1. Srpski ministar - austrijski špijun

Jovan Savić je pod imenom Ivan Jugović zauzimao važne položaje u ustaničko vreme, ali ga to nije sprečilo da sve informacije šalje Beču

Jedan od najuglednijih ljudi svoga doba, profesor Visoke škole i jedan od šest ministara u Karađorđevoj vladi, rodio se oko 1733. godine u uglednoj svešteničkoj porodici Savić u Somboru, i na krštenju dobio ime Jovan. Vuk Karadžić beleži da je ovaj mladić, pošto iz nekog razloga nije primljen u fruškogorske manastire da se zakaluđeri, otišao na studije pravnih nauka u Ugarskoj.

Karađorđev čovek

Po sticanju diplome, radi kao profesor u Sremskim Karlovcima, pa kao sekretar vladike u Vršcu, 1805. prelazi u Srbiju, u kojoj je godinu dana ranije buknuo Prvi srpski ustanak. Kao obrazovanom čoveku i poznavaocu više stranih jezika, Karađorđe mu nudi mesto pisara pri Praviteljstvujuščem sovjetu, to jest ustaničkoj vladi.

A kad je 1807. preminuo sekretar ovog tela, Savić je postavljen na njegovo mesto. Tada je uzeo ime Ivan Jugović, da porodica u Austriji ne bi trpela zbog ovog njegovog angažmana.

Pošto je u svom radu pokazivao otvorenu naklonost za politiku Beča, došao je u sukob s ruskim izaslanikom kod Karađorđa i bio otpušten.

Ostavši bez posla, Ivan Jugović je rešio da u Beogradu osnuje školu u kojoj će biti izučavanje nauke na višem nivou, i 1808. otvorio “Jugovićevu veliku školu”, čije su prve dve godine odgovarale današnjoj srednjoj, a treća - višoj školi. Za njenog prvog upravitelja imenovan je Dositej Obradović, a Jugović je tokom prvog polugodišta bio njen jedini profesor.

Velika škola je imala oko 40 učenika sa obezbeđenim pisarskim mestom u državnoj službi. Budući državni činovnici kod Jugovića su učili sledeće predmete: opštu istoriju, opšti zemljopis, računicu, francuski, statistiku savremene Serbije, pravo narodno, posebno državno pravo, naravoučitelna propovedanija, egzercir s puškom...

Krajem te godine vraćen je u državnu službu i član je delegacija koje Karađorđe šalje po Evropi. Tako je u martu 1810. godine bio kod cara u Beču.

Istoričar i profesor prava Aleksa Ivić 1929. godine u austrijskim arhivama našao je dokaze da je Ivana Jugovića tada zavrbovala austrijska obaveštajna služba. Odmah je osposobljen za korišćenje šifre, a po povratku u Beograd izveštaje je slao generalu Simbšenu u Petrovaradin. Ivić je u arhivama našao priznanice na pristojne sume koje su ovom špijunu isplaćivane.

Na najvišoj poziciji

Posle Dositejeve smrti 1811. godine, Jugović postao je ministar prosvete - jedan od šest ministara u vladi - i bile su mu dostupne sve informacije o odnosu Beograda i Petrograda.

U maju 1813. godine osetio je da se obruč oko njega steže, pa je čamcem koji je po njega poslao komandant Zemuna prešao u Austriju. Sledećeg jutra ostali članovi Praviteljstvujuščeg sovjeta zapretili su proterivanjem izaslaniku komandanta Zemuna, ali se bura, iz političkih razloga, brzo stišala...

Jugović se nastanio u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, i umro već u jesen te godine. Delom zato što nije bilo materijalnih dokaza, a delom iz političkih razloga, neki su istoričari poricali ili dovodili u sumnju Jugovićev špijunski rad.

Vladimir Ćorović u kapitalnoj “Istoriji srpskog naroda”, recimo, piše samo da je Jugović bio “darovit i učen”, ali da nije bio “moralno čist čovek”. U Pedagoškom muzeju u Beogradu pre sedam godina, o 200-godišnjici Velike škole, predstavljena je monografija “Jovan Savić - Ivan Jugović”, u kojoj je on predstavljen kao čovek bez mrlje.

2. Bečki provokator

Đorđe Nastić je crnogorskim revolucionarima nabavio bombe, pa za pokušaj ubistva knjaza Nikole optužio njegovog zeta kralja Petra

Grupa crnogorskih studenata u Beogradu 1907. godine unela je u Crnu Goru 16 bombi proizvedenih u Kragujevcu. Bombe su u ono vreme bile najefikasnije “revolucionarno sredstvo”, a ove su bile namenjene atentatu na knjaza Nikolu, koji je vladao apsolutistički.

Zavera

Unete su iz dva pravca, preko Sandžaka, i preko Zemuna, koji je tada bio u Austrougarskoj, pa vozom do Rijeke, i otud brodom do Kotora. Zavera je, međutim, otkrivena, a učesnici su izvedeni pred sud. Presuda je izrečena juna 1908. godine. Od 53 optužena, osuđeno ih je 50, od kojih šest na smrt, ali ih je knjaz Nikola pomilovao.

Jedan od glavnih svedoka optužbe na ovom suđenju bio je Mostarac Đorđe Nastić, koji je optužio kralja Petra Karađorđevića, prestolonaslednika Đorđa i Slovenski jug kao glavne podstrekače zavere.

Ovaj Srbin rođen 1884. godine u Mostaru studirao je filozofiju u Sarajevu i bio agent austrijskih vojnih vlasti. One su ga poslale u Beograd sa zadatkom da se približi organizaciji Ujedinjenje ili smrt, te da pokuša da njene članove navede na nepromišljene aktivnosti koje bi išle na štetu ne samo nezvanične Srbije već i zvaničnog Beograda.

Ljuba Jovanović, istoričar i državnik, u tekstu “Sarajevski atentat i beogradska spoljašnja politika”, pisao je 1925. godine u Politici: “Zatim dolazi u Beograd poznati austrougarski poverenik Đ. Nastić. On vara i provocira mladićke patriotske krugove, uvlači se u vojne radionice u Kragujevcu, gde od lakovernih ljudi izvara i izmami nekoliko vojničkih bombi, prenosi ih u društvu notornih bečkih agenata kroz celu habzburšku teritoriju, od Zemuna do Kotora, i naposletku pokazuje ih s velikim skandalom na Cetinju kao namenjene da uzmu život knjazu Nikoli.”

Otkrivanje

Đorđe Nastić je 1908. godine u Budimpešti objavio knjigu s navodnim otkrićima o zavereničkoj akciji da se slovenske zemlje otcepe od Austrougarske i pripoje Srbiji, i obelodanio postojanje “revolucionarne organizacije Južnih Slovena”. U tom delu nazvanom „Finale“ Nastić je pisao o organizaciji Ujedinjenje ili smrt, poznatijoj kao Crna ruka, stvorenoj maja 1903. godine. On je tvrdio da je organizacija imala svoj program i statut, koji su objavljeni u glasilu grupe nazvanom Pijemont i da je njen cilj ujedinjenje Srba, a da su im glavni ciljevi atentat na bugarskog kralja Ferdinanda i crnogorskog knjaza Nikolu kao glavne protivnike ujedinjenja.

On je izmišljeni statut te organizacije predao knjazu Nikoli, koji ga je dostavio Beču, pa je na osnovu tog dokumenta u Zagrebu vođen sudski proces protiv 53 člana Srpske samostalne stranke u Hrvatskoj.

Na suđenju 1909. godine dokazano je da je Nastić austrougarski špijun i provokator. U njegovom razobličavanju učestvovao je i profesor Tomaš Masarik, kasniji predsednik Čehoslovačke. Tada poslanik u bečkom parlamentu, pisao je: “Teško je odlučiti je li to bila jedna opereta, komedija, inkvizicija ili tragikomedija.”

Evropska štampa posvetila je suđenju veliku pažnju i Beč je bio ozbiljno diskreditovan. Ipak su optuženi proglašeni krivim i 6. oktobra 1909. osuđeni na ukupno 173 godine robije. Naredne godine svi osuđeni bili su pomilovani.

Đorđe Nastić umro je 1919. godine.

OPERETA ILI KOMEDIJA

Na suđenju 1909. godine dokazano je da je Nastić austrougarski špijun i provokator. U njegovom razobličavanju učestvovao je i profesor Tomaš Masarik, kasniji predsednik Čehoslovačke. Tada poslanik u bečkom parlamentu, pisao je: “Teško je odlučiti je li to bila jedna opereta, komedija, inkvizicija ili tragikomedija”


3. „Engleski čovek” u Beogradu

Borivoje Mirković organizovao je puč 27. marta 1941, a karijeru je završio kao general-major britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva

Vazduhoplovni brigadni general u Vojsci Kraljevine Jugoslavije i organizator vojnog puča od 27. marta 1941. godine Borivoje Mirković rođen je 1884. godine u Valjevu, u porodici artiljerijskog oficira. Po okončanju školovanja prošao je sve komandne dužnosti u vojsci, od vodnika do zamenika komandanta Vazduhoplovstva.

Svađe za položaje

Sa tog položaja je organizovao vojni puč 27. marta 1941. godine. Četiri dana kasnije imenovan je za komandanta Vazduhoplovstva Vojske Kraljevine Jugoslavije i na toj funkciji se nalazio tokom Aprilskog rata. Posle evakuacije iz zemlje, u Kairu je formirana Jugoslovenska vojska van otadžbine, a kralj Petar II ga postavlja za komandanta vazduhoplovstva i u njoj.

U drugoj polovini 1941. godine došlo je do svađe među učesnicima puča od 27. marta. Na jednoj strani stajali su visoki oficiri, zajedno s Mirkovićem, a na drugoj oficiri srednjih i nižih činova. Ove druge podržao je i kralj Petar II, koji im je u obraćanju javnosti u decembru 1941. pripisao sve zasluge za puč. Iako je imao podršku Britanaca, Borivoje Mirković razrešen je dužnosti i penzionisan. Posle svađa i otimanja o položaje - čak i oružjem - Britanci postavljaju svog generala, nekog Stouna, za vršioca dužnosti jugoslovenske vrhovne komande, a Mirković i drugovi prelaze u englesku vojsku sa činovima koje su imali. Nedugo zatim, “zbog zasluga prema Velikoj Britaniji” dobio je čin general-majora britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Demobilisan je 1948. godine i živeo je u Engleskoj kao politički azilant. Umro je u Londonu 1969. godine.

Ključna uloga generala Borivoja Mirkovića u izvođenju puča 27. marta 1941. godine nije sporna. Na desetogodišnjicu prevrata, on je u Londonu izjavio: “Odluku sam doneo sam, a isto tako i celu organizaciju proveo sam sam. Ja sam odredio momenat i čas kad treba prevrat da se izvrši.”

Udar za 48 sati

Ni za njegove savremenike tada nije bila tajna, niti je to za istoričare danas, da je general Mirković bio saradnik britanske obaveštajne službe.

Nekoliko dana posle puča, u komadi Vazduhoplovstva u Zemunu nađena je zabeleška pisana njegovom rukom o poseti operativca Intelidžens servisa u Beogradu Mejplbeka. On je Mirkoviću 26. marta po podne saopštio da “udar treba izvesti u narednih 48 sati”. A Slobodan Jovanović, jedan od vodećih srpskih intelektualaca, predsednik izbegličke vlade u Londonu, i sam učesnik događaja 27. marta, u svojim “Zapisima” kaže: “Mirković je bio u tesnoj vezi sa agentima britanskih tajnih službi i od njih je podstican i ohrabrivan.”

4. Zamršeni život Vere Pešić

Špijunski rad lepotice iz Sijarinske Banje obavijen je tajnom jer je bila četvorostruki ili petostruki agent koji je u isto vreme sarađivao  sa nacistima, Francuzima, ravnogorcima i partizanima 

Špijunski rad Vere Pešić i dan-danas obavijen je misterijom. Ne zna se čak ni za koje je sve službe radila ova lepa žena, da li je bila četvorostruki ili petostruki agent. Izvesno je da je kratko i veoma burno živela, i da je streljana pred kraj rata.

Opasne veze

Vera se rodila 1919. godine u Sijarinskoj Banji na jugu Srbije. Njen otac bio je ugledan čovek, sreski načelnik, a deda po majci sudija Velikog crnogorskog suda na Cetinju. Lepa i ne visokog rasta, zračila je izuzetnom senzualnošću i vrlo rano je otkrila da raspolaže ogromnim uticajem na muškarce. Već sa šesnaest godina udala se za znatno starijeg činovnika, ali taj brak je potrajao samo dve godine. Posle razvoda i kraćeg boravka kod majke odlazi u Beograd.

Prodavačica u robnoj kući

Radi kao prodavačica u robnoj kući, ali ubrzo postaje ljubavnica nemačkog diplomate Karla Krausa, zapravo jednog od rukovodilaca Gestapoa, i on je zapošljava u ambasadi.

Neki istoričari tvrde da je Vera u ovu vezu ušla po nalogu Obaveštajnog odeljenja Jugoslovenske vojske, dok Ivan Ivanović, hroničar ratnih zbivanja na jugu Srbije, tvrdi da je još u vreme kad je bila udata Vera bila u emotivnoj i ideološkoj vezi sa komunistom Milivojem Perovićem, docnije partizanskim komandantom i posleratnim ministrom.

Leto 1939. godine provodi u Marseju s Rišarom Depreom, rukovodiocem francuske obaveštajne službe u Beogradu, a srpsku prestonicu skandalizuje i vezom sa suprugom nemačkog ambasadora - lumpuju po noćnim klubovima i bez stida razmenjuju nežnosti i poljupce!

Posle puča 27. marta, vlada Dušana Simovića hapsi je i proteruje u Sijarinsku banju, a kad Nemci okupiraju Jugoslaviju, Kraus se u Beograd vraća kao major SS. Vera je opet u Beogradu, ovog puta održava veze Nemaca sa četnicima, a prema nekim izvorima, radi i za Francuze i Britance.

Veza sa britanskim Intelidžens servisom joj je bio Tasa Dinić, koji je 1942. godine postao ministar unutrašnjih poslova u kolaboracionističkoj vladi.

Menja ljubavnike

Putuje Srbijom i menja ljubavnike: okružni načelnik u Leskovcu, šef Gestapoa u ovom gradu, zatim neki Dražin obaveštajac koji je prešao partizanima, a zatim ubijen u Gestapou...

U septembru 1943. godine Veru Pešić, preobučenu u seljanku, hapse četnici majora Radoslava Đurića. On je osuđuje na smrt, a za njeno oslobađanje angažuju se nemački vojni zapovednik general Bader, predsednik vlade Milan Nedić i ministar unutrašnjih poslova Tasa Dinić. Glavu joj je, međutim, spaslo to što se major Đurić zaljubio. Ali Draža Mihailović mu naređuje da je odstrani iz svog štaba, i oni su razdvojeni sve do maja 1944. godine.

Kad Vera ponovo dođe kod Đurića, jedan deo njegovih oficira, podozrevajući da je špijunka, buni se i hapse ih.

Ravnogorski major Đurić - koji je izgleda od početka Drugog svetskog rata bio komunistički špijun - uspeva da pobegne i da se priključi partizanima, gde će dogurati do zamenika slavnog Koče Popovića. Veru Pešić i njenu majku, koja je došla da joj pomogne, četnici streljaju. Imala je 25 godina.

JAVNI POLJUPCI SA ŽENOM

Vera Pešić leto 1939. provodi u Marseju s Rišarom Depreom, rukovodiocem francuske obaveštajne službe u Beogradu, a srpsku prestonicu skandalizuje i vezom sa suprugom nemačkog ambasadora - lumpuju po noćnim klubovima i bez stida razmenjuju nežnosti i poljupce!

5. Četnički ideolog radio za Staljina

Dragiša Vasić ili “Čiča broj dva” je tokom Drugog svetskog rata bio ruski čovek u Dražinoj komandi i radio je za NKVD

Pisac antologijskih dela, cenjeni predratni intelektualac i druga ličnost četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu, “Čiča broj dva”, Dragiša Vasić rođen je 1885. u Gornjem Milanovcu.

Cenzurisani književnik

U Beogradu je završio prava. Kao rezervni pešadijski oficir učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, prošavši Kolubarsku bitku, povlačenje preko Albanije, Krf, Solunski front...

Rano je stekao književnu slavu, zbirkama pripovedaka “Utuljena baština” i “Pad s građevine” i romanom “Crvene magle”. Bio je pripadnik Republikanske stranke i urednik nezavisnog dnevnog lista Progres, a njegovi politički uvodnici često su cenzurisani i bili su povod za zabranjivanje novina.

Levičar skreće desno

Kao mlad advokat, blizak idejama levičara, branio je komuniste, među kojima je bio i Spasoje Stejić, neuspešni atentator na kralja Aleksandra Karađorđevića. Takođe, preko generala Petra Živkovića uspeo je da iz zatvora bude pušten Đuka Cvijić, raniji generalni sekretar Komunističke partije koji je trebalo da bude likvidiran. Veze s komunistima ogledale su se i u saradnji u levičarskim časopisima i u bliskom prijateljevanju s piscem Miroslavom Krležom, kome je bio kum na venčanju.

Dragiša Vasić putuje u Moskvu 1925. godine i tu upoznaje buduću suprugu, koja će mu roditi ćerku.

Sredinom tridesetih godina menja politička uverenja i okreće se nacionalnoj desnici, a kad izbije rat, pristupa četnicima i postaje njihov ideolog.

Poginuo je u junu 1945. godine, a posle rata, odlukom Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, okrivljen je kao “izdajnik naroda”. Oduzeta mu je sva imovina, knjige su povučene iz knjižara i biblioteka, a on gurnut u zaborav sve dok krajem osamdesetih godina književni istoričar Gojko Tešić javnost nije podsetio na njega.

Ostale su nejasne okolnosti pod kojima je izgubio život, a ostalo je nejasno i da li su ga ubile ustaše u Novoj Gradiški ili pripadnici Ozne kod Banjaluke... Ili je - to je treća verzija - uspeo da pobegne u Moskvu, gde je živeo sve do prirodne smrti 1956. godine.

U Dražinom štabu

Jer sva je prilika da je Dragiša Vasić, “Čiča broj dva”, kako su ga zvali, u štab Draže Mihailovića, gde je proveo čitav rat, otišao po zadatku sovjetske obaveštajne službe, kao špijun NKVD.

Krleža, posleratni bliski prijatelj Josipa Broza Tita, pisao je da je Vasić sve “vreme bio ruski čovek u Dražinoj komandi”. A istoričar Vladimir Dedijer tvrdio je isto, dodajući da je Dragiša Vasić to “radio iz ubeđenja, a ne za novac”. Dedijer piše i da su Vasićevi izveštaji sovjetskoj obaveštajnoj službi prosleđivani preko Praga, i navodi i ovaj detalj: kad je 1940. godine Mustafa Golubić, general NKVD, došao u Beograd da preuzme dužnost šefa sovjetske obaveštajne službe u Jugoslaviji, bio je u bliskom kontaktu s Dragišom Vasićem, kod koga je čak krio radio-stanicu.

SMRT ILI BEG

Ostale su nejasne okolnosti pod kojima je Dragiša Vasić izgubio život, a ostalo je nejasno i da li su ga ubile ustaše u Novoj Gradiški ili pripadnici Ozne kod Banjaluke... Ili je - to je treća verzija - uspeo da da pobegne u Moskvu, gde je živeo sve do prirodne smrti 1956. godine

6. SFRJ nije priznala sramotu

Slavko Rodić bio je najmlađi general NOVJ, ali ga je tokom usavršavanja u SSSR vrbovao KGB. Čim je to otkriveno, streljan je, ali tajno

Budući najmlađi general u JNA rođen je 1918. blizu Prijedora. Školovao se u Drvaru, Bosanskom Petrovcu i Beogradu, gde je završio srednju tehničku školu. Iste godine, 1939, zaposlio se kao geometar u Vojnoj zadruzi u Vršcu, a pred rat je postao i član Komunističke partije Jugoslavije.

Herojstvo u borbi

Posle napada Nemaca na Jugoslaviju vratio se u Bosansku Krajinu, gde je 27. jula 1941. godine komandovao odredom koji je napao Drvar. Taj se događaj u vreme SFRJ slavio kao početak ustanka u BiH.

Slavko Rodić odlikovao se vojničkim talentom i ličnom hrabrošću. Imao je 24 godine kad je postavljen na dužnost komandanta divizije. Naročito se istakao u borbama na Neretvi, u martu 1943. godine, kad je njegova divizija omogućila povlačenje centralne partizanske bolnice. U maju te godine poverena mu je komanda korpusa, a krajem 1943, sa samo 27. godina, dobio je čin general-majora NOVJ. I u generalskoj uniformi lično je učestvovao u uličnim borbama za oslobođenje Banjaluke, gde je bio i ranjen.

Iz rata je izašao sa činom general-lajtnanta. Posle oslobođenja Jugoslavije Slavko Rodić bio je komandant Pete armije Jugoslovenske armije (JA) i kao jedan od izuzetno sposobnih komandanata poslat je na Višu vojnu akademiju “Vorošilov” u Sovjetskom Savezu.

Po povratku, bio je zamenik načelnika Generalštaba JA.

Slavni jugoslovenski i srpski kompozitor Oskar Danon, inače i sam partizanski borac, 2009. godine ispričao je da nova komunistička vlast nije mnogo diskutovala o muzici, operi, baletu...

„Priredbe koje smo kasnije davali ponekad su izazivale komentare. Sećam se da mi se moj ratni drug, mladi general Slavko Rodić, tek izašao iz rata, jednom požalio: ‚Cigo dragi, lakše sam izdržao petu ofanzivu nego Betovenovu Petu simfoniju‘. Međutim, uporno je dolazio, pa je zavoleo klasičnu muziku i pozorište“, ispričao je Danon.

Početkom 2000. legendarni komandant Šeste ličke divizije i narodni heroj Đoko Jovanić, koji je i sam završio akademiju “Vorošilov”, u jednom intervju ispričao je kako su svi naši generali na školovanju u SSSR lako osvajali prelepe Ruskinje, da se i on sam bio zaljubio u jednu Irinu, ali da mu je ona posle priznala da je agent KGB, i da sve one imaju instrukcije da im sve čine po volji dok ih ne zavrbuju za rusku obaveštajnu službu.

Srce ga izdalo

O svom prijatelju Slavku Rodiću Jovanić je pričao novinaru da je bio vrlo sposoban, pametan, ali malo uobražen. Jednoga dana 1949. godine, posle povratka sa školovanja u Moskvi, Rodić je bio kod njega na ručku. Tog dana, u šest sati po podne, general Jovanić je slušao radio i čuo tužnu vest da je “general Slavko Rodić umro, da ga je srce izdalo”. Kasnije je general Jovanić saznao da su naši organi vojne bezbednosti otkrili da je Rodić ruski špijun i da su ga tok dana po kratkom postupku streljali...

Do današnjeg dana, međutim, zvanična verzija je da je Slavko Rodić umro od srčanog udara. Da se ne bi priznao uspeh KGB, Rodić je čak posthumno proglašen za narodnog heroja, a desetine škola i danas nosi njegovo ime, kao i ulice u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Banjaluci.

VOJNIČKI TALENAT

Slavko Rodić odlikovao se vojničkim talentom i ličnom hrabrošću. Imao je 24 godine kad je postavljen na dužnost komandanta divizije. Naročito se istakao u borbama na Neretvi. Krajem 1943, sa samo 27 godina, dobio je čin general-majora NOVJ

7. U kandžama CIA

General-pukovnik Momčilo Perišić 2002. uhapšen je dok je u motelu “Šarić” na Ibarskoj magistrali predavao kovertu šefu CIA za Balkan

Bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, general-pukovnik Momčilo Perišić rođen je 1944. godine u Koštunićima. Oficir je od svoje 22. godine, a ratovi u SFRJ 1991. zatekli su ga na dužnosti komandanta Artiljerijskog školskog centra u Zadru. Zbog navodnog učešća u bombardovanju Zadra, u Hrvatskoj je osuđen na 20 godina zatvora. Posle povlačenja JNA iz Hrvatske premešten je u Hercegovinu.

Slobin čovek

U prvoj polovini 90-ih godina važio je za pristalicu Slobodana Miloševića, čemu duguje i postavljenje na mesto načelnika Generalštaba VJ 1993. godine. Na toj dužnosti bio je do jeseni 1998. godine, kad je izrazio neslaganje s Miloševićevom politikom prema Kosovu. Priklonio se Demokratskoj opoziciji Srbije i postao jedan od njenih vođa. Posle rušenja Miloševića bio je potpredsednik u vladi Zorana Đinđića.

Dobrovoljno se predao Haškom tribunalu 2005. godine, da bi 2013. bio oslobođen po svim tačkama optužnice.

Momčila Perišića pripadnici vojne bezbednosti uhapsili su martu 2002. godine u motelu “Šarić” na Ibarskoj magistrali nadomak Beograda u trenutku kad je predavao kovertu Džonu Dejvidu Nejboru, formalno prvom sekretaru ambasade SAD u Beogradu, a zapravo šefu CIA za Balkan. Nejbor se tada pozvao na diplomatski imunitet, pa je ubrzo oslobođen, ali je veoma brzo povučen iz diplomatske službe i iz Srbije. Docnije je lansirana vest da je Nejbor poginuo u Mađarskoj, ali se ispostavilo da je svoj špijunski rad nastavio u Latinskoj Americi.

Razotkriven u Grčkoj

On je 1988. godine već bio razotkriven u Grčkoj, koja mu je otkazala gostoprimstvo, a 1994. došao je u Makedoniju. Dve godine kasnije prebačen je u Zagreb, a u Beograd je stigao 1997. godine, kao zvaničan član osoblja Ambasade SAD. Prema pisanju beogradske štampe koja se pozivala na pouzdane izvore, Nejbor je upravo te godine stupio u kontakt s Momčilom Perišićem, tadašnjim načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, koga je ubrzo zavrbovao da radi za CIA.

Politika je 2006. godine pisala da je Nejbor imao i značajniji zadatak od ovog: “Naime, on je tokom 1998. godine intenzivno radio na prikupljanju podataka i pripremi terena za NATO bombardovanje. U Makedoniju se vratio neposredno pre bombardovanja, tokom kojeg je imao zadatak da koordinira rad američkih obaveštajnih službi prema SRJ.”

Obnovljeno suđenje

Kad je 2000. godine, posle promena 5. oktobra, ponovo otvoreno diplomatsko-konzularno predstavništvo SAD, Nejbor je bio akreditovan kao “službenik u ekonomskoj sekciji”, da bi posle bio imenovan na mesto prvog sekretara. Zanimljivo je da se organima MUP Srbije odmah predstavio kao šef CIA za Balkan i od njih u tom svojstvu tražio saradnju.

Suđenje Momčilu Perišiću za špijunažu bilo je prekinuto zbog njegovog procesa u Hagu, a nastavljeno je ove godine. Momčilo Perišić je izjavio da će dokazati da su mu optužbe “namestile kolege iz DOS uz pomoć nekih stručnjaka koristeći se konstrukcijama i lažima”.

PRIPREMA AGRESIJE NATO

Džon Dejvid Nejbor je 1998. intenzivno radio na prikupljanju podataka i pripremi terena za NATO bombardovanje. U Makedoniju se vratio neposredno pre bombardovanja, tokom kojeg je imao zadatak da koordinira rad američkih obaveštajnih službi prema SRJ, pisala je beogradska štampa.

Skandal u školi u Kragujevcu koji se već danima prepričava po gradu i okolini. Petoro učenika srednje škole J.M, B.R., K.P., A.J, A.Đ.  su dana 22.12. upali neprimetno u osnovnu školu, pretukli i silovali maloletnu devojčicu u ženskoj svlačionici. Kada je profesorka zakoračila na vrata svlačionice, već je bilo kasno! Navodi direktor škole N.P.

Incidentu je prethodilo višenedeljno zlostavljanje učenice od navedenih maloletnih lica. Nastavnica je prosto ostala šokirana scenom kada je ušla u svlačionicu. 

Prema rečima R.M majke pretučene i silovane devojčice, iživljavali su se nad maloletnicom!

Od silnih udaraca, maloletnica je zadobila  hematome po celom telu i povredu karlice.

Nakon saslušanja maloletne M.J. uz prisustvo školskog psihologa I policajca utvrđene su psihofizičke povrede.
Prema rečima psihologa vršnjačko nasilje je postalo svakodnevnica, dve trećine dece je bar jednom bilo izloženo napadu i da svaki čovek u detinjstvu iskusi neki vid nasilja, bilo da je u ulozi vršioca nasilja, onaj koji trpi ili je jednostavno svedok nasilja nad drugim.


Istog dana je škola pojačana novim sigurnosnim kamerama i direktor tvrdi da je ovo kraj vršnjačkom nasilju!  

Suboticanka, ucenica treceg razreda Srednje ekonomske škole “Bosa Milicevic” pronašla je kovertu sa 800 evra i vratila je vlasniku, cije ime je pisalo na poledini. Uz samo jednu rec “Hvala”, vlasnik koverte je pošteni potez tinejdžerke nagradio sa 200 dinara.

Po recima oca devojke, koverta je pronadena na rampi hotela “Patria”, gde ucenica obavlja obaveznu školsku praksu.

– Cim je ugledala i videla da na njoj piše ime, vratila se na recepciju i u hotelu su pronašli vlasnika. U koverti je bilo 800 evra, tri novcanice u apoenima od 500, 200 i 100 evra – prica otac za sajt Subotica.com.

Vlasnik je uzeo kovertu i poceo da broji novac, rekao hvala i okrenuo se. Posle intervencije radnika hotela sišao je do recepcije i dete pocastio sa 200 dinara. Otac, ponosan na postupak svoje cerke, dodaje da nije rec o svoti nagrade, nego o potezu koji je na neki nacin ponizio dete.

– Da se razumemo, nije bitan iznos kojim je pocastio, nego sam njegov gest – naglašava otac.

– Svi u okolini su joj rekli svaka cast, ali ne mogu da se nacude kako neko može tako da odreaguje.

Lepo vaspitana i poštena devojka bi sigurno i drugi put tako postupila. Njen potez ohrabrujuci je za celo društvo, jer pokazuje da u njemu stasavaju dobra, vredna i casna deca. Sa druge strane, potez vlasnika koverte pokazuje kako odrasli jednim potezom mogu da im saseku krila.

Pavle B. (28) iz Beočina uhapšen je zbog sumnje da je svoju maloletnu devojku J. K. (16) iz Rume prebio, a onda vezao za automobil i vukao po putu na Fruškoj gori. Devojka je zadobila teške telesne povrede - frakturu nosne kosti, nagnječenje čela i nosa i rasekotinu iznad levog oka.
Tog dana Pavle je svojom „dačijom“ povezao devojku ka Irigu, gde je trebalo da je odveze u školu. Tokom vožnje počeo je najpre verbalno da je napada, a onda ju je nekoliko puta udario po glavi.
Umesto da je odbaci u školu, odvezao je u Beočin, u svoj stan. Tamo su nastavili su da se svađaju.

Posle zverskog iživljavanja i maltretiranja, Pavle je devojku odvezao, stavio je u automobil i odvezao u Beočin, gde je tako povređenu ostavio u dvorištu njene drugarice, a on je otišao. Teško povređenoj maloletnici je lekarska pomoć ukazana u Domu zdravlja u Rumi.

Osumnjičeni je po nezvaničnim saznanjima, toga dana kolima došao po nju u Rumu. Navodno je sačekao u blizini škole koju pohađa, a zatim su se zajedno odvezli do Beočina u njegov stan. Tu je navodno, između njih došlo do kraće prepirke. Pavle, za koga njegovi sugrađani kažu da je poznat po nasilničkom ponašanju prema svojim devojkama, posle toga je sa devojkom seo u automobil i odvezao na Andrevlje na Fruškoj gori.

Žitelji Beočina kažu da nisu iznenađeni onim što je uradio jadnoj devojci, jer je, ističu, poznat po nasilničkom ponašanju, ali i da protiv njega do sada nije napisana nijedna krivična prijava zbog toga. Pojedini Beočinci, zgroženi onim što se pripisuje osumnjičenom Pavlu sada pričaju da je imao nekoliko emotivnih veza i da je prema svim devojkama bio grub, tukao ih i maltretirao.

"Nedavno je na autobuskoj stanici u centru Beočina, naočigled prolaznika išamarao jednu devojku",  prepričavaju sada stanovnici ovog sremskog mesta, ali nisu sigurni da je reč o šesnaestogodišnjoj J.K. iz Rume: "Vikao je i skakao, ali niko nije prišao da mu se suprotstavi iz straha od njegove reakcije"

Jedna od komšinica porodice Pavla Balubana, koja nije želela da otkriva identitet, kažeda se nije iznenadila kada je pročitala šta je uradio devojci J. K.

"Živimo u blizini, znam ga odmalena. Iako će većina komšija reći da je on dobar momak i slično, to rade jer se plaše. Istina je da je on manijak, koji je uvek bio zao prema svojim devojkama. Slične stvari radio je i ranije, ali nikada ga niko zbog toga nije kaznio, i zato se ljudi plaše", kaže komšinica Pavla Balubana.

Ona pamti kada je on maltretirao i svoju bivšu devojku.

"Došao je kod nje na posao i naočigled svih zgrabio je za kosu i tako izvukao iz kancelarije da bi je potom išamarao. Međutim, ništa mu se nije dogodilo zbog toga, niti ga je ko prijavljivao. Takođe, nedavno je na autobuskoj stanici kod nas u centru grada, pred mnogo ljudi, išamarao jednu devojku, ne znam da li je to bila J. K., i drao se na nju, ali niko nije imao hrabrosti da reaguje"

Sedamnaestogodišnja J. K. iz Rume, koju je momak Pavle Baluban (28) iz Beočina tukao, vezao za automobil i vukao po putu, u ispovesti za dnevni list Press opisala je šta se dogodilo kobnog dana. U policiji kažu da Balubanu ovo nije prvi put da bije devojku. On je uhapšen juče i biće odveden na saslušanje istražnom sudiji.

Kako je ispričala J. K., ona i Pavle bili su u vezi godinu dana, a noć pre nego što se sve desilo on je prespavao u njenoj kući.

- Ujutru je trebalo da me vozi u školu. Međutim, na pola puta primetila sam da mi nema telefona. On je rekao da je kod njega i pitao me za jednu poruku koju sam dobila. Bio je to SMS od mog druga s kojim se nisam dugo videla i koji je samo pitao kad ćemo da se vidimo. Pavle je to shvatio na drugi način i odmah me je ošamario - počinje priču J.K.

Ona kaže da od tog trenutka Baluban nije prestajao da je bije.

- Umesto u školu, odvezao me je u njegovu kuću u Beočin. Zapretio mi je da ne smem ni reč da kažem njegovim roditeljima. Ostali smo tamo nekoliko minuta i onda me je stavio u kola i krenuli smo ka Fruškoj gori. Sve vreme je pričao da će me ubiti i udarao me je neprestano - kaže J. K.

Pavle Baluban je u jednom trenutku zaustavio kola na putu u selu Andrevilje. Tada je za devojku počelo pravo mučenje.

- Tukao me je od pola 10 do jedan po podne. Udarao me je, šutirao, pljuvao. Kad bih pala, on bi me podigao i nastavio da me bije. Nigde nije bilo ljudi, bila sam ubeđena da će me ubiti. Onda je izvadio povodac za pse i vezao mi ruke. Zakačio me je za kola i krenuo da me vuče po putu - kaže maloletna devojka, pa nastavlja:

- Ne znam ni sama koliko je to trajalo. Vrištala sam, krvarila na sve strane. Povodac mi je nekako spao sa ruke i on je zaustavio kola. Pomogao mi je da ustanem, a onda nastavio da me bije, da me obara i ponovo podiže kako bi me opet srušio na zemlju - priča J. K.

Nasilnik je onda žrtvu stavio u kola i odvezao je kod njene drugarice u Rumu.

- Dovukao me je do njenog dvorišta, odgurnuo na zemlju i pobegao. Brzo su zvali hitnu pomoć. Ustanovili su da mi je slomljen nos, kontuziju glave, podlive i poderotine po licu i telu. Jedva ličim na sebe - završava J. K.

Pavle Baluban je odmah nakon napada uhapšen. On već ima dosije u policiji i poznat je po incidentima s devojkama. J. K. nije prva devojka koju je tukao, ali nikada do sada nije optužen za ovako nešto.

Nedaleko od gvozdenog mosta na Drini, u velikom, stenovitom brdu nalazi se podzemni grad-sklonište. U utrobi brda, po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, izgrađen je podzemni grad koji čini lavirint odaja iskopanih u kamenu za kraljevo ratno komandno mesto i duži boravak većeg broja ljudi pod zemljom.

Gradnja podzemnog grada počela je 1931. i trajala je sve do ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. Posao je prekinut, a to tada je urađeno oko dve trećine skloništa.

Ovo mesto korišćeno je samo jednom, aprila 1941. godine, kada je pre odlaska u izbeglištvo, svoju poslednju noć u Srbiji, u nedovršenom skolinštu, proveo mladi Petar II Karađorđević.

Duž oko kilometar i po hodnika nalaze se prostorije, sobe, sale, kabinet, dvorane koje su izmalterisane i okrečene u belo i koje su po završetku gradnje trebale da prime od tri do pet hiljada ljudi sa svim uslovima za nesmetan boravak pod tonama stena. Tu je i kapela sa mestom za oltar, jedina, ornamentom duž zida ukrašena prostorija. Ostali zidovi išarani su potpisima retkih posetilaca.

U podzemnim prostorijama uopšte nije hladno, temperatura je od 14 do 16 stepeni, a vlage ima vrlo malo. Ceo taj prostor su prirodno šuplje stene koje su dodatno izdubljene, a ovo mesto korišćeno je samo jednom, iako nije bilo dovršeno.

Još se istražuje šta se sve nalazi u sedamdesetak prostorija, a za sada se zna da su tuneli iskopani u obliku časnog krsta, kao i da se u ovom lavirintu nalaze ostaci kapele, oltarski prostor i kraljevska česma. Sklonište podignuto između dva rata, ima izlaz i u lagume rimskog grada Ad Drinuma, koji je povezivao obe drinske obale.

Posle toliko odlazaka iz pokreta Saše Jankovića, ostalo je samo nekolicina od početnih osnivača ove političke struje koja je na prethodnim izborima uspela da osvoji 16 odsto glasova "publike". Imajući na umu da je pokret skoro pa "propo", dolazi do sve većeg naleta odlazaka iz njega. Više mu niko ne vidi budućnost i smatra se da bi u ovom trenutku, na izborima za lokalnu vlast, Saša Janković osvojio manje od pet odsto glasova.

Gledajući sve to, sa dosta angažovanog rada, Sergej Trifunović je rešio da uzme stvar u svoje ruke. Po gradu se u poslednje vreme spominje mogućnost da baš on bude jedan od kandidata za gradonaćelnika. Naime, razočaran u celu opoziciju i političku situaciju, znajući da ne postoji ni jedan kandidat koji se može suprostaviti vladavini Aleksandra Vučića, kandidovao bi se ispred nezavisne liste i ni jedna politićka opcija ne bi stajala iza njega.

U razgovoru sa prijateljima i pojedinim ekspertima iz sveta, smata da svojom popularnoću i harizmom može ubediti "bele listiće" da izađu na izbore i baš njemu uppute svoj glas. Jedna od negativnih strana može se okarakterisati to što Sergej važi za jednog od "Legijinih ljudi", zbog bliskog odnosa sa komadantom JSO. Po nekim procenama, kada bi sutra proglasio svoju kandidaturu javnom, Sergej Trifunović bi u startu mogao da računa na nekiih 14 odsto glasova građana prestonice. Najjaći bi bio sigurno na Dorćolu, Paliluli, Zvezdari i Starom gradu. Najslabije rezultate bi sigurno ostvario na obodu Beograda, u podavalskim naseljima, Kaluđerici, Borči itd. 

Dakle, ne može više sa strane da gleda tzv propadanje Srbije, uništavanje državne imovine i krađu novca građana iz državnog budžeta. Odlučio je da ne bude kao većina, ostavi svoje kofere i ne ode u inostranstvo. Odlućio se za korak koji može da promeni Srbiju. 

Javnost će sigurno biti iznenađena ulaskom u politiku poznatog domaćeg glumca, ali već je naširoko poznato Sergejevo angažovanje u borvi protiv aktuelne vlasti. Viđan je na svakom mitingu, a vrlo rado se odazivao mnogim pozivima opozicionih medija i televizija. 

Sergej Trifunović novi gradonačelnik Beograda? Kako vam to zvuči?

Sergej Trifunović je rođen 2. septembra 1972. godine u Mostaru u porodici glumca Tomislava Trifunovića i pravnice Slobodanke. Njegov mlađi brat je glumac Branislav Trifunović. Otac im se često selio, pa je Sergej živeo u Mostaru, Užicu, Kruševcu i Beogradu. Godine 1990, upisao se na beogradski Fakultet dramskih umetnosti, u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Zajedno sa njim su studirali Nataša Ninković, Vojin Ćetković i Nebojša Glogovac. Godine 2009. postao je asistent svom nekadašnjem profesoru (Vladimiru Jevtoviću), na katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Centar za istraživanje i ekologiju iz Beograda uputio je zahtev Vladi Srbije da im se omogući formiranje istraživačkog centra na Rtnju da bi utvrdili uzrok očiglednih mističnih pojava koju ova planina krije. Poslednja saznanja do kojih su došli geografskim i magnetnim merenjima ukazuju da se ispod Rtnja krije piramida!

Ukoliko država dozvoli, leteće kugle, nevidljivost aviona na radaru dok nadleću Rtanj, jedinstvene biljke u svetu, brojna jonizujuća i elektromagnetna zračenja, a naročito pravilan piramidalni oblik planine konačno bi mogli biti naučno objašnjeni.

Nebojša Marjanović, predsednik opštine Boljevac kaže da je ekipa stručnjaka ovog centra u razgovoru sa njim iznela naučnu osnovu da se ispod Rtnja krije piramida i da je ova mistična planina po svom obliku i dejstvu jedinstvena u svetu.

– Kažu da Rtanj ima specifične elektromagnetne talase koji imaju geopatološki uticaj na ljudski organizam. Podneli su zahtev nadležnom Ministarstvu da planinu „zagrebu“, odnosno da na nekoliko mesta obave iskopavanje. Očekuju da će pronaći građevine i podzemne hodnike – objašnjava Marjanović.


Ekipa Centra za istraživanje otkrila je da Rtanj leži na tri velike podzemne reke koje su na dubini većoj od 100 metara. Prema dosadašnjim ispitivanjima, velika je verovatnoća da ljudska civilizacija potiče iz Srbije, baš sa ovog mesta.

– Generacijama se prepričavaju neobične pojave na Rtnju. Bilo je priča i da su nestajali avioni, a mnogo meštana je tvrdilo da su gledali leteće tanjire, dok je pojavljivanje letećih kugli skoro svakodnevno. Nauka to nije dokazala, ali, recimo, jedinstvene vrste biljaka koje ovde rastu su ipak nešto što ukazuje na posebnost ovog zemljišta – kaže Marjanović.

Predsednik opštine Boljevac kaže da se na samom vrhu Rtnja, na 1.565 metara nadmorske visine, nalazi neobična rupa, koja je, najverovatnije, jedan od izlaza iz piramide.

– Postoje svedoci da je jedan pastir bacio svoju frulu u tu rupu, a onda su je pronašli na drugom, nižem delu planine, gde je izašla. Još je Artur Klark, autor romana „Odiseja u svemiru 2010“ napisao da Rtanj nije planina, već da se ispod krije piramida, najstarija tvorevina civilizacije – kaže Marjanović.

– Činjenica je da se je Rtanj pun mistike, da se ovde dešavaju čudne pojave. Moja terasa gleda na planinu i lično sam video ogromnu svetleću loptu okruženu diskovima kako leti potpuno neujednačeno. Menjala je brzinu, pravac i smer na jedinstven, neopisiv način – kazao nam je prvi čovek opštine Boljevac.

Istraživački centar, koji je registrovan i u Švedskoj, čine svetski priznati akademici i naučnici Semir Osmanagić, zaslužan za otkriće piramide u Visokom, inače član Ruske akademije nauka, zatim prof. dr Džozef S. Rendulič, šestostruki doktor i pronalazač, profesor na tri instituta u Indiji. Član Centra je i dr Hari Oldfild iz Velike Britanije, pronalazač polikontrastne interferentne kamere i mnogi drugi.

O Rtnju su se oduvek raspredale priče i legende. Počev od kazivanja o misterioznim, plamtećim kuglama koje se povremeno spuštaju s vrha, pa sve do priča o neobičnim i nikad nerazjašnjenim nesrećama. Pričalo se i o tajanstvenom zvuku vetra, čudnim promenama temperature i o jamama bezdnanicama. Pričalo se naširoko i nadugačko, i svako bi, po običaju, dodao i poneki novi, čudesni detalj. Tako bi priča bubrila k'o kvasac, dobijala fantastične obrise i prenosila se s kolena na koleno. Neke da straši, druge da zasmejava. A opet, pričaju oni odvažniji, svemu je kriv neobičan izgled ove planine koji podseća na egipatsku grobnicu faraona i koju je neko, ko zna kada i ko zna kako, preneo baš ovde.

Rtanj je, zapravo, južni ogranak Karpata, masivni krečnjački greben koji se dužinom od oko sedam kilometara prostire od istoka ka zapadu. Od Sokobanje ga deli 28, od autoputa četrdesetak, a od Beograda više od 200 kilometara. I pored toga, kažu poznavaoci, svako će u praskozorje vedrog dana, s najvišeg rtanjskog vrha videti Kalemegdan i ušće Save u Dunav. Nismo proverili, a nismo ni poranili. Umesto ka vrhu, najpre smo krenuli ka njegovom podnožju.

Planina Rtanj je jedna od dve tačke na planeti za koju se tvrdilo da će, po predskazanju Maja, preživeti smak sveta. Taj datum je uveliko prošao, ništa se nije dogodilo, ali Saša Nađfeji, direktor Centra za istraživanje "Duh Rtnja" tvrdi da na Rtnju očigledno "ima nečega". 


Zahvaljujući legendama o mističnoj energiji na Rtnju cveta ”paranormalni” turizam. Po navodnom proročanstvu Maja, smak sveta 21. decembra će izbeći upravo ova planina. Jagma za smeštaj BIĆE, kažu, propast sveta, ali na Rtnju sekiracije nema. Od proročanstva Maja, još će, na talasu “paranormalnog” turizma i da - zarade. Otkako se pročulo, malo na internetu a malo na televiziji, da je mistična planina u Srbiji jedno od retkih utočišta koje će opstati posle najavljene kataklizme 21. decembra, u hotelima nema dovoljno mesta za one koji su, za svaki slučaj, odlučili da tamo “prežive”.

Dok u čitavoj Srbiji ljudi za kafanskim stolom, kako je red, raspredaju geopolitičke strategije i dnevnopolitičke teorije, na Rtnju i u okolini podigli su stvar na viši nivo. Odvojite samo uvo pa prislušnite šta se galami za susednim stolom. Sve vrvi od priča o mističnoj kosmičkoj energiji, kalendaru drevnih Maja i smaku sveta. Koga na Rtnju, razume se, neće biti.

Otkako je na televiziji bilo to o smaku sveta, zvalo me 500 ljudi da se raspita za slobodna mesta 21. decembra - priča Obrad Blečić, menadžer etno-centra “Balašević” u podnožju Rtnja. Čim smo čuli da i njega sekira najavljena apokalipsa, poseli smo ga za naš sto da nam objasni u čemu je kvaka. - Ljudi ovde još veruju televiziji. Jedan gost me, čim je čuo priču, zvao da se raspita da li mogu da mu ostavim pet soba za celu porodicu, a planira da dovede i nepokretnu baku. Navodno, ima tri planine-piramide u svetu koje će preteći, a Rtanj je jedna od njih.

 

PIRAMIDA ILI ARTUR Klark, čuveni pisac naučnofantastičnih bestselera, navodno, tvrdio je da se ispod Rtnja krije piramida. A danas je sve više entuzijasta, naučnika pravih i samozvanih, i inženjera koji tragaju za misterioznim zračenjima i raspravljaju o tome da li je Rtanj planina ili veštački stvorena piramida. Možda odgovor dobijemo 21. decembra.
 

Skup na kojem će se raspravljati o energetskim fenomenima Rtnja i vezama sa majanskim kalendarom zakazan je baš za 21. decembar u organizaciji centra “Duh Rtnja”. Optimistično, predavanja i rasprave zakazane su i za 22. i 23. decembar.
“Galaktički kontakt”, kako je nazvan ovaj događaj, održaće se u turističko-ugostiteljskom kompleksu “Rtanj”, koji je pre nekoliko godina podignut na osnovama nekadašnjeg dečjeg odmarališta sa namerom da se na Rtanj vrate turisti. Mistične sile, izgleda, urotile su se da im pomognu u tome.


Nama nebo, međutim, nije bilo naklonjeno. Magla je sakrila piramidu, a prvi ovogodišnji sneg zavejao put, pa je vožnja do odmarališta na trenutke ličila na nemoguću misiju. Odvraćali su nas meštani, ali smo se uzdali u pomoć te nadaleko čuvene energije i uspeli da dobacimo do “Rtnja”.


- Od 2010. godine, zajedno sa Sašom Nađfejom i njegovom organizacijom “Duh Rtnja” priređujemo istraživačke skupove kakav će biti održan 21. decembra - kaže Nebojša Gajić, direktor TUK “Rtanj”. - Grupa istaknutih naučnika, profesora, inženjera dolazi da istražuje neobične energetske pojave. Ovde se priča svašta - o vanzemaljcima, o smaku sveta, preteruje se u tome. Ali niko ne može da ospori da je Rtanj mistična planina.


 
Kad pređemo na teren mističnog, na Rtnju nemaju dilemu. Pravi sagovornik je čuveni Dragan Šou. Pravim imenom i prezimenom Dragoslav Milenković, najpoznatiji žitelj ovog kraja, već decenijama tvrdi da komunicira sa vanzemaljcima koji redovno posećuju Rtanj. O tome se dopisivao i sa čuvenim Erikom fon Danikenom, piscem koji tvrdi da su vanzemaljci stvorili život na zemlji. Dragan, nekadašnji estradni menadžer (odatle valja i nadimak) danas sakuplja lekovite trave, namešta kosti novoljnicima i tumači poruke iz svemira.
 
STARE LEGENDE NEMA puno toga novog u pričama o misterijama Rtnja. Odavno se govori o zračenjima za koja se tvrdi da su blagotvorna. Blagotvorno je i bilje od kojeg se pravi čuveni rtanjski čaj. Legenda govori da je na vrhu Šiljak visokom 1.565 metara živeo čarobnjak koji je čuvao blago sakriveno u unutrašnjosti planine. I danas ima onih koji tragaju za skrivenim blagom.
Nalazimo ga u njegovoj kući dok se bavi sasvim zemaljskim nevoljama. Zbog neplaćenih računa isključili su mu struju, pa pojačava vatru u šporetu da skuva jedan od svojih čuvenih čajeva. Uz poneku čašicu, sa prijateljem popom Darkom, raspreda, a o čemu drugom, nego o najavljenom smaku sveta.

- Sve je to komercijalizovano - priča Dragan Šou. - Izmislili smak sveta da napune hotele. Istina je da se 21. decembra završava majanski kalendar, napali ih Španci pa nije imao ko da piše dalje. Pa ako ja ne odštampam kalendar za sledeću godinu, ne znači da će svet da nestane. Ali, istina je da se na Rtnju dešavaju čuda. Ja redovno viđam vanzemaljce, koji se pojavljuju u svetlosnim kuglama. To, međutim, ne zanima ove naučnike, oni samo mere energiju koja je ovda nesumnjivo jača nego na drugim mestima.

Bez obzira na to da li vanzemaljaca ima ili ne, jedno je sigurno. Kada ovdašnji “turistički radnici” prebroje pazar 22. decembra (ako svane), shvatiće da Rtanj i te kako može dobro da zaradi od različitih tragača za mističnim pojavama. A Maje da se ne mešaju.

 

Konobar u jednom kafiću u Ljuboviji,  pronašao je torbu sa 42.000 evra u novcu i svim dokumentima i bez razmišljanja je predao policiji. Niko mu se nikada nije javio ili zahvalio posle ovakvog gesta.

Ovo se desilo pre godinu i po dana.

Slična scena se dogodila i pre pet dana. Interesantno, u istoj ulozi je bio isti konobar. U kafiću gde je radio, a to nije identičan kafić, pronašao je novčanik sa preko 20.000 eura. Da li je i jednog trenutka pomislio da zadrži novac? Novčanik je odmah predao najbližoj policijskoj stanici.

Dakle, za dve godine je ovaj konobar pronašao preko 60.000 eura, sasvim dovoljno da obezbedi životnu egzistenciju. Međutim, on je ovaj novac vratio. Da li je učinio pravi potez? Da li će mu se to vratiti u životu? Ostajemo da čekamo i vidimo koliko će još novca pronaći ovaj konobar, a on će izgleda i dalje konobarisati...

U svakom kraju Srbije vlada drugačija tradicija održavanja svadbenih veselja i običaja koji se moraju ispoštovati.

U ovom slučaju, sumnjamo da je običaj bio da se uveze pod šatrom traktor i da se svi gosti popenju na njega. A kada se zapevalo "Celo selo šmrče belo", usledio je haos.

Pogledajte.

Strana 37 od 37

Preporuka za čitanje

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji