Novinar sa Novog Zelada, Mark Rizon, napisao je sraman tekst o najboljem teniseru sveta - Novaku Đokoviću.

Poznato je da Rizon nije naklonjen Srbinu. I ranije je u svojim kolumnama bio izuzetno kritički nastrojen prema prvom reketu sveta. Verovali ili ne, čak ga je jednom prilikom uporedio i sa Hilari Klinton. Međutim, u svojoj novoj kolumni je preša sve moguće granice ukusa...

Najpre je počeo da vređa Novakov fizički izgled.

"Sve što ima veze sa Srbinom je pogrešno. Počnimo od frizure... Liči na lutku, kao da je tek došeo iz vojske. Da li je menjao nešto u poslednjih 10 godina? Zatim na red dolazi garderoba. Ponekad pomislite da nadimak 'Nole' znači da nema stila (Nostyle). Uvek izgleda kao dečak koji je krenuo prvi dan u školu", napisao je Rizon.

Rizon je zamerio Đokoviću što nije dovoljno ispoljavao emocije na Australijan openu.

"Kada je savladao Nadala u finalu Australijan opena bio je kao mašina. To jeste bila jedna od najboljih partija bilo kog tenisera u poslednjih deset godina, ali u njemu nije bilo žara. Odavao je hladan utisak i to ne sme da se desi. Posebno ne u Australiji."

U nastavku je malo pohvalio Novakovu igru, ali se zatim složio sa kontroverznim Kirjosom da Srbin nikada neće biti najbolji ikada.

"Kada je jedan novinar pitao Kirjosa da li je bolji teniser on ili Endi Marej, Australijanac je odgovorio da je to svakako Britanac. Na konstataciju tog novinara da ne treba zaboraviti Novaka Kirjos je odgovorio "ko je to"? I baš tako, ako se pitate ko je najbolji ikada i neko vam spomene Đokovića odgovor će biti samo "ko je on"? ", zaključio je Rizon.

 

default

Kad gledate sa ulice, ova betonska ćoškasta zgrada se ni po čemu ne razlikuje od mnogih brutalističkih stambenih blokova po Beogradu.

Nakon što uđete, kapija s uspravnim metalnim rešetkama, nalik zatvorskoj, štiti bela ulazna vrata prvog stana levo.

To je bio dom Vladimira - dede Novaka Đokovića.

Ovde je vodeći teniser sveta živeo kao dete dok je NATO od marta do juna 1999. bombardovao glavni grad Srbije.

Kad bi se zaglušujuće i jednolične sirene za vazdušnu opasnost oglasile, porodice bi se sa komšijama i prijateljima iz obližnjih zgrada stuštile niz stepenice i prošle kroz nekoliko čeličnih vrata da bi stigle do podruma.

Bilo je to formativno doba za Đokovića, danas tenisera sa 15 Grend slem titula i čoveka koji će drugi put u karijeri držati sve četiri najvažnije titule, ako osvoji predstojeći Rolan Garos.

Ipak, tog maja 1999. godine, slavio je 12. rođendan usred krize koja je skoro deset godina razarala Balkan, a Beograd se nalazio u središtu zbivanja. Dvadeset godina kasnije, i dalje su žive tenzije oko toga kako je NATO, u nameri da istera srpske snage sa Kosova, 11 nedelja bombardovao Srbiju, optuživši ih za zverstva počinjena protiv kosovskih Albanaca.

Novak Đoković finansira studiju o uticaju ratnih trauma na detinjstvo

Pao i Madrid: Kako se Novak pretvorio u zid i šta dalje

Da, Novak se vratio!

Više nije bitno šta Novak jede

„Kad su se oglasile sirene, a avioni počeli da bruje, nikad niste znali gde će da padnu bombe", kaže Đorđo Milenić, stariji čovek koji je bio prijatelj sa Đokovićevim dedom i koji živi u susednoj zgradi.

„Bombardovali su šta su hteli. 'Kolateralna šteta', govorili su. Bombardovali su mostove, bolnice, stradale su i trudnice."

Izdaje ga glas. „Teško je bilo, teško."

Nalazimo se na Banjici - stambenoj četvrti oko sedam kilometara od centra Beograda, koju meštani opisuju kao „prosečno predgrađe" - ovde žive radničke porodice u prosečnim stanovima visokogradnje.

Đokovićev deda Vlada, kako su ga zvali najbliži, živeo je u trosobnom stanu sve do smrti 2012. godine.

Sada u stanu ne živi niko. U vlasništvu je jedne od Đokovićevih tetaka - bar prema tvrdnjama komšija. Misle da živi u Švajcarskoj.

Ipak, taj stan će zauvek ostati neodvojivo vezan za priču o tome kako se posle skromnih početaka Đoković izdigao i postao jedan od najvećih tenisera svih vremena.

Đoković je živeo tu sa dedom udovcem, zato što su njegovi roditelji, otac Srđan i majka Dijana, najveći deo vremena provodili van Beograda, radeći marljivo kako bi zbrinuli tri sina - najstarijeg Novaka i njegova dva mlađa brata Marka i Đorđa.

To je značilo da su veći deo godine provodili na Kopaoniku, zimskom centru blizu Kosova, na više od četiri sata vožnje od Beograda.

Danju su davali časove skijanja, noću služili picu u njihovom restoranu. Srđan i Dijana su neumorno radili da bi sastavili kraj s krajem, istovremeno finansirajući Novakovu perspektivnu tenisku karijeru.

Ne želeći da prekidaju deci školovanje, braću Đoković su smestili kod deda Vlade.

„Praktično smo boravili u podrumu. Svako ko je želeo da dođe, bilo je mesta za njega, nije bilo ograničenja", izjavio je Novak u američkom televizijskom dokumentarcu za CBS 2011. godine.

„Budili smo se svake noći u dva ili tri sata čitava dva i po meseca zbog bombardovanja", rekao je on govoreći o tih 78 dana 1999. godine.

„Na neki način ta iskustva su me pretvorila u šampiona, načinila su nas tvrđim, željnijim uspeha."

Mnogi ljudi sa Banjice znaju porodicu Đoković. Neki su sa njima delili podrum u kom su našli sklonište.

Milica Milivojević je 31-godišnjakinja, koja živi na nekom od gornjih spratova Đokovićeve stare zgrade.

Ona kaže da je u skloništu bilo „od 20 do 30" ljudi, prisetivši se da se osećalo na vlagu.

„Čuli smo bombe, ali ne dok smo bili u skloništu", kaže ona.

„Napolju smo čuli bombe kako padaju na Avalu. U podrumu su se okupljali prijatelji, naročito mlađi ljudi. Igrali smo društvene igre - Monopol ili Riziko - a neki stariji su pili alkohol ili uzimali drogu."

„Svašta se radilo", smeje se ona.

Naravno, ništa ne ukazuje na to da je Đoković, čudo od deteta koje se već pojavljivalo na državnoj televiziji, objavivši da mu je san da osvoji Vimbldon, učestvovao u žešćim adolescentskim aktivnostima.

Bio je suviše zauzet - sledeći san da postane svetski broj jedan.

Bogdan Obradović je doživeo svašta u životu kojim dominiraju tenis i politika.

Bio je mlada nada juniorskog tenisa, ali je sa 18 godina prešao u trenerske vode. Obradoviću se potom obratio Đokovićev otac Srđan sa molbom da trenira njegovog desetogodišnjeg dečaka.

Kasnije je Obradović postao kapiten srpskog tima u Dejvis kupu - dovevši zemlju do jednog od najvećih sportskih trijumfa, kada je tim sa Đokovićem osvojio trofej 2010. godine.

Danas, sa 52 godine, on je poslanik srpskog parlamenta.

„Novakov otac i ja smo imali neke zajedničke prijatelje i oni su mu rekli da sam dobar trener i da bih mogao da mu pomognem", kaže on.

„Uradili smo jedan trening i bio sam potpuno šokiran. Bio je potpuno pripremljen. Zagrevao se, imao je flašu vode, bananu, peškir, sve. Nikad nisam video tako nešto kod tako mladog deteta."

Obradović je znao da je on igrač - u to vreme „težak oko 25 kila" - kojem je suđeno da se nađe na vrhu.

Tokom bombardovanja, kaže on, radili su zajedno „svaki dan", tražeći po Beogradu terene koje nisu morali da plaćaju.

„Tada su ljudi već znali za Novaka i on je već bio popularan, tako da su mu mnogo pomogli. Trenirali smo u raznim klubovima", kaže on. „Bila je to improvizacija, ali tako smo to radili."

„Znate li za seriju Mućke? Mi je obožavamo ovde. I to je zapravo naš mentalitet. Sve radimo kroz zabavu. I uvek mislimo, kao Del Boj, da će se sreća jednom preokrenuti u našu korist."

„Bili smo u strašnoj situaciji tokom bombardovanja. Čujete zvuk i vidite na vestima da su ljudi poginuli i da je sve srušeno. Ali ne možete ništa da uradite, a mi smo našli način kako da se zabavimo."

„Bio sam sve vreme sa Novakom, vežbali smo zajedno i svaki dan nam je izgledao normalno. On je bio usredsređen, ali se i mnogo zabavljao u to vreme. Mnogo se smejao."

Đoković je često trenirao u teniskom klubu Partizan, ogranku sportskog društva koje uključuje i fudbalskog velikana sa 27. titula šampiona Srbije, kao i uspešne košarkaške i vaterpolo ogranke.

Dušan Grujić je predsednik Partizana 22 godine i kaže da je to klub koji Đoković „drži u svom srcu".

„Kad negde provedete 11 godina , kao što je on proveo ovde, ne znam kako to drugačije reći, nego da mu je teniski klub Partizan u srcu", dodaje on.

„Novak je prve korake napravio na Kopaoniku, ali to je bilo kratko. Kad je imao šest godina, došao je u Partizan. Dali smo mu sve što smo mogli i sve što je želeo."

Fotografije njihovog najvećeg sina, zajedno sa drugim polaznicima uključujući šampionku Rolan Garosa 2008. godine Anu Ivanović, krase zidove skromnog sedišta kluba.

Sedam veličanstvenih - Đokovićev rekord u Australiji

Đoković, suvlaki i suze - pet stvari koje su obeležile Australijan Open

Novakovih sedam - trofeji iz Melburna u fotografijama

Na jednoj Novak, dečačkog izgleda, nosi kapu i šal sa grbom Partizana, zajedno sa prijateljicom iz detinjstva Anom Ivanović. Inače, Đokovićev komšija Đorđo Milenić kaže da je stalno govorio deda Vladi da „oženi Novaka i Anu".

Na drugoj je Đoković sa 16 godine, u klupskom crno-belom dresu, dok se koncentriše da odigra dvoručni bekhend - udarac koji je od tada i te kako usavršio.

Kad smo stigli u prostorije kluba u toku je bilo godišnje krečenje. Stolice i stolovi su nagurani na sredinu prostorije, a prozori prekriveni najlonom.

Dragan Gavrilović - jedan od članova zadužen za održavanje 75-godišnjeg kluba - vrlo rado odlaže alat da bi pričao o tenisu.

Vadeći cigaretu prstima punim tragova bele farbe, on kaže: „Dok je Novak još bio mali, tu negde od 12. do 15. godine, dolazio je ovamo da igra, a ljudi iz svih delova grada su dolazili da ga gledaju."

„Oni su znali - i mi smo znali - da su mu suđene velike stvari. Svi su želeli da ga vide. Želeli su da vide istoriju u začetku."

A na Banjici, iza njegove stare stambene zgrade, živopisni mural prikazuje Đokovića u sredini, dok mu je s jedne strane deda kog je toliko voleo, a sa druge trenerka iz detinjstva Jelena Genčić.

Meštani prolazi ni ne obraćajući pažnju. Neki možda i ne znaju da je Đoković živeo ovde, ali njih nema mnogo.

Žena koja ispred jednog stana sa baštom mete lišće i prašinu, zastaje da popriča sa nama. „Da, i treba da pišete o Novaku, i treba", kaže ona.

„On kao da je pao s neba. On kao da nije čovek, a opet je tako skroman, normalan tip."

Ona ovde živi 40 godina. Pokazuje na betonski fudbalski teren iza nas, gde nekoliko pasa lutalica spava na suncu.

„Tu je obično igrao fudbal. Kad je imao vremena, naravno, pošto je mnogo trenirao."

„A onda je postao slavan, ali bi i dalje dolazio kad god je mogao, bilo na jedan dan ili pet minuta."

Ne želi da kaže kako se zove i nestaje u bašti, rekavši da ne želi više da govori. Međutim, vraća se za nekoliko minuta, očigledno nesposobna da se zaustavi u iskazivanju ponosa i ljubavi prema Đokoviću.

Ona je jedna od mnogih koja je noći provodila u podrumskom skloništu tokom bombardovanja. Kad se pomene ova tema, ponovo se povlači.

„Nemojmo o tome", kaže ona. „Nije lepo govoriti o komšijama u jedno tako nezgodno vreme."

Ali ipak dodaje: „Dok smo bili tamo, govorila sam mladima da beže, da napuste zemlju. U to vreme smo mislili da neće bombardovati civile... Ali jesu."

Bombe su u ranim satima 30. aprila 1999. godine dvaput u roku od 15 minuta pogodile zgradu Ministarstva odbrane. Ona još nije renovirana.

NATO je vazdušne napade na Srbiju počeo 24. marta 1999. godine.

Optužen za etničko čišćenje na Kosovu, režim Slobodana Miloševića napadnut je kako bi ga naterali da povuče trupe i dozvoli međunarodnim mirotvorcima da uđu na KiM, nakon neuspeha svih diplomatskih pokušaja.

Bombardovanje se okončalo 10. juna 1999. godine, kad su jugoslovenske trupe počele da se povlače sa Kosova.

NATO je tvrdio da je intervencija neophodna kako bi se „zaustavila aktuelna humanitarna katastrofa", ali veliki broj napada bio je „nezakonit", prema tvrdnjama Hjuman rajts voča - nezavisne organizacije koja istražuje kršenja prava širom sveta.

Ova rana je u Srbiji još uvek veoma živa, a ogorčenje prema NATO alijansi - i zemljama koje ga čine - prevladava na ulicama Beograda.

„Pokušavamo da budemo 'deo Evrope'. Kako to, kad smo mi već sad deo Evrope? Kako misle da nas kao prihvate, kad smo mi odavno Evropljani?", kaže Đorđo Milenić, Đokovićev stari komšija.

„Bombardovali su nas, a sada kažu da smo prijatelji. To su sve organizovali Amerika i Velika Britanija."

A naročito je Kosovo glavna tema. Politička poruka ispred Teniskog kluba Partizan - što je samo jedan od mnogih takvih grafita ispisanih po Beogradu - glasi: 'Kosovo je sveta srpska zemlja.'

Mnogi smatraju da su 'zapadni' mediji opsednuti slikanjem negativnog stereotipa zemlje kao agresivne, neprijatne ili neprijateljske. To je još jedna stalna tema svih razgovora po gradu.

A ipak bi mnogi da se radije pođe dalje.

„Ljudi misle da smo mi loši", kaže Đorđe Mitić, 37-godišnji taksista. „Ali ne dolaze da se u to uvere sami. Ako gledate samo vesti, imate potpuno drugačiju sliku."

On priča šta mu se desilo prethodne noći.

„Pokupio sam neke Skandinavce na aerodromu, došli su poslom. Rekli su da su uplašeni."

„Pitao sam ih: 'Zašto ste uplašeni?' Odgovorili su: 'Zato što ste imali rat ovde'."

„Rekao sam im da smo mi otvoreni i prijateljski nastrojeni ljudi."

Saša Ozmo, novinar Sport kluba, opisuje Đokovića kao „nacionalnog heroja" koji savršeno razume odgovornost koju ima predstavljajući imidž srpskog naroda širom sveta.

„Međutim, on ne samo da je ambasador prema spolja, već je ambasador i prema iznutra", kaže on.

„Na primer, postoji ogroman rivalitet sa Hrvatskom - bio je rat i sve je još uvek sveže - ali Novak uvek otvoreno kaže u javnosti da navija za hrvatsku fudbalsku reprezentaciju."

„To se ne sviđa mnogima ovde, ali on pokušava da promeni perspektivu. Veoma je dobar u tome."

Nedavno se Đoković našao na vrhu ankete nacionalnog dnevnog lista koja je pitala mlade ljude u Srbiji na koga se najviše ugledaju.

„On je ogroman uzor. Imali smo neke stvarno velike sportiste koji su nadahnuli čitave generacije, ali nisu to činili na način na koji to Novak čini", dodaje Ozmo.

„Na primer, imamo košarkaša po imenu Vlade Divac koji je ogroman globalni ambasador i igrao je u NBA tokom bombardovanja."

„Ali Novakov domet je mnogo širi - on je heroj za sve vrste ljudi u Srbiji. Njegova ličnost je takva da svi mogu da se identifikuju sa njim."

„Tenis je treći sport u zemlji, posle fudbala i košarke - ali Novak je najpopularniji."

default

Astrolog Bosiljka Veselinović, koja je uspešno predvidela mnoge događaje, kaže da će Srbija biti jedno od najpoželjnijih mesta za život i da će za šet i po godina na čelu naše države biti Novak Đoković.

- Srbija će biti jedna od top zemalja za život - predviđa Veselinović i dodaje da će predsednik naše zemlje biti Novak Đoković, ali kada završi tenisku karijeru. 

- Radila sam njegov horoskop. Njegov podzank u jarcu opredeljuje tu njegovu želju da jednog dana postane predsednik, da nešto dobro uradi za Srbiju. Kada bude osnovao stranku, to će biti najkavlitenija stranka mladih, perspektivnih, obrazovanih ljudi i tu je preokret Srbije. Njemu je prvo polje u vodoliji, on je reformisata , on ne dolazi da vlada - kaže Veselinović.

Ona je gostujući u emisji "Pravac" ocenila da Novak Đoković Srbiji donosi apsolutni preokret za nekih šest i po godina. 

Govoreći o astrološkoj prognozi za 2019. Veselinović je navela da u 2019. godini neće biti rata.

- Neće biti rata, nema potrebe da se ljudi plaše. Isto tako neće biti ni progona Srba na KiM, a to je ono čega se Srbi najviše plaše. Moguće je da bude određenih uznemiravanja, prvokacija, nešto što je sastavni deo vlade Kosova - dodala je Veselinović. 

Kako je istakao Srbija je jarac, a Kosovo je škorpija i to podrzumeva stalne pretnje i uznemiravanje.

 - Ljudi, ipak, mogu da budu bezbrižni i mirni. Rata biti neće, ni jedna velika sila se neće umešati u odnose Srba i predstvanika Kosova tako da mogu biti opušteni, mada je sigurno da situacija nije prijatna - istakla je naša sagovornica.

Prema njenim rečima, Srbija je u znaku jarca, a planeta Saturn je vladar naše zemlje, što ukazuje da je pred našom zemljom jako težak period. 

 - Počeo je još prošle godine i trajaće još godinu i po do dve. Biće ozbiljnih problema u pogledu politike i spoljne i unutrašnje - najavljuje Veselinović.   

default

Posle osvajanja “Laureus" nagrade za najboljeg sportistu na svetu, Novak Đoković je veoma emotivno, u intervjuu za "Hamburger Morgen Post", govorio o svojoj ulozi oca, o tome da je uzor (ne samo) za svoju decu, ali i kako se njegovi klinci nose sa tatinim poslom i popularnošću, preneo je Blicsport.

"Biti roditelj je najbolja stvar u mom životu. Najveći blagoslov i najveći izazov", rekao je Đoković.

Kaže da želi da bude uzor svojoj deci - Stefanu (4) i Tari (1) - čak i kad je na teniskom terenu.

"Ponekad nisam ponosan na svoje ponašanje na terenu",  priznao je Novak da to nije uvek lako.

Njegov sin, otkriva Đoković, još ne razume najbolje njegovu profesiju i ne zna da mu je tata jedan od najboljih tenisera svih vremena i apsolutna svetska zvezda.

"Igrao sam fudbal sa njim na ulici i ljudi su prilazili i tražili da se fotografišemo", prepričava Đoković jednu anegdotu i nastavlja:

"Naravno da sam ispunio tu želju, a onda me je sin pitao: Tata, poznaješ te ljude? Zašto ti prilaze?”

Na trenutak je, kako kaže, ostao bez reči.

"Nisam znao šta da mu odgovorim. Onda sam rekao: Ponekad igram tenis i ponekad sam na TV-u”.

Balansiranje između uloge oca i života profesionalnog sportiste nije lako i ponekad je veoma bolno.

"Stefan me ponekad pita: Tata, zašto si na teniskom terenu, a ne sa mnom? To boli", otvoreno priznaje.

"Pokušavam da budem najbolji otac. Trudim se da budem i najbolji teniser i najbolji roditelj u isto vreme. Dajem zaista sve od sebe", rekao je Novak Đoković.

default

Dušan Duda Ivković je bogat čovek. Ne, ne mislimo na finansijsko bogatstvo, niti je želja da se bavimo brojevima na bankovnom računu. Blago Dušana Ivkovića je život koji ima. Jedan od najvećih košarkaških umova svih vremena može bez problema da kaže da je u svom veku postigao sve. Na privatnom i sportskom planu.

Zato je uvek lepo pročitati šta legendarni Duda ima da kaže. Da se priseti nekih prošlih događaja, da novim generacijama pokaže kako se nekada odrastalo, živelo, kako je izgledala svakodnevnica jednog dečaka sa Crvenog krsta, ali i kako su se krojili najveći košarkaški uspesi... Dušan Ivković je čovek prepun različitih anegdota, a u opširnom intervjuu za portal 011info otvorio je lični album i počeo da se priseća dešavanja iz najranije mladosti, pa sve do danas... 

Kompletan intervju Dušana Ivkovića možete pročitati na sajtu 011info, a mi smo za vas izdvojili nekoliko najzanimljivijih citata...

"Svakako, veliki uticaj su imali Crveni Krst i Radnički, čije mi je igralište bilo preko puta kuće u kojoj sam živeo. Beograd je bio skroz drugačiji u to vreme. Beograd mog odrastanja je bio jedan mali grad. Mi smo bili vezani za Crveni Krst. Retko kada bi neko odlazio sa Krsta. Tada smo imali svoje poljanče koje nam je svima ostalo u srcu do danas. Verujem da moj brat, koji je umro jako mlad pre 23 godine, kada bi se danas pojavio na Crvenom Krstu, ne bi ga prepoznao. Mi smo znali svako dvorište, svaku kuću. U tim malim kućama i malim dvorištima, život je bio jednostavan. Nosile su se kape kamilavke. Niste na ulici mogli da vidite nijedan čitav oluk jer su svi udarali u njih da se pokažu. Sećam se, kao najmlađi u šestočlanoj porodici, ja sam uvek imao neki zadatak. Od nošenja uglja za potpalu, pretakanja kupusa, kupovine hleba, do ovoga i onoga", kaže Ivk​ović na početku razgovora za portal 011info.

Šta se promenilo danas u odnosu na ta vremena?

"Sećam se kada me je Lula, supruga Bate Živojinovića, sa kojima smo bili jako dobri, zvala da dođem na godišnjicu u našu crkvu. Nakon toga je trebalo da idemo u “Mladoženju”, a ja sam razmišljao kuda da prođem. Da li Golubačkom i Dravskom ulicom. Krenuo sam Dravskom i sve je bilo puno parkiranih automobila, tako da je moglo da se prođe samo sredinom ulice. Nijedna kuća iz mog detinjstva nije ostala, svuda su velike zgrade. Mnogi su ljudi rešili svoju egzistenciju dobijajući za te placeve neka određena sredstva i to jeste pozitivno. Ipak, u vreme našeg odrastanja, sve je bilo satkano od tih malih kuća u kojima su dominirali vrtovi puni cveća".

U to vreme Crveni Krst je bio dom mnogim ljudima koji će kasnije postati deo društvene, sportske i kulturne elite.

"Ne sme se zaboraviti da je tadašnji Crveni Krst dao veliki broj umetnika – slikara i glumaca, vrhunske naučnike i bilo je za ponos živeti u takvom Beogradu. Ono što je recimo Gaga Nikolić često znao da govori je: “Mi smo na Crvenom Krstu imali sve”. Inače, on je moj drugar iz klupe iz osnovne škole i bili smo jako dobri. Nažalost, njegov i moj posao su nas, nakon završetka fakulteta, razdvojili pa se nismo toliko često viđali. Imali smo prestižno pozorište – Beogradsko dramsko. I veliki reditelji, poput Bate Putnika su znali da, nas sportiste, pozovu na generalne probe kako bi glumcima napravili ambijent kakav treba da bude pred premijeru. Imali smo crkvu Pokrov presvete Bogorodice u kojoj sam kršten i gde smo odlazili na Vrbicu. Inače, uopšte nije tačno da je u vreme komunizma bilo zabranjeno da se slavi slava i da se ide u crkvu", priča Ivković i nastavlja: 

"Jednostavno, oni koji su to radili nisu bili podobni. Tako je verovatno u svim sistemima. Postoje podobni i nepodobni. Takođe, imali smo i bioskop Avala gde smo gledali prve vestern filmove koji su dolazili tada i taj američki uticaj je bio ogroman u mom najranijem detinjstvu. Ne samo kroz pakete i sledovanja, jaja u prahu, sireva i sve ostalo, već i kroz filmove. Od Prohujalo sa vihorom, do Gregori Peka i Džon Vejna koje smo gledali bez daha. Tada smo, kao klinci, pravili i “falšiće” – iglicom smo bušili papir i pravili “karte” kako bi se provukli da gledamo film. Iskreno, verujem da su nas oni koji su bili na vratima i cepali te karte, odmah provaljivali, ali su nas decu ipak puštali na projekcije znajući koliko nam to znači. Imali smo i Radnički koji je bio klub sjanog imidža. Recimo 1973. od 12 klubova koje je imao, u pet je bio prvak države. Od toga ženski rukometni klub je trostruki prvak Evrope i države, muška košarka prvak države, uspehe boksera, rvača, šahista, da i ne pominjem. To je bio naš svet, naš Krst".

U to vreme se dogodilo i da je jedna nevina dečija igra mogla da se završi fatalno po vas?

"To je bio moj prvi nestašluk. Imao sam nekih šest godina tada. Pođemo mi kao klinci pešice na Dunavac da se kupamo. Poneli smo neku loptu, a u to vreme loptu nije imao baš svako. I tamo počne da mi vodena struja nosi loptu sve dalje i dalje. Ja da je dohvatim, krenem ka njoj i počnem da upadam u mulj sve dublje i dublje, tako da sam počeo da se davim. Nekako uspem da malo odskočim iznad vode, a ovi moji kompanjoni Jovanovići, Vlasta, Mita i Coba, prva dvojica su bili mlađi od mene, a ovaj treći stariji, crkavaju od smeha, uopšte ne shvatajući da se davim. Na svu sreću, naiđe jedan momak, tada student na DIF-u, izvadi me iz reke i ispumpa vodu iz mene. Posle sam stalno, sav ponosan, pričao kako me je spasao “jedan DIF-ovac”. Tada je biti DIF-ovac bilo oličenje junaštva, sportiste, dobro građenog čoveka, pa sam se osećao počastvovanim što me je jedan od njih izbavio".

Poznato je da je Dušan Ivković Partizanu doneo prvi evropski trofej i to na početku svoje karijere u seniorskoj košarci...

"To je bila neka kruna mog trenerskog poziva. Neko će reći: “Tada si radio najbolje”. Ali, mislim da za uspeh u radu i trenerskom poslu, broj trofeja nije osnovno merilo. Trofeji i trenuci slave kratko traju. Uvek volim da citiram jednog američkog trenera sa koledža. Kada mu je rečeno da je te godine radio najbolje, odgovorio je: “Ne. Ja sam uvek radio najbolje što mogu, prenosio svoje znanje i trudio se da igrači budu što bolji. Ali, ove godine sam imao daleko najbolju generaciju igrača”. U mojoj prvoj sezoni, imao sam srećnu okolnost da su mi tadašnja dva najbolja svetska igrača, Dalipagić i Kićanović, davali veliku podršku. Međutim, odlaskom Dalipagića u vojsku, dogodila se ogromna smena generacija u Partizanu. Te smene generacija treba raditi planski. Ali srećna okolnost je bila to da je tu bio Dragan Kićanović koji je okupio mlađe igrače. Da ne pominjem posle igrače koji su bili tada Farčića, Zečevića, Latifića i ostale. Pojavili su se mladi igrači kao što su Marić, Petrović, Kerkez, Todorić, Pešić, a imali su tu kapitena Kiću koji je to dobro i kvalitetno radio".

U dahu je nastavio...

"Sa moje strane, mi osvajamo trostruku titulu. U to vreme me je Kićanović molio da mu budem kum, ali sam mu rekao da sam mu ja trener i da je bolje da odabere nekoga od svojih saigrača. Međutim, taj rivalitet između Kićanovića i Dalipagića, ako je uopšte postojao, pomogao im je da izrastu i budu najbolji igrači. Ja tada nisam imao dovoljno iskustva. Kompletna uprava Partizana bila je podeljena na Prajince i Kićince, a moje prisustvo sa nedovoljno iskustva nije moglo da osujeti te podele. Umesto da smo ih sastavili kada se ovaj vratio iz vojske, a mogli su da igraju još jednu sezonu zajedno, sigruno da bi Partizan bio prvak Evrope tada. Ali je Kića odlučio da ide u vojsku da pokaže da li će taj isti tim da bude sa Prajom u stanju da napravi isti rezultat. Praja je na samom početku, nažalost, imao povredu. Često sam im govorio – Vi ste najbolji, ali ste u nekoj zavisti gori od Silvane Armenulić i Lepe Lukić".

Ipak, tada nije mogao da napravi veliki rez...

"Nisam imao dovoljno autoriteta tada da im kažem – Bićemo prvaci Evrope sigurno, dajte da sastavimo tim. Sada, sa ovim iskustvom bih to mogao da rešim, ali je u to vreme to bilo mnogo teško. S druge strane, ako pravimo komparaciju između tadašnjih naših igrača i ostalih profesionalnih igrača. Na primer, Bil Bredli, gradonačelnih Njujorka i član Njujork Niksa, protiv koga sam igrao na nekim turnejama sa reprezentacijom Univerziteta Beograd, imao je priliku da po milanski košarkaški klub Simental šalje privatni avion kako bi igrali utakmicu. Mi nismo imali takva sredstva, a postizali smo velike uspehe".

U vremenu pred raspad velike Jugoslavije vodio je, po mišljenju mnogih, najmoćniju reprezentaciju Jugoslavije ikada sastavljenu...

"Da sam ostao u zemlji i, posle Partizana, recimo, bio trener Zvezde, nikada ne bih postao trener reprezentacije. To je onaj sindrom, da bi nešto uspeo, moraš prvo da se pomeriš, pa da se vratiš. I tada, uz pomoć hrvatskog saveza postajem trener reprezentacije. To je bila, čini mi se 1987. godina, a mi od, negde 1978. nismo osvojili zlato. Nažalost, ta čuvena generacija “zlatnih dečaka” je 1983. doživela kompletan debakl. Ja postajem selektor i startujem 1987. Univerzijadu u Zagrebu. Dolazimo do situacije kako napraviti tim, gde je selektor imao zahvalnu ulogu da može da bira i da napravi tim gledajući da to bude tim sa perspektivom i da ne bude sastavljen samo od najboljih igrača, već da tu bude jedna hemija u kojoj će grupa dati najviše".

Seća se koliko je Jugoslavija bila nepoželjan rival u to vreme, a onda je otkrio i neke zanimljive anegdote.

"Već 86-87. naša reprezentacija je bila omražena u gotovo svakoj dvorani u Evropi. Publika nam je zviždala, bilo je isceniranih situacija, izmišljenih incidenata, a tu je i ona čuvena utakmica sa Rusima gde smo primili 10 poena za jedan minut. Tada, nemajući para, išli smo na neku novogodišnju turneju i u dvorani Bersi (Pariz) igrači su na teren, koji je bio u mraku, izlazili kroz neki neki obruč koji je bio u plamenu. To je delovalo impresivno. Međutim, sve se orilo od zvižduka. Pitao sam se kako je moguće da tako mladi igrači, od Dražena Petrovića, preko Kukoča, Rađe, Divca, Paspalja, tako loše budu primljeni. Moj prvi rez je bio da iz reprezentacije odstranim Acu Petrovića i Grbovića. Sastanak u Zagrebu, hotel Palace, stručni savet, predsednik Mirko Novosel me pita: “Zašto izostavljate prvo krilo Evrope, a Petrović će doneti mir u timu. Kako će reagovati Dražen Petrović na sve?”. Rekao sam samo da se ne slažem sa njim i da je to moj izbor. Prolazi dva dana, oni ne objavljuju spisak igrača. Ja zovem i kažem, ako nećete da objavite spisak tražite drugog trenera. Objavili su spisak i Dražen nije odreagovao niti bilo ko drugi. I tako je ta reprezentacija formirana".

U godinama kada mnogi često i predugo razmišljaju o tome da li žele da igraju za svoju nacionalnu selekciju, Dušan Ivković je tokom svoje karijere imao drugih nedoumica...

"Imao sam tu sreću da sam trenirao i zlatne dečake i ove koji su praktično ambasadori naše košarke koji su otvorili granicu prema NBA, pa sve do Bogdanovića, Marjanovića, Bjelice. Bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa tim igračima. Kada trenirate vanserijske talente, to uopšte nije lako. Neko će pomisliti dovoljno je da im bacite loptu i oni će igrati. To uopšte nije tako. Ja sam na pripremama za Olimpijadu 1988. godine držao reprezentaciju čitavih pet i po meseci i šteta što ta generacija nije imala prilike da igra protiv prvog Dream Tima 1992. Da bi se tim talentima čovek nametnuo, mora kroz određeni rad i period, da unapredi njihovu igru i da se oni fokusiraju znajući da će biti bolji. Dražen Petrović, koji je tada je igrao u Real Madridu, je govorio: “Ja sam siguran da mene cele sezone ove pripreme igre reprezentacije drže.” Nakon što je otišao u NBA promenile su se neke vizije, ali dobro. Tada je hteo poseban tretman kao Divac koji sa Lejkersima igra finale sa Detroitom do juna, pa da i njemu bude omogućeno da se tada priključi reprezentaciji".

Međutim kroz rad i odnose moraš da tražiš od igrača da daju najviše što je moguće...

"Teško je bilo, na primer, naterati dalmatinca da trenira prepodne. Oni su svi “fjakasti” tada. Raditi sa reprezentacijom nije samo napraviti 5 na 5. Moraš kao lider da se izdigneš iznad novinskih napisa, mogućih tenzija i problema da bi održao hemiju među igračima. Uvek treba da im ponudiš nešto, da budeš primer svojim ponašanjem, primer koji će pratiti. U ta vremena bili smo izuzetan tim, neposredno pred raspad zemlje niko nikoga nije imenovao sa “Hej ti, Crnogorac, Makedonac, Slovenac, Srbine...” To je postignuto dugim nizom godina, dobrom selekcijom. Ljudi su shvatili da će kroz reprezentaciju steći žicu internacionalnog iskustva, znanja i svega ostaloga i da će kroz sve to postati mnogo bolji. Plus, tada nije postojao ni play off ni Evroliga sa toliko utakmica. Prvenstva su trajala vrlo kratko tako da sam imao priliku da igrače dugo vremena držim na okupu".

Što je najvažnije, niko nije ni pomišljao da odbije poziv svoje zemlje.

"Nisu igrači bili tada ni toliko opterećeni, pa jedan hoće, a drugi neće da igra. Budite sigurni da svaki od tih igrača ako ne igra za reprezentaciju, to često nije njegova želja. Ali on ne sme da kaže da mu je, najčešće, trener rekao da to nije dobro za njega, da će izgubiti svežinu, rizikuje da se povredi. Onda se pitaju menadžeri pa tek onda dolazi odluka igrača da igra ili da ne igra".

Poznata je izjava Andreja Vatutina, predsednik CSKA, da “do dolaska gospodina Ivkovića, ruska košarka je bila u jaruzi. Posle tog dolaska mi smo krenuli ka vrhu”.

"Već 2007. Rusija biva prvak Evrope, sa Holdenom koga sam ja doveo, a CSKA je i dan danas u samom vrhu. U samom sistemu to se rešava na određene načine, pronalaze se sponzori koji imaju zadatak da sponzorišu u interesu Rusije i ruskog sporta. Željkov i moj rad je doveo do toga da reprezentacija Grčke 2005. bila u finalu, a da su u njoj igrala osmorica igrača koje smo nas dvojica trenirali. Naš rad tog perioda je unapredio košarku u Grčkoj".

I danas se prepričavaju detalji iz 2012. godine, kada je Olimpijakos uzeo evropsku krunu pod vođstvom Dude Ivkovića, uprkos brojnim problemima u timu...

"To su neke draži sporta. Uvek se boriš i razmišljaš da možeš nešto da uradiš. Objektivno, nikada gori tim nisam trenirao nego što je bio Olimpijakos do januara te godine. Smatram da je potrebno minimum dve godine da bi se ostvarila veza sa igračima, da ne moram igraču ni da kažem šta želim, već je dovoljno da ga pogledam i on zna šta ja hoću. Imao sam tada prespore centre, Spanulisa koji je previše držao loptu; budžet je skresan sa 35, na 6,7 miliona za igrače, gde je Spanulis sam imao 2,4 miliona, a za ostalo je trebalo potpisati sa 15 igrača", kaže legendarni trenerski as za 011info i nastavlja:

"I odlučujem da uzmem Lova koga je Partizan otpustio i još jednog centra i postajemo potpuno drugi tim koji je izvanredno branio pikenrol. Dobrom igrom stižemo do polufinala gde dobijamo Barselonu potpuno zasluženo, ali u nas finalu čeka CSKA koji je bio najdominantniji tim. Verovatno, da smo igrali 100 utakmica sa njima, teško da bi dobili ijednu. Prvo poluvreme gubimo ubedljivo. Ja napravim haos u svlačionici, svašta kažem Spanulisu, ne bi li ih razbudio. Posle minus 19 trgoše se klinci. Pukla je energija iz publike i prešla na teren. Evo sada se naježim kada se setim. To je nešto što treba doživeti na terenu. Ta transformacija tima koja se dogodila u šest meseci bila je potpuno neverovatna i nešto što se zaista retko može videti".

Radnički s Crvenog krsta je nedavno proslavio 99 godina postojanja, ali ga nagomilani problemi (pre)dugo lome. Ivković je pristao da bude predsednik kluba, iako prvobitno nije to želeo...

"U trenutku kada su me pozvali, nisam hteo da budem predsednik, iako sam kroz istoriju imao funkcije i u društvu i u košarkaškom klubu. Tada su mi rekli, “Stavili su nam šapu na lokaciju, moramo da se spasavamo”. To se ispostavilo tačnim. Odjedanput se izgubilo ono što je Radnički, dobijajući tu Sokolanu i pravo doživotnog korišćenja imao. Onda sam odlučio da pomognem i da se borimo za Radnički koliko možemo. S druge strane, uspeli smo da prikupimo nešto novca za proslavu stogodišnjice Radničkog. Kada se pojavilo malo para, neko je imao ideju da pravi vatromet, što je po meni bilo nečuveno. Ne može se praviti vatromet na proslavi, a koliko juče nije bilo ni struje ni vode. Mora se biti malo skromniji. U startu sam odbio da budem predsednik Organizacionog odbora. Ipak, tražio sam da mi podnesu izveštaj o svakoj ponudi i svakom dinaru gde je otišao".

Za kraj ističe:

"Novac koji smo dobili, dogovorili smo se da ne trošimo ni na šta drugo nego isključivo u svrhu priprema stogodišnjice proslave. Da se razumemo, ja volim Partizan i pratim šta se tu dešava, ali sam ostao veran Radničkom i Crvenom Krstu. Radnički nam je mnogo dao i nadam se da smo mi uspeli da mu nekako uzvratimo".

Iako se povukao još 2000. godine, nekada uspešni teniski arbitar Patrik Flodrop, često oduševi novinare nekim anegdotama koje je doživeo tokom sudijske karijere. 

Najbolji svetski teniser, ipak, nije imao priliku da mu Flodrop sudi dok je bio "aktivan". I pored toga, Francuz ima samo reči hvale za Noleta, a u Parizu je ispričao i zanimljivu anegdotu o srpskom asu.

- Novak Đoković je sjajan, on je najbolji momak na Turu, bez dileme. Ta vrsta igrača, koja po kišnom danu, zaustavi auto koji ga vozi do hotela. Desilo se tako da je video redara koji čekira karte na kapijama Rolan Garosa, kako stoji po kiši na ulicama Pariza. Zaustavio je vozilo i rekao vozaču da ga odveze do metro stanice - ispričao je Flodrop.

Proslavljeni Amerikanac Džon Mekinro nije baš bio dobrica kao srpski teniser. 

- Mekinro je stara varalica. Čak i kada bi svi na stadionu videli da je loptica bila u autu, on je tvrdio da je bila dobra. Bio sam dobar sa njegovim roditeljima, sudio sam mu 17 puta. Jednom su me sreli i onako u šali rekli Džonu: "Prestani da se ponašaš tako, poštuj Patrika makar malo". 

Prisetio se bivši sudija i meča Bjorna Borga iz 1978. godine.

- Borg je tada u prvom kolu igrao protiv jednog Senegalca. Vodio je 6:0, 6:0, 4:0 i onda sam dosudio poen za protivnika na njegov servis 0:15. Borg mi je prišao, prostrelio me onim njegovim plavim očima, a njegov protivnik je kleknuo na kolena i molio me da ne promenim odluku. Nisam znao šta da radim. Završilo se ipak poenom za Borga koji je dobio meč sa 6:0, 6:0, 6:0. Takva mašina je bio - poručio je Flodrop.

Prvi reket sveta Novak Đoković imao je zanimljiv susret na egzibicionom turniru "Bubls", koji se održava u blizini Londona.

Nole je odigrao prvi meč na travi i bio je jako uspešan. U dva seta savaldao je mladog ileanca Kristijana Garina.

Nakon meča, prisetio se svog prethodnog nastupa na ovom zanimljivom turniru, ali i jedne navijačice kojoj je poklonio svoju majicu.

"Imao sam neke momente bez majice ovde na Bublsu. Sećam se bila je tu jedna mlada dama... Pre par dana sam video fotografiju od pre pet-šest godina. Ona je sedela ovde iza u prvom redu, ne znam da li je ona sada ovde... Eno je", oduševljeno je rekao Novak, na šta se voditeljka nadovezala:

"Ona te progoni!"

Novak se potom obratio svojoj vernoj navijačici:

"Mislio sam da ćete nositi moju majicu".

Navijačica je rekla da želi novi poklon od najboljeg tenisera sveta, ali Nole je poručio da ovaj put nema ništa od skidanja.

"Znaš, sad sam oženjen, otac sam. Moraću da zadržavam neke stvari privatno. Moramo da poštujemo moju suprugu, tako da ne mogu da skinem majicu i poklonim je. To je bi slučaj pre pet godina, ali bila je samo majica da se razumemo", rekao uz osmeh Novak.

default

Patrijarha je možda najbolje opisao akademik Matija Bećković koji je u jednom intervjuu rekao:

- Niko nije tiše govorio a da se dalje čuo; niko s manje reči nije rekao više, niko nije lakše hodio zemljom a da je ostavljao dublje tragove; niko nije bio manjeg rasta a da se video s veće daljine! Otuda, ni više ljudi ni veće tišine nego na njegovom pogrebu!

Patrijarh Pavle je rođen 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj. Rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom.

U Beograd je došao 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat.

Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu.Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao: „Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.”

Svako jutro, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine. Dok je bio patrijarh nije primao patrijaršijsku platu, nego jedino penziju iz perioda dok je bio episkop raško-prizrenski.

Patrijarh Pavle umro je 15. novembra 2009. na VMA.

SASTANAK SA MILOŠEVIĆEM

Snežana Milković, unuka patrijarha Pavla otkrila je zbog čega je njen deda išao kod tadašnjeg predsednika Slobodana Milčoševića.

Naime jedan kolega iz škole u kojoj je radila ju je zamolio da pita dedu zašto je išao kod Miloševića.

- Ko sam ja da ga pitam... Reći ću kolegi da sam zaboravila. Kako sam ušla u taj deo stana gde boravi deda Pavle. I ja ga onako pitam kako je šta radi a on mi reče: "Čekaj da ti prvo nešto kažem. Ja nisam išao kod Slobodana Miloševića. Ja sam išao kod predsednika države da mu čestitam što je postao predsednik...

-Novak je dete koje je rođeno sa anđelima. Ispričaću vam jednu priču iz vremena našeg patrijarha Pavla, koga mi svi u porodici smatramo za živog sveca- ispričao je svojevremeno Novakov otac, Srđan Đoković u intervjuu za TV Hram.

-Patrijarh Pavle je bio na VMA. Mi kada smo ušli kod njega u sobu, on je sedeo u nekoj fotelji. Bila je cela porodica, sedeli smo na njegovom krevetu, a Novak je sedeo pored patrijarha na stolici. Patrijarh Pavle je bio u nekom stanju polusna. Đakon mu je govorio: Stigao je Novak Đoković, blagoslovite ga.

- Patrijarh Pavle se u jednom trenutku okrenuo ka Novaku i rekao mu: "Sine, Bog te blagosiljao. Od tog momenta je krenula neverovatna ekspanzija njegovog uspeha u svakom pogledu. On je od tog momenta imao 44 pobede zaredom. Osvojio je ne znam koliko turnira, i postao broj jedan - ispričao je Srđan Đoković.

KAKO JE PATRIJARH PAVLE POMOGAO NOVAKU ĐOKOVIĆU!

-Novak je dete koje je rođeno sa anđelima. Ispričaću vam jednu priču iz vremena našeg patrijarha Pavla, koga mi svi u porodici smatramo za živog sveca- ispričao je svojevremeno Novakov otac, Srđan Đoković u intervjuu za TV Hram.

-Patrijarh Pavle je bio na VMA. Mi kada smo ušli kod njega u sobu, on je sedeo u nekoj fotelji. Bila je cela porodica, sedeli smo na njegovom krevetu, a Novak je sedeo pored patrijarha na stolici. Patrijarh Pavle je bio u nekom stanju polusna. Đakon mu je govorio: Stigao je Novak Đoković, blagoslovite ga.

- Patrijarh Pavle se u jednom trenutku okrenuo ka Novaku i rekao mu: "Sine, Bog te blagosiljao. Od tog momenta je krenula neverovatna ekspanzija njegovog uspeha u svakom pogledu. On je od tog momenta imao 44 pobede zaredom. Osvojio je ne znam koliko turnira, i postao broj jedan - ispričao je Srđan Đoković.

FBI AGET NA KOLENIMA PRED PATRIJARHOM PAVLOM!

U jednom periodu svog života kada je otišao u službenu posetu SAD kako bi obišao srpske eparhije na severnoameričkom kontinentu, uspeo čak da ostavi bez reči i jednog FBI agenta koji ga je čuvao i koji nije mogao da veruje šta mu se ukazuje pred očima.

- Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih američkih otcepljenih eparhija, Njegova svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika. Postoja tako neko vreme, zagledan u daljinu i u visinu, očigledno s molitvom u sebi, sagnu se i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom prekrsti se i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala. Jedan od agenata američkog FBI, koji su bili u obezbeđenju, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, rekavši glasno: “Ovo je svetac koji hoda!"

LEGENDA O PATRIJARHOVIM -ISTROŠENIM- CIPELAMA!

U svešteničkim krugovima dugo će se prepričavati kako je patrijarh Pavle imao lepe cipele – lake, udobne i besprekorno sjajne.

"Jeste", osmehivao se patrijarh Pavle kada su ga pitali za cipele.

-Udobne su, mogu u njima dugo da pešačim.-

Gde ste ih kupili?"

-Eh, kupio!" rekao i odmahnuo rukom kao da je stavio tačku na razgovor.

Te cipele su nekad bile ženske čizme, a patrijarh ih je našao, bačene, blizu kuće svoje sestre. Zagledao ih, prevrtao, video da su stare i očuvane. Posle nekoliko dana u svojoj maloj radionici načinio je sebi dobre cipele. Patrijarh Pavle je bio veoma cenjen zbog svoje skromnosti i mudrosti. Nije mu bilo ispod časti da šije ili da popravlja prozore. Sećanje na ovog neobičnog, blagog čoveka, koji je bio istovremeno i intelektualac i zanatlija, ostalo je živo i osam godina nakon njegove smrti. Dok su mnogi kupovali luksuzne automobile, on je svuda išao peške ili javnim gradskim prevozom. I to u cipelama koje je sam pravio, ali i popravljao.

Obućarskom zanatu naučio čovek koji je popravljao cipele u blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat “pendžetiranja đona” naučio u manastirima. Jednog dana je video vozača ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parče od gume koju je čovek nameravao da baci. Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.

Došao je iz malog grada u veliki klub sa 16 godina i željom da postane vrhunski košarkaš, a kada su mu rekli da će možda dobiti stipendiju ako prođe probu, rekao je da je jedino što mu treba mesto gde će da spava i da ima šta da pojede

Uspeh u sportu direktno je proporcionalan uloženom radu, disciplini, moralnim načelima, karakteru i maloj dozi sreće. Srbija ima mnogo talentovanih košarkaša, ali činjenica je da ne proizvodi toliko vrhunskih asova u seniorskoj konkurenciji. Razloga za to ima mnogo, ali jedan od njih koji sve više uzima danak je NOVAC.

Mladi košarkaši umesto da igraju košarku iz ljubavi, želje da napreduju, da se ostvare kao uspešni sportisti, mnogo važnije im je koliko će novca dobiti za ugovor ili stipendiju.  Važno im je da kupe dobra kola izvedu društvo na splav i sa 17, 18 godina pokažu kako su uspeli u životu.

Ali, većina njih obično vrlo brzo nestaju sa velike scene i ostaju nedorečeni talenti ili prosečni igrači koji do kraja karijere idu po nižerazrednim srpskim, a ponekad i evropskim klubovima.

Zanimljivo je da u pojedinim srpskim (čitaj beogradskim) klubovima igrače koji dolaze sa strane iz unutrašnosti kao velike talente stipendiraju već sa 14 i 15 godina.

Ti mladi momci, za koje se još ne zna da li će biti igrači ili ne, dobijaju između 300  i 700 evra mesečno kako bi trenirali u tom klubu, a da još uvek nisu ni srednju školu završili.

Tako oni već sa 15 godine zarađuju više od roditelja i to ima kontraefekat. Košarka im je, umesto razonode i ljubavi u tim godinama postala posao, nešto od čega se živi, provodi, pa se često zanemari i škola.

Svojevremeno je iz Leskovca sa 12 godina doveden izvesni vunderkind, novi srpski Saša Đorđević, momak kome je predviđana velika karijera. Taj klub koji ga je doveo plaćao ga je 800 evra mesečno, nekad redovno nekad sa zakašnjenjem. Momak  je bio odličan igrač u mlađim kategorijama i obećavao je sve do juniorske selekcije. Nakon toga se izgubio, nestao među desetinama istih igrača bez kreacije, vica, ideje i na kraju se vratio u rodni grad.

I on nije jedini primer, na desetine možda i stotine ima sličnih primera u poslednjih deset godina u srpskoj košarci gde se deca plaćaju više nego što je prosečna plata u Srbiji da bi se bavila sportom, bez ikakvih garancija da će od njih postati vrhunski as.

Na žalost, zahvaljujući "demokratiji" iz Evrope, Košarkaški savez Srbije nema argumenata da se izbori sa ovim socijalnim problemom i zabrani finansiranje maloletnih lica, takoreći amatera kao što je slučaj u Americi (tokom školovanja košarkaši ne smeju da igraju za novac) I kod nas je pravilo da se profesionalni ugovor potpisuje sa 18 godine i da do tada ne bi trebalo da se daje novac košarkašima. Ali, to niko ne poštuje.

SVETLI PRIMER

Ipak, jedan nedavni primer pokazao je da možda ima nade za srpsku "kraljcu igara" Naime, iz jednog malog grada Šapca, došao je na probu u Crvenu zvezdu, dečak tada od 16 godina.

Zove se Stefan Simić. Veoma talentovan, vaspitan, disciplinovan. Dopao se treneru na prvim treninzima, a očevici, koji su bili tu još prepričavaju neverovatnu priču koja se ta desila.

Naime, trener tadašnje ekipe kadeta Zvezde, Vanja Guša, mu je u jednom razgovoru nagovestio  da će ukoliko ostane u klubu posle probe dobiti i neku stipendiju od 250- 300 evra.

Dečak nije odreagovao, samo je tihim glasom rekao " Treneru, ne treba meni ništa, samo da imam gde da spavam i šta da pojedem"

On je došao da igra košarku i ništa ga drugo ne zanima, želi da trenira i da jednog dana postane as, a novac će tada sam doći. To je filozofija na kojoj su stasavale generacije srpskih košarkaških asova, počev od Kićanovića, Slavnića, Divca, Paspalja, Đorđevića, Obradovića, pa sve do Tomaševića, Bodiroge, Rebrače i ostalih.

To je bio njihov moto - igrati košarku i biti najbolji u tome. O parama nisu nikad ni razmišljali, one su došle kasnije u učinile ih milionerima.

Stefan Simić sada ima 19 godina i igra kao junior, ali ne više u Crvenoj zvezdi za koju je igra dve sezone nego u Napretku iz Kruševca.. Nije uspeo da se nametne pa je sreću potražio u Kruševcu.

Na sreću, Napredak igra jedinstvenu juniorsku ligu tako da Stefan ima priliku da se ogleda sa najboljima. Zanimljivo je da se baš u prvom kolu Napredak sastao sa njegovi bivšim klubom Zvezdom, a Simić je ubacio 19 poena uz sedam asistencija uz neverovatan šut za dva poebna (9-10) Nakon toga je bio povređen pa nije igrao nekoliko utakmica, a vratio se 24. januara protiv meča sa Plej -ofom gde je ubacio 35 poena...

Videćemo da li će Stefan postati as i u seniorskoj konkurenciji, ali sigurno je da ima tu nit...

PARTIZANOV VUNDERKIND

Sličan ovom primeru je i Vanja Marinković (18) talentovani bek Partizana koji je potpisao prvi profesionalni ugovor sa crno-belima iako zna da nema novca i da neće dobiti ni tu malu stipendiju koja mu je obećana.

Ipak, on gleda šire, zna da iz Partizana postaju asovi, kao pre njega Divac, Danilović, Đorđević, Peković, Krstić, Vujanić, Bogdanović i to je njegova satisfakcija..

Na You Tube-u je nemoguće naći snimke njegovih majstorija. Jedan od najbojih košarkaša srpskih parketa devedesetih godina. Nikada nije zaigrao za Partizan ili Zvezdu. Njegovo ime je Mijailo Mikan Grušanović.

Za mene je uobičajeni način pripreme pisanje teksta da odem na Youtube i pregledam nekoliko snimaka igrača koji je u tom momentu tema pisanja. Najbolji potezi, intervjui. Da „pokupim“ zanimljivosti. U toj svojoj potrazi ukucam ime junaka današnje priče i ne nađem ništa. Apsolutno ništa.

RTS je snimio emisiju o njemu, ali što se tiče najboljih momenata sa košarkaških terena ne možete pronaći ništa. Razočaravajuće, mora se priznati. Jer, kako ga nazvah, heroj ove priče je zaslužio mnogo više. Mlađoj populaciji koja bude čitala ovaj tekst možda neće biti toliko poznat, ali nama koji smo gledali YUBA ligu ime Mijaila Mikana Grušanovića i te kako znači.

Igrao je i košarku i rukomet i fudbal. Dva puta najkorisniji igrač domaćeg šampionata a nikada član reprezentacije. Nikada nije zaigrao ni za Zvezdu ni za Partizan a mnogi će reći da je najbolji igrač pod obručem tih devedesetih godina. Ako već nema dovoljno video materijala, pisana reč mora da postoji. O Mikanu Grušanoviću zaista vredi napisati priču.

Putešestvije kroz ovu kolumnu počinje u njegovom rodnom mestu Klenju u blizini Bogatića. U dvorištu njegove porodične kuće stoji koš, a meštani će vam naravno reći da se tu „cepa“ najbolji basket u celom selu. Međutim Mikanova prva ljubav nije bila narandžasta košarkaška lopta, nego fudbalska bubamara. Igrao je za fudbalski klub „Duško“ iz Klenja, a ujedno je i drugi najbolji strelac tog kluba u istoriji.

„Moram priznati da mi je fudbal bio prva ljubav, da sam igrao za mlađe kategorije fudbalskog kluba Duško i da sam u 15-16. godini počeo da igram za prvu ekipu, da sam dugo trajao i da sam igrao do 48. godine za fudbalski klub, znači uporedo i fudbalski klub, i košarkaški klub, i rukometni klub, i njiva. Sve je bilo“, priseća se svojih početaka Grušanović.

Sve je uspevao da postigne. Košarkaška utakmica uveče, pa odmor. Ujutru se priprema za rukomenti meč, a poslepodne za fudbal. A izmađu svega toga, rad na njivi. Obrađivanje porodičnog gazdinstva.

Mnogi će reći da je zbog toga njegova košarkaška karijera trpela, jer nije želeo da se odvaja predaleko od svoje kuće. U retkim intervjuima koji se mogu pronaći Mijailo je govorio da je razlog tome što je on bio jedini sin. Da je imao brata verovatno bi sve bilo drugačije. Ali ovako,  dve sestre koje su živele u Beogradu i on kao sin jedinac. Neko je morao da ostane blizu kuće.

„Nikada nisam voleo karantine pred utakmice, pošto mi nikako nije bilo isplativo da se izležavam, dok imam mali milion poslova na selu. Bolje mi je bilo da odem kući i radim ceo dan, uveče dođem u halu i fenomenalno odigram utakmicu. A rekao sam sebi da neću više da ostajem u karantinu kad smo jednom izgubili od Lovćena, iako smo bili u izolaciji.”

Za mnoge bi bilo čudno kako je postizao da stigne na sve strane, ali njegov recept je jednostavan. Ljubav prema onome što radiš, dobra organizacija i disciplina.

Njegova košarkaška priča počinje sedamdesetih godina, kada mu je čiča Milan „sklepao“ koš i postavio ga na banderu. Od tada lopta i Mikan su bili nerazdvojni. Početak na ulici ispred kuće, pa potom na košarkaškom terenu u dvorištu škole, sve dok nije obukao dres kluba u kojem će provesti i najviše godina u svojoj igračkoj karijeri, šabačke Ive.

„Po završetku osmog razreda bio sam četvrti u odeljenju, na letnjem raspustu za tri meseca porastao sam 18 centimetara, gde sam isterao na 202 cm, i posle toga, 77. godine, Bogatić je osnovao košarkaški klub i zvali su me. Tako sam i počeo. Obožavao sam da gledam utakmice na televiziji i skidam poteze, ko, šta i kako radi s loptom. Posebno mi se sviđao stil igre Krešimira Ćosića koji je bio izuzetan tehničar. I tako sam, hvala bogu, počeo lepu karijeru u Bogatiću, odakle sam 1978. godine prešao u Šabac i tamo igrao do 1998. godine.”

Priča o Mijailu Grušanoviću ne može da se napiše a da se ne pomene još jedna košarkaška legenda, Milovan Stepandić. Jednu sezonu su odigrali i zajedno, posle toga Stepandić prelazi u trenerske vode i gde god da je radio Grušanović bi dolazio da sarađuje sa njim. Recept koji je donosio uspeh.

„Ja sam pravio tim prema njemu, na poziciji četiri ili pet tražio sam izvanrednog defanzivca, jer je Mikan mogao da daje koševe za trojicu, ne za dvojicu, ali sam onda morao da ga krijem u odbrani da bih ga sačuvao tih 40 minuta. Bio je izvanredan sportista, to mogu da vam kažu sudije. Tehničke ja ne znam da li je imao jednu ili dve za celu karijeru. Imao je uvek razumevanje kod sudija, tako da sa njim nikakvih problema nije bilo. Kakav je Mikan bio kao igrač? Neponovljiv.

A ta neponovljivost o kojoj Stepi priča je itekako bila vidljiva na košarkaškim parketima devedestih godina. Čovek je u svojim tridesetim dominirao u reketu protiv bilo kojeg centra naspram sebe. A nije da nije bilo kvalitetnih igrača tog perioda. Dva puta je bio proglašavan i za najboljeg igrača lige i to drugi put 1998. godine kada su naši klubovi beležili odlične uspehe u Evropi. MVP sa 36 godina!

Protiv njegove igre nije bilo adekvatne odbrane. Koševi u reketu, šutevi sa poludistance. Rekord karijere mu je 54 postignuta koša Smederevu u okviru Srpske lige i to kada je napunio 40 godina! Mekana ruka, mada on ističe da je to i dar od Boga. Urođenost. Moderno bi se to reklo- visoka košarkaška inteligencija.

A i za tu njegovu ruku postoji anegdota. Naime kada se sada već davne ’92. godine išlo na utakmicu protiv Zvezde, Grušanović je doživeo saobraćajnu nesreću. Desnom rukom je polomio šoferšajbnu i morao je da ide na operacioni sto. Posledica te nesreće je da on desnu ruku ni dan danas ne može potpuno da ispravi. Kako sam kaže tada je namestio polugu i posle toga nije mogao da promaši.

U šabačkoj Ivi je igrao do ’98. godine da bi se posle preselio u Beopetrol pa u Čačak. Partizan i Zvezda su ga tražili svaki prelazni rok, ali on nikada nije zaigrao u dresu naših najvećih klubova i ako je malo falilo da pređe u redove crveno-belih. Do toga nije došlo, kako on to sam kaže zbog politike.

„Prava ponuda je bila da 1999. godine pređem u Zvezdu i bilo je dogovoreno sve, spakovao sam stvari, znači torbe bile pune da dođem na pripreme. Lale Lučić je tada vodio Zvezdu. Ipak, nešto se iskomplikvalo i ostao sam u Čačku. Posle sam čuo da se i politika umešala i da sam morao da ostanem u Čačku.“

U svojoj karijeri je igrao i za Vojvodinu, Lavove 063, Svislajon. Nastupao je i za jedan klub u „inostranstvu“- Ugljevik. I tako sve do svoje 48. godine kada je zavšio karijeru u mestu i gde je proveo svoje najbolje košarkaške dane, u Šapcu.

Za reprezentaciju Jugoslavije nije odigrao nijedan jedini meč, uprkos svom umeću. Kaže i da na neki način to može da razume jer je bio već u tridesetim godinama kada je naša selekcija mogla ponovo da nastupa na najvećim takmičenjima.

Da li za nečim u svojoj karijeri žali i da li bi menjao nešto da može da vrati vreme unazad, sigurno da bi.

„Sad kad prevrnem film, sigurno je da sam mogao mnogo više prvo da zaradim, drugo sada da bolje živim, ali šta je tu je. I da nisu plaćali, ja sam voleo tu košarku i to mi je bila ideja, igrao bih je džabe,  znači prvo sam je voleo pa sam tek onda neku korist gledao, a danas klinci prvo gledaju pare pa da postanu neki igrači, kod mene je to bilo kontra“.

„Najgore sam u finansijskom smislu prošao u gradu u kome sam igrao dve decenije. Od Šapca ništa nisam dobio. Baš ništa. Prvo su mi ostali dužni stan i lokal, da bih prilikom drugog dolaska u klub davao nešto svoje, što posle nisam dobio nazad. Na kraju sam sam sebe upitao šta mi treba da vadim šabačku košarku?! Rešio sam da ubuduće gledam samo da moje dete ide u dobrom pravcu i to je to“

Mijailo Grušanović danas obrađuje porodično imanje od 18 hektara. Zemlja, stoka, svakodnevni radovi. U slobodno vreme pogleda utakmice svog fudbalskog kluba jer mu je i teren tik uz kuću. Otac je dva sina. Nemanja je veterinarski tehničar, a Mladen je krenuo očevim stopama. Gen za košarku svakako ima, a od koga će dobiti bolji košarkaški savet nego od čoveka koji je bio jedan od najboljih centara naše košarke devedesetih godina.

Kao što sam napisao na početku ove priče, putešestvije o Mijailu Grušanoviću se završava tamo gde je i počelo tih davnih sedamdesetih godina. U 48. godini života je rekao da je dosta profesionalnog sporta, mada sam ubeđen da bi on i sada sa kojim kilogramom manje mogao da igra košarku u našoj ligi. Ostao je veran svom kraju, svojim prijateljima i svom imanju.

Tu gde si rođen i gde si odrastao tu se i najbolje osećaš. U selu koje ima oko 3000 stanovnika za Mikana meštani imaju samo reči hvale. A kako i ne bi.

Ostaje žal za prave ljubitelje košarke što Grušanović nije zaigrao u nekom jačem klubu. Što nije dobio priliku i da u evropskim izazovima pokaže svoju klasu. Ostaje žal, ali njegov prijatelj Milovan Stepandić ima drugačije mišljenje

„Mikan je jednu sezonu bio u Beopetrolu i nije njemu bilo loše. Dobri treneri, dobra atmosfera, dobar novac, ali on nije bio zadovoljan, jer Mikan voli da ima i saigrače i trenera oko sebe kojima apsolutno veruje. On je naučio da igra na jedan specifičan način, gde je on bio maksimalno iskorišćen i mislim da on u Beopetrolu nije imao nikakve zamerke, ali nije bio apsolutno srećan i sa te strane možda mi nije žao. Što se tiče karijere, žao mi je. Jer na poziciji četiri i sada (da skine 20 kilograma) davao bi 20 poena.”

Mijailo Grušanović. Dobroćudni majstor košarke iz Klenja koji je dominirao košarkaškim parketima YUBA lige. Iako nema video zapisa sa potezima Mikana kojima je nadmudrivao svoje rivale, neka barem ova priča vrati ljubitelje košarke u period kada smo imali privilegiju da gledamo ovog čoveka kako se, doslovno, igra košarke.

Strana 2 od 13

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top