Sedmostruki šampion Formule 1 Mihael Šumaher 29. decembra 2013. godine doživeo je stravičnu nesreću na skijanju u francuskim Alpima.

Nemac se od tada nalazi u komi, a trenutno je smešten u porodičnom domu. Iako porodica troši ogroman novac na njegovo lečenje, čini se da većih pomaka u njegovom zdravstvenom stanju nema.

O tome je progovorio Mihaelov dugogodišnji menadžer Vili Veber.

"Mesecima tvrdim da Mihaelova porodica ne govori pravu istinu o njegovu stanju. Mislim da je vreme da se ćutanje prekine i da milioni navijača saznaju o čemu je reč. Osećam se kao da udaram glavom o zid", rekao je Veber.

Vili Veber je čovek koji je Šumahera pratio tokom cele njegove karijere. Upoznali su se dok je Mihael bio junior i napravili zajedno najveće rezultate. Prvu titulu su osvojili 1994. godine, isto ponovili 1995. godine, a onda i pet puta zaredom od 2000. do 2004. godine.

"Uvek kad mi zazvoni kućni telefom nadam se da je s druge strane Mihael i da će me pitati kako sam".

 

 

e-max.it: your social media marketing partner

Nekako u senci tada nadolazećih uspeha fudbalera Crvene zvezde i osvajanja Kupa evropskih šampiona, ostala je uspomena na velike nerede koji su se dogodili neposredno pred utakmicu u Drezdenu tokom gostovanja Crvene zvezde za prolaz u polufinale KEŠ-a. Naime, Dinamo Drezden je važio za klub sa velikom podrškom neonacista, pokreta koji je doživeo svoj procvat u tom vremenskog perioda. Drezden je bio grad u istočnoj Evropi, zaspao u siromaštvu i socijalnim prividom društvenog otrežnjenja od strane Sovjetskog saveza.

Nakon eliminisanja Grashopersa i Glazgov Rendžersa, sledećeg rivala na svom putu je Zvezda imala u Dinamu iz Drezdena. Prva utakmica četvrtfinala Kupa evropskih šampiona odigrana je u Beogradu, 6. marta 1991. godine. Crvena zvezda, pojačana Sinišom Mihajlovićem koji je došao iz Vojvodine. Tada je Robert Prosinečki bio sigurno brži, sa svojim trkom ka severnoj tribini, od tada neprikosnovenog Karla Luisa. 

Tribine najvećeg stadiona u Srbiji bile su premale kako bi prihvatile sve zainteresovane navijače koji su došli da podrže fudbalere Ljupka Petrovića. Iako je štampano nešto manje od 90.000 karata, na tribinama je bilo 100.000 duša, a mnogi navijači ostali su ispred stadiona jer mesta više nije bilo. Usledila je veličanstvena partija izabranika Ljupka Petrovića, tako da je put u Drezden predstavljao samo formalnost, posle furiozne utakmice u Beogradu. 

Zvezda je stigla u Drezden kao favorit. Na utakmici u Beogradu, navijači iz Drezdena su pravili nerede neposredno pred početak utakmice, međutim sve je to u povoju ugasila narodna milicija. Srpski navijači su zato tražili osvetu. Stadion u Drezdenu, pod nazivom Rudolf Harbig, nije konstruisan da primi veliki broj gledalaca. Prisustvovalo je svega desetak hiljada duša, od koji 4.000 njih pevalo pesme posvećene uspecima Crvene zvezde. 

Tokom 80. minuta utakmice dolazi do prvih incidenata tokom utakmice. Crvena zvezda je bila u jednom od mnogobrojnih napada i dobila je korner. Prosinečki je krenuo ka korner zastavici, ali onda su krenuli da lete upaljači i kamenice. Bacane su stolice, flaše, konzerve, sve što se našlo pod rukama nacista. I to je trajalo nekoliko minuta. Na ovu utakmicu su dosta ranije najavili svoj dolazak i neonacisti iz Berlina, Lajpciga, Roštoka, Magdeburga itd.  Sakupili su se skoro svi viđeniji neonacisti iz Istoćne Nemaćke.Tada kao po naredbi se zaleće nekoliko stotina Delija ka domaćim navijačima, međutim u napadu ih je omela postavljena žica i nekoliko kordona policije spremna da se odbrani na svaki mogući način. Takvih napada je bilo nekoliko, gde su navijači Zvezde probali da probiju tu žičanu konstrukciju i dođu bar u blizinu navijača Drezdena. Za to vreme, neonacisti su srpske navijače gađali svim mogućim predmetima. Do bližeg sukoba nije došlo tokom utakmice, ali pred utakmicu u blizini stadiona se vodila sasvim drugačija priča.

Dva dana pred utakmicu, iz Srbije kreće veliki broj autobusa ka Drezdenu. Kontrola na granici je rigorozna i bačeno je gomila flaša pića. Navijači nastavljaju svoj put. Jedan deo viđenijih navijača dolazi u Drezden avionom, na sam dan utakmice. Već na aerodromu su počeli nemiri, kada se jedan momak zaleteo na tri Nemca koji su stajali sa strane i provocirali. Počeli su da beže, nastala je opšta jurnjava nekoliko Delija za tri Nemca. Jedan od njih je bio uhvaćen, ali je uspeo iz džepa da izvuče sprej za totalnu paralizu i poprska svoje napadače. Dečko je jedva preživeo taj opasan sprej, a onda su besne Delije krenule u osvetu. Odmah je napadnuto nekoliko Švaba koji su naišli niz ulicu blizu stadiona. Bili su krvavi a jedan ili dvojica su ostala da leže na pločniku. Do te scene policije nigde nije bilo. Odjednom, krenuše sirene, niz ulicu se moglo videti nekoliko patrolnih kola, konjica itd.

Tada i stiže informacija da su ostali navijači Zvezde koji su došli autobusom napadnuti na drugom kraju stadiona. Krenulo se u akciju, uzimali su se štapovi, kamenice, toljage, sve što je moglo da udara i leti. Oko trista Delija se kretalo ulicom i izgledalo je zastrašujuće. U suštini, Delije su krenule da vijaju Naciste. Policija je shvatila da je vrag odneo šalu i počela je sa reorganizacijom svojih položaja. Ovaj korto Delija je opkoljen i uvučen u jednu ulicu odakle nisu mogli da izađu. Krenuo je žestok okršaj sa policijom. Mnogo krvi, razbijenih glava i vilica, po ulici su počele da padaju kacige, toljage, batine itd. Policija Istočne Nemačke je bila slabo opremljena, tako da su dobili dosta batina od strane navijača Zvezde. Navijači koji su došli iz Srbije nisu imali gde. Sa jedne strane ulice je bila policija, dok ih je sa druge strane opkolila konjica. Odmah pored mesta okršaja, proticala je lokalna reka. Dosta policajaca se našlo u njoj tokom borbe koja je izgledala kao pravi rat. 

Tuča se nije baš brzo završila, trajala je.Policija nije mogla da izdrži strahovite napade Delija. U jednom od silnih naleta uspeju da probiju kordon i krenu da beže. Za njima je pojurila cela policija Drezdena. Odjednom se, kao poslat dar od boga, pojavljuje kamion pun kamenica. Krenu u istom momentu zasipanje ogromnom količinom kamenja. Policija je prinuđena da se povuče. U tom momentu je navijačima Zveezde stiglo i pojačanje od strane onih koji su došli autobusom. Svi zajedno su naterali policiju u veliki beg. 

Za Crvenu zvezdu su na ovoj utakmici golove dali Savićević i Pančev. Ukoliko je to bitno za ovu priču. Činilo se već tada, da sa Sinišom Mihajlovićem u timu, Ljupko Petrović ima izuzetno kvalitetan tim kadar da osvoji najveće evropske vrhove. Pančev je igrao u svojoj najboljoj formi, dok je Genije mogao eksplodirati u svakoj utakmici. Zvezda je lako prošla Dinamo iz Drezdena, pa su usledili istorijski trenutci protiv još jednog giganta iz Nemačke, Bajern Minhen. Ponovo su se na toj utakmici našli specijalci iz Mingena, oči u oči sa vođama Delija.  

Posle utakmice ogromno obezbeđenje nije dozvoljavalo ni najsitniji kontakt među navijačima, tako da su Delija morale ostati durgo na stadionu, slaveći zbog prolaska u polufinale.

Ovo gostovanje mnogi navijači Zvezde pamte kao najveću makljažu u istoriji svih evropskih gostovanja gde su protiv dobro opremljene policije pokazali svoju upornost i taktičku snalažljivost. Nisu imali mnogo kontakta sa nacistima, ali ih je policija dobro zapamtila. Moramo napomenuti da je lokalna policija tada bila pojačana sa specijalnom jedinicom iz Minhena. Sigurno izuzetno dobro pamte ova dešavanja iz Drezdena, pa su zato Zvezdini navijači praćeni pod rigoroznim merama tokom poslednjeg gostovanja u Kelnu.

Posle utakmice u Drezdenu, kada se sve završilo, daleko u noći, svi navijači Zvezde su bili sprovedeni u dva voza i poslati nazad u Srbiju. Na granici ih je dočekala narodna milicija...

e-max.it: your social media marketing partner

"Sve što se dogodilo ni za koga od nas nije bilo iznenađenje, a skoro svi koje sam znao kao ljude koji su deo "severa", bili su na toj utakmici. Mi smo živeli za tu utakmicu. Kad god bismo išli u Zagreb, očekivali smo tuču",izjavio je svojevremeno Aleksandar Vučić o svom učešću u nemirima koji su se odvijali na Maksimiru pre utakmice Dinamo - Crvena zvezda. Naravno, Aleksandar Vučić važi za vatrenog navijača Crvene zvezde i interesantno je pogledati šta je svojevremeno govorio o nemirima na fudbalskoj utakmici, pa uporediti sa onim šta tačno danas govori. 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je juče da će oni koji su izazvali i učestvovali u incidentu na utakmici Parizan - Crvena Zvezda dobiti zasluženu kaznu za svoje huligansko ponasanje, dok će se videti da li tu ima elemenata i za pokretanje nekih drugih postupaka, uz ocenu da sigurno nisu došli na utakmicu "da gledaju kvalitet fudbala".Kako je rekao sve se prati i ispituje a odgovarajući na pitanja u vezi reakcije policije na samom stadionu naveo je da postoji neka vrsta nepisanog pravila da se, za manje incidente na istoj tribini, ne meša odmah policija kako ne bi dolazilo do eskaliranja. On je, pošto je poznato da je navijač Crvene Zvezde i svojevremeno dolazio na utakmice, kazao da to pravilo postoji i još od pre 25 godina "kada je napustio tribinu".

Vučić je rekao da je bilo određenih propusta, da je trebalo, posebno oni koji prate trržište droge i ono što se tamo dešava, da budu upoznati sa postupcima nekih mafijaških bosova. Naveo je da to i nije sve baš tako lako i da je "na kraju krajeva" reakcija bila dobra.

A svojevremeno je Aleksandar Vučić prisustvovao i uzeo učešće u nemirima na Maksimiru. Utakmica između Dinama i Zvezde nikada nije odigrana, a Vučić se seća kako je taj dan sve počelo. 

"Prvi veliki incident dogodio se u Vinkovcima. Obično bi nas Dinamovi i Hajdukovinavijači čekali na samoj stanici i kamenovali voz. Međutim, tog su dana shvatili da dolazi ogroman broj Zvezdinih navijača pa su pričekali da voz krene prema Slavonskom Brodu. Kako je voz krenuo, zasuli su ga kamenjem, ali sa suprotne strane. Sećam se da je Krle povukao ručnu kočnicu.

On je bio jedan od starijih i hrabrijih vođa navijača, nije se fizički isticao, ali je bio autoritet. Voz se zaustavio i sećam se da je veliki broj navijača izleteo izvan voza. Vidio sam nekoliko Hrvata na zemlji, u baš teškom stanju. Sve u svemu, izgledalo je prilično jezivo", rekao je Vučić.

Nekoliko hiljada Delija predvodio je Željko Ražnatović Arkan, a na južnoj tribini maksimirskog stadiona bio je i Vučić.

"Kad smo stigli u Zagreb, prvi put se dogodilo da nas je doslovno dočekala kolona policajaca. Sproveli su nas do južne tribine. Međutim, mi koji smo bili iskusni, prepoznali smo neke navijače Dinama koji su imali zadatak da prate hoće li se neko od nas izdvojiti, pa da ga prebiju.

Prepoznao sam Šejtana, Sarmu i još neke. Nisam video Klokana i Sandra koje sam znao kao vođe Bad Blue Boysa. Onda sam saznao da su i ostali Zvezdini navijači to primetili pa su ih ispred jednog kafića presreli i pretukli.

Zatim su iz kafića izašli drugi navijači Dinama, vikali su "udri četnika". Ali sve je to nije bilo ni novo ni neuobičajeno", rekao je Vučić, koji je tada imao 20 godina.

Zvezdini navijači su se osećali veoma snažno i moćno iz nekoliko razloga. Prvo, u to vreme se podizao srpski nacionalizam, ali i bili su tu u velikom broju. Jer, nije tu bilo samo mnogo ljudi iz Beograda, iako mislim da se nikada neće ponoviti gostovanje na koje će otići veći broj momaka nego tada. Došao je ogroman broj ljudi iz Gline, Petrinje, Knina, iz čitave Krajine, jer su posebno u tom dalmatinskom delu svi Srbi navijali za Zvezdu.

Sve je to davalo osećaj moći Zvezdinim navijačima, kao što je taj rastući hrvatski šovinizam ili nacionalizam, zovite ga kako god hoćete, njihovim navijačima dao određeni osećaj slobode i moći koji dotad nisu imali. Osećala se iskrena mržnja, s obe strane su se čule najjezivije pesme jednih o drugima", priča Vučić.

"Onda je krenula ta priča sa Bobanom na terenu. Sukob između Zvezdinih i Dinamovih navijača počeo je baš na tom manjem delu južne tribine gde je bilo više Dinamovih nego Zvezdinih navijača. Ja sam bio na donjem delu, ali svi smo se brzo popeli gore. Tu je došlo do manjeg obračuna u kojem su Zvezdini navijači potisnuli Dinamove na travu.

Ali, Dinamovi navijači sa "severa" su već uleteli na teren, a sa „istoka" je prema nama letelo sve što su mogli baciti.

Budući da su u odnosu na nas oni stajali na visini, mi odozdo i nismo mogli bogzna kako da uzvratimo. Taj sukob je trajao neko vreme, onda više nije bilo stolica kojima bismo se mogli gađati. U međuvremenu je policija ušla u obračun s Dinamovim navijačima na terenu".

"Sve što se dogodilo ni za koga od nas nije bilo iznenađenje, a skoro svi koje sam znao kao ljude koji su deo "severa", bili su na toj utakmici. Mi smo živeli za tu utakmicu. Kad god bismo išli u Zagreb, očekivali smo tuču.

Zato, ne verujem u priču da je rat počeo na "Maksimiru", mislim da se tad samo pokazalo kakvi su odnosi u društvu. Kad vam se tako nešto pokaže u masovnom obliku, jasno vam je šta predstoji i šta je u dušama ljudi.

Čak ne mislim ni da je Bobana neko nagovorio da udari policajca. I da Boban nije to napravio, došlo bi do navijačke tuče. Sukobi navijača su se uvek događali, bili su normalna stvar, a fudbal je uvek samo odraz onoga što se događa u društvu, konstatovao je Aleksandar Vučić.

e-max.it: your social media marketing partner

"Došli smo tri dana pred utakmicu. Regularno smo prešli granicu sa ličnim dokumentima. Nismo se zaustavljali do Beograda, gde su nam unapred rezervisali sobe u jednom hotelu, centar grada", ovako svoju izjavu na saslušanju počinje jedan od šestorice uhapšenih Hrvata koji su pravili nerede tokom fudbalske utakmice. "Kada sada razmislimo, nismo znali gde smo pošli. Mislili smo da je priča sigurna, da imamo oslonac, ali desila se izdaja", nastavlja svoju izjavu i dodaje: "Prvi sastanak sa našim domaćinima održan je u jednom restoranu van Beograda. Neka stara, nešto.. Tako se zove to selo. Dogovorili smo se da taktički odradimo celu situaciju i dai iskoristimo priliku. Domaćini su preneli informacije kako da uđemo na stadion i gde da se smestimo. Trebali smo ih okružiti zajedno sa grupom Grka i Mađara. Za ovo nismo bili plaćeni u novcu". 

Naš novinar je imao uvid u ovu izjavu, pa prenosimo integralnu verziju. Podsetimo se, veliki neredi na derbiju srpske superlige u fudbalu, trajali su oko desetak minuta. Za to vreme, pokušan je prevrat na južnoj tribini od strane nekoliko navijačkih grupa. Napad su započeli paljenjem baklji, što je bio znak da se krene. Međutim, trenutni vladari južne tribine su se odlučili na povlačenje, možda i iznenađeni trenutnom situacijom. Međutim, kada su se baklje ugasile, usledio je kontra juriš uz povike "Udri cigane". Među navijačima na južnoj tribini se proneo glas da su sve to infiltrirani cigani, koji su se pojavili na tribini u želji da ukradu i zapale zastave, najveći trofej svake navijačke grupe. Tada je usledio pokolj. Napadači su morali da prolaze kroz špalir navijača Partizana gde su paljeni bakljama, udarani kamenjem i palicama, da bi konačno i bili skinuti do gole kože i bačeni na atletsku stazu. Čak je i policija bila iznenađena ovakvim razvojem situacije, pa u jednom momentu nisu ni znali kako da reaguju. Kako naši izvori u policiji govore, tada je i stigla komanda da se ne mešaju mnogo i da puste navijačke da reše svoj međusobni sukob. Napad na južnu tribinu nije prošao. Ostaje pitanje, odakle uopšte svi ti strani plaćenici.

"Dogovor je bio da ojačani spoljnimi faktorom, preuzmemo vlast na tribini. Znate kako, to su milioni evra u pitanju. Kada postanete gazde tribine, rukovodite i distribucijom narkotika. Vojnici na tribini dalje preprodaju drogu na ulici, a nazad vraćaju velike količine novca vođama navijačkih grupa. Kada ova frakcija postane glavna, tada bi se roba dobavljala direktno iz Italije. Taj transport robe bi organizovali mi u Splitu i Dalmaciji. Zato smo u ovome i videli svoj interes. Nismo bili dodatno plaćeni. Ponovo govorim, u pitanju su milionii"

Svakako, još od devedesetih godina kada su organizovani u ovakvom smislu, vođe navijača učestvuju u organizovanju kriminalnih aktivnosti širokog aspekta. Tu je preprodaja droge, reketiranje klubova, obezbeđenje i još mnogo stvari koje se vezuju za kriminal i korupciju. Naravno, političke vođe ne smeju da se umešaju u njihove poslove. Policija je nema, zato što je korumpirana sa svih strana. Naravno, sve se slično organizuje na obe strane, odnosno i na Severnoj tribini, odnosno na Južnoj. Razlika je u tome što vođe navijača Crvene zvezde svoj posao i lične sukobe skrivaju daleko od očiju javnosti, dok je na jugu situacija drugačija. Tamo se već desetak godina vode sitni sporadični ratovi koji se mogu videti skoro na svakoj većoj fudbalskoj utakmici. 

"Kada smo došli u hotel, bili smo mnogo naloženi. Trebalo je da okružimo navijačke vođe, a potom iznutra da usledi napad nekoliko frajera koji su trebali biti na našoj strani. Sve je to izostalo. Kada smo videli znak za start akcije, bili smo iznenađeni jer oko nas nikog nije bilo. Niko nije ostao da se suprostavi. U tom momentu je za nas usledio pakao. Odjednom su počeli udarci sa svih strana, pao sam dole između onih stolica i pokušao da se zaštitim. Nogama su me šutirali, a potom sam samo čuo: DOSTA!", stoji u izjavi koju je ovaj huligan dao u policiji tokom saslušanja posle spektakularnog hapšenja u hotelu Zira. 

"Ne znam gde nije štimalo. Na tom sastanku van Beograda, naši domaćini su rekli da imaju tu pomoć iznutra, da su potplatili i neke političare, ali i policiju odnosno da imaju svog čoveka u sudstvu ako nam zatreba posle ove akcije. Da li je sve to bila laž ili njihovo verovanje, nisam siguran posle svega što se desilo", stoji pri kraju izjave.

POLAZAK NA STADION

"Na utakmicu smo krenuli dosta ranije, jer smo hteli i da jedemo u nekom restoranu brze hrane. Smestili smo se na tribinu, negde u centru, bliže levoj strani, a po prethodnom dogovoru i iscrtanom planu. Na tribini su već bili smešteni Grci, sa desne strane, i Mađari, bliže nama. Malo smo pričali, da neko ne bi provalio kako smo Hrvati. Kužili smo već na početku utakmice da će ovo biti žestok fajt, jer su vođe bile okružene sa mnoštvom ćelavih likova, ko od betona. Naravno, ulog je bio velik da bi se sad vraćali nazad"

"Eto, sjebali su nas kad su uzviknuli da smo cigani. Tada se cela tribina zapenila ka nama. Većina navijača je verovatno do kraja utakmice mislila da smo cigani"

PUT DROGE NA BALKANU

Od polovine prošlog veka se znalo da najviše droge u staroj Jugoslaviji ima baš u Splitu. Kao lučni grad, imali su priliku da transportuju drogu brodovima ka svim delovima sveta. Jedno vreme se smatralo da za centar transporta narkotika važi upravo Split. Droga se najčešće švercovala iz Južne Amerike, gde je bila i najjeftinija. Međutim, u ovom veku se moglo saznati da je droga vrlo često transportovana iz Italije malim čamcima koji su brzo prenosili na obalu Jadranskog mora u blizini Splita, ispod Marjana. 

"Plan je bio da osvojimo južnu tribinu i prepustimo je našim domaćinima. Mi bi preko italijanske veze, dovozili robu do Splita, odakle bi transportovali prvo do Bijeljine, a onda preko Drine i u Srbiju. Tada bi je preuzimali vojnici sa južne tribine. Posoa je za nas bio vredan nekoliko miliona evra. Sa prevlastom na tribini, krenuli bi i u menadžerski posao koji kao da je stvoren za pranje velikih količina novca", stoji u izjavi.

e-max.it: your social media marketing partner

Zanimljivo je da tradicija u vaterpolu nalaže da se selektor posle osvajanja neke titule baci u vodu sa igračima.

"Nervira me to što je svima više zanimljivo pitanje zbog čega nisam skočio u bazen, nego što pišu o momcima koji nam godinama donose veliku radost. E takvo nepoštovanje ne mogu da shvatim", rekao je u jednom Dejan Savić.

Ipak, i posle tri titule (dva Evropska i jedno Svetsko prvenstvo) igrači nisu uspeli da ubace Savića u vodu, niti je on to radio (podsetimo bivši selektor Dejan Udovičić je uvek skakao u vodu)

Posle osvajanja Svetskog prvenstav 2015. godine pitali smo Savića zašto ne skače u vodu i kada će to da uradi.

– Ima vremena za to, još je rano. Biće prilike – rekao je Savić

Do dana danas važi priča kako nikada nije uskočio u bazen.

Međutim slika na narednoj strani pokazuje drugačije. 

Pogledajte sami, da li je to Dejan Savić u odelu ubačen u bazen?

e-max.it: your social media marketing partner
Dejan Savić je bivši vaterpolista Partizana, za koji je igrao od 1989. do 1998. godine. U tom intervalu osvojio je sa Partizanom jednu šampionsku titulu, šest nacionalnih kupova, i evropske trofeje – LEN kup 1998. godine, Kup pobednika kupova 1990. godine i Superkup Evrope 1991. godine. Bio jekapiten ekipe koja je osvojila LEN kup.
 
Selektor vaterpolista Srbije Dejan Savić posle istorijskog uspeha u Riju je za “Danas” pričao o odnosu sa igračima, „kul“ odnosu za vreme utakmica i planovima. Savić je na klupi reprezentacije od 2012. godine, vodio je ekipu na deset velikih takmičenja i osvojio je devet zlatnih medalja. Na Olimpijskim igrama u Riju sa vaterpolistima Srbije dotakao je večnost.

Baš tim rečima opisao je uspeh koji su postigli kada su osvojili zlatnu medalju i tako posle svetske i evropske pridodali bogatoj kolekciji trofeja i olimpijsku titulu. A kako je selektor Srbije za tako kratko vreme uspeo da napravi uspeh o kojem većina sanja tokom čitave karijere?

"Suština odnosa između mene i igrača leži u ogromnom međusobnom poštovanju i apsolutnom poverenju jednih u druge. Vodim ekipu kakva se retko rađa, još ređe se skuplja na jednom mestu i teško da može ‘porasti’ više od ovoga. I nisu se oni prilagodili meni, već ja njima" 

Iako im nije posao da ih nalaze, on i momci koje vodi nisu bez ideja o tome kako stati na put velikoj disproporciji između ulaganja u reprezentaciju i klubove.
„Ljudi iz vaterpola, između ostalih i ja, skreću pažnju na celokupnu situaciju, apeluju za pomoć i daju sebi za pravo da pričaju o kategorizaciji klubova. Prvo bi trebalo rangirati sportove po nacionalnoj važnosti, u trajanju olimpijskog ciklusa, a onda kategorizovati klubove u svakom od njih, s ciljem krajnjeg rezultata. Pa na kraju, na osnovu toga, deliti sredstva“.

Nekada i sam vrhunski vaterpolista, s rekordnim brojem nastupa za državnim tim, Savić zna šta priča i kada govori o važnosti ranog usmeravanja klinaca na sport.
„Nužno je ozbiljno vratiti sportske aktivnosti u škole, jer primarna selekcija treba da kreće od malih nogu. Kao nekada. Ja nisam selektor vaterpolo reprezentacije, kao što mi se zove radno mesto, zato što su to već selektirani igrači. Samo sam trener ljudima koje su „probrali“ i oblikovali, prvo, njihovi nastavnici fizičkog vaspitanja, a posle i treneri mlađih kategorija. Oni su pravi selektori“.

Vidite li sebe u društvu velikana kao što u Željko Obradović, Duda Ivković ili Pep Gvardiola? Rezultati vam daju pravo na to.
"Nažalost, ne. Ne zbog toga što tako nešto ne želim, nego što je reč o mnogo velikim stručnjacima. Nije da su nedostižni, ali su ozbiljne trenerske zvezde i smatram da je potrebno još mnogo rada da bi se njih dvojica dostigli. Gvardiolu ne računam, on nije naš. Duda i Željko su žive legende i ljudi koji su mnogo toga dali. Tek sad vidim i koliko trenerski posao oduzima"

Ako nam je, kao zemlji, Evropska unija u svemu uzor, onda bi odnos jedne od njenih članica prema vaterpolu, sa istom trofejnom tradicijom kao Srbija u tom sportu, mogao biti ideja vodilja u rešavanju problema na toliko urušenoj klupskoj sceni da ekipe neretko rade u hladnoj vodi, termine za trening dele s rekreativcima, plate i premije nisu ni na nivou prosečnih mesečnih zarada u državi, zbog nemaštine se odlažu pripreme, a navijači skupljaju dobrovoljne priloge za odlazak na evropske utakmice.
„Model postoji i već neko vreme se uspešno primenjuje u Mađarskoj. Pošto vidim da imamo dobru saradnju s našim komšijama predlažem odgovornima da se makar u neformalnim razgovorima raspitaju za pomenuto rešenje i urade copy/paste istog. Naravno, prilagođenog ekonomskim prilikama u Srbiji“.

To što sveže penzionisani reprezentativci Živko Gocić i Slobodan Nikić i njihovi saborci godinama uspevaju da se ne utope u moru problema ne znači da njihovi naslednici mogu unedogled da preplivavaju posledice propasti klubova, sa čijih bi „proizvodnih traka“ stalno trebalo da se izbacuju osvajači medalja.

„Ova reprezentacija, pri čemu ne mislim samo na trinaestoricu osvajača poslednjeg zlata nego na širi spisak sa 18 igrača, ima samo jednog momka iz domaće lige, što je ogroman hendikep. Iz dva razloga. Zbog toga smo u neravnopravnom položaju u odnosu na Italiju, Grčku i Mađarsku, čiji se svi ili skoro svi reprezentativci nalaze u njihovim nacionalnim prvenstvima. U isto vreme, mladi srpski igrači, kroz naše klubove, nemaju uz koga da stasavaju i stvaraju sebi lažnu sliku da su „zasluženo“ i uz malo truda došli do prvog tima“.

 

Koliko je teško pronaći novu motivaciju posle toliko trofeja u igračkoj i trenerskoj karijeri?
"Da bi radio bilo šta u životu, moraš da utvrdiš cilj. A motiv... To je stvar koja se uči ili se godinama stvara. Večito sam imao motivaciju kao igrač, a to sam preneo i na trenerski posao. Ako ne možeš da je pronađeš, nemoj ni čim da se baviš. Lezi u krevet i ćuti"

e-max.it: your social media marketing partner

U Crvenu zvezdu je te 1994. godine došao kao 17-godišnje čudo od deteta i Perica Ognjenović je velika očekivanja čelnika našeg najtrofejnijeg kluba, počeo da opravdava već od debitantskog nastupa. Nešto starijim simpatizerima crveno-bele boje, sigurno je i dan-danas u dobrom sećanju trenutak kad je na jednom prvenstvenom meču koji se igrao na Marakani, na teren kročio sa dresom duboko uvučenim u šorts koji mu je dopirao maltene do članaka. Početna navijačka neverica ekspresno se pretvorila u ushićenje kad je mali Perica počeo da zalama protivničke bekove, odigrava duple pasove i iz svake prilike šutira bez pardona.

Taj i svaki naredni meč je sve više nagoveštavao kako je nenadmašni Dragoslav Šekularacdobio dostojnog naslednika.  Poziv slavnog Reala koji je stigao posle četiri sezone vratolomnih driblinga, centaršuteva, asistencija, golova koje je umeo da postigne i iz kornera, to je i potvrdio.

I umesto da njegova zvezda u Madridu zasija još blještavijim sjajem, nastupili su mučni dani provedeni u klupskoj ambulanti, klupi ili tribinama. Ta povreda koja ga je u startu omela da se ustali u timu Galaktičara, po svemu sudeći je odredila dalji tok negove karijere, tokom koje je samo na mahove podsećao na igrača koji je noseći Zvezdin dres radio s loptom i rivalima sve ono što danas radi Lionel Mesi.

“Prelomni trenutak u mojoj karijeri desio se jeseni 1997. u večitom derbiju. I pre njega sam bio svestan svog talenta, ali mislim da sam tek posle  dva gola u mreži Partizanovog golmana Ivice Kralja, za 2:0 na našoj Marakani, ukapirao da nisam samo klinac koji obećava. Ta utakmica mi je raširila krila. Znanje i snaga su začinjeni velikim samopouzdanjem”, kaže Ognjenović.


Najponosniji u karijeri sam bio...
“Kada sam došao u Real Madrid. Različite okolnosti učinile su da se ne naigram onoliko koliko smo klub i ja očekivali, ali dragocen mi je svaki minut za dve i po sezone provedene u najvećem klubu na svetu. Na reprezentativnom planu to je debi za tadašnju Jugu. Jeste učešće na Svetskom prvenstvu 1998. nezaboravno iskustvo, ali kada pomislim na dres s državnim grbom, prvo čega se setim je utakmica sa El Salvadorom 1995. Možete da zamislite sreću jednog osamnaestogodišnjaka.”

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
“Bilo je dana obojenih crnim mislima, posebno dok sam se oporavljao od povrede leđa. Trebalo je da sa Real Madridom igram polufinale ili četvrtfinale Lige šampiona, kada sam osetio stari bol. I opet Jovo nanovo… Nije mi bilo lako tokom još jedne pauze, ali i pored sporadičnih kriziranja, nisam odustao od fudbala.“

Ovo još nikome nisam rekao, ali...
“Ako se ne varam, nijednom novinaru nisam otkrio da je malo falilo da završim u Partizanu. Ljudi iz mog prvog kluba, Mladosti iz rodne Smederevske Palanke, bili su u dobrim odnosima s upravom crno-belih, pa su im obećali moj potpis, maltene sve stavili na papir, spakovali me u kola i odveli u Humsku. Generalni sekretar Žarko Zečević i sportski direktor Nenad Bjeković smatrali su posao završenim, ali ni njih dvojica ni Smederevci nisu pretpostavljali kako je bilo u mom srcu. Ljubav je bila jača od interesa. Moja Zvezda je iskoristila situaciju. Ostalo se zna.”

Da li ti imponuje što su te svojevremeno proglasili dostojnim naslednikom nenadmašnog Dragoslava Šekularca?

– Kome ne bi prijalo da ga uporede sa Šekularcem. On je bio jedan od najvećih zvezdinih zvezda. Drago mi je zaista, ukoliko sam barem delićem svoje igre uspeo da dobacim takvom majstoru fudbala kao što je on.

Možeš li nam dočarati kakav je bio osećaj kada je stigao poziv iz Real Madrida?  Kakva su bila tvoja očekivanja?

– Moja karijera je od samog početka išla uzlaznom putanjom, kao i kod svakog ko zna šta želi i ko radi na sebi. Uveliko sam dobijao ponude iz raznih klubova širom sveta, međutim Real je Real. Kada je stigao poziv bio sam šokiran, to je bio san svakog igrača, a baš meni se obistinio. Real Madrid je bio sam vrhunac moje karijere , toliku količinu sreće u tim trenucima je nemoguće dočarati.

e-max.it: your social media marketing partner

Nazivali su je čudom od deteta, prognozirali joj blistavu karijeru, predviđali zvezdani put. Sve prognoze su se obistinile. Bila je teniserka koja je imala neprikosnoven dvoručni forhend i bekhend. Bila je igračica koja je pregršt mečeva dobijala lomljenjem protivnica fantastičnom teniskom inteligencijom i milimetarski preciznim udarcima. Bila je teniserka koja je jedina u istoriji ovog sporta doživela i preživela pokušaj ubistva usred meča. Fenomenalna, jedinstvena i neponovljiva Monika Seleš.

Jugoslovenska teniserka Monika Seleš rođena je pre 41 godinu u Novom Sadu. Selešova je počela da se bavi tenisom u šestoj godini, da bi 1985. godine (sa 11 godina) osvojila prestižni turnir Oranž boul u Majamiju. Sa roditeljima se godinu dana kasnije seli u Sjedinjene Američke Države, gde Monika kreće u tenisku akademiju Nika Bolitijerija. Profesionalni tenis počela je da igra 1988. godine, a prvi VTA turnir osvojila je u Hjustonu godinu dana kasnije, pobedivši u finalu čuvenu Kris Evert. Neviđeni talenat Selešova je pokazala i 1990. godine, kada je u finalu Rolan Garosa pobedila tada najbolju teniserku sveta Nemicu Štefi Graf sa 2:0, po setovima 7:6, 6:4. Ovim trijumfom Selešova je postala najmlađa šampionka Otvorenog prvenstva Francuske, sa samo 16 i po godina.

Monika Seleš dominira svetskim tenisom 1991. i 1992. godine, kada osvaja šest grend slem titula (po dve u Australiji, Francuskoj i Americi), uz finale Vimbldona 1992. Prvo mesto na listi preuzela je 11. marta 1991. godine, a iste godine je, sa Goranom Prpićem, za Jugoslaviju osvojila prestižni australijski Hopman kup.

Koliko je Monika Seleš imala dominantan uticaj u tenisu govori i podatak da je u periodu od januara 1991. do februara 1993. igrala u 33 finala, od 34 turnira na kojima je učestvovala. Osvojila je 22 titule. U tom periodu je imala 159 pobeda i samo 12 poraza, uključujući neverovatan skor na grend slem turnirima u istom periodu – 55/1. Jedini poraz nanela joj je, u finalu Vimbldona 1992. godine, Štefi Graf. Revanš je usledio u finalu Otvorenog prvenstva Australije, januara 1993, kada je Selešova prestižni grend slem osvojila treći put zaredom.

Događaj koji će promeniti istoriju sporta i život Monike Seleš iz korena odigrao se 30. aprila 1993. godine u Hamburgu. U četvrtfinalu ovog turnira, na meču Monika Seleš – Magdalena Malejeva, opsesivni navijač Štefi Graf Ginter Parhe gađao je nožem Selešovu. Nažalost, bio je precizan i pogodio ju je u leđa. Šok, neverica na tribinama i događaj nezabeležen u istoriji tenisa. Iako se kroz nekoliko nedelja potpuno oporavila, Monika Seleš se tenisu vratila tek kroz dve godine, pošto je psihički oporavak bio mnogo duži.

Državljanka SAD postala je 17. maja 1994, a povratak profesionalnom tenisu usledio je u avgustu 1995. godine kada je osvojila turnir u Kanadi. U januaru 1996, Selešova četvrti put osvaja Australian Open i to će biti njen poslednji osvojeni grend slem u karijeri. Do kraja karijere 2003, najuspešniji rezultat joj je bila bronzana medalja na olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Treba napomenuti i dve titule u Fed kupu koje je Monika Seleš osvojila sa reprezentacijom Sjedinjenih Američkih Država (1996. i 2000).


U svojoj fantastičnoj karijeri Monika Seleš je odigrala 85 finala i osvojila 53 titule. Ukupno je zabeležila 595 pobeda i 122 poraza. Na grend slem turnirima šampionka je bila 9 puta, a ukupno je igrala 13 finala.

Kraj 1989. godine dočekala je kao šesta teniserka sveta, što je za devojčicu od 16 godina bio neverovatan uspeh. Već naredne sezone nastavila je svoj uspon ka najvišim teniskim visinama, završivši sezonu na drugoj poziciji. Prva teniserka sveta bila je od 11. marta 1991. do tragičnog trenutka u Hamburgu, 30. aprila 1993. godine. Tu sezonu je zbog odsustva završila na osmom mestu, dok u sledećoj nije učestvovala. Iako se vratila na teren tek u avgustu 1995, takmičarsku godinu završava na prvoj poziciji, da bi godinu dana kasnije bila druga igračica sveta. Iako su ljubitelji tenisa želeli da veruju u povratak Monike Seleš, bilo je očigledno da se ona bori sa onim što joj se desilo u Hamburgu. Iako je pokušala da ponovo pronađe svoju prepoznatljivu igru, nažalost nije uspela. Selešova nije bila ona stara. Kako je sama kasnije rekla, događaj iz Hamburga joj je uništio život. Usledio je pad na VTA listi, pa je u periodu od 1997. do 2000. godine Monika bila na pozicijama od 4. do 6. mesta. Selešova je karijeru okončala 2003. godine.

Često se postavlja pitanje šta bi bilo da se nije desilo ranjavanje u Hamburgu. Mišljenja su podeljena, ali bez ikakve sumnje tvrdim da bi Monika Seleš bila prva teniserka sveta dugi niz godina, s obzirom na to da su dotadašnji rezultati to i te kako nagoveštavali. Psihičke posledice koje je pretrpela usled ovakvog događaja ostavile su znatno dublji trag od fizičkih povreda. Zapravo se može reći da Monika Seleš nikad nije predala prvo mesto na svetskoj listi. U trenutku ranjavanja bila je na vrhu, a kraj povratničke 1995. godine završila je na vrhu. Njeni rezultati bi bili još značajniji da nije bilo prinudne pauze, a, bez obzira na sve, Monika Seleš se opravdano smatra jednom od najboljih teniserki svih vremena. Blistavu karijeru Monike Seleš zaustavio je Ginter Parhe koji je pušten na slobodu, uz uslovnu kaznu od 2 godine i psihijatrijsko lečenje.


To se dogodilo 30. aprila 1993. u pauzi između gemova meča četvrtfinala turnira u Hamburgu u kome je tada najbolja teniserka sveta igrala protiv Bugarke Magdalene Malejeve. Parhe je napao Jugoslovenku, koja se uz vrisak srušila na zemlju, a nekoliko gledalaca je brzo reagovao i savladalo pomahnitalog napadača. Lekari su odmah došli i ukazali prvu pomoć Moniki Seleš, dok je njena protivnica sedela na svojoj stolici i jecala.

Parhe je povredio Moniku jer je bila najveći rival Nemici Štefi Graf, kojom je on bio opčinjen.

e-max.it: your social media marketing partner

Haris Brkić je među najvećim talentima koji su se pojavili na ovim prostorima u poslednjih 30 godina. Uz Damira Mulaomerovića iz tuzlanske Slobode Brkić je bio najdarovitiji igrač bivše države početkom turbulentnih devedesetih godina.

Košarci je poklonio dvokorak sa svojim potpisom. Zvali su ga "Harisov ulaz". Taj produženi korak teško se branio. Uspeo je podeliti košarkaške sudije, pa su pravljene analize, kako bi se u konačnici zaključilo da se ne radi o "grešci u koracima". Kad god bi Haris krenuo s loptom na koš, dok je jednom nogom dva puta "naskakao" protivnički igrači, ali ni saigrači, nisu znali šta će uraditi. Nekad je asistirao, nekad poentirao, retko grešio. 


Prvotimac KK Partizan i reprezentativac Jugoslavije, umro je 15. decembra 2000. godine u beogradskom Urgentnom centru, dva dana nakon što ga je nepoznati napadač hicima iz pištolja ranio u glavu ispred hale Pionir.

Kobne večeri ništa nije nagoveštavalo tragediju. Haris je 12. decembra bio na treningu u Pioniru, ali požalio se da mu nije dobro, pa je izašao ranije. Oko 21.30 napustio je halu i s torbom u ruci krenuo ka parkingu. Haris je stajao pored automobila i u tom trenutku pritrčao mu je napadač, koji mu je iz blizine ispalio dva metka u glavu. Ključ od „golfa“ ostao je na krovu automobila, a sportska oprema iz torbe rasula se po parkingu.

Haris Brkić je prvi sportista sa prostora cele bivše SFRJ koji je ubijen od početka raspada nekada zajedničke države.




Počinilac ubistva nije pronađen, a ne znaju se ni motivi. Javnost je ostala u šoku, prvi put na takav način je ubijen jedan sportista. Prvi i verovatno jedini u to sumorno vreme. Policija je ispitala na stotine ljudi, ali izjave nisu bile od pomoći. Raspitivali su se šta je radio, gde je išao, s kim se družio.

Pričalo se da je ubijen jer je automobilom pregazio pijanog pešaka, koji je ostao invalid, potom su neki tvrdili da se zamerio crnogorskoj mafiji, pa čak i da je pozajmljivao novac, zbog čega mu je dužnik došao glave. Međutim, ništa od pomenutog nije dokazano.

 

 

e-max.it: your social media marketing partner

Pažnju svetske jaavnosti skrenula je pre dve godine, kad je u Londonu ponela nezvaničnu titulu Mis Olimpijskih igara. Ceo svet je komentarisao pojavu seksepilne Antonije Mišure i više se bavio njenim izgledom nego učinkom na parketu, a sad je hrvatska košarkašica ponovo u centru pažnje, jer je priznala da, iako je rođena u Šibeniku, navija za – Crvenu zvezdu!

Plejmejker francuskog Tuluza važi za jednu od najatraktivnijih sportiskinja planete i zato će njene reči raspaliti maštu Delija.
„Veliki sam fan Crvene zvezde. Volim taj klub i rado bih došla u Arenu ne neki meč. Ne bih igrala u Zvezdi, ni u Partizanu. A jedini razlog je što imam previše iskustva i ne uklapam se u program tih klubova. Oni prave mlade timove, ne bih se uklopila u taj sistem“, rekla je Mišura u razgovoru za Informer.

Taj list otkriva da je Mišura član Hrvatske demokratske zajednice, a ona dodaje da je aktivno bavljenje politikom ne zanima. Bar u doba dok se profesionalno bavi sportom.
„Ne, ne verujem da ću se baviti politikom, međtim, znate kako se kaže – „život piše romane“. Nikad ne znamo šta će se desiti u budućnosti. Sve je moguće“.

Antonija Mišura ima 26 godina i predstavlja hrvatsku verziju Milice Dabović, koja takođe atraktivnim izgledom pleni poglede zaljubljenika u žensku košarku, koji često porede ove dve lepotice.
„Čula sam za te komentare i nije mi jasno zašto se diže tolika prašina oko toga da li smo lepe. Lepe smo svaka na svoj način, ali ne bi trebalo to konstantno potencirati. Povučena sam osoba i nema me mnogo u medijima“, dodala je Mišura.

e-max.it: your social media marketing partner
Strana 13 od 14

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top