Pismo jednog lekara koje je izašlo u Politici jasno svedoči o užasnom stanju srpskih sela i preostalih ljudi koji u njemu žive. Pismo prenosimo u celosti.

Srpsko selo Raške oblasti odbrojava svoje poslednje dane- gasi se, ostaje bez stanovnika. Iz sela vode jednosmerni putevi sa dva kraka. Jedan krak vodi u druge krajeve središnje Srbije i u svet, a drugi, jednosmerni krak vodi na onaj svet. Na vraćaju se u selo ni jedni ni drugi. Sve je više napuštenih domova i sela bez ijednog stanovnika. Korov se širi i buja, proždire njive, puteve, zgrade, kao da otima naš ljudski prostor.

Tragedija srpskog sela je tragedija srpskog naroda. Ova tragedija izgleda toliko očigledna da je bespredmetno da se o njoj kaže bilo šta. A sa druge stane, izgleda da niko ne vidi šta se dešava sa selom, ponašamo se kao da je sve normalno. Na kraju, svima će se to žestoko osvetiti, jer gubitkom naroda gubi se sve: suverenitet, sloboda, teritorija, identitet, budućnost, pamćenje. Dučić reče da je najveća nestreća biti iistovremeno star, bolestan i siromašan. Upravo ta nesreća je zadesila srpsko selo, bar u Raškoj oblasti, ako mi nije dopušteno da govorim o drugim delovima Srbije.

Evo jedne istinite epizode koja sve kaže.

Jednom sam za vikend bio u Sopoćanima, na svom imanju. Dolazi iz sela jedna žena koja deluje užasavajuće: poluslepa, stara, sva u ritama, sva izgrebana od trnja, zapuštena. Prilazi mi pipavim hodom sasvim blizu, poštapajući se krivom čvoravom motkom, zagleda me dugo i bez reči, kao da proverava da li me vidi, odjednom pita: “Jesi li ti Dobro”? Potvrdih. “Kumim te bogom i svim živim da mi napišeš da sam umrla.” Ne razumem šta mi kaže, sve mislim da se pogrešno izrazila, da je htela nešto drugo da kaže. Pitam: “Je l’ hoćeš da ti napišem da si bolesna?” “Jok. Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga.” ” Mogu da ti napišem, baba, samo da si bolesna, drugo ne pišem, to se piše u mesnoj kancelariji.” “Ništa mi to ne vredi. Molim te, napiši mi da sam umrla, da pošaljem sinu da dođe da ga još jednom vidim dok nisam umrla.”

Znam odakle je, putovala je peške kroz trnje oko četiri kilometara, poluslepa, i usput ju je trnje izgrebalo, ruke i lice joj krvare. Razumem težinu njene molbe, njena molba je teška do boga, poslednja, predsmrtna želja, stresno deluje na mene sam njen izgled, a njena molba me zaledila, vedar dan mi se smračio. Razumem je, ali ne mogu da joj pomognem. “Baba, napisaću ti da si teško bolesna, na samrti, pa pošalji sinu, doći će on sigurno.” “Ništa mi to ne vredi, samo mi ti napiši da sam umrla, kumim te i preklinjem.” Objašnjavam joj da to ne smem da napišem.

Otišla je plačući bez glasa, nisam siguran da se živa vratila kući.

Taj stres me i danas drži. Dugo nisam išeo za vikend u Sopoćane. Ništa tužnije u životu nisam doživeo. Bio sam na sahranama. One su svečanost u odnosu na neizmernu tugu nemoćne, stare i slepe majke. (Mislim da će čitalac shvatiti da sam lekar po struci, te me je starica zato tražila.)

Ovakvih i sličnih tragedija, znanih i neznanih, bezbroj je u srpskom selu Raške oblasti u kojem su ostali samo oni koji nisu imali snagu sa odu i čekaju smrt kao spasenje od bede koju im život čini.Neki ne mogu da čekaju da umru prirodnom smrću i sami sebi oduzimaju život. I posle smrti, ti nesrećnici ispaštaju, jer crkva neće da im očita opelo. Preostala rodbina moli, traži medicinsku dokumentaciju da pokaže crkvi da su im pokojnici bili duševno poremećeni kako bi ih crkva udostojila opelom. A zar je u takvim surovim uslovima života moguće ostati duševno neporemećen? Stari ljudi na selu su svi depresivni, jer žive u nemogućim uslovima. To nije selo, već boravište samrtnika. Ako su ostali starac i baba, nekako i žive. Baba umesi hleb i pomuze jedinu kravu, a mnogi nijednu kravu neamju. Ali kad baba umre, deda bukvalno gladuje. Iznemogao, napušten od svih, ne može da obrađuje zemlju, a nema gde da kupi hleb, da umesi ne ume. Dešava se ne tako retko da se deda ubrzo posle babine smrti obesi. Iz velikog poštovanja prema svojoj babi silno želi da sve pogrebne običaje odradi, ali ne može da izdrži, i pre navršene godine od babine smrti sam sebi liši života. Dešava se da nema ko da iskopa grob pokojniku, pa grob iskopa pop i sam ga sahrani, kao što je bio slučaj u srpskom selu Selac kod Novog Pazara.

Proći ćete čitava sela, a nećete čuti lavež pasa. Pse niko ne drži, jer nemaju šta da čuvaju, a i nemaju čime da ga hrane, ili u selu više nema ni ljudi ni pasa. Najčešće imaju jedino kokoši. Lisice i vukovi se u po bela dana šetaju selom i zagledaju starce bez straha, kao da proveravaju koliko im je ostalo od života. U po bela dana im lisice pokupe kokoši. Srne se skoro pripitomile, možete ih videti svakodnevno kako mirno pasu pored nečije kuće.

Eto, to je samo delić tragedije srpskog sela. Tu tragediju niko ne vidi i nikoga se ne tiče. Neko će reći da sam preterao. Naprotiv, ovo je samo malo istine, a ogroman njen deo je neviđen. Srpsko selo je pozornica ličnih tragedija. Ko spase srpsko selo, spasao je Srbiju.

e-max.it: your social media marketing partner

Svi smo vrlo često svedoci ogromnih gužvi u supermarketima, gde npr. od pet kasa, samo dve rade i slično. Naravno, sve je u organizaciji rada zaposlenih, pa tako vrlo često dolazi do nezgodnih situacija i nervoze, dok kupci čekaju u redu na kasi.

Iz Udruženja potrošača su javili jedan zanimljiv događaj.

"Jedan potrošač iz Beograda je čekao u redu na kasi, objekat Maksija. Naravno, bila je gužva, zagušljiv prostor, vlaga i drugo. Čekao je, pa taman došao na red, kada je iz svoje korpe izvadio sztvari koje želi da kupi. Po njegovom komentaru, kasirka je bila starija žena, užasno spora. Uz sve to, kupac pre njega nije izmerio kesu povrća, pa je kasirka morala tromim hodom da ode i lično izmeri kesu. Zatim je taj isti kupac želeo da kupi uloške za brijač, koji su bili osigurani i zaključani. Kasirka nije znala kako da ih otključa, pa je otišla da potraži pomoć. I sve je to dosta dugo trajalo.

Taman je došla, uzela brijač, ali tada nije znala kako da skine sigurnosni sistem. Opet je otišla po pomoć... Za to vreme, čoveku se izuzetno slošilo. Ljudi su primetili da mu nije dobro, ali nisu uspeli da ga pridrže u trnutku kada je izgubio svest. Pao je dole i pozvana je hitna pomoć, koja je došla kroz 25 minuta. Naravno, zaposleni u Maksiju su pomogli jadnom čoveku, doneli su mu vodu i ponudili da sedne. Na svu sreću, sve se dobro završilo, ali apelujemo na sve supermarkete, da u najvećim gužvama insistiraju da budu otvorene sve postojeće kase. Vrlo često se viđa da su kase zatvorene, jer su kasirke zaposlene na istovaranju robe i slično. Kupcima je bitnije da što manje čekaju u redu i njega ne interesuje organizacija rada pri istovaru robe u magacin"

Iz pres službe Maksija su samo kratko prokomentarisali da se opisani događaj nije desio u nekom od njihovih objekata.

e-max.it: your social media marketing partner

Tačno ispod spomenika i gradske kuće nalazi se misteriozni lavirint hodnika za koje se veruje da su mnogi nastali u vreme cara Jovana Nenada

O caru Jovanu Nenadu (1492-1527), koga istoričari često nazivaju poslednjim srpskim carem i pored čijeg spomenika u centru Subotice svakodnevno prođe desetine hiljada ljudi, zna se vrlo malo, ali mit o njegovom blagu, koje se možda i danas krije u subotičkim lagumima, generacije već decenijama prepričavaju.

Kako Subotičani hodaju po neistraženom lavirintu, koji se prostire ispod gotovo celog centra grada, ali i šire, i po predanju skriva tajnu o zakopanom blagu, već dve decenije istražuje Miodrag Radojčin, autor knjige „Tajanstveni hodnici Crnog cara“.

- Na mestu današnje Franjevačke crkve do Otvorenog univerziteta u 15. veku postojala je tvrđava, a prvi izveštaji o postojanju podzemnih prolaza potiču iz 18. veka kada je ona pripala Franjevcima, koji su, pre nego što su oformili samostan, istražili šta se krije ispod njega - objašnjava Radojčin. - Takođe se zna da je Crni čovek, kako su zbog tamne puti nazivali Jovana Nenada, od ugarskog cara Ferdinanda dobio silno blago, posede i darovnice sa pečatima da bi prešao za Zapoljine na njegovu stranu. Njegovi savremenici su tvrdili da je kako bi sakrio blago, ali i tvrđavu osigurao od napada Turaka, iskopao hodnike i šančeve ispod zidina.

Prema jednom dokumentu Sudskog odeljenja grada Subotice iz 1797. godine, izvesnom Karlu Lončereviću, za koga se pretpostavlja da je vlasnik „kuće Lončarevih“ jednog od najstarijih stambenih objekata, ispitivalo se poreklo imovine. Od njega se tražilo da prizna gde je pronašao blago pomoću kojeg se obogatio. Kao što se i danas često dešava, proces je prekinut i zataškan.

Da li je Lončarević iskopao blago Crnog cara ili se ono i dalje nalazi u prolazima ispod Subotice, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi.

- Izvesni baron Vojnić davno je vodio sudski spor jer nije dozvoljavao da se u krugu tvrđave zatrpa dubok bunar bez vode, ali ga je izgubio i to je bio prvi korak u uništavanju i sakrivanju tajnih tunela - nastavlja Radojčin, i dodaje da su potom isto učinili i franjevci, a za njima i mnogi drugi, te su objekti postali devastirani i uglavnom nedostupni. - Posle dugogodišnjeg istraživanja zaključili smo da su postojala bar dva sistema skrivenih šančeva, nastali za vreme Turaka i Austrijske carevine, koji su povezivali celo naselje i služili, kao što je slučaj sa Petrovaradinom, za utvrđenje i bekstvo u slučaju opsade.

Poznato je da su mađarski okupatori 1941. godine došli sa nacrtanim kartama pomoću kojih su istraživali podzemne sisteme ispod centra grada, jer su se bojali da će upravo tamo ilegalci podmetati eksploziv. Oznaka „strogo poverljivo“ stajala je i kada je došla Titova vlast, a ljudi iz DB-a suposlednji put devedesetih godina proveravali podzemlje.

Za razliku od Kalemegdanske i Petrovaradinske tvrđave, gde su lagumi pretvoreni u turističku atrakciju, višedecenijskim nemarom subotički prolazi ostaju neistraženi.

e-max.it: your social media marketing partner

Jedan od najstarijih beogradskih kvartova Dorćol prepun je misterija. Šta se sve tajanstveno događalo u ovom delu grada danas bi mogli da se napišu tomovi knjiga. Od tajne lobanje „beogradskog“ neandertalca koja je nađena u Skadarskoj tridesetih godina prošlog veka, pa je kasnije zauvek misteriozno izgubljena, pa do najstarije beogradske kuće u Dušanovoj 10, Dorćol obiluje pričama. 



Upravo najstarija kuća je mesto oko kog se i danas ispredaju različite priče. Kuća ja zidana od 1724. do 1727. po nacrtima švajcarskog neimara Nicole Doxatta de Moureza, ali nesrećni graditelj je kasnije pogubljen od strane austrijskih vlasti zbog, kako rekoše tada vlastodršci, veleizdaje! Inače, tada se govorkalo da je Švajcarac ubijen da ne bi otkrio tajne prolaze koji su se nalazili ispod kuće i vodili ko zna gde. Upravo su ti prolazi izgleda privlačili mnoge da ovoj kući daju na značaju. 

Misterija koja je do danas okružuje prvi put je u većoj meri zainteresovala Beograđane tokom Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su u jednom periodu svakodnevno i u najvećoj diskreciji nešto užurbano tražili i kopali. Pričalo se svašta, i sve verzije su bile vezane za nekakvo blago. Navodno, su tu bile skrivene dragocenosti koje su Nemci, brže-bolje, transportovali za Berlin, ali šta su zaista tražili, i eventualno da li su to našli, Beograđani verovatno nikad neće saznati. 

Istim ovim tunelima bili su opčinjeni i Nemci, koji su sledeći pohodili Kalemegdan, odnosno Beograd, tokom Drugog svetskog rata. Druga velika legenda povezana sa ovom kućom je da su Nemci u tunelima ispod kuće pronašli blago i odneli ga u Berlin. Posle rata, stanovnici ove kuće su otkrili tunele, ali ih nisu istraživali pošto su izgledali zapušteno  i nestabilno, pa je pretnja da se uruše bila realna.

Nikada sa sigurnošću nećemo znati čemu su sve služili ovi tuneli, pošto ih je i danas nemoguće ispitivati, ne samo zato što su izuzetno oštećeni, već su i pod vodom. Podzemni prolazi su poplavljeni kada je vodostaj Save i Dunava porastao.

Zanimljiva je i činjenica da su se do tridesetih godina prošlog veka uz ovu kuću našle još dve, ali su srušene u međuvremenu. Sve tri su, navodno, bile povezane podrumima i tunelima sa tvrđavom. Maštu onima koji su razmišljali o misterioznim lagumima i tunelima raspaljuje činjenica da se podrum proteže duž celog placa na kom je kuća sagrađena.

Što se tiče njenog izgleda, barokni stil posebno ističu lučni svodovi, vidljivi i sa spoljne strane. Lučni svodovi nalaze se i u podrumu, zahvaljujući čemu je ova kuća stabilna gotovo tri veka.

Potom je odlaska okupatora prošlo nekoliko godina, i sad zamislite iznenađene stanare zgrade u Dušanovoj 10. koji su ispod svoje kuće otkrili početak čudesnog tunela koji je vodio negde dubuko u središte Beograda. Tama koja se našla ispred zaprepašćenih ljudi koji su želeli da uđu nije im dozvolila da krenu dublje i vide gde vodi ova misterija... 



Danas je sve manje-više urušeno i pod vodom. Inače, ova kuća je često menjala namenu, u njoj se nalazila i tekstilna radionica, a stanovnici ovog dela grada pamte de se prva beogradska pekara koja radila non-stop 24 sata nalazila baš u Dušanovoj 10.

U vezi sa najstarijom kućom u Beogradu zanimljivo je i to da je u njoj otvorena prva radnja – inače pekara – koja je u SFRJ radila dvadeset četiri sata dnevno, svakog dana. Njen vlasnik bio je Đorđe A. Ilić, osnivač i predsednik unije pekara, prvog takvog esnafskog udruženja od 1945. Unija je ostala upamćena po pružanju pomoći najugroženijim kategorijama stanovništva. Tako pekara koja se danas tu nalazi svedoči o malom delu burne istorije najstarije kuće u Beogradu.

e-max.it: your social media marketing partner

Kako je nastalo ime beogradskog naselja Vračar? Centrala beogradska opština krije jednu veliku misteriju iza svog imena, o kojoj se malo toga zna.

Sigurno se pitate šta je tašmajdanska misterija. Da li znate da većina Srba danas ne zna gde su zapravo spaljene mošti Svetog Save. Iako je mnogi misle da su mošti prvog srpskog prosvetitelja spaljene na Vračaru neki dokazi govore u prilog tome da se događaj odigrao na Tašmajdanu, približnije na mestu gde se danas nalazi restoran „Poslednja šansa“ a koji je u to doba nazivan Čupina umka. 



Po svemu sudeći ova istorijska misterija je nastala zbog terminološke zbrke zbog pitanja gde je u 16. veku bio Vračar, ali i danas izaziva polemike. Pretpostavki i dokaza za ovu tezu ima mnogo, a pitanje gde se zapravo odvijao događaj koji su Srbi zapamtili pokrenuo je osamedsetih godina 19. veka pravnik i erudita Sreten Popović. Popović je tada sakupio mnogo podataka koji govore u prilog pretpostavci da spaljivanje nije dogodilo na Vračaru. 

Popović je, među ostalim, došao o i do predanja izvesnog Slepog Laze koji je pamtio predanje predaka i ispričao mu sledeće: „Od oltara hrama Svetog Marka (koji je podigao knez Miloš), odbroj, na istok, sedamdeset koraka. Doći ćeš do jednog uzvišenja. Pogledaj odatle levo i desno! Vidiš li Beograd, Savu i Dunav? E, tu, na tom vidikovcu, spaljen je Sveti Sava. Taj brežuljak zove se Čupina umka“.

 

Na Tašmajdanu se kasnije nalazilo groblje, ali mnogi ne znaju da je bio mistično mesto koga su i Turci i Austrijanci koristili pre toga i da su se tu nalazile ciganske čerge gde bi se stare gatare okupljale da vračaju beogradskim radozalncima, te otuda izraz Vračar koji je kasnije, izvesno, promenio lokaciju ka jugu. 

Dokaz više da se na tom mestu dogodilo spaljivanje je činjenica da je tu prolazio najvažniji put tog vremena Carigradski drum (sadašnji Bulevar kralja Aleksandra) kojim je prošao Sinan paša sa moštima kako bi ga Srbi videli i gledali kako spaljuje mošti Svetog Save. A kako je sadašnji Vračar dobio ime, e to je već neka druga priča! 

e-max.it: your social media marketing partner

Nevesta je pobegla baš u trenutku kada je muzika zasvirala pesmu Šabana Šaulića "Skini prsten s desne ruke"

Usred svadbenog veselja mlada S.S. iz Gornjeg Milanovca je bacila burmu, pokupila poklone i netragom nestala. Mlada je pobegla baš u trenutku kada je muzika zasvirala pesmu Šabana Šaulića "Skini prsten s desne ruke".

Mladiženja M.M., zajedno sa mnogobrojnim gostima ostao je zbunjen, iščekujući da mu se mlada vrati, a kada se to nije desilo, svi su se razišli kućama.



"Znali smo da je snajka već imala nekoliko brakova i vanbračnih veza iza sebe, ali niko nije mogao ni da pretpostavi da će se ovo desiti. Blago rečeno, bili smo šokirani kada je Sonja usred slavlja pokupila poklone i otišla u nepoznatom pravcu

Ne treba ni govoriti da je svadba završena istog momenta. Mladiženja nas je nekoliko meseci pre venčanja uveravao da se ona promenila i da joj se stare greške neće ponavljati", kaže R.M. jedan od mladoženjenih rođaka.

Po milanovačkoj čaršiji kruže razne priče o ovoj svadbi, mahom šaljive, mada, kako se saznaje, mladoženji nije ni do priče, ni do šale.

U kući S.S. jedna gospođa kaže:

"Naša S.S. je veoma emotivna i ovo je mnogo pogodilo. Ni nama još nije rekla šta je nateralo na ovakav korak, ali koliko je poznajem, neko ili nešto ju je mnogo povredilo. Ona samo želi da voli i da bude voljena", rečeno je u kući "odbegle mlade".

- Pred odlazak naručila je pesmu „Skini prsten s desne ruke“ od Šabana Šaulića, ja sam video kad je naručila, mislim da je 20 evra dala, otkrio je mladoženja Miroslav Miletić u emisiji „Od 2 do 4 sa Dašom“.

- Šta da vam kažem, život ide dalje, neko kaže ko zna zašto je to dobro, jednostavno eto tako je to sve... otkriva Miletić.

Na pitanje da li je posle svega pozvao svoju nesuđenu ženu Sonju Stefanović da razgovaraju o svemu, on kaže:

- Niti sam je zvao, niti mi treba, kad mi ja takav udarac zadala. S obzirom na to nema šanse za pomirenje - kaže ostavljeni mladoženja, koji veruje da će naći drugu mladu koju će uspeti da oženi.

- Videćemo, nešto će valjda iskočiti, neka nova mlada. A sledeću ćemo vezati da ne pobegne, rekao je on uz osmeh.

 

e-max.it: your social media marketing partner

- Kad je pucao u Sanju i Branislava, skočili smo na njega. Da mu nismo oteli pištolj, ko zna koga bi sve ubio, pričaju rođaci

Komšija koji je ubio Sanju i ranio Branislava do pre nekoliko godina bio je redovan gost kod Bakića na slavi. Nikome nije jasno zašto je to uradio. Bojimo se da je glasna muzika bila samo izgovor da porodicu Bakić zavije u crno, kažu za Kurir očevici krvavog slavlja u Zemun polju.



Podsetimo, Vujadin Obradović (58) u noći između petka i subote usmrtio je komšinicu Sanju Bakić (50), a teško povredio njenog muža Branislava (53). On je prethodno komšije pozvao da izađu ispred kuće, a zatim zapucao.

- Kad je Branislav izašao, svi smo pošli za njim. Videli smo da Vujadin drži pištolj u ruci, ali niko nije verovao da će zaista pucati. Nakon prvog pucnja, koji niko nije čuo, pucao je još tri puta - kažu rođaci Bakićevih.

Oni ističu da ubistvu nije prethodila svađa.
- Vujadin se nije raspravljao s Branislavom i Sanjom. Hladnokrvno je usmerio pištolj ka njima i zapucao. Tada je na njega skočio Sanjin sin Zoran, a onda smo i mi pritrčali. Uspeli smo da ga obuzdamo i otmemo mu pištolj, a da nismo, ko zna koga bi sve ubio. Do dolaska policije ležao je na zemlji i ćutao. Delovalo je kao da nije svestan šta se događa oko njega - pričaju rođaci.

Oni naglašavaju da su ih potresle glasine da su i oni pucali na slavlju.
- Niko od nas nema oružje. Zašto bi bilo ko pucao na slavi?! Forenzičari i policija su bili tu, utvrđeno je da je pucao samo Obradović - rekla nam je rodbina ožalošćene porodice.

Branislavova sestra Sanja ne može da se pomiri s gubitkom snahe.



- Sanja, moja imenjakinja, bila je stub ove kuće. On ne zna da je ugasio svu radost ovog doma kad ju je ubio. Divna, dobra žena, koju niko u životu nije popreko pogledao. Sa svima se lepo slagala i sada kada je mogla da uživa sa sinovima i unučićima, on ju je ubio ispred kuće. Svima nam se i dalje priviđa po kući, kao da je još tu s nama - kroz suze priča zaova ubijene žene.

e-max.it: your social media marketing partner

Grad Beograd ima veoma dobru saradnju sa organizacijom festivala Lovefest. To je jedna odlična saradnja koja se ostvaruje kroz uzdizanje kulturnih dešavanja u prestonici Srbije, ali i unutrašnjosti. Direktno, festival Lovefest je pokrenut u Vrnjačkoj Banji, a organizator ovog hepeninga je Marko Vukomanović Geri, inače član Socijalističke partije Srbije i visoko pozicionirani funkcioner opštinskog odbora u Vrnjačkoj Banji. 

Kako je pokrenuta ideja za organizaciju jednog ovakvog festivala u Vrnjačkoj Banji: "Želja dva klinca da naprave nešto veliko u svom mestu. Shvatili smo da u Vrnjačkoj Banji mladi ljudi nemaju nikakav kulturni niti zabavni sadržaj, dok je sa druge strane kultura bila usko centralizovana u veće gradove. Heineken Lovefest je simbol naše borbe protiv toga i mislim da smo posle čitave decenije trajanja u tome i uspeli", izjavio je Marko Vukomanović, jedan od dvojice organizatora.

Šta se ipak krije iza jednog ovakvog festivala i odakle toliko ulaganja od strane države?

Prvo, moramo videti kako se vrh SPS zabavlja đuskajući na ovom festivalu, koji su posetili direktno iz Beograda.

U septembru mesecu, organizator Lovefest je imao jednu veliku neprijatnost, gde je pretučen i vređan ispred svoje zgrade. "Dvojica su me napala u nedelju ujutru ispred zgrade u kojoj stanujem. Ja zaista nemam nikakve neprijatelje i pošto su pokušali da mi otmu ranac koji sam nosio, verujem da je u pitanju bio pokušaj pljačke. Naravno, pokušao sam da se odbranim i uzvratio sam jednome od njih, međutim odmah me je s leđa drugi napao i počeo da me udara nekom šipkom", prepričava ovaj nemili događaj Vukomanović.

U beogradskim medijima se spominje priča kako je pretučen iz razloga što je morao naučiti da svakom da svoj deo kolača.

Naime, gradska uprava Beograda je ovom festivalu donirala MILION DINARA za organizaciju festivala u Areni, odnosno tim parama je direktno platila dolazak američkog DJ-a poznatog kao Džef Milis. 

Moramo istaći da je ovaj festival svoj procvat doživeo za vreme dok je gradonačelnik Vrnjačke Banje bio Rodoljub Džamić, advokat iz Vrnjačke Banje i predsednik opštine još iz vremena Slobodana Miloševića. 

Naravno, ovde veliku ulogu igra i Branko Ružić, koji je veoma blizak gradskom odboru Vrnjačka Banja. "Lovefest predstavlja uspešan primer doprinosa koji evrointegracije mogu imati u procesu razvoja omladine u Srbiji, što potvrđuju i sredstva dobijena iz fondova EU u cilju promocije društveno odgovornog ponašanja mladih u Srbiji", istakao je Ružić.

Upitali smo predsednika skupštine opštine grada Beograd, Nikolu Nikodijevića, zašto grad Beograd daje 1.000.000 dinara za američkog DJ-a koji gostuje u Štark Areni i zašto taj događaj nije sponzorisan iz privatnog sektora: "Nisam upućen u organizaciju Lovefest. Nisam ni znao da imaju festival u Areni, molim Vas da se prvo raspitamo", odgovorio je kratko.

Sekretar za kulturu grada Beograda je Ivona Jevtić, najpoznatija poštanska službenica u Srbiji. U domenu marketinga bila je angažovana u nekoliko firmi, a na mesto direktora Kulturnog centra Beograda došla je krajem oktobra 2014. godine sa mesta rukovodioca Odeljenja za trgovine i usluge JP „Pošte Srbije”. I ona nije bila dostupna za komentar informacije da grad Beograd daje MILION dinara privartnom festivalu za dovođenje američkog DJ-a.

Šta je preporučilo Džef Milsa da grad Beograd izdvoji milion dinara za njegov nastup? Proverićemo.

e-max.it: your social media marketing partner

Prema tvrdnji očevidaca, krvava drama u zgradi BIA u Nišu trajala je više od 20 minuta 30. septembra 2003 godine.

Nešto posle osam sati Vladan Rovčanin je upao u kancelariju načelnika odeljenja Radoja Novićevića. Usput je, sa oružjem na gotovs u kancelariju ugurao sekretaricu Anu Radulović.

Minut-dva Rovčanin je razgovarao sa njima, a onda počeo da puca. Ubio ih je oboje, a onda izašao iz kancelarije i ušao u sledeću, kod pomoćnika načelnika Momčila Močilovića, gde je došlo do nove rasprave i pucnjave. Momčilović je uspeo da skoči na prozor iako je Rovčanin pucao u njega.

Na simsu se dohvatio za klima-uređaj, ali je Rovčanin prišao prozoru i ponovo pucao. Momčilović je pao na plato i slomio obe noge. Rovčanin je posle "posete" kancelariji pomoćnika načelnika krenuo ka sledećoj u kojoj je bio Nebojša Vasić, pucao je u njega, a potom se uputio ka kancelariji gde su bili Rade Aksić i Nebojša Delikravić. Vrata su bila blokirana, pokušao je da provali unutra i, kako nije mogao, pucao je kroz njih i ranio Aksića i Delikravića.

Odatle se uputio ka prizemlju, gde je na stepeništu naleteo na Tomislava Dragovića i sasuo rafal i u njega. Izašao je iz zgrade Biroa BIA, prišao ranjenom i povređenom Momčilu Momčiloviću i "overio" ga. Policijskoj interventnoj patroli, koja je na poziv Delikravića i Aksića već stigla ispred zgrade, mirno se predao.

Podsećamo da je Rovčanin redom ubijao svoje kolege, a na neke je pucao i kroz vrata u sedištu BIA za Kosovo i Metohiju, gde je radio kao operativni radnik. On je upućen na obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. Ovakvu meru bezbednosti izreklo je Veliko krivično veće Okružnog suda u Nišu, kojim je presedavao sudija Zoran Krstić.

Vladan Rovčanin je 11 godina bio radnik najpre Resora državne bezbednosti MUP Srbije, a potom i Bezbednosno-informativne agencije. Sa svojim kolegama sa Kosova je u leto 1999. godine iz Prištine premešten u Niš, gde je formirano odeljenje za Kosovo i Metohiju Centra BIA Niš.

Za vreme dok su radili na Kosovu, ovo odeljenje RDB brinulo je sa pripadnicima Vojske Jugoslavije i MUP Srbije o bezbednosti Kosova i Metohije. Rovčanin je rođen u Prištini maja 1970. godine, a živeo je u Gračanici. Završio je Poljoprivredni fakultet u Beogradu, bio odličan student. Odmah po završetku studija zaposlio se. Bio je oženjen i imao je dvoje dece. 10.09.2013 god,U zatvorskoj bolnici pronađen je mrtav Vladan Rovčanin (43) koji je pre deset godina ubio svojih pet kolega u niškom odeljenju BIA. Prema prvim informacijama njega su zaposleni skinuli sa vešala nakon što se obesio o kanap.

NIŠKA policija se oglasila zvaničnim saopštenjem u kome je precizirala da je izvršen uviđaj od istražnog sudije Okružnog suda u Nišu Novice Stefanovića, uz prisustvo Okružnog državnog tužioca Svetlane Savović i zajedničke ekipe MUP-a Srbije, Sekretarijata u Nišu i BIA centar Niš. . 
- SUP Niš je, nakon dobijenog obaveštenja izvršio blokadu šireg i užeg prostora mesta događaja, a interventna patrola, koja je upućena direktno na lice mesta, presrela je izvršioca i lišila ga slobode - ističe se u policijskom saopštenju.
Sva trojica ranjenih pripadnika BIA odmah su prebačeni u niški Klinički centar.
- Sa teškim povredama, na našu kliniku primljeni su Nebojša Vasić i Rade Aksić - istakao je direktor doc. dr Dragojlo Gmijović. - Vasić je zadobio teške povrede unutrašnjih organa, zbog čega je odmah nad njim izvršen operativni zahvat. Levi bubreg mu je zbog velikih oštećenja zadobijenih od metka iz automatskog oružja odstranjen. On ima i druge teške povrede unutrašnjih organa, pre svega tankog creva, i u toku je operativno saniranje. Drugi ranjeni, Rade Aksić, zadobio je prostrelnu ranu leve strane grudnog koša, izvršeno je dreniranje i on je na Odeljenju intenzivne nege naše klinike pod neprestanim nadgledanjem lekara.
Na Neurohirurškoj klinici ovog centra zbrinut je Slaviša Derikravić.
- Povređeni je primljen sa povredama mekog tkiva na glavi, i posle zbrinjavanja prebačen je u Hitnu hiruršku ambulantu, gde će biti određeno hoće li biti hospitalizovan, ili ne - istakao je prof. dr Goran Ignjatović.
Kako nezvanično saznajemo, Vladan Rovčanin navodno je imao saučesnika, koji je čekao ispred objekta gde je prostorije BIA. Četvorostruki ubica je, kako se tvrdi, bio psihički poremećen, a do pre nekoliko dana se nalazio na godišnjem odmoru.

e-max.it: your social media marketing partner

Darko Nikolic iz sela Botunje ima 35 godina i nenormalnu snagu za sve, on je svetsko cudo od malena, svi ga znaju kao decaka koji je lomio sve pred njim, par puta je krivio metal, gvozdje itd..

Kada smo ga pitali odakle mu tolika snaga reko je to je dar od boga kako on kaze. '' Ceo zivot sam u treningu, ustajem svako jutro u 6, hranim se zdravo, ne pijem, ne pusim, volim zdrav i sportski zivot u slobodno vreme igram rekreativno basket sa drugarima.

Prosle godine Darko se ozenio, i sada ceka dete, takodje nam je reko da ce njegovo dete ici istim stopama kao i on,nikako nece dozvoliti da ide putem alkohola i droge..

e-max.it: your social media marketing partner
Strana 3 od 5

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin.

Go to top