Fenomen srpske košarke: Zašto se baš ovde igra najbolji basket u Evropi

Srpskom i jugoslovenskom školom košarke i fenomenom njenog nastanka mnogo su se više bavili stranci. Naši su je definisali "onako s nogu", kad ih se nešto pita. U suštini znaju da je to kao koka-kola, najuspešnija je baš zato što niko ne zna tačan recept

Igralo se Evropsko prvenstvo u Italiji. Bila je 1979. godina. Naši, a tada smo se zvali Jugoslavija, igrali su već neku utakmicu, a na tribinama, među sedam-osam hiljada ljudi, desetak redova od terena sedeo je pukovnik Gomeljski. Aleksandar Gomeljski, sovjetski košarkaški trener, jedan od najboljih evropskih trenera u istoriji koji će kasnije biti primljen u američku Kuću slavnih, pedantno je, kako su to već Sovjeti radili, beležio šta se dešava na terenu pripremajući taktiku protiv te narastajuće košarkaške sile koja se još uvek zvala Jugoslavija.

Na terenu je bio Zoran – Moka Slavnić, dorćolski šmeker, buntovnik, genijalan u svojoj nepredvidivosti, jedan od onih košarkaša koji je u sebe ugradio jugoslovensku filozofiju košarke i jedan od najvećih košarkaša koje je ta zemlja dala. U jednom trenutku je ugledao trenera Gomeljskog kako u svoj tefter nešto zapisuje, i onako, kako je već znao da se odnosi prema autoritetima, izgovorio: "Pukovniče, šta to pišete, kada ni mi sami ne znamo šta ćemo da igramo?!"

U toj Mokinoj rečenici "ni mi sami ne znamo šta ćemo da igramo", skupila se sva tajna jugoslovenske košarke, tajna jedne male zemlje koja je uspela da zavlada svetom u tako popularnom sportu, neobjašnjiva lakoća kojom su pobeđivane svetske sile, u toj jednoj rečenici je opisana sva genijalnost i nasledni osećaj za igru koji se prenosi s generacije na generaciju, ostavljajući druge koji mnogo više novca u tu igru ulažu, u večitim pokušajima da objasne neobjašnjivo.

Jednako kako je neobjašnjivo to što je jugoslovenska košarka od prvih posleratnih godina kada su "očevi osnivači" (Aca Nikolić, Bora Stanković, Nebojša Popović i Raša Šaper) počeli da postavljaju temelje nečega za šta možda ni sami nisu znali koliko veliko može da bude (mada su ih "čudno" gledali kada su prvi put izgovorili "bićemo prvaci sveta"), i kada je kožna lopta koja se prebacuje kroz nešto što liči na korpu za otpatke (po tome je košarka i dobila ime, na engleskom "basket") i kada je javnost toliko razumela ovu igru da su prvi novinski izveštaji sa utakmice glasili: "Gost je poveo 2:0, ali je domaćin na kraju pobedio" – e, baš koliko je neobjašnjivo što je ni iz čega za vrlo kratko vreme stvorena košarkaška sila od koje će svi drugi želeti da nauče (koliko je i danas samo teško zamisliti, u bilo kojoj oblasti, da neko iz Francuske dođe da živi u Srbiju samo zato jer tu može da nauči nešto više nego u svojoj zemlji?!), tako je bilo i neobjašnjivo kako je reprezentacija Srbije na prošlom svetskom prvenstvu ušla u finale sa tolikim brojem neiskusnih i u to vreme poluanonimnih igrača.

Zato i ne čude reke klinaca koji preplavljuju blagajne srpskih bioskopa, u šestocifrenim brojevima dolaze da gledaju film "Bićemo prvaci sveta", koji govori upravo o četvorici pomenutih "očeva osnivača", toj borbi za stvaranje sporta, jugoslovenske košarke, čiji je Srbija, zvanično ili nezvanično, tek vrlo realno najlegitimniji naslednik.

Priča o "očevima osnivačima", o atmosferi i uslovima u kojima je počela da se igra košarka, malo nam je otvorila oči, košarkaške oči uljuljkanih u decenijskim uspesima, izrodile su se generacije koje su srpsku košarku, kao najbolju, doživljavale kao "Bogom danu", kao nešto što je od ovog naroda neodvojivo, i ta priča nas je podsećanjem na to kako je nekad bilo, drmnula iz dremeža i ponovo nas naterala da se zamislimo šta je to srpska/jugoslovenska košarka.

"To je vic. To je igra brzog mišljenja. Mi smo bili u prednosti u odnosu na druge jer smo razmišljali brže, imali smo tu kreaciju koja ne može da se pročita i, svakako, talenat je dominirao", kaže Zoran – Moka Slavnić, naš junak s početka priče.

Oni koji su promišljali o fenomenu jugoslovenske košarke, došli su do dva termina koji bi najbolje mogli da je opišu: "organizovana improvizacija" i "pedantno ustrojena anarhija". Tako je to delovalo onima koji su bili na terenu, tako je delovalo i onima na tribinam, ali oni koji su učestvovali u kreiranju te škole košarke teško da će složiti o bilo kakvoj improvizaciji i o predodređenosti za košarku.

"Najviše me nervira kada nam kažu – vi ste talentovani za košarku", govorio je nedavno preminuli trener Ranko Žeravica, jedan od najuspešnijih domaćih trenera, danas mlađima poznat kao "onaj što ga je u filmu igrao Sergej Trifunović".

"Mi jesmo uvek birali igrače koji su najtalentovaniji, ali ništa mi nismo talentovaniji od drugih, niti se razlikujemo po visini ili po snazi. Mi smo samo imali trenerske metode koje su se razlikovale od drugih. Amerikanac, kada dođe da trenira u Evropu, primenjuje iste metode koje se upotrebljavaju u Americi. A naši treneri su naučeni da prave razliku. Ne može se isto trenirati Skandinavac i Turčin, Španac i Amerikanac. Postoje razlike, istorijske razlike, društvene, obrazovni sistem", objasnio je Žeravica.

Više je nego šarmantno kako na projekcijama pomenutog filma, klinci koji se ne sećaju ni Jugoslavije, a kamoli nekih jugoslovenskih košarkaša, aplauzom pozdravljaju te iste pomalo zaboravljene sportske heroje, to je taj "košarkaški gen" kome ne treba mnogo da se probudi u nama, zbog koga Sergej Trifunović – i drugi glumci koje devojčice i dečaci saleću na svakom ćošku ne bi li ih ubeležili u svoje selfi spomenare – na bini posle projekcije filma zna da aplauzi koje čuje nisu upućeni njemu, već Ranku Žeravici, Bori Stankoviću, Nebojši Popoviću, Žućku Koraću, Nikoli Plećašu...

Jednako je šarmantno kada ti isti klinci, povedeni verovatno za nekim roditeljem sa povišenim lučenjem nostalgije u organizmu, zapevaju "Nikola sveti", onako kako su košarkaša Nikolu Plećaša navijači pozdravljali pre više od četrdeset godina.

"Svi mi na ovom prostoru smo talentovani za kolektivne sportove, to je sada više nego očigledno. Zašto je to tako, to verovatno ni naučnici ne bi mogli da utvrde, ali je tako. Košarkaši su nekada bili ličnosti, ličnosti koje su značile nešto ne samo na terenu. Jesmo mi učili od trenera, ali treneri se nisu snebivali da nekad nauče nešto od nas. Danas treneri pristupaju igračima sa pozicije hijerarhije, oni su jedini koji znaju, a igrači su samo sprovodioci onoga što trener sam zamisli u svojoj glavi. Danas košarkaši ne izgledaju kao košarkaši, oni izgledaju kao roboti koji rade po programu koji je neko isprogramirao", rekao nam je Plećaš, objašnjavajući kako je savremena industrijalizacija sporta najveća pretnja onome što smo zvali jugo-škola košarke.

Plećaš je, inače, bio član te čuvene generacije košarkaša koja je 1970. prvi put postala prvak sveta, generacije čije smo uspehe, zaslepljeni kasnijim uspesima koji su se ređali iz godine u godinu, pomalo zaboravili. I Ivo Daneu, još jedan od tadašnjih heroja, kod nas je, u nedostatku potrebe za nostalgijom, pomalo zaboravljen. I on, kao i Moka Slavnić, ima jednu anegdotu koja ilustruje snagu naše košarke.

Daneu je šezdesetih godina važio za boljeg i kompletnijeg košarkaša od Radivoja Koraća, danas bi rekli da je bio Džordan pre Džordana. Igrao je u ljubljanskoj Olimpiji, kada je taj tim sa OKK Beogradom vladao jugo-košarkom. Ranko Žeravica je, pričao je Daneu, kao trener Radničkog – u nemogućnosti da ga zaustavi – tražio od igrača da igraju prljavu odbranu na njemu, da ga udare kad mogu. Iako su to radili, uvek bi od Daneua "primali" više od 40 poena.

A onda je na jednoj utakmici lukavi Žeravica rekao igračima da budu na odstojanju. Da vide šta će onda da bude. Daneu je na toj utakmici dao manje od 20 poena. I to je odlika te škole košarke – kada te pritisnu, ti budeš najbolji, ako te puste, ko zna šta će da se dogodi.

"U moje vreme, mi smo se malo tukli, postavljali smo poneki lakat, ali je to uvek bila borba za loptu. Meni smeta što je previše grubosti koje sudije dozvoljavaju. Ali, ne mislim da je jugoslovenska košarka u krizi, ona se samo prilagođava modernim vremenima. A na Evropskom prvenstvu u Sloveniji igralo je čak šest reprezentacija nekadašnje Jugoslavije", kaže Daneu.

Govoreći o jugoslovenskoj školi košarke, čuveni i veliki trener Den Piterson, koji je sedamdesetih i osamdesetih trenirao najbolje evropske ekipe, objasnio je suštinunašeg uspeha: znali smo da pojednostavimo igru.

"Vaši treneri su bili sposobni da približe sport momcima na terenu i dok je bio anoniman da približe drugima, da shvate šta je košarka. Pravili ste polivalentne igrače. Svi su nešto crtali, a kod vas nije bilo mnogo toga", reći će Piterson.

Jugoslovenskom školom košarke i fenomenom njenog nastanka mnogo su se više bavili stranci. Naši su je definisali "onako s nogu", kad ih se nešto pita. U suštini znaju da je to kao koka-kola, najuspešnija je baš zato što niko ne zna tačan recept.

"Teško je odrediti da li postoji definicija jugoslovenske škole košarke. Svetislav Pešić je, na primer, rekao da ne možemo da govorimo o školi, ali možemo da govorimo o autentičnom metodu, koji je, po njemu, ustanovio Ranko Žeravica", kaže nam poznati košarkaški novinar Aleksandar Miletić. "Mi svakako imamo autentičan pristup. Možda je to organizovana anarhija, ili kao što bi rekao Duci Simonović, 'džez košarka'. To je sistem, gde svako ima slobodu da iskoči iz tog sistema."

To što je rekao Duci Simonović Miletiću je poslužilo kao naslov za knjigu "Džez košarka", koja je bila inicijalna kapisla za buđenje košarkaške nostalgije koja je rezultirala i igranim filmom.

On nam kaže i da je jugoslovenska košarka "pobedila" onog trenutka kada su drugi počeli da je kopiraju.

"Mi smo prvi počeli da igramo sa hokejaškim izmenama. To je izumeo Ranko Žeravica. Pitao sam ga da li je neko pre njega igrao tako, on misli da nije. On je prvi shvatio da mnogo postižeš kada umesto krila uvedeš beka, za mnoge je tada to bilo iznenađenje", priča Miletić.

Još jedna dodatna vrednost naše košarke u odnosu na druge jeste u tome što ona dolazi "iz naroda". Naša košarka nije nešto što se izučava na univerzitetima, gde se sprovodi surova selekcija igrača po merilima koja su korporacijski ustrojena da proizvedu više autputa nego što je uloženo inputa.

Kod nas vlada prirodna selekcija, koja nije ni lakša ni jednostavnija, ali je prirodna. Jer, prva selekcija koju treba da prođe jedan srpski košarkaš nije lokalni trener, već lokalni beton. Na basketu ispred zgrade, gde nema trenera i nema sudije. Tamo gde je nakrivljen koš, a lakat najbolji drug.

"Ne sme da se zaboravi da je nama basket '3 na 3' mnogo dao i mnogo doprineo uspesima naše košarke. Basket je bio temelj, u basketu se uče štosevi. Saša Đorđević nikada ne bi imao to što ima da nije bilo betona, da nije igrao na čuvenom ranču na Novom Beogradu, tamo gde se igra u litar krvi. Tu kada pobediš, onda si nešto napravio. Ili što bi rekao Kićanović: Ja dođem kao olimpijski šampion u Čačak i izgubim na basketu", priča nam košarkaški hroničar Aleksandar Miletić.

Iako se u jednom trenutku pomislilo da su proređeni uspesi srpske košarke recidiv stare Jugoslavije i da polako ulazimo u eru u kojoj će se o našoj košarci pisati samo u sportskim almanasima, nedavni reprezentativni uspeh je vratio nadu da još uvek živi taj "košarkaški gen", da još imamo litar krvi koji možemo da uložimo u pobedu. Miletić kaže da su ti strahovi normalni i da su dolazili posle svake smene generacija.

"Kada smo imali prvu zlatnu generaciju koja je postala prvak sveta 1970. u Ljubljani, mnogi su u Evropi pričali da je to neponovljiva generacija. Onda je došla druga zlatna generacija sedamdesetih sa Kićom, Mokom, Prajom, Delibašićem, Ćosićem. Kada je otišla ta generacija, rekli su – to je to, nećemo ponovo imati takve igrače. A onda smo dobili tim koji je verovatno najbolji neamerički tim svih vremena. To je generacija koja je od 1989. do 1991. uzela tri zlata i koja bi, da nije bilo rata, vladala još minimum pet godina, i sigurno igrala egal sa Drim-timom 1992. u Barseloni. Ne zato što bi bila ravnopravna po kvalitetu, nego zato što je Drim-tim sa golf igrališta otišao tamo. Svi su išli da se slikaju sa njima, a što bi rekao Duda Ivković – mi bismo išli tamo da igramo."

Te 1992. nismo mogli da igramo sa Amerikancima, ali jesmo tačno deset godina kasnije. Na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, koje je nosilo slogan "Jedna planeta, jedna titula", američki organizatori su napravili veliku grešku. U postojbini košarke izbrendirali su to prvenstvo kao ono koje ispisuje istoriju, po čemu bi finale tog prvenstva bilo taj prelomni dan kada će Amerika legitimisati svoju dominaciju u košarci koja je počela pomirenjem FIBA i NBA i uvođenjem profesionalaca u reprezentativna takmičenja. Posle tog "Jedna planeta, jedna titula", ne bi bilo više slobodnog tumačenja košarkaške istorije, bespredmetno bi bilo, zamislili su, prebrojavanje jugoslovenskih ili sovjetskih svetskih i olimpijskih medalja, jer bi Amerika na svom tlu zacementirala sebe kao jedinu legitimnu svetsku košarkašku silu.

Međutim, naši su ih izbacili sa tog prvenstva, a u finalu uzeli planetarnu titulu posle koje će se svakako košarkaška istorija malo drugačije tumačiti.

A imali smo mi sa njima još jedan susret, šest godina ranije, na Olimpijadi 1996, protiv treće reinkarnacije Drim-tima, uz najotvorenije suprotstavljanje NBA "čudovištima", skoro tri četvrtine utakmice je bilo na klackalici, do tada nezamislivo. Na kraju, što zbog povreda, što zbog ličnih greški, NBA ekipa je ostvarila pobedu. A u poslednjih tridesetak sekundi, dok su igrači mirno na terenu čekali da istekne vreme, lopta je bila kod Džona Stoktona. Saša Obradović prišao mu je da mu čestita. Krenuo je da mu pruži ruku, ali ga je u poslednjem trenutku "cimnuo" da mu izbije loptu... Drugim rečima, prodao mu je "foru", i to je ono što može da se nauči samo na uličnom basketu, taj osećaj za "foru", da "ni mi ne znamo šta ćemo da uradimo", to je to što našu košarku čini boljom od drugih, čak i kada izgubimo.

Bora Stanković, jedan od očeva osnivača košarke, dugogodišnji generalni sekretar FIBA, najveći evropski košarkaški diplomata, koji je u velikoj meri doprineo da se jugo-košarka izdigne na svetske visine, rekao nam je da uspesi koji su došli posle raspada Jugoslavije – počevši od čuvenog finala sa Litvanijom 1995. pa sve do jednako čuvenog Indijanapolisa 2002. kada smo pobedili NBA Drim-tim – jeste plod rada stare Jugoslavije. Ali, on nije pesimista. Misli da možemo ponovo da okupimo takvu generaciju igrača, kao ta poslednja koja je vladala Evropom i svetom, a koju su činili Đorđević, Danilović, Divac, Paspalj, Bodiroga...

"Vidim mnogo mladih igrača, i mnogo dobrih igrača. Jedino mi smeta što se stalno provlači kroz štampu da u Srbiji postoje samo dva kluba – Crvena zvezda i Partizan, i da njima treba dati sve – i najbolje igrače i najbolje uslove i najbolji ambijent za stvaranje igrača. Ako nemamo konkurenciju, više gradova i više klubova, onda je to vrlo teško. Nama je potreban veliki klub u Novom Sadu i u Nišu, da ne govorim o starim centrima – Čačak, Zrenjanin, Kraljevo...", rekao nam je Bora Stanković.

Ti, kako kaže čika Bora, stari centri, jesu ključ opstanka košarke, ključ buđenja košarkaškog gena. Jer, tamo je beton, tamo je iskrivljen obruč, tamo ima još litar krvi...

Leave a comment

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top