokser Radovan Radusinović. Posle nekoliko razmenjenih reči, potegao je pištolj i u pravcu Radusinovića i njegovog prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže jer je “izranjavio ljude”. Usmrćen je metkom u leđa.

DRŽI DO KODEKSA

To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio, ispričao je Mihajlo Divac o trenutku kada je na njega pucao Luka Bojović

Aleksandar Knežević 

Zvezda

6. Jedan od najpoznatijih kriminalaca devedesetih pronađen je mrtav u „Hajatu“ 28. oktobra 1992. godine

Kad je 28. oktobra 1992. godine ubijen Aleksandar Knežević Knele, njegovi prijatelji su u Politici objavili 162 čitulje! Njegovo telo nađeno je u apartmanu tada najluksuznijeg hotela u Beogradu “Hajat”.

I sa Vukom i sa Slobom

Aleksandar Knežević je u trenutku smrti imao u džepu 5.000 maraka gotovine i na sebi zlata u vrednosti od 80.000 maraka. Tufegdžiću i Kneževiću njegov otac rekao je: “Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija.”

Zapisali su i reči jednog inspektora MUP: “Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele... Možda je radio preko omladinske zadruge?”

Beogradom su kolale priče da mu vlasnici luksuznih restorana plaćali “zaštitu”, a Kneletovo ime vezivano je i za trgovinu drogom i luksuznim automobilima...

Kao miljenik legendarnog Ðorđa Božovića Giške, bliskog saradnika Vuka Draškovića, učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za protivničku stranu, za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu.

Olako je potezao pištolj i ranjavao ljude, ali je bio i meta atentata: u maju 1992. godine zbog njegovog obračuna sa dva studenta iz Bijelog Polja diglo se pola Beograda na noge jer se pronela vest da snajperista puca sa krova SANU. Učestvovao je u obračunima ispred restorana “Poslednja šansa” i diskoteke “Luv” na Voždovcu, a ispred kluba “Nana” na Senjaku dve maskirane osobe naoružane “kalašnjikovima” istrčale su pred Kneletov “porše” i izrešetale ga. On se spasao podvlačenjem pod volan.

Onda je došao 28. oktobar 1992. godine, kad je sobarica u apartmanu 331 hotela “Hajat” pronašla nepomično telo. Obdukcioni nalaz pokazao je da je usmrćen s tri hica u glavu, a da je pre toga bio primoran da legne na pod. Istraga je nepobitno utvrdila da je sam pustio svoje ubice u sobu. Misteriju ovog zločina pojačavala je činjenica da je Knele bio oprezan i da bez otkočenog pištolja u ruci vrata nije otvarao ni najbližim prijateljima.

Osumnjičeni

Posle izvesnog vremena verzije o političkoj pozadini ubistva odbačene su, a za zločin je optužen Miša Cvetinović. Knele mu je prethodnog dana oduzeo crni džip “nisan” i odbijao je da ga vrati. Cvetinović je bio blizak Radetu Ćaldoviću Ćenti, jednom od najbližih saradnika Ljube Zemunca. Istog dana Knele je drugom poznatom kriminalcu Darku Ašaninu, nudio na prodaju crni džip “nisan”, a uveče je otišao u hotel. Imao je samo jedan poziv, od dobrog druga Romea Savića, koji mu je na recepciji ostavio poruku da se javi. Miša Cvetinović je zbog ovog ubistva iz Nemačke izručen Jugoslaviji.

U Beogradu je u istražnom zatvoru proveo tri meseca, a onda oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Na dan sahrane Aleksandra Kneževića, kad je Džej na koncertu na Sajmištu pred 35.000 ljudi jednu pesmu posvetio “svom prijatelju Kneletu”, publika je počela da skandira “Knele! Knele!”

PROTESTI SPO

Kao miljenik Ðorđa Božovića Giške, Knele je učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu

Milorad Luković Legija (48), koji izdržava kaznu od 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, obećao je da će albanski državljanin Ismail Morina imati „vatreno krštenje“ ukoliko posle izručenja Srbiji stigne u srpski Alkatraz.

Kako se saznaje od izvora od izvora bliskih ovom zatvoru, Legija je posle vesti da će Albanac najverovatnije biti pritvoren u najstrožem zatvoru u Požarevcu, navodno poručio: Robijaši će ga je*ati čim stigne.

- Vest da je Hrvatska odobrila izručenje Morine Srbiji brzo je stigla do Alkatraza. Tamo se pronela brzinom svetlosti. Bivši komandant Crvenih beretki je među prvima sa odobravanjem dočekao ovu informaciju. On je u šali rekao da će Morina naje*ati čim stigne u „vazdušnu banju“, kako naziva najčuveniji srpski zatvor. Zbijajući šale na račun svog dugogodišnjeg boravka u Požarevcu, rekao je da će se pobrinuti da Morini, navodno, organizuje odbor za doček. Naravno, svi znaju da je tako nešto neizvodljivo, jer se Legija nalazi u samici, ali je na taj način dao sebi malo oduška.

Poznato je da se u pismima porodici zeza na račun svog boravka u ovom zatvoru i da im redovno šalje pozdrave iz „vazdušne banje“ - prepričava sagovornik.

Povod za ovakvu reakciju je Odluka Županijskog suda u Dubrovniku, koji je u ponovljenom postupku, po nalogu vrhovnog suda Hrvatske, ponovo odobrio da albanski državljanin Ismail Morina bude izručen Srbiji.

- Morina je navukao gnev robijaša jer je u Beogradu na utakmici Srbija – Albanija pustio dron sa zastavom „Velike Albanije“. Legija je veliki patriota, osudio je taj postupak, ali je pričao o "odboru za doček“ ustvari zezanje.

Legija je sada smiren i staložen, priča najnormalnije sa čuvarima i kuvarima, govoriće im da su već takoreći familija. Kolega iz centralnog zatvora koji je radio tamo kada se Legija predao, priča da mu je stražar na prijemu rekao „Crni Milorade, ne piše ti se ovde dobro“, međutim, Legija mu je ovde odbrusio „Daj bre jednu cigaru i ne seri!“. Tamo je bio prepoznatljiv po karakterističnom načinu pozdravljanja – mjaukanju.

I dan danas ljudi koji su u kontaktu sa Legijom opčinjeni su njime.

Zatvorenici ga pozdravljaju rukom kao komandanta, a to rade čak i neki zatvorski čuvari – kaže sagovornik.

Marjanovic je te 1990. godine za "Trece oko" otkrio da još od sedme godine doživljava astralnu projekciju u snu.

Zoran Marjanovic se trenutno nalazi u Centralnom zatvoru, gde ce ostati narednih mesec dana, odnosno sve dok traje finalna istraga povodom ubistva njegove supruge Jelene Marjanovic Krsmanovic, kako ne bi mogao da utice na svedoke. Kratkotrajni boravak u rijalitiju "Zadruga" je podelio mišljenja o ovom kompozitoru, te su jedni nalazili dodatne razloge zbog kojih tvrde da je "umno poremeceni ubica", dok drugi priznaju da su promenili stav koji su imali o njemu, te da više nisu uvereni u njegovu krivicu.

Ipak, da je Marjanovic oduvek bio pomalo cudan, govori i snimak star 28 godina, na kom je Zoran tek 10-godišnjak, a u kom se ispovedao pred kamerama tada cuvenog casopisa namenjenog paranormalnim pojavama.

- Astralni svet je grad mrtvih, kako bi se reklo. U snu, kad zaspim, išao sam do prvog nivoa astrala - zapoceo je 10-godišnji Zoran pricu, zacudujuce zrelim nacinom izražavanja za dete osnovnoškolskog uzrasta.

- Ima cetiri negativna nivoa i sedam pozitivnih. Možda ih ima i više, ali ja sam samo cetiri prošao. Negativni su za ubice i za one koji ne rade pozitivno. Tamo sam video ljude koji i nisu baš ljudi. Tamo je crno-belo sve. To su napacenici sve. Ima i nivo samoubica. Zavisi kako su se ubili, tako i izgledaju - nastavio je pricu Marjanovic, a zatim obrazložio da u pozitivnim nivoima žive astralna tela pozitivnih ljudi.

- Tamo sam video dvorac, travu i šume. Sve je normalno, samo što sve što se tamo nalazi ima svoj sjaj - porucio je Zoran i otkrio da nije razgovarao ni sa kim u astralu, ali da je jedna osoba bila njegov vodic.

10-godišnji Zoran Marjanovic je tvrdio da u astralni svet stiže tako što se odvoji od svog tela i kroz oblake stiže u druge svetove, kao i da sa tim svetovima i ljudima ima kontakt i u normalnom stanju.

 

Ko je bio Goran Obradovic Suša, kako je delovao njegov klan, s kim je sve saradivao i kako je završio covek koga se decenijama plašio ceo Kruševac

U subotu 27. septembra 2015. godine, u tri sata nocu, nedaleko od trga Kosturnica u Kruševcu, ispred ulaza u svoju zgradu izrešetan je Goran Obradovic, u gradu poznatiji kao Suša. Zbog Parade ponosa i prebijanja brata premijera Srbije sem u dnevniku "Alo" vest o ovom ubistvu nije se probila na naslovne strane. Medutim, Kruševljani su odmah prepoznali njen znacaj.

Suša se nalazio na celu najjace kriminalne grupe koja je godinama unazad švercovala drogu, zelenašila i bila ukljucena u oružane obracune i prebijanja gradana. Odsustvo interesovanja vlasti i regionalnih medija za dešavanja u unutrašnjosti bilo je najbolja zaštita za Sušu.

RANI DANI: Suša se procuo u podzemlju još kao vrlo mlad i kada je to bilo najopasnije. Devedes?tih godina Kruševcom je vladala ozloglašena Jotkina ekipa, koju je predvodio Zoran Jotic Jotka, ukljucena u reketiranje, ubistva i pranje novca, a koja je imala moc i van grada. Jotke su se svi plašili. Policajce je držao u šaci, sudije je potkupljivao ili zastrašivao bombama, a saradivao je sa funkcionerom JUL-a Nenadom Jovanovicem. Imucni Kruševljani su Jotki mesecno placali "zaštitu", iz straha da se njihovo ime ne nade na umrlici.

Banda je, medutim, imala konkurenciju u gradu. Dramatican dogadaj se odigrao sredinom februara 1995. godine, u diskoteci "Cikago" (u gradu poznatija kao "Rupa"). Tada se nekoliko Jotkinih saradnika potuklo sa Daliborom Filipovicem Dakijem, šefom druge kriminalne ekipe koja je švercovala drogu i njegovim ljudima. U tuci je na Dakijevoj strani ucestvovao i Suša, tada sedamnaestogodišnjak. Obracun su zaustavili policajci i rasterali umešane.

Daki i njegovi saradnici bili su ti koji su dobili batine. Odmah su otišli do šteka i pokupili pištolje, Suša je uzeo automatsku pušku, a poneli su i jednu sekiru i krenuli u osvetu. Jotkinog saradnika Miroljuba Mitrovica upucali su u gradu, ali je uspeo da preživi.

Posle toga, sukob ove dve bande se nastavio i žrtve su se nizale. Na kraju se Daki, koji je u kriminalnom ratu izgubio i clanove porodice, povukao i prepustio Jotki primat u gradu. U meduvremenu, Suša je dva puta hapšen tokom 1997. godine – jer je policija kod njega pronašla pištolj magnum, a i zato što je sa saradnicima opljackao nekoliko trafika u Jagodini, kao i radnju u Rekovcu. Ukrali su cigarete i zbog toga dobili po nekoliko meseci zatvora.

Policijska akcija "Sablja" 2003. godine pocistila je Jotkinu ekipu. Svi bitni clanovi grupe su dobili višegodišnje kazne zatvora zbog reketa, a Jotka i zato što je uspeo da korumpira sudiju Vrhovnog suda Srbije. U akciji razbijanja Jotkine ekipe istakao se nacelnik kruševacke policije Saša Vukadinovic, koji je kasnije postao direktor BIA. Suša je takode bio uhapšen u "Sablji", ali ubrzo je pušten jer nije bilo dokaza protiv njega. Daki se povukao, Jotke više nije bilo, pa je Suša lagano preuzeo tron u gradu.

LICE SA FEJSA: Iako su došla nova vremena, Suša nikada nije uspeo da se udalji od mentaliteta kriminalca iz devedesetih. Umesto da se pritaji, rešio je da ostane na ulici. Verovao je da vlast nad gradom i dalje mora da se održava strahom i nasiljem.

Cesto se vidao u centru Kruševca kako se "širi" sa svojom ekipom. Krupan, hrabar i jak, Suša je i licno ulazio u tuce. Ponekad je tokom dana paradirao gradom na terenskom vozilu (kvad) dok ga je u prstenu, poput obezbedenja, okruživalo nekoliko saradnika na skuterima. Neretko je prebijao ljude i price o tome su kružile po gradu. Svi su u Kruševcu znali ko je Suša i cime se bavi, a dogodilo mu se i da je nekoliko puta hapšen zbog besmislenih tuca.

Avgusta 2005, Suša je uputio niz pretnji jednom Nišliji koji je imao lokal u Kruševcu, zato što je kola ostavio na njegovom mestu za parkiranje: "Znaš li ti ko sam ja i s kim se kaciš p... jedna, hoceš li sve da porazbijam i lokal da ti upalim?" Istog meseca je otišao u kafe "Fleš" na proslavu decjeg rodendana, gde su sa drugarima slavila i njegova dva maloletna deteta, i tamo isprebijao jednog od roditelja. Zbog ova dva dela je bio osuden na devet meseci.

Medutim, dok je padao za ovakve "sitnice", Suša je ipak uspevao da se izvuce da ne bude osuden za krupnija krivicna dela, poput jednog oružanog obracuna. Nikada nije pao ni za drogu. Kruševacki policajci su uglavnom hapsili sitne dilere i klince koji su kod sebe imali po gram marihuane... Takode, ubistva su se redala po Kruševcu, cak su stradali i neki ugledni gradani – poput poznatog stomatologa Milutina Rokica – a policija je do danas na to ostala nema.

Frustracija u gradu zbog pasivnosti policije dovela je do toga da se i u Kruševcu napravi nešto poput cuvenog pokreta "Sveti Sava", koji je objavio imena lazarevackih dilera. Tako je i Sušinu ekipu zadesio slican šok – njihove slike su osvanule na socijalnoj mreži. Fejsbuk stranica "Dileri narkotika" objavila je slike i imenovala Sušu i clanove njegove ekipe, kao i druge lokalne kriminalce. Kako su Centru za istraživacko novinarstvo Srbije (CINS) rekli kreatori grupe, koji nisu hteli da se predstave imenom, u pitanju je grupa sastavljena od bivših narkomana, a podatke i fotografije o kriminalcima dobijali su od policajaca iz gradske policije.

PRIJATELJI SA KOSOVA: Važno prijateljstvo za Sušu je bilo sa cuvenim kontroverznim trgovcem naftom Zvonkom Veselinovicem, koga mediji opisuju kao jednog od vodecih Srba sa severa Kosova. Veselinovic je, kako je objavio "Insajder", 2003. uhapšen zbog preprodaje tri kilograma heroina, ali su optužbe pale na sudu. Suša je sa Veselinovicem ucestvovao u neredima na severu Kosova. Na snimku paljenja prelaza Jarinje sredinom 2011. godine objavljenom na Jutjubu, može se videti Suša – doduše zamaskiran – kako ucestvuje u haosu. Njegova kola su bila registrovana na Kosovsku Mitrovicu, a pred sudom u Kruševcu je koristio lažno sastavljane medicinske izveštaje sa Kosova, kojima se izvlacio da bude osuden za ozbiljna krivicna dela. Tako je osloboden optužbi da je 2002. godine pištoljem upucao jednog Beogradanina. Suša je na sud doneo izveštaj sa Urologije iz Kosovske Mitrovice kojim je dokazivao da je u trenutku pucnjave lecio bubrege u tamošnjoj bolnici. Iako su pale optužbe za nanošenje teških telesnih povreda, utvrdeno je da se Suša ne pojavljuje u evidenciji kosovske bolnice. Suša je na sudu priznao da mu je izveštaj lažno sastavio jedan prijatelj urolog iz Mitrovice i osuden je na pet meseci zatvora za podnošenje falsifikovane dokumentacije. Niko se nije zainteresovao da otkrije ko je taj urolog.

Kako su godine prolazile, Suša je izgubio kompas. Redovno se kockao i gubio novac po lokalnim slot klubovima. Koristio je i kokain. Njegovom stanju su verovatno doprinele i porodicne tragedije: decembra 2011. godine umrlo mu je dete staro svega 20 dana, koje je dobio u vanbracnoj zajednici.

DUGA LISTA: U noci 3. marta 2012. godine, pod uticajem alkohola i kokaina, Suša je otišao sa dvojicom prijatelja u kockarnicu "Olimp" u centru grada i seo za elektronski rulet. Kockali su se do sutradan po podne i izgubili 80.000 evra. Suša je tada "pukao" i rekao radnicima da mu vrate sav novac koji je izgubio – ili ce "najebati". Radnicu kockarnice je uhvatio i drmajuci je pitao: "Da li ti znaš koliko je 80.000 evra!?" Njegov saradnik Danijel Gmijovic Cafta je dobacivao: "Znate li vi ko je on, necete smeti da se slobodno šetate gradom, vratite pare." Zatim je Suša razvalio šank i došao do sefa, a njegov saradnik Vladimir Nikolic Ckalja je u sefu našao i pokupio 50.000 evra. Sva trojica su uhapšeni i optuženi za razbojništvo. Na sudenju se videlo koliki strah širi Suša. Radnici "Olimpa" su pred sudom povukli svoje izjave koje su dali policiji, a vlasnik kockarnice je Suši "oprostio" 50.000 evra i odustao od gonjenja. Ckalja i Cafta su u svojim odbranama pokušavali da krivicu prebace na sebe. Medutim, Suša je ipak osuden na cetiri i po godine zatvora, a saradnici na po tri. Suši se u to vreme rodio sin, te ga je sud pustio na slobodu da ceka odsluženje kazne.

Sušin blizak saradnik Dejan Streljic, zvani Deja Bosnac, takode je završio u zatvoru jer je pretio pištoljem kruševackom policajcu kojeg je zatekao u diskoteci "Trokadero" u Crnoj Gori. Uhapšen je i isporucen za Kruševac.

Sa druge strane, dok su Sušu stizali poroci, neki novi i deceniju mladi kriminalci su preuzimali delove kriminalnih poslova i ulazili u sukobe sa Sušinom ekipom. Takode su se i clanovi Jotkine ekipe, redom svi sem šefa, vratili u Kruševac. Uprkos tome, Suša nije mnogo pazio na svoju bezbednost i kretao se gradom cesto sam. Nastavio je da prebija i maltretira ljude šireci listu onih kojima se zamerio i koji bi, verovatno, želeli da ga vide mrtvog. Od kocke i "belog" nije odustao, a zatvorska kazna mu je visila nad glavom. Nije više delovao kao covek koji može da se održi na kriminalnom tronu grada.

Kada se taksijem vratio iz grada prošle subote u tri ujutru, ubijen je u sacekuši. Napadac ga je upucao pištoljem i overio u glavu. Kada je došla hitna pomoc, Suša je još pokazivao znake života, ali je ubrzo preminuo, u trideset sedmoj godini života. Desetine umrlica su nakon njegove smrti osvanule po novinama: sem clanova porodice, prijatelja i saradnika, Suši su poslednji pozdrav uputili Jotkina porodica, kao i Jotkini saradnici, ali i Nenad Opacic, cuveni kriminalac iz Novog Sada koji služi kaznu zbog šverca heroina.

Ostaje da se vidi hoce li policija uspeti da, na takode velikoj listi neprijatelja, otkrije ko je Suši skinuo krunu kriminalnog kralja Kruševca.

Interkontinentalni mafijaški klan, kojim rukovodi nekadašnji operativac Državne bezbednosti SFRJ Daut Kadriovski, osvaja Srbiju i Crnu Goru kupovinom placeva i izgradnjom nekretnina.

Oni nekretnine kupuju pre svega na podrucju Beograda, Vojvodine i crnogorskog primorja, otkriva izvor „Alo!“ blizak vrhu bezbednosnih službi.

Na sastanku, koji su vode ovog klana pre dva dana održale u Londonu, dogovoreno je da se vec narednog meseca „opere“ 100 miliona dolara prljavog novca, i to tako što bi se podmitili korumpirani politicari i policijski zvanicnici, kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori i Makedoniji. Prema saznanjima naših izvora, pojedini politicari u svim zemljama regiona vec odavno su na platnom spisku ovog klana

- Kontroverzni biznismen s Kosova, koji je inace blizak sa bivšim visokim policijskim funkcionerom u Srbiji, ali i sa jednim bivšim srpskim ministrom, nedavno je u Tuzima predao kofer sa poprilicnom svotom u ruke crnogorskog politicara. Inace, u Crnoj Gori postoje tri lokacije - verski objekat u Tuzima, velnes centar u Podgorici i restoran u Ulcinju, na kojima se u tajnosti sastaju predstavnici ovog klana sa politicarima i biznismenima iz regiona. U Srbiji su to jedan poznati ugostiteljski objekat u Novom Sadu i hotel u Beogradu - otkriva sagovornik „Alo!“ iz bezbednosnih struktura. On podseca da su upravo vode ovog klana umešane u nedavnu paljevinu pravoslavnih crkava u Njujorku i Australiji, dok istovremeno u regionu finansiraju i pojedine politicare koji se lažno zaklinju u patriotizam i pravoslavlje.

- Cilj klana, u kome su pored Kadriovskog kljucni ljudi iz porodica Haradinaj, Keljmendi, Osmani, Gervala, Beriša i Mehmeti, jeste da novcem osvoje kljucne resurse na Balkanu. Najbolja ilustracija njihovog plana je recenica koju je Naser Mehmeti izgovorio u Londonu, a koja glasi: „Dok se srpska vlada bavi ekonomijom, mi cemo se baviti finansijama“. Slicna je situacija i u Crnoj Gori, gde je ovaj klan otvoreno krenuo i u rušenje aktuelne vlade Mila Ðukanovica. Prema našim saznanjima, pod plaštom ulaganja u hotelijerstvo i nekretnine, ovi narko-bosovi osvajaju teren za moguce odvajanje dela Crne Gore i pripajanje velikoj Albaniji kada se za to u buducnosti steknu povoljni geopoliticki uslovi - tvrdi drugi sagovornik „Alo!“, blizak uticajnim krugovima u Podgorici.

Stoga je, kako navodi ovaj naš izvor, mafijaški novac glavni pokretac izazivanja nereda i nestabilnosti, kako u Crnoj Gori, tako i na podrucju celog regiona, posebno u Makedoniji.

Strana 10 od 17

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top