default

Iako se povukao još 2000. godine, nekada uspešni teniski arbitar Patrik Flodrop, često oduševi novinare nekim anegdotama koje je doživeo tokom sudijske karijere. 

Najbolji svetski teniser, ipak, nije imao priliku da mu Flodrop sudi dok je bio "aktivan". I pored toga, Francuz ima samo reči hvale za Noleta, a u Parizu je ispričao i zanimljivu anegdotu o srpskom asu.

- Novak Đoković je sjajan, on je najbolji momak na Turu, bez dileme. Ta vrsta igrača, koja po kišnom danu, zaustavi auto koji ga vozi do hotela. Desilo se tako da je video redara koji čekira karte na kapijama Rolan Garosa, kako stoji po kiši na ulicama Pariza. Zaustavio je vozilo i rekao vozaču da ga odveze do metro stanice - ispričao je Flodrop.

Proslavljeni Amerikanac Džon Mekinro nije baš bio dobrica kao srpski teniser. 

- Mekinro je stara varalica. Čak i kada bi svi na stadionu videli da je loptica bila u autu, on je tvrdio da je bila dobra. Bio sam dobar sa njegovim roditeljima, sudio sam mu 17 puta. Jednom su me sreli i onako u šali rekli Džonu: "Prestani da se ponašaš tako, poštuj Patrika makar malo". 

Prisetio se bivši sudija i meča Bjorna Borga iz 1978. godine.

- Borg je tada u prvom kolu igrao protiv jednog Senegalca. Vodio je 6:0, 6:0, 4:0 i onda sam dosudio poen za protivnika na njegov servis 0:15. Borg mi je prišao, prostrelio me onim njegovim plavim očima, a njegov protivnik je kleknuo na kolena i molio me da ne promenim odluku. Nisam znao šta da radim. Završilo se ipak poenom za Borga koji je dobio meč sa 6:0, 6:0, 6:0. Takva mašina je bio - poručio je Flodrop.

default

Prvi reket sveta Novak Đoković imao je zanimljiv susret na egzibicionom turniru "Bubls", koji se održava u blizini Londona.

Nole je odigrao prvi meč na travi i bio je jako uspešan. U dva seta savaldao je mladog ileanca Kristijana Garina.

Nakon meča, prisetio se svog prethodnog nastupa na ovom zanimljivom turniru, ali i jedne navijačice kojoj je poklonio svoju majicu.

"Imao sam neke momente bez majice ovde na Bublsu. Sećam se bila je tu jedna mlada dama... Pre par dana sam video fotografiju od pre pet-šest godina. Ona je sedela ovde iza u prvom redu, ne znam da li je ona sada ovde... Eno je", oduševljeno je rekao Novak, na šta se voditeljka nadovezala:

"Ona te progoni!"

Novak se potom obratio svojoj vernoj navijačici:

"Mislio sam da ćete nositi moju majicu".

Navijačica je rekla da želi novi poklon od najboljeg tenisera sveta, ali Nole je poručio da ovaj put nema ništa od skidanja.

"Znaš, sad sam oženjen, otac sam. Moraću da zadržavam neke stvari privatno. Moramo da poštujemo moju suprugu, tako da ne mogu da skinem majicu i poklonim je. To je bi slučaj pre pet godina, ali bila je samo majica da se razumemo", rekao uz osmeh Novak.

default

Patrijarha je možda najbolje opisao akademik Matija Bećković koji je u jednom intervjuu rekao:

- Niko nije tiše govorio a da se dalje čuo; niko s manje reči nije rekao više, niko nije lakše hodio zemljom a da je ostavljao dublje tragove; niko nije bio manjeg rasta a da se video s veće daljine! Otuda, ni više ljudi ni veće tišine nego na njegovom pogrebu!

Patrijarh Pavle je rođen 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji, tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj. Rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom.

U Beograd je došao 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat.

Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu.Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao: „Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.”

Svako jutro, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine. Dok je bio patrijarh nije primao patrijaršijsku platu, nego jedino penziju iz perioda dok je bio episkop raško-prizrenski.

Patrijarh Pavle umro je 15. novembra 2009. na VMA.

SASTANAK SA MILOŠEVIĆEM

Snežana Milković, unuka patrijarha Pavla otkrila je zbog čega je njen deda išao kod tadašnjeg predsednika Slobodana Milčoševića.

Naime jedan kolega iz škole u kojoj je radila ju je zamolio da pita dedu zašto je išao kod Miloševića.

- Ko sam ja da ga pitam... Reći ću kolegi da sam zaboravila. Kako sam ušla u taj deo stana gde boravi deda Pavle. I ja ga onako pitam kako je šta radi a on mi reče: "Čekaj da ti prvo nešto kažem. Ja nisam išao kod Slobodana Miloševića. Ja sam išao kod predsednika države da mu čestitam što je postao predsednik...

-Novak je dete koje je rođeno sa anđelima. Ispričaću vam jednu priču iz vremena našeg patrijarha Pavla, koga mi svi u porodici smatramo za živog sveca- ispričao je svojevremeno Novakov otac, Srđan Đoković u intervjuu za TV Hram.

-Patrijarh Pavle je bio na VMA. Mi kada smo ušli kod njega u sobu, on je sedeo u nekoj fotelji. Bila je cela porodica, sedeli smo na njegovom krevetu, a Novak je sedeo pored patrijarha na stolici. Patrijarh Pavle je bio u nekom stanju polusna. Đakon mu je govorio: Stigao je Novak Đoković, blagoslovite ga.

- Patrijarh Pavle se u jednom trenutku okrenuo ka Novaku i rekao mu: "Sine, Bog te blagosiljao. Od tog momenta je krenula neverovatna ekspanzija njegovog uspeha u svakom pogledu. On je od tog momenta imao 44 pobede zaredom. Osvojio je ne znam koliko turnira, i postao broj jedan - ispričao je Srđan Đoković.

KAKO JE PATRIJARH PAVLE POMOGAO NOVAKU ĐOKOVIĆU!

-Novak je dete koje je rođeno sa anđelima. Ispričaću vam jednu priču iz vremena našeg patrijarha Pavla, koga mi svi u porodici smatramo za živog sveca- ispričao je svojevremeno Novakov otac, Srđan Đoković u intervjuu za TV Hram.

-Patrijarh Pavle je bio na VMA. Mi kada smo ušli kod njega u sobu, on je sedeo u nekoj fotelji. Bila je cela porodica, sedeli smo na njegovom krevetu, a Novak je sedeo pored patrijarha na stolici. Patrijarh Pavle je bio u nekom stanju polusna. Đakon mu je govorio: Stigao je Novak Đoković, blagoslovite ga.

- Patrijarh Pavle se u jednom trenutku okrenuo ka Novaku i rekao mu: "Sine, Bog te blagosiljao. Od tog momenta je krenula neverovatna ekspanzija njegovog uspeha u svakom pogledu. On je od tog momenta imao 44 pobede zaredom. Osvojio je ne znam koliko turnira, i postao broj jedan - ispričao je Srđan Đoković.

FBI AGET NA KOLENIMA PRED PATRIJARHOM PAVLOM!

U jednom periodu svog života kada je otišao u službenu posetu SAD kako bi obišao srpske eparhije na severnoameričkom kontinentu, uspeo čak da ostavi bez reči i jednog FBI agenta koji ga je čuvao i koji nije mogao da veruje šta mu se ukazuje pred očima.

- Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih američkih otcepljenih eparhija, Njegova svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika. Postoja tako neko vreme, zagledan u daljinu i u visinu, očigledno s molitvom u sebi, sagnu se i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom prekrsti se i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala. Jedan od agenata američkog FBI, koji su bili u obezbeđenju, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, rekavši glasno: “Ovo je svetac koji hoda!"

LEGENDA O PATRIJARHOVIM -ISTROŠENIM- CIPELAMA!

U svešteničkim krugovima dugo će se prepričavati kako je patrijarh Pavle imao lepe cipele – lake, udobne i besprekorno sjajne.

"Jeste", osmehivao se patrijarh Pavle kada su ga pitali za cipele.

-Udobne su, mogu u njima dugo da pešačim.-

Gde ste ih kupili?"

-Eh, kupio!" rekao i odmahnuo rukom kao da je stavio tačku na razgovor.

Te cipele su nekad bile ženske čizme, a patrijarh ih je našao, bačene, blizu kuće svoje sestre. Zagledao ih, prevrtao, video da su stare i očuvane. Posle nekoliko dana u svojoj maloj radionici načinio je sebi dobre cipele. Patrijarh Pavle je bio veoma cenjen zbog svoje skromnosti i mudrosti. Nije mu bilo ispod časti da šije ili da popravlja prozore. Sećanje na ovog neobičnog, blagog čoveka, koji je bio istovremeno i intelektualac i zanatlija, ostalo je živo i osam godina nakon njegove smrti. Dok su mnogi kupovali luksuzne automobile, on je svuda išao peške ili javnim gradskim prevozom. I to u cipelama koje je sam pravio, ali i popravljao.

Obućarskom zanatu naučio čovek koji je popravljao cipele u blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat “pendžetiranja đona” naučio u manastirima. Jednog dana je video vozača ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parče od gume koju je čovek nameravao da baci. Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.

default

Došao je iz malog grada u veliki klub sa 16 godina i željom da postane vrhunski košarkaš, a kada su mu rekli da će možda dobiti stipendiju ako prođe probu, rekao je da je jedino što mu treba mesto gde će da spava i da ima šta da pojede

Uspeh u sportu direktno je proporcionalan uloženom radu, disciplini, moralnim načelima, karakteru i maloj dozi sreće. Srbija ima mnogo talentovanih košarkaša, ali činjenica je da ne proizvodi toliko vrhunskih asova u seniorskoj konkurenciji. Razloga za to ima mnogo, ali jedan od njih koji sve više uzima danak je NOVAC.

Mladi košarkaši umesto da igraju košarku iz ljubavi, želje da napreduju, da se ostvare kao uspešni sportisti, mnogo važnije im je koliko će novca dobiti za ugovor ili stipendiju.  Važno im je da kupe dobra kola izvedu društvo na splav i sa 17, 18 godina pokažu kako su uspeli u životu.

Ali, većina njih obično vrlo brzo nestaju sa velike scene i ostaju nedorečeni talenti ili prosečni igrači koji do kraja karijere idu po nižerazrednim srpskim, a ponekad i evropskim klubovima.

Zanimljivo je da u pojedinim srpskim (čitaj beogradskim) klubovima igrače koji dolaze sa strane iz unutrašnosti kao velike talente stipendiraju već sa 14 i 15 godina.

Ti mladi momci, za koje se još ne zna da li će biti igrači ili ne, dobijaju između 300  i 700 evra mesečno kako bi trenirali u tom klubu, a da još uvek nisu ni srednju školu završili.

Tako oni već sa 15 godine zarađuju više od roditelja i to ima kontraefekat. Košarka im je, umesto razonode i ljubavi u tim godinama postala posao, nešto od čega se živi, provodi, pa se često zanemari i škola.

Svojevremeno je iz Leskovca sa 12 godina doveden izvesni vunderkind, novi srpski Saša Đorđević, momak kome je predviđana velika karijera. Taj klub koji ga je doveo plaćao ga je 800 evra mesečno, nekad redovno nekad sa zakašnjenjem. Momak  je bio odličan igrač u mlađim kategorijama i obećavao je sve do juniorske selekcije. Nakon toga se izgubio, nestao među desetinama istih igrača bez kreacije, vica, ideje i na kraju se vratio u rodni grad.

I on nije jedini primer, na desetine možda i stotine ima sličnih primera u poslednjih deset godina u srpskoj košarci gde se deca plaćaju više nego što je prosečna plata u Srbiji da bi se bavila sportom, bez ikakvih garancija da će od njih postati vrhunski as.

Na žalost, zahvaljujući "demokratiji" iz Evrope, Košarkaški savez Srbije nema argumenata da se izbori sa ovim socijalnim problemom i zabrani finansiranje maloletnih lica, takoreći amatera kao što je slučaj u Americi (tokom školovanja košarkaši ne smeju da igraju za novac) I kod nas je pravilo da se profesionalni ugovor potpisuje sa 18 godine i da do tada ne bi trebalo da se daje novac košarkašima. Ali, to niko ne poštuje.

SVETLI PRIMER

Ipak, jedan nedavni primer pokazao je da možda ima nade za srpsku "kraljcu igara" Naime, iz jednog malog grada Šapca, došao je na probu u Crvenu zvezdu, dečak tada od 16 godina.

Zove se Stefan Simić. Veoma talentovan, vaspitan, disciplinovan. Dopao se treneru na prvim treninzima, a očevici, koji su bili tu još prepričavaju neverovatnu priču koja se ta desila.

Naime, trener tadašnje ekipe kadeta Zvezde, Vanja Guša, mu je u jednom razgovoru nagovestio  da će ukoliko ostane u klubu posle probe dobiti i neku stipendiju od 250- 300 evra.

Dečak nije odreagovao, samo je tihim glasom rekao " Treneru, ne treba meni ništa, samo da imam gde da spavam i šta da pojedem"

On je došao da igra košarku i ništa ga drugo ne zanima, želi da trenira i da jednog dana postane as, a novac će tada sam doći. To je filozofija na kojoj su stasavale generacije srpskih košarkaških asova, počev od Kićanovića, Slavnića, Divca, Paspalja, Đorđevića, Obradovića, pa sve do Tomaševića, Bodiroge, Rebrače i ostalih.

To je bio njihov moto - igrati košarku i biti najbolji u tome. O parama nisu nikad ni razmišljali, one su došle kasnije u učinile ih milionerima.

Stefan Simić sada ima 19 godina i igra kao junior, ali ne više u Crvenoj zvezdi za koju je igra dve sezone nego u Napretku iz Kruševca.. Nije uspeo da se nametne pa je sreću potražio u Kruševcu.

Na sreću, Napredak igra jedinstvenu juniorsku ligu tako da Stefan ima priliku da se ogleda sa najboljima. Zanimljivo je da se baš u prvom kolu Napredak sastao sa njegovi bivšim klubom Zvezdom, a Simić je ubacio 19 poena uz sedam asistencija uz neverovatan šut za dva poebna (9-10) Nakon toga je bio povređen pa nije igrao nekoliko utakmica, a vratio se 24. januara protiv meča sa Plej -ofom gde je ubacio 35 poena...

Videćemo da li će Stefan postati as i u seniorskoj konkurenciji, ali sigurno je da ima tu nit...

PARTIZANOV VUNDERKIND

Sličan ovom primeru je i Vanja Marinković (18) talentovani bek Partizana koji je potpisao prvi profesionalni ugovor sa crno-belima iako zna da nema novca i da neće dobiti ni tu malu stipendiju koja mu je obećana.

Ipak, on gleda šire, zna da iz Partizana postaju asovi, kao pre njega Divac, Danilović, Đorđević, Peković, Krstić, Vujanić, Bogdanović i to je njegova satisfakcija..

default

Na You Tube-u je nemoguće naći snimke njegovih majstorija. Jedan od najbojih košarkaša srpskih parketa devedesetih godina. Nikada nije zaigrao za Partizan ili Zvezdu. Njegovo ime je Mijailo Mikan Grušanović.

Za mene je uobičajeni način pripreme pisanje teksta da odem na Youtube i pregledam nekoliko snimaka igrača koji je u tom momentu tema pisanja. Najbolji potezi, intervjui. Da „pokupim“ zanimljivosti. U toj svojoj potrazi ukucam ime junaka današnje priče i ne nađem ništa. Apsolutno ništa.

RTS je snimio emisiju o njemu, ali što se tiče najboljih momenata sa košarkaških terena ne možete pronaći ništa. Razočaravajuće, mora se priznati. Jer, kako ga nazvah, heroj ove priče je zaslužio mnogo više. Mlađoj populaciji koja bude čitala ovaj tekst možda neće biti toliko poznat, ali nama koji smo gledali YUBA ligu ime Mijaila Mikana Grušanovića i te kako znači.

Igrao je i košarku i rukomet i fudbal. Dva puta najkorisniji igrač domaćeg šampionata a nikada član reprezentacije. Nikada nije zaigrao ni za Zvezdu ni za Partizan a mnogi će reći da je najbolji igrač pod obručem tih devedesetih godina. Ako već nema dovoljno video materijala, pisana reč mora da postoji. O Mikanu Grušanoviću zaista vredi napisati priču.

Putešestvije kroz ovu kolumnu počinje u njegovom rodnom mestu Klenju u blizini Bogatića. U dvorištu njegove porodične kuće stoji koš, a meštani će vam naravno reći da se tu „cepa“ najbolji basket u celom selu. Međutim Mikanova prva ljubav nije bila narandžasta košarkaška lopta, nego fudbalska bubamara. Igrao je za fudbalski klub „Duško“ iz Klenja, a ujedno je i drugi najbolji strelac tog kluba u istoriji.

„Moram priznati da mi je fudbal bio prva ljubav, da sam igrao za mlađe kategorije fudbalskog kluba Duško i da sam u 15-16. godini počeo da igram za prvu ekipu, da sam dugo trajao i da sam igrao do 48. godine za fudbalski klub, znači uporedo i fudbalski klub, i košarkaški klub, i rukometni klub, i njiva. Sve je bilo“, priseća se svojih početaka Grušanović.

Sve je uspevao da postigne. Košarkaška utakmica uveče, pa odmor. Ujutru se priprema za rukomenti meč, a poslepodne za fudbal. A izmađu svega toga, rad na njivi. Obrađivanje porodičnog gazdinstva.

Mnogi će reći da je zbog toga njegova košarkaška karijera trpela, jer nije želeo da se odvaja predaleko od svoje kuće. U retkim intervjuima koji se mogu pronaći Mijailo je govorio da je razlog tome što je on bio jedini sin. Da je imao brata verovatno bi sve bilo drugačije. Ali ovako,  dve sestre koje su živele u Beogradu i on kao sin jedinac. Neko je morao da ostane blizu kuće.

„Nikada nisam voleo karantine pred utakmice, pošto mi nikako nije bilo isplativo da se izležavam, dok imam mali milion poslova na selu. Bolje mi je bilo da odem kući i radim ceo dan, uveče dođem u halu i fenomenalno odigram utakmicu. A rekao sam sebi da neću više da ostajem u karantinu kad smo jednom izgubili od Lovćena, iako smo bili u izolaciji.”

Za mnoge bi bilo čudno kako je postizao da stigne na sve strane, ali njegov recept je jednostavan. Ljubav prema onome što radiš, dobra organizacija i disciplina.

Njegova košarkaška priča počinje sedamdesetih godina, kada mu je čiča Milan „sklepao“ koš i postavio ga na banderu. Od tada lopta i Mikan su bili nerazdvojni. Početak na ulici ispred kuće, pa potom na košarkaškom terenu u dvorištu škole, sve dok nije obukao dres kluba u kojem će provesti i najviše godina u svojoj igračkoj karijeri, šabačke Ive.

„Po završetku osmog razreda bio sam četvrti u odeljenju, na letnjem raspustu za tri meseca porastao sam 18 centimetara, gde sam isterao na 202 cm, i posle toga, 77. godine, Bogatić je osnovao košarkaški klub i zvali su me. Tako sam i počeo. Obožavao sam da gledam utakmice na televiziji i skidam poteze, ko, šta i kako radi s loptom. Posebno mi se sviđao stil igre Krešimira Ćosića koji je bio izuzetan tehničar. I tako sam, hvala bogu, počeo lepu karijeru u Bogatiću, odakle sam 1978. godine prešao u Šabac i tamo igrao do 1998. godine.”

Priča o Mijailu Grušanoviću ne može da se napiše a da se ne pomene još jedna košarkaška legenda, Milovan Stepandić. Jednu sezonu su odigrali i zajedno, posle toga Stepandić prelazi u trenerske vode i gde god da je radio Grušanović bi dolazio da sarađuje sa njim. Recept koji je donosio uspeh.

„Ja sam pravio tim prema njemu, na poziciji četiri ili pet tražio sam izvanrednog defanzivca, jer je Mikan mogao da daje koševe za trojicu, ne za dvojicu, ali sam onda morao da ga krijem u odbrani da bih ga sačuvao tih 40 minuta. Bio je izvanredan sportista, to mogu da vam kažu sudije. Tehničke ja ne znam da li je imao jednu ili dve za celu karijeru. Imao je uvek razumevanje kod sudija, tako da sa njim nikakvih problema nije bilo. Kakav je Mikan bio kao igrač? Neponovljiv.

A ta neponovljivost o kojoj Stepi priča je itekako bila vidljiva na košarkaškim parketima devedestih godina. Čovek je u svojim tridesetim dominirao u reketu protiv bilo kojeg centra naspram sebe. A nije da nije bilo kvalitetnih igrača tog perioda. Dva puta je bio proglašavan i za najboljeg igrača lige i to drugi put 1998. godine kada su naši klubovi beležili odlične uspehe u Evropi. MVP sa 36 godina!

Protiv njegove igre nije bilo adekvatne odbrane. Koševi u reketu, šutevi sa poludistance. Rekord karijere mu je 54 postignuta koša Smederevu u okviru Srpske lige i to kada je napunio 40 godina! Mekana ruka, mada on ističe da je to i dar od Boga. Urođenost. Moderno bi se to reklo- visoka košarkaška inteligencija.

A i za tu njegovu ruku postoji anegdota. Naime kada se sada već davne ’92. godine išlo na utakmicu protiv Zvezde, Grušanović je doživeo saobraćajnu nesreću. Desnom rukom je polomio šoferšajbnu i morao je da ide na operacioni sto. Posledica te nesreće je da on desnu ruku ni dan danas ne može potpuno da ispravi. Kako sam kaže tada je namestio polugu i posle toga nije mogao da promaši.

U šabačkoj Ivi je igrao do ’98. godine da bi se posle preselio u Beopetrol pa u Čačak. Partizan i Zvezda su ga tražili svaki prelazni rok, ali on nikada nije zaigrao u dresu naših najvećih klubova i ako je malo falilo da pređe u redove crveno-belih. Do toga nije došlo, kako on to sam kaže zbog politike.

„Prava ponuda je bila da 1999. godine pređem u Zvezdu i bilo je dogovoreno sve, spakovao sam stvari, znači torbe bile pune da dođem na pripreme. Lale Lučić je tada vodio Zvezdu. Ipak, nešto se iskomplikvalo i ostao sam u Čačku. Posle sam čuo da se i politika umešala i da sam morao da ostanem u Čačku.“

U svojoj karijeri je igrao i za Vojvodinu, Lavove 063, Svislajon. Nastupao je i za jedan klub u „inostranstvu“- Ugljevik. I tako sve do svoje 48. godine kada je zavšio karijeru u mestu i gde je proveo svoje najbolje košarkaške dane, u Šapcu.

Za reprezentaciju Jugoslavije nije odigrao nijedan jedini meč, uprkos svom umeću. Kaže i da na neki način to može da razume jer je bio već u tridesetim godinama kada je naša selekcija mogla ponovo da nastupa na najvećim takmičenjima.

Da li za nečim u svojoj karijeri žali i da li bi menjao nešto da može da vrati vreme unazad, sigurno da bi.

„Sad kad prevrnem film, sigurno je da sam mogao mnogo više prvo da zaradim, drugo sada da bolje živim, ali šta je tu je. I da nisu plaćali, ja sam voleo tu košarku i to mi je bila ideja, igrao bih je džabe,  znači prvo sam je voleo pa sam tek onda neku korist gledao, a danas klinci prvo gledaju pare pa da postanu neki igrači, kod mene je to bilo kontra“.

„Najgore sam u finansijskom smislu prošao u gradu u kome sam igrao dve decenije. Od Šapca ništa nisam dobio. Baš ništa. Prvo su mi ostali dužni stan i lokal, da bih prilikom drugog dolaska u klub davao nešto svoje, što posle nisam dobio nazad. Na kraju sam sam sebe upitao šta mi treba da vadim šabačku košarku?! Rešio sam da ubuduće gledam samo da moje dete ide u dobrom pravcu i to je to“

Mijailo Grušanović danas obrađuje porodično imanje od 18 hektara. Zemlja, stoka, svakodnevni radovi. U slobodno vreme pogleda utakmice svog fudbalskog kluba jer mu je i teren tik uz kuću. Otac je dva sina. Nemanja je veterinarski tehničar, a Mladen je krenuo očevim stopama. Gen za košarku svakako ima, a od koga će dobiti bolji košarkaški savet nego od čoveka koji je bio jedan od najboljih centara naše košarke devedesetih godina.

Kao što sam napisao na početku ove priče, putešestvije o Mijailu Grušanoviću se završava tamo gde je i počelo tih davnih sedamdesetih godina. U 48. godini života je rekao da je dosta profesionalnog sporta, mada sam ubeđen da bi on i sada sa kojim kilogramom manje mogao da igra košarku u našoj ligi. Ostao je veran svom kraju, svojim prijateljima i svom imanju.

Tu gde si rođen i gde si odrastao tu se i najbolje osećaš. U selu koje ima oko 3000 stanovnika za Mikana meštani imaju samo reči hvale. A kako i ne bi.

Ostaje žal za prave ljubitelje košarke što Grušanović nije zaigrao u nekom jačem klubu. Što nije dobio priliku i da u evropskim izazovima pokaže svoju klasu. Ostaje žal, ali njegov prijatelj Milovan Stepandić ima drugačije mišljenje

„Mikan je jednu sezonu bio u Beopetrolu i nije njemu bilo loše. Dobri treneri, dobra atmosfera, dobar novac, ali on nije bio zadovoljan, jer Mikan voli da ima i saigrače i trenera oko sebe kojima apsolutno veruje. On je naučio da igra na jedan specifičan način, gde je on bio maksimalno iskorišćen i mislim da on u Beopetrolu nije imao nikakve zamerke, ali nije bio apsolutno srećan i sa te strane možda mi nije žao. Što se tiče karijere, žao mi je. Jer na poziciji četiri i sada (da skine 20 kilograma) davao bi 20 poena.”

Mijailo Grušanović. Dobroćudni majstor košarke iz Klenja koji je dominirao košarkaškim parketima YUBA lige. Iako nema video zapisa sa potezima Mikana kojima je nadmudrivao svoje rivale, neka barem ova priča vrati ljubitelje košarke u period kada smo imali privilegiju da gledamo ovog čoveka kako se, doslovno, igra košarke.

Duško Vujošević vodio je  decenijske ratove protiv Crvene zvezde, ali jedan kratak period bio je takođe trener Crvene zvezde. Kup u Nišu doneo je mnoge anegdote i zanimljivosti, neke od njih vam donosimo u tekstu ispod.

Crvena zvezda poražena je od Partizana u neverovatnoj triler završnici o kojoj će se još mnogo dugo govoriti u srpskoj, ali i javnosti regiona. Košarkaši Zvezde nakon meča odbili su da prime srebrne medalje, već su se povukli u svlačionicu i nakon meča vanrednu konferenciju za medije održali u hotelu.

Najtrofejniji trener u istoriji Partizana Duško Vujošević u izjavi beogradskim medijima govorio je o detalju iz 2015. godine, kada je Partizan posle dugo vremena izgubio dominaciju u srpskoj košarci, naterao svoje igrače da pred punim ‘Pionirom’ i zvezdašima aplaudira igračima Crvene zvezde na osvojenoj titulu.

– Ne sećam se dobrog tog finala. Ali, prosto. Onaj ko izgubi teba da ima snage da to podnese. Mislim da je sasvim normalno i sportski da ekipa bez obzira na rezultat ostane i primi medalju koju je osvojila. Zato sam to i uradio tada – poručio je Vujošević.

U nastavku teksta vratićemo se malo u prošlost, kada je Duško Vujošević jedan kratak period prešao u ekipu Crvene zvezde. Nakon što je Moka Slavnić napustio Zvezdu, a na klupu Partizana došao Željko Obradović, Vujošević je odlučio da se oproba i na ‘Malom Kalemegdanu’. Na završnici kupa SR Jugoslavije 1992, igrom slučaja, takođe odigranom u Nišu. Vujoševićeva Zvezda igrala je protiv Bosne. Partizan, koji je samo desetak dana kasnije igrao na F4 Evrolige u Turskoj, igrao je protiv Rabotničkog. 

Potajnu nadu Nišlija da će u svom gradu prvi put gledati “derbi” razbila je ekipa Bosne pobedom nad Crvenom zvezdom u polufinalu. Boban Janković je postigao 40 poena, dok je Nebojša Ilić dao 36, ali je i to bilo premalo da Crvena zvezda, koju je sa klupe predvodio Duško Vujošević, pobedi ekipu Bosne. Sarajlije su slavile sa 106:101. Na drugoj strani, Partizan je očekivano lako izašao na kraj sa skopskim Rabotničkim rezultatom 91:78. U borbi za trofej crno-beli nisu dozvolili iznenađenje. Savladali su sarajevske “studente” sa ubedljivih 105:79.

U Nišu je predviđeno da se odigra i meč za treće mesto, ali crveno-beli to nisu želeli. Naime, nakon poraza u polufinalu Vujošević je pokupio igrače, napustio hotel ‘Ambasador’ u kome su bili smešteni učesnici turnira i vratio se za Beograd. Već od naredne godine meč za treće mesto prestao je da se igra. 

Ta sezona bila je puna kurioziteta, jedan od njih je i da je prelazni pehar ostao u vitrinama Jugoplastike koja ga nije poslala za Niš, te su organizatori dva dana pred turnir napravili novi pehar u fabrici stakla u Prokuplju. Košarkaši Bosne stigli su vojnim avionom dva sata pred polufinale.

Jedna od anegdota dolazi i iz redova osvajača kupa. Crno-beli su se za ovaj meč spremali u hotelu ‘Ambasador’, svi košarkaši obukli su belu opremu, a samo je Saša Danilović na megdan Bosni došao u crnoj. Ekonom Partizana Nikola Tomašević je ekspresno otišao do hotela i ‘rešio’ problem.

Saša Danilović je te večeri Bosni ubacio 26 poena i bio najbolji na terenu. Dok je niška publika mogla da gleda igrače koji su samo nedelju dana kasnije osvojili titulu prvaka Evrope. 

Za košarku je najgore da počne da liči na fudbal. Kod nas su se kroz decenije kroz stereotipe - kreirane ne bez osnova - formirala dva lica srpskog sporka. Jedno su bili fudbaleri, veće zvezde od košarkaša u onoj meri u kojoj je Miroslav Ilić bio popularniji od Milana Mladenovića: momci došli sa livade, kojima je lakše da pogode saigrača loptom u glavu preko pola terena nego da sastave proširenu rečenicu, a uz to, i onda kada su sportski najjači, ostaju večiti luzeri ukopani u fudbalsko-mešetarsko blato koje nikada nisu uspeli da skinu sa svojih kopački. Fudbaler - u urabnim mitovima - on je bio predmet anegdota i zlonamernih viceva. Drugo lice srpskog sporta su bili košarkaši - ličnosti, od koji je svako imao ime i prezime, intelektualci u sportu, i što je najvažnije, čak i onda kada su bili najslabiji, postajali su večiti pobednici.

I zar nisu ovi momci koji su juče osvojili srebro, pežorativno nazivani "B timom" (ili "C timom"), najbolji nastavljači te tradicije.

U priči o fenomenu rađanja košarke na ovim prostorima, sporta koji od nule, bez ikakve predratne tradicije, uzdigao do najvećeg sportskog brenda Srbije stvorio se i mit - koji je poslednjih deset godina na velikom ispitu - da su Srbi najtalentovaniji u Evropi za ovaj sport. I upravo u ovoj priči o korenima postanja košarke krije se nekoliko odgovora na večito pitanje: kako je jedna mala zemlja postala toliko dominatna u košarci, i tek naznake na, nadamo se ne večito, pitanje kako Srbija ponovo može da postane svetska sila.

Ranko Žeravica, prvi jugoslovenski trener koji je sa reprezentacijom postao svetski prvak, govorio je da je priča o našem posebnom talentu velika zabluda. Mi smo postali sila, kako kaže, jer su košarku uvek vodili pametni ljudi i treneri.

"Nama je najvažnija bila selekcija igrača. Ne radi se, dakle, o snazi, nego o selekciji. Najviše me nervira kada nam kažu - vi ste talentovani za košarku. Mi smo uvek birali igrače koji su najtalentovaniji. Ali, ništa mi nismo talentovaniji od drugih, niti se razlikujemo po visni ili po snazi. Mi smo samo imali trenerske metode koje su se razlikovale od drugih. Amerikanac kada dođe da trenira u Evropu, on primenjuje iste metode koje se upotrebljavaju u Americi. A naši treneri su naučeni da prave razliku. Ne može se isto trenirati Skandinavac i Turčin, Španac i Amerikanac. Postoje razlike, istorijske razlike, društvene, obrazovni sistem. Naši treneri su u tome uvek bili jaki. Danas je košarka u krizi iz mnogo razloga, a najvažniji je što su treneri postali pomodari", govorio je Žeravica.

Košarku su, dakle, uzdigli istinski sportski intelektualci. A intelektualci su se "zapatili" u ovom sportu - kako to kod nas, inače, biva - slučajno i zbog rata. O vezi Drugog svetskog rata i stvaranja srpske košarke pisao je Aleksandar Miletić scenarista dokumentarca "Bili smo prvaci sveta" i autora knjige "Džez basket".

"Sigurno je da danas ne bi bilo ovakve košarke kakvu je imamo da nije bilo rata. Iz prostog razloga, jer se ne bi u njoj spojili "četiri oca košarke", četiri čoveka koji su formirali ono što danas zovemo jugoslovenska škola košarke: Bora Stanković, Raša Šaper, Nebojša Popović i Aca Nikolić", kaže nam Aleksandar Miletić.

U relativno nepoznatim faktorima koji su uticali na stvaranje srpske košarke prožimaju se sve nacionalno-istorijske frustracije koje su opterećivale naše društvo posle Drugog svetskog rata. Svi su - nesvesno - dali svoj doprinos: od nemačkih okupatora koji su forsirali veliki rukomet, ostavljajući domaćim klincima da se neometano bave nepoznatom košarkom, preko kvislinške vlade Milana Nedića koja je formirala Nacionalnu službu za omladinske radne akcije kako bi klinci izbegavali odlazak u rat, a gde su se igrom slučaja okupili oni koji će kasnije graditi košarku, pa do komunista kojima nije smetalo da se u marginalnom sportu kao što je košarka okupi većina "ideološki problematičnih". Ili kako to kaže Srđa Kalember, član prve generacije Zvezde i reprezentacije, koji je iskoristio priliku da još pedesetih napusti Titovu Jugoslaviju i ode u Francusku gde je bio do početka devedesetih: "Ispada da je ona socijalistička zemlja stvorila uslove za razvoj košarke. Pa dobro, bar su nešto dobro doneli socijalisti".

Košarka se, navodi Miletić, ozbiljnije zapatila u Beogradu za vreme okupacije. Savremenici tog vremena sa kojima je razgovarao imaju različita viđenja na to koliko su rat i ideološki sukobi uticali na košarku, ali se svi slažu da bez rata ne bi bilo košarke. "Da nije bilo rata, pitanje je da li bi se 'očevi košarke' uopšte njom bavili. Nebojša Popović je, recimo, pre rata je igrao vaterpolo i fudbal, Bora stanković tenis i stoni-tenis. Bora je košarku prvi put video na Tašmajdanu 1942. godine".

Očevi košarke su, svako na svoj način, bili s druge strane ideološke zavese koja se posle rata spuštala nad Jugoslavijom. Otac Bore Stankovića je bio poznati advokat, koji je bio uz Dražu Mihailovića na svetosavskom zasedanju u selu Ba, i kao narodni neprijatelj priveden i likvidiran. Bora je, kao mladić, takođe bio u zatvoru, ali je kasnije pomilovan. Nebojša Popović i Raša Šaper su bili među onom srpskom omladinom koja je slata na Sremski fornt - klanicu srpske mladeži, kako bi ga danas anti-komunisti nazvali. U prvoj ekipi košarkaša Crvene zvezde, na primer, nije bio nijedan igrač koji je bio član partije. Košarka je, još uvek, bila toliko marginalan sport da je boegradska intelektualna omladina u njoj imala najveću prohodnost u prvim posleratnim godinama. A koliko je košarka bila nepoznanica ilustruju i novinski izveštaji sa utakmice tipa "gost je poveo 2:0, ali je domaćin na kraju pobedio".

Vremenom, kako su se ideološke tenzije stišavale, tako se stvarao prostor da se razvija i novi sport. Intelektualci koji su igrali u prvim generacijama, preuzimali su ključne uloge u organizaciji sporta, i akademskim i stručnim pristupom stvorili ono što se zove "jugoslovenska škola košarke", koja je gledala na duge staze, i čiji je rezultat bio taj da je Jugoslavija posle sve decenije postala prvak sveta.

Kažu da je tu ključnu ulogu odigrao pokojni Nebojša Popović, koji je bio svestan da bez politike ne može da se funkcioniše, i koji je umeo da balansira sa komunističkim vlastima, a da ujedno formira košašrku kao "državu u državi". Nije, međutim, sve prolazilo bez problema. To je najbolje na svojoj koži osećao Bora Stanković koji zbog prorodične istorije često nije mogao da dobije pasoš i da putuje sa reprezentacijom. Kažu i da je Nebojša Popović jedini koji je je "onima odozgo" mogao da kaže "ne". "Kao kad su mu iz partije sugerisali da bi trebao da bude savezni kapiten, on je odbio i predložio Acu Nikolića. Košarkaši su i komunističkim vlastima bili autoritet, većina njih su znali jezike bili obrazovani, i to je imponovalo predstavnicima vlasti", tvrdi Miletić.

Nebojša Popović je bio potpredsednik saveza, Raša Šaper predsednik Takmičarske komisije, Aca Nikolić savezni kapiten, a Bora Stanković generalni sekretar saveza. Predednik saveza je, međutim, bio delegiran od strane partije. Posle nekoliko njih koji su na toj kontrolonoj funkciji bili po godinu, došao je Danilo Knežević - čovek koji nije imao nikakve veze sa košarkom. Ali je počeo da sprovodi politiku "košarka košarkašima". Nije se mešao u stručna pitanja, i na toj funkciji opstao skoro deceniju i po.

Nedeljnik je svojevremeno  razgovarao sa dvojicom pripadnika te generacije, koji su, svako na svoj način, personifkacija košarkaše krize u bivšoj Jugoslaviji - Ivom Daneuom i Nikolom Plećašem.

Nikola Plećaš, početkom sedamdesetih najtalentovaniji jugoslovenksi košarkaš, iz današnje perspektiove, bio je Cibonin "Dražen pre Dražena" (dok se taj klub još zvao Lokomotiva). Za njega je pisac Miljenko Jergović napisao: Kada se sretnemo razgovaramo o vremenu, politici ili knjigama, ali o košarci - nikad. Ne znam šta bih ga o košarci pitao, njemu se, očito je, o toj temi ne priča.

Plećaš ne voli da priča o košarci koja ga je razočarala. Tokom karijere upleo se u najbizarniju aferu jugoslovenskog sporta, kada je snimio reklamu za "frankov čaj", za koju je scenario pisao trener Mirko Novosel, da bi ga isti taj trener izbacio iz reprezentacije zbog pravila da sportisti ne mogu da snimaju komercijalne reklame. Posle rata upleo se u dublji srpsko-hrvatski sukob, jer je zbog srpskog porekla, u svom Zagrebu, godinam bio persona non-grata. Osim krvnih zrnaca nije mu se oprostilo što je neposredno pre rata radio kao trener u Banja Luci. Ipak je pristao da popričamo o košarci.

"Mi svi na prostoru smo talentovani za kolektivne sportove. Zašto je to tako, to verovatno naučnici ne bi mogli da utvrde, ali je tako. Košarka, danas, međutim, ubija taj talenat. Sve se promenilo. Košarkaši su nekada bili ličnosti, koji su značili nešto ne samo na terenu, nego u funkcionisaju košarke. Jesmo mi učili od trenera, ali treneri se nisu snebivali da nekad nauče nešto od nas. Danas treneri pristupaju igračima sa pozcije stroge hijerarhije, oni su jedini koji znaju, a od košarkaša se očekuje da budu samo puki sprovodioci onoga što trener sam zamisli u svojoj glavi. Danas košarkaši ne izgeldaju kao košarkaši, oni izgledaju kao roboti koji rade po programu koji je neko isprogramirao", rekao nam je Plećaš.

Ivo Daneu, sa druge strane, nema razloga da bude razočaran u košarku. Nedavno je dobio državno prizanje Slovenije za izuzetnu karijeru. U prethodnim decenijama, kada nije bilo toliko potrebe za košarkaškom nostalgijom, pomalo se i zaboravilo koliko je to veliki košarkaš bio. Tokom šezdesetih, važio je čak za boljeg i kompletnijeg košarkaša od Radivoja Koraća. Za Daneua je Žeravica pričao da je bio protorip idealnog igrača - jer je bio takmičar. Nejgova Olimpija je u to vreme pobeđivala sve redom, a Žeravica je, kako je pričao, kao trener Radničkog u nekoliko utakmica tražio da igrača da igraju prljavu odbranu na njemu, da ga udaraju kad mogu, ali bi uvek "primali" preko 40 poena. A onda je na jednoj utakmici rekao igračima da budu na odstojanju. Daneu je tada dao manje od 20 poena. I to je nekada bila odlika jugoslovenske košarke - kada te pritisnu, ti budes najbolji. Daneu, malo iz autnomnog ugla nekog ko gleda interese slovenačke košarke, malo sa pozicije realnosti, ne misli da je košarka u tako velikoj krizi.

"Košarka je danas brža, igra se sa više igrača. Meni smeta što je previše grubosti koje sudije dozvoljavaju. U moje vreme, mi smo se malo tukli, postavljali smo po neki lakat, ali je to uvek bila borba za loptu. Sada je previše grubosti. Ali, ne mislim da je jugoslovenska košarka u krizi. Zašto je loše, ako je na prošlom Evropskom prvenstvu, koje je održano u Sloveniji, igralo šest reprezentacija nekadašnje Jugoslavije", kaže nam Daneu.

Tu se otvara pitanje potencijalne nerealnosti - usled nostalgije - očekivanja da košarka u Srbiji može ponovo da bude ono što je bila u Jugoslaviji. Kao i pitanje da li je slogan pod kojim je organizovano EP 2005. u Beogradu "dobro došli u zemlju košarke" još jedan naš mit. I da više nećemo moći da stvorimo generaciju, kao onu od pre dve decenije koja je vladala svetom, jer se ona formirala i od igrača koji su rođeni van današnje Srbije (Paspalj, Savić, Stojaković, Danilović...). A danas takvi talenti, možda ne bi igrali za srpsku reprezentaciju, baš kao što ne igra, recimo, Nikola Peković.

Bora Stanković nam je rekao da ne treba da zaboravimo da ti igrači ne bi postali tako veliki igrači da nije bilo naše škole košarke. I zato kaže da je optimista.

"Mislim da može da nam krene, samo je važno da se ustali sistem, da se ne menjaju selektori svaki čas. Mora da postoji kontinuitet, da se zna unapred ko će biti selektor, a ne kao sad nekoliko meseci pred početak EP, da se ne zna ko vodi reprezentaciju", rekao je Bora Stanković.

Često se na račun današnjih igrača ispaljuju kritike da nisu posvećeni košarci kao njihovi prethodnici, da manje treniraju, da ih ne zanima sport nego novac.

Za magazin Tempo 1968. godine Ivo Daneu i Radivoj Korać dali su zajednički intervju, gde su predstavljeni kao dva najveća jugoslovenska košarkaša u istoriji. U glas su, kako je pisao Tempo, o svojim naslednicima rekli:

"Isuviše rano su počeli da se ponašaju kao zvezde. Međutim, do titule velikog igrača teško se stiže i potrebno je mnogo, mnogo više žrtava. Iako su tek izišli iz "pelena", već su počeli da razmišljaju kako će svoj igrački talenat pretvoriti u novac. To je činjenica koja ih može zaustaviti, i od njih, inače veoma darovitih mladića, načiniti 'srednjake'".

A Ivo Daneu je na pitanje da li vidi "novog Koraća" odgovorio:

"Ne vidim takvog igrača. Koraća niko neće stići, čak mu se neće ni približiti, a to je zaista za mene, koji živim za košarku, i koji ću uvek s pažnjom pratiti njenu budućnost, naša tužna košarkaška istina."

Šta treba da se dogodi da onaj koji kaže da ne vidi novog Divca, Đorđevića, Bodirogu, bude u pravu kao Daneu? Sve to piše u knjigama. Samo ako bude imao ko da da ih čita. 

default

Srpskom i jugoslovenskom školom košarke i fenomenom njenog nastanka mnogo su se više bavili stranci. Naši su je definisali "onako s nogu", kad ih se nešto pita. U suštini znaju da je to kao koka-kola, najuspešnija je baš zato što niko ne zna tačan recept

Igralo se Evropsko prvenstvo u Italiji. Bila je 1979. godina. Naši, a tada smo se zvali Jugoslavija, igrali su već neku utakmicu, a na tribinama, među sedam-osam hiljada ljudi, desetak redova od terena sedeo je pukovnik Gomeljski. Aleksandar Gomeljski, sovjetski košarkaški trener, jedan od najboljih evropskih trenera u istoriji koji će kasnije biti primljen u američku Kuću slavnih, pedantno je, kako su to već Sovjeti radili, beležio šta se dešava na terenu pripremajući taktiku protiv te narastajuće košarkaške sile koja se još uvek zvala Jugoslavija.

Na terenu je bio Zoran – Moka Slavnić, dorćolski šmeker, buntovnik, genijalan u svojoj nepredvidivosti, jedan od onih košarkaša koji je u sebe ugradio jugoslovensku filozofiju košarke i jedan od najvećih košarkaša koje je ta zemlja dala. U jednom trenutku je ugledao trenera Gomeljskog kako u svoj tefter nešto zapisuje, i onako, kako je već znao da se odnosi prema autoritetima, izgovorio: "Pukovniče, šta to pišete, kada ni mi sami ne znamo šta ćemo da igramo?!"

U toj Mokinoj rečenici "ni mi sami ne znamo šta ćemo da igramo", skupila se sva tajna jugoslovenske košarke, tajna jedne male zemlje koja je uspela da zavlada svetom u tako popularnom sportu, neobjašnjiva lakoća kojom su pobeđivane svetske sile, u toj jednoj rečenici je opisana sva genijalnost i nasledni osećaj za igru koji se prenosi s generacije na generaciju, ostavljajući druge koji mnogo više novca u tu igru ulažu, u večitim pokušajima da objasne neobjašnjivo.

Jednako kako je neobjašnjivo to što je jugoslovenska košarka od prvih posleratnih godina kada su "očevi osnivači" (Aca Nikolić, Bora Stanković, Nebojša Popović i Raša Šaper) počeli da postavljaju temelje nečega za šta možda ni sami nisu znali koliko veliko može da bude (mada su ih "čudno" gledali kada su prvi put izgovorili "bićemo prvaci sveta"), i kada je kožna lopta koja se prebacuje kroz nešto što liči na korpu za otpatke (po tome je košarka i dobila ime, na engleskom "basket") i kada je javnost toliko razumela ovu igru da su prvi novinski izveštaji sa utakmice glasili: "Gost je poveo 2:0, ali je domaćin na kraju pobedio" – e, baš koliko je neobjašnjivo što je ni iz čega za vrlo kratko vreme stvorena košarkaška sila od koje će svi drugi želeti da nauče (koliko je i danas samo teško zamisliti, u bilo kojoj oblasti, da neko iz Francuske dođe da živi u Srbiju samo zato jer tu može da nauči nešto više nego u svojoj zemlji?!), tako je bilo i neobjašnjivo kako je reprezentacija Srbije na prošlom svetskom prvenstvu ušla u finale sa tolikim brojem neiskusnih i u to vreme poluanonimnih igrača.

Zato i ne čude reke klinaca koji preplavljuju blagajne srpskih bioskopa, u šestocifrenim brojevima dolaze da gledaju film "Bićemo prvaci sveta", koji govori upravo o četvorici pomenutih "očeva osnivača", toj borbi za stvaranje sporta, jugoslovenske košarke, čiji je Srbija, zvanično ili nezvanično, tek vrlo realno najlegitimniji naslednik.

Priča o "očevima osnivačima", o atmosferi i uslovima u kojima je počela da se igra košarka, malo nam je otvorila oči, košarkaške oči uljuljkanih u decenijskim uspesima, izrodile su se generacije koje su srpsku košarku, kao najbolju, doživljavale kao "Bogom danu", kao nešto što je od ovog naroda neodvojivo, i ta priča nas je podsećanjem na to kako je nekad bilo, drmnula iz dremeža i ponovo nas naterala da se zamislimo šta je to srpska/jugoslovenska košarka.

"To je vic. To je igra brzog mišljenja. Mi smo bili u prednosti u odnosu na druge jer smo razmišljali brže, imali smo tu kreaciju koja ne može da se pročita i, svakako, talenat je dominirao", kaže Zoran – Moka Slavnić, naš junak s početka priče.

Oni koji su promišljali o fenomenu jugoslovenske košarke, došli su do dva termina koji bi najbolje mogli da je opišu: "organizovana improvizacija" i "pedantno ustrojena anarhija". Tako je to delovalo onima koji su bili na terenu, tako je delovalo i onima na tribinam, ali oni koji su učestvovali u kreiranju te škole košarke teško da će složiti o bilo kakvoj improvizaciji i o predodređenosti za košarku.

"Najviše me nervira kada nam kažu – vi ste talentovani za košarku", govorio je nedavno preminuli trener Ranko Žeravica, jedan od najuspešnijih domaćih trenera, danas mlađima poznat kao "onaj što ga je u filmu igrao Sergej Trifunović".

"Mi jesmo uvek birali igrače koji su najtalentovaniji, ali ništa mi nismo talentovaniji od drugih, niti se razlikujemo po visini ili po snazi. Mi smo samo imali trenerske metode koje su se razlikovale od drugih. Amerikanac, kada dođe da trenira u Evropu, primenjuje iste metode koje se upotrebljavaju u Americi. A naši treneri su naučeni da prave razliku. Ne može se isto trenirati Skandinavac i Turčin, Španac i Amerikanac. Postoje razlike, istorijske razlike, društvene, obrazovni sistem", objasnio je Žeravica.

Više je nego šarmantno kako na projekcijama pomenutog filma, klinci koji se ne sećaju ni Jugoslavije, a kamoli nekih jugoslovenskih košarkaša, aplauzom pozdravljaju te iste pomalo zaboravljene sportske heroje, to je taj "košarkaški gen" kome ne treba mnogo da se probudi u nama, zbog koga Sergej Trifunović – i drugi glumci koje devojčice i dečaci saleću na svakom ćošku ne bi li ih ubeležili u svoje selfi spomenare – na bini posle projekcije filma zna da aplauzi koje čuje nisu upućeni njemu, već Ranku Žeravici, Bori Stankoviću, Nebojši Popoviću, Žućku Koraću, Nikoli Plećašu...

Jednako je šarmantno kada ti isti klinci, povedeni verovatno za nekim roditeljem sa povišenim lučenjem nostalgije u organizmu, zapevaju "Nikola sveti", onako kako su košarkaša Nikolu Plećaša navijači pozdravljali pre više od četrdeset godina.

"Svi mi na ovom prostoru smo talentovani za kolektivne sportove, to je sada više nego očigledno. Zašto je to tako, to verovatno ni naučnici ne bi mogli da utvrde, ali je tako. Košarkaši su nekada bili ličnosti, ličnosti koje su značile nešto ne samo na terenu. Jesmo mi učili od trenera, ali treneri se nisu snebivali da nekad nauče nešto od nas. Danas treneri pristupaju igračima sa pozicije hijerarhije, oni su jedini koji znaju, a igrači su samo sprovodioci onoga što trener sam zamisli u svojoj glavi. Danas košarkaši ne izgledaju kao košarkaši, oni izgledaju kao roboti koji rade po programu koji je neko isprogramirao", rekao nam je Plećaš, objašnjavajući kako je savremena industrijalizacija sporta najveća pretnja onome što smo zvali jugo-škola košarke.

Plećaš je, inače, bio član te čuvene generacije košarkaša koja je 1970. prvi put postala prvak sveta, generacije čije smo uspehe, zaslepljeni kasnijim uspesima koji su se ređali iz godine u godinu, pomalo zaboravili. I Ivo Daneu, još jedan od tadašnjih heroja, kod nas je, u nedostatku potrebe za nostalgijom, pomalo zaboravljen. I on, kao i Moka Slavnić, ima jednu anegdotu koja ilustruje snagu naše košarke.

Daneu je šezdesetih godina važio za boljeg i kompletnijeg košarkaša od Radivoja Koraća, danas bi rekli da je bio Džordan pre Džordana. Igrao je u ljubljanskoj Olimpiji, kada je taj tim sa OKK Beogradom vladao jugo-košarkom. Ranko Žeravica je, pričao je Daneu, kao trener Radničkog – u nemogućnosti da ga zaustavi – tražio od igrača da igraju prljavu odbranu na njemu, da ga udare kad mogu. Iako su to radili, uvek bi od Daneua "primali" više od 40 poena.

A onda je na jednoj utakmici lukavi Žeravica rekao igračima da budu na odstojanju. Da vide šta će onda da bude. Daneu je na toj utakmici dao manje od 20 poena. I to je odlika te škole košarke – kada te pritisnu, ti budeš najbolji, ako te puste, ko zna šta će da se dogodi.

"U moje vreme, mi smo se malo tukli, postavljali smo poneki lakat, ali je to uvek bila borba za loptu. Meni smeta što je previše grubosti koje sudije dozvoljavaju. Ali, ne mislim da je jugoslovenska košarka u krizi, ona se samo prilagođava modernim vremenima. A na Evropskom prvenstvu u Sloveniji igralo je čak šest reprezentacija nekadašnje Jugoslavije", kaže Daneu.

Govoreći o jugoslovenskoj školi košarke, čuveni i veliki trener Den Piterson, koji je sedamdesetih i osamdesetih trenirao najbolje evropske ekipe, objasnio je suštinunašeg uspeha: znali smo da pojednostavimo igru.

"Vaši treneri su bili sposobni da približe sport momcima na terenu i dok je bio anoniman da približe drugima, da shvate šta je košarka. Pravili ste polivalentne igrače. Svi su nešto crtali, a kod vas nije bilo mnogo toga", reći će Piterson.

Jugoslovenskom školom košarke i fenomenom njenog nastanka mnogo su se više bavili stranci. Naši su je definisali "onako s nogu", kad ih se nešto pita. U suštini znaju da je to kao koka-kola, najuspešnija je baš zato što niko ne zna tačan recept.

"Teško je odrediti da li postoji definicija jugoslovenske škole košarke. Svetislav Pešić je, na primer, rekao da ne možemo da govorimo o školi, ali možemo da govorimo o autentičnom metodu, koji je, po njemu, ustanovio Ranko Žeravica", kaže nam poznati košarkaški novinar Aleksandar Miletić. "Mi svakako imamo autentičan pristup. Možda je to organizovana anarhija, ili kao što bi rekao Duci Simonović, 'džez košarka'. To je sistem, gde svako ima slobodu da iskoči iz tog sistema."

To što je rekao Duci Simonović Miletiću je poslužilo kao naslov za knjigu "Džez košarka", koja je bila inicijalna kapisla za buđenje košarkaške nostalgije koja je rezultirala i igranim filmom.

On nam kaže i da je jugoslovenska košarka "pobedila" onog trenutka kada su drugi počeli da je kopiraju.

"Mi smo prvi počeli da igramo sa hokejaškim izmenama. To je izumeo Ranko Žeravica. Pitao sam ga da li je neko pre njega igrao tako, on misli da nije. On je prvi shvatio da mnogo postižeš kada umesto krila uvedeš beka, za mnoge je tada to bilo iznenađenje", priča Miletić.

Još jedna dodatna vrednost naše košarke u odnosu na druge jeste u tome što ona dolazi "iz naroda". Naša košarka nije nešto što se izučava na univerzitetima, gde se sprovodi surova selekcija igrača po merilima koja su korporacijski ustrojena da proizvedu više autputa nego što je uloženo inputa.

Kod nas vlada prirodna selekcija, koja nije ni lakša ni jednostavnija, ali je prirodna. Jer, prva selekcija koju treba da prođe jedan srpski košarkaš nije lokalni trener, već lokalni beton. Na basketu ispred zgrade, gde nema trenera i nema sudije. Tamo gde je nakrivljen koš, a lakat najbolji drug.

"Ne sme da se zaboravi da je nama basket '3 na 3' mnogo dao i mnogo doprineo uspesima naše košarke. Basket je bio temelj, u basketu se uče štosevi. Saša Đorđević nikada ne bi imao to što ima da nije bilo betona, da nije igrao na čuvenom ranču na Novom Beogradu, tamo gde se igra u litar krvi. Tu kada pobediš, onda si nešto napravio. Ili što bi rekao Kićanović: Ja dođem kao olimpijski šampion u Čačak i izgubim na basketu", priča nam košarkaški hroničar Aleksandar Miletić.

Iako se u jednom trenutku pomislilo da su proređeni uspesi srpske košarke recidiv stare Jugoslavije i da polako ulazimo u eru u kojoj će se o našoj košarci pisati samo u sportskim almanasima, nedavni reprezentativni uspeh je vratio nadu da još uvek živi taj "košarkaški gen", da još imamo litar krvi koji možemo da uložimo u pobedu. Miletić kaže da su ti strahovi normalni i da su dolazili posle svake smene generacija.

"Kada smo imali prvu zlatnu generaciju koja je postala prvak sveta 1970. u Ljubljani, mnogi su u Evropi pričali da je to neponovljiva generacija. Onda je došla druga zlatna generacija sedamdesetih sa Kićom, Mokom, Prajom, Delibašićem, Ćosićem. Kada je otišla ta generacija, rekli su – to je to, nećemo ponovo imati takve igrače. A onda smo dobili tim koji je verovatno najbolji neamerički tim svih vremena. To je generacija koja je od 1989. do 1991. uzela tri zlata i koja bi, da nije bilo rata, vladala još minimum pet godina, i sigurno igrala egal sa Drim-timom 1992. u Barseloni. Ne zato što bi bila ravnopravna po kvalitetu, nego zato što je Drim-tim sa golf igrališta otišao tamo. Svi su išli da se slikaju sa njima, a što bi rekao Duda Ivković – mi bismo išli tamo da igramo."

Te 1992. nismo mogli da igramo sa Amerikancima, ali jesmo tačno deset godina kasnije. Na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, koje je nosilo slogan "Jedna planeta, jedna titula", američki organizatori su napravili veliku grešku. U postojbini košarke izbrendirali su to prvenstvo kao ono koje ispisuje istoriju, po čemu bi finale tog prvenstva bilo taj prelomni dan kada će Amerika legitimisati svoju dominaciju u košarci koja je počela pomirenjem FIBA i NBA i uvođenjem profesionalaca u reprezentativna takmičenja. Posle tog "Jedna planeta, jedna titula", ne bi bilo više slobodnog tumačenja košarkaške istorije, bespredmetno bi bilo, zamislili su, prebrojavanje jugoslovenskih ili sovjetskih svetskih i olimpijskih medalja, jer bi Amerika na svom tlu zacementirala sebe kao jedinu legitimnu svetsku košarkašku silu.

Međutim, naši su ih izbacili sa tog prvenstva, a u finalu uzeli planetarnu titulu posle koje će se svakako košarkaška istorija malo drugačije tumačiti.

A imali smo mi sa njima još jedan susret, šest godina ranije, na Olimpijadi 1996, protiv treće reinkarnacije Drim-tima, uz najotvorenije suprotstavljanje NBA "čudovištima", skoro tri četvrtine utakmice je bilo na klackalici, do tada nezamislivo. Na kraju, što zbog povreda, što zbog ličnih greški, NBA ekipa je ostvarila pobedu. A u poslednjih tridesetak sekundi, dok su igrači mirno na terenu čekali da istekne vreme, lopta je bila kod Džona Stoktona. Saša Obradović prišao mu je da mu čestita. Krenuo je da mu pruži ruku, ali ga je u poslednjem trenutku "cimnuo" da mu izbije loptu... Drugim rečima, prodao mu je "foru", i to je ono što može da se nauči samo na uličnom basketu, taj osećaj za "foru", da "ni mi ne znamo šta ćemo da uradimo", to je to što našu košarku čini boljom od drugih, čak i kada izgubimo.

Bora Stanković, jedan od očeva osnivača košarke, dugogodišnji generalni sekretar FIBA, najveći evropski košarkaški diplomata, koji je u velikoj meri doprineo da se jugo-košarka izdigne na svetske visine, rekao nam je da uspesi koji su došli posle raspada Jugoslavije – počevši od čuvenog finala sa Litvanijom 1995. pa sve do jednako čuvenog Indijanapolisa 2002. kada smo pobedili NBA Drim-tim – jeste plod rada stare Jugoslavije. Ali, on nije pesimista. Misli da možemo ponovo da okupimo takvu generaciju igrača, kao ta poslednja koja je vladala Evropom i svetom, a koju su činili Đorđević, Danilović, Divac, Paspalj, Bodiroga...

"Vidim mnogo mladih igrača, i mnogo dobrih igrača. Jedino mi smeta što se stalno provlači kroz štampu da u Srbiji postoje samo dva kluba – Crvena zvezda i Partizan, i da njima treba dati sve – i najbolje igrače i najbolje uslove i najbolji ambijent za stvaranje igrača. Ako nemamo konkurenciju, više gradova i više klubova, onda je to vrlo teško. Nama je potreban veliki klub u Novom Sadu i u Nišu, da ne govorim o starim centrima – Čačak, Zrenjanin, Kraljevo...", rekao nam je Bora Stanković.

Ti, kako kaže čika Bora, stari centri, jesu ključ opstanka košarke, ključ buđenja košarkaškog gena. Jer, tamo je beton, tamo je iskrivljen obruč, tamo ima još litar krvi...

Tada je došlo vreme potpunog restarta sistema, novog početka i velikih promene u igračkom i trenerskom kadru. Sreća pa smo tada imali nebeske odbojkaše, koji su nam blještavim zlatom vratili osmehe na lica

Posle pet berićetnih godina preplavljenih najdragocenijim košarkaškim čarolijama, olimpijski košarkaški turnir 2000. godine u Sidneju trebalo je da predstavlja završni čin velike, emotivne rapsodije u režiji evropskog Tima snova. Kruna predanog rada koji je uzdigao ratovima osakaćenu Jugoslaviju i podigao je na pijedestal sportske velesile. 

Umesto „hepienda“, Plavi su dobili dramu koja je počela mnogo pre zvaničnog okupljanja ekipe, a zatim i trajala sve do poraza od Italije, pa i malo nakon toga. Bio je to prvi kamen spoticanja, ali i inicijalna kapisla koja je samo najavila veliki slom i sunovrat košarkaške velesile, iako dešavanja iz naredne dve godine nisu odavala takvu sliku. 

"Dakle, neće biti jugoslovenskog Tima snova u Sidneju".

Ovom je rečenicom doajen jugoslovenskog, evropskog i srpskog novinarstva Vladimir Stanković u tekstu objavljenom u magazinu Vreme samo potvrdio glasine koje su se u vreme prvih pojavljivanja modernih tehnologija u našoj zemlji širile polako, ali jasno. Plavi su upali u vrtlog iščekivanja i neizvesnosti, nakon čega je svima postalo jasno da se put u daleku Australiju neće dobro zavšiti. Usledio je debakl kakav se dotad nije pamtio. 

Sve je počelo onog trenutka kada su Aleksandar Đorđević, Vlade Divac obelodanili da slobodno vreme žele da provedu s porodicama, a ne sa saigračima iz nacionalnog tima i tako zadaju dva teška udarca selektoru Željku Obradoviću, kojem je savete udeljivao Dušan Ivković. Divac je svoj otkaz uručio još u maju 2000. godine, dok je Đorđević to učinio u poslednjem momentu - dok je reprezentacija Jugoslavije već bila u hotelu, na startu priprema.

"Imam 33 godine, ćerkica Tara napunila je godinu dana, želim da budem sa njom što je više moguće, i nisam psihički spreman da naredna tri meseca posvetim reprezentaciji. Mentalno bih bio više sa svojom porodicom nego sa reprezentacijom", bile su reči tada najboljeg plejmejkera Evrope Aleksandra Đorđevića, dok je Vlade Divac poručio sledeće:

"Nema nikakvih šansi da igram u Sidneju. Odluka je neopoziva i definitivna. Ne želim nikakve popuste, moji motivi su čisto privatni, želim da budem sa porodicom, i ništa mi ne znači što bih mogao da zakasnim, recimo, petnaest dana. Ne želim to ni zbog drugih igrača koji počinju od prvog dana".

Divčeve reči bile su praktično direktan odgovor na javni poziv selektora Obradovića, koji uprkos brojnim kasnijim razgovorima i timskim sastancima, nisu urodili plodom. Tadašnji centar Sakramento Kingsa velike nade polagao je u saigrača Peđu Stojakovića, čija je fenomenalna sezona u NBA ligi veliku ulivala nadu.

"Radi se o dva ekstra igrača i dva izuzetna čoveka, o dva lidera ekipe, i zato nam je izuzetno stalo da se oni naknadno uključe. To jeste u suprotnosti sa mojim prvobitnim stavom da ko ne dođe 16. jula neće ići u Sidnej, ali ponekad u životu treba biti i fleksibilan", izjavio je tada Željko Obradović. 

Očekivanu reakciju nije dobio, već se dogodio i izostanak Milenka Topića, dok je talentovani Milan Gurović morao da preskoči veliko takmičenje posle valovite sezone u dresu Barselone. Dres nacionalne selekcije zadužili Igor Rakočević, Predrag Drobnjak i debitant Nikola Jestratijević, kao i Željko Rebrača. Zajedno sa njima u Sidnej su potovali još i Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Peđa Stojaković, Vlado Šćepanović, Dragan Lukovski, Dragan Tarlać i Dejan Tomašević.

Pomalo bled utisak koji je jugoslovenski tim ostavio na bronzanom Evrobasketu u Francuskoj, naterao je Plave da u Sidneju pokažu pravu moć i zablistaju punim sjajem. Iako oslabljeni neigranjem dva velika asa Đorđevića i Divca, Jugoslavija je bila svrstavana u red prvih favorita za osvajanje jedne od tri medalje. Ali, niko nije mogao da pretpostavi šta će se desiti do kraja. 

Računica je bila jasna - prvo mesto u grupnoj fazi garantovalo je izbegavanje susreta sa Amerima sve do eventualnog duela u finalu. I sve je krenulo kao u snu, savladani su Rusija (66:60), Australija (80:66), Angola (73:64) i tadašnji vicešampion Evrope Španija (78:65), ali je jedan loš dan značajno pokvario planove Plavima. 

Desio se poraz od Kanade vođene izvanrednim Stivom Nešom (26p, 8sk, 8as) u poslednjoj utakmici takmičenja po grupama (75:83), koji je Jugoslaviju bacio na drugu poziciju. Bio je je to događaj koji je u startu ugrozio šanse za visokim plasmanom.

"Bilo je jasno da oni imaju izvanrednu ekipu, jer je u njoj već dominirao i ključni igrač bio - Stiv Neš. To se pokazalo mnogo puta, bio je i najkorisniji igrač NBA lige. Znali smo da ta utakmica može za nas da bude jako teška i neizvesna. Bila je takva i izgubili smo meč", izjavio je Željko Obradović nekoliko godina nakon tog okršaja sa Kanadom.

Dok je evocirao uspomene na neugodan poraz, najbolji evropski stručnjak svih vremena prisetio se i kakav je uticaj imao neuspeh protiv tima sa severa američkog kontinenta.

"Emocija se nakon tog poraza prenela na ukupnu atmosferu u svlačionici i reprezentaciji. Znali smo da nas čeka četvrtfinale, a da nas u polufinalu kasnije čeka SAD, a istu tu ekipu SAD je zamalo pobedila Litvanija".

Jugoslavija nije mogla da odmakne dalje od četvrtfinala. Bila je to poslednja stanica za Plave, tadašnji susret sa Litvanijom pamti se po lošoj šuterskoj večeri kompletnog jugoslovenskog tima, kojem ništa nije polazilo za rukom. Mada su Peđa Stojaković (20p, 8/18 iz igre) i Dejan Bodiroga (14p, 4sk) tek na momente držali rezultatsku neizvesnost, paklena izdanja Gintarasa Einikisa (26p, 8sk) i Šarunasa Jasikevičijusa (18p, 5sk, 4as) bila su teret koji Jugoslavija tada nije mogla da iznese.

Emotivni, kakvi po prirodi i jesu, puleni Željka Obradovića nisu uspeli dovoljno da se oporave pred bitku za peto mesto sa Italijom. Jugoslavija je nakon još jednog neuspeha (59:69) osvojila tek šestu poziciju, a veliko finale sa Drim timom igrala ja Francuska.

"Francuska je tada odigrala izvanredno finale, a to je bila ista ona Francuska koju smo mi u poslednjoj prijateljskoj utakmici pre početka Olimpijskih igara dobili sa 25 razlike i to bez Stojakovića i Danilovića, koji su tada imali sitne probleme s povredama. Oni su, eto, došli do toga da igraju finale", prisetio se Obradović

Bio je to udarac koji je imao snažan uticaj na kasnija dešavanja - Žocov odlazak sa klupe reprezentacije, ali izazvao i veliki bes kod tadašnjeg kapitena Predraga Danilovića, koji je na kraju nadolazeće sezone naprasno okačio patike o klin.

Tada je došlo vreme potpunog restarta sistema, novog početka i velikih promene u igračkom i trenerskom kadru. 

Sreća pa smo tada imali nebeske odbojkaše, koji su nam blještavim zlatom vratili osmehe na lica.

Činjenica je ipak da je Jokić izazvao manji napad panike u košarkaškoj Srbiji. Jer ništa ne plaši srpske ljubitelje košarke koliko pretnje otkazima. I nije ta fobija neosnovana. Posle 90-ih godina prošlog veka kada smo izgledali nepobedivi i mislili da su nam samo Ameri konkurencija baš su otkazi okrenuli situaciju naglavačke i krenuo je slobodan pad Srbije koji je zaustavljen tek kada se Dušan Duda Ivković vratio na mesto selektora i sa njim vratio i kult reprezentacije, koji sada neguje i Aleksandar Đorđević

Beograd, 13. maj, Kuća košarke u Sazonovoj 83, negde oko 16 časova...

“Došli smo da se javimo da smo stigli, da se upišemo prvi. Da napravimo neki plan za leto“, uz osmeh su se javili Miloš Teodosić i Bogdan Bogdanović.

Dva sata kasnije u Denveru...

“Biće važno kako se osećam, šta moj tim misli o tome, šta misli moja porodica, moj agent. Da li je to dobro za mene... Videćemo, mnogo sam utakmica odigrao ove sezone. Ali nikad ne znate“, izjavio je Nikola Jokić i, prema rečima američkog novinara Harisona Vinda, dodao kako se nada da će tokom leta pokušati da pobedi na nekoliko konjičkih trka...

Košarkaška Srbija je u istom danu osetila neizmerni ponos i novo razočaranje. Iako zvanično nije otkazao nastup na Mundobasketu u Kini, reči Nikole Jokića imale su negativni odjek u srpskoj javnosti. Gotovo kao da je tog momenta potvrdio da mu reprezentativne obaveze ni ovog leta nisu u planu i da će se pred očima javnosti odvijati novi slučaj “prevrtanja guma“. Enigmatičnim porukama 9.150 kilometara daleko od mesta gde su se dugogodišnji kapiten i zvezda Sakramento Kingsa prijavili za „rad preko leta“ najbolji srpski košarkaš ponovo je selektora, saigrače i sebe uvukao u vrtlog neizvesnosti koji bi mogao da traje do prvog okupljanja. Baš kao što je uradio i u mesecima pred Evrobasket u Istanbulu 2017.

Nikola Jokić nije prvi srpski košarkaš čije se izjave analiziraju drugačije od ostalih. Ali je jedini u aktuelnoj generaciji iznad koga stoji veo misterije... Šansa da će obući novi, redizajnirani dres Orlova i dalje je velika, uprkos svemu. Ne treba zaboraviti da je samo nekoliko sati pre nego što je izgovorio sve ono što je munjevitom brzinom modernih tehnologija servirano doživeo najteži poraz dosadašnje klupske karijere. Glava je i dalje bila vruća, emocije poljuljane... I vrlo je moguće da je Jokić bez ikakve loše namere izgovorio reči zbog kojih je možda i sam kasnije zažalio.

Činjenica je ipak da je Jokić izazvao manji napad panike u košarkaškoj Srbiji. Jer ništa ne plaši srpske ljubitelje košarke koliko pretnje otkazima. I nije ta fobija neosnovana. Posle 90-ih godina prošlog veka kada smo izgledali nepobedivi i mislili da su nam samo Ameri konkurencija baš su otkazi okrenuli situaciju naglavačke i krenuo je slobodan pad Srbije koji je zaustavljen tek kada se Dušan Duda Ivković vratio na mesto selektora i sa njim vratio i kult reprezentacije, koji sada neguje i Aleksandar Đorđević.

Ali strahovi su i dalje tu. Sećanja na neka prošla vremena. Ne nužno stara dobra vremena...

DIVAC, DANILOVIĆ, ĐORĐEVIĆ, REBRAČA...

Sve je počelo 1997. sa Vladom Divcem. Posle zlatnog uzleta u Atini i srebra u Atlanti, kapiten Žarko Paspalj odlučio je da završi reprezentativnu karijeru, a Jugoslavija je Evropsko prvenstvo u Barseloni dočekala i bez tadašnje zvezde Šarlot Hornetsa, čoveka s osmogodišnjim NBA iskustvom i igrača koji je samo od plate u toj sezoni inkasirao 4.718.000 dolara (više od Čarlsa Barklija, Karla Melouna, Džejsona Kida...). Posle godine koju je završio u prvom kolu doigravanja nakon poraza od Njujork Niksa (0-3, poslednja utakmica odigrana 28. aprila), Divac je odlučio da se ne odazove na poziv trenerskog dvojca Obradović – Ivković. Razloge takve odluke pojasnio je godinu dana kasnije.

“NBA liga dugo traje, prošpartamo Ameriku uzduž i popreko, menjamo gotovo svakodnevno avione, gradove, hotele... Valja sve to izdržati fizički i psihički. Umor stiže na kraju sezone, a onda počinju pripreme reprezentacije.... Stvarno, bilo je ogromno opterećenje za mene i zato sam prvi put, otkad sam debitovao u reprezentaciji, morao pred Evropsko prvenstvo u Španiji 1997. da u dogovoru sa selektorima odustanem od državnog tima“, izjavio je tada Divac za Huper.

Jugoslavija na Divca nije mogla da računa ni na Svetskom prvenstvu u Atini zbog već najavljenog NBA lokauta. Zoran Savić je posle zlata u Španiji stavio tačku na prebogatu reprezentativnu karijeru. Te godine je zbog opravdanih razloga takmičenje propustio i Predrag Danilović. Kuburio je sa povredama, a zbog operacije zgloba nije mogao da zaigra u Atini. Administrativne prepreke tih godina sprečile su triling s grčkim državljanstvom, Peđu Stojakovića, Dragana Tarlaća i Milana Gurovića da zaigraju za Jugoslaviju. Taj Mundobasket pamtiće se i po četvrtfinalu s mladom i vrlo talentovanom reprezentacijom Argentine. Meč s dosta preokreta i neizvesnosti rešio je tada roviti Aleksandar Đorđević, koji je uneo energiju u igru Jugoslavije i serijom od sedam poena doneo izjednačenje, kasnije i prelomio utakmicu. Đorđević se tada dugo oporavljao od povrede meniskusa, ali je jednom izvrsnom rolom trasirao Jugoslaviji put ka zlatu...

Aleksandar Đorđević međutim nije mogao da bude uz tim na Evropskom prvenstvu u Parizu, takođe zbog povrede. Iako su se u ekipu tada vratili Predrag Danilović i Vlade Divac, Željko Obradović nije mogao da računa ni na povređenog Željka Rebraču, sa kojim je sarađivao u to vreme u Benetonu iz Treviza.

Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine trebalo je da predstavljaju završni čin velike, emotivne rapsodije u režiji evropskog “Tima snova“. Kruna predanog rada koji je uzdigao ratovima osakaćenu Jugoslaviju i podigao je na pijedestal sportske velesile.

Umesto “hepienda“, Plavi su se našli u drami koja je počela mnogo pre zvaničnog okupljanja ekipe, potom trajala sve do poraza od Italije, pa i malo kasnije. Bila je to inicijalna kapisla, koja je samo najavila veliki slom i sunovrat košarkaške supersile, iako dešavanja iz naredne dve godine nisu odavala takvu sliku.

"Dakle, neće biti jugoslovenskog Tima snova u Sidneju".

Ovom je rečenicom doajen jugoslovenskog, evropskog i srpskog novinarstva Vladimir Stanković u tekstu objavljenom u magazinu Vreme samo potvrdio glasine koje su se u vreme prvih pojavljivanja modernih tehnologija u našoj zemlji širile polako. Usledio je debakl kakav se dotad nije pamtio.

Sve je počelo onog trenutka kada su Aleksandar Đorđević i Vlade Divac obelodanili da slobodno vreme žele da provedu s porodicama. Divac je otkaz uručio još u maju 2000. godine, dok je Đorđević to učinio u poslednjem momentu - dok je reprezentacija Jugoslavije već bila u hotelu, na startu priprema.

“Imam 33 godine, ćerkica Tara napunila je godinu dana, želim da budem sa njom što je više moguće, i nisam psihički spreman da naredna tri meseca posvetim reprezentaciji. Mentalno bih bio više sa svojom porodicom nego sa reprezentacijom“, bile su reči tada najboljeg plejmejkera Evrope, dok je Vlade Divac poručio sledeće:

“Nema nikakvih šansi da igram u Sidneju. Odluka je neopoziva i definitivna. Ne želim nikakve popuste, moji motivi su čisto privatni, želim da budem sa porodicom, i ništa mi ne znači što bih mogao da zakasnim, recimo, petnaest dana. Ne želim to ni zbog drugih igrača koji počinju od prvog dana“.

Divčeve reči bile su praktično direktan odgovor na javni poziv selektora Obradovića, koji uprkos brojnim kasnijim razgovorima i timskim sastancima, nisu urodili plodom. Zbog povrede tada je odustao i Milenko Topić, čiji su poeni s klupe tih godina često znali da donesu prevagu.

Predrag Danilović je u Sidneju bio kapiten Plavih, a tek po završetku turnira na kojem je Jugoslavija bila šesta, usledio je šok i neočekivani odlazak u penziju sa samo 30 godina.

“Umoran sam od vraćanja posle povreda. Sve me boli. Povrede nisu presudno uticale na moju odluku, ali su imale uticaja“, obrazložio je Danilović 18. oktobra, sedam dana pošto je u Bolonji zvanično objavio kraj karijere.

Problemi su se potom samo nizali. Svetislav Pešić je uoči Evrobasketa 2001. godine u Istanbulu izjavio da su mu se Aleksandar Đorđević i Vlade Divac još ranije najavili da neće igrati, a nedugo posle njih to je učinio i Željko Rebrača, u to vreme jedan od najboljih košarkaša Evrope.

“Iskusan igrač njegovog kalibra izuzetno je potreban ekipi. Međutim, Rebrača se priprema za odlazak u NBA ligu, a ima i određenih zdravstvenih problema, pa je odustao od učešća na prvenstvu Evrope“, istakao je tada Pešić.

Mundobasket u Indijanapolisu 2002. dočekan je uz pompu, pošto je u tim posle tri godine ušao Vlade Divac. Bilo je to i njegovo poslednje iskustvo s Plavima.

GODINE SUNOVRATA SRPSKE KOŠARKE... 

Dejan Bodiroga je tih godina bio jedan od najvažnijih košarkaša reprezentacije Jugoslavije, ali je posle sedam uzastopnih sezona boravka u nacionalnom timu od selektora Duška Vujoševića zatražio da ne putuje na Evrobasket 2003. Oženio se 12. jula te godine, a svoju odluku saopštio je na konferenciji za štampu dva dana kasnije.

“Odluka nije bila laka i trebalo mi je dosta vremena da je donesem, ali posle 10 godina igranja za reprezentaciju potreban mi je tajm aut neophodan za sledeće akcije, Olimpijske igre u Atini i EP u Beogradu.Ne mislim da je završeno igranje za državni tim, jer reprezentacija je nešto najvažnije, ali moram da uzmem predah“, izjavio je Bodiroga.

Na takmičenje u Švedskoj nije otišao ni Dejan Tomašević, a prema nepotvrđenim informacijama on i još neki iskusniji igrači nisu želeli da budu podvrgnuti teškom radu pod komandom Duška Vujoševića. Tada je turnir preskočio i Vladimir Radmanović, a kasnije je odbio da zaigra i za čuvene Moskitose kod Zorana Moke Slavnića, jer “nije želeo da bude zamena drugima“. Nije ga bilo ni 2006. pred Mundobasket u Japanu.

“Nisam ni razmišljao o tome da li ću biti u reprezentaciji. Niko me nije kontaktirao ni prošle godine, nego sam na radiju saznao da nisam na spisku. Uvek sam spreman za reprezentaciju, ali pre nego što donesem neku definitivnu odluku, moram prvo da se sastanem sa selektorom Šakotom, da popričam sa njim, oko planova vezanih za nacionalni tim i njegovih očekivanja od mene. Ne želim da me neki pogrešno shvate, ali neću da se odazovem pozivu pa da gledam kako drugi igraju, a ja sedim na klupi. Ako imaju velika očekivanja od mene, prihvatiću“.

Posle debakla u Švedskoj 2003, na kormilo reprezentacije vratio se Željko Obradović, a trofejnog stručnjaka sačekali su brojni problemi. Mnogima je u sećanju ostao sukob s Peđom Stojakovićem, koga na kraju nije bilo u kombinacije za Olimpijske igre u Atini.

“Stojaković kaže da nema problema sa mnom, ja kažem da nemam sa njim. On mi je tada rekao da odlučim, jer bi se priključio timu sedam dana pred početak OI. Nije svejedno da li dolaze Radmanović i Rebrača posle tri, ili Jarić posle sedam dana, ili Stojaković, koji bi kasnio 45 dana na pripreme. Šta bi rekli ostali igrači? Kako bi ga prihvatili? Da su oni rekli da on treba da igra pod tim uslovima, ja bih rekao da je OK. Ali, to je sad stara priča“, otkrio je Obradović godinu dana kasnije, posle svega što se izdešavalo u onom haosu na Evrobasketu u Srbiji i Crnoj Gori...

Stojakovića više nismo ni gledali u dresu nacionalnog tima. Iako je dobijao pozive i od Dragana Šakote, Zorana Slavnića i Dušana Ivkovića, on se svaki put zahvaljivao uz objašnjenje da ga od izvršavanja obaveza sprečava povreda...

Marko Jarić opravdano je izostao te 2004. jer nije uspeo da se oporavi od preloma metatarzalne kosti.

“Hodam normalno, ali svaki nagli pokret može da izazove novo pucanje kosti. Koliko će još potrajati rehabilitacija, znaću tek po povratku u Ameriku. U svakom slučaju, samo zdrav i potpuno fizički spreman mogu da budem od pomoći reprezentaciji SCG. Trenutno, šanse da se pojavim u Atini su 50 odsto! Ukoliko se potpuno ne oporavim, verovatnoća da se povreda obnovi bila bi veća, a posledice fatalne za moju karijeru. Opet, ako budem gledao reprezentaciju preko TV iz Los Anđelesa, biće tragično“, izjavio je Jarić 22. maja 2004. godine, kada je poručio i da će “kroz deset dana javiti Obradoviću da li će biti u timu“.

Tih meseci se otvoreno pričalo i o povratku Aleksandra Đorđevića i Vlada Divca...

“Svi dobro znaju njihove igračke i ljudske vrednosti. Na spisku su svi koji mogu da budu deo olimpijskog tima. Sa Sašom sam pričao, zavisi od toga kako će se osećati kada dođe taj trenutak, a vremena imamo dovoljno. On donosi odluku, kao i svi drugi“, poručio je Željko Obradović dva meseca ranije.

U Atini nije bilo ni Milana Gurovića, ni Dragana Tarlaća.

Posle debakla u Novom Sadu 2005. godine od reprezentacije su se oprostili Dejan Bodiroga, Dejan Tomašević i Željko Rebrača, dok je Vlado Šćepanović zajedno s Predragom Drobnjakom odlučio da zaigra za Crnu Goru nakon rasturanja državne zajednice...

Usledile su crne godine srpske košarke, a igrači su pozive u nacionalni tim otkazivali pod raznim izgovorima...

“Kapiten Vujanić je možda najveće iznenađenje. Uspeo sam od njegovog menadžera da dobijem broj telefona, pošto su mu dva puta krali telefon, ali, nažalost, nismo uspeli da se čujemo“, poručio je Dušan Ivković pred Evrobasket 2009. godine.

Darko Miličić je Dudu Ivkovića odjavljivao tri godine zaredom – 2009, 2010. i 2011.

“Sam mi je rekao da je izgubio pobednički mentalitet igranjem u timu koji nema šanse da se plasira u plej-of, i sada razmišlja da se vrati u Evropu i povrati duh. Osim toga, on se ženi 23. maja, a sredinom priprema treba da se porodi njegova buduća supruga. Tako da neće imati ono što je za igrača najvažnije – koncentracija“, rekao je Ivković pred odlazak u Poljsku, da bi 2011. ozbiljno pecnuo Darka Miličića i Igora Rakočevića:

“Ne znam kome šta nije jasno, ali stvar sa Darkom i Igorom je jasna. Rakočevićeva želja da igra za reprezentaciju nikada nije bila sporna, ali uvek se ispreči neka povreda kada treba da se okupimo. Što se tiče Miličića, ja sam uradio sve što je potrebno, a on mojoj malenkosti nije udovoljio ni da se vidimo, ni na jedan poziv moj nije odgovorio. Da li je potreban još neki argument“.

Nenad Krstić je javnosti otkrio da je 2006. godine pred Japan tražio odmor od reprezentacije kako bi potpisao novi ugovor s Nju Džersijem, ali da je od KSS, tada na čelu sa Goranom Kneževićem, dobio ozbiljne pretnje... Čak i odlaskom u vojsku...

“Nema smisla kako mi prete! Rekao sam im da želim da preskočim ovo takmičenje kako bih se odmorio i što bolje spremio za narednu sezonu. Očekuje me potpisivanje novog višegodišnjeg ugovora, čime bih obezbedio egzistenciju sebi i porodici. Ne vidim zašto su se navrzli samo na mene, kada nisam jedini koji je otkazao“, poručio je Krstić i dodao:

“Kao da ja nisam patriota i ne volim svoju zemlju, a oni su veliki rodoljubi. Za reprezentaciju sam igrao i povređen, svojevremeno sam odložio izlazak na draft kako bih igrao na jednom šampionatu mlađih kategorija. Na ružan način me stavljaju na stub srama, a umesto toga bi mogli malo da se zapitaju zbog čega im toliki broj igrača otkazuje, da nije slučajno problem u njima“.

Saša Pavlović nikada nije zaigrao za Srbiju, iako je posle određenih pritisaka iz Crne Gore izabrao Orlove. Dragan Šakota i Zoran Slavnić su godinama kasnije tvrdili da su od Saše i njegovog oca dobijali uverenja da neće biti nikakvih problema oko igranja za reprezentaciju. Jedini nastup za nacionalni tim Pavlović je ubeležio 2004. u Atini. Dejan Milojević takođe nije zaigrao za reprezentaciju 2006, mada je on tada imao velikih problema sa oba kolena...

Slavnićevim Moskitosima svojevremeno nisu želeli da se priključe ni Krstić, Rakočević, Kosta Perović, Peđa Stojaković, a čuven je slučaj Mokinog poziva Željku Rebrači da se priključi timu. Rebrača je tada odbio da se pojavi jer je “išao na pecanje“. Ubrzo nakon toga završio je karijeru zbog problema sa srcem. Imao je Slavnić i epizodu s Milošem Vujanićem, koji se tada oporavljao od jako teške povrede kolena, a sve je okončano uz salve uvreda s obe strane.

Osim vraćanjem Srbije na košarkašku mapu, podmlađivanjem selekcije i osvajanjem srebra u Poljskoj, Ivkovićev rad na klupi Srbije bio je isprepletan i drugim sukobima sa igračima. Setiće se mnogi one svađe s Draganom Labovićem, a Miroslav Raduljica je preko telefona odjavio selektora pred Evrobasket 2011, zbog čega je Duda bio šokiran. Bio je to samo nastavak priče od godinu dana ranije. Podsetimo, Ivković je Raduljicu držao “na rezervi“ pred odlazak u Tursku zbog toga što se tada nije znalo kakva će kazna dočekati Nenada Krstića zbog onog haosa koji je nastao na Akropolis kupu u Atini, kada je stolicom pogodio Janisa Burusisa...

Miloš Teodosić je svoj prvi izostanak iz reprezentacije zbog povrede imao pred Evrobasket u Sloveniji 2013. godine, a tada se Milan Mačvan jednostavno nije pojavio na okupljanju reprezentacije...

“Nemam kontakte sa Mačvanom i ne znam zašto on nije došao. Svi pokušaji da saznamo o čemu se radi nisu uspeli, iz tog razloga pozvali smo dva nova igrača, Krstića i Kalinića. Nemam informaciju zašto se Mačvan nije pojavio na prozivci, očekivao sam da će doći“, bilo je sve što je rekao Ivković.

VELIČKOVIĆ, MILUTINOV, MARJANOVIĆ, JOKIĆ...

U narednim godinama Aleksandru Đorđeviću se dogodio slučaj Novice Veličkovića, zbog kojeg se na spisku nisu našli Duško Savanović i Milan Mačvan. Sadašnji kapiten Partizana odlučio je da ne zaigra za reprezentaciju Srbije 2014. tek pošto je objavljen spisak, a Đorđević tada nije mogao da računa ni na Savanovića i Mačvana, jer su ranije bili izostavljeni.

“Malo je reći da sam zatečen i razočaran nekorektnim postupkom Novice Veličkovića. Konstantno smo bili u kontaktu pre objavljivanja spiska i sve je bilo u najboljem redu, međutim juče kad sam ga pozvao na uobičajan razgovor, saopštio mi je da zbog povrede kolena nije u mogućnosti da se pojavi na pripremama. To je zaista krajnje nekorektno. Bruka i sramota. Zdravlje igrača je bilo i biće na prvom mestu, ali način i tajming kad je to uradio Veličković je ispod svakog nivoa. Da nije spreman da bude deo tima mogao je da mi saopšti pre deset dana ili tri minuta pre objavljivanja spiska i sve bi bilo u redu“, izjavio je tada Đorđević.

Na pripremama za Mundobasket u Španiji 2014. otpisan je i Vladimir Micov zbog nedoličnog ponašanja, dve godine kasnije poziv u nacionalni tim odbili su Nikola Milutinov i Boban Marjanović. Mladi centar Olimpijakosa je želeo da igra Letnju ligu, dok je s 222 centimetara visokim gorostasom priča komplikovanija... Prvo se 2015. dogodila ona izjava pomoćnog trenera Crvene zvezde Borka Radovića da je Marjanović igrao finale Superlige s polomljenim stopalom, posle čega je San Antonio stavio zabranu na njegov dolazak u reprezentaciju, a sledeće godine nije igrao jer je potpisivao ugovor života, koji mu garantuje 21.000.000 dolara. Tada je Vladimir Štimac naknadno pozvan, jer ni Ognjen Kuzmić nije mogao da se odazove pozivu jer se ženio dva puta.

“On je dobio od nas poseban program rada, ali je nedavno dobio sina, ženi se dva puta pošto mu je žena Amerikanka, pa će se ženiti i tamo i u Srbiji, pa mu se sestra udaje, krsti sina... Biće on pod šatrom celo leto. Imamo ekipu, najbolji momci, bićemo još jači“, izjavio je u šali Đorđević, sa velikim osmehom na licu.

Tako dolazimo do Nikole Jokića. Ako njegov izostanak pred Istanbul, kada su zbog povreda izostali Miloš Teodosić, Nemanja Nedović, Marko Simonović, Miroslav Raduljica i Nemanja Bjelica – nije ga bilo ni godinu dana ranije u Riju takođe zbog povrede –, treba razumeti jer je tada potpisivao ugovor vredan 150.000.000 dolara, sada je situacija potpuno drugačija. Što bi selektor rekao: “Povreda je jedini razlog koji prihvatam“.

Strana 2 od 13

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top