Košarka

Košarka (34)

Srpski košarkaš Marko Jarić uživa u vezi sa svojom devojkom Boni Mjuler i odlično se provode na letovanju u Crnoj Gori.

View this post on Instagram

Being your own photographer ??‍♀️

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

Nekadašnji suprug Adriane Lime oduvek je bio veliki zavodnik i svetske lepotice nikako nisu mogle da mu odole, a poslednja koja mu nije odolela jeste atraktivna brineta.

Inače, ovaj par je u vezi oko godinu i po dana, ali je bivši košarkaški reprezentativac dugo i uspešno krio njen identitet od znatiželjne javnosti.

View this post on Instagram

Skin feeling flawless because of @bodydetails ?

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

Ipak, u martu ove godine se otkrio fotografijom na Instagramu, kada je objavio kako se drže za ruke, iako se ne vidi njeno lice.

View this post on Instagram

?

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

Međutim, ubrzo se saznalo da je bivšeg muža Adriane Lime osvojila američka manekenka, o kojoj Jarić nije želeo da se priča kako bi sačuvao svoju privatnost.

Međutim, svoju ljubav sada ne kriju, pošto zajedno letuju u jednom od najluksuznijih hotela u Crnoj Gori i to zajedno sa njegovom decom iz braka sa Adrijanom Limom.

Kako se piše u medijima, njegove ćerke Valentina i Sijena su lepo prihvatile tatinu novu devojku.

View this post on Instagram

How I walk to my refrigerator

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

Međutim, navodno njegova majka nije baš najzadovoljnija potencijalnom snajkom i to ne krije, pa se i tokom letovanja može primetiti da se njih dve ne slažu najbolje.

View this post on Instagram

This is the most genuine face to describe how I feel ?Venice you are a fairly tale. @kowatches

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

I just want to be a mermaid plz ??‍♀️

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

@honeybirdette

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

Sleepy ?

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

Dreamy with @kowatches

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

@gonzalofeophoto

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

a

default

Legendarni Predrag Stojaković drži se dalje od medija, nije toliko aktivan ni na društvenmim mrežama, ali kada se javi onda napravi pravi dar mar

Proslavljeni srpski košarkaš je na Instagramu objavio fotografiju koja je šokirala njegove fanove, ali u pozitivnom smislu. 

Jedan je od najboljih evropskih igrača u istoriji - svetski i evropski šampion oduševio je sve kada je na društvenim mrežama postavio fotke na kojima obavlja seoske poslove. 

Na jednoj fotografiji Stojaković vozi traktor, dok je na drugoj uslikan dok čuva ovce.

- Ljudi iz grada to ne razumeju - napisao je srpski as, asistent generalnog menadžera Sakramenta.

Odluka mladog podgoričkog košarkaša Andrije Vukovića da odbije pozive Košarkaškog saveza Crne Gore i igra za nacionalne selekcije Srbije izazvala je buru u košarkaškom svetu, a njegov otac Vladimir u  razgovoru za Kurir kaže, da je sve što se dešava pokazalo da su Vukovići kao porodica doneli ispravnu odluku.

Na početku razgovora pitamo, gde je zapravo problem?

- Problem je što Košarkaški savez Crne Gore ne želi da izda potvrdu da Andrija nije igra za kadetsku reprezentaciju te zemlje. Umesto da to urade, oni su nastavili da šalju pozive za pionirsku i kadetsku selekciju. Mi smo to odbijali, kao što nismo prihvatili ni državnu stipendiju, koja im je bila jedan od aduta. Sve smo to odbili jer je Andrija odlučio, a ja želim da ispoštujem tu njegovu odluku - kaže Vladimi

Kada ste odluku sina saopštili ljudima u KS Crne Gore?

- Ima više od pola godine. I nismo to uradili samo Andrija i ja kao njegov otac. O odluci koju smo doneli obavestio ih je i Košarkaški savez Srbije. Iz Beograda je stigao zahtev da se Andriji izda potrebna dokumentacija. Onda su krenule priče da im Srbija otima decu? Andrija nije njihovo dete. Moje je! A meni je važno da ispoštujem njegovu odluku. To ću uraditi i spreman sam na sve, posebno što sam ljudima iz KSCG poručio da smo ih kao porodica prezreli!

Da se razumemo. Ja nisam hteo nikoga da lažem. Da pričam da smo na putu, a da dete trenira sa reprezentacijom Srbije. Nismo mi kriminalci. Rekli smo im na vrerme, baš zato što je odluka zahtevala određene poteze.

Šta sada?

- Videćemo, oni su poručili da su spremni na borbu. I mi smo, jer se radi o sreći našeg deteta. Koje je rođeno u srpskoj porodici i koje sam ja zajedno sa njegovom majkom zadojio srpstvom. Ne dam da ga truju, Dukljani! Nama Srbima iz Crne Gore prvo su oteli državu, pa pismo, otimaju crkvu! Sad hoće i decu! E ne dam! Moje dete će igrati za Srbiju jer to želi! Po cenu da pauzira, dok se problemi ne reše neće više igrati za Crnu Goru niti ići na treninge Budućnosti. A oni nama kao porodici ne mogu ništa. Ratom koji vode protiv Andrije samo su nam pokazali da smo doneli pravu odluku.

Legenda srpske i jugoslovenske košarke Žarko Paspalj bio je gost Blic plusa, gde je ispriačo jednu anegdotu o Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine i “komšijama”.

– Kad smo stigli u hotel, bilo je popodne ili predveče, ušli smo u veliku salu gde nije bilo nikog. U jednom ćošku sedeli su košarkaši Hrvatske, a neko od nas je rekao “Evo našeg B tima”. To se kasnije ispostavilo tačnim. Jugoslavija je uzela zlato, a Hrvatska bronzu – rekao je Žarko Paspalj uz nadu da se “komšije” neće naljutiti.

Žarko Paspalj je započeo svoju karijeru polovinom 80ih u Budućnosti, u to vreme malom klubu koji je služio kao rasadnik talenata za veće klubove kao što su Partizan, Cibona, Jugoplastika, Crvena zvezda i Bosna.

Pošto je često bila u opasnosti da ispadne iz prve lige, Budućnost se ponekad nije oslanjala samo na svoje kvalitete. Po nepotvrđenoj priči sa početka 80ih, kada je Paspalj bio junior, Cibona je došla u Titograd na ligašku utakmicu koja je bila beznačajna za nju, ali presudna za nade Budućnosti za opstanak u najjačoj ligi. Dalje se tvrdi da su se dve strane sporazumele da se dopusti domaćem timu da pobedi, dok će zauzvrat Cibonini ljudi moći da gledaju treninge juniora Budućnosti i uzeti bilo kog igrača koji im se dopadne. Znajući da je Paspalj bio najbolji mladi igrač i igrač koji će uskoro mnogo vredeti, uprava Budućnosti mu nije dozvolilo da trenira nekoliko dana, što je značilo da ga Cibona nikada nije videla i da je odabrala drugog igrača.

Nedugo posle toga Paspalj je ušao u prvi tim, značajno doprinevši trećem mestu Budućnosti u sezoni 1985/86 i polufinalu u kom će izgubiti od potonjeg šampiona Zadra.

Tokom leta 1986. Budućnost je prodala Paspalja Partizanu. Vlade Divac, još jedna buduća zvezda, je takođe tog leta prešao u Partizan. Zajedno sa mladim Sašom Đorđevićem i već dokazanim igračima Milenkom Savovićem i Goranom Grbovićem, Partizan je osvojio prvenstvo pobedom u finalu nad Crvenom zvezdom. Paspalj je igrao dovoljno dobro da bi privukao pažnju nacionalnog tima koji je osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1987. u Atini. Sledeće 1988. godine, Paspalj je igrao veću ulogu u timu koji je poražen u finalu Olimpijskih igara 1988. od Sovjetskog Saveza i skrenuo pažnju na sebe kao potencijalnu zvezdz igrajući sa Partizanom na Mekdonalds Openu.

1989. Paspalj je postao jedan od prvih evropskih igrača koji je prešao u NBA ligu, pridruživši se San Antonio Sparsima. Međutim, ovaj potez nije bio uspešan i on je nastupio u samo 28 utakmica, postigavši ukupno 72 poena (2,5 po utakmici) za ukupno 181 minut igre.

Paspalj se 1990. vratio u Jugoslaviju i u Partizan. Tu je postao najbolji strelac lige i predvodio je tim, zajedno sa Đorđevićem i Danilovićem, do final plej-ofa, ali je Pop 84 i bez Dina Rađe bio prejak. I pored svega toga, ukupan učinak u sezoni je obezbedio Paspalju dobro plaćen prelazak u grčki Olimpijakos u leto 1991.

U sezoni 1991/92. Paspalj je skoro sam predvodio Olimpijakos, tim koji je prethodne sezone bio osmi, do finala protiv solunskog PAOKa. Paspalj je postizao prosečno 32 poena i bio je proglašen za najkorisnijeg igrača lige. Međutim, PAOK je savladao Olimpijakos, a Paspalju je uskraćena šansa da učestvuje na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni zbog sankcija koje su uvedene SR Jugoslaviji.

U drugoj sezoni u Olimpijakosu, Paspalj je iskoristio osnažen tim i osvojio je prvenstvo Grčke, savladavši ljutog rivala Panatinaikos u kontroverznoj finalnoj seriji. Paspalj je postizao prosečno 25 poena po utakmici, ali je koštao svoj tim fajnal-fora Evrolige kada je nagazio na liniju u poslednjim sekundama odlučujuće utakmice protiv francuskog Limoža.

U sezoni 1993/94. Olimpijakos je osvojio duplu krunu u Grčkoj. Međutim, Paspaljeve šuterske statistike su te godine značajno opale dok je on postajao igrač koji sve više greši. Njegov šut sa linije slobodnih bacanja je pao sa 86% na manje od 50% i ovo je dovelo do traumatičnog iskustva na fajnal-foru Evrolige u Tel Avivu aprila 1994, kada je Paspalj promašio odlučujuće slobodno bacanje četiri sekunde pre kraja u porazu Olimpijakosa 59-57 od španskog Huventuda. Paspalj je utakmicu završio sa 15 poena sa 3 pogođena slobodna bacanja iz 10 pokušaja, a kasnije je priznao grčkoj televiziji da je znao da će promašiti pre nego što je šutirao. Ova mentalna blokada će mučiti Paspalja do kraja igračke karijere. Ono je transformisalo jednog od najboljih evropskih šutera u krilo koje se oslanjalo na svoje iskustvo, lukavstvo i veštinu da se probije kroz protivničku odbranu.

Kapiten naše košarkaške reprezentacije Miloš Teodosić i Jelisaveta Oraščanin, nedavno su dobili dete, a mi bi se sada prisetili svih Teovih bivših ljubavi

Miloš je, što verujemo da pojedini od vas i pamte, jer dugo je trajalo, bio sa Dačinom sadašnjom devojkom odbojkašicom Majom Ognjenović.

Miloš i Maja raskinuli su 2013. godine kada su shvatili da viđanje od po nekoliko puta godišnje nije dovoljno za ozbiljan odnos.

Njih dvoje su počeli da se zabavljaju još 2008. godine, a verili su se 2010. U to vreme oboje su igrali u Olimpijakosu, ali je kasnije Miloš otišao u Moskvu, a Maja u Berlin.

Spekulisalo se da se Teo u međuvremenu bacao na manekenku Jelenu Kuveljić i da je ona navela Miloša da ostavi svoju dugogodišnju devojku Maju.

Uprkos tome što su kao razlog za to što se četvorogodišnja ljubav ugasila naveli „udaljenost zbog sportskih obaveza“, bila su govorkanja da Maja nije želela da pređe preko još jedne Miloševe prevare.

U isto to vreme, pričalo se i da je bivša modelsica Ivana Stamenković Sindi odlepila za najboljim košarkašem Evrope!

Kako je pisao jedan beogradski list, ona je navodno doputovala za njim u Litvaniju, gde je naš košarkaš boravio zbog Evropskog prvenstva u basketu.

Sindi je spakovala kofere i krenula kod Teodosića sa kojim se, kako se pričalo, povremeno viđala. I sve bi bilo idealno, da za ovu informaciju nije saznala Teodosićeva zvanična devojka Maja.

Neko je navodno javio Teu da mu stiže lepša polovina i kada je Ivana to čula, odmah je spakovala stvari i uputila se za Beograd.

Teo je bio u vezi i sa našom poznatom voditeljkom Sofijom Rajović koju je upoznao u Madridu, gde je ona bodrila našu reperezentaciju, pa je nakon toga počelo druženje.

Lepotica je slavila sa našima na jednom beogradskom splavu, a Miloš joj se čitavo veče nabacivao.

Sofija je i posle par meseci na svom Instagram profilu objavila fotografiju na kojoj je naš košarkaš grli, a ona je potpisala sliku sa jednostavnim #mi.

Kada je imao 16 godina nije maštao da još poraste i da bude „Kengur”, kao u kultnom srpskom filmu, snimljenom bezmalo pre deceniju.

Bilo mu je sasvim dovoljno dobro i sa nešto manje od „dva i po metra” u njegovom drugom rodnom gradu, kako naziva Vršac. Boban Marjanović, istini za volju, nije ni tada, a još manje u vreme sadašnje, imao barem nekog košarkaškog idola, s obzirom na to da je već uveliko raskrstio sa dilemama kojom će sportskom stazom poći.

- Nikada nisam tako razmišljao, sviđa mi se ovaj ili onaj... Ako je baš potrebno, mogu da izmislim - ne silazi sa lica širok osmeh (ne)obično visokog (221) reprezentativnog centra beogradske Mega Vizure, koga je crnogorski kolega Slavko Vraneš (Metalac) za „tričavih” devet santimetara onemogućio da ponese epitet „naj” u domaćoj elitnoj ligi.

Ćaskajući o svemu pomalo, neobavezno sa i za basket okolnosti ekstremno visokim momkom, na pamet pada Arvidas Sabonis, sovjetsko - litvanski čudesni centar, nebu pod oblake, za koga će uvek biti mesta na večitoj listi, ne sa više od desetak imena...

- On je bio ludilo! Nema košarkaša, bez obzira na poziciju, koji ne bi poželeo dobar deo njegove karijere - ne ostaje ravnodušan 25-godišnji Marjanović.

Ali, ni sagovornik u tekućoj sezoni, posle već pomalo davnog perioda kada je bio „veliko čudo od klinca”, ne može da se požali... Samo da kucnemo o nešto tvrdo. Ludo dobra, ma odlična sezona u „maloj” Megi, koja je u Superligi uzela svima meru, osim crno-belima. A Marjanović je u najozbiljnijoj konkurenciji za naslov najkorisnijeg igrača prvenstva.

- Da imam deset godina više, konstatovali bi: „Evo ga, druga mladost”. A nije, još je ona „prva”, samo da se ovako nastavi.

Znači, magnet za gledanje?

- Kako samo bulje, ma zbog visine, čak i u Beogradu, mada većini brzo prođe kroz glavu da sam košarkaš –ističe Marjanović za “Sport”.

Nije valjda samo zbog toga?

- Prepoznaju me klinci koji vole basket, ponekad podelim i neki autogram - skromno će Marjanović.

A kada je 1988. stigao na svet u zaječarskom porodilištu, nije mnogo „obećavao”.

- Bio sam samo krupna beba, ali ništa mnogo preko standarda. 54 santimetara dugačak i 4.300 kg težak. Roditelji su uobičajene visine, kao i četiri godine starija sestra, koja čak pre spada u niže osobe.

Ipak, da krv nije voda, dokaz se nađe u nešto daljoj prošlosti.

- Čuo sam priču o pradedi, sa tatine strane, koji je bio izuzetno krupan, ne toliko visok, čovek. U boljevačkom kraju, gde sam odrastao, i dan danas pričaju da nisu mogli da mu pronađu opanak, koji bi mu bio taman.

Marjanović za razliku od pretka i uprkos visini, dužinom stopala ne bode oči.

- Sada je skoro uobičajeno da iole visoki muškarci nose 46, 47, pa moj 53 i nije strašan. Za patike nema problema, a kada poželim neku vrstu cipele, naručim preko interneta. Uopšte se ne patim da tražim po radnjama.

U njegovom slučaju ni garderoba nije problem, ako se izuzmu farmerke.

- Ne nosim džins, dobar deo dana provedem u sportskoj opremi, pogotovo u „punoj” sezoni kada se dva puta dnevno trenira. Odelo mi šije po meri čačanski „Tifani”, vezu mi je pronašao još Marko Ivanović, dok sam igrao, a on bio direktor u bivšem Hemofarmu.

Upravo pomenuti klub je lansirao klinca iz Boljevca i zauvek zauzeo mesto u srcu.

- U Vršcu i danas imam više prijatelja nego u gradu iz kojeg sam se otisnuo u veliki košarkaški svet. To je poseban osećaj, koji se nikada neće promeniti.

Kao i navika da često skokne do boljevačkog roditeljskog doma, pogotovo otkada se pre dve godine vratio u Srbiju.

- Sa mojim Vukom, kome nedostaje još koji mesec do pune dve godine, svaki slobodan trenutak koristim da skoknem do mesta gde sam odrastao, završio osnovnu školu...

Mesto u istočnoj Srbiji nalazi se u podnožju Rtnja, koji je krajem prošle godine bio jedna od najidealnijih destinacija u slučaju famoznog smaka sveta, i to na svetskom nivou. Ali, ako odbacimo unosne globalne marketinške prodaje magle, čajevi, od onog „muškog” do uobičajenih lekovitih, nadaleko prelaze srpske granice.

- U čajeve se ne razumem, niti ih nešto konzumiram, ali ima „nešto” u toj planini. Nažalost, nikada nisam krstario Rtnjem. Pa nisam imao vremena od košarke, ni kada sam počinjao, a tek sada...

Ali, kada se Boban uželi domaće kuhinje, nađe vremena da stigne barem podno Rtnja.

- Od mame Smilje samo tražim štrudlu sa džemom, nisam se promenio još od doba kada sam bio mali. Mogu i paprike punjene sirom, meso nije obavezno. To najbolje zna baka Bina, koja me uvek čeka sa „crnim” klot pasuljem. Volim čorbasta jela, a tada mi je meso višak.

I bez proteina, izgleda, može da se poraste do odličnog košarkaša.

- Kada nisam u Boljevcu, obožavam italijansku kuhinju, najčešće paste, pa još u novobeogradskom „Vapianu”... Supruga Milica ne deli baš moje oduševljenje, ali se solidariše...

Ipak, jedan običan dan u životu Bobana Marjanovića bio bi mnogo siromašniji da nije jednog malog Vuka...

- Imam duplu dozu treninga, u dvorani, pa kod kuće, taman posla da se žalim. Stigao sam da naučim da ga presvučem, okupam, a tek šetnje i osmesi... Sad je najslađi i neponovljiv - završava Boban Marjanović o nasledniku, koji još nije gledao tatu uživo na utakmici. Biće prilike...

default

Jugoslavija je na tom prvenstvu osvojila zlato, dok je Amerika, uprkos organizovanju takmičenja, završila na poražavajućem 6. mestu.

Najpre je selekcija Argentine načela Amerikance u grupnoj fazi, a onda ih je naša reprezentacija potpuno dotukla u četvrtfinalu. Tada je u potpunosti razbijen mit o nepobedivosti NBA profesionalaca.

U "finalu pre finala", kako su mnogi nazvali utakmicu između Jugoslavije i SAD, pobedio je kolektiv. Igra u napadu ekipe sastavljene od američkih NBA profesionalaca svodila se na individualne akcije, dugo držanje lopte u posedu i završavanje akcija nerezonskim šutevima.

Za razliku od njih, "plavi"(u ovoj utakmici "beli") su delovali kao organizovana celina. Najzaslužniji za rezultatsku ravnotežu u prvom poluvremenu bio je Vlade Divac koji je u ovom delu igre postigao svih svojih 16 poena. Kada se umorio, lidersku ulogu preuzeo je Dejan Bodiroga, a "raspucao" se i Predrag Stojaković (20 poena). Amerikanci su pokušali da "slome" protivnika u trećoj četvrtini i bili su na dobrom putu, pošto su preokrenuli nepovoljan rezultat i pred početak poslednjeg perioda igra imali +6.

Završnica susreta donela je malo očekivan rasplet. Amerikanci, koji su bili u daleko povoljnijem položaju nego u susretu sa Argentinom, kada su morali da "jure" rezultat, serijom 8:0 povećali su svoju prednost na +10 (69:59). Ali je onda junak susreta, Milan Gurović, koga je američka odbrana potpuno zaboravila, sa uzastopnim "trojkama" najavio senzaciju.

Domaćini su ponovo poveli, ali je iza linije za tri poena za novo izjednačenje (71:71) pogodio i, do tada indisponirani, Marko Jarić, 2 minuta i 26 sekundi pre kraja. Sa još jednom "trojkom" i dva realizovana bacanja, Gurović ponovo zadaje "domaći zadatak" Amerikancima.

Andre Miler, 38 sekundi pre kraja, odgovara "trojkom" na drugoj strani (77:76 za Jugoslaviju). Još jedan junak završnice susreta, Marko Jarić, nepogrešiv je sa linije slobodnih bacanja (79:76, 23 sekunde). Redži Miler ispod koša poentira za 79:78, 13 sekundi do sirene. Jarić je ponovo fauliran i ponovo precizan iz slobodnih bacanja (81-78, 11 sekundi). U poslednjem napadu Amerikanci su pokušali da pogode za tri poena, ali su, kao i nebrojeno puta tokom meča, bili neprecizni.

Tadašnji trener SAD-a Džordž Karl bio je u šoku nakon meča.

"Argentina nas je uzdrmala, a nakon poraza od Jugoslavije smo razočarani i frustrirani. Moramo biti tužni, pa ovo je kraj jedne ere, ali čitav košarkaški svet treba noćas da slavi jer ovo je dokaz da košarka postaje globalna igra", iskren je bio selektor Amerike.

Ostaće upamćena i izjava sjajnog Dejana Bodiroge:

"Sada Amerikanci mogu malo učiti košarku od nas. Neka dođju i vide kako se u Jugoslaviji igra košarka, ne samo u dvoranama, nego i na terenima ispred zgrada. Možda će im posle toga neke stvari biti jasnije. Zašto čekati drugu priliku, najsađe je tući ih ovde u njihovoj kući", rekao je u euforiji Bodiroga.

Pred početak legendarnog meča, selektor naše reprezentacije Svetislav Pešić je na pitanje novinara "šta ako izgubimo", odgovorio:

"Ja spremam ekipu da pobedimo, a kad pobedimo videćemo koga ćemo sledećeg da pobedimo".

Nakon meča popularni Kari je posebno pohvalio kapitena Divca.

"Pobedili smo zahvaljujući velikoj i hrabroj igri čitavog tima. Savladali smo velikog protivnika i prezadovoljni smo zbog toga. Nemam običaj da hvalim pojedince, ali moram da isktaknem da je Divac odigrao najbolju utakmicu od kako igra za reprezentaciju. Odličan je bio i Milan Gurović koji je pokazao veliku odvažnost u odlučujućim momentima meča. Takođe bih istakao i sjajnu partiju mladog Jarića, koji je u finišu bio nepogrešiv i sačuvao nam pobedu. Drago mi je, takođe što je moj sin Marko uveo Nemačku u polufinale svetskog šampionata".

Legendarni košarkaš i trener Rudi Tomjanović, koji je rođen u porodici hrvatskih emigranata, ispričao je priču o druženju sa legendom američke košarke Pitom Maravićem, koji je srpskog porekla.

Pit Maravić je, odrastao u Pensilvaniji, njegov otac, poznati trener bio je organizator srpskih košarkaških turnira po Americi i drilovao sina uz srpske narodne pesme.

- Šta si ti, Srbin ili Hrvat - pitao je Pit Maravić Rudija Tomjanovića.

- Mislim da sam Hrvat - odgovorio je Tomjanović.

- Onda mislim da nas dvojica ne smemo biti prijatelji - objasnio mi je Maravić koji je srpskog porekla. Ipak, kasnije smo se družili - ispričao je Rudi Tomjanović, dvostruki NBA prvak sa Hjustonom, a u njegovom rodnom mestu u Mičigenu, najbrojniji su bili Poljaci, pa je i Rudi dok je bio mali mislio da je Poljak.

Tomjanović je imao zapaženu karijeru, pet puta je bio na Ol staru, Hjuston je povukao njegov broj 45, a šampionske titule je osvojio 1994. i 1995. sa Rokitsima.

Kao selektor SAD, osvojio je olimpijsko zlato u Sidneju 2000. godine.

Sa druge strane Piter „Pit“ Maravić 22. jun 1947 — 5. januar 1988) bio je košarkaš poznat po neverovatnim šuterskim sposobnostima, kreativnim asistencijama i vrtoglavim baratanjem loptom i driblinzima. Takođe je poznat i kao „Pištolj Pit“. Započeo je sa igrom u koledžu i nastavio u tri NBA tima. Maravić je još uvek vodeći na listi šutera svih vremena NCAA lige, sa prosečnim učinkom od zapanjujućih 44,2 poena po utakmici, bez olakšice u vidu šuta za tri poena, koja u to vreme nije postojala.

Rođen u Pitsburgu-Pensilvanija u malom predgrađu Alikipa, od roditelja srpskog porekla. Njegov otac, Petar Maravić, koji je od bivšeg profesionalnog igrača postao košarkaški trener, počeo je Pita da upoznaje sa osnovama košarke još od Pitove sedme godine života. Pit je tada, potpuno opsednut košarkom, obično po čitave sate vežbao kontrolisanje lopte, razne trikove, dodavanja, „lažnjake“ kao i šuteve sa velike udaljenosti.

Vežbanje se isplatilo kada se Pit pridružio prvotimcima srednjoškolskog košarkaškog tima kao osmi na listi. On je kao tinejdžer pohađao dve srednje škole, D. V. Daniel Haj Skul u Južnoj Karolini i Broton Haj Skul u Rejliju u Severnoj Karolini. Takođe, pohađao je i jednu pripremnu godinu u Edvard militeri institutu u Salemburgu, Severna Karolina. Tokom tih godina koje je proveo u srednjim školama, dopao se univerzitetskim (koledž) skautima zbog šuterskih sposobnosti, driblinga, dodavanja i skorom postignutih poena. Priča se da je Pit želeo da se upiše na Univerzitet Zapadne Virdžinije, ali mu je otac na to zapretio da ako ne potpiše za LSU ne treba više nikada ni da se vraća kući. I tako, 1966, Pit je zaista odlučio da se upiše na Državni univerzitet Luizijane - LSU (engl. Louisiana State University), i da igra za svoga oca, koji je tada bio novopostavljeni glavni trener univerzitetskog košarkaškog tima.

Eto tu je Pištolj Pit, sve sa svojim zaštitnim znakom-zarozanim soknama, postao legendaran. A jedan od njegovih klupskih drugova, Den Riči, kasnije će postati član predstavničkog doma države Luizijane, državni senator i politički savetnik.

Kada je prvi put izašao na košarkaški teren da odigra svoju brucošku (frešmen) utakmicu za LSU mnogo sveta se okupilo na tribinama da vide „oko čega je dizana tolika buka“. U to vreme, „brucoš“ nije mogao odmah da igra za prvu postavu. Na prvoj utakmcici Maravić je postigao 50 poena, napravio 11 asistencija i 11 skokova. LSU-ova brucoška ekipa je izgubila samo jednu utakmicu, dok je prvi univerzitetski tim izgubio tri utakmice.

Upečatljiv zbog svoje neuredne braon kose i zarozanih sivih sokni, Maravić je postigao više poena za Univerzitet nego bilo koji drugi igrač u istoriji. Za samo tri godine, igrajući za tim svoga oca na LSU, Maravić je postigao 3667 poena – 1138 poena 1968 godine, 1148 poena 1969 i 1381 poen 1970 ili prosečno 43,8 ; 44,2 i 44,5 poena po utakmici. U toku tih godina, „Pištolj Pit“ je postavio 11 NCAA rekorda i 34 rekorda Jugoistočne konferencije, a isto je oborio svaki LSU rekord u postignutim poenima, proseku postignutih poena, koševima iz igre u pokušaju kao i postignutim, i slobodnim bacanjima izvedenim kao i pogođenim.

U studentskoj karijeri, ovaj 1,96 m visoki bek, imao je neverovatnih 44,2 prosečna poena po utakmici u 83 takmičenja i bio po broju pogodaka tri puta na čelu NCAA lige. On je takođe postavio i NCAA rekord tako što je postigao više od 50 poena na 28 utakmica. Tri puta je proglašen za Ol-Amerikena i još uvek drži mnoge od ovih rekorda, iako je od toga prošlo više od 40 godina. Ovde treba istaći da u njegovih 3667 poena nije uključeno 741 poen koji je postigao kao frešmen ili činjenicu da se u Maravićevo vreme igralo bez linije za tri poena.

Maravić je bio tri puta u prvom timu Ol-Amerikena i bio je proglašen za igrača godine u anketi lista „Sporting Njuz“ (engl. The Sporting News) za 1970 godinu, a takođe je primio i Nejsmitovu nagradu. On je postigao lični rekord od 69 poena na utakmici protiv Alabame odigranoj iste godine, i sakupio još mnoge druge nagrade i univerzitetske rekorde.

Maravić je zasijao na parketu i LSU je postepeno izlazio iz svoga dotadašnjeg sivila. U godini pre njegovog dolaska, univerzitetska ekipa je postigla 3-20 rekord, a u Pitovoj početničkoj sezoni učinak LSU-a je bio 20-8 i izborili su se za učešće u postsezonskom takmičenju.

Nakon što je diplomirao na univerzitetu LSU 1970. godine, Maravić je izabran kao treći u prvoj rundi drafta NBA lige i odmah ušao u njenu istoriju kada je potpisao svoj prvi ugovor na 1,9 miliona dolara – bila je to jedna od najvećih plata u to vreme – kada je potpisao za Jastrebove iz Atlante. Trebalo mu je ipak nešto malo vremena da uđe u početnu petorku sa prosečnih 23,2 poena po utakmici u njegovoj početničkoj-ruki sezoni. Nakon što je proveo četiri sezone u Atlanti, Maravić je trejdovan u Nju Orlins Džez, gde je dostigao svoj vrhunac kao NBA šomen i superstar. Ušao je u Ol-NBA prvi tim 1976 i 77 godine kao i u drugi Ol-NBA tim 1973 i 78 godine. Bio je na čelu NBA lige po učinku 1977 sa ličnim rekordom od 31,1 poen po utakmici. Maravić je završio svoju karijeru u Juta Džezu (engl. Utah Jazz) i u Boston Seltiksima (engl. Boston Celtics) 1980. godine kada je jednu sezonu zajedno sa njim igrao i Leri Bird.

U deset NBA sezona, Maravić je bio pet puta član ol star tima, postigao je 15948 poena u 658 utakmica što čini u proseku 24,2 poena po utakmici (15. mesto svih vremena). Bio je vodeći u ligi sa postignutih 31,1 poen po utakmici 1977. Njegova NBA simultanka, sa eksplozijom od 68 poena, desila se protiv Njujork Niksa (engl. New York Knicks) 25. februara 1977. Takođe deli i rekord sa najviše postignutih slobodnih bacanja (14) u jednoj četvrtini.

Pošto ga je povreda noge prisilila da napusti košarku 1980, Maravić se prepustio usamljeničkom životu. Sve to vreme, kao što je jednom rekao, on je bio u potrazi za životom. Pokušavao je sa jogom i hinduizmom, što je on nazivao UF-ologijom, zatim vegeterijanizam ili fruitarijanizam (ishrana samo voćem) i konačno makrobiotika. Poneki put on bi nanovo prilazio hrišćanstvu. Petog januara 1988, dok je igrao pikap košarkašku utakmicu za Crkvu Nazarena u Pasadeni, Kalifornija, sa grupom u koju je bio uključen i njihov glavni vođa Džejms Dobson (Maravić je imao zakazano da se pojavi sa Dobsonom u njegovoj radio emisiji kasnije tog dana), on je doživeo kolaps i preminuo od srčanog udara u dobu kada je imao samo 40 godina. Autopsijom je otkriveno da je njegova smrt prouzrokovana srčanom manom koja ranije nikada nije bila dijagnostikovana. Naime utvrđeno je da je on rođen sa samo jednom koronarnom arterijom umesto uobičajene dve (nije imao levu koronarnu arteriju što je veoma retko stanje).

„On će ostati upamćen zauvek“, rekao je bivši LSU košarkaški trener Dejl Braun kada je čuo vest o Maravićevoj smrti:

„Kada god vidimo klinca sa razbarušenom kosom i spuštenim soknama, kako stoji na nekom poluzamračenom košarkaškom terenu i kako šutira loptu na koš, nakon što su svi ostali odavno otišli svojim kućama, mi ćemo se uvek setiti i pomisliti na Pita.”

Godinama pre svoje smrti, u dobi od 23, Maravić je u razgovoru sa pensilvanijskim reporterom izjavio:

„Ne želim igrati u NBA ligi 10 godina, a da nakon toga umrem od srčanog udara kada budem imao 40 godina.”

Maravić je uveden u Košarkašku kuću slavnih 1987 godine. Bio je, i još uvek jeste, najmlađi igrač koji je doživeo ovu počast. Pit Maravić je snimio 1987 video seriju pod nazivom „Pištolj Pitov domaći zadatak iz košarke“. Serija sadrži četiri različita videa – svaki posebno za dodavanja, vođenje lopte, šutiranje i driblovanje. Video je osmišljen za ljude svih godišta koji žele da usavrše košarkašku veštinu ili da vežbaljem od sebe načine jednog od najvećih košarkaša svih vremena.

U decembru 1987, samo jedan dan pre njegove smrti, Maraviću je dodeljena nagrada O'Rajli Ol-koledž Basketbal klasik u Oklahoma Sitiju. Nakon Maravićeve smrti, Guverner Luizijane, Badi Remer potpisao je proklamaciju kojom je košarkaški teren univerziteta LSU zvanično nazvan Pit Maravić Asembli Centar.

U NBA 1996/97 sezoni on je proglašen jednim od 50 najboljih NBA igrača u istoriji i to na panelu sastavljenom od NBA istoričara, bivših igrača i trenera. Od igrača sa liste on je jedini bio pokojni. Njegova dva sina, Đeson i Džošua, primili su ovo priznanje u njegovo ime. U 2005 godini, ESPN je proglasio Maravića najvećim univerzitetskim košarkašem svih vremena.

Uvek je važio za kontroverznog sagovornika, za čoveka bez dlake na jeziku. Kao što i danas važi za najveću legendu košarkaškog kluba Crvene zvezde. Nije teško da pogodite da je reč o Zoranu Moki Slavniću. Nekada jedan od najboljih plejmejkera Evrope 14 sezona je nosio dres kluba sa Malog Kalemegdana, učestvovao u osvajanju skoro svih bitnih trofeja crveno-belih.

Odigrao je, kasnije, i sezonu u dresu večitog rivala Partizana. Ipak, i danas ga navijači Crvene zvezde gledaju kao ikonu. Tačnije, gledali su ga, jer će gostovanje Zorana Moke Slavnića u emisiji „Goli život“ sigurno pokrenuti lavinu komentara i forumašku raspravu. On je poručio da bi se jako pokajao da nije bio deo Partizana, i da je za godinu dana u crno-belom dresu uočio razliku u odnosu na matični klub.

„Pošto danas imam 66 godina, da mogu da vratim istoriju, da može sve da se ponovi... Bilo bi mi krivo da nisam bio igrač ili trener Partizana. Jer sam onda video razliku u ljudima, u lojalnosti, u dobroti, kvalitetu“, rekao je, između ostalog, Moka Slavnić

Izjava osvajača zlatne Olimpijske medalje sigurno će podgrejati atmosferu uoči predstojeće polufinale serije. Videćemo da li će ljudi sa Malog Kalemegdana reagovati.

Dušan Duda Ivković je bogat čovek. Ne, ne mislimo na finansijsko bogatstvo, niti je želja da se bavimo brojevima na bankovnom računu. Blago Dušana Ivkovića je život koji ima. Jedan od najvećih košarkaških umova svih vremena može bez problema da kaže da je u svom veku postigao sve. Na privatnom i sportskom planu.

Zato je uvek lepo pročitati šta legendarni Duda ima da kaže. Da se priseti nekih prošlih događaja, da novim generacijama pokaže kako se nekada odrastalo, živelo, kako je izgledala svakodnevnica jednog dečaka sa Crvenog krsta, ali i kako su se krojili najveći košarkaški uspesi... Dušan Ivković je čovek prepun različitih anegdota, a u opširnom intervjuu za portal 011info otvorio je lični album i počeo da se priseća dešavanja iz najranije mladosti, pa sve do danas... 

Kompletan intervju Dušana Ivkovića možete pročitati na sajtu 011info, a mi smo za vas izdvojili nekoliko najzanimljivijih citata...

"Svakako, veliki uticaj su imali Crveni Krst i Radnički, čije mi je igralište bilo preko puta kuće u kojoj sam živeo. Beograd je bio skroz drugačiji u to vreme. Beograd mog odrastanja je bio jedan mali grad. Mi smo bili vezani za Crveni Krst. Retko kada bi neko odlazio sa Krsta. Tada smo imali svoje poljanče koje nam je svima ostalo u srcu do danas. Verujem da moj brat, koji je umro jako mlad pre 23 godine, kada bi se danas pojavio na Crvenom Krstu, ne bi ga prepoznao. Mi smo znali svako dvorište, svaku kuću. U tim malim kućama i malim dvorištima, život je bio jednostavan. Nosile su se kape kamilavke. Niste na ulici mogli da vidite nijedan čitav oluk jer su svi udarali u njih da se pokažu. Sećam se, kao najmlađi u šestočlanoj porodici, ja sam uvek imao neki zadatak. Od nošenja uglja za potpalu, pretakanja kupusa, kupovine hleba, do ovoga i onoga", kaže Ivk​ović na početku razgovora za portal 011info.

Šta se promenilo danas u odnosu na ta vremena?

"Sećam se kada me je Lula, supruga Bate Živojinovića, sa kojima smo bili jako dobri, zvala da dođem na godišnjicu u našu crkvu. Nakon toga je trebalo da idemo u “Mladoženju”, a ja sam razmišljao kuda da prođem. Da li Golubačkom i Dravskom ulicom. Krenuo sam Dravskom i sve je bilo puno parkiranih automobila, tako da je moglo da se prođe samo sredinom ulice. Nijedna kuća iz mog detinjstva nije ostala, svuda su velike zgrade. Mnogi su ljudi rešili svoju egzistenciju dobijajući za te placeve neka određena sredstva i to jeste pozitivno. Ipak, u vreme našeg odrastanja, sve je bilo satkano od tih malih kuća u kojima su dominirali vrtovi puni cveća".

U to vreme Crveni Krst je bio dom mnogim ljudima koji će kasnije postati deo društvene, sportske i kulturne elite.

"Ne sme se zaboraviti da je tadašnji Crveni Krst dao veliki broj umetnika – slikara i glumaca, vrhunske naučnike i bilo je za ponos živeti u takvom Beogradu. Ono što je recimo Gaga Nikolić često znao da govori je: “Mi smo na Crvenom Krstu imali sve”. Inače, on je moj drugar iz klupe iz osnovne škole i bili smo jako dobri. Nažalost, njegov i moj posao su nas, nakon završetka fakulteta, razdvojili pa se nismo toliko često viđali. Imali smo prestižno pozorište – Beogradsko dramsko. I veliki reditelji, poput Bate Putnika su znali da, nas sportiste, pozovu na generalne probe kako bi glumcima napravili ambijent kakav treba da bude pred premijeru. Imali smo crkvu Pokrov presvete Bogorodice u kojoj sam kršten i gde smo odlazili na Vrbicu. Inače, uopšte nije tačno da je u vreme komunizma bilo zabranjeno da se slavi slava i da se ide u crkvu", priča Ivković i nastavlja: 

"Jednostavno, oni koji su to radili nisu bili podobni. Tako je verovatno u svim sistemima. Postoje podobni i nepodobni. Takođe, imali smo i bioskop Avala gde smo gledali prve vestern filmove koji su dolazili tada i taj američki uticaj je bio ogroman u mom najranijem detinjstvu. Ne samo kroz pakete i sledovanja, jaja u prahu, sireva i sve ostalo, već i kroz filmove. Od Prohujalo sa vihorom, do Gregori Peka i Džon Vejna koje smo gledali bez daha. Tada smo, kao klinci, pravili i “falšiće” – iglicom smo bušili papir i pravili “karte” kako bi se provukli da gledamo film. Iskreno, verujem da su nas oni koji su bili na vratima i cepali te karte, odmah provaljivali, ali su nas decu ipak puštali na projekcije znajući koliko nam to znači. Imali smo i Radnički koji je bio klub sjanog imidža. Recimo 1973. od 12 klubova koje je imao, u pet je bio prvak države. Od toga ženski rukometni klub je trostruki prvak Evrope i države, muška košarka prvak države, uspehe boksera, rvača, šahista, da i ne pominjem. To je bio naš svet, naš Krst".

U to vreme se dogodilo i da je jedna nevina dečija igra mogla da se završi fatalno po vas?

"To je bio moj prvi nestašluk. Imao sam nekih šest godina tada. Pođemo mi kao klinci pešice na Dunavac da se kupamo. Poneli smo neku loptu, a u to vreme loptu nije imao baš svako. I tamo počne da mi vodena struja nosi loptu sve dalje i dalje. Ja da je dohvatim, krenem ka njoj i počnem da upadam u mulj sve dublje i dublje, tako da sam počeo da se davim. Nekako uspem da malo odskočim iznad vode, a ovi moji kompanjoni Jovanovići, Vlasta, Mita i Coba, prva dvojica su bili mlađi od mene, a ovaj treći stariji, crkavaju od smeha, uopšte ne shvatajući da se davim. Na svu sreću, naiđe jedan momak, tada student na DIF-u, izvadi me iz reke i ispumpa vodu iz mene. Posle sam stalno, sav ponosan, pričao kako me je spasao “jedan DIF-ovac”. Tada je biti DIF-ovac bilo oličenje junaštva, sportiste, dobro građenog čoveka, pa sam se osećao počastvovanim što me je jedan od njih izbavio".

Poznato je da je Dušan Ivković Partizanu doneo prvi evropski trofej i to na početku svoje karijere u seniorskoj košarci...

"To je bila neka kruna mog trenerskog poziva. Neko će reći: “Tada si radio najbolje”. Ali, mislim da za uspeh u radu i trenerskom poslu, broj trofeja nije osnovno merilo. Trofeji i trenuci slave kratko traju. Uvek volim da citiram jednog američkog trenera sa koledža. Kada mu je rečeno da je te godine radio najbolje, odgovorio je: “Ne. Ja sam uvek radio najbolje što mogu, prenosio svoje znanje i trudio se da igrači budu što bolji. Ali, ove godine sam imao daleko najbolju generaciju igrača”. U mojoj prvoj sezoni, imao sam srećnu okolnost da su mi tadašnja dva najbolja svetska igrača, Dalipagić i Kićanović, davali veliku podršku. Međutim, odlaskom Dalipagića u vojsku, dogodila se ogromna smena generacija u Partizanu. Te smene generacija treba raditi planski. Ali srećna okolnost je bila to da je tu bio Dragan Kićanović koji je okupio mlađe igrače. Da ne pominjem posle igrače koji su bili tada Farčića, Zečevića, Latifića i ostale. Pojavili su se mladi igrači kao što su Marić, Petrović, Kerkez, Todorić, Pešić, a imali su tu kapitena Kiću koji je to dobro i kvalitetno radio".

U dahu je nastavio...

"Sa moje strane, mi osvajamo trostruku titulu. U to vreme me je Kićanović molio da mu budem kum, ali sam mu rekao da sam mu ja trener i da je bolje da odabere nekoga od svojih saigrača. Međutim, taj rivalitet između Kićanovića i Dalipagića, ako je uopšte postojao, pomogao im je da izrastu i budu najbolji igrači. Ja tada nisam imao dovoljno iskustva. Kompletna uprava Partizana bila je podeljena na Prajince i Kićince, a moje prisustvo sa nedovoljno iskustva nije moglo da osujeti te podele. Umesto da smo ih sastavili kada se ovaj vratio iz vojske, a mogli su da igraju još jednu sezonu zajedno, sigruno da bi Partizan bio prvak Evrope tada. Ali je Kića odlučio da ide u vojsku da pokaže da li će taj isti tim da bude sa Prajom u stanju da napravi isti rezultat. Praja je na samom početku, nažalost, imao povredu. Često sam im govorio – Vi ste najbolji, ali ste u nekoj zavisti gori od Silvane Armenulić i Lepe Lukić".

Ipak, tada nije mogao da napravi veliki rez...

"Nisam imao dovoljno autoriteta tada da im kažem – Bićemo prvaci Evrope sigurno, dajte da sastavimo tim. Sada, sa ovim iskustvom bih to mogao da rešim, ali je u to vreme to bilo mnogo teško. S druge strane, ako pravimo komparaciju između tadašnjih naših igrača i ostalih profesionalnih igrača. Na primer, Bil Bredli, gradonačelnih Njujorka i član Njujork Niksa, protiv koga sam igrao na nekim turnejama sa reprezentacijom Univerziteta Beograd, imao je priliku da po milanski košarkaški klub Simental šalje privatni avion kako bi igrali utakmicu. Mi nismo imali takva sredstva, a postizali smo velike uspehe".

U vremenu pred raspad velike Jugoslavije vodio je, po mišljenju mnogih, najmoćniju reprezentaciju Jugoslavije ikada sastavljenu...

"Da sam ostao u zemlji i, posle Partizana, recimo, bio trener Zvezde, nikada ne bih postao trener reprezentacije. To je onaj sindrom, da bi nešto uspeo, moraš prvo da se pomeriš, pa da se vratiš. I tada, uz pomoć hrvatskog saveza postajem trener reprezentacije. To je bila, čini mi se 1987. godina, a mi od, negde 1978. nismo osvojili zlato. Nažalost, ta čuvena generacija “zlatnih dečaka” je 1983. doživela kompletan debakl. Ja postajem selektor i startujem 1987. Univerzijadu u Zagrebu. Dolazimo do situacije kako napraviti tim, gde je selektor imao zahvalnu ulogu da može da bira i da napravi tim gledajući da to bude tim sa perspektivom i da ne bude sastavljen samo od najboljih igrača, već da tu bude jedna hemija u kojoj će grupa dati najviše".

Seća se koliko je Jugoslavija bila nepoželjan rival u to vreme, a onda je otkrio i neke zanimljive anegdote.

"Već 86-87. naša reprezentacija je bila omražena u gotovo svakoj dvorani u Evropi. Publika nam je zviždala, bilo je isceniranih situacija, izmišljenih incidenata, a tu je i ona čuvena utakmica sa Rusima gde smo primili 10 poena za jedan minut. Tada, nemajući para, išli smo na neku novogodišnju turneju i u dvorani Bersi (Pariz) igrači su na teren, koji je bio u mraku, izlazili kroz neki neki obruč koji je bio u plamenu. To je delovalo impresivno. Međutim, sve se orilo od zvižduka. Pitao sam se kako je moguće da tako mladi igrači, od Dražena Petrovića, preko Kukoča, Rađe, Divca, Paspalja, tako loše budu primljeni. Moj prvi rez je bio da iz reprezentacije odstranim Acu Petrovića i Grbovića. Sastanak u Zagrebu, hotel Palace, stručni savet, predsednik Mirko Novosel me pita: “Zašto izostavljate prvo krilo Evrope, a Petrović će doneti mir u timu. Kako će reagovati Dražen Petrović na sve?”. Rekao sam samo da se ne slažem sa njim i da je to moj izbor. Prolazi dva dana, oni ne objavljuju spisak igrača. Ja zovem i kažem, ako nećete da objavite spisak tražite drugog trenera. Objavili su spisak i Dražen nije odreagovao niti bilo ko drugi. I tako je ta reprezentacija formirana".

U godinama kada mnogi često i predugo razmišljaju o tome da li žele da igraju za svoju nacionalnu selekciju, Dušan Ivković je tokom svoje karijere imao drugih nedoumica...

"Imao sam tu sreću da sam trenirao i zlatne dečake i ove koji su praktično ambasadori naše košarke koji su otvorili granicu prema NBA, pa sve do Bogdanovića, Marjanovića, Bjelice. Bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa tim igračima. Kada trenirate vanserijske talente, to uopšte nije lako. Neko će pomisliti dovoljno je da im bacite loptu i oni će igrati. To uopšte nije tako. Ja sam na pripremama za Olimpijadu 1988. godine držao reprezentaciju čitavih pet i po meseci i šteta što ta generacija nije imala prilike da igra protiv prvog Dream Tima 1992. Da bi se tim talentima čovek nametnuo, mora kroz određeni rad i period, da unapredi njihovu igru i da se oni fokusiraju znajući da će biti bolji. Dražen Petrović, koji je tada je igrao u Real Madridu, je govorio: “Ja sam siguran da mene cele sezone ove pripreme igre reprezentacije drže.” Nakon što je otišao u NBA promenile su se neke vizije, ali dobro. Tada je hteo poseban tretman kao Divac koji sa Lejkersima igra finale sa Detroitom do juna, pa da i njemu bude omogućeno da se tada priključi reprezentaciji".

Međutim kroz rad i odnose moraš da tražiš od igrača da daju najviše što je moguće...

"Teško je bilo, na primer, naterati dalmatinca da trenira prepodne. Oni su svi “fjakasti” tada. Raditi sa reprezentacijom nije samo napraviti 5 na 5. Moraš kao lider da se izdigneš iznad novinskih napisa, mogućih tenzija i problema da bi održao hemiju među igračima. Uvek treba da im ponudiš nešto, da budeš primer svojim ponašanjem, primer koji će pratiti. U ta vremena bili smo izuzetan tim, neposredno pred raspad zemlje niko nikoga nije imenovao sa “Hej ti, Crnogorac, Makedonac, Slovenac, Srbine...” To je postignuto dugim nizom godina, dobrom selekcijom. Ljudi su shvatili da će kroz reprezentaciju steći žicu internacionalnog iskustva, znanja i svega ostaloga i da će kroz sve to postati mnogo bolji. Plus, tada nije postojao ni play off ni Evroliga sa toliko utakmica. Prvenstva su trajala vrlo kratko tako da sam imao priliku da igrače dugo vremena držim na okupu".

Što je najvažnije, niko nije ni pomišljao da odbije poziv svoje zemlje.

"Nisu igrači bili tada ni toliko opterećeni, pa jedan hoće, a drugi neće da igra. Budite sigurni da svaki od tih igrača ako ne igra za reprezentaciju, to često nije njegova želja. Ali on ne sme da kaže da mu je, najčešće, trener rekao da to nije dobro za njega, da će izgubiti svežinu, rizikuje da se povredi. Onda se pitaju menadžeri pa tek onda dolazi odluka igrača da igra ili da ne igra".

Poznata je izjava Andreja Vatutina, predsednik CSKA, da “do dolaska gospodina Ivkovića, ruska košarka je bila u jaruzi. Posle tog dolaska mi smo krenuli ka vrhu”.

"Već 2007. Rusija biva prvak Evrope, sa Holdenom koga sam ja doveo, a CSKA je i dan danas u samom vrhu. U samom sistemu to se rešava na određene načine, pronalaze se sponzori koji imaju zadatak da sponzorišu u interesu Rusije i ruskog sporta. Željkov i moj rad je doveo do toga da reprezentacija Grčke 2005. bila u finalu, a da su u njoj igrala osmorica igrača koje smo nas dvojica trenirali. Naš rad tog perioda je unapredio košarku u Grčkoj".

I danas se prepričavaju detalji iz 2012. godine, kada je Olimpijakos uzeo evropsku krunu pod vođstvom Dude Ivkovića, uprkos brojnim problemima u timu...

"To su neke draži sporta. Uvek se boriš i razmišljaš da možeš nešto da uradiš. Objektivno, nikada gori tim nisam trenirao nego što je bio Olimpijakos do januara te godine. Smatram da je potrebno minimum dve godine da bi se ostvarila veza sa igračima, da ne moram igraču ni da kažem šta želim, već je dovoljno da ga pogledam i on zna šta ja hoću. Imao sam tada prespore centre, Spanulisa koji je previše držao loptu; budžet je skresan sa 35, na 6,7 miliona za igrače, gde je Spanulis sam imao 2,4 miliona, a za ostalo je trebalo potpisati sa 15 igrača", kaže legendarni trenerski as za 011info i nastavlja:

"I odlučujem da uzmem Lova koga je Partizan otpustio i još jednog centra i postajemo potpuno drugi tim koji je izvanredno branio pikenrol. Dobrom igrom stižemo do polufinala gde dobijamo Barselonu potpuno zasluženo, ali u nas finalu čeka CSKA koji je bio najdominantniji tim. Verovatno, da smo igrali 100 utakmica sa njima, teško da bi dobili ijednu. Prvo poluvreme gubimo ubedljivo. Ja napravim haos u svlačionici, svašta kažem Spanulisu, ne bi li ih razbudio. Posle minus 19 trgoše se klinci. Pukla je energija iz publike i prešla na teren. Evo sada se naježim kada se setim. To je nešto što treba doživeti na terenu. Ta transformacija tima koja se dogodila u šest meseci bila je potpuno neverovatna i nešto što se zaista retko može videti".

Radnički s Crvenog krsta je nedavno proslavio 99 godina postojanja, ali ga nagomilani problemi (pre)dugo lome. Ivković je pristao da bude predsednik kluba, iako prvobitno nije to želeo...

"U trenutku kada su me pozvali, nisam hteo da budem predsednik, iako sam kroz istoriju imao funkcije i u društvu i u košarkaškom klubu. Tada su mi rekli, “Stavili su nam šapu na lokaciju, moramo da se spasavamo”. To se ispostavilo tačnim. Odjedanput se izgubilo ono što je Radnički, dobijajući tu Sokolanu i pravo doživotnog korišćenja imao. Onda sam odlučio da pomognem i da se borimo za Radnički koliko možemo. S druge strane, uspeli smo da prikupimo nešto novca za proslavu stogodišnjice Radničkog. Kada se pojavilo malo para, neko je imao ideju da pravi vatromet, što je po meni bilo nečuveno. Ne može se praviti vatromet na proslavi, a koliko juče nije bilo ni struje ni vode. Mora se biti malo skromniji. U startu sam odbio da budem predsednik Organizacionog odbora. Ipak, tražio sam da mi podnesu izveštaj o svakoj ponudi i svakom dinaru gde je otišao".

Za kraj ističe:

"Novac koji smo dobili, dogovorili smo se da ne trošimo ni na šta drugo nego isključivo u svrhu priprema stogodišnjice proslave. Da se razumemo, ja volim Partizan i pratim šta se tu dešava, ali sam ostao veran Radničkom i Crvenom Krstu. Radnički nam je mnogo dao i nadam se da smo mi uspeli da mu nekako uzvratimo".

Strana 1 od 3

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top