Zapadna Srbija

Zapadna Srbija (22)

Od 2.500 stanovnike u Jadranskoj Lešnici je čak 250 neženja. Iako su gotovo svi dobrog materijalnog stanja, sa velikim imanjima i mehanizacijom, para, kažu, imaju, ali ljubavi ne.

Pored dobre infrastrukture, povoljnih uslova za život i razvijene poljoprivrede, ovo selo kraj Loznice ima veliki problem sa neženjama. Međutim, ovo mesto poznato je i po ženama koje dolaze iz Afrike, Rusije, Moldavije i Ukrajine – da bi se udale i ostale u tom lozničkom selu.

Dragan Marković, iz Jadranske Lešnice navodi da se nije oženio jer devojke neće da žive u selu.

„Brat ima 50 godina, a ja 47 godina, nismo se oženili, a imamo sve uslove. Žena nema u selu“, jada se Dragan Pajević, iz Jadranske Lešnice.

I dok Lešničanke odlaze, Marija Marković je u selo došla iz Afrike. Sa troje dece trenutno je sama u domovini supruga, jer se on zbog posla vratio u njenu rodnu zemlju – Gvineju.

„Godina dana kako sam ovde, kako se kaže, svi su super, imam komšinice da pijemo kafu, da se družimo. Sve imaju i deca, sve je u redu“, objašnjava Markovićeva.

Slobodanka Marković, Marijina svekrva navodi da je snaju dobro prihvatila.

Ovakvih primera je u još 40 domaćinstava. Dom u ovom selu našle su devojke sa svih kontinenata, osim Australije. A kada bi, kažu u selu, oženili sve momke zidali bi i novu školu.

„Ne bi meštanima i mom Savetu Mesne zajednice bilo teško da napravimo još jednu školu kad bi dao Bog da se oni ožene“, navodi Dragan Todorović, predsednik MZ Jadranska Lešnica.

Razlog za veliki broj neženja, dodaju, nekada je bila loša infrastruktura. Sada Jadranska Lešnica ima gotovo sve, od dobrih puteva, do vrtića i ambulatne, a sa boljim izgledom sela, nadaju se i novim snajama.

default

Nemaština i smucanje sa samohranom majkom Snežanom Mijailović od stana do stana, od podruma do podruma, često bez hrane, bez čiste odeće… učinili su da ovaj mladić, koji ima nivo inteligencije koji se meri sa genijima (IQ oko 150), pamti više tužnih trenutaka

Čačaninu Jovanu Steviću (16) koeficijent inteligencije od 150 nije zasad pomogao u životu. Sve oko sebe vidi u brojkama, izvlači korene brojeva do milion. Samohrana majka bez posla, žive od samo 8.400 dinara.

Njegov svet je matematika. U glavi stalno brojke. Svaki korak napravljen u njegovom životu je izbrojan. Sve oko sebe vidi u ciframa – ljude, ulice, zgrade, automobile… Najdraže mu je kada pobraja diplome, petice iz dnevnika… A, najtužnije je što blistavi um šesnaestogodišnjeg Čačanina Jovana Stevića, broji i sve one ružne dane – kada nije imao šta da jede, dane bez vode, život u podrumima, u memli, mraku, kao i to koliko je dana bio neokupan…

Usmena matematika mu je u malom prstu. Za tili čas će vam izvući koren iz bilo kog broja do milion, i to sa maksimalnom greškom do jedan. Sa lakoćom množi dvocifrene brojeve, kvadrira čak i trocifrene, računa procente… Ukoliko mu kažete datum vašeg rođenja odmah će pogoditi dan u nedelji kada ste ugledali svetlost života. A on je na svet (u vreme kad smo razgovarali) došao tačno, kako on voli da kaže, pre 5.759 dana.

Malo je, nažalost, bilo onih dana kojih se rado seća. Nemaština i smucanje sa samohraom majkom Snežanom Mijailović od stana do stana, od podruma do podruma, često bez hrane, bez čiste odeće… učinili su da ovaj mladić, koji ima nivo inteligencije koji se meri sa genijima (IQ oko 150), pamti više tužnih trenutaka.

– Majka i ja smo u životu više bili gladni nego siti. Sećam se koliko smo se puta selili. Doskora smo živeli u podrumu, koji nam je bio poplavljen. Od vlage se nije moglo živeti, ali ni od crva, buba… – ispričao nam je Jovan. –

Gotovo dve godine smo živeli u jednom selu pored Čačka u kući bez vode. Nismo mogli ni da se okupamo, a nedostajalo nam je i sredstava za higijenu. Zato su me deca izbegavala. Bio sam neprihvaćen. I sada to osećam, iako se redovno kupam, ali sada im smeta što učim i što se javljam na časovima…Prvi put je Jovan primetio njegovu povezanost sa matematikom i brojkama kada je bio u trećem razredu osnovne škole. Kao od šale, kako nam objašnjava, u glavi je sabirao i množio cifre. Njegova majka kaže da su na to još vaspitačice ukazivale – prvo je naučio da broji do deset, pa tek onda da izgovara svoje ime.

– Stalno sam bio odličan đak, „vukovac“ u osnovnoj. I sada imam sve petice, sem iz fizičkog. Kada vam um ide, neće snaga – šali se Jovan.

– Vidite, ja često nisam imao šta da jedem. Ali, u tim trenucima moj mozak je uspevao da igrom sa brojkama zavara prazan stomak. Ne treba meni mnogo hrane. Voleo bih da imam samo toliko da ne budem gladan. Ne bih se ja razbacivao hranom.

Nizali su se i nižu uspesi mladog Čačanina, koji je trenutno đak Ekonomske škole u gradu na Moravi. Do sada ima više od 30 diploma sa raznih takmičenja iz osnovne škole, i iz regionalnog centra za talente. Nedavno je osvojio četvrto mesto na republičkom takmičenju iz matematike. Odlično mu idu i strani jezici.

– Dosta su mi pomagali đaci iz škole. Prikupljali su odeću za mene, hranu, sredstva za higijenu. Humanitarna organizacija iz Dubaija mi trenutno plaća stanarinu. Ovo je prvi stan u kome živimo, otkada ja pamtim, da imamo normalne uslove za život. Jer, majka mesečno za mene prima 8.400 dinara pomoći. Sa tim novcem ne možemo ništa…

Radila je majka u „Parking servisu“, ali je bolest steže… više ne može. Videće da li može da dobije invalidsku penziju… muče je kosti, dijabetičar je i ima visok pritisak. Grad ju je dva puta zapošljavao. Sada više nema mesta za nju… Više im se i ne obraćamo za pomoć – ispričao nam je Jovan.

– Za mene nigde nema mesta gde bih mogla da radim. Po struci sam medicinska sestra, babica. Inače sam iz Prištine. Prošla sam obuku i za medicinskog tehničara u ratnim uslovima. Išla sam da branim Kosovo, da branim svoje. Bila sam u Prištinskom, a zatim u Uroševačkom odredu. Ali, koga sada još to zanima. Sada sam bolesna i nemoćna. Lekovi preskupi, hrana još skuplja… Ne znam kako ćemo dalje – kaže Jovanova mama Snežana.

default

Da, baš. Pričaj to nekom drugom, prijatelju. Borsko jezero je, bre, veštačko, napravljeno je negde šezdesetih, ako se ne varam, kakva crna čudovišta u njemu! Nije ti to Loh Nes. Bio sam na ivici da počnem da ismevam svog poznanika, iskusnog ronioca koga često angaţuju u pretragama reka i jezera Srbije. Jer ono što mi je ispričao delovalo je zaista malo verovatno. 

Navodno, dok je u Borskom jezeru traţio tela dva ronioca koja su se tamo utopila, u mutnoj vodi tik pored njega prošla je ogromna, bezoblična senka koja ga je toliko uplašila da se umalo i sam nije udavio. Pričao mi je i kako su mu kasnije meštani okolnih sela koji su se okupili na obali rekli da to što se njemu dogodilo za njih nije ništa neobično i da je samo imao priliku da vidi ono što i mnogi od njih. Ĉudovište iz Borskog jezera. Elem, rekoh, bio sam na ivici da njegovu priču smestim među ona klasična narodna sujeverja koja nisu potkrepljena nikakvim dokazima, ali s druge strane, poznavao sam ga prilično dobro i znao da je momak na svom mestu, ozbiljan porodični čovek i sportista koji se ne bi bavio nekakvim budalaštinama. Nekoliko nedelja kasnije uspeo sam da sebi obezbedim slobodan vikend i zapucao sam vijugavim i trošnim putem Ţagubica-Bor, preko Crnog vrha, prema Borskom jezeru i njegovoj misteriji. 

Prva stanica bio mi je auto-kamp, smešten sa leve strane puta, samo nekoliko stotina metara od jezera. Još je bilo kasno leto i desetak prikolica i nekoliko šatora nizalo se s obe strane peščanog puteljka. Parkirao sam auto i prišao starijem bračnom paru koji se odmarao na platnenim stolicama, ispod tende  zakačene za kamp prikolicu. Očekivao sam da budu barem iznenađeni mojim suludim pitanjem, ali njihov odgovor je iznenadio mene. - Naravno da smo čuli za čudovište. Mi zbog toga i dolazimo ovde dva puta godišnje, sinko - izreče prosedi gospodin negovane brade i pronicljivih očiju. Nije mi zvučao kao da se šali. Zamolio me je da ne otkrivam njegovo ime, pa ću ga u ovoj priči zvati Milan. Elem, Milan je rodom iz okoline Zaječara i još kao dečak zainteresovao se za priče o raznim prirodnim i natprirodnim čudima kojima obiluje njegov kraj. Kada su mu roditelji emigrirali u Nemačku, on je krenuo sa njima, u Bremenu završio fakultet i postao ugledni inţenjer elektrotehnike. Oţenio se Nemicom i sa njom dobio dvoje dece, ali ga interesovanje za čudne pojave nikada nije napustilo. Zato je osamdesetih počeo redovno da se vraća u rodni kraj i istraţuje neobjašnjive pojave.

- Puno je Homolje čuda, mladiću. Zar ne misliš da je malo čudno što si u svojoj potrazi prvo naišao baš na nas? Da, bilo je više nego čudno, ali davno sam već naučio da se u ţivotu ništa, ali baš ništa ne događa sasvim slučajno. - Za čudovište iz ovog jezera čuo sam krajem osamdesetih - započeo je svoju priču Milan.

- Stanovnici okolnih sela pričali su da njihova stoka, kad je dovedu da se napoji na jezeru, netragom nestaje, čak i tokom dana. Veliku avetinjsku ţivotinju koja ţivi u jezeru prvi je pomenuo neki mladić, čiji se najbolji drug utopio dok su se zajedno jedne večeri kupali u jezeru, ali svi su to pripisali njegovom mentalnom stanju posle gubitka prijatelja. Kasnije je, kaţu, potpuno poludeo, išao je noću uz obalu i molio čudovište da uzme i njega, pa je konačno završio u nekom sanatorijumu. Milan, međutim, iako je godinama dolazio na jezero, nikada nije imao neobična iskustva. 

- Uvek sa sobom nosim dobru kameru i spreman sam da reagujem ako se čudovište pojavi. Naţalost, za sve ove godine nisam imao sreće, iako supruga i ja mnogo vremena provodimo u šetnji pored jezera i danju i noću. Ali svake godine, kada dođemo, sačeka nas poneka nova priča ljudi iz okolnih sela, koji tvrde da se u njihovom jezeru događa nešto čudno. Mada mi je Milanova priča bila zanimljiva i korisna, odgovor koji sam ţeleo da dobijem još je bio daleko. Uputio sam se obodom jezera prema Boru kako bih se u Brestovačkoj banji sreo sa Dankom, rudarskim inţenjerom koji je do tančina znao istorijat jezera. Iako se ranije nismo upoznali, već se samo čuli telefonom, gospodin Danko bio je vrlo ljubazan i predusretljiv. - Nema čoveka koji ţivi ili radi u blizini, a da nije čuo za čudovište. To je, međutim, samo bujna mašta dokonih glava - bio je vrlo samouveren inţenjer. 

- Istina je da je jezero na nekim mestima vrlo opasno, zbog jakih podvodnih strujanja, virova i rastinja na dnu, i zato postoje zone u kojima je kupanje strogo zabranjeno. Priobalni delovi se redovno čiste i na njima imate sjajne i potpuno bezbedne plaţe. Jezero se redovno poribljava, ima velikih šarana i somova, što ribolovci najbolje znaju, ali, uveravam vas, ničeg natprirodnog u tome nema. Nije bilo razloga da ne poverujem gospodinu Danku, pre svega zbog činjenice da je jezero nastalo veštačkim putem i ne moţe da se poredi sa drevnim Loh Nesom, ali izraz lica mog poznanika koji mi je pričao o bliskom susretu s nemani nije mi davao mira. Sledeća stanica na putu otkrivanja misterije čudovišta iz Borskog jezera bilo mi je selo Beljevina, na zapadnoj strani jezera, u kom mi je predstojao susret sa gazda  Prajom, čovekom za kojeg su mi pričali da se susreo sa nepoznatim jezerskim reptilom. Dočekao me je vitalni starac prodornih očiju i vrcavog uma. 

- Ti si, sinko, veliki put prevalio da saslušaš izlapelog starca - počeo je dok smo uz rakijicu sedeli na tremu belo okrečene kuće koja je pamtila i bolje dane. 

- Znaš, većina ljudi ovde misli da sam prolupao, ali ne brigam za to. Da su videli što i ja, rep bi im put pod nogama čistio. Gazda Praji nije trebalo čupati reči iz usta. Kao da je bio presrećan što ga neko konačno paţljivo sluša i ne misli da mu fali neka daska u glavi. 

- Ja sam ti, sinko, tone ribe nalovio u ovom jezeru. Al' najviše šarana i somova. Za njih sam tata-mata. Jedne noći sam krenuo na soma na bućkalo i neka podvodna struja me odvukla prema sredini jezera, tamo gde je najdublje, kaţu ovi ronioci što dolaze stalno da ima više od pedeset metara dubine. Bila je mesečina neka, kao reflektor da je onaj gore upalio, pa mi lampa na gas nije ni trebala. Voda mirna, ogleda se mesec, divota jedna. 

A onda mi se iz čista mira čamac toliko zaljuljao da samo što nisam ispao iz njega. Voda ispod mene poče da se peni kao kad provri voda u lončetu za kafu. E onda tu, na nekih deset-petnaest metara od mene, izroni to nešto, sad da me ubiješ ne znam kako bih ga nazvao. Onako na mesečini samo sam video da je ogromno, kao dva moja čamca najmanje. Ličilo mi je na neku veliku ribu s krilima i glavom ko u konja. Pljusnulo je nazad u vodu, a ja sam samo pao u čamac onako poleđuške. Usro sam se, sinko, ko grlica. Mislio sam, gotovo. Progutaće me, šta god da je. Leţao sam onako, pokrio glavu rukama, a čamac se tresao kao lud. 

Nemam ti ja pojma koliko je to trajalo, moţda minut, moţda manje. Ĉamac je počeo da se smiruje, a kad sam skupio muda da pogledam preko ivice, sve je bilo kao pre. Glatka voda i trag mesečine. Ništa više. Nisam ni veslo  smeo da spustim u vodu. Sedeo sam tako i čekao da svane, pa tek onda polako doveslao do najbliţe obale. Otad, sinko, u čamac nisam seo. Starina mi definitivno nije izgledao kao čovek koji bi nešto tako jednostavno izmislio. Oprostio sam se od njega i ponovo odvezao do kampa. Svestan da su mi šanse nikakve, ipak sam odlučio da prenoćim uz obalu, te makar pokušam da osetim dašak tih neopipljivih iskrica straha o kojima sam toliko slušao. 

Smestio sam se ispod drveta na samo dva-tri metra od obale i naslonio se na njegovu hrapavu koru, dok je preda mnom pucao pogled na mirnu vodu jezera, baš onakvu o kakvoj mi je pripovedao gazda Praja. Noć je došla, topla i zavodljiva, veliki mesec se šepurio na crnom nebu, a umor se poigravao sa mnom kao sa derištem koje poslednjim snagama pokušava da pobedi san. Nemoguća misija. Znam da sam nešto sanjao. Ĉesto sanjam, moralo je tako biti. Pljusak nečeg masivnog i velikog u vodi trgao me, ali su oči progledale tek kada je od njega ostala samo pregršt talasića koji su se širili prema obali. Zgrabio sam dvogled koji mi je leţao pored nogu, ali dok sam uspeo da namestim fokus, nestao je čak i trag na vodi, na mestu na kojem se nešto dogodilo. Ako se uopšte i dogodilo. Pogledao sam na sat. Tek je bilo prošlo dva. Uz kafu iz termosa i paklu cigareta uspeo sam da ostanem budan do prvog svitanja, ali se više ništa neobično nije desilo. Ponavljam, ako uopšte i jeste. Odspavao sam još sat-dva u kolima i, pre nego što sam krenuo prema Beogradu, svratio da se pozdravim sa Milanom i njegovom ţenom, Nemicom koja je odabrala sudbinu da leta umesto na nekoj egzotičnoj, dalekoj plaţi, poput svojih zemljakinja, provodi među borovima pored srpskog jezera. 

- Jesi li imao sreće, novinaru? - upitao me Milan kroz  osmeh čim me je video. 

- Jesi li video čudovište? Mi smo noćas patrolirali uz obalu do pola tri-tri. Opet ćorak. Zaustio sam da mu kaţem kako me je probudio nekakav pljusak vode, da mu ispričam o koncentričnim krugovima talasa koji su se širili prema obali, ali sam se brzo predomislio.

- Nisam, Milane. Nisam ni ja. Izgleda da su to ipak samo prazne priče. Gledao me je sa nekim čudnim poluosmehom, kao da mi čita misli. 

- Jeste, novinaru. I ja tako mislim...

default

To je crna životinja od dva metra s dve izrasline na glavi. Zurila je u mene krvavim očima. Umalo sam umrla od straha, priča Dragica Jovičić iz sela Ivanovci

LJIG - Šta teroriše Ljižane?

- Uh, ljudi, pa vi ne znate kako je to bilo! Mogla sam da umrem od straha kad sam ga videla! Vraćala sam se kući s posla, kad ispred mene izlete ogromna životinja. Prepreči mi put. Crna, dugačka dva metra. Ima kratke noge i dve crvene izrasline na glavi. Nešto kao krokodil. Zurila je u mene krvavim očima, a onda je otvorila usta kao da će celu da me proguta. Krv mi se zaledila u žilama - ovako počinje priču za Kurir Dragica Jovičić iz sela Ivanovci pored Ljiga, koja je nekoliko puta imala bliski susret s misterioznom životinjom.

Dragica nije jedina koja je doživela ovo neprijatno iskustvo. Meštani Ivanovaca već mesecima pričaju da im nekakva aždaja napada i jede stoku i živinu. Jedni kažu da je to životinja koja je pobegla iz Beograda, iz zoološkog vrta, dok su rugi ubeđeni da je to manji krokodil koga je neko bacio u jezero. Koga god smo sreli u okolini Ljiga, rekao nam je da već mesecima strahuju za bezbednost zbog stvorenja koje vreba u njihovom kraju.

Pored sela Ivanovci nalazi se selo Poljanice, gde su meštani takođe primetili ovo čudo, kako ga često nazivaju.

- Pogledajte ovo brdo. E, tu sam poslednji put video to stvorenje, krokodila ili šta je već. Napao mi je kokoške i pse, a onda sam video i čudne rupe koje je to stvorenje iskopalo. 

Prvo sam ga viđao samo preko dana, a onda je počeo da vreba i noću. Ljudi, ja ne znam šta je to, izgleda strašno i svi smo zabrinuti - priča Radenko Milovanović (70) i dodaje da bez puške više ni u prodavnicu ne ide.

Priča o čudnoj životinji uznemirila je sve žitelje ovog kraja. Poslednjih šest meseci ne mogu normalno da se kreću jer ne znaju kada će i odakle da izleti.

Iz Lovačkog saveza Srbije kažu da prvi put čuju da tako nešto postoji.

- Prvi put čujemo za taj slučaj. Niko nam ništa nije rekao, zaista nismo obavešteni - rekli su nam.

U okolini Ljiga već godinama se dešavaju čudne stvari. Tako bar tvrde meštani. Oni kažu da su u poslednje vreme imali najezde bubamara i drugih insekata, a pojavili su se i crveni puževi golaći, koji su im uništili sve u baštama.

- Ne znam šta će sledeće da nas strefi. Prošle godine jedva se izborismo s crvenim puževima golaćima, a borimo se i sa zmijama i gušterima. Iz godine u godinu sve je gore i gore - priča jedan stanovnik Ljiga.

Završio se i taj poslednji ŠABAČKI VAŠAR, drugi dan posle Velike Gospojine. Radnici na vašaru su vredno sklopili svoju opremu i pravac Obrenovac gde se održava naredni veliki skup. 

Moglo se videti svašta, od najbržih vozova i žene sa bradom, do prave sodome i gomore ispod šatre. Za one koji vole Zadrugu, tu je bio i Sloba Radanović da upotpuni celo veselje. Kija Kockar nije viđena.

I onda, po navici, kada odlazi cirkus iz nekoga grada, ostaje veliko smeće. Ovaj put, poljana prepuna smeća. Velika poljana. Ali ima jedna stvar koja zaintrigira u celoj priči - ta poljana se nalazi na samoj obali reke Save. 

Hiljade i hiljade tona smeća se nagomilavalo svih ovih dana trajanja vašara. Napominjemo, ovaj put se vašar mogao otvoriti "samo" sedam dana pred Veliku Gospojinu, glavni dan vašara. Tada je Aca Struja pustio dotok električne energije i vašar je zvanično mogao da počne. Sve se tako kasno zbilo zbog premeštanja vašara sa njegovog redovnog mesta gde se održavao poslednjih 40 i više godina.

Gradskoj vlasti je palo na pamet da to zemljište proda i premesti na "Stari grad", čuveno šetalište pored reke Save. Na tom mestu je nekada bila porušena kasarna inžinjerije vojske, pa je bilo potrebno izravnati teren, sprovesti spomenutu struju, vodu itd. 

Da baksuz bude još veći, populaerni buvljak, mesto gde se moglo pronaći sve od polovne robe i garderobe, stavili su odmah do reke.

Naravno, za sve ove dane vašara u Šapcu moglo se videti svašta, ali bukvalno svašta. Ceo događaj je bio izuzetno posećen od strane mupke populacije, baš zbog ćuvenih šatora sa živom muzikom. 

Ali sada, kada na kraju imamo na tone smeća, pa još kada je počeo da duva jak vetar, ostaje da se zapita koliko je taj neko ko je odgovoran za premeštanje vašarišta, uopšte i razmišljao o zaštiti životne sredine. Sigurno je da će jedan manji deo ovog smeća završiti u reci. Pa zar je moralo tako?

O kolikoj količini smeća govorimo, možete pogledati na narednom video snimku:

default

Strašno A. T. (22), koja je bila u osmom mesecu trudnoće, popila veliku količinu lekova i posle spontanog pobačaja ostavila telo deteta. Devojka u kritičnom stanju prebačena u bolnicu

 A. T. (22) iz Zaječara, koja je u kritičnom stanju dovezena u bolnicu, izazvala je sama porođaj u osmom mesecu trudnoće i rodila mrtvu bebu, koju je ostavila ispod kreveta, saznaje Kurir. 

Porodilja se bori za život, a rezultati obdukcije pokazali su da je dete rođeno mrtvo i da je porođaj nestručno izazvan.

Majka nesrećne devojke kaže da je bila šokirana zatečenim prizorom.

- Našla sam najpre krvave peškire u kupatilu i videla da mi se ćerka previja od bolova. Znala sam da je u poodmakloj trudnoći, pa sam se zabrinula. Odmah sam posumnjala da je došlo do komplikacija, ali ona nije htela da mi kaže šta se događa. Bila sam šokirana kad sam ispod kreveta pronašla bebu u krvavom prekrivaču. Odmah sam pozvala policiju i Hitnu pomoć - ispričala je kroz plač majka nesrećne A. T.

Prema prvim nalazima obdukcije, pretpostavlja se da je beba rođena mrtva.

- Ostaje, međutim, sumnja kako je do toga došlo. Veruje se da je devojka upotrebom raznih lekova izazvala smrt fetusa i prevremeni porođaj. Beba je bila teška oko 1.500 grama - kaže naš izvor iz istrage.

Kako saznajemo, na ovaj očajnički korak devojka se odlučila jer nije mogla da pronađe izlaz iz situacije u kojoj se našla.

- Nesrećna devojka je imala momka s kim se razišla i stupila je u novu vezu. Međutim, ostala je dilema da li je trudnoća nastala s prethodnim momkom ili s novim. Ni jedan ni drugi nisu želeli da priznaju dete - priča poznanica ove porodice i dodaje:

- Znam da je bila trudna iako je to skrivala. Ona je fina devojka, ali verovatno se lomila između momka i porodice. Njena majka je znala da je trudna, ali stanje u ovoj porodici je nesređeno, a ona je bez posla. Pošto je povremeno radila honorarno, sigurno nije mogla da izdržava dete bez oca i pomoći roditelja. U očajanju se odlučila na fatalan korak, rizikujući i svoj život.

Očekuje se zvaničan izveštaj sa obdukcije, a potom i toksikološka analiza, koja bi potvrdila kakve je lekove uzimala devojka i da li je to bilo uzrok pobačaja.

A. T. je u poslednjem trenutku prebačena u zaječarsku bolnicu.

- Dovezena je u kritičnom stanju. Bilo je pitanje vremena kad će nastupiti sepsa, a tada niko ne bi mogao da je spase. Lekari su uložili maksimalne napore da zaustave krvarenje. Primila je čak pet boca krvi. Razmišljalo se da je upute u Niš, ali njeno stanje se, srećom, danas stabilizovalo. Pod stalnom je kontrolom i veruje se da će preživeti - kaže izvor iz zaječarske bolnice.

Ceo Šabac zna da je od polovine septembra u ovom gradu veliki vašar gde stariji i mlađi provode skoro svaki dan. Ove godine, posle 50 godidina otkako se vašar nalazio na istom mestu, lokacija vašarišta je prodata anonimnom kupcu, dok je celokupna fešta premeštena na neko drugo mesto, blizu reke Save. 

Pored toga što su premestili celokupno vašarište i povećali cenu zakupa zemljišta i struje, nigde u svetu ne postoji da se parking na javnim mestima naplaćuje i nedeljom.

Svi dobro znaju da je parking nedeljom besplatan, kako u svim većim gradovima Srbije, tako i u Šapcu. Međutim, kako bi zaradili još više novca, gradkse vlasti su izdale uredbu o tome da se parking naplaćuje i nedeljom zbog vašara, ali o tome nisu obavestili građane. 

Na taj način pokušavaju da napune gradski budžet koji je debelo prazan, jer je dobro poznato kako su u opštini Šabac na vlasti opozicione snage i taj grad predstavljaju kao centar slobode u borbi protiv Aleksandra Vučića. Ali, da li se takva borba svodi na maltretiranje sopstvenih građana? Ovo nije jedini slučaj, ali je samo jedan u nizu kojim se sve prevarama služe gradske vlasti u Šapcu. 

Osim toga, kao što vidite, radnici parking servise se smeju i slikaju pored kola kojima lepe kazne. Ostaje pitanje, zašto im je to sve smešno?? Ako rade po naredbi grdskih vlasti, a protiv svih zakona, da li bi trebali da budu kulturni i manji od makovog zrna? 

Ostaje da vidimo koje će naredne metode upotrebiti glavni opštinari kako bi prikupili novca za budžet, jer njega skoro nikako ni ne postoji. A kako bi i postojao kada treba isplatiti svim prijateljima i rođacima tendere koji su raspisani od strane opštine. 

Ostaje da vidimo na koji će način pridobiti grašane za sledeće izbore ili je to samo da pokradu za naredne četiri godine koliko mogu, jer znaju da posle više neće biti na vlasti.

default

Čuda ne prestaju, molitvama Svetog Nektarija rodio se mali Luka. Pismo majke iz Valjeva prenosimo u celosti.

Pomaže Bog oče Nenade, ja se zovem Mirjana, pišem vam jer Sv. Nektarije je uslišio moje molitve i ovu radost delim sa vama. Naime, u novembru 2015. godine od vas sam poručila ikonu Sv. Nektarija i osvećeno ulje da se pred ikonom molim, a osvećenim uljem da se pomazujem i pijem par kapi ujutru.

Inače 4 godine sam bolovala od endometrioze jajnika i imala sam dve operacije. Lekari su mi rekli da sa mojom kilažom i endometriozom jajnika ne mogu ostati u drugom stanju. Usled jakih bolova svakog meseca sam išla u hitnu pomoć u Valjevu.

Sredinom novembra 2015.g. nakon više analiza, pregleda, primanja injekcija i dr.videla sam da ništa to u mom slučaju ne pomaže, a i lekari su sami rekli da ne mogu zatrudneti, digla sam ruke od doktora i poručila od vas ikonu sv. Nektarija i osvećeno ulje.

Molila sam se svaku noć i pomazivala u znaku krsta uljem po stomaku. Sredinom januara imala sam redovnu kontrolu ultrazvuka i saznala sam da sam u drugom stanju. Suprug i ja bili smo presrećni.

Trudnoća je prošla uredna bez ikakvih problema. Slava Bogu i Sv. Nektariju, evo naš Luka se rodio živ i zdrav! Pa, hteli bi da vas zamolimo da nam pošaljete ulje sv.Nektarija na blagoslov bebi Luki i hteli bi smo da pošaljemo po vama kandilo na Eginu i bebinu sliku.  Veliki pozdrav, da ste nam živi i zdravi i vaša porodica. Marijana R. iz Valjeva.

default

Vozač „škode oktavije“ Marko Stanković (24) iz sela Klenje kod Bogatića poginuo je, dok su njegova četiri saputnika povređena kad je kolima sleteo s puta Bogatić-Klenje. Kako saznajemo, Marko živi i radi u Austriji i kući se vratio samo da registruje kola u kojima je poginuo.

Nesreća se dogodila u utorak sat vremena posle ponoći, a s Markom su u kolima bili Aleksandar Ninković i Snežana Tatomirović, oboje iz sela Klenje, Marija Ivanković iz Crne Bare i Milan Slepčević iz Badovinaca. Dvojica povređenih muškarca nakon ukazane pomoći puštena su kući, Tatomirovićeva je zadržana u Šapcu na odeljenju ortopedije, dok je Marija Ivanković s teškim povredama prebačena u KCS u Beogradu.



Stanković je s prijateljima išao u provod u Šabac kad je sleteo s kolovoza u oranice.
- Da je kojim slučajem sleteo na ledinu, bilo bi još mrtvih. Ovako, uzorana zemlja donekle je ublažila udar, ali je, nažalost, vozač poginuo. Inače, Stanković je odranije bio poznat saobraćajnoj policiji, koja ga je nekoliko puta kažnjavala zbog vožnje pod dejstvom alkohola - naveo je naš izvor iz istrage.

U porodici Stanković bol i tuga za izgubljenim sinom jedincem.

- Policija me je juče oko 3.30 obavestila da mi je sin nastradao, ali mi ništa drugo nisu rekli. Ne znam šta mu se desilo. Jedino znam da je samo on poginuo. Izgubila sam sina jedinca. Strašno nam je - pričala je očajna majka Gordana Stanković.

Nesrećna žena jedva je smogla snage da nam kaže da joj je sin oženjen i da je živeo u Austriji.
- Marko se oženio prošle godine i živeo je sa suprugom u Austriji. U petak je došao samo da registruje kola i nameravao je da se vrati u četvrtak ili u nedelju. Hteo je da registruje kola u kojima je stradao - rekla je jecajući Gordana i dodala da je Marko pio, ali nikada previše.

Gordana, majka nastradalog Stankovića, kaže da je u ponedeljak oko 20 sati poslednji put videla sina živog, kao i da je kasnije te večeri predosetila da mu se nešto dogodilo.
- Rekao mi je da neće dugo jer ujutro ima obaveze. Čekala sam ga i oko sat vremena iza ponoći bilo mi je odjednom loše. Zvala sam ga više od 60 puta, nijednom mi nije odgovorio. Znala sam da se desilo nešto strašno - rekla je kroz suze Gordana.

Mirko Frej (32) iz Šapca, koji je ubijen pre par godina, vezan je, zverski mučen i prebijen drvenom palicom, a njegovo telo pronađeno je u ostav.

U istom stanu zatečen je teško povređen Željko Mitrović (47), bivši suprug Mirkove partnerke Andrijane, koji je osumnjičen da je ubio Mirka. Pretpostavlja se da je on posle zločina zario sebi nož u grudi.



Poziv Hitnoj pomoći uputila  je ženska osoba.


- Ne znamo da li je Frej preminuo od batinanja ili gušenja, pošto mu je glava bila obmotana selotejp trakom. U ovom trenutku nije jasno ni ko je Željka ubo u grudi. Pretpostavljamo da je sam sebi zario nož, ali ćemo više detalja znati kad se oporavi od operacije - kaže naš izvor iz istrage.

Deo oko zgrade u kojoj se dogodilo ubistvo pokriven je video-nadzorom. Kako smo saznali, kamere su zabeležile Mirka Freja u ponedeljak oko 7 sati ujutro kako parkira motor kod vrata zgrade i ulazi unutra. Komšije pričaju da su tog jutra iz stana u kojem je živeo dopirali čudni zvuci i zapomaganje, ali niko nije pozvao policiju. 



U stanu porodice Frej dočekao je Isam Frej, Mirkov otac. Supruga Ljiljana bila je odsutna zbog priprema za sahranu.
- Ubila ga je ljubav. Taj Željko nam je tri godine pravio probleme. Tukao je mog Mirka kad god ga vidi, tražio ga po kafanama da ga bije, meni je sekao gume na automobilu. A Mirko jedva da je imao 50 kilograma, dok je Željko ogroman čovek. Sve zbog te Andrijane! Nije mogao da živi bez nje - priča Isam Frej.




Isam, koji se u Šabac doselio iz Palestine, i supruga Ljiljana profesori su biologije u penziji i važe za uglednu šabačku porodicu. Pošto nisu imali dece, Mirka su usvojili.

Ubijen je Mirko Frej, iz Šapca, sa više uboda nožem u predelu vrata a jedna muška osoba Ž.M. prevezena je u šabačku bolnicu sa ubodnom ranom. Prema nezvaničnim informacijama dvojica muškaraca imala su sukob lične prirode. Nekoliko suseda je reklo da je ubijeni Frej živeo sa ženom s kojom ranjeni Ž. M. ima dete iz njihove ranije veze.

 

Zločin se dogodio na drugom spratu stambene zgrade na uglu ulica Kralja Milana i Kneza Ive od Semberije, a policija je blokirala ceo kraj i u toku je uviđaj.

Strana 1 od 2

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top