Dejan Savić je bivši vaterpolista Partizana, za koji je igrao od 1989. do 1998. godine. U tom intervalu osvojio je sa Partizanom jednu šampionsku titulu, šest nacionalnih kupova, i evropske trofeje – LEN kup 1998. godine, Kup pobednika kupova 1990. godine i Superkup Evrope 1991. godine. Bio jekapiten ekipe koja je osvojila LEN kup.
 
Selektor vaterpolista Srbije Dejan Savić posle istorijskog uspeha u Riju je za “Danas” pričao o odnosu sa igračima, „kul“ odnosu za vreme utakmica i planovima. Savić je na klupi reprezentacije od 2012. godine, vodio je ekipu na deset velikih takmičenja i osvojio je devet zlatnih medalja. Na Olimpijskim igrama u Riju sa vaterpolistima Srbije dotakao je večnost.

Baš tim rečima opisao je uspeh koji su postigli kada su osvojili zlatnu medalju i tako posle svetske i evropske pridodali bogatoj kolekciji trofeja i olimpijsku titulu. A kako je selektor Srbije za tako kratko vreme uspeo da napravi uspeh o kojem većina sanja tokom čitave karijere?

"Suština odnosa između mene i igrača leži u ogromnom međusobnom poštovanju i apsolutnom poverenju jednih u druge. Vodim ekipu kakva se retko rađa, još ređe se skuplja na jednom mestu i teško da može ‘porasti’ više od ovoga. I nisu se oni prilagodili meni, već ja njima" 

Iako im nije posao da ih nalaze, on i momci koje vodi nisu bez ideja o tome kako stati na put velikoj disproporciji između ulaganja u reprezentaciju i klubove.
„Ljudi iz vaterpola, između ostalih i ja, skreću pažnju na celokupnu situaciju, apeluju za pomoć i daju sebi za pravo da pričaju o kategorizaciji klubova. Prvo bi trebalo rangirati sportove po nacionalnoj važnosti, u trajanju olimpijskog ciklusa, a onda kategorizovati klubove u svakom od njih, s ciljem krajnjeg rezultata. Pa na kraju, na osnovu toga, deliti sredstva“.

Nekada i sam vrhunski vaterpolista, s rekordnim brojem nastupa za državnim tim, Savić zna šta priča i kada govori o važnosti ranog usmeravanja klinaca na sport.
„Nužno je ozbiljno vratiti sportske aktivnosti u škole, jer primarna selekcija treba da kreće od malih nogu. Kao nekada. Ja nisam selektor vaterpolo reprezentacije, kao što mi se zove radno mesto, zato što su to već selektirani igrači. Samo sam trener ljudima koje su „probrali“ i oblikovali, prvo, njihovi nastavnici fizičkog vaspitanja, a posle i treneri mlađih kategorija. Oni su pravi selektori“.

Vidite li sebe u društvu velikana kao što u Željko Obradović, Duda Ivković ili Pep Gvardiola? Rezultati vam daju pravo na to.
"Nažalost, ne. Ne zbog toga što tako nešto ne želim, nego što je reč o mnogo velikim stručnjacima. Nije da su nedostižni, ali su ozbiljne trenerske zvezde i smatram da je potrebno još mnogo rada da bi se njih dvojica dostigli. Gvardiolu ne računam, on nije naš. Duda i Željko su žive legende i ljudi koji su mnogo toga dali. Tek sad vidim i koliko trenerski posao oduzima"

Ako nam je, kao zemlji, Evropska unija u svemu uzor, onda bi odnos jedne od njenih članica prema vaterpolu, sa istom trofejnom tradicijom kao Srbija u tom sportu, mogao biti ideja vodilja u rešavanju problema na toliko urušenoj klupskoj sceni da ekipe neretko rade u hladnoj vodi, termine za trening dele s rekreativcima, plate i premije nisu ni na nivou prosečnih mesečnih zarada u državi, zbog nemaštine se odlažu pripreme, a navijači skupljaju dobrovoljne priloge za odlazak na evropske utakmice.
„Model postoji i već neko vreme se uspešno primenjuje u Mađarskoj. Pošto vidim da imamo dobru saradnju s našim komšijama predlažem odgovornima da se makar u neformalnim razgovorima raspitaju za pomenuto rešenje i urade copy/paste istog. Naravno, prilagođenog ekonomskim prilikama u Srbiji“.

To što sveže penzionisani reprezentativci Živko Gocić i Slobodan Nikić i njihovi saborci godinama uspevaju da se ne utope u moru problema ne znači da njihovi naslednici mogu unedogled da preplivavaju posledice propasti klubova, sa čijih bi „proizvodnih traka“ stalno trebalo da se izbacuju osvajači medalja.

„Ova reprezentacija, pri čemu ne mislim samo na trinaestoricu osvajača poslednjeg zlata nego na širi spisak sa 18 igrača, ima samo jednog momka iz domaće lige, što je ogroman hendikep. Iz dva razloga. Zbog toga smo u neravnopravnom položaju u odnosu na Italiju, Grčku i Mađarsku, čiji se svi ili skoro svi reprezentativci nalaze u njihovim nacionalnim prvenstvima. U isto vreme, mladi srpski igrači, kroz naše klubove, nemaju uz koga da stasavaju i stvaraju sebi lažnu sliku da su „zasluženo“ i uz malo truda došli do prvog tima“.

 

Koliko je teško pronaći novu motivaciju posle toliko trofeja u igračkoj i trenerskoj karijeri?
"Da bi radio bilo šta u životu, moraš da utvrdiš cilj. A motiv... To je stvar koja se uči ili se godinama stvara. Večito sam imao motivaciju kao igrač, a to sam preneo i na trenerski posao. Ako ne možeš da je pronađeš, nemoj ni čim da se baviš. Lezi u krevet i ćuti"

U Crvenu zvezdu je te 1994. godine došao kao 17-godišnje čudo od deteta i Perica Ognjenović je velika očekivanja čelnika našeg najtrofejnijeg kluba, počeo da opravdava već od debitantskog nastupa. Nešto starijim simpatizerima crveno-bele boje, sigurno je i dan-danas u dobrom sećanju trenutak kad je na jednom prvenstvenom meču koji se igrao na Marakani, na teren kročio sa dresom duboko uvučenim u šorts koji mu je dopirao maltene do članaka. Početna navijačka neverica ekspresno se pretvorila u ushićenje kad je mali Perica počeo da zalama protivničke bekove, odigrava duple pasove i iz svake prilike šutira bez pardona.

Taj i svaki naredni meč je sve više nagoveštavao kako je nenadmašni Dragoslav Šekularacdobio dostojnog naslednika.  Poziv slavnog Reala koji je stigao posle četiri sezone vratolomnih driblinga, centaršuteva, asistencija, golova koje je umeo da postigne i iz kornera, to je i potvrdio.

I umesto da njegova zvezda u Madridu zasija još blještavijim sjajem, nastupili su mučni dani provedeni u klupskoj ambulanti, klupi ili tribinama. Ta povreda koja ga je u startu omela da se ustali u timu Galaktičara, po svemu sudeći je odredila dalji tok negove karijere, tokom koje je samo na mahove podsećao na igrača koji je noseći Zvezdin dres radio s loptom i rivalima sve ono što danas radi Lionel Mesi.

“Prelomni trenutak u mojoj karijeri desio se jeseni 1997. u večitom derbiju. I pre njega sam bio svestan svog talenta, ali mislim da sam tek posle  dva gola u mreži Partizanovog golmana Ivice Kralja, za 2:0 na našoj Marakani, ukapirao da nisam samo klinac koji obećava. Ta utakmica mi je raširila krila. Znanje i snaga su začinjeni velikim samopouzdanjem”, kaže Ognjenović.


Najponosniji u karijeri sam bio...
“Kada sam došao u Real Madrid. Različite okolnosti učinile su da se ne naigram onoliko koliko smo klub i ja očekivali, ali dragocen mi je svaki minut za dve i po sezone provedene u najvećem klubu na svetu. Na reprezentativnom planu to je debi za tadašnju Jugu. Jeste učešće na Svetskom prvenstvu 1998. nezaboravno iskustvo, ali kada pomislim na dres s državnim grbom, prvo čega se setim je utakmica sa El Salvadorom 1995. Možete da zamislite sreću jednog osamnaestogodišnjaka.”

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
“Bilo je dana obojenih crnim mislima, posebno dok sam se oporavljao od povrede leđa. Trebalo je da sa Real Madridom igram polufinale ili četvrtfinale Lige šampiona, kada sam osetio stari bol. I opet Jovo nanovo… Nije mi bilo lako tokom još jedne pauze, ali i pored sporadičnih kriziranja, nisam odustao od fudbala.“

Ovo još nikome nisam rekao, ali...
“Ako se ne varam, nijednom novinaru nisam otkrio da je malo falilo da završim u Partizanu. Ljudi iz mog prvog kluba, Mladosti iz rodne Smederevske Palanke, bili su u dobrim odnosima s upravom crno-belih, pa su im obećali moj potpis, maltene sve stavili na papir, spakovali me u kola i odveli u Humsku. Generalni sekretar Žarko Zečević i sportski direktor Nenad Bjeković smatrali su posao završenim, ali ni njih dvojica ni Smederevci nisu pretpostavljali kako je bilo u mom srcu. Ljubav je bila jača od interesa. Moja Zvezda je iskoristila situaciju. Ostalo se zna.”

Da li ti imponuje što su te svojevremeno proglasili dostojnim naslednikom nenadmašnog Dragoslava Šekularca?

– Kome ne bi prijalo da ga uporede sa Šekularcem. On je bio jedan od najvećih zvezdinih zvezda. Drago mi je zaista, ukoliko sam barem delićem svoje igre uspeo da dobacim takvom majstoru fudbala kao što je on.

Možeš li nam dočarati kakav je bio osećaj kada je stigao poziv iz Real Madrida?  Kakva su bila tvoja očekivanja?

– Moja karijera je od samog početka išla uzlaznom putanjom, kao i kod svakog ko zna šta želi i ko radi na sebi. Uveliko sam dobijao ponude iz raznih klubova širom sveta, međutim Real je Real. Kada je stigao poziv bio sam šokiran, to je bio san svakog igrača, a baš meni se obistinio. Real Madrid je bio sam vrhunac moje karijere , toliku količinu sreće u tim trenucima je nemoguće dočarati.

default

Nazivali su je čudom od deteta, prognozirali joj blistavu karijeru, predviđali zvezdani put. Sve prognoze su se obistinile. Bila je teniserka koja je imala neprikosnoven dvoručni forhend i bekhend. Bila je igračica koja je pregršt mečeva dobijala lomljenjem protivnica fantastičnom teniskom inteligencijom i milimetarski preciznim udarcima. Bila je teniserka koja je jedina u istoriji ovog sporta doživela i preživela pokušaj ubistva usred meča. Fenomenalna, jedinstvena i neponovljiva Monika Seleš.

Jugoslovenska teniserka Monika Seleš rođena je pre 41 godinu u Novom Sadu. Selešova je počela da se bavi tenisom u šestoj godini, da bi 1985. godine (sa 11 godina) osvojila prestižni turnir Oranž boul u Majamiju. Sa roditeljima se godinu dana kasnije seli u Sjedinjene Američke Države, gde Monika kreće u tenisku akademiju Nika Bolitijerija. Profesionalni tenis počela je da igra 1988. godine, a prvi VTA turnir osvojila je u Hjustonu godinu dana kasnije, pobedivši u finalu čuvenu Kris Evert. Neviđeni talenat Selešova je pokazala i 1990. godine, kada je u finalu Rolan Garosa pobedila tada najbolju teniserku sveta Nemicu Štefi Graf sa 2:0, po setovima 7:6, 6:4. Ovim trijumfom Selešova je postala najmlađa šampionka Otvorenog prvenstva Francuske, sa samo 16 i po godina.

Monika Seleš dominira svetskim tenisom 1991. i 1992. godine, kada osvaja šest grend slem titula (po dve u Australiji, Francuskoj i Americi), uz finale Vimbldona 1992. Prvo mesto na listi preuzela je 11. marta 1991. godine, a iste godine je, sa Goranom Prpićem, za Jugoslaviju osvojila prestižni australijski Hopman kup.

Koliko je Monika Seleš imala dominantan uticaj u tenisu govori i podatak da je u periodu od januara 1991. do februara 1993. igrala u 33 finala, od 34 turnira na kojima je učestvovala. Osvojila je 22 titule. U tom periodu je imala 159 pobeda i samo 12 poraza, uključujući neverovatan skor na grend slem turnirima u istom periodu – 55/1. Jedini poraz nanela joj je, u finalu Vimbldona 1992. godine, Štefi Graf. Revanš je usledio u finalu Otvorenog prvenstva Australije, januara 1993, kada je Selešova prestižni grend slem osvojila treći put zaredom.

Događaj koji će promeniti istoriju sporta i život Monike Seleš iz korena odigrao se 30. aprila 1993. godine u Hamburgu. U četvrtfinalu ovog turnira, na meču Monika Seleš – Magdalena Malejeva, opsesivni navijač Štefi Graf Ginter Parhe gađao je nožem Selešovu. Nažalost, bio je precizan i pogodio ju je u leđa. Šok, neverica na tribinama i događaj nezabeležen u istoriji tenisa. Iako se kroz nekoliko nedelja potpuno oporavila, Monika Seleš se tenisu vratila tek kroz dve godine, pošto je psihički oporavak bio mnogo duži.

Državljanka SAD postala je 17. maja 1994, a povratak profesionalnom tenisu usledio je u avgustu 1995. godine kada je osvojila turnir u Kanadi. U januaru 1996, Selešova četvrti put osvaja Australian Open i to će biti njen poslednji osvojeni grend slem u karijeri. Do kraja karijere 2003, najuspešniji rezultat joj je bila bronzana medalja na olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Treba napomenuti i dve titule u Fed kupu koje je Monika Seleš osvojila sa reprezentacijom Sjedinjenih Američkih Država (1996. i 2000).


U svojoj fantastičnoj karijeri Monika Seleš je odigrala 85 finala i osvojila 53 titule. Ukupno je zabeležila 595 pobeda i 122 poraza. Na grend slem turnirima šampionka je bila 9 puta, a ukupno je igrala 13 finala.

Kraj 1989. godine dočekala je kao šesta teniserka sveta, što je za devojčicu od 16 godina bio neverovatan uspeh. Već naredne sezone nastavila je svoj uspon ka najvišim teniskim visinama, završivši sezonu na drugoj poziciji. Prva teniserka sveta bila je od 11. marta 1991. do tragičnog trenutka u Hamburgu, 30. aprila 1993. godine. Tu sezonu je zbog odsustva završila na osmom mestu, dok u sledećoj nije učestvovala. Iako se vratila na teren tek u avgustu 1995, takmičarsku godinu završava na prvoj poziciji, da bi godinu dana kasnije bila druga igračica sveta. Iako su ljubitelji tenisa želeli da veruju u povratak Monike Seleš, bilo je očigledno da se ona bori sa onim što joj se desilo u Hamburgu. Iako je pokušala da ponovo pronađe svoju prepoznatljivu igru, nažalost nije uspela. Selešova nije bila ona stara. Kako je sama kasnije rekla, događaj iz Hamburga joj je uništio život. Usledio je pad na VTA listi, pa je u periodu od 1997. do 2000. godine Monika bila na pozicijama od 4. do 6. mesta. Selešova je karijeru okončala 2003. godine.

Često se postavlja pitanje šta bi bilo da se nije desilo ranjavanje u Hamburgu. Mišljenja su podeljena, ali bez ikakve sumnje tvrdim da bi Monika Seleš bila prva teniserka sveta dugi niz godina, s obzirom na to da su dotadašnji rezultati to i te kako nagoveštavali. Psihičke posledice koje je pretrpela usled ovakvog događaja ostavile su znatno dublji trag od fizičkih povreda. Zapravo se može reći da Monika Seleš nikad nije predala prvo mesto na svetskoj listi. U trenutku ranjavanja bila je na vrhu, a kraj povratničke 1995. godine završila je na vrhu. Njeni rezultati bi bili još značajniji da nije bilo prinudne pauze, a, bez obzira na sve, Monika Seleš se opravdano smatra jednom od najboljih teniserki svih vremena. Blistavu karijeru Monike Seleš zaustavio je Ginter Parhe koji je pušten na slobodu, uz uslovnu kaznu od 2 godine i psihijatrijsko lečenje.


To se dogodilo 30. aprila 1993. u pauzi između gemova meča četvrtfinala turnira u Hamburgu u kome je tada najbolja teniserka sveta igrala protiv Bugarke Magdalene Malejeve. Parhe je napao Jugoslovenku, koja se uz vrisak srušila na zemlju, a nekoliko gledalaca je brzo reagovao i savladalo pomahnitalog napadača. Lekari su odmah došli i ukazali prvu pomoć Moniki Seleš, dok je njena protivnica sedela na svojoj stolici i jecala.

Parhe je povredio Moniku jer je bila najveći rival Nemici Štefi Graf, kojom je on bio opčinjen.

Haris Brkić je među najvećim talentima koji su se pojavili na ovim prostorima u poslednjih 30 godina. Uz Damira Mulaomerovića iz tuzlanske Slobode Brkić je bio najdarovitiji igrač bivše države početkom turbulentnih devedesetih godina.

Košarci je poklonio dvokorak sa svojim potpisom. Zvali su ga "Harisov ulaz". Taj produženi korak teško se branio. Uspeo je podeliti košarkaške sudije, pa su pravljene analize, kako bi se u konačnici zaključilo da se ne radi o "grešci u koracima". Kad god bi Haris krenuo s loptom na koš, dok je jednom nogom dva puta "naskakao" protivnički igrači, ali ni saigrači, nisu znali šta će uraditi. Nekad je asistirao, nekad poentirao, retko grešio. 


Prvotimac KK Partizan i reprezentativac Jugoslavije, umro je 15. decembra 2000. godine u beogradskom Urgentnom centru, dva dana nakon što ga je nepoznati napadač hicima iz pištolja ranio u glavu ispred hale Pionir.

Kobne večeri ništa nije nagoveštavalo tragediju. Haris je 12. decembra bio na treningu u Pioniru, ali požalio se da mu nije dobro, pa je izašao ranije. Oko 21.30 napustio je halu i s torbom u ruci krenuo ka parkingu. Haris je stajao pored automobila i u tom trenutku pritrčao mu je napadač, koji mu je iz blizine ispalio dva metka u glavu. Ključ od „golfa“ ostao je na krovu automobila, a sportska oprema iz torbe rasula se po parkingu.

Haris Brkić je prvi sportista sa prostora cele bivše SFRJ koji je ubijen od početka raspada nekada zajedničke države.




Počinilac ubistva nije pronađen, a ne znaju se ni motivi. Javnost je ostala u šoku, prvi put na takav način je ubijen jedan sportista. Prvi i verovatno jedini u to sumorno vreme. Policija je ispitala na stotine ljudi, ali izjave nisu bile od pomoći. Raspitivali su se šta je radio, gde je išao, s kim se družio.

Pričalo se da je ubijen jer je automobilom pregazio pijanog pešaka, koji je ostao invalid, potom su neki tvrdili da se zamerio crnogorskoj mafiji, pa čak i da je pozajmljivao novac, zbog čega mu je dužnik došao glave. Međutim, ništa od pomenutog nije dokazano.

 

 

default

Pažnju svetske jaavnosti skrenula je pre dve godine, kad je u Londonu ponela nezvaničnu titulu Mis Olimpijskih igara. Ceo svet je komentarisao pojavu seksepilne Antonije Mišure i više se bavio njenim izgledom nego učinkom na parketu, a sad je hrvatska košarkašica ponovo u centru pažnje, jer je priznala da, iako je rođena u Šibeniku, navija za – Crvenu zvezdu!

Plejmejker francuskog Tuluza važi za jednu od najatraktivnijih sportiskinja planete i zato će njene reči raspaliti maštu Delija.
„Veliki sam fan Crvene zvezde. Volim taj klub i rado bih došla u Arenu ne neki meč. Ne bih igrala u Zvezdi, ni u Partizanu. A jedini razlog je što imam previše iskustva i ne uklapam se u program tih klubova. Oni prave mlade timove, ne bih se uklopila u taj sistem“, rekla je Mišura u razgovoru za Informer.

Taj list otkriva da je Mišura član Hrvatske demokratske zajednice, a ona dodaje da je aktivno bavljenje politikom ne zanima. Bar u doba dok se profesionalno bavi sportom.
„Ne, ne verujem da ću se baviti politikom, međtim, znate kako se kaže – „život piše romane“. Nikad ne znamo šta će se desiti u budućnosti. Sve je moguće“.

Antonija Mišura ima 26 godina i predstavlja hrvatsku verziju Milice Dabović, koja takođe atraktivnim izgledom pleni poglede zaljubljenika u žensku košarku, koji često porede ove dve lepotice.
„Čula sam za te komentare i nije mi jasno zašto se diže tolika prašina oko toga da li smo lepe. Lepe smo svaka na svoj način, ali ne bi trebalo to konstantno potencirati. Povučena sam osoba i nema me mnogo u medijima“, dodala je Mišura.

default

Lidija Popović (27), poznatija kao Ledi Li, pre deset godina bila je u kratkoj, ali slatkoj vezi sa Novakom Ðokovićem (29), koga je inspirisala da joj piše ljubavne razglednice iz Valensije, San Rema i Pariza.

Pevačica i danas najtraženiji ženski di-džej Noletu je bila devojka samo dva meseca pre nego što je upoznao sadašnju suprugu Jelenu Ðoković (30), tada Ristić.

- Kada su se upoznali, Novak i Lidija prvo su održavali vezu na relaciji Beograd - Novi Sad. Ledi Li je bila Novakova simpatija i devojka u koju se mnogo zaljubio. Njihova mladalačka ljubav je bila zanimljiva, ali više platonska. Nole je zbog teniskih turnira koje je imao duž cele Evrope mnogo putovao, ali trudio se da uvek bude u kontaktu sa Novosađankom. Svakodnevno su se čuli telefonom, ali kako bi joj pokazao koliko mu je stalo, teniser joj je slao ljubavne razglednice - priča izvor i dodaje:

- Dok su se zabavljali, Ðoković je igrao turnire u Parizu, Valensiji i San Remu i iz tih gradova slao joj je ljubavne poruke. U krajnje simpatičnim razglednicama opisivao joj je gradove u kojima je bio i prenosio joj utiske u vreme kada je počeo da niže uspehe i krči svoj put. Bila je to jedna lepa mladalačka ljubav, koja nije imala perspektivu, pa je njihova veza potrajala svega nekoliko meseci - završava naš sagovornik.

Ubrzo nakon kraha veze sa atraktivnom crnkom, koju trenutno porede sa svetskom divom Dženifer Lopez, Nole je počeo da se zabavlja sa današnjom suprugom Jelenom.


 

 

default

Rodžer Federer je posle jednog meča sa Novakom Đokovićem dao intervju švajcarskoj radioteleviziji SRF koji je prenelo više dnevnih listova u Švajcarskoj.

Odigrali ste neuobičajeno dobar meč. Da li je to uteha?

Uteha je to što već mesecima igram ovako dobro. Uteha je i podrška koju mi je pružila publika. Smatram da to nije normalno. To je osećanje kao da se dobija meč. Gledaoci su me bodrili, i to je svakako razlog zbog koga još igram, taj momenat kada se čovek naježi. To je sjajno. Ali, naravno i da sam vrlo razočaran. Imao sam u ruci šansu. Nisam smeo da dozvolim da protivnik povede. Ali Novak je obavio dobar posao. Bila je to za mene teška, ali i vrlo uzbudljiva noć.

Šta je naučio o sebi iz ovog meča?

Iz poraza može najviše da se nauči jer ih često precizno analiziraš. Ovakve partije na tri dobijena seta pokazuju ti gde si, kako se ponašaš, koliko si fizički spreman. Raduje me da fizički nemam problema, da se naporan rad isplatio, da na dug rok mogu da držim visok nivo igre.

Koliko Gren-slem titula bi još mogao da dobije Đoković?

On igra izvanredno, ovo mu je sjajna godina, kao što je već bila 2011. Enormno je konstantan. Malo je onih koji mogu da mu pariraju ili ga napadnu, jer predobro reternira. Njegova igra je savršena za tvrdu podlogu. On je, blago rečeno, impozantan. Ako ostane zdrav i fizički spreman, smatram da će odneti još mnogo, mnogo pobeda.

"Vidimo se sledeće godine“, citira tabloid Blik u naslovu poruku Rodžera Federera publici posle poraza od Đokovića.

"Svi su želeli da Federer ove godine još jednom osvoji ovaj turnir. Bilo je više nego jasno kome su bile upućene simpatije 23.000 gledalaca na najvećem teniskom stadionu sveta. Jasnije nego ikada. To je osetio i Federer, koji je do poslednjeg trenutka verovao da može da preokrene meč. Jer je to bila njegova poslednja šansa da osvoji Gren-slem? Jer je to bio njegov poslednji nastup na Otvorenom prenstvu SAD? Ne! Videćemo se sledeće godine, jer ja volim ovaj sport, kaže Federer. Aplauz oduševljenja. Bila je ovo izvanredna bitka, rekao je. Bolja nego ikad? Možda, kaže, bilo je neverovatno bučno. I pored toga, poraz mu je teško pao. Nisam smeo da dopustim da bude 1:2 u setovima. To je bilo loše. Šteta što nisam mogao da dobijem četvrti set.“

Dnevnik Noje cirher cajtung je objavio razgovor sa teniskim stručnjakom Hajncom Ginthartom koji kaže da "Rodžer Federer servira, i igra bolje voleje, nego pre dve godine – između ostalog i zato što ga je Novak Đoković primorao da menja igru“.

Što se tiče nemačke štampe, u njoj su osvanuli naslovi poput: „Đoković ponovo pokazao Federeru gde su mu granice“ (Rajnland-pfalc onlajn), „Đoković raščarao Federera“ (Vohenblat), „Đoković bacio Rodžera Federera na kolena“ (NTV), „Đoković pobedio nesrećnog Federera“ (Zidojče cajtung), „Ovo je najjača droga koja postoji“ (Frankfurter algemajne cajtung), citat Borisa Bekera o zanosu koji stvaraju pobede), „Druga pobeda na Otvorenom prvenstvu SAD: Đoković bi hteo i više“ (Frankfurter rundšau onlajn).

 

Džesika Kingham otkrila je da su joj njene velike grudi upropastile sportsku karijeru, mada nije otkrila koji je sport trenirala.

Ova prsata lepotica pokazala je svu svoju raskoš, a izgleda da je ostala u kondiciji. 

Na sledećoj strani procenite da li je imala šanse u sportu. 


Mnogo stravičnih poena je imao Novak Đoković, ali ovaj je sigurno najbolji u njegovoj karijeri. I dan danas se priča o ovom meču u teniskim krugovima,  a poena se svi sigurno sećate.

Pogledajte.

default

Čelnici fudbalskog kluba Juventus su stali u odbranu svojih fudbalera zbog sumnji da je golman Ćezene pre nekoliko godina namesti susret koji je ekipa iz Torena dobila sa 2:0. Tada je igrač Ćezene Rodrigez stao na gol liniju pošto je pre toga isključen prvi golman ekipe, dok je trener prethodno izvršio sve tri zamene

"Televizijski snimak penala na kome se navodno tačno može pokazati kako se golman Ćezene i fudbaler Juventusa Vidal dogovorili oko izvođenja penala  nespretan je i nepošten pokušaj klevete. Juventus će zbog toga pokrenuti sve mere kako bi zaštitio ugled kluba i svojih fudbalera koji se časno bore za svoj klub"

Ovaj snimak je izazvao veliku polemiku na Apeninima, a mnogi smatraju da se ovako mnogi golmani dogovaraju sa protivničkim igračima i posle budu isplaćeni u ogromnim količinama novca za svoje "usluge".  Snimak pogledajte na narednoj strani. 


Ovaj amaterski snimak se pojavio na Youtube mreži i izazvao je pravu polemiku. Mnogi smatraju da je golman Ćezene pokazao rukom gde će se baciti posle sudijinog zvižduka za izvođenje penala. Uhvaćen je i Vidalov pokret očima, tako da se to mogu smatrati kao dokazi u ovom slučaju. Očekuje se i da strog italijanski fudbalski savez da svoju izjavu, dok je uključena i policija. 

Strana 13 od 14

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top