SPISAK POZNATIH SRBA KOJI SU TAJNI AGENTI: Pojedina imena sa ove liste će šokirati. Svi oni su odavali državne tajne za strane službe!

1. Srpski ministar - austrijski špijun

Jovan Savić je pod imenom Ivan Jugović zauzimao važne položaje u ustaničko vreme, ali ga to nije sprečilo da sve informacije šalje Beču

Jedan od najuglednijih ljudi svoga doba, profesor Visoke škole i jedan od šest ministara u Karađorđevoj vladi, rodio se oko 1733. godine u uglednoj svešteničkoj porodici Savić u Somboru, i na krštenju dobio ime Jovan. Vuk Karadžić beleži da je ovaj mladić, pošto iz nekog razloga nije primljen u fruškogorske manastire da se zakaluđeri, otišao na studije pravnih nauka u Ugarskoj.

Karađorđev čovek

Po sticanju diplome, radi kao profesor u Sremskim Karlovcima, pa kao sekretar vladike u Vršcu, 1805. prelazi u Srbiju, u kojoj je godinu dana ranije buknuo Prvi srpski ustanak. Kao obrazovanom čoveku i poznavaocu više stranih jezika, Karađorđe mu nudi mesto pisara pri Praviteljstvujuščem sovjetu, to jest ustaničkoj vladi.

A kad je 1807. preminuo sekretar ovog tela, Savić je postavljen na njegovo mesto. Tada je uzeo ime Ivan Jugović, da porodica u Austriji ne bi trpela zbog ovog njegovog angažmana.

Pošto je u svom radu pokazivao otvorenu naklonost za politiku Beča, došao je u sukob s ruskim izaslanikom kod Karađorđa i bio otpušten.

Ostavši bez posla, Ivan Jugović je rešio da u Beogradu osnuje školu u kojoj će biti izučavanje nauke na višem nivou, i 1808. otvorio “Jugovićevu veliku školu”, čije su prve dve godine odgovarale današnjoj srednjoj, a treća - višoj školi. Za njenog prvog upravitelja imenovan je Dositej Obradović, a Jugović je tokom prvog polugodišta bio njen jedini profesor.

Velika škola je imala oko 40 učenika sa obezbeđenim pisarskim mestom u državnoj službi. Budući državni činovnici kod Jugovića su učili sledeće predmete: opštu istoriju, opšti zemljopis, računicu, francuski, statistiku savremene Serbije, pravo narodno, posebno državno pravo, naravoučitelna propovedanija, egzercir s puškom...

Krajem te godine vraćen je u državnu službu i član je delegacija koje Karađorđe šalje po Evropi. Tako je u martu 1810. godine bio kod cara u Beču.

Istoričar i profesor prava Aleksa Ivić 1929. godine u austrijskim arhivama našao je dokaze da je Ivana Jugovića tada zavrbovala austrijska obaveštajna služba. Odmah je osposobljen za korišćenje šifre, a po povratku u Beograd izveštaje je slao generalu Simbšenu u Petrovaradin. Ivić je u arhivama našao priznanice na pristojne sume koje su ovom špijunu isplaćivane.

Na najvišoj poziciji

Posle Dositejeve smrti 1811. godine, Jugović postao je ministar prosvete - jedan od šest ministara u vladi - i bile su mu dostupne sve informacije o odnosu Beograda i Petrograda.

U maju 1813. godine osetio je da se obruč oko njega steže, pa je čamcem koji je po njega poslao komandant Zemuna prešao u Austriju. Sledećeg jutra ostali članovi Praviteljstvujuščeg sovjeta zapretili su proterivanjem izaslaniku komandanta Zemuna, ali se bura, iz političkih razloga, brzo stišala...

Jugović se nastanio u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, i umro već u jesen te godine. Delom zato što nije bilo materijalnih dokaza, a delom iz političkih razloga, neki su istoričari poricali ili dovodili u sumnju Jugovićev špijunski rad.

Vladimir Ćorović u kapitalnoj “Istoriji srpskog naroda”, recimo, piše samo da je Jugović bio “darovit i učen”, ali da nije bio “moralno čist čovek”. U Pedagoškom muzeju u Beogradu pre sedam godina, o 200-godišnjici Velike škole, predstavljena je monografija “Jovan Savić - Ivan Jugović”, u kojoj je on predstavljen kao čovek bez mrlje.

2. Bečki provokator

Đorđe Nastić je crnogorskim revolucionarima nabavio bombe, pa za pokušaj ubistva knjaza Nikole optužio njegovog zeta kralja Petra

Grupa crnogorskih studenata u Beogradu 1907. godine unela je u Crnu Goru 16 bombi proizvedenih u Kragujevcu. Bombe su u ono vreme bile najefikasnije “revolucionarno sredstvo”, a ove su bile namenjene atentatu na knjaza Nikolu, koji je vladao apsolutistički.

Zavera

Unete su iz dva pravca, preko Sandžaka, i preko Zemuna, koji je tada bio u Austrougarskoj, pa vozom do Rijeke, i otud brodom do Kotora. Zavera je, međutim, otkrivena, a učesnici su izvedeni pred sud. Presuda je izrečena juna 1908. godine. Od 53 optužena, osuđeno ih je 50, od kojih šest na smrt, ali ih je knjaz Nikola pomilovao.

Jedan od glavnih svedoka optužbe na ovom suđenju bio je Mostarac Đorđe Nastić, koji je optužio kralja Petra Karađorđevića, prestolonaslednika Đorđa i Slovenski jug kao glavne podstrekače zavere.

Ovaj Srbin rođen 1884. godine u Mostaru studirao je filozofiju u Sarajevu i bio agent austrijskih vojnih vlasti. One su ga poslale u Beograd sa zadatkom da se približi organizaciji Ujedinjenje ili smrt, te da pokuša da njene članove navede na nepromišljene aktivnosti koje bi išle na štetu ne samo nezvanične Srbije već i zvaničnog Beograda.

Ljuba Jovanović, istoričar i državnik, u tekstu “Sarajevski atentat i beogradska spoljašnja politika”, pisao je 1925. godine u Politici: “Zatim dolazi u Beograd poznati austrougarski poverenik Đ. Nastić. On vara i provocira mladićke patriotske krugove, uvlači se u vojne radionice u Kragujevcu, gde od lakovernih ljudi izvara i izmami nekoliko vojničkih bombi, prenosi ih u društvu notornih bečkih agenata kroz celu habzburšku teritoriju, od Zemuna do Kotora, i naposletku pokazuje ih s velikim skandalom na Cetinju kao namenjene da uzmu život knjazu Nikoli.”

Otkrivanje

Đorđe Nastić je 1908. godine u Budimpešti objavio knjigu s navodnim otkrićima o zavereničkoj akciji da se slovenske zemlje otcepe od Austrougarske i pripoje Srbiji, i obelodanio postojanje “revolucionarne organizacije Južnih Slovena”. U tom delu nazvanom „Finale“ Nastić je pisao o organizaciji Ujedinjenje ili smrt, poznatijoj kao Crna ruka, stvorenoj maja 1903. godine. On je tvrdio da je organizacija imala svoj program i statut, koji su objavljeni u glasilu grupe nazvanom Pijemont i da je njen cilj ujedinjenje Srba, a da su im glavni ciljevi atentat na bugarskog kralja Ferdinanda i crnogorskog knjaza Nikolu kao glavne protivnike ujedinjenja.

On je izmišljeni statut te organizacije predao knjazu Nikoli, koji ga je dostavio Beču, pa je na osnovu tog dokumenta u Zagrebu vođen sudski proces protiv 53 člana Srpske samostalne stranke u Hrvatskoj.

Na suđenju 1909. godine dokazano je da je Nastić austrougarski špijun i provokator. U njegovom razobličavanju učestvovao je i profesor Tomaš Masarik, kasniji predsednik Čehoslovačke. Tada poslanik u bečkom parlamentu, pisao je: “Teško je odlučiti je li to bila jedna opereta, komedija, inkvizicija ili tragikomedija.”

Evropska štampa posvetila je suđenju veliku pažnju i Beč je bio ozbiljno diskreditovan. Ipak su optuženi proglašeni krivim i 6. oktobra 1909. osuđeni na ukupno 173 godine robije. Naredne godine svi osuđeni bili su pomilovani.

Đorđe Nastić umro je 1919. godine.

OPERETA ILI KOMEDIJA

Na suđenju 1909. godine dokazano je da je Nastić austrougarski špijun i provokator. U njegovom razobličavanju učestvovao je i profesor Tomaš Masarik, kasniji predsednik Čehoslovačke. Tada poslanik u bečkom parlamentu, pisao je: “Teško je odlučiti je li to bila jedna opereta, komedija, inkvizicija ili tragikomedija”


3. „Engleski čovek” u Beogradu

Borivoje Mirković organizovao je puč 27. marta 1941, a karijeru je završio kao general-major britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva

Vazduhoplovni brigadni general u Vojsci Kraljevine Jugoslavije i organizator vojnog puča od 27. marta 1941. godine Borivoje Mirković rođen je 1884. godine u Valjevu, u porodici artiljerijskog oficira. Po okončanju školovanja prošao je sve komandne dužnosti u vojsci, od vodnika do zamenika komandanta Vazduhoplovstva.

Svađe za položaje

Sa tog položaja je organizovao vojni puč 27. marta 1941. godine. Četiri dana kasnije imenovan je za komandanta Vazduhoplovstva Vojske Kraljevine Jugoslavije i na toj funkciji se nalazio tokom Aprilskog rata. Posle evakuacije iz zemlje, u Kairu je formirana Jugoslovenska vojska van otadžbine, a kralj Petar II ga postavlja za komandanta vazduhoplovstva i u njoj.

U drugoj polovini 1941. godine došlo je do svađe među učesnicima puča od 27. marta. Na jednoj strani stajali su visoki oficiri, zajedno s Mirkovićem, a na drugoj oficiri srednjih i nižih činova. Ove druge podržao je i kralj Petar II, koji im je u obraćanju javnosti u decembru 1941. pripisao sve zasluge za puč. Iako je imao podršku Britanaca, Borivoje Mirković razrešen je dužnosti i penzionisan. Posle svađa i otimanja o položaje - čak i oružjem - Britanci postavljaju svog generala, nekog Stouna, za vršioca dužnosti jugoslovenske vrhovne komande, a Mirković i drugovi prelaze u englesku vojsku sa činovima koje su imali. Nedugo zatim, “zbog zasluga prema Velikoj Britaniji” dobio je čin general-majora britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Demobilisan je 1948. godine i živeo je u Engleskoj kao politički azilant. Umro je u Londonu 1969. godine.

Ključna uloga generala Borivoja Mirkovića u izvođenju puča 27. marta 1941. godine nije sporna. Na desetogodišnjicu prevrata, on je u Londonu izjavio: “Odluku sam doneo sam, a isto tako i celu organizaciju proveo sam sam. Ja sam odredio momenat i čas kad treba prevrat da se izvrši.”

Udar za 48 sati

Ni za njegove savremenike tada nije bila tajna, niti je to za istoričare danas, da je general Mirković bio saradnik britanske obaveštajne službe.

Nekoliko dana posle puča, u komadi Vazduhoplovstva u Zemunu nađena je zabeleška pisana njegovom rukom o poseti operativca Intelidžens servisa u Beogradu Mejplbeka. On je Mirkoviću 26. marta po podne saopštio da “udar treba izvesti u narednih 48 sati”. A Slobodan Jovanović, jedan od vodećih srpskih intelektualaca, predsednik izbegličke vlade u Londonu, i sam učesnik događaja 27. marta, u svojim “Zapisima” kaže: “Mirković je bio u tesnoj vezi sa agentima britanskih tajnih službi i od njih je podstican i ohrabrivan.”

4. Zamršeni život Vere Pešić

Špijunski rad lepotice iz Sijarinske Banje obavijen je tajnom jer je bila četvorostruki ili petostruki agent koji je u isto vreme sarađivao  sa nacistima, Francuzima, ravnogorcima i partizanima 

Špijunski rad Vere Pešić i dan-danas obavijen je misterijom. Ne zna se čak ni za koje je sve službe radila ova lepa žena, da li je bila četvorostruki ili petostruki agent. Izvesno je da je kratko i veoma burno živela, i da je streljana pred kraj rata.

Opasne veze

Vera se rodila 1919. godine u Sijarinskoj Banji na jugu Srbije. Njen otac bio je ugledan čovek, sreski načelnik, a deda po majci sudija Velikog crnogorskog suda na Cetinju. Lepa i ne visokog rasta, zračila je izuzetnom senzualnošću i vrlo rano je otkrila da raspolaže ogromnim uticajem na muškarce. Već sa šesnaest godina udala se za znatno starijeg činovnika, ali taj brak je potrajao samo dve godine. Posle razvoda i kraćeg boravka kod majke odlazi u Beograd.

Prodavačica u robnoj kući

Radi kao prodavačica u robnoj kući, ali ubrzo postaje ljubavnica nemačkog diplomate Karla Krausa, zapravo jednog od rukovodilaca Gestapoa, i on je zapošljava u ambasadi.

Neki istoričari tvrde da je Vera u ovu vezu ušla po nalogu Obaveštajnog odeljenja Jugoslovenske vojske, dok Ivan Ivanović, hroničar ratnih zbivanja na jugu Srbije, tvrdi da je još u vreme kad je bila udata Vera bila u emotivnoj i ideološkoj vezi sa komunistom Milivojem Perovićem, docnije partizanskim komandantom i posleratnim ministrom.

Leto 1939. godine provodi u Marseju s Rišarom Depreom, rukovodiocem francuske obaveštajne službe u Beogradu, a srpsku prestonicu skandalizuje i vezom sa suprugom nemačkog ambasadora - lumpuju po noćnim klubovima i bez stida razmenjuju nežnosti i poljupce!

Posle puča 27. marta, vlada Dušana Simovića hapsi je i proteruje u Sijarinsku banju, a kad Nemci okupiraju Jugoslaviju, Kraus se u Beograd vraća kao major SS. Vera je opet u Beogradu, ovog puta održava veze Nemaca sa četnicima, a prema nekim izvorima, radi i za Francuze i Britance.

Veza sa britanskim Intelidžens servisom joj je bio Tasa Dinić, koji je 1942. godine postao ministar unutrašnjih poslova u kolaboracionističkoj vladi.

Menja ljubavnike

Putuje Srbijom i menja ljubavnike: okružni načelnik u Leskovcu, šef Gestapoa u ovom gradu, zatim neki Dražin obaveštajac koji je prešao partizanima, a zatim ubijen u Gestapou...

U septembru 1943. godine Veru Pešić, preobučenu u seljanku, hapse četnici majora Radoslava Đurića. On je osuđuje na smrt, a za njeno oslobađanje angažuju se nemački vojni zapovednik general Bader, predsednik vlade Milan Nedić i ministar unutrašnjih poslova Tasa Dinić. Glavu joj je, međutim, spaslo to što se major Đurić zaljubio. Ali Draža Mihailović mu naređuje da je odstrani iz svog štaba, i oni su razdvojeni sve do maja 1944. godine.

Kad Vera ponovo dođe kod Đurića, jedan deo njegovih oficira, podozrevajući da je špijunka, buni se i hapse ih.

Ravnogorski major Đurić - koji je izgleda od početka Drugog svetskog rata bio komunistički špijun - uspeva da pobegne i da se priključi partizanima, gde će dogurati do zamenika slavnog Koče Popovića. Veru Pešić i njenu majku, koja je došla da joj pomogne, četnici streljaju. Imala je 25 godina.

JAVNI POLJUPCI SA ŽENOM

Vera Pešić leto 1939. provodi u Marseju s Rišarom Depreom, rukovodiocem francuske obaveštajne službe u Beogradu, a srpsku prestonicu skandalizuje i vezom sa suprugom nemačkog ambasadora - lumpuju po noćnim klubovima i bez stida razmenjuju nežnosti i poljupce!

5. Četnički ideolog radio za Staljina

Dragiša Vasić ili “Čiča broj dva” je tokom Drugog svetskog rata bio ruski čovek u Dražinoj komandi i radio je za NKVD

Pisac antologijskih dela, cenjeni predratni intelektualac i druga ličnost četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu, “Čiča broj dva”, Dragiša Vasić rođen je 1885. u Gornjem Milanovcu.

Cenzurisani književnik

U Beogradu je završio prava. Kao rezervni pešadijski oficir učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, prošavši Kolubarsku bitku, povlačenje preko Albanije, Krf, Solunski front...

Rano je stekao književnu slavu, zbirkama pripovedaka “Utuljena baština” i “Pad s građevine” i romanom “Crvene magle”. Bio je pripadnik Republikanske stranke i urednik nezavisnog dnevnog lista Progres, a njegovi politički uvodnici često su cenzurisani i bili su povod za zabranjivanje novina.

Levičar skreće desno

Kao mlad advokat, blizak idejama levičara, branio je komuniste, među kojima je bio i Spasoje Stejić, neuspešni atentator na kralja Aleksandra Karađorđevića. Takođe, preko generala Petra Živkovića uspeo je da iz zatvora bude pušten Đuka Cvijić, raniji generalni sekretar Komunističke partije koji je trebalo da bude likvidiran. Veze s komunistima ogledale su se i u saradnji u levičarskim časopisima i u bliskom prijateljevanju s piscem Miroslavom Krležom, kome je bio kum na venčanju.

Dragiša Vasić putuje u Moskvu 1925. godine i tu upoznaje buduću suprugu, koja će mu roditi ćerku.

Sredinom tridesetih godina menja politička uverenja i okreće se nacionalnoj desnici, a kad izbije rat, pristupa četnicima i postaje njihov ideolog.

Poginuo je u junu 1945. godine, a posle rata, odlukom Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, okrivljen je kao “izdajnik naroda”. Oduzeta mu je sva imovina, knjige su povučene iz knjižara i biblioteka, a on gurnut u zaborav sve dok krajem osamdesetih godina književni istoričar Gojko Tešić javnost nije podsetio na njega.

Ostale su nejasne okolnosti pod kojima je izgubio život, a ostalo je nejasno i da li su ga ubile ustaše u Novoj Gradiški ili pripadnici Ozne kod Banjaluke... Ili je - to je treća verzija - uspeo da pobegne u Moskvu, gde je živeo sve do prirodne smrti 1956. godine.

U Dražinom štabu

Jer sva je prilika da je Dragiša Vasić, “Čiča broj dva”, kako su ga zvali, u štab Draže Mihailovića, gde je proveo čitav rat, otišao po zadatku sovjetske obaveštajne službe, kao špijun NKVD.

Krleža, posleratni bliski prijatelj Josipa Broza Tita, pisao je da je Vasić sve “vreme bio ruski čovek u Dražinoj komandi”. A istoričar Vladimir Dedijer tvrdio je isto, dodajući da je Dragiša Vasić to “radio iz ubeđenja, a ne za novac”. Dedijer piše i da su Vasićevi izveštaji sovjetskoj obaveštajnoj službi prosleđivani preko Praga, i navodi i ovaj detalj: kad je 1940. godine Mustafa Golubić, general NKVD, došao u Beograd da preuzme dužnost šefa sovjetske obaveštajne službe u Jugoslaviji, bio je u bliskom kontaktu s Dragišom Vasićem, kod koga je čak krio radio-stanicu.

SMRT ILI BEG

Ostale su nejasne okolnosti pod kojima je Dragiša Vasić izgubio život, a ostalo je nejasno i da li su ga ubile ustaše u Novoj Gradiški ili pripadnici Ozne kod Banjaluke... Ili je - to je treća verzija - uspeo da da pobegne u Moskvu, gde je živeo sve do prirodne smrti 1956. godine

6. SFRJ nije priznala sramotu

Slavko Rodić bio je najmlađi general NOVJ, ali ga je tokom usavršavanja u SSSR vrbovao KGB. Čim je to otkriveno, streljan je, ali tajno

Budući najmlađi general u JNA rođen je 1918. blizu Prijedora. Školovao se u Drvaru, Bosanskom Petrovcu i Beogradu, gde je završio srednju tehničku školu. Iste godine, 1939, zaposlio se kao geometar u Vojnoj zadruzi u Vršcu, a pred rat je postao i član Komunističke partije Jugoslavije.

Herojstvo u borbi

Posle napada Nemaca na Jugoslaviju vratio se u Bosansku Krajinu, gde je 27. jula 1941. godine komandovao odredom koji je napao Drvar. Taj se događaj u vreme SFRJ slavio kao početak ustanka u BiH.

Slavko Rodić odlikovao se vojničkim talentom i ličnom hrabrošću. Imao je 24 godine kad je postavljen na dužnost komandanta divizije. Naročito se istakao u borbama na Neretvi, u martu 1943. godine, kad je njegova divizija omogućila povlačenje centralne partizanske bolnice. U maju te godine poverena mu je komanda korpusa, a krajem 1943, sa samo 27. godina, dobio je čin general-majora NOVJ. I u generalskoj uniformi lično je učestvovao u uličnim borbama za oslobođenje Banjaluke, gde je bio i ranjen.

Iz rata je izašao sa činom general-lajtnanta. Posle oslobođenja Jugoslavije Slavko Rodić bio je komandant Pete armije Jugoslovenske armije (JA) i kao jedan od izuzetno sposobnih komandanata poslat je na Višu vojnu akademiju “Vorošilov” u Sovjetskom Savezu.

Po povratku, bio je zamenik načelnika Generalštaba JA.

Slavni jugoslovenski i srpski kompozitor Oskar Danon, inače i sam partizanski borac, 2009. godine ispričao je da nova komunistička vlast nije mnogo diskutovala o muzici, operi, baletu...

„Priredbe koje smo kasnije davali ponekad su izazivale komentare. Sećam se da mi se moj ratni drug, mladi general Slavko Rodić, tek izašao iz rata, jednom požalio: ‚Cigo dragi, lakše sam izdržao petu ofanzivu nego Betovenovu Petu simfoniju‘. Međutim, uporno je dolazio, pa je zavoleo klasičnu muziku i pozorište“, ispričao je Danon.

Početkom 2000. legendarni komandant Šeste ličke divizije i narodni heroj Đoko Jovanić, koji je i sam završio akademiju “Vorošilov”, u jednom intervju ispričao je kako su svi naši generali na školovanju u SSSR lako osvajali prelepe Ruskinje, da se i on sam bio zaljubio u jednu Irinu, ali da mu je ona posle priznala da je agent KGB, i da sve one imaju instrukcije da im sve čine po volji dok ih ne zavrbuju za rusku obaveštajnu službu.

Srce ga izdalo

O svom prijatelju Slavku Rodiću Jovanić je pričao novinaru da je bio vrlo sposoban, pametan, ali malo uobražen. Jednoga dana 1949. godine, posle povratka sa školovanja u Moskvi, Rodić je bio kod njega na ručku. Tog dana, u šest sati po podne, general Jovanić je slušao radio i čuo tužnu vest da je “general Slavko Rodić umro, da ga je srce izdalo”. Kasnije je general Jovanić saznao da su naši organi vojne bezbednosti otkrili da je Rodić ruski špijun i da su ga tok dana po kratkom postupku streljali...

Do današnjeg dana, međutim, zvanična verzija je da je Slavko Rodić umro od srčanog udara. Da se ne bi priznao uspeh KGB, Rodić je čak posthumno proglašen za narodnog heroja, a desetine škola i danas nosi njegovo ime, kao i ulice u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Banjaluci.

VOJNIČKI TALENAT

Slavko Rodić odlikovao se vojničkim talentom i ličnom hrabrošću. Imao je 24 godine kad je postavljen na dužnost komandanta divizije. Naročito se istakao u borbama na Neretvi. Krajem 1943, sa samo 27 godina, dobio je čin general-majora NOVJ

7. U kandžama CIA

General-pukovnik Momčilo Perišić 2002. uhapšen je dok je u motelu “Šarić” na Ibarskoj magistrali predavao kovertu šefu CIA za Balkan

Bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, general-pukovnik Momčilo Perišić rođen je 1944. godine u Koštunićima. Oficir je od svoje 22. godine, a ratovi u SFRJ 1991. zatekli su ga na dužnosti komandanta Artiljerijskog školskog centra u Zadru. Zbog navodnog učešća u bombardovanju Zadra, u Hrvatskoj je osuđen na 20 godina zatvora. Posle povlačenja JNA iz Hrvatske premešten je u Hercegovinu.

Slobin čovek

U prvoj polovini 90-ih godina važio je za pristalicu Slobodana Miloševića, čemu duguje i postavljenje na mesto načelnika Generalštaba VJ 1993. godine. Na toj dužnosti bio je do jeseni 1998. godine, kad je izrazio neslaganje s Miloševićevom politikom prema Kosovu. Priklonio se Demokratskoj opoziciji Srbije i postao jedan od njenih vođa. Posle rušenja Miloševića bio je potpredsednik u vladi Zorana Đinđića.

Dobrovoljno se predao Haškom tribunalu 2005. godine, da bi 2013. bio oslobođen po svim tačkama optužnice.

Momčila Perišića pripadnici vojne bezbednosti uhapsili su martu 2002. godine u motelu “Šarić” na Ibarskoj magistrali nadomak Beograda u trenutku kad je predavao kovertu Džonu Dejvidu Nejboru, formalno prvom sekretaru ambasade SAD u Beogradu, a zapravo šefu CIA za Balkan. Nejbor se tada pozvao na diplomatski imunitet, pa je ubrzo oslobođen, ali je veoma brzo povučen iz diplomatske službe i iz Srbije. Docnije je lansirana vest da je Nejbor poginuo u Mađarskoj, ali se ispostavilo da je svoj špijunski rad nastavio u Latinskoj Americi.

Razotkriven u Grčkoj

On je 1988. godine već bio razotkriven u Grčkoj, koja mu je otkazala gostoprimstvo, a 1994. došao je u Makedoniju. Dve godine kasnije prebačen je u Zagreb, a u Beograd je stigao 1997. godine, kao zvaničan član osoblja Ambasade SAD. Prema pisanju beogradske štampe koja se pozivala na pouzdane izvore, Nejbor je upravo te godine stupio u kontakt s Momčilom Perišićem, tadašnjim načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, koga je ubrzo zavrbovao da radi za CIA.

Politika je 2006. godine pisala da je Nejbor imao i značajniji zadatak od ovog: “Naime, on je tokom 1998. godine intenzivno radio na prikupljanju podataka i pripremi terena za NATO bombardovanje. U Makedoniju se vratio neposredno pre bombardovanja, tokom kojeg je imao zadatak da koordinira rad američkih obaveštajnih službi prema SRJ.”

Obnovljeno suđenje

Kad je 2000. godine, posle promena 5. oktobra, ponovo otvoreno diplomatsko-konzularno predstavništvo SAD, Nejbor je bio akreditovan kao “službenik u ekonomskoj sekciji”, da bi posle bio imenovan na mesto prvog sekretara. Zanimljivo je da se organima MUP Srbije odmah predstavio kao šef CIA za Balkan i od njih u tom svojstvu tražio saradnju.

Suđenje Momčilu Perišiću za špijunažu bilo je prekinuto zbog njegovog procesa u Hagu, a nastavljeno je ove godine. Momčilo Perišić je izjavio da će dokazati da su mu optužbe “namestile kolege iz DOS uz pomoć nekih stručnjaka koristeći se konstrukcijama i lažima”.

PRIPREMA AGRESIJE NATO

Džon Dejvid Nejbor je 1998. intenzivno radio na prikupljanju podataka i pripremi terena za NATO bombardovanje. U Makedoniju se vratio neposredno pre bombardovanja, tokom kojeg je imao zadatak da koordinira rad američkih obaveštajnih službi prema SRJ, pisala je beogradska štampa.

e-max.it: your social media marketing partner

Ostavi komentar

Prokomentariši vest koju si pročitao. Budite pažljivi i poštujte pravila privatnosti sajta Politika Ekspres Srbija.

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin.

Go to top