Najveća tajna srpskog basketa: Naša škola košarke koju su stvorili Drugi svetski rat i intelektualci

Za košarku je najgore da počne da liči na fudbal. Kod nas su se kroz decenije kroz stereotipe - kreirane ne bez osnova - formirala dva lica srpskog sporka. Jedno su bili fudbaleri, veće zvezde od košarkaša u onoj meri u kojoj je Miroslav Ilić bio popularniji od Milana Mladenovića: momci došli sa livade, kojima je lakše da pogode saigrača loptom u glavu preko pola terena nego da sastave proširenu rečenicu, a uz to, i onda kada su sportski najjači, ostaju večiti luzeri ukopani u fudbalsko-mešetarsko blato koje nikada nisu uspeli da skinu sa svojih kopački. Fudbaler - u urabnim mitovima - on je bio predmet anegdota i zlonamernih viceva. Drugo lice srpskog sporta su bili košarkaši - ličnosti, od koji je svako imao ime i prezime, intelektualci u sportu, i što je najvažnije, čak i onda kada su bili najslabiji, postajali su večiti pobednici.

I zar nisu ovi momci koji su juče osvojili srebro, pežorativno nazivani "B timom" (ili "C timom"), najbolji nastavljači te tradicije.

U priči o fenomenu rađanja košarke na ovim prostorima, sporta koji od nule, bez ikakve predratne tradicije, uzdigao do najvećeg sportskog brenda Srbije stvorio se i mit - koji je poslednjih deset godina na velikom ispitu - da su Srbi najtalentovaniji u Evropi za ovaj sport. I upravo u ovoj priči o korenima postanja košarke krije se nekoliko odgovora na večito pitanje: kako je jedna mala zemlja postala toliko dominatna u košarci, i tek naznake na, nadamo se ne večito, pitanje kako Srbija ponovo može da postane svetska sila.

Ranko Žeravica, prvi jugoslovenski trener koji je sa reprezentacijom postao svetski prvak, govorio je da je priča o našem posebnom talentu velika zabluda. Mi smo postali sila, kako kaže, jer su košarku uvek vodili pametni ljudi i treneri.

"Nama je najvažnija bila selekcija igrača. Ne radi se, dakle, o snazi, nego o selekciji. Najviše me nervira kada nam kažu - vi ste talentovani za košarku. Mi smo uvek birali igrače koji su najtalentovaniji. Ali, ništa mi nismo talentovaniji od drugih, niti se razlikujemo po visni ili po snazi. Mi smo samo imali trenerske metode koje su se razlikovale od drugih. Amerikanac kada dođe da trenira u Evropu, on primenjuje iste metode koje se upotrebljavaju u Americi. A naši treneri su naučeni da prave razliku. Ne može se isto trenirati Skandinavac i Turčin, Španac i Amerikanac. Postoje razlike, istorijske razlike, društvene, obrazovni sistem. Naši treneri su u tome uvek bili jaki. Danas je košarka u krizi iz mnogo razloga, a najvažniji je što su treneri postali pomodari", govorio je Žeravica.

Košarku su, dakle, uzdigli istinski sportski intelektualci. A intelektualci su se "zapatili" u ovom sportu - kako to kod nas, inače, biva - slučajno i zbog rata. O vezi Drugog svetskog rata i stvaranja srpske košarke pisao je Aleksandar Miletić scenarista dokumentarca "Bili smo prvaci sveta" i autora knjige "Džez basket".

"Sigurno je da danas ne bi bilo ovakve košarke kakvu je imamo da nije bilo rata. Iz prostog razloga, jer se ne bi u njoj spojili "četiri oca košarke", četiri čoveka koji su formirali ono što danas zovemo jugoslovenska škola košarke: Bora Stanković, Raša Šaper, Nebojša Popović i Aca Nikolić", kaže nam Aleksandar Miletić.

U relativno nepoznatim faktorima koji su uticali na stvaranje srpske košarke prožimaju se sve nacionalno-istorijske frustracije koje su opterećivale naše društvo posle Drugog svetskog rata. Svi su - nesvesno - dali svoj doprinos: od nemačkih okupatora koji su forsirali veliki rukomet, ostavljajući domaćim klincima da se neometano bave nepoznatom košarkom, preko kvislinške vlade Milana Nedića koja je formirala Nacionalnu službu za omladinske radne akcije kako bi klinci izbegavali odlazak u rat, a gde su se igrom slučaja okupili oni koji će kasnije graditi košarku, pa do komunista kojima nije smetalo da se u marginalnom sportu kao što je košarka okupi većina "ideološki problematičnih". Ili kako to kaže Srđa Kalember, član prve generacije Zvezde i reprezentacije, koji je iskoristio priliku da još pedesetih napusti Titovu Jugoslaviju i ode u Francusku gde je bio do početka devedesetih: "Ispada da je ona socijalistička zemlja stvorila uslove za razvoj košarke. Pa dobro, bar su nešto dobro doneli socijalisti".

Košarka se, navodi Miletić, ozbiljnije zapatila u Beogradu za vreme okupacije. Savremenici tog vremena sa kojima je razgovarao imaju različita viđenja na to koliko su rat i ideološki sukobi uticali na košarku, ali se svi slažu da bez rata ne bi bilo košarke. "Da nije bilo rata, pitanje je da li bi se 'očevi košarke' uopšte njom bavili. Nebojša Popović je, recimo, pre rata je igrao vaterpolo i fudbal, Bora stanković tenis i stoni-tenis. Bora je košarku prvi put video na Tašmajdanu 1942. godine".

Očevi košarke su, svako na svoj način, bili s druge strane ideološke zavese koja se posle rata spuštala nad Jugoslavijom. Otac Bore Stankovića je bio poznati advokat, koji je bio uz Dražu Mihailovića na svetosavskom zasedanju u selu Ba, i kao narodni neprijatelj priveden i likvidiran. Bora je, kao mladić, takođe bio u zatvoru, ali je kasnije pomilovan. Nebojša Popović i Raša Šaper su bili među onom srpskom omladinom koja je slata na Sremski fornt - klanicu srpske mladeži, kako bi ga danas anti-komunisti nazvali. U prvoj ekipi košarkaša Crvene zvezde, na primer, nije bio nijedan igrač koji je bio član partije. Košarka je, još uvek, bila toliko marginalan sport da je boegradska intelektualna omladina u njoj imala najveću prohodnost u prvim posleratnim godinama. A koliko je košarka bila nepoznanica ilustruju i novinski izveštaji sa utakmice tipa "gost je poveo 2:0, ali je domaćin na kraju pobedio".

Vremenom, kako su se ideološke tenzije stišavale, tako se stvarao prostor da se razvija i novi sport. Intelektualci koji su igrali u prvim generacijama, preuzimali su ključne uloge u organizaciji sporta, i akademskim i stručnim pristupom stvorili ono što se zove "jugoslovenska škola košarke", koja je gledala na duge staze, i čiji je rezultat bio taj da je Jugoslavija posle sve decenije postala prvak sveta.

Kažu da je tu ključnu ulogu odigrao pokojni Nebojša Popović, koji je bio svestan da bez politike ne može da se funkcioniše, i koji je umeo da balansira sa komunističkim vlastima, a da ujedno formira košašrku kao "državu u državi". Nije, međutim, sve prolazilo bez problema. To je najbolje na svojoj koži osećao Bora Stanković koji zbog prorodične istorije često nije mogao da dobije pasoš i da putuje sa reprezentacijom. Kažu i da je Nebojša Popović jedini koji je je "onima odozgo" mogao da kaže "ne". "Kao kad su mu iz partije sugerisali da bi trebao da bude savezni kapiten, on je odbio i predložio Acu Nikolića. Košarkaši su i komunističkim vlastima bili autoritet, većina njih su znali jezike bili obrazovani, i to je imponovalo predstavnicima vlasti", tvrdi Miletić.

Nebojša Popović je bio potpredsednik saveza, Raša Šaper predsednik Takmičarske komisije, Aca Nikolić savezni kapiten, a Bora Stanković generalni sekretar saveza. Predednik saveza je, međutim, bio delegiran od strane partije. Posle nekoliko njih koji su na toj kontrolonoj funkciji bili po godinu, došao je Danilo Knežević - čovek koji nije imao nikakve veze sa košarkom. Ali je počeo da sprovodi politiku "košarka košarkašima". Nije se mešao u stručna pitanja, i na toj funkciji opstao skoro deceniju i po.

Nedeljnik je svojevremeno  razgovarao sa dvojicom pripadnika te generacije, koji su, svako na svoj način, personifkacija košarkaše krize u bivšoj Jugoslaviji - Ivom Daneuom i Nikolom Plećašem.

Nikola Plećaš, početkom sedamdesetih najtalentovaniji jugoslovenksi košarkaš, iz današnje perspektiove, bio je Cibonin "Dražen pre Dražena" (dok se taj klub još zvao Lokomotiva). Za njega je pisac Miljenko Jergović napisao: Kada se sretnemo razgovaramo o vremenu, politici ili knjigama, ali o košarci - nikad. Ne znam šta bih ga o košarci pitao, njemu se, očito je, o toj temi ne priča.

Plećaš ne voli da priča o košarci koja ga je razočarala. Tokom karijere upleo se u najbizarniju aferu jugoslovenskog sporta, kada je snimio reklamu za "frankov čaj", za koju je scenario pisao trener Mirko Novosel, da bi ga isti taj trener izbacio iz reprezentacije zbog pravila da sportisti ne mogu da snimaju komercijalne reklame. Posle rata upleo se u dublji srpsko-hrvatski sukob, jer je zbog srpskog porekla, u svom Zagrebu, godinam bio persona non-grata. Osim krvnih zrnaca nije mu se oprostilo što je neposredno pre rata radio kao trener u Banja Luci. Ipak je pristao da popričamo o košarci.

"Mi svi na prostoru smo talentovani za kolektivne sportove. Zašto je to tako, to verovatno naučnici ne bi mogli da utvrde, ali je tako. Košarka, danas, međutim, ubija taj talenat. Sve se promenilo. Košarkaši su nekada bili ličnosti, koji su značili nešto ne samo na terenu, nego u funkcionisaju košarke. Jesmo mi učili od trenera, ali treneri se nisu snebivali da nekad nauče nešto od nas. Danas treneri pristupaju igračima sa pozcije stroge hijerarhije, oni su jedini koji znaju, a od košarkaša se očekuje da budu samo puki sprovodioci onoga što trener sam zamisli u svojoj glavi. Danas košarkaši ne izgeldaju kao košarkaši, oni izgledaju kao roboti koji rade po programu koji je neko isprogramirao", rekao nam je Plećaš.

Ivo Daneu, sa druge strane, nema razloga da bude razočaran u košarku. Nedavno je dobio državno prizanje Slovenije za izuzetnu karijeru. U prethodnim decenijama, kada nije bilo toliko potrebe za košarkaškom nostalgijom, pomalo se i zaboravilo koliko je to veliki košarkaš bio. Tokom šezdesetih, važio je čak za boljeg i kompletnijeg košarkaša od Radivoja Koraća. Za Daneua je Žeravica pričao da je bio protorip idealnog igrača - jer je bio takmičar. Nejgova Olimpija je u to vreme pobeđivala sve redom, a Žeravica je, kako je pričao, kao trener Radničkog u nekoliko utakmica tražio da igrača da igraju prljavu odbranu na njemu, da ga udaraju kad mogu, ali bi uvek "primali" preko 40 poena. A onda je na jednoj utakmici rekao igračima da budu na odstojanju. Daneu je tada dao manje od 20 poena. I to je nekada bila odlika jugoslovenske košarke - kada te pritisnu, ti budes najbolji. Daneu, malo iz autnomnog ugla nekog ko gleda interese slovenačke košarke, malo sa pozicije realnosti, ne misli da je košarka u tako velikoj krizi.

"Košarka je danas brža, igra se sa više igrača. Meni smeta što je previše grubosti koje sudije dozvoljavaju. U moje vreme, mi smo se malo tukli, postavljali smo po neki lakat, ali je to uvek bila borba za loptu. Sada je previše grubosti. Ali, ne mislim da je jugoslovenska košarka u krizi. Zašto je loše, ako je na prošlom Evropskom prvenstvu, koje je održano u Sloveniji, igralo šest reprezentacija nekadašnje Jugoslavije", kaže nam Daneu.

Tu se otvara pitanje potencijalne nerealnosti - usled nostalgije - očekivanja da košarka u Srbiji može ponovo da bude ono što je bila u Jugoslaviji. Kao i pitanje da li je slogan pod kojim je organizovano EP 2005. u Beogradu "dobro došli u zemlju košarke" još jedan naš mit. I da više nećemo moći da stvorimo generaciju, kao onu od pre dve decenije koja je vladala svetom, jer se ona formirala i od igrača koji su rođeni van današnje Srbije (Paspalj, Savić, Stojaković, Danilović...). A danas takvi talenti, možda ne bi igrali za srpsku reprezentaciju, baš kao što ne igra, recimo, Nikola Peković.

Bora Stanković nam je rekao da ne treba da zaboravimo da ti igrači ne bi postali tako veliki igrači da nije bilo naše škole košarke. I zato kaže da je optimista.

"Mislim da može da nam krene, samo je važno da se ustali sistem, da se ne menjaju selektori svaki čas. Mora da postoji kontinuitet, da se zna unapred ko će biti selektor, a ne kao sad nekoliko meseci pred početak EP, da se ne zna ko vodi reprezentaciju", rekao je Bora Stanković.

Često se na račun današnjih igrača ispaljuju kritike da nisu posvećeni košarci kao njihovi prethodnici, da manje treniraju, da ih ne zanima sport nego novac.

Za magazin Tempo 1968. godine Ivo Daneu i Radivoj Korać dali su zajednički intervju, gde su predstavljeni kao dva najveća jugoslovenska košarkaša u istoriji. U glas su, kako je pisao Tempo, o svojim naslednicima rekli:

"Isuviše rano su počeli da se ponašaju kao zvezde. Međutim, do titule velikog igrača teško se stiže i potrebno je mnogo, mnogo više žrtava. Iako su tek izišli iz "pelena", već su počeli da razmišljaju kako će svoj igrački talenat pretvoriti u novac. To je činjenica koja ih može zaustaviti, i od njih, inače veoma darovitih mladića, načiniti 'srednjake'".

A Ivo Daneu je na pitanje da li vidi "novog Koraća" odgovorio:

"Ne vidim takvog igrača. Koraća niko neće stići, čak mu se neće ni približiti, a to je zaista za mene, koji živim za košarku, i koji ću uvek s pažnjom pratiti njenu budućnost, naša tužna košarkaška istina."

Šta treba da se dogodi da onaj koji kaže da ne vidi novog Divca, Đorđevića, Bodirogu, bude u pravu kao Daneu? Sve to piše u knjigama. Samo ako bude imao ko da da ih čita. 

Leave a comment

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top