Na You Tube-u je nemoguće naći snimke njegovih majstorija. Jedan od najbojih košarkaša srpskih parketa devedesetih godina. Nikada nije zaigrao za Partizan ili Zvezdu. Njegovo ime je Mijailo Mikan Grušanović.

Za mene je uobičajeni način pripreme pisanje teksta da odem na Youtube i pregledam nekoliko snimaka igrača koji je u tom momentu tema pisanja. Najbolji potezi, intervjui. Da „pokupim“ zanimljivosti. U toj svojoj potrazi ukucam ime junaka današnje priče i ne nađem ništa. Apsolutno ništa.

RTS je snimio emisiju o njemu, ali što se tiče najboljih momenata sa košarkaških terena ne možete pronaći ništa. Razočaravajuće, mora se priznati. Jer, kako ga nazvah, heroj ove priče je zaslužio mnogo više. Mlađoj populaciji koja bude čitala ovaj tekst možda neće biti toliko poznat, ali nama koji smo gledali YUBA ligu ime Mijaila Mikana Grušanovića i te kako znači.

Igrao je i košarku i rukomet i fudbal. Dva puta najkorisniji igrač domaćeg šampionata a nikada član reprezentacije. Nikada nije zaigrao ni za Zvezdu ni za Partizan a mnogi će reći da je najbolji igrač pod obručem tih devedesetih godina. Ako već nema dovoljno video materijala, pisana reč mora da postoji. O Mikanu Grušanoviću zaista vredi napisati priču.

Putešestvije kroz ovu kolumnu počinje u njegovom rodnom mestu Klenju u blizini Bogatića. U dvorištu njegove porodične kuće stoji koš, a meštani će vam naravno reći da se tu „cepa“ najbolji basket u celom selu. Međutim Mikanova prva ljubav nije bila narandžasta košarkaška lopta, nego fudbalska bubamara. Igrao je za fudbalski klub „Duško“ iz Klenja, a ujedno je i drugi najbolji strelac tog kluba u istoriji.

„Moram priznati da mi je fudbal bio prva ljubav, da sam igrao za mlađe kategorije fudbalskog kluba Duško i da sam u 15-16. godini počeo da igram za prvu ekipu, da sam dugo trajao i da sam igrao do 48. godine za fudbalski klub, znači uporedo i fudbalski klub, i košarkaški klub, i rukometni klub, i njiva. Sve je bilo“, priseća se svojih početaka Grušanović.

Sve je uspevao da postigne. Košarkaška utakmica uveče, pa odmor. Ujutru se priprema za rukomenti meč, a poslepodne za fudbal. A izmađu svega toga, rad na njivi. Obrađivanje porodičnog gazdinstva.

Mnogi će reći da je zbog toga njegova košarkaška karijera trpela, jer nije želeo da se odvaja predaleko od svoje kuće. U retkim intervjuima koji se mogu pronaći Mijailo je govorio da je razlog tome što je on bio jedini sin. Da je imao brata verovatno bi sve bilo drugačije. Ali ovako,  dve sestre koje su živele u Beogradu i on kao sin jedinac. Neko je morao da ostane blizu kuće.

„Nikada nisam voleo karantine pred utakmice, pošto mi nikako nije bilo isplativo da se izležavam, dok imam mali milion poslova na selu. Bolje mi je bilo da odem kući i radim ceo dan, uveče dođem u halu i fenomenalno odigram utakmicu. A rekao sam sebi da neću više da ostajem u karantinu kad smo jednom izgubili od Lovćena, iako smo bili u izolaciji.”

Za mnoge bi bilo čudno kako je postizao da stigne na sve strane, ali njegov recept je jednostavan. Ljubav prema onome što radiš, dobra organizacija i disciplina.

Njegova košarkaška priča počinje sedamdesetih godina, kada mu je čiča Milan „sklepao“ koš i postavio ga na banderu. Od tada lopta i Mikan su bili nerazdvojni. Početak na ulici ispred kuće, pa potom na košarkaškom terenu u dvorištu škole, sve dok nije obukao dres kluba u kojem će provesti i najviše godina u svojoj igračkoj karijeri, šabačke Ive.

„Po završetku osmog razreda bio sam četvrti u odeljenju, na letnjem raspustu za tri meseca porastao sam 18 centimetara, gde sam isterao na 202 cm, i posle toga, 77. godine, Bogatić je osnovao košarkaški klub i zvali su me. Tako sam i počeo. Obožavao sam da gledam utakmice na televiziji i skidam poteze, ko, šta i kako radi s loptom. Posebno mi se sviđao stil igre Krešimira Ćosića koji je bio izuzetan tehničar. I tako sam, hvala bogu, počeo lepu karijeru u Bogatiću, odakle sam 1978. godine prešao u Šabac i tamo igrao do 1998. godine.”

Priča o Mijailu Grušanoviću ne može da se napiše a da se ne pomene još jedna košarkaška legenda, Milovan Stepandić. Jednu sezonu su odigrali i zajedno, posle toga Stepandić prelazi u trenerske vode i gde god da je radio Grušanović bi dolazio da sarađuje sa njim. Recept koji je donosio uspeh.

„Ja sam pravio tim prema njemu, na poziciji četiri ili pet tražio sam izvanrednog defanzivca, jer je Mikan mogao da daje koševe za trojicu, ne za dvojicu, ali sam onda morao da ga krijem u odbrani da bih ga sačuvao tih 40 minuta. Bio je izvanredan sportista, to mogu da vam kažu sudije. Tehničke ja ne znam da li je imao jednu ili dve za celu karijeru. Imao je uvek razumevanje kod sudija, tako da sa njim nikakvih problema nije bilo. Kakav je Mikan bio kao igrač? Neponovljiv.

A ta neponovljivost o kojoj Stepi priča je itekako bila vidljiva na košarkaškim parketima devedestih godina. Čovek je u svojim tridesetim dominirao u reketu protiv bilo kojeg centra naspram sebe. A nije da nije bilo kvalitetnih igrača tog perioda. Dva puta je bio proglašavan i za najboljeg igrača lige i to drugi put 1998. godine kada su naši klubovi beležili odlične uspehe u Evropi. MVP sa 36 godina!

Protiv njegove igre nije bilo adekvatne odbrane. Koševi u reketu, šutevi sa poludistance. Rekord karijere mu je 54 postignuta koša Smederevu u okviru Srpske lige i to kada je napunio 40 godina! Mekana ruka, mada on ističe da je to i dar od Boga. Urođenost. Moderno bi se to reklo- visoka košarkaška inteligencija.

A i za tu njegovu ruku postoji anegdota. Naime kada se sada već davne ’92. godine išlo na utakmicu protiv Zvezde, Grušanović je doživeo saobraćajnu nesreću. Desnom rukom je polomio šoferšajbnu i morao je da ide na operacioni sto. Posledica te nesreće je da on desnu ruku ni dan danas ne može potpuno da ispravi. Kako sam kaže tada je namestio polugu i posle toga nije mogao da promaši.

U šabačkoj Ivi je igrao do ’98. godine da bi se posle preselio u Beopetrol pa u Čačak. Partizan i Zvezda su ga tražili svaki prelazni rok, ali on nikada nije zaigrao u dresu naših najvećih klubova i ako je malo falilo da pređe u redove crveno-belih. Do toga nije došlo, kako on to sam kaže zbog politike.

„Prava ponuda je bila da 1999. godine pređem u Zvezdu i bilo je dogovoreno sve, spakovao sam stvari, znači torbe bile pune da dođem na pripreme. Lale Lučić je tada vodio Zvezdu. Ipak, nešto se iskomplikvalo i ostao sam u Čačku. Posle sam čuo da se i politika umešala i da sam morao da ostanem u Čačku.“

U svojoj karijeri je igrao i za Vojvodinu, Lavove 063, Svislajon. Nastupao je i za jedan klub u „inostranstvu“- Ugljevik. I tako sve do svoje 48. godine kada je zavšio karijeru u mestu i gde je proveo svoje najbolje košarkaške dane, u Šapcu.

Za reprezentaciju Jugoslavije nije odigrao nijedan jedini meč, uprkos svom umeću. Kaže i da na neki način to može da razume jer je bio već u tridesetim godinama kada je naša selekcija mogla ponovo da nastupa na najvećim takmičenjima.

Da li za nečim u svojoj karijeri žali i da li bi menjao nešto da može da vrati vreme unazad, sigurno da bi.

„Sad kad prevrnem film, sigurno je da sam mogao mnogo više prvo da zaradim, drugo sada da bolje živim, ali šta je tu je. I da nisu plaćali, ja sam voleo tu košarku i to mi je bila ideja, igrao bih je džabe,  znači prvo sam je voleo pa sam tek onda neku korist gledao, a danas klinci prvo gledaju pare pa da postanu neki igrači, kod mene je to bilo kontra“.

„Najgore sam u finansijskom smislu prošao u gradu u kome sam igrao dve decenije. Od Šapca ništa nisam dobio. Baš ništa. Prvo su mi ostali dužni stan i lokal, da bih prilikom drugog dolaska u klub davao nešto svoje, što posle nisam dobio nazad. Na kraju sam sam sebe upitao šta mi treba da vadim šabačku košarku?! Rešio sam da ubuduće gledam samo da moje dete ide u dobrom pravcu i to je to“

Mijailo Grušanović danas obrađuje porodično imanje od 18 hektara. Zemlja, stoka, svakodnevni radovi. U slobodno vreme pogleda utakmice svog fudbalskog kluba jer mu je i teren tik uz kuću. Otac je dva sina. Nemanja je veterinarski tehničar, a Mladen je krenuo očevim stopama. Gen za košarku svakako ima, a od koga će dobiti bolji košarkaški savet nego od čoveka koji je bio jedan od najboljih centara naše košarke devedesetih godina.

Kao što sam napisao na početku ove priče, putešestvije o Mijailu Grušanoviću se završava tamo gde je i počelo tih davnih sedamdesetih godina. U 48. godini života je rekao da je dosta profesionalnog sporta, mada sam ubeđen da bi on i sada sa kojim kilogramom manje mogao da igra košarku u našoj ligi. Ostao je veran svom kraju, svojim prijateljima i svom imanju.

Tu gde si rođen i gde si odrastao tu se i najbolje osećaš. U selu koje ima oko 3000 stanovnika za Mikana meštani imaju samo reči hvale. A kako i ne bi.

Ostaje žal za prave ljubitelje košarke što Grušanović nije zaigrao u nekom jačem klubu. Što nije dobio priliku i da u evropskim izazovima pokaže svoju klasu. Ostaje žal, ali njegov prijatelj Milovan Stepandić ima drugačije mišljenje

„Mikan je jednu sezonu bio u Beopetrolu i nije njemu bilo loše. Dobri treneri, dobra atmosfera, dobar novac, ali on nije bio zadovoljan, jer Mikan voli da ima i saigrače i trenera oko sebe kojima apsolutno veruje. On je naučio da igra na jedan specifičan način, gde je on bio maksimalno iskorišćen i mislim da on u Beopetrolu nije imao nikakve zamerke, ali nije bio apsolutno srećan i sa te strane možda mi nije žao. Što se tiče karijere, žao mi je. Jer na poziciji četiri i sada (da skine 20 kilograma) davao bi 20 poena.”

Mijailo Grušanović. Dobroćudni majstor košarke iz Klenja koji je dominirao košarkaškim parketima YUBA lige. Iako nema video zapisa sa potezima Mikana kojima je nadmudrivao svoje rivale, neka barem ova priča vrati ljubitelje košarke u period kada smo imali privilegiju da gledamo ovog čoveka kako se, doslovno, igra košarke.

Leave a comment

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top