Tada je došlo vreme potpunog restarta sistema, novog početka i velikih promene u igračkom i trenerskom kadru. Sreća pa smo tada imali nebeske odbojkaše, koji su nam blještavim zlatom vratili osmehe na lica

Posle pet berićetnih godina preplavljenih najdragocenijim košarkaškim čarolijama, olimpijski košarkaški turnir 2000. godine u Sidneju trebalo je da predstavlja završni čin velike, emotivne rapsodije u režiji evropskog Tima snova. Kruna predanog rada koji je uzdigao ratovima osakaćenu Jugoslaviju i podigao je na pijedestal sportske velesile. 

Umesto „hepienda“, Plavi su dobili dramu koja je počela mnogo pre zvaničnog okupljanja ekipe, a zatim i trajala sve do poraza od Italije, pa i malo nakon toga. Bio je to prvi kamen spoticanja, ali i inicijalna kapisla koja je samo najavila veliki slom i sunovrat košarkaške velesile, iako dešavanja iz naredne dve godine nisu odavala takvu sliku. 

"Dakle, neće biti jugoslovenskog Tima snova u Sidneju".

Ovom je rečenicom doajen jugoslovenskog, evropskog i srpskog novinarstva Vladimir Stanković u tekstu objavljenom u magazinu Vreme samo potvrdio glasine koje su se u vreme prvih pojavljivanja modernih tehnologija u našoj zemlji širile polako, ali jasno. Plavi su upali u vrtlog iščekivanja i neizvesnosti, nakon čega je svima postalo jasno da se put u daleku Australiju neće dobro zavšiti. Usledio je debakl kakav se dotad nije pamtio. 

Sve je počelo onog trenutka kada su Aleksandar Đorđević, Vlade Divac obelodanili da slobodno vreme žele da provedu s porodicama, a ne sa saigračima iz nacionalnog tima i tako zadaju dva teška udarca selektoru Željku Obradoviću, kojem je savete udeljivao Dušan Ivković. Divac je svoj otkaz uručio još u maju 2000. godine, dok je Đorđević to učinio u poslednjem momentu - dok je reprezentacija Jugoslavije već bila u hotelu, na startu priprema.

"Imam 33 godine, ćerkica Tara napunila je godinu dana, želim da budem sa njom što je više moguće, i nisam psihički spreman da naredna tri meseca posvetim reprezentaciji. Mentalno bih bio više sa svojom porodicom nego sa reprezentacijom", bile su reči tada najboljeg plejmejkera Evrope Aleksandra Đorđevića, dok je Vlade Divac poručio sledeće:

"Nema nikakvih šansi da igram u Sidneju. Odluka je neopoziva i definitivna. Ne želim nikakve popuste, moji motivi su čisto privatni, želim da budem sa porodicom, i ništa mi ne znači što bih mogao da zakasnim, recimo, petnaest dana. Ne želim to ni zbog drugih igrača koji počinju od prvog dana".

Divčeve reči bile su praktično direktan odgovor na javni poziv selektora Obradovića, koji uprkos brojnim kasnijim razgovorima i timskim sastancima, nisu urodili plodom. Tadašnji centar Sakramento Kingsa velike nade polagao je u saigrača Peđu Stojakovića, čija je fenomenalna sezona u NBA ligi veliku ulivala nadu.

"Radi se o dva ekstra igrača i dva izuzetna čoveka, o dva lidera ekipe, i zato nam je izuzetno stalo da se oni naknadno uključe. To jeste u suprotnosti sa mojim prvobitnim stavom da ko ne dođe 16. jula neće ići u Sidnej, ali ponekad u životu treba biti i fleksibilan", izjavio je tada Željko Obradović. 

Očekivanu reakciju nije dobio, već se dogodio i izostanak Milenka Topića, dok je talentovani Milan Gurović morao da preskoči veliko takmičenje posle valovite sezone u dresu Barselone. Dres nacionalne selekcije zadužili Igor Rakočević, Predrag Drobnjak i debitant Nikola Jestratijević, kao i Željko Rebrača. Zajedno sa njima u Sidnej su potovali još i Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Peđa Stojaković, Vlado Šćepanović, Dragan Lukovski, Dragan Tarlać i Dejan Tomašević.

Pomalo bled utisak koji je jugoslovenski tim ostavio na bronzanom Evrobasketu u Francuskoj, naterao je Plave da u Sidneju pokažu pravu moć i zablistaju punim sjajem. Iako oslabljeni neigranjem dva velika asa Đorđevića i Divca, Jugoslavija je bila svrstavana u red prvih favorita za osvajanje jedne od tri medalje. Ali, niko nije mogao da pretpostavi šta će se desiti do kraja. 

Računica je bila jasna - prvo mesto u grupnoj fazi garantovalo je izbegavanje susreta sa Amerima sve do eventualnog duela u finalu. I sve je krenulo kao u snu, savladani su Rusija (66:60), Australija (80:66), Angola (73:64) i tadašnji vicešampion Evrope Španija (78:65), ali je jedan loš dan značajno pokvario planove Plavima. 

Desio se poraz od Kanade vođene izvanrednim Stivom Nešom (26p, 8sk, 8as) u poslednjoj utakmici takmičenja po grupama (75:83), koji je Jugoslaviju bacio na drugu poziciju. Bio je je to događaj koji je u startu ugrozio šanse za visokim plasmanom.

"Bilo je jasno da oni imaju izvanrednu ekipu, jer je u njoj već dominirao i ključni igrač bio - Stiv Neš. To se pokazalo mnogo puta, bio je i najkorisniji igrač NBA lige. Znali smo da ta utakmica može za nas da bude jako teška i neizvesna. Bila je takva i izgubili smo meč", izjavio je Željko Obradović nekoliko godina nakon tog okršaja sa Kanadom.

Dok je evocirao uspomene na neugodan poraz, najbolji evropski stručnjak svih vremena prisetio se i kakav je uticaj imao neuspeh protiv tima sa severa američkog kontinenta.

"Emocija se nakon tog poraza prenela na ukupnu atmosferu u svlačionici i reprezentaciji. Znali smo da nas čeka četvrtfinale, a da nas u polufinalu kasnije čeka SAD, a istu tu ekipu SAD je zamalo pobedila Litvanija".

Jugoslavija nije mogla da odmakne dalje od četvrtfinala. Bila je to poslednja stanica za Plave, tadašnji susret sa Litvanijom pamti se po lošoj šuterskoj večeri kompletnog jugoslovenskog tima, kojem ništa nije polazilo za rukom. Mada su Peđa Stojaković (20p, 8/18 iz igre) i Dejan Bodiroga (14p, 4sk) tek na momente držali rezultatsku neizvesnost, paklena izdanja Gintarasa Einikisa (26p, 8sk) i Šarunasa Jasikevičijusa (18p, 5sk, 4as) bila su teret koji Jugoslavija tada nije mogla da iznese.

Emotivni, kakvi po prirodi i jesu, puleni Željka Obradovića nisu uspeli dovoljno da se oporave pred bitku za peto mesto sa Italijom. Jugoslavija je nakon još jednog neuspeha (59:69) osvojila tek šestu poziciju, a veliko finale sa Drim timom igrala ja Francuska.

"Francuska je tada odigrala izvanredno finale, a to je bila ista ona Francuska koju smo mi u poslednjoj prijateljskoj utakmici pre početka Olimpijskih igara dobili sa 25 razlike i to bez Stojakovića i Danilovića, koji su tada imali sitne probleme s povredama. Oni su, eto, došli do toga da igraju finale", prisetio se Obradović

Bio je to udarac koji je imao snažan uticaj na kasnija dešavanja - Žocov odlazak sa klupe reprezentacije, ali izazvao i veliki bes kod tadašnjeg kapitena Predraga Danilovića, koji je na kraju nadolazeće sezone naprasno okačio patike o klin.

Tada je došlo vreme potpunog restarta sistema, novog početka i velikih promene u igračkom i trenerskom kadru. 

Sreća pa smo tada imali nebeske odbojkaše, koji su nam blještavim zlatom vratili osmehe na lica.

Činjenica je ipak da je Jokić izazvao manji napad panike u košarkaškoj Srbiji. Jer ništa ne plaši srpske ljubitelje košarke koliko pretnje otkazima. I nije ta fobija neosnovana. Posle 90-ih godina prošlog veka kada smo izgledali nepobedivi i mislili da su nam samo Ameri konkurencija baš su otkazi okrenuli situaciju naglavačke i krenuo je slobodan pad Srbije koji je zaustavljen tek kada se Dušan Duda Ivković vratio na mesto selektora i sa njim vratio i kult reprezentacije, koji sada neguje i Aleksandar Đorđević

Beograd, 13. maj, Kuća košarke u Sazonovoj 83, negde oko 16 časova...

“Došli smo da se javimo da smo stigli, da se upišemo prvi. Da napravimo neki plan za leto“, uz osmeh su se javili Miloš Teodosić i Bogdan Bogdanović.

Dva sata kasnije u Denveru...

“Biće važno kako se osećam, šta moj tim misli o tome, šta misli moja porodica, moj agent. Da li je to dobro za mene... Videćemo, mnogo sam utakmica odigrao ove sezone. Ali nikad ne znate“, izjavio je Nikola Jokić i, prema rečima američkog novinara Harisona Vinda, dodao kako se nada da će tokom leta pokušati da pobedi na nekoliko konjičkih trka...

Košarkaška Srbija je u istom danu osetila neizmerni ponos i novo razočaranje. Iako zvanično nije otkazao nastup na Mundobasketu u Kini, reči Nikole Jokića imale su negativni odjek u srpskoj javnosti. Gotovo kao da je tog momenta potvrdio da mu reprezentativne obaveze ni ovog leta nisu u planu i da će se pred očima javnosti odvijati novi slučaj “prevrtanja guma“. Enigmatičnim porukama 9.150 kilometara daleko od mesta gde su se dugogodišnji kapiten i zvezda Sakramento Kingsa prijavili za „rad preko leta“ najbolji srpski košarkaš ponovo je selektora, saigrače i sebe uvukao u vrtlog neizvesnosti koji bi mogao da traje do prvog okupljanja. Baš kao što je uradio i u mesecima pred Evrobasket u Istanbulu 2017.

Nikola Jokić nije prvi srpski košarkaš čije se izjave analiziraju drugačije od ostalih. Ali je jedini u aktuelnoj generaciji iznad koga stoji veo misterije... Šansa da će obući novi, redizajnirani dres Orlova i dalje je velika, uprkos svemu. Ne treba zaboraviti da je samo nekoliko sati pre nego što je izgovorio sve ono što je munjevitom brzinom modernih tehnologija servirano doživeo najteži poraz dosadašnje klupske karijere. Glava je i dalje bila vruća, emocije poljuljane... I vrlo je moguće da je Jokić bez ikakve loše namere izgovorio reči zbog kojih je možda i sam kasnije zažalio.

Činjenica je ipak da je Jokić izazvao manji napad panike u košarkaškoj Srbiji. Jer ništa ne plaši srpske ljubitelje košarke koliko pretnje otkazima. I nije ta fobija neosnovana. Posle 90-ih godina prošlog veka kada smo izgledali nepobedivi i mislili da su nam samo Ameri konkurencija baš su otkazi okrenuli situaciju naglavačke i krenuo je slobodan pad Srbije koji je zaustavljen tek kada se Dušan Duda Ivković vratio na mesto selektora i sa njim vratio i kult reprezentacije, koji sada neguje i Aleksandar Đorđević.

Ali strahovi su i dalje tu. Sećanja na neka prošla vremena. Ne nužno stara dobra vremena...

DIVAC, DANILOVIĆ, ĐORĐEVIĆ, REBRAČA...

Sve je počelo 1997. sa Vladom Divcem. Posle zlatnog uzleta u Atini i srebra u Atlanti, kapiten Žarko Paspalj odlučio je da završi reprezentativnu karijeru, a Jugoslavija je Evropsko prvenstvo u Barseloni dočekala i bez tadašnje zvezde Šarlot Hornetsa, čoveka s osmogodišnjim NBA iskustvom i igrača koji je samo od plate u toj sezoni inkasirao 4.718.000 dolara (više od Čarlsa Barklija, Karla Melouna, Džejsona Kida...). Posle godine koju je završio u prvom kolu doigravanja nakon poraza od Njujork Niksa (0-3, poslednja utakmica odigrana 28. aprila), Divac je odlučio da se ne odazove na poziv trenerskog dvojca Obradović – Ivković. Razloge takve odluke pojasnio je godinu dana kasnije.

“NBA liga dugo traje, prošpartamo Ameriku uzduž i popreko, menjamo gotovo svakodnevno avione, gradove, hotele... Valja sve to izdržati fizički i psihički. Umor stiže na kraju sezone, a onda počinju pripreme reprezentacije.... Stvarno, bilo je ogromno opterećenje za mene i zato sam prvi put, otkad sam debitovao u reprezentaciji, morao pred Evropsko prvenstvo u Španiji 1997. da u dogovoru sa selektorima odustanem od državnog tima“, izjavio je tada Divac za Huper.

Jugoslavija na Divca nije mogla da računa ni na Svetskom prvenstvu u Atini zbog već najavljenog NBA lokauta. Zoran Savić je posle zlata u Španiji stavio tačku na prebogatu reprezentativnu karijeru. Te godine je zbog opravdanih razloga takmičenje propustio i Predrag Danilović. Kuburio je sa povredama, a zbog operacije zgloba nije mogao da zaigra u Atini. Administrativne prepreke tih godina sprečile su triling s grčkim državljanstvom, Peđu Stojakovića, Dragana Tarlaća i Milana Gurovića da zaigraju za Jugoslaviju. Taj Mundobasket pamtiće se i po četvrtfinalu s mladom i vrlo talentovanom reprezentacijom Argentine. Meč s dosta preokreta i neizvesnosti rešio je tada roviti Aleksandar Đorđević, koji je uneo energiju u igru Jugoslavije i serijom od sedam poena doneo izjednačenje, kasnije i prelomio utakmicu. Đorđević se tada dugo oporavljao od povrede meniskusa, ali je jednom izvrsnom rolom trasirao Jugoslaviji put ka zlatu...

Aleksandar Đorđević međutim nije mogao da bude uz tim na Evropskom prvenstvu u Parizu, takođe zbog povrede. Iako su se u ekipu tada vratili Predrag Danilović i Vlade Divac, Željko Obradović nije mogao da računa ni na povređenog Željka Rebraču, sa kojim je sarađivao u to vreme u Benetonu iz Treviza.

Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine trebalo je da predstavljaju završni čin velike, emotivne rapsodije u režiji evropskog “Tima snova“. Kruna predanog rada koji je uzdigao ratovima osakaćenu Jugoslaviju i podigao je na pijedestal sportske velesile.

Umesto “hepienda“, Plavi su se našli u drami koja je počela mnogo pre zvaničnog okupljanja ekipe, potom trajala sve do poraza od Italije, pa i malo kasnije. Bila je to inicijalna kapisla, koja je samo najavila veliki slom i sunovrat košarkaške supersile, iako dešavanja iz naredne dve godine nisu odavala takvu sliku.

"Dakle, neće biti jugoslovenskog Tima snova u Sidneju".

Ovom je rečenicom doajen jugoslovenskog, evropskog i srpskog novinarstva Vladimir Stanković u tekstu objavljenom u magazinu Vreme samo potvrdio glasine koje su se u vreme prvih pojavljivanja modernih tehnologija u našoj zemlji širile polako. Usledio je debakl kakav se dotad nije pamtio.

Sve je počelo onog trenutka kada su Aleksandar Đorđević i Vlade Divac obelodanili da slobodno vreme žele da provedu s porodicama. Divac je otkaz uručio još u maju 2000. godine, dok je Đorđević to učinio u poslednjem momentu - dok je reprezentacija Jugoslavije već bila u hotelu, na startu priprema.

“Imam 33 godine, ćerkica Tara napunila je godinu dana, želim da budem sa njom što je više moguće, i nisam psihički spreman da naredna tri meseca posvetim reprezentaciji. Mentalno bih bio više sa svojom porodicom nego sa reprezentacijom“, bile su reči tada najboljeg plejmejkera Evrope, dok je Vlade Divac poručio sledeće:

“Nema nikakvih šansi da igram u Sidneju. Odluka je neopoziva i definitivna. Ne želim nikakve popuste, moji motivi su čisto privatni, želim da budem sa porodicom, i ništa mi ne znači što bih mogao da zakasnim, recimo, petnaest dana. Ne želim to ni zbog drugih igrača koji počinju od prvog dana“.

Divčeve reči bile su praktično direktan odgovor na javni poziv selektora Obradovića, koji uprkos brojnim kasnijim razgovorima i timskim sastancima, nisu urodili plodom. Zbog povrede tada je odustao i Milenko Topić, čiji su poeni s klupe tih godina često znali da donesu prevagu.

Predrag Danilović je u Sidneju bio kapiten Plavih, a tek po završetku turnira na kojem je Jugoslavija bila šesta, usledio je šok i neočekivani odlazak u penziju sa samo 30 godina.

“Umoran sam od vraćanja posle povreda. Sve me boli. Povrede nisu presudno uticale na moju odluku, ali su imale uticaja“, obrazložio je Danilović 18. oktobra, sedam dana pošto je u Bolonji zvanično objavio kraj karijere.

Problemi su se potom samo nizali. Svetislav Pešić je uoči Evrobasketa 2001. godine u Istanbulu izjavio da su mu se Aleksandar Đorđević i Vlade Divac još ranije najavili da neće igrati, a nedugo posle njih to je učinio i Željko Rebrača, u to vreme jedan od najboljih košarkaša Evrope.

“Iskusan igrač njegovog kalibra izuzetno je potreban ekipi. Međutim, Rebrača se priprema za odlazak u NBA ligu, a ima i određenih zdravstvenih problema, pa je odustao od učešća na prvenstvu Evrope“, istakao je tada Pešić.

Mundobasket u Indijanapolisu 2002. dočekan je uz pompu, pošto je u tim posle tri godine ušao Vlade Divac. Bilo je to i njegovo poslednje iskustvo s Plavima.

GODINE SUNOVRATA SRPSKE KOŠARKE... 

Dejan Bodiroga je tih godina bio jedan od najvažnijih košarkaša reprezentacije Jugoslavije, ali je posle sedam uzastopnih sezona boravka u nacionalnom timu od selektora Duška Vujoševića zatražio da ne putuje na Evrobasket 2003. Oženio se 12. jula te godine, a svoju odluku saopštio je na konferenciji za štampu dva dana kasnije.

“Odluka nije bila laka i trebalo mi je dosta vremena da je donesem, ali posle 10 godina igranja za reprezentaciju potreban mi je tajm aut neophodan za sledeće akcije, Olimpijske igre u Atini i EP u Beogradu.Ne mislim da je završeno igranje za državni tim, jer reprezentacija je nešto najvažnije, ali moram da uzmem predah“, izjavio je Bodiroga.

Na takmičenje u Švedskoj nije otišao ni Dejan Tomašević, a prema nepotvrđenim informacijama on i još neki iskusniji igrači nisu želeli da budu podvrgnuti teškom radu pod komandom Duška Vujoševića. Tada je turnir preskočio i Vladimir Radmanović, a kasnije je odbio da zaigra i za čuvene Moskitose kod Zorana Moke Slavnića, jer “nije želeo da bude zamena drugima“. Nije ga bilo ni 2006. pred Mundobasket u Japanu.

“Nisam ni razmišljao o tome da li ću biti u reprezentaciji. Niko me nije kontaktirao ni prošle godine, nego sam na radiju saznao da nisam na spisku. Uvek sam spreman za reprezentaciju, ali pre nego što donesem neku definitivnu odluku, moram prvo da se sastanem sa selektorom Šakotom, da popričam sa njim, oko planova vezanih za nacionalni tim i njegovih očekivanja od mene. Ne želim da me neki pogrešno shvate, ali neću da se odazovem pozivu pa da gledam kako drugi igraju, a ja sedim na klupi. Ako imaju velika očekivanja od mene, prihvatiću“.

Posle debakla u Švedskoj 2003, na kormilo reprezentacije vratio se Željko Obradović, a trofejnog stručnjaka sačekali su brojni problemi. Mnogima je u sećanju ostao sukob s Peđom Stojakovićem, koga na kraju nije bilo u kombinacije za Olimpijske igre u Atini.

“Stojaković kaže da nema problema sa mnom, ja kažem da nemam sa njim. On mi je tada rekao da odlučim, jer bi se priključio timu sedam dana pred početak OI. Nije svejedno da li dolaze Radmanović i Rebrača posle tri, ili Jarić posle sedam dana, ili Stojaković, koji bi kasnio 45 dana na pripreme. Šta bi rekli ostali igrači? Kako bi ga prihvatili? Da su oni rekli da on treba da igra pod tim uslovima, ja bih rekao da je OK. Ali, to je sad stara priča“, otkrio je Obradović godinu dana kasnije, posle svega što se izdešavalo u onom haosu na Evrobasketu u Srbiji i Crnoj Gori...

Stojakovića više nismo ni gledali u dresu nacionalnog tima. Iako je dobijao pozive i od Dragana Šakote, Zorana Slavnića i Dušana Ivkovića, on se svaki put zahvaljivao uz objašnjenje da ga od izvršavanja obaveza sprečava povreda...

Marko Jarić opravdano je izostao te 2004. jer nije uspeo da se oporavi od preloma metatarzalne kosti.

“Hodam normalno, ali svaki nagli pokret može da izazove novo pucanje kosti. Koliko će još potrajati rehabilitacija, znaću tek po povratku u Ameriku. U svakom slučaju, samo zdrav i potpuno fizički spreman mogu da budem od pomoći reprezentaciji SCG. Trenutno, šanse da se pojavim u Atini su 50 odsto! Ukoliko se potpuno ne oporavim, verovatnoća da se povreda obnovi bila bi veća, a posledice fatalne za moju karijeru. Opet, ako budem gledao reprezentaciju preko TV iz Los Anđelesa, biće tragično“, izjavio je Jarić 22. maja 2004. godine, kada je poručio i da će “kroz deset dana javiti Obradoviću da li će biti u timu“.

Tih meseci se otvoreno pričalo i o povratku Aleksandra Đorđevića i Vlada Divca...

“Svi dobro znaju njihove igračke i ljudske vrednosti. Na spisku su svi koji mogu da budu deo olimpijskog tima. Sa Sašom sam pričao, zavisi od toga kako će se osećati kada dođe taj trenutak, a vremena imamo dovoljno. On donosi odluku, kao i svi drugi“, poručio je Željko Obradović dva meseca ranije.

U Atini nije bilo ni Milana Gurovića, ni Dragana Tarlaća.

Posle debakla u Novom Sadu 2005. godine od reprezentacije su se oprostili Dejan Bodiroga, Dejan Tomašević i Željko Rebrača, dok je Vlado Šćepanović zajedno s Predragom Drobnjakom odlučio da zaigra za Crnu Goru nakon rasturanja državne zajednice...

Usledile su crne godine srpske košarke, a igrači su pozive u nacionalni tim otkazivali pod raznim izgovorima...

“Kapiten Vujanić je možda najveće iznenađenje. Uspeo sam od njegovog menadžera da dobijem broj telefona, pošto su mu dva puta krali telefon, ali, nažalost, nismo uspeli da se čujemo“, poručio je Dušan Ivković pred Evrobasket 2009. godine.

Darko Miličić je Dudu Ivkovića odjavljivao tri godine zaredom – 2009, 2010. i 2011.

“Sam mi je rekao da je izgubio pobednički mentalitet igranjem u timu koji nema šanse da se plasira u plej-of, i sada razmišlja da se vrati u Evropu i povrati duh. Osim toga, on se ženi 23. maja, a sredinom priprema treba da se porodi njegova buduća supruga. Tako da neće imati ono što je za igrača najvažnije – koncentracija“, rekao je Ivković pred odlazak u Poljsku, da bi 2011. ozbiljno pecnuo Darka Miličića i Igora Rakočevića:

“Ne znam kome šta nije jasno, ali stvar sa Darkom i Igorom je jasna. Rakočevićeva želja da igra za reprezentaciju nikada nije bila sporna, ali uvek se ispreči neka povreda kada treba da se okupimo. Što se tiče Miličića, ja sam uradio sve što je potrebno, a on mojoj malenkosti nije udovoljio ni da se vidimo, ni na jedan poziv moj nije odgovorio. Da li je potreban još neki argument“.

Nenad Krstić je javnosti otkrio da je 2006. godine pred Japan tražio odmor od reprezentacije kako bi potpisao novi ugovor s Nju Džersijem, ali da je od KSS, tada na čelu sa Goranom Kneževićem, dobio ozbiljne pretnje... Čak i odlaskom u vojsku...

“Nema smisla kako mi prete! Rekao sam im da želim da preskočim ovo takmičenje kako bih se odmorio i što bolje spremio za narednu sezonu. Očekuje me potpisivanje novog višegodišnjeg ugovora, čime bih obezbedio egzistenciju sebi i porodici. Ne vidim zašto su se navrzli samo na mene, kada nisam jedini koji je otkazao“, poručio je Krstić i dodao:

“Kao da ja nisam patriota i ne volim svoju zemlju, a oni su veliki rodoljubi. Za reprezentaciju sam igrao i povređen, svojevremeno sam odložio izlazak na draft kako bih igrao na jednom šampionatu mlađih kategorija. Na ružan način me stavljaju na stub srama, a umesto toga bi mogli malo da se zapitaju zbog čega im toliki broj igrača otkazuje, da nije slučajno problem u njima“.

Saša Pavlović nikada nije zaigrao za Srbiju, iako je posle određenih pritisaka iz Crne Gore izabrao Orlove. Dragan Šakota i Zoran Slavnić su godinama kasnije tvrdili da su od Saše i njegovog oca dobijali uverenja da neće biti nikakvih problema oko igranja za reprezentaciju. Jedini nastup za nacionalni tim Pavlović je ubeležio 2004. u Atini. Dejan Milojević takođe nije zaigrao za reprezentaciju 2006, mada je on tada imao velikih problema sa oba kolena...

Slavnićevim Moskitosima svojevremeno nisu želeli da se priključe ni Krstić, Rakočević, Kosta Perović, Peđa Stojaković, a čuven je slučaj Mokinog poziva Željku Rebrači da se priključi timu. Rebrača je tada odbio da se pojavi jer je “išao na pecanje“. Ubrzo nakon toga završio je karijeru zbog problema sa srcem. Imao je Slavnić i epizodu s Milošem Vujanićem, koji se tada oporavljao od jako teške povrede kolena, a sve je okončano uz salve uvreda s obe strane.

Osim vraćanjem Srbije na košarkašku mapu, podmlađivanjem selekcije i osvajanjem srebra u Poljskoj, Ivkovićev rad na klupi Srbije bio je isprepletan i drugim sukobima sa igračima. Setiće se mnogi one svađe s Draganom Labovićem, a Miroslav Raduljica je preko telefona odjavio selektora pred Evrobasket 2011, zbog čega je Duda bio šokiran. Bio je to samo nastavak priče od godinu dana ranije. Podsetimo, Ivković je Raduljicu držao “na rezervi“ pred odlazak u Tursku zbog toga što se tada nije znalo kakva će kazna dočekati Nenada Krstića zbog onog haosa koji je nastao na Akropolis kupu u Atini, kada je stolicom pogodio Janisa Burusisa...

Miloš Teodosić je svoj prvi izostanak iz reprezentacije zbog povrede imao pred Evrobasket u Sloveniji 2013. godine, a tada se Milan Mačvan jednostavno nije pojavio na okupljanju reprezentacije...

“Nemam kontakte sa Mačvanom i ne znam zašto on nije došao. Svi pokušaji da saznamo o čemu se radi nisu uspeli, iz tog razloga pozvali smo dva nova igrača, Krstića i Kalinića. Nemam informaciju zašto se Mačvan nije pojavio na prozivci, očekivao sam da će doći“, bilo je sve što je rekao Ivković.

VELIČKOVIĆ, MILUTINOV, MARJANOVIĆ, JOKIĆ...

U narednim godinama Aleksandru Đorđeviću se dogodio slučaj Novice Veličkovića, zbog kojeg se na spisku nisu našli Duško Savanović i Milan Mačvan. Sadašnji kapiten Partizana odlučio je da ne zaigra za reprezentaciju Srbije 2014. tek pošto je objavljen spisak, a Đorđević tada nije mogao da računa ni na Savanovića i Mačvana, jer su ranije bili izostavljeni.

“Malo je reći da sam zatečen i razočaran nekorektnim postupkom Novice Veličkovića. Konstantno smo bili u kontaktu pre objavljivanja spiska i sve je bilo u najboljem redu, međutim juče kad sam ga pozvao na uobičajan razgovor, saopštio mi je da zbog povrede kolena nije u mogućnosti da se pojavi na pripremama. To je zaista krajnje nekorektno. Bruka i sramota. Zdravlje igrača je bilo i biće na prvom mestu, ali način i tajming kad je to uradio Veličković je ispod svakog nivoa. Da nije spreman da bude deo tima mogao je da mi saopšti pre deset dana ili tri minuta pre objavljivanja spiska i sve bi bilo u redu“, izjavio je tada Đorđević.

Na pripremama za Mundobasket u Španiji 2014. otpisan je i Vladimir Micov zbog nedoličnog ponašanja, dve godine kasnije poziv u nacionalni tim odbili su Nikola Milutinov i Boban Marjanović. Mladi centar Olimpijakosa je želeo da igra Letnju ligu, dok je s 222 centimetara visokim gorostasom priča komplikovanija... Prvo se 2015. dogodila ona izjava pomoćnog trenera Crvene zvezde Borka Radovića da je Marjanović igrao finale Superlige s polomljenim stopalom, posle čega je San Antonio stavio zabranu na njegov dolazak u reprezentaciju, a sledeće godine nije igrao jer je potpisivao ugovor života, koji mu garantuje 21.000.000 dolara. Tada je Vladimir Štimac naknadno pozvan, jer ni Ognjen Kuzmić nije mogao da se odazove pozivu jer se ženio dva puta.

“On je dobio od nas poseban program rada, ali je nedavno dobio sina, ženi se dva puta pošto mu je žena Amerikanka, pa će se ženiti i tamo i u Srbiji, pa mu se sestra udaje, krsti sina... Biće on pod šatrom celo leto. Imamo ekipu, najbolji momci, bićemo još jači“, izjavio je u šali Đorđević, sa velikim osmehom na licu.

Tako dolazimo do Nikole Jokića. Ako njegov izostanak pred Istanbul, kada su zbog povreda izostali Miloš Teodosić, Nemanja Nedović, Marko Simonović, Miroslav Raduljica i Nemanja Bjelica – nije ga bilo ni godinu dana ranije u Riju takođe zbog povrede –, treba razumeti jer je tada potpisivao ugovor vredan 150.000.000 dolara, sada je situacija potpuno drugačija. Što bi selektor rekao: “Povreda je jedini razlog koji prihvatam“.

default

Slušate ga svaki put kada pratite meč Lige šampiona, reprezentacija Srbije, ali sigurno do sada niste znali za koga navija Aca Stojanović, popularni komentator "RTS-a".

Odgovor na to pitanje dobili smo na utakmici između crveno-belih i ekipe iz Malage. Među navijačima našao se i popularni "Aca informacija".

Dakle, sada je sve jasno, a mi ćemo vas podsetiti na jednu od njegovih čuvenih najava.

- Poraz u mojoj veri ne postoji. Verujem u ono u šta drugi sumnjaju dok koračam ka pobedi, časti i poštovanju. Osvojiću neosvojivo i pokoriću nepokoreno, jer ko sam ja? Moj tim i oni koje predstavljamo očekuju da ću otići dalje i boriti se jače nego bilo ko. Nikada neću ustuknuti pred slabošću. Nikada se neću predati i potućiću protivnike. Oni ne znaju moje srce, jer ko sam ja? Za mene ne postoji povlačenje. Priznajem samo pobedu a vera da će me voditi i kroz ovu bitku, sve do trijumfa, jer ko sam ja? Niko me neće zaustaviti do cilja. Istorija će zapisati moje ime. Niko me neće osporiti, niko definisati i niko mi neće reći ko sam, šta sam i šta mogu i niko mi neće oduzeti slavu. Jer ko sam ja? Ja sam šampion - rekao je Stojanović najavljujući finale Evropskog prvenstva 2012 godine između Španije i Italije.

default

Za većinu ljubitelja sporta, naročito košarke, ovo je misterija, ali verujemo da će se određeni broj ljudi setiti

Odgovor na pitanje koje smo postavili u naslovu jeste da je to novi direktor Košarkaške Superlige Srbije . Leon Deleon je zamenio Dragana Gogića na mestu glavnog operativca KLS , a verujemo da današnjoj košarkaškoj publici njegovo ime malo šta znači i da su se mnogi zapitali ko je to? 

Međutim, njegovo ime itekako znači starijim ljubiteljima košarke na ovim prostorima, ali iu košarkaškim krugovima na prostorima bivše Jugoslavije. Deleon je dugogodišnji košarkaški radnik koji je obavljao odgovorne funkcije u Savezu još u vreme SFRJ.

Sigurno je da mu je najvažnija bila uloga predsednika Takmičarske komisije Košarkaškog saveza Jugovlavije, a bio je i delegat. Ipak, jedna od njegovih najvećih preporuka je da je bio blizak saradnik dr Radomira Šapera, čoveka koji je uz legendarne profesora Aleksandra Nikolića i Boru Stankovića bio pionir košarke na ovim prostorima.

Deleona dugo nije bilo u domaćoj košarci, ali se sada na predlog dr Boška Đukanovića, inače prvog čoveka Metalca, vratio u košarkaške tokove.

default

Dragi Srbi,

Pišem ovo iz Severne Dakote Srbiji i celom svetu iz brige za etičkim dužnostima naučnika i lekara. Dužnost je da se prenese istina. Kako su lekari na posebnoj misiji u društvu, naš rad i same reči nose značajnu moć. Naravno, ta moć je obojena politikom. U društvenim hijerarhijama klasa lekara je moderni ekvivalent šamanskih iscelitelja plemenskih kultura. Još uvek imamo tradicionalne iscelitelje ovde usred Severne Amerike kao što su indijanska plemena Hidatsa, Arikara, Mandan i Lakota. Oni praktikuju isceliteljske veštine koje su zaštićene Prvim amandmanom na Ustav Sjedinjenih Američkih Država o pravima. Istina i prvi principi filozofije su teški ideali kojih se treba držati u globalnom društvu u kom “se svet vrti oko novca”. Pozvani smo da kao lideri u medicini i nauci, jako osvetlimo dostupnost informacija javnosti. Pločica koja je ugravirana na jednom od spoljnih zidova zgrade Nacionalne akademije nauka u Vašingtonu, rečito prenosi ovu odgovornost: “Pravo na traženje istine podrazumeva i dužnost; ne sme se prećutati nijedan deo onoga što je prepoznato kao istinito.” Albert Ajnštajn

Kao američki lekar, specijalista radiologije, stalno imam na umu najpoznatijeg srpskog naučnika, Nikolu Teslu. Skeneri magnetne rezonance i njihovi magneti dobro ohlađeni tečnim helijumom, su ocenjeni u ime Tesle. Moderna američka i svetska ekonomija funkcioniše posredstvom linija izmenične struje koju je Tesla ocenio kao genijalnost napona. Teslino otvoreno iznošenje informacija o njegovom radu, u interesu poboljšanja našeg ljudskog iskustva putem tehnologije, ubrzalo je napredak sve nauke i inženjeringa. Njegov kreativni um je bio dar za sve nas. Gde bi svet bio bez njegovog pronalazačkog genija? Sve što nam je Tesla podario, je pokretačka snaga svog našeg modernog povezivanja!

Vaša nacija ima pronicljivog lekara, specijalistu psihijatrije, koji upozorava na opasnosti od vakcina. To su ili metali povezani sa antigenima, ili živi virusi koje uvozite. Ovi medicinski proizvodi povezani su sa reketiranjem, i prinudom lekara i naučnika iz moje zemlje. Ovaj iskreni lekar koji obavlja svoju dužnost upozoravanjem vašeg stanovništva, je dr Jovana Stojković. Ona istupa u korist ljudskog prava na informisani pristanak u vezi sa donošenjem odluka o vakcinaciji, kao i ja. Bez obzira na medicinsku specijalnost, trebalo bi da svi budemo izuzetno zabrinuti kada vlade diktiraju medicinsku praksu.

Pružajući podršku dr Stojković, takođe treba da znate da sam lekarski savetnik jednog od najvećih sportista vaše zemlje, Novaka Đokovića. Kao savetnik Novakovog tima, naš cilj je fokusiran na održavanje njegovog neverovatnog talenta na sceni kako bi ga svet posmatrao. Čast je za mene kao lekara pomagati mu u potrazi za ekstremnom izdržljivošću njegovih neverovatnih ekstremiteta. Postoje značajni ukršteni putevi koji prolaze kroz Srbiju u konceptu mitohondrijske medicine koja će postati jasnija u nastavku čitanja ovog izlaganja. Ovu heuristiku, sa ove dve ikone srpskog sporta i nauke, razvijam u duhu odbrane Hipokratovih etičkih saveta o bezbednosnim pitanjima vezanim za vakcinaciju.

Daljinski pregled mnogih mozgova obnovljenih u hiperbaričnim komorama na Univerzitetu Louisiana State University u Nju Orleansu, omogućio mi je da razumem “molekularnu psihijatriju” o tome kako fizika utiče na praksu ronilačke medicine. Ovo je mesto gde je profesor Pol G. Harč otkrio pravu mešavinu direktnog punjenja ćelija kod Alchajmerovog tipa demencije, kako bi preokrenuo metaboličke poremećaje koji se vide na snimcima pozitronske emisione tomografije (PET). On je takođe preokrenuo teške anoksične povrede mozga kod dece i povratio mozak sportistima borilačkih veština, koji su povredili mozak, uključujući i dementne takmičare. Slike jednofotonske emisione kompjuterizovane tomografije (SPECT) i PET slike svedoče o ovim statistički značajnim promenama u funkciji mozga koje su korelaciji sa kliničkim dobitkom. Do detoksikacije mozga od metala i drugih mitohondrijskih toksina, dolazi posredstvom ovog medicinskog instrumenta fizike. Imamo niz od još jedanaest slučajeva oporavka od demencije koji će biti objavljeni 2020. godine i koji su deo posla koji je on prvi učnio za svet. Dr Harč je toliko vremena i pažnje posvetio poboljšanju zdravstvenog stanja ljudi putem punjenja mozga i tela elektronima izvedenim iz kiseonika, pod pritiskom koji su prikupile mitohondrije. On je u velikoj meri Tesla mitohondrijske medicine savremenog doba. Ironija imena Tesla, Đoković i Stojković kao imena koja se pozivaju na jednog od udaljenijih intervencionih i dijagnostičkih radiologa akademske medicine, neće biti izgubljena na čitaoce ovog pisma putem buduće cirkulacije ovih reči širom sveta. Svet je mali, uostalom, jer je Nikolina genijalnost povezala sve nas, a atmosferski gasovi koje svi delimo povezuju milijarde ljudi zajedno putem kiseonika koji obrađujemo u našim mitohondrijama.

Moje kolege iz oblasti nauke i prava, uključujući dr Džejmsa Lajonsa-Vajlera, dr Stefani Senef, i Roberta F. Kenedija, su takođe napisali pisma u korist dr Stojković. Njen jak stav prema istrazi i oprezu kada se radi o ovim stranim proizvodima, je u funkciji zaštite mitohondrija svih porodica vaše države. Obavešten sam da joj je dozvola za rad u medicini ugrožena zbog njenog otvorenog stava o bezbednosti vakcinacije. Vakcine retko uzrokuju smrt, ali kada do toga dodje, mi kao nacionalna medicinska društva, moramo ispitati kakve su posledice tih smrtnih slučajeva na našu populaciju i izgubljeni potencijal budućih generacija porodične linije koju je to pogodilo. Jedan tragičan primer smrti od vakcinacije dogodio se 14. avgusta 2018. godine u redovima mladih sportista ovde usred Amerike. Mladić Kristofer Banč, velikog sportskog potencijala, ubijen je vakcinom (HPV) koja ima previše aluminijuma i koja je testirana na bezbednost protiv lažnog placeba. Kristoferova porodica je bila zavedena institucionalizovanim uverenjem da vakcine nikada ne ubijaju decu, što je podržano od strane problema sa placebom. U stvari, stopa smrtnosti devojčica koje su proučavane u prvoj fazi ispitivanja bezbednosti HPV vakcine, bila je izuzetno visoka za starosnu dob tokom perioda ispitivanja, kako u grupi koja je primala vakcinu, tako i u grupi koja je primala samo antigen. U Kristoferovom slučaju, moguće je da je to bio slučajni bliski susret između nervnih proteina na miofascijalnoj granici i aluminijumskog pojačivača (adjuvansa) koji je izazvao kaskadu preterane reakcije imunog sistema na njegove sopstvene proteine. Stvarno, zašto ne bismo verovali da je ubrizgavanje metala koje može okrenuti imunološki sistem protiv samog sebe, glavni izvor neželjenih dejstava vakcina?

Kristoferov život se danas slavi u predelu Quad Cities (u okolini grada Molin u llinoisu). To je odraz poštovanja prema njemu, i sigurno će pomoći zajednici srednjoškolaca koji tuguju zbog gubitka svog saigrača i školskog druga na kraju školske godine. Ovaj događaj takođe pamti žrtvu ove porodice koja je pozvana u rat protiv bolesti upotrebom tehnologije koja bi trebalo da ima mnogo veću pažnju za svoje povremene katastrofalne štete. Preterana upotreba metala u medicini utiče na stope hroničnih bolesti tako što ometa mitohondrijsku obradu kiseonika. Kristofer je bio živahan mladi sportista i možda bi postao sledeći Novak Đoković, Pejton Maning ili Džef Samardžija (bacač u bejzbolu, bejzbol igrač grada Noterdam u Indijani) u svojim nastojanjima za sport. Nažalost, nikada nećemo znati šta smo izgubili kao nacija sportista zbog prisilnog manipulatorskog tržišta i slogana “jedan manje”. Kristoferove mitohondrije su bile centri moći njegovih ćelija i direktno izvedena populacija organela njegove majke Destini. Za nju medicina nikada više neće biti ono što je bila, jer joj je uzela sina u ključnoj tački njegove vitalnosti i razvoja. Današnja planirana biciklistička vožnja u gradu Molin daće doprinos dečjoj bolnici Univerziteta u Ajovi, čiji su radiolozi dijagnostifikovali Kristoferov akutni diseminovani encefalomijelitis (ADEM) na magnetnoj rezonanci, koja evidentira brz razvoj edema u ovim retkim smrtnim slučajevima uzrokovanim autoimunitetom kao reakcijom na vakcine. Patolozi iz grada Ajova su dokumentovali povrede ćelija pomoću mikroskopa, a tim lekara pedijatrijske intenzivne nege rekao je Destini da će objaviti izveštaj ovog problematičnog slučaja koji će biti dokumentovan i stavljen na uvid svetu. Postoje i drugi slučajevi smrti u bolnicama koje se nikada ne prijavljuju u medicinskoj literaturi, a ponekad se čak ne pominje ni u VAERS bazi podataka. Ova nacionalna “baza podataka” je loša evidencija o reakcijama na vakcine za koju većina lekara nema pojma čak ni da uopšte postoji u ovoj zemlji.

Od Kristoferove smrti, na hiljade je porodica širom Amerike, koje boli srce za Destini, i za koje ona predstavlja svetionik na horizontu kako bi njihove porodice saznale za katastrofalne rizike od poremećaja imunog sistema koji biva okrenut protiv svojih organa i tkiva. Tužna istina o “profesiji” medicini je da deca koja su izgubljena zbog manipulantskog tržišta farmaceutskih proizvoda, postaju najgora noćna mora u ovoj industriji, a njihove porodice izbegavaju svi u zdravstvenim ustanovama. Oni bivaju prognani od strane društva, jer su izgubili molekularnu igru ruskog ruleta. Najtužnije u ovim slučajevima je potpuno odsustvo diskusije i svesti u široj medicinskoj zajednici. Izgubili smo svetionik zdravstvene bezbednosti u ovoj zemlji onog dana kada je Federalna komisija za komunikacije dozvolila emitovanje reklama farmaceutskih proizvoda u štampi. Teme o povredama vakcinom su se raspravljale krajem sedamdesetih i ranih osamdesetih u ovoj zemlji na informativnim programima i emisijama, kao što je popularni forum Fila Donahjua. Ovi proizvodi su neselektivno korišćeni za tržišni lov na najmlađu demografsku populaciju na svetu. Uz pomoć policijskih snaga države, oni su takođe de facto zauzeli i političko tržište u mnogim zemljama. Naša zemlja je prvi put korišćena u poslovne i preduzetničke svrhe 1986. godine, kada je Kongres zatvorio sudske čuvare i pustio korporativizam.

Svetski naučnici sve češće upozoravaju na ubrizgane metale u medicinske proizvode – naročito aluminijum – kao i one koji se unose tradicionalnim oralnim putem ili udisanjem. Ovi metali su modifikatori imunog sistema i utiču na organele koji proizvode energiju – naše mitohondrije. Oni narušavaju oksidativni fosforilacioni ciklus, oštećujući oksidativnu moć pucanja u ćelijama imunog sistema sve dok se ne uklone naponi u moždanom tkivu. Vakcine koje sadrže metale mogu uticati na efikasnost vakcina sa živim virusom koje su ekonomski bile važan deo sprečavanja periodičnih epidemija malih boginja, zauški i rubeole. Interferencija antitela majke u prvoj godini života je najveći znak tržišta pre dobrih medicinskih pristupa koje je američki Centar za kontrolu bolesti i prevenciju (CDC) rasprodao 1980-ih. Iako je vakcina protiv rota virusa ekonomski važna, živa, atenuirana virusna infekcija, čim žene ne odsustvuju sa posla kako bi negovale teže obolelu decu, od divljeg tipa ove infekcije u industrijskom svetu, ona NE štiti živote tamo gde su gradjevinski inženjeri davnih dana poboljšali higijenske uslove. Ako ste zdravstveni radnik i inficira Vam se oko agensima vakcine protiv ovčijih boginja, može se desiti da oslepite, ali ne postoji mogućnost da sačuvate svoju karijeru kao radiolog zbog optičkog neuritisa koji je izazvan ovom vakcinom u Americi. Hirurzi, patolozi, kardiolozi, neurolozi, anesteziolozi i drugi visoko plaćeni američki lekari specijalisti gledaju samo da se izvuku, da ne prime vakcinu, jer su njihov ugled i njihova ekonomska moć izloženi riziku od nenadoknade gubitka zbog povrede bilo kojom vakcinom. Organizacije kao što su “Lekari za informisani pristanak”, svakodnevno se omasovljuju apropo ovih bezbednosnih pitanja, jer su lekari širom sveta ogrezli u korupciji – dosta nam je toga više.

Najnoviji skeneri magnetne rezonance brenda “7 Tesla” mogu preciznije da izmere koncentracije metala u mozgu i drugim organima, posebno koncentracije omiljenog metala moje specijalnosti, gadolinijuma. U Evropi je iz predostrožnosti upotreba ovog metala bila vrlo ograničena, i na kraju će moje kolege, lekari hiperbarične medicine, pokazati da se ovi metali mogu relativno brzo potisnuti unazad preko krvno-moždane barijere, kao što su dokumentovale serijske magnetne rezonance tokom tretmana. Akumulacija raznih toksičnih metala izvadjenim putem 60 jednosatnih ronjenja, je ono što Harč i ja pokazujemo svetu, menjajući time izveštaj o slučaju obrnute demencije koji je objavljen ranije ove godine u istraživanju medicinskog plina. Mnogi sledbenici Tesle (radiolozi) svakodnevno dokumentuju sve više povreda vakcinama na globalnom nivou – mnogi ne smeju da progovore o ovome iz straha od osvete svojih univerziteta i njihovih poslodavaca širom sveta. U bezizlaznoj smo situaciji što se tiče akademskih istraživanja kada vidimo da je Kristofer Eksli, doktor nauka u Velikoj Britaniji, izgubio sredstva za proučavanje kako metali utiču na neurodegenerativne bolesti poput autizma i Alchajmerove bolesti. Da je proučavao politički bezbedniji metal olovo (Pb), a ne aluminijum (Al), onda bi možda još uvek imao finansijska sredstva, ali gadolinijum (Gd) će u karate stilu biti iseckan na komade u američkim sudovima, što će lajkovati i Čak Noris, kada budem izneo moju stručnu ocenu o tom metalu koji je predmet korupcije, jer mi smo medicinsko društvo koje javno iznosi informacije i koje je fotoreporter medicine.

Kako metali uništavaju naše mitohondrije koje su direktno izvedene iz jajnih ćelija naše majke, mi prenosimo nedostatak elektrona, a time i napon našim ćelijama. Iako postoje mnogi izvori putem kojih metali mogu da oštete mitohondriju, oni koje možemo razumno kontrolisati su oni koji su upućeni našem građanstvu od strane zdravstvenih autoriteta. Stalni glas u odbrani bruto domaćeg mitohondrijskog proizvoda Srbije, izvedenog od majki, ne bi trebalo da bude ućutkan profesionalnim i ekonomskim sankcijama. Ućutkivanje psihijatra sankcionišući je da ne može da se bavi medicinom, može dovesti do daljeg buktanja političke krize, kao što smo videli ovde u Americi sa pokušajima sankcionisanja dr Boba Sirsa i dr Kena Stolera u Kaliforniji. Model prakse Hipokratovog individualizovanog pružanja zdravstvene zaštite, ilustrovao je dr Pol Tomas u Oregonu, a isto važi i za dr Boba Zedžaka u Minesoti. Apelujem na sve koji ovo čitaju, da traže uverljive pristupe vakcinaciji koje ovi doktori koriste. Dr Tomas je počeo da vodi evidenciju o tome da su zdraviji onih koji ne poštuju preporuke CDC-a u odnosu na one koji poštuju. Njegova praksa bi trebalo da služi kao primer celom vašem narodu. U drugim zemljama, preporuke koje se odnose na vakcinaciju su takođe informativne u indeksiranju zdravlja dece tih zemalja. Japanska vlada je zaštitila svoje adolescentkinje prepoznavanjem značajnih reakcija na HPV vakcinu, i poštujući svoju dužnost prema svojim građanima, vladini zvaničnici i lekari su uvideli da američkim proizvođačima tih proizvoda ne treba slepo verovati. Entoni Mouson je objavio studiju koja je obuhvatila 666 dece i pokazala da su nevakcinisana deca zdravija. To, šta je sve Mousonov tim morao da prodje da bi objavio svoju studiju, znak je represije činjenica i istraživanja koji su u interesu javnog zdravlja. Čudno mi je da su odeljenja javnog zdravlja na Zapadu tako izvanredno fokusirana na infektivne bolesti i one koje su povezane sa rakom, ali ne obraćaju pažnju na intoksikaciju mitohondrija metalom koja dovodi do tih istih problema, niti se ova odeljenja zalažu za najprirodniji oblik medicine, izveden iz komora za kiseonik i pritisak. Rusi i narodi Istočnog bloka su proživeli 20. vek bez ovih korozivnih uticaja globalnih korporacija koje bi im prodavale loše proizvode. Medicinski establišment od Baltičkog mora do donjeg Dunava, imao je naprednu medicinu koja je dovela do napretka u medicini zasnovanoj na uređajima, kao što su angiografija katetera i hiperbarična medicina, bez ometanja prodaje od strane gigantskih farmaceutskih korporacija koje svakodnevno prodaju robu u hodnicima zdravstvenih ustanova ili preko elektronskih medija. Kako se doza metala na globalnu populaciju povećala upotrebom lekova/vakcina, više je hroničnih bolesti kod ljudi. Na primer, imamo čak i otrovni metal gvožđe koji se kreće oko svake krvne ćelije. Gvožđe je endogeni metal koji se u mozgu oslobađa traumom. Kada se ispusti u tkiva, postaje toksičan i postaje slobodni generator. Ponderisane slike podložnosti skenera magnetne rezonance “1.5 Tesla” i “3 Tesla” sada nam dozvoljavaju da pratimo male depozite hemosiderina u mozgu nakon traumatske povrede mozga. Trovalentni jon gvožđa (Fe3+) je klasičan primer kako elektroni bivaju uzimani iz metala „opasne valence“ kolone periodnog sistema elemenata. Ovde su opisani razlozi toksičnosti metala u medicini. U suštini, problem je što mitohondrije bivaju oštećene ovim problematičnim valencama ovih elemenata i njihovim jonima koji utiču na same elektrane ćelije.

Kontrastni agensi magnetne rezonance bazirani na gadolinijumu izazivaju toksičnost mitohondrija i smrt ćelija u neuronima ljudi, a toksičnost se povećava sa smanjenom kinetičkom stabilnošću agensa; Bower, Danielle V., MD, PhD,†; Richter, Johannes K., MD*; von Tengg-Kobligk, Hendrik, MD,†; Heverhagen, Johannes T., MD, PhD,†; Runge, Val M., MD*,†Istražna radiologija: May 3, 2019 – Volume Publish Ahead of Print – Issue – p

Dr Stojković jasno uvidja istinu i prisiljena je da o njoj govori onako kako je Ajnštajn kodifikovao na engleskom jeziku. Njena dužnost je da upozori, a dužnost drugih medicinskih autoriteta Srbije da rešavaju ove probleme na civilizovan način. U toj nacionalnoj diskusiji u pitanju je ljudsko dostojanstvo autonomnog odlučivanja pojedinca. Oni koji su bacili kamenje na Jovanu mogli bi u narednoj deceniji poželeti da nisu, jer njena kritika može dovesti do toga da oni izgube autonomiju u većoj sferi medicinskog uticaja na cvakodnevne odluke naroda u Srbiji.

Jednostavan pristup kaubojske etike “Square Deal” (Program Teodora Ruzvelta koji podrazumeva jednake mogućnosti za sve ljude i jednake nagrade prema jednakim zaslugama), je prepoznati da kada se vlade i globalne korporacije udruže kako bi se prema ljudima odnosili kao prema životinjama, bez poštovanja genetičke raznolikosti, dobijamo industriju koja se na kraju gradi na gomili vrelog djubriva, i koja štiti ekonomsko zdravlje tih istih vlada i globalnih korporacija profitom koji su stekli činjenjem štete pojedincima. Ovo je stari problem u socijalnom inženjeringu društava. Bolje mi tretiramo naše konje u Severnoj i Južnoj Dakoti nego što korporacije i javni zdravstveni službenici tretiraju našu decu. To je uobičajena velika šema drugih globalnih industrija koje su videle naučne prevarante u zemljama poput Kine, koji su izvršavali svoje kriminalne aktivnosti – ne da su Kinezi branioci slobode govora na ovoj planeti, nego kritikovanje korupcije u korporacijama, kao što je ovo, zaista daje određen izveštaj.

Kako vaša velika država stoji na raskršću starih Puteva svile, i između Bliskog istoka i kolonijalnih sila Zapadne Evrope, ona predstavlja moćno potencijalno tlo inovacija 21. veka koje bi mogle nastati iz mnogih ideja koje su saopštene ovde i u vezi kojih su priloženi linkovi. U kontekstu mitohondrijske energetike koja potiče od majki, slučajnost je to da se Srbija nalazi na prelomnoj tački kada se radi o rukovanju vakcinama na mnogo pažljiviji i razumniji način putem jednostavnih etičkih principa vakcinomike. Članovi tima mreže hiperbaričnih lekara i inženjeringa mogu da ponude i pomognu da se razvije kolaborativni pristup potrebi vaše države za mitohondrijskim medicinskim inovacijama. To su gurui regenerativne medicine koji koriste hiperbarične komore. Iz velikog poštovanja prema talentovanim pojedincima koji su otišli u inostranstvo da poboljšaju potragu za srećom, slobodom i živim nastupom za svu decu ove planete kroz istoriju, može se desiti da se u vašoj državi eliminiše određeni politički tromb pojavom mnogih stranaka. Državni plan vakcinacije u Srbiji putem koncepta etičke vakcinomike, mogao bi biti odličan vid saradnje. Ovi koncepti bi u krajnjem slučaju sačuvali vaše državne resurse uz odgovarajuće zapošljavanje. Malkolm Huper, ja i Novak Đoković mogli bismo se sastati kao zastupnici mitohondrijskog wellness-a (zdravog koncepta života) i “jednim udarcem ubiti dve muve” – otvoriti vrata za ovako nešto kroz podršku dr Jovani Stojković.

Pošto su lekari stražari kada se radi o zdravstvenim problemima, od ekonomske koristi mogu biti jasni vizionari ako njihova upozorenja mogu da smanje rasipničke prakse kakve imamo kada su u pitanju vakcine. Mnogo je verovatnije da će u ovoj današnjoj eri informatike, primer dr Stojković imati negativne reperkusije, nego što bi imao u prošlim vremenima. Jovanin put neće biti isti kao što je bio put Ignaca Semelvajsa koji je živeo do 44. godine. Uništen je zato što je jednostavno primetio da je pranje ruku između obdukcije i porođaja beba spasilo živote majki. Bio je izopšten jer je išao ispred svog vremena, društveno izolovan nedostatkom elektronskih uredja kao što je ovaj koji koristim ja kako bih obuzdao tiraniju rečima upravo sada: “Hvala još jednom, Nikola.” Podsetiću vas da je i Tesla bio izopšten, kao i da je njegove naučne studije uzela vlada SAD-a na kraju njegovog života. Da li Srbi veruju američkim korporacijama i američkoj vladi, i interesima koje oni imaju za srpsku decu, kada svi znamo koliko je prevare bilo u ekonomiji, politici, i tržištu zdravstva, medicini? Nikola Tesla samo želi da vidi kako se njegov genije koristi za dobro čovečanstva. Njegove ideje omogućavaju uspon kompanije General Electric. General Electric je zaradio milijarde od ovog Srbina, čiji su preci sa njegove obe strane bili pravoslavni sveštenici, čiji geni nikada nisu morali da dodju u kontakt sa živom u tiomersalu ili sa aluminijumom sjedinjenim sa površinskim antigenima hepatitisa B, poznath molekularnih imitatora bazičnog proteina mijelina. Vaša sunarodnica na pravi način upozorava da treba biti svestan da vas inostrane korporacije lažu kako bi dobile svoj udeo na tržištu. Trebalo bi joj čestitati kao narodnom heroju što upozorava na štete koje donosi korporativna medicina Zapada. Njena specijalnost je ljudsko izražavanje i interakcije uma, naravno. Ona predvidja revoluciju protiv globalnog korporativnog medicinskog kmetstva koje tako lako posreduju jeftine mitohondrijske psihoaktivne supstance i korupcija u politici, gde nekoliko milijarderskih globalnih korporacija okreće vaše sopstvene zakonodavce i članove parlamenta protiv svoje sopstvene dece i unučadi.

Kao globalni pokret biofizike u medicini, izraelski doktor Šai Efrati i njegove kolege u “Sagol Centru” u Tel Avivu, uveli su praksu po kojoj 500 osoba po satu provede u velikim hiperbaričnim komorama. Ovi sistemi za brzo punjenje ćelija i agensi fizike za čišćenje mitohondrija, dovode mnoge bogate ljude iz celog sveta na lečenje hronične disfunkcije mitohondrija. Strukturno inženjerstvo ovih velikih komora prošlo je proces nivelisanja putem pravosudja i od strane mnogih inženjera širom sveta koji imaju bliske veze sa Međunarodnom hiperbaričnom medicinskom fondacijom (IHMF). Velike sobe za sprovodjenje hiperbaričnih procedura su budućnost medicine i interventne radiologije, posebno što naši kateteri mogu imati više vremena za uklanjanje tromba iz krvnih sudova u svim ishemijskim vaskularnim područjima. Kolege iz Međunarodne hiperbarične medicinske fondacije iz Indije, kao što je dr Arun Murkerdži, već sastavljaju hiperbariku da bi kateterom isporučili matične ćelije u organe, kao ćelijske doze visoke gustine na ciljni organ, i vaskularni sistem ili njegov deo. Moj kolega, dr Pol G. Harč, je bio prvi akademski kliničar koji je lečio autizam hiperbaričnom terapijom, uništavao mitohondrije i punio ćelije ovom tehnikom direktne struje posredstvom atmosferskih gasova koji zaista povezuju sve nas na ovoj planeti. To bi bila divna mreža za naponsko punjenje i napajanje na bazi plina sa kojom bi Srbija mogla da postane vodeća država medicine 21. veka. Pacijenti dr Stojković koji boluju od demencije, kao i oni sa depresijom, imali bi velike koristi od čak i blagih hiperbaričnih ili visinkih wellness komora. Jednostavni visinski gazeboi (dvorišne kućice) upravo su prošli fazu dizajna čak u Severnoj Dakoti sa ventilima za izduvavanje proizvedenim u Ajrontonu u Minesoti. Jednom kada se pogleda oko zavese farmako-mafije, zaista je lako doneti odluku da se inženjeri vrate u medicinu kako bi pomogli bržem ozdravljenju naših pacijenata. Neka Jovana postane vođa srpske hiperbarične psihijatrije ako želi i ako može da obavlja svoju dužnost informisanja, jer može postati više od svetionika integriteta, ali i broker barometrijski posredovanog wellness-a.

Doktori su učitelji. Zanemarili smo nauku o detoksikaciji u medicinskom obrazovanju. To je postepeno napredovalo od sredine prošlog veka. Sigurno da je daleko gore u mojoj zemlji nego u vašoj. Politika nauke o detoksikaciji u medicini ugrađena je ne samo u globalni izlaz iz nasilne obavezne vakcinacije od strane vlada, već i u nedostatak primene najjednostavnijih zakona fizike koji uključuju komore pritiska koji mogu generisati naše sopstvene matične ćelije. Ponavljam, kada su dr Pol G. Harč i dr Edvard III F. Fogarti, objavili prvi prikaz slučaja preokreta Alchajmerove bolesti kod 58-godišnje Amerikanke, a zapravo niko nije video ovo u svetskim medijima, šta mislite kakav haos stoji iza ovog problema?

Moje pretpostavke su da je komponenta oporavka ove žene, koju pokazuje moja PET analitika metabolizma glukoze kroz mitohondrije, to da smo obnovili disfunkcionalnu populaciju mitohondrija (oporavila se milijarda organela u jednom mozgu). Ovi energetski centri su kao oštećene baterije kojima treba lagano punjenje da bi dekontaminirale biološke ploče iznutra. Pored toga, ovde se verovatno dešava efekat oslobađanja matičnih ćelija, i to je još jedan plod zakona fizike za koji vlasnici biotehnoloških firmi nisu stvarno zainteresovani ni da čuju u medijima. Medijima koji zavise od reklama jedne dominantne industrije koja se gaji u Americi.

Ne možemo da kontrolišemo izloženost živi na bazi ugljenika ili teških elemenata koji i dalje dolaze iz Černobila i Fukušime. Međutim, Srbija može ublažiti teret vakcinacije na naš organizam promenom vremena. Nemojte koristiti američki raspored vakcinacije. To je raspored koji je u funkciji pravljenja profita udelom na tržištu, a ne onaj koji se bazira na nauci. Razmislite o tome kako ću raditi sa timom farmaceuta na smanjenju doze metala iz standardnih vakcina tako što će se one primenjivati na mikroiglične uredjaje, na 1/1 doze, u cilju provokacije željenog imunog odgovora iz kože gde se nalaze sve ćelije za obradu antigena. Vaša država bi mogla imati ogromnu političku, ekonomsku i društvenu pobedu ovde, uzimajući ove ideje i implementirajući ih u vašoj zemlji kako bi se prenosivost bolesti smanjila na 1/10 budžeta. Vakcinama sa živim virusima treba potpuna revizija. Nedostatak inovacija u ovom sektoru od donošenja Zakona o zaštiti vakcina iz 1986. godine, doveo je do ove tradicionalne krize korporativnog širenja straha koji drži tržište. Vaša država i njeni naučnici i lekari mogu to da urade bolje od naših, jer ste manje kontrolisani, i sa stanovišta bezbednosti naroda, u vašem najboljem interesu je da pravite sopstvene vakcine i učinite ih pametnim, jeftinijim i efikasnijim.

Ukratko, pronalazim objašnjenje, jer je globalna kriza u vezi sa upotrebom metala u medicini nastala u politici javnog zdravlja koja utiče na mitohondrijsku energiju populacije, i koja na kraju ruši sveti odnos lekara sa njihovim pacijentima. Nažalost, medicinsko obrazovanje je propalo na globalnom planu zbog izostavljanja osnovne nauke o detoksikaciji, a sve to u cilju ekspanzije distribucije farmaceutskih proizvoda. Trebalo bi da svi slavimo one koji imaju integritet da i pod pritiskom ekonomske, političke ili fizičke štete, stalno ponavljaju istinu. Zato je dr Jovana Stojković nacionalno blago. Nadamo se da će iz ove situacije, u moru konfliktnih i korumpiranih informacija, proizaći racionalno i etičko profesionalno poštovanje mišljenja manjine. Ako tiranija pobedi razum, imamo veliku potrebu za psihijatrima na severnim ravnicama, od Kanzasa do Kanade. Psihijatar dr Gabriela Balf, je moja koleginica na Univerzitetu Severne Dakote u Istočnoj Evropi. Ovi strani lekari rade odličan posao pomažući našim ruralnim državama. Možemo svakako zaposliti Jovanu ovde kao psihijatra specijalizovanog za blage hiperbarične terapije, sada kada smo dr Harč i ja definisali umetnost sledećeg veka u medicini, u sprečavanju galopirajuće neurološke krize nastale kao posledica oštećenja mitohondrija ljudi širom sveta.

S poštovanjem,

“Ted”

Dr Edvard F. Fogarti

Načelnik odeljenja radiologije

Univerziteta Severne Dakote

Medicinski fakultet i fakultet zdravstvenih nauka

Dražen Petrović je preminuo na današnji dan 1993. godine.

Dražen je stradao na u saobraćajnoj nesreći kada se vraćao sa kvalifikacionog turnira za Evrobasket 1993. godine koji je igrala reprezentacija Hrvatske.

Seniorsku karijeru je počeo sa 15 godina, kada ga je trener prvoligaškog kluba Šibenke ubacio u igru, nakon čega je javnost prvi put bila upoznata sa igračem koji će desetak godina posle obeležiti evropsku i svetsku košarku.

Dražen je, kažu, počeo da igra nakon što je starijem bratu Aleksandru dodavao lopte na treninzima.

Mada su se za Dražena borili mnogi klubovi iz Jugoslavije, on je potpisao za zagrebačku Cibonu, klub u kojem je igrao njegov brat. Mada je postojala mogućnost da pređe i u Zvezdu, da su crveno-beli te godine osvojili titulu i igrali Kup šampiona.

Cibonu je odveo dva puta na tron Evrope, a u dve sezone bio je i najbolji evropski igrač.

Prešao je u Real Madrid sa kojim osvaja brojne trofeje, a u tom razdoblju je bio i lider reprezentacije.

Za njegovo ime se tokom godina lepilo mnogo epiteta zbog načina na koji je pristupao treninzima i samoj igri.

U NBA čigi nije igrao dugo. Dve godine u Portlandu, a onda još dve u Nju Džersiju pre kobne saobraćajne nezgode.

Za razliku od Vlada Divca, a kasnije Tonija Kukoča ili Dina Rađe, Dražen Petrović po dolasku u NBA nije odmah prepoznat kao igrač koji bi mogao da nosi jedan NBA tim.

U NBA je došao kad i Divac, 1989. godine, a njegova prva godina u Protlandu potrođena je u razočarenjima i maloj minutaži, što je on kao najveća evropska košarkaška zvzezda, sa biografijom prepunom evropskih trofeja i nagrada, teško podnosio. 

Trejd u Nju Džersi Netse (današnji Bruklin) doneo je toliko očekivani preokret i Dražen je počeo da pokazuje Amerikancima svoju igru.

U poslednjoj sezoni karijere (a prvoj celoj u Netsima) koja je tragično prekinuta saobraćajnom nesrećeom u leto 1993. godine, Dražen Petrović je postizao više od 22 poena po meču i bio izabran u treću petorku NBA lige.

Čak se i govorilo o njegovom nastupu na “Ol-staru” te godine, za koji ipak nije izabran.

Američke medije je i tada, uostalom kao i danas, intrigirao njegov odnos sa Divcem, nekadašnjim saigračem iz reprezentacije Jugoslavije i bliskim prijateljem sa kojim je zbog rata  i raspada zajedničke države prekinuo kontakte.

Posle izlaska dokumentarnog filma “Once brothers” koji je prikazao odnos dvojice drugara iz reprezentacije koji je tragično prekinut zbog politike, dosta se spekulisalo po medijima u našem regionu kakav je zaista njihov odnos bio, da li su zaista bili toliko bliski ili je to kreacija američkih scenarista.

U jednom televizijskom intervjuu iz marta 1993. godine, samo nekoliko meseci pre tragedije, Dražen je govorio o odnosu sa Divcem.

Prethodno je govorio o svom usponu u NBA ligi, igri Netsa koji su te godine, inače, ispali u prvom krugu plej-ofa, kao i o razočarenju zbog “Ol-star” susreta na kom te godine nije bilo nikog iz njegove ekipe. Dražen je govorio i o tračevima da se vraća u Evropu, ističući da vidi sebe u Netsima još nekoliko godina.

“Videli smo i čitali priče o tvom odnosu sa Vladom Divcem. Bili ste veoma bliski, igrali ste zajedno u Jugoslaviji, ali ti si Hrvat, a on je Srbin. Da li ste uopšte razgovarali u dva susreta koji su imali vaši timovi?”, pitao je voditelj Dražena, koji se blago osmehivao dok je slušao pitanje.

“Ne, nismo pričali. Bio sam vrlo blizak s njim, u prvoj godini kada sam igrao za Portland. Ali, zante, stvari su se zakomplikvale u našoj zemlji i nismo razgovarali od tada”, odgovorio je Petrović.

Potom je usledilo pitanje:

“Da li je to zato što, iskreno, ne voliš Divca, ili prosto ne možeš da dozvoliš sebi da razgovaraš sa njim?”

“Volim Vlada, mislim da je zaista dobar momak i on je dobar košarkaš, ali to je politička stvar iznad svega”, odgovorio je Dražen.

Prilog je zaključen rečima: “Petrović i Divac su nekada razgovarali više puta nedeljno dok su se privikavali na NBA, a danas, eto, skoro ni reč.”

default

Zoran P zvani Kiza (59) osebujan je (beo)gradski tip, hrapavog glasa, surove vanjštine i širokog vojvođanskog srca. Igrom slučaja, Kiza je bio prva osoba koju sam upoznala u Beogradu kada sam se tamo doselila sada već davne 2007.

Izdavao nam je sobu u samom centru grada i malo sam ga se bojala. Međutim, vrlo brzo među nama se razvilo prijateljstvo koje traje već 12 godina. Kiza nam je već nakon drugog mjeseca prestao naplaćivati stanarinu, a kada smo mu platili zadnju, vratio se s gajbom Jelen piva i gomilom bureka s riječima da 'treba i on nekad đavlu kiriju da plati'.

Nije mu dugo trebalo ni da mi otkrije svoju veliku ljubav prema crveno bijelom beogradskom klubu, a još manje da me nauči sve Zvezdine navijačke pjesme. Za uzvrat, ja sam njega naučila Dinamovu himnu za koju kaže da je jedna od najboljih navijačkih himni na svijetu.

S Kizom se danas čujem rijetko, uglavnom uoči nekog velikog sportskog uspjeha. Svojim pozivom iznenadio me u srpnju prošle godine kada mi je kroz suze čestitao pobjedu protiv Engleza na mundijalu u Rusiji. Ja sam njega zvala jesenas kada je Zvezdi dobro išlo u Ligi prvaka.

Kiza prati hrvatski nogomet i zna napamet sastave svih igrača svih jugoslavenskih klubova od '70 i neke naovamo. Pamćenje mu je slonovsko. Kada smo se sastali za vikend u njegovom stanu u Beogradu gdje sam i ja nekoć stanovala, izverglao mi je napamet sastav Zagreba 73. kada je na Maksimiru igrao s Osijekom na kvalifikacijama za prvu jugoslavensku ligu.

Kaže mi da se u Srbiji svi foliraju da ne prate hrvatski nogomet, no da je u praksi 80% Srba navijalo za Hrvate na zadnjem mundijalu, samo ne javno kao on, već potajno. Kada god dolazim iz Zagreba, uvijek traži da mu donesem Kraševu Bajaderu, a kada sam jednom prilikom u Bg stizala iz Splita, zamolio me da mu kupim upaljač na Hajduka jer da se nije zaljubio u Zvezdu, navijao bi za Hajduk, a i dan danas gaji veliku ljubav za splitske bile.

Iako živi u Beogradu već četrdesetak godina, porijeklom je Vojvođanin koji je igrom slučaja rođen u Vukovaru. Navijati je počeo već u nižim razredima osnovne škole. I tada se dvoumio za koji klub se odluči jer su ga podjednako vukli i Hajduk i Crvena zvezda.

Od profesionalnog fudbalera do profesionalnog navijača

Kao klinac pokazivao je velik talent za nogomet i trenirao ga profesionalno zbog čega baš i nije briljirao u školi jer je bio na treninzima više nego u školskoj klupi. Bio je golman u juniorskom timu Vojvodine, a njegova je profesionalna navijačka karijera, kaže, počela kada je završila ona nogometna.

„Imao sam oko 16 godina i bio sam s Vojvodinom na pripremama u šibenskom Solarisu. U novinama sam vidio popis za sljedeću utakmicu. Mog imena nije bilo na spisku. Tada se u meni po prvi put nešto prelomilo, pukao sam zbog razočarenja i tvrdoglav kakav jesam, napustio tim. Tako je počela moja profesionalna navijačka karijera“, opisao je Kiza kako je kao tinejdžer postao Cigan (pogrdno ime koje su navijačima Zvezde dali navijači Partizana, ali se zadržalo u općoj upotrebi op.a). Zbog ljubavi prema klubu, kao tinejdžer se preselio u Beograd gdje i danas živi.

„Od ranih sedamdesetih pa sve do rat, gdje je išla Zvezda, na tribinama sam bio i ja. U jednom trenutku mi je postalo naporno non stop putovati na utakmice u Beograd i to mi je bio motiv da se preselim ovamo i upišem srednju školu“, nastavlja svoju priču Kiza koji u Beogradu živi od 1978.

„Tada sam svima plasirao da je razlog mog dolaska taj što mi je ćale umro i keva se ponovno udala, no pravi razlog je bio fudbal. Na početku sam živio na Senjaku. Tako sam se postavio jer sam htio da moji vršnjaci prema meni imaju respekt i uspio sam u tome. Na Senjaku su uglavnom živjela vojna lica i družio sam se s njihovim sinovima koje su očevi odgajali u strogoj disciplini. Kao gradska djeca bili su veće face nego ja, dečko iz provincije, ali su bili stisnuti. Nisu smjeli dugo biti vani, dovoditi društvo kući pa su u meni gledali ideal slobode“, priča Kiza koji si je u Beogradu ubrzo našao stan koji je Delijama služio kao navijačka baza.

Vojska uvijek navija za protivnički tim

„U to vreme na novom Beogradu su se gradili Blokovi pa su neki stanovi bili useljeni, a neki nisu. Šema mi je bila da idem tamo dvije, tri večeri i snimam. Uglavnom je radnička klasa useljavala u manje stanove, a oni najveći i najbolji bili su prazni. Ušao bih u stan na koji sam pikirao, promijenio bravu i živio tamo, dovodio ekipu, sve dok nas ne bi 'provalili'. Onda bi potražili novi stan i tako godinama. Opremali smo ih tako što bismo u podrumima zgrada pronašli stari namještaj, a netko bi uvijek od kuće donio pokoji komad pokućstva. Svaki dan smo imali žurke i bakanalije. Kako su se Blokovi gradili i useljavali, tako smo se i mi preseljavali u novoizgrađene zgrade“, prisjeća se Kiza svog stanovanja u Beogradu sve do odlaska u vojsku u Niš početkom osamdesetih. Ni vojni rok nije ga spriječio da navija. 

„U vojsci sam išao na sve utakmice Radničkog iz Niša. Vojska je uvijek navijala za protivnički tim, tko god je igrao. Želja, Dinamo, Hajduk, nema veze tko dođe, vojska uvijek navija za goste. Tada je Radnički igrao u Kupu Uefa pa sam oteo šal navijaču Feyenoorda iz Rotterdama. Bio sam u uniformi jugoslavenske vojske pa se nije previše bunio“, ispričao je Kiza koji se nakon vojske uselio na beogradsku adresu na kojoj i danas živi.

„Uselio sam kod jedne gospođe koja me tretirala kao unuka i ostavila mi stan kada je umrla. Kod nje sam živio bolje nego svi moji drugari. Gajba je bila u centru grada, a gospođa je voljela društvo, zabavu i tulum. Mogao sam da radim što god sam htio. Bio sam operisan od života, radio sam za džeparac i imao sam sve. Živio sam od danas do sutra i tako u krug, barem dok se nisam zaljubio u Sarajevu“, priča Kiza o svojoj prvoj ljubavi koju je upoznao na gostovanju Zvezde protiv sarajevskog Željezničara.

„Četiri godine je to trajalo. Noćnim sam vlakom išao iz Beograda u Sarajevo. Stigao bih tamo rano ujutro, ostao preko dana i onda se vraćao. Imao sam oko 20, ona 16 pa nije smjela izlaziti. Čekao bih ju poslije škole, prošetao s njom sat, dva i vraćao se večernjim vlakom u Beograd. Tu sam se sprijateljio s jednim vlasnikom buregdžinice i navijačem FK Sarajevo. Kasnije sam svaki puta kada bih došao tamo na gostovanja, spavao kod njega. Sarajevo je prije rata bio čudesan grad. Svi su bili raja i nije bilo važno tko je musliman, Srbin, a tko Hrvat. Kada je krenuo rat, mislio sam da je nemoguće da se zapuca i u Sarajevu“, priča Kiza i dodaje da je u Sarajevu po prvi puta osjetio da u Jugoslaviji žive različiti narodi i različite vjeroispovijesti.

„Bila je muslimanka. Meni to uopće nije bilo važno, a nije mi ni sada. Meni nije, ali njenoj obitelji je bilo. Kupio sam joj prsten, a to se shvatilo kao 'veridba'. Mogla je sa mnom da se zabavlja, ali kada je preraslo u ozbiljniju priču, kazali su joj da će je se odreći ako pođe za mene“, ispričao je Kiza koji je tada imao 26 godina. Drugi susret s nacionalizmom i podjelama doživio je autostopirajući kroz Hercegovinu.

„Stopom sam uvijek išao na more. Kod Bosanskog Novog skretao bih za Banja Luku pa Bugojno, Livno, Duvno, Mrkonjić Grad i Split. Do Banje Luke se stizalo bez problema. Od Banje Luke do Bugojna isto tako. No, nakon toga nije tako jednostavno. A u Livnu sam već hvatao bus jer kad se tamo obratiš nekome, odmah te pogleda iskosa i osjeća se neprijatnost. Jednom me tako pokupio kamiondžija iz Bugojnog, a Bugojno je tek tada dobilo tablice. Dugo je šutio dok smo se vozili, a onda me pitao 'znaš li ti 'đe su najveći ustaše? Znaš šta znači ova tablica?' Ja mu kažem, 'nemam pojma', a on će meni 'to ti znači Bugojanac ustaša, sad ću ti pokazati' pa me proveo kroz Bugojno i održao mi 'čas istorije', pokazivao mi zgrade NDH, zaposlenike Jasenovca i njihove kuće. No, sve se dobro završilo, ali sam od tada kod Livna uzimao autobus“, prisjeća se Kiza, koji za sebe kaže da je još uvijek 100% Jugoslaven kojeg je zateklo takvo 'faktičko stanje na trenu'. Ipak, svake je godine bez problema stizao do Splita u kojeg je bio zaljubljen baš kao i u splitski klub i prelijepe splitske djevojke. Ljeto bez Splita bilo mu je nezamislivo, a dugi je niz godina ljetovao kod jednog Torcidaša iz Supetra na Braču s kojim se pobratio.

„Na moru sam uvijek gledao da 'smuvam neku ribu' iz Hrvatske ili Slovenije. A i mi smo kod njih imali prođu. Da mi je netko rekao da ću '87. zadnji puta biti na hrvatskom Jadranu, rekao bih mu da me ne 'smara'. Ovo u Grčku što sad idem, ne računam pod more. Nije to više to“, žaluje Kiza koji se sa sjetom prisjeća vremena kada je za Zvezdu igrao jedan od njegovih najdražih Zvezdinih igrača- Robi Prosinečki. 

„Kroz život sam mnoge igrače koje vidim prvi put ocijenio da će napraviti karijeru. Tako je bilo i s Robijem. Odmah sam ga snimio, na utakmici Dinamo-Željezničar. Kakav je gol dao…. Majstorija čista! Zato me Ćira iznenadio kad je rekao da on nije talent za Dinamo. I kada je Robi bio trener Zvijezde, obožavali smo ga. Čitave tribine su mu skandirale kada je odlazio. Velika je to ljubav nas Delija prema Robiju. Uvijek će nam biti omiljen. Bio je ekstra igrač“, priča Kiza koji je 1991. propustio povijesne utakmice Zvezde u Kupu prvaka Europe (današnja Liga prvaka) jer se odrekao dokumenata kako ne bi bio mobiliziran u rat koji je predosjetio da dolazi.

„To se neće više ponoviti, ne za mog života, nego vjerojatno ni za života mojih unuka“, kaže Kiza te dodaje da je osim te jedina Zvezdina utakmica koju je propustio ona finala kupa s Hajdukom jer mu se tada rodila kći. Htio je da se zove Zvezdana, no kaže da se zamjerio bivšoj ženi jer je 'bio loš' pa mu želja nije uslišena.

„U subotu se igralo, a ja sam u petak došao vidjeti kćerku i ostao u Novom Sadu tri, četiri mjeseca. Bila je to prva Zvezdina utakmica koju sam do tad propustio“, priznaje Kiza koji je nedavno postao i djed.

Iako na prvu loptu Kiza djeluje kao opaki razbijač, zapravo je vrlo pitom tip. Na stadionu se, kaže, katkad mlatio, no ne podržava bezrazložni huliganizam današnjih navijača.

„I mi smo se tukli pesnicama. Malo oplaviš i to je to. Nije bilo gaženja i lomljenja kostiju kao danas. Cilj je bio protivničkim navijačima oteti zastavu i šal i tako poniziti protivnika. Bilo je i tada tuča, ali tuče su bile tuče, nitko nije nikada teže stradao. Tukli smo se sa svima, no u usporedbi s ovim danas, sve je to bilo dječja igra“, iskren je Kiza kojemu se ne sviđaju ni huškački istupi nekadašnjih vođa Zvezde u današnjim medijima.

„Vidim da neke vođe Delija forsiraju i u hrvatskim medijima i da pričaju svašta. Družio sam se s njima, i dobro ih poznajem. Oni sada pričaju neke priče koje nemaju veze s realnošću. Spominju da su od svih gradova gdje je Zvezda gostovala, najveće zlo i katastrofa bili Vinkovci. Kao, u Zagrebu je bila limunada, u Splitu kako tako, a u Vinkovcima na gostovanjima kod Cibalije, (tj tadašnjeg Dinama), da je bio najveći belaj i da su Delije jedva izvlačile živu glavu. Čitam to i ne vjerujem što čitam. Bio sam u Vinkovcima najmanje pet puta i bukvalno sam šetao gradom sa Zvezdinim obilježjima i nitko mi ništa nije napravio. Agresivni su bili isto kao i Novosađani među koje uđeš i poskidaš im šalove kao od šale“, pomalo se ljuti na navijačka pretjerivanja Kiza koji kaže da je najbolji Zvezdin vođa bio Toda. 

„Prije njega su bili Italijan i Robot, no oni su bili već stariji kada sam ja počinjao. Toda je za mene bio legenda i prvi je organizirao navijanje. On je za mene tata svih Delija. Nikada nije poticao agresivu na stadionu. Bio je pravi gospodin koji je na stadion odlazio u odijelu, u svlačionici se presvukao u dres, a potom opet u odijelo kada je utakmica završila“, prisjeća se Kizoni koji je u Zagrebu prvi puta gostovao početkom 80-ih kada je Zvezda igrala finale kupa s Dinamom.

„Bilo je to 83. ili 84. Bilo je 2:2, sjećam se te utakmice kao danas. Džemo Mustedanagić se povrijedio, a bile su već dvije izmjene i trener nije mogao da ga vadi. Šepao je po terenu i pozirao, nije mogao igrati. Ali, bio je korner za Dinamo, on se približio šesnaestercu i s tom jednom nogom na kojoj je stajao dao gol! Jee*ote, kakav je to gol bio, nismo mogli vjerovati“, uzbuđeno će Kiza koji mi kaže da tek kada se prisjeća svih tih igrača i utakmica shvaća koliko je 'mator'.

„Niko Kranjčar je sad već stari igrač, a ja se sjećam Cice kada je tek počinjao. Debitirao je na utakmici sa Zvezdom. Sjećam se i intervjua s njim u Tempu. Vlatko Marković, tadašnji trener Dinama je u tom intervjuu kazao kako jedva čeka da Cico napuni 16 godina i pa da napokon može debitirati“; smije se svojim godinama Kiza te dodaje da se u Zagrebu nikada nije osjećao neprijatno. Barem sve do 13. svibnja.

„U ranim 80-ima nas je murija pratila do stadiona, ali nije bilo tako čvrsto. Kako je vrijeme odmicalo i bližio se kraj, policije je bilo sve više. Moja iskustva nisu loša. Znao sam sresti Boyse u kafiću prije utakmice, popričati s njima i družiti se. Bilo je prepucavanja i zafrkavanja, ali to je to. Netko je naletio, ali ja nisam, i nije bilo ništa tragično. Nikada od njih nisam doživio ništa nasilno“, govori Kiza te dodaje da se nakon 13. svibnja 1990. nogomet na ovim prostorima zauvijek promijenio.

„U početku ništa nije slutilo na katastrofu. Sve je bilo uobičajeno, osim što je na stadionu bio malo veći broj Zvezdinih navijača nego obično. A i sjever je bio puniji. Jug je bio prazan, nema nikog. Prve provokacije su bile bezazlene i nisam htio sudjelovati u njima. Došao sam gledati utakmicu, a ne da se tučem. Uvijek dođem gledati utakmicu jer me zanima nogomet, a ne tučnjava pa izbjegavam tuču. Prije utakmice da bih mogao gledati utakmicu u miru, a nakon utakmice kako bih mogao u miru da se vratim kući. Nisam tražio kavgu iako sam se, priznajem na stadionima i tukao, palio baklje i otimao šalove. Nije da nije bilo toga“, prisjeća se kobnoga dana Kizo koji kaže da su vrlo brzo počele i prave tenzije. 

„Vidim da je sve krcato i da nema murije. To mi je odmah bilo sumnjivo. Ovakav susret, a murije nema. Murija je na susretima bila stroga. Uvijek se nađe neki pametnjaković koji utrči sa šalom, a oni ga premlate. Ovaj put su Cigani počeli preskakati na atletsku stazu, malte ne su došli do terena, a nikome ništa, što se nikad do tad nije dogodilo. To mi je isto bilo čudno, ali očito je dopušteno s ciljem da se maksimalno iziritira druga strana. Utakmica se bliži, dolazi murija. Zvezdini navijači probijaju kapiju i penju se gore. Tih prvih 10, 20 Dinamovih navijača je gadno naje*alo. Zgazili su ih. Sjever je na to ustao i krenula je katastrofa. Puca ograda, kreće sukob, a u sve ulijeće murija i bije Dinamove navijače. Nastaje opća bežanija. Prvi su zbrisali Zvezdini igrači. Od Dinamovih je Sedmica, Škrinjar ostao, Boban udario pandura, ostali su se povukli. Do pola igrališta ka sjeveru vodio se rat Dinamovih navijača i murije. I to ozbiljan rat. Utakmica je prekinuta, a oni su izašli. Mi smo još bili na stadionu, treba da izađemo, a vani nas čeka haos. Samo čuješ masu koja skandira i mislim si da ću se teško odavde izvući živ“, iskren je Kizoni.

„Mnogi Cigani se danas ku*če kad priča o tome. Kažu da smo im j*bali majku, ali nadrljalo je ovih dvadesetak Boysa kraj ograde. Ostatak je bio rat Boysa s murijom. Ja se na ku*čim. U*ro sam se. Pala je noć, a oni nas čekaju. Da nas izvedu žive iz grada na noge se digla kompletna zagrebačka, možda i hrvatska murija. Zaštitili su nas kao 'bele medvede'. Kasnije je bila frka i smijenjen je kompletan zagrebački policijski vrh s razlogom. Otad je sve počelo i nema šanse da je bilo slučajno, kada su 80% policijskog vrha u Hrvatskoj činili Srbi. Dovoljna je bila iskra da se sve zapali, a iskra je zapaljena tog dana“, govori Kiza koji dodaje da je tek tih dana na stadionu prvi puta vidio Arkana i da do tada nije bilo nacionalizama na stadionima, barem ne u takvom obliku.

„Sloba je došao na krilima nacionalizma. Mene su 80-ih hapsili prije utakmice Zvezda-Cibona (Cibona je tada bila nepobediva, igrao je Dražen) jer sam prije utakmice u kafani pjevao 'tko to kaže, tko to laže Srbija je mala'. Netko je to prijavio, murija je došla i uhapsila me. Čak sam i platio kaznu. Ne prođe ni pet godina, kad najednom u Beogradu se na svakom ćošku pojavljuju kokarde, četnička obilježja, zastave, šajkače… Milošević je to dopustio i ono što je bilo gušeno godinama, jednostavno je eksplodiralo. Prije toga, čim je netko, bio Hrvat ili Srbin počeo pjevati neku nacionalističku pjesmu na stadionu, jedan pandur bi ušao u masu i priveo ga. To danas kordon murije ne može da izvede“, govori Kiza koji nije htio ići u rat da ne bi morao pucati na komšije. Mobilizaciju i odlazak na ratište izbjegao je vještim manevrom.

„Ništa nisam prepuštao slučaju. Odjavio sam se iz vojnog odsjeka i više se nikada nisam prijavio. Bio je to veliki rizik, da su me tad 'navatali', naje*o bih. Odjavio sam se zapravo nekoliko mjeseci nakon utakmice u Maksimiru jer sam predosjetio što se sprema. Počeli su me zivkati na vojne vježbe. Zadužili su me, imao sam kući cijelu vojnu uniformu koju sam vratio jer je izdan novi raspored. Tražili su me tek '99. kada je izbilo na Kosovu. Tada mi je sudija prijatelj savjetovao da je bolje da se javim jer će raspisati potjernicu, ali nisu me mobilizirali ni tad“, prepričava Kiza koji je rat izbjegavao između ostalog i zato što se nije slagao s velikosrpskom politikom koju je propagirao Beograd.

„Bilo mi je suludo da Knin bude u Srbiji. To je bilo van svake pameti. Kako može Knin da bude u Srbiji? Kao, napravit će koridor s onim crijevom. O čemu se tu radi? Od prvog trenutka mi je bilo jasno da je to suluda stvar i u tome nisam htio sudjelovati. Ma kakvi. Nije bilo trika da me na takvo što natjeraju“, ispričao je Kiza koji kaže da se od čitavog ludila svjesno izolirao i da 'rat nije ni osjetio'.

„Potpuno sam se isključio iz svega. Nisam palio TV, slušao radio, ni čitao novine. Cirkulirao sam konstantno između desetak lokacija diljem Srbije i nigdje se nisam zadržavao dulje od mjesec dana. Radio sam kao roletar, a kasnije kao zaštitar na Adi i odlično zarađivao. Živo sam super. Stalno sam se kretao, skupljao pare i tako u krug. I bio sam konstantno pijan. Prvi put sam shvatio da se nešto dešava kada sam izašao na autoput kod Velike Plane i vidio nepreglednu kolonu traktora skroz do Beograda, kada je Oluja bila. Koloni nije bilo kraja. Nisam pojma imao što se dešava, a onda sam 'utripovao' da će i mene poslati na ratište kad me vide u koloni s izbjeglicama jer su to radili jedno vrijeme, te izbjeglice masovno lovili kao životinje i slali na najgore ratište. Kako sam rođen u Vukovaru, to nije bilo isključeno“, priča Kiza i dodaje da ga je najviše frka bilo na naplatnoj rampi prije Beograda jer je uvijek vozio mrtav pijan i u neispravnom autu.

„Jednom su me zaustavili u četiri ujutro, bio sam mrtav, no imao sam trik. U ustima bih topio čokoladu i taj njihov aparat to nije registrirao. Zaustavili su me jer mi jedno svjetlo nije radilo. Izašao sam vidno alkoholiziran (više od litru vinjaka sam popio), zimsko je vreme bilo. Pitao me policajac jesam li pijan i pošto su rolete. Rekao sam mu 'nemam pojma, ja radim za gazdu'. Odvezao me u postaju da duvam i rekao mi ako nisi ništa pio, puštamo te, ali ako jesi 'naj*bo si'. Daje mi alkotest i umire od smijeha. Ja dunem, a kad ono – nula. U pijanom ludilu mi je tako prošao čitav rat“, priznaje Kiza koji se danas rijetko druži s mladim navijačima.

„Ne razumijem mlađe generacije, koje nisu ni osjetile što je to rat, a gaje mržnju prema Hrvatskoj. Dvadeset i kusur godina poslije rata je ,a bliže smo novom sukobu nego miru. Klinci koji su rođeni nakon što je sve bilo gotovo, odrastaju zadojeni mržnjom. Propaganda radi svoje, a to nekome očito odgovara“, negoduje Kiza koji smatra da je svugdje u svijetu pa tako i u Srbiji novac uništio istinski nogomet, ali i navijanje. 

Kiza je na stadionu na Marakani, naravno, gledao i okršaje Zvezde u Ligi prvaka (pokazuje mi video s tribina Marakane). 

„Vikali smo 'fuck you Neymar, fuck you Cavani, fuck you Mbappé, fuck you PSG'. Vidi, na istoj sam poziciji kao i uvijek“, kroz dječački osmjeh mi priča Kiza dok gledamo video sa stadiona. Atmosfera s utakmice s Paris Saint Germainom nije ništa u usporedbi s onom protiv Kolna, dodaje.

„Čitave tribine vikale su 'dojče švajne'. Bilo nas je oko 80 tisuća, a onda smo se podijelili. Sjever je vikao 'deutsche', a jug 'Schweine'“, priča Kiza koji prati i hrvatsku ligu za koju kaže da je 'isto sra*je kao i sprska'.

„Nije to više to. Nema više tog naboja, osim kada igraju Dinamo i Hajduk. Stadioni su vam nešto bolji od naših. Kod nas u superligi igraju selendre na livadama. Pola superlige su gradovi bez 100 000 stanovnika. Smiješno je to“, kaže Kiza koji redovno prati sportska zbivanja u Hrvatskoj, a dok razgovaramo kod njega u stanu, na TV-u je prijenos svjetskog rukometnog prvenstva.

„U fudbalu ste tri svjetlosne godine ispred nas. I u rukometu. Manja ste zemlja od nas, a u sportu deset puta bolji. Mamić je za mene šmeker. Slušao sam ga u Beogradu kada je bio, dva sata je drobio. Ali iskreno priča sve. On neće prodati igrača ispod 10 milijuna. To je za bilo kojeg srpskog igrača misaona imenica. Normalno je da uzme procent, što je tu sporno“, brani Mamića Kiza koji još uvijek nije prežalio raspad bivše države i propast domaće lige. Međutim, smatra, još uvijek ima nade.

„Mene ovaj rat nije poremetio. Nemam ni m od mržnje ni prema kome, niti sam ju imao. Kada vidim Hrvate, vrati me 25 godina unatrag i osmjeh mi zatitra na licu. Sport nas spaja kao i zajednička ljubav koju neki pogrešno tumače kao mržnju.“

default

Posebno nakon velikog uspeha u Jagodini, sin folk zvezde Svetlane Cece Ražnatoviću samom je centru pažnje javnosti kao bokserska zvezda u usponu. Veljko je tada debitovao protiv Bugarina Jordanova i pobedio nokautom u drugoj od previđene četiri runde.

Mladi bokser je nekoliko puta za predstavnike medija napomenuo kako do visokih ciljeva uspeva da stigne napornim radom, vežbanjem, pravilnom ishranom... ali podrška porodice, prijatelja i voljene Bogdane svakako je od ogromne pomoći.

Jelena Đoković porodila se u Monte Karlu i na svet donela devojčicu Taru.

Ona se i ovog puta odlučila za kompleks "Grejs Keli", jednu od najistaknutijih bolnica u ovom delu Evope.

Kako se šuška cena porođaja u ovoj bolnici košta 5.000 evra, dok svaki naredni dan košta po 1.000 evra.

Bolnica "Princeza Grejs" sagrađena je 1902. godine, a porodilište je otvoreno 1949. godine.

default

Banjalučanin koji nije želeo da mu se ime pominje u javnosti, na originalan način je “pobedio” kladioničare. Svoje iskustvo i borbu ispričao je u jednom dahu, uzbuđen, sa zadovoljnim šeretskim osmehom na licu.

On je porodičan je čovek, zaposlen, ima dvoje dece osnovaca, stambeni kredit, punoletni automobil i roditelje na selu.

"Sebe sam smatrao umerenim igračem. Nedeljno sam igrao tri, četiri tiketa, na uloženih pet maraka gađao sam sto. Prosečna kvota mi je samim tim, bila nešto više od dvadeset. Da se razumemo, uživao sam u igri, iščekivanju gola ili promeni rezultata na teleteksu. I sada uživam u tome, ali što bi moja baka rekla “o svom grošu”, kaže on.

Sistem je jednostavan, ali funkcioniše. Čovek je otvorio svoju kućnu kladionicu. Kladi se isto koliko se kladio i ranije, samo je zamenio uloge. Postao je “vlasnik” kladionice. Skromne, ali kako kaže, “donosi” u kuću, iako ima samo jednog aktivnog igrača, sebe samog. Odigra tiket po kladioničarskim kvotama na list papira, a novac namenjen za klađenje umesto u kladionicu ubaci u kasicu.

Ukoliko ne pogodi opklade, uloženi novac ostaje u njegovoj kasici. Ukoliko pogodi, dobitak uzima iz te iste kasice. Posle mesec dana svakodnevne igre prošao je jedan tiket od 120 maraka koji je isplatio iz iste kase u koju ubacuje uplate svojih listića. U kasi je prvi mesec ostalo 150 maraka (što je oko 75 evra

Drži se osnovnog kockarskog pravila - mnogo više izgubi nego što dobije. Ovaj Banjalučanin je strast za “igrom” pobedio zdravim razumom.

Strana 3 od 13

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top