U Srbiji sam imao fakultetsku diplomu i radio sam u branši. Taj rad je bio takav da se sve zloupotrebljavalo od strane poslodavca, privatnika. Oko mene je uvek bio neki haos, dok je ćerka kući rasla. Supruga sa državnim poslom i minimalnim primanjima. Treba preživeti, pa jedini spas se video u odlasku. 

Dugo sam pokušavao, Amerika, Kanada, Španija... Ništa od toga nije uspelo, pa mi je jedino ostalo da odem kod brata na Maltu.

Bilo je i tu mnogo obećanja različite prirode, mislilo se sve će lagano proći, ali... Morao sam da čekam godinu dana kako bih upisao taj fakultet koji bi mi garantovao rad u svojoj branši. A dotle, brat mi je našao posao konobara.

Zaposliti se kao konobar na Malti je veoma lako za svakog Srbina. Ili si izbacivač po klubovima, samo ako rednovno vežbaš.

Odjednom, sa svojom fakultetskom diplomom radim kao konobar i perem čaše. Čekam ta neka obećanja, verovatno kao i većina Srba. I kome sreća zakuca na vrata...

A da, nisam spomenuio, u malenom stanu od 56 kvadrata živi nas šestorica. Čudno? Mi smo već navikli, a svako ima svoju rutinu i drugačije radno vreme, pa nije tolika baš gužva. 

Ima nekoliko uspešnih priči sa Malte gde su Srbi zaista postali prznati u društvu. Tih priča je samo nekoliko, a to sam shvatio tek po dolasku. 

Da vidimo ko sve može izdržati tu priču. Učio sam u Srbiji na fakultetu, učiću i ovde. 

Samo, sada sam stariji i sa manje energije, plus fali mi moja porodica i ćerka.

Dotle, samo da čistim čaše i poslužujem turiste. 

Zato sam studirao i bio dobar student. 

Hvala ti, to si mi sve ti omogućila, moja zemljo Srbija. 

Ispovest gastarbajtera Ljubiše Levajca povodom pola veka od odlaska naših radnika na rad u Nemačku

Odlazak na rad u inostranstvo bio je državni projekat Jugoslavije koji se isplatio i narodu i državi. Zato nameravam da u Srbiji otvorim prvi Muzej gastarbajtera – otkriva nam Ljubiša Levajac, danas nemački penzioner

Tačno pre pedeset godina država SFRJ je sa Austrijom i Nemačkom potpisala Sporazum o angažovanju jugoslovenske radne snage.  Već krajem šezdesetih u ovim zemljama radilo je po 200.000 Jugoslovena. Danas u Nemačkoj živi i radi oko 700.000 Srba, a u Austirji oko 300.000 Srba. Oni su većinom radnička klasa Zapadne Evrope, koja je izgradila i Nemačku, ali i Srbiju. O tome će da bude reči na Izložbi gastarbajtera, koja se 26. juna otvara u Matici iseljenika Srbije u Beogradu.

U okviru Vidovdanskih dana dijaspore obeležićemo pola veka od organizovanog i masovnog odlaska Srba i Jugoslovena na rad u Austriju i Nemačku. Otvorićemo izložbu dokumenata i fotografija iz arhiva gastarbajtera Ljubiše Levajca iz Čačka, koji je bio funkcioner naše zajednice u Frankfurtu – najavio nam je Mića Jakšić, predsednik Matice iseljenika Srbije.

Odlazak na privremeni rad u Nemačku predstavljao je veliki izazov za žitelje Srbije i Srbe iz tadašnje Jugoslavije. Jedna od ljudi koji se okušao u tom izazovu bio je Ljubiša Levajac, momak rođen 1933. godine u Čačku. Levajac je sin Dobrosava Levajca, koji je vodio poreklo od dede Rake Levajca, vojvode vožda Karađorđa. Odrastao u selu Kulinovci, nekad pored Čačka, a danas predgrađe, u kome ima divnu porodičnu kuću i parče očeve zemlje.

Odlazak na rad u inostranstvo bio je državni projekat Jugoslavije koji se isplatio i narodu i državi. Mi smo gradili Evropu i Srbiju. Zato nameravam da u Srbiji otvorim prvi Muzej gastarbajtera – otkriva nam Ljubiša Levajac, danas nemački penzioner

Školovao se u rodnom gradu, u kome je zavšio osnovnu i srednju školu sa vrlo dobrim uspehom. Radio je u porodičnom domaćinstvu, pomagao roditeljima u kućnim poslovima i na njivi.  Upisao je studije ekonomije 1952. godine na BU i kao uzoran omladinac učestvovao je na radnima akcijama ORA “Novi Beograd”, ORA “Bratstvo i jedinstvo”. Kao rukovodilac jugoslovenskih sportskih organizacija učestvovao je na prvoj Univerzijadi u Torinu 1959. godine. Kako je počeo da se interesuje za putovanja u inostranstvo i dolazak stranih turista u Jugoslaviju, počeo je da sarađuje sa nemačkom agencijom “Fahr mit” (“Putujte sa nama”).

Nemci su dovodili svoje turiste u Beograd, Dubrovnik i Rovinj, a ja sam im se prudružio da bi uvežbavao svoj školski nemački jezik i imao praksu iz turizma, koji sam studirao. Kada sam 1964. godine otišao u njihov kamp u Bad Niederbreisig, odlučio sam da se zaposlim i ostanem da radim u Nemačkoj.

Turistička agencija “Putujte sa nama” ga je angažovala da bude volonter u mestu Hatzenport na reci Mosel. Radio je po hotelima u noćnoj smeni, da bi mogao da uči nemački. Primljen je 1965. godine u agenciju “Ameropa” u Frankfurtu, koja mu je obezbedila smeštaj u blizini Gete univerziteta. U slobodno vreme učio je na univerzitetu nemački.

Izuzetno loša 1965. godina primorala je čelnike agencije “Ameropa” u Frankfurtu da nama mladim volonterima da otkaze. Otišao sam u Biro za zaposlenje, smeštenom u velikoj zgradi na obali reke Majne i od službenika zatražio da mi nađe posao u turizmu. Dugo me je propitivao odakle sam, šta sam završio od škola, kako znam nemački, zašto volim turizam, da bi zadovoljan mojim znanjem nemačkog rekao da mi nudi da im budem zvanični prevodilac u razgovoirima sa jugoslovenskim gastarbajterima – kazuje nam Ljubiša Levajac.

Tu ponudu nije odbio. Tako je Levajac postao još 1965. godine prvi srpski gastarbajter i službenik nemačke državne uprave. Bilo je to vreme kada su naši radnici počeli da pristižu iz Jugoslavije na privremeni rad u Nemačku. U početku pojedinačno, potom grupno i od 1968. godine prošlog veka, posle potpisivanja sporazuma između Jugoslavije i Nemačke, i masovno.

U Biro za zaposlenje u Frankfurtu već su radili prevodioci za grčki, španski, italijanski i turski jezik. Imali su svoje kancelarije i na vratima zastavice svojih zemalja. I ja sam dobio kancelariju i na vrata stavio zastavicu Jugoslavije – priča Levajac – Vrlo brzo pred vratima moje kancelarije napravio se red, jer su građani iz naše zemlje dolazili po savet, pomoć i posao. Zalagao sam se da pomognem našim ljudima, ali u saradnji sa Nemcima, pre svega, sa nemačkim poslodavcima, koji su cenili moj trud. Postao sam ugledan službenik Nemačke i popularan savetnik jugoslovenskih gastarbajtera.

Levajac je, koliko pamti, pomogao najmanje 13.000 naših ljudi. Kako je pravio izveštaje o kretanju tražnje radne snage na nemačkom tržištu za Generalni konzulat Jugoslavije, da bi se koordiniralo dovođenje naših ljudi na rad, konzul Ilija Šuput je počeo da ga posećuje na radnom mestu u Birou za zaposlene. Jednom prilikom upoznao je gospodina jugoslovenskog konzula sa Rudolfom Zahnom, šefom u Birou za zaposlenje.

Taj razgovor je bio neformalan, jer moj šef nije smeo bez dozvole države da razgovara sa strancima. Ali, kako je konzul poštovao njegove savete i dovodio tražene i stručne radnike u Biro za zaposlenje je od toga imao velike koristi. Vrlo brzo ubedio sam šefa Zahnoma da poseti Jugoslaviju i na licu mesta vidi svoje buduće radnike gastrabajtere. Posetili smo Beograd i Peć. Odveo sam ga u Pećku patrijaršiju i ispričao mu kratku istoriju srpskog naroda i pravoslavlja – posvedočio mi je Ljubiša Levajac.

U međuvremenu njega je šef zaštitio od nasrtaja ustaških emigranata, koje je doveo ustaša Petar Čabraja, da traže da se sa vrata kancelarije skine zastava Jugoslavije.

Rekao sam ustašama da ja nisam stavio zastavicu i da ja neću da je skidam. Da je zastavicu stavio u Biro za zaposlenje i moj šef Odeljenja prevodilaca her Feldhausen. Čabraja je od njega drsko tražio da skine “komunističke oznake “ sa vrata kancelarije jugoslovenskog prevodioca.

Gospodine ovo je Nemačka država, a vi ste stranci, i molim vas da napustite u Biro za zaposlenje! – isterao ih je na fin način her Feldhause.

Posle ovog incidenta Levajac je vodio računa o svojoj bezbednosti, kao i o sigurnosti svoje porodice.

Radeći u nemačkom Birou za zaposlenje stranih radnika Ljubiša Levajac je krajem šezdesetih upoznao radnicu Zdenku Pavičić. Tražeći posao kod Levajca mlada Zdenka je našla i muža. Venčali su se 28. februara u Opštinskom matičnom uredu u Frankfurtu.

Iznenada 1970. godine dao sam otkaz u Birou za zaposlenje. Prihvaćen je moj otkaz sa blagim razočarenjem, jer sam, kako je napisano u karakteristici koja mi je data, „stručno ovladao poslovima“ i „da se na poslu zalagao za svoje zemljake i više nego što je dužnost prevodioca to nalagala“. Žalili su zbog mog odlaska, ali ja sam planirao da napredujem u svom životu u Nemačkoj – priča danas Levajac, koji je napravio rukopis memoara o svom životu.

Od 1970. godine, naime Levajac je radio kao direktor predstavništva Turističke organizacije “Jugo­tur­s” za Nemačku, Austriju i Švajcarsku i do penzije 2003. U opisu radnog mesta bilo je i prijem i odvođenje naših radnika na godišnji odmor u otadžbinu i organizacija kulturnih manifestacija za naše gastarbajtere u Nemačkoj. Doveo je 100.000 Nemaca kao turiste u Jugoslaviju.

Voleo sam turizam, voleo sam da budem bliže otadžbini, pa sam prihvatio ponudu direktora Vladimira Mikuleca da pređem u “Jugoturs”. Nemci su mi dali sjajnu karakteristiku i preporuku. Time je moj cilj dolaska u Nemačku bio ispunjen – naučio sam odlično nemački jezik i počeo profesionalno da se bavim turizmom – iskren je Levajac.

Direktor Vladimir Mikulec Pišta, kako su ga zvali, dao mu je u zadatak da organizuje kulturne priredbe za jugoslovenske gastarbajtere u Nemačkoj i da organizuje turističke ispostave “Jugotursa” u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, u njenim kantonima sa nemačkim življem. Ljubiša Levajac je prihvatio ove zadatke kao velike poslovne i lične izazove.

Teško mi je bilo da organizujem kulturne manifestacije i priredbe, jer u tome nisam imao iskustvo, a ni znanje. Srećom pomagali su mi naši konzulati, kulutrno-umetnička društva, Radio i Televizija Beograd – priča Levajac.

Od 1971. do 1978. godine preduzeće “Jugoturs” u Nemačkoj je organizovalo u saradnji sa medijskim kućama širom SFRJ 315 priredbi, koncerata, gostovanja umetnika iz Jugoslavije kod jugoslovenskih radnika. Pokrovitelj tih priredbi bili su Savez sindikata Jugoslavije i Savez sindikata Nemačke, posebno Sindikat nemačke industrije. Na ovih 315 priredbi učestvovalo je oko 160 umetnika, folklornih ansambala i orkestara iz Jugoslavije.

Učestvovao sam u organizanju najveće jugoslovenske priredbe 1981. godine – proslave Dana mladosti na gradskom Vald stadionu u Frankfurtu sa 3000 izvođača i pred 40.000 posetilaca. Proslava je okončana fudbalskom utakmicom između beogradske “Crvene Zvezde” i zagrebačkog “Dinama” – priča Levajac, koji je bio jugoslovenski i srpski aktivista u nekoliko klubova i zajednica naših građana.

Prvo je postao član FK “Progres” u Frankfurtu, a potom JKUD “Oro”, Jugoslovenskog centra i vodeća ličnost (1978) Zajednice udruženja jugoslovenskih građana u Frankfurtu u kojoj su članovi urave bili Milan Šulić iz Knežine, Branislav Pendić Penda iz Beograda, Mir­ko Mla­dić iz Sa­ra­je­va, Bog­dan To­pić iz Bro­da i Mile Ste­fa­no­vić iz Pa­ra­ći­na.

JKUD “ORO” se pod njegovim vođstvom divno razvijalo. Do sredine osamdesetih društvo je imalo oko 250 članova. Imalo je Narodni orkestar, Tamburaški orkestar, Dramsku sekciju, Scenski ansambl, Plesački ansambl, u kojima je bilo dosta Nemaca. Vodili su ga Ivan Božović i Vukašin Miletić.

Osamdesetih godina “ORO” je bilo perjanica jugoslovenske gastarbajterske kulture u Nemačkoj. Predložio sma i privaćeno je da JKUD “ORO” bude primljeno kao član u Savez amatera Srbije. Time je dobio status državnog kulturnog ansambla na radu u inostranstvu – hvali se Ljubiša Levajac.

Kada je došlo do raspada SFRJ i pokušaja gašenja JKUD “ORO”, kada je jedini njen aktivni član bila Nataša Komadinić, tada početkom devedesetih član Dečijeg folklornog ansambla, spasao je od propasti. U tome su mu Milan Marinović, Milenko Buđevac, Brnaislav Pendić i Stanko Ilić. Potom je “ORO” promenilo ime u Srpsko kulturno-umetničko društvo. Zahvaljujući naporima Svetlane Ilić i Dragane Jeftić društvo je napredovalo i dobilo svoje prostorije u Frankfurtu.

Sarađivao je Levajac i sa srpskim klubovima JK “Jadran” Damštat, , JK “Vuk S. Karadžić”, DJK “Fečenhejm”, JK “Zavičaj”, JK “Tempo”, svi iz Frankfurta na Majni. Jedno vreme je vodio najveću dobrotvornu organizaciju Srpski humanitarni fond. Idejni je tvorac  filmskog festivala “Mala Pula”, omladinske posete otadžbini “Jedna mladost-jedna domovina”, privredne smotre “Mala privreda – velike mogućnosti”, koncerata “Mikrofon je vaš” i protesta “Kosovo je Srbija”.

– Karijeru gastarbajtera sam završio kao vlasnik prevodilačke agencije “Duga” 2003. godine i vratio se u zavičaj. Penzionisan sam po nemačkim zakonima, sa 60 godina starosti – priznaje Ljubiša Levajac.

Vratio se na porodično imanje u predgrađu Kalinovci, gde je podigao novu kuću i u nju smestio svoj Muzej dijaspore, odnosno srpskih gastarbajtera u Nemačkoj.

Poklanjam gradu Čačku moj Muzej dijaspore sa hiljadu eksponata. A Matici iseljenika Srbije poklanjam Izložbu gastarbajtera iz Nemačke – rekao nam je vidno raspoložen Ljubiša Levajac

Zaista, ova društvena mreža mnogima s prostora bivše Jugoslavije pomaže da se zaposle, ali je istovremeno stecište raznih prevaranata.

Još pre koji mesec je Danijel Horvat vozio međunarodne autobuske linije, od Zagreba pa kuda god treba, najčešće do Frankfurta. Za volanom je sedeo i po dvadeset sati bez pauze, godišnji odmor je bio naučna fantastika, a plata – minimalac plus dnevnice. "Od onih sam koji će reći da je novac najmanji problem. Problem je sve drugo kod nas. Ako hoćeš da radiš i zaradiš dobre novce, ne možeš imati život. Ne poštuju se propisi i zakoni.“

- Onog trenutka kad sam odlučio da dignem ruke od svega kod nas, kad sam video da tamo nema smisla, a da mogu bolje i više, počeo sam na ovim grupama na Fejsbuku da oglašavam da tražim posao. Sve što sam saznao o odlasku u Nemačku je preko te društvene mreže - priča ovaj 29-godišnjak za DW.

Ove grupe se zovu "POSAO U NEMACKOJ – POMOC – INFORMACIJE“, "Idemo u Njemačku – narodna grupa“, "POSAO I STAN U NJEMAČKOJ“ i imaju do 50.000 članova. Princip je jednostavan – svaki član grupe može da pita ili odgovori na ono što drugi pitaju, a ima veze mahom sa zapošljavanjem, studiranjem, sređivanjem papira ili pikanterijama svakodnevnog života u Nemačkoj.

To je mesto susreta ljudi koji očajnički žele da napuste prostor bivše Jugoslavije i onih koji su u tome već uspeli. Administratori grupa upozoravaju da se uzdrži od bilo kakvog vređanja, pogotovo na nacionalnoj osnovi. Tako, dok ispod videa na Jutjubu ili tekstova na portalu index.hr traju neprekidni ratovi anonimnih komentatora u kojima se preti novim srebrenicama, olujama i ćele-kulama, ove grupe na Fejsbuku (FB) postaju oaze normalne komunikacije. "Ovde smo svi sa istom mukom koja nas je naterala, zato budimo složni i pomozimo jedni drugima za bolje sutra“, piše osnivač jedne od grupa.

Svakakvih bisera se tu nađe. Recimo, traži se "ženska osoba do 35 godina sa EU papirima“ da radi za šankom u jednom baru u Rozenhajmu. Obavezno znanje "našeg jezika“, nemački ne mora. Plata do 1.500 evra neto. Nije bordel, sigurno, piše navodni vlasnik bara. Zašto traži samo mlade žene? "Zato što mi ne trebaju babe za šankom u baru gde je većina posetilaca između 25 i 40 godina. Hvala vam na razumevanju, pametnjakovići.“

Drugi korisnik nudi kurseve za negovatelje starih lica, jedna devojka iz Zrenjanina pita kako se spaja porodica ako jedan supružnik radi u Nemačkoj, čovek iz Jagodine se nudi kao radna snaga, kaže "radio sam u vešeraju na valjku i pakovanju odela, volim da bude sve uredno i čisto“, jedna pita koliki je otkazni rok u Nemačkoj, traže se tesari, zidari i armirači, satnica navodno odličnih 11 evra neto, tu je i broj telefona, profil "Prevoz Putnika“ kaže da za osmi januar imaju "još dva mjesta fraj“ od Slavonije do Nemačke…

Danijel Horvat je u toj kakofoniji svega i svačega ipak imao sreće. "Jedan čovek – koji mi je sada kolega – je ponudio da se javim u firmu gde on radi, da je sve stabilno i sigurno. To sam i učinio. Ali uvek kada nešto dogovaram ili tražim preko FB dobro proverim profil i prosudim da li je lažan ili se radi o pravoj ponudi“, kaže dalje Horvat. "Svašta ljudi tamo pišu, često se nasmejem i nikada mi neće biti jasno kako naši ljudi nasednu na neke fore. Kad oglas za posao izgleda nerealno ili profil onoga ko objavljuje nema ranije objave – ne znam zašto se ljudi na to obaziru.“

I eto sada Danijela za volanom prigradskih linija 85 i 86 koje idu kroz idilične hesenske varoši sa komplikovanim imenima: niz Majnu se ređaju Obersthauzen, Zelingenštat, Majnhauzen… plata je pristojna, kaže, hrana jeftinija nego u Zagrebu, odmor i slobodni dani svetinja. "Potpuno druga priča“, dodaje Horvat.

Fejsbuk kao Eldorado za nalaženje posla? Tu ipak treba biti oprezan. Više sagovornika DW upozorava da na istim grupama vršljaju prevaranti. Postave lažne oglase za posao, a kada neko zagrize, prelaze na slanje direktnih poruka preko FB ili telefona. Obećavaju kule i gradove, sve, samo ako očajnik u potrazi za poslom uplati koju stotinu evra za autobusku ili avionsku kartu, možda za sređivanje dokumentacije… ko na to padne, može da se oprosti od svog novca.

"Prateći sve grupe i komentare, nisam još naišao da je neko prevaren od nemačkog poslodavca – varaju samo Balkanci“, kaže za DW Hasan Sejdić, i sam sa velikim iskustvom rada preko. Sejdić je postao poznat u Sarajevu i šire kao koordinator Udruženja nezaposlenih koje je organizovalo i brojne proteste. Trenutno ga najviše muči što se na termine za radne vize u ambasadama u BiH čeka mesecima, a bolje nije ni u Srbiji.

One koji traže posao upozorava na ljude koji zahtevaju da se neka suma uplati unapred. "Uvek kažem: ne uplaćujte nikom ništa! Prava posrednička agencija uzima proviziju od poslodavca.“ Ima slučajeva da se prevoz naplati i zaista organizuje – ali da radnici završe u nekoj nedođiji čekajući na nepostojećeg poslodavca. Ili da prevaranti odvuku ljude na "probni rad“ za koji tobože nije potrebna viza – a na kraju rade na crno, pa još i neplaćeno.

Nemanja Panić, programer iz Novog Sada, nije se uzdao u društvene mreže i rekla-kazala već je, tada sa skromnim znanjem nemačkog, pratio zvanične sajtove iz Nemačke i tekstove DW na srpskom o ovoj temi. "Gledao sam doduše neke naše forume i hrvatske, ali tamo ljudi pišu gomilu neistinitih informacija, pogotovo oko visine plata, uslova… preteruje se. Ima onih sa predrasudama o Nemcima, a ima onih koji naglašavaju samo pozitivne stvari.“

Panić je već nekoliko godina u Berlinu odakle je počeo da piše veoma čitam blog "Dva kofera u Berlinu“ koji je za mnoge postao izvor informisanja o životu i pre svega birokratskim preprekama u Nemačkoj. Daleko najčitaniji tekst mu je o tome kako dobiti radne vize – pročitalo ga je preko 40.000 ljudi. Očito je da mnogi traže informacije gde stignu, a Panić je zadobio poverenje tako što piše proverene stvari i poziva se na zvanične izvore. Zašto su mnogi spremni da poveruju u razne dezinformacije i nasednu na prevare? "Očaj igra popriličnu ulogu, nažalost“, kaže Panić za DW.

Primetio sam da ljudi po internetu pišu recimo da su plate četiri, pet ili šest hiljada evra, ali ne spomenu da je to bruto iznos (smeh)“, priča o tome na šta se nailazi. "Jeste to dobra plata, čak i ako je bruto, ali ipak… Ima onih koji kukaju da im država 'uzme' 40 posto. Pitam se: ljudi, da li ste normalni, jeste li ikad čuli za doprinose? Nivo doprinosa je zapravo sličan kao u Srbiji.“

Kako koristiti FB, a ne postati plen prevaranata? U nemačkoj ambasadi u Beogradu nisu od velike pomoći. Na upit DW odgovaraju samo da se građani o uslovima zapošljavanja u Nemačkoj mogu informisati preko njihove internet i FB stranice, ali da nisu u mogućnost da pruže uvid u to kakva im pitanja postavljaju ljudi kojima recimo sa zvanične stranice mnogo šta nije jasno.

ozač autobusa Horvat i dalje prati grupu na FB koja ga je odvela u Nemačku, samo što je sada sa druge strane – daje savete i pomaže. "Treba razmisliti, nikako na brzinu rešavati. Onda se može dobro proći“, kaže on. I ovde vredi pouzdani indikator za prepoznavanje prevaranata kao i u real life-u: traže da im verujete na reč i date neke pare unapred.

U Nemačkoj većina kućnih pomoćnica radi na crno. Između 73 i 85 odsto domaćinstava čistačice ili baštovani plaća na ruke. To pokazuju rezultati studije Instituta za nemačku privredu (IW).

Stoga i ne čudi što sve veći broj mladih devojaka počinje, najpre preko fejsbuka da nađe "sigurnu kuću u Nemačkoj, kako bi zaradila za hleb. Ovo se odnosi na sve zemlje Balkana, nije Srbija izuzetak.

- Mnoge kućne pomoćnice ili vrtlari u Nemačkoj rade na crno. Samo 350.000 od 2,7 do tri miliona čistačica, bejbisiterki ili vrtlara, koliko se procenjuje da ih ima u Nemačkoj, socijalno je osigurano - piše u nedavno objavljenoj studiji Instituta za nemačku privredu (IW).

Prema ispitivanju javnog menja, rad na crno u privatnim domaćinstvima čini od 15 do 20 odsto ukupnog broja zaposlenih na crno. U poređenju sa brojem radnika na crno u građevinskog branši je to vrlo mali udeo.

Teško je reći koliki su gubici u državnoj kasi zbog rada na crno u privatnim domaćinstvima. Procenjuje se da se ta brojka kreće između 10,92 i 28,6 milijardi evra.

Plate spremačica recimo idu i do 7.000 evra ukoliko su u bolje situiranoj kući. Realnija priča je između 3 i 5 hiljada evropskih novčanica.

Na crno najviše rade penzioneri, mladi i studenti. Mali je broj onih koji priznaju da nije u redu što rade na crno. Stručnjak iz Instituta za nemačku privredu Dominik Enste kaže da su glavni razlog za rad na crno visoki izdaci i zakonske regulative.

- Mnogima je atraktivnije ako to sami mogu da urade ili da nekoga angažuju “ispod ruke” - kaže Enste.

Enste dodaje kako se tu pojačano radi i o dvostrukom moralu.

- Građani kritikuju političare da premalo rade protiv rada na crno ili nude dosta nesigurnih poslova, a smatraju normalnim što u sopstvenom domaćinstvu kućnim pomogačima ne plaćaju godišnji odmor ili bolovanje u slučaju bolesti - dodaje Enste.

Obim rada na crno u Nemačkoj se osmu godinu zaredom smanjuje. Na međunarodnoj listi Nemačka se nalazi u sredini. Međutim kada se uporedi s Sjedinjenim Američkim Državama ili Švajcarskom, onda je Nemačka očigledno dosta atraktivnija za rad na crno.

Stručnjaci smatraju da je razlog tome veliki broj zakonskih regulativa među koje spada i minimalac i zaštita od otkaza.

Stručnjaci iz Instituta za nemačku privredu navode da se velik obim rada na crno u domaćinstvima može posmatrati kao jedna vrsta izjednačavanja poreske pravde.

- Dok pojedini bogataši svoju imovinu prenose u Luksemburg kako bi uštedeli na plaćanju poreza, ´mali ljudi´ to pokušavaju radom na crno - ističu stručnjaci.

Sve je više ljudi koji razmišljaju o odlasku u Nemačku, posebno otkad je ova zemlja objavila da će tokom pet godina primati po 20.000 radnika sa Balkana godišnje.

Odlukom Bundestaga od pre oko dve godine stranac u Nemačkoj može da dobije radnu dozvolu na osnovu tarifnog sporazuma s poslodavcem, i boravak na neograničeno vreme, piše sajt Klik do posla.

1. GDE TRAŽITI

Najniži nivo znanja nemačkog koji traže tanošnji poslodavci je nivo B1 ili B2. U Nemačkoj se nezaposlenost kreće oko pet odsto, (za razliku od naših 17,5%), a berzu poslova koja se stalno ažurira možete pronaći na ovom linku. Videćete da u svim oblastima postoji na desetine hiljada slobodnih radnih mesta širom Nemačke. 

2. KAKO NAUČITI JEZIK

Najminimalniji nivo znanja sa kojim idete u Nemačku je A2, ali samo ako se bavite zanimanjem koje je tamo izuzetno deficitarno. Mnogo je češći zahtev poznavanja B1 ili B2 nivoa. U čemu je razlika? "A" nivo podrazumeva podrazumeva elementarnu upotrebu jezika i snalaženje u jednostavnim temama, recimo možete da opišete svoje potrebe u svakodnevnim situacijama. Kategorija "B" podrazumeva mogućnost iznošenja stavova i saopštavanje svojih iskustava i doživljaja, nada i ciljeva, planova...

Agencija Deutche Welle - interaktivni kursevi (više besplatnih kurseva, svi nivoi, pa izaberite najbolji za vas)

3. AKO STE STUDENT I ŽELITE STIPENDIJU

Vizu tražite u Ambasadi Nemačke u Beogradu, a detaljno o tome kakvu vizu da tražite, kao i kakvu da slučajno ne tražite da ne biste dobili rešenje o hitnom napuštanju Nemačke, pronađite na ovom linku.T

4. KOLIKI ĆE VAM BITI TROŠKOVI U NEMAČKOJ

Iznajmljivanje stana je prilično skupo - od 600 do 1.000 evra, u zavisnosti od veličine stana i grada. Mnogo se više isplati za početak tražiti sobu u stanu koji delite sa cimerima - tu su cene već od 200 evra mesečno, a ostali troškovi (struja, grejanje, komunalije) su oko 100 evra. Vodite računa da često sobe ili stanovi nisu namešteni, te predvidite i te troškove, kao i da imate novca za tri kirije unapred (često gazde stanova toliko traže).

Ukoliko ste vozač, a posao vam je dalje od stana, automobil možete kupiti već od 2.000 evra. 

Preporučujemo vam i ovaj sajt na nemačkom jeziku, gde možete da u svakom gradu vidite osnovne troškove.

5. ŠTA MOŽE DA VAS IZNENADI

Savladali ste jezik, pronašli posao, kao i stan. Šta još može da krene po zlu? Prvo, morate da znate da Nemci nipošto ne tolerišu kašnjenje. Ni minut. Nemojte ni da razmišljate o akademskih 15 minuta već radije dođite na posao 10 minuta ranije. Kašnjenje neće biti tolerisano, jer je duboko u toj radnoj kulturi usađeno da ako kasnite, ne poštujete ni poslodavca niti kolege. 

default

Rad na crno u Austriji ne samo da je opasan po zdravlje, jer radnik nije osiguran i ne uživa nikakva prava, već može biti i skup, pošto je sve češća pojava da "gazde" ne daju platu i potom prete i oteraju radnike, koji su dolaskom u Austriji imali samo troškove, umesto željene zarade kojom bi snabdeli svoje najbliže u otadžbini.

Takav slučaj, koji je, kako Tanjug saznaje iz Ambasade Srbije i austrijske policije, samo jedan u nizu, dogodio se našim zemljacima, koji su iz Italije i Srbije došli u Beč, u nadi da će da zarade radeći za građevinsku firmu čiji je vlasnik njihov zemljak.

"Nas 26, svi poreklom iz okoline Smedereva, nedavno smo došli u Beč na poziv jedne žene, koja je iz našeg kraja, a čiji muž ima građevinsku firmu u Austriji. Neki od nas su došli iz Italije, gde imamo validna dokumenta, a drugi iz Srbije, koji su se nadali da će im gazda napraviti ''papire''", objasnio je jedan od prevarenih radnika.

"Radili smo vredno, a smešteni smo bili u veoma lošim uslovima. Kada je došlo vreme za isplatu ne samo da nismo dobili pare, već smo dobili i batine", kazao je on.

Smederevljani su radili na jednoj zgradi, koja je trebalo da se što pre završi, i na njoj su "napravili" ukupno 3.317 radnih sati.

Prema rečima naših sagovornika, ako se uzme u obzir da je bila dogovorena plata u visini između 12 i 15 evra po satu vlasnik građevinske firme koji ih je angažovao "na crno" ostao im je dužan više od 50.000 evra.

"Umesto da nam plate, usledile su batine. Mene su sačekali neki gazdini ljudi i pretukli me, oteli mi telefon preko kojeg sam se redovno čuo sa nadzornikom radova, kako više ne bih mogao da ga kontaktiram. Sa mog telefona oni su potom zvali sve moje kolege i pretili im da će ih pretući", naveo je naš radnik.

Zbog tih pretnji mnogi su pobegli u Srbiju, iako su ostali "kratki" za zaradu, a ujedno imali samo troškove tokom boravka u "obećanom" Beču", kazao je sagovornik, koji je pre Beča živeo 20 godina u Italiji, a odlučio se da dođe u Austriju, jer je u Italiji sve manje posla.

Vlasnik građevinske firme pretio je svojim radnicima da će angažovati razne poznate kriminalce iz Srbije, ako ne budu ćutali i "nestali" sa svojim zahtevima.

Neke od njih je strahom naterao da nastave da rade, iako nadoknade nema.

"Još dvoje radi, jer se plaše da će u suprotnom da ih pretuku i možda još nešto gore im učine", kazao je prevareni radnik iz Srbije.

Nakon što su zatražili plate, vlasnik je čak promenio i brave na smeštaju, koji je, inače, bio ispod svakog nivoa.

Grupa radnika, koja nije dozvolila da ih zastraši ovakvo ponašanje bahatog vlasnika građevinskog preduzeća, odlučila je da se obrati Ambasadi Srbije za pomoć, a potom zajedno sa diplomatama podnela prijavu policiji, i sada čekaju rasplet.

Na tvrdnje vlasnika firme da su navodno pokušali da mu ukradu vozilo, i da je zbog toga na njih poslao "siledžije", radnici ukazuju da je to izmišljena priča.

"Izmislio je to kako bi pokušao da opravda svoje bahato ponašanje. Što bi oteli vozilo koje vredi jedva 1.000 evra", kaže sagovornik.

Šta više, prevareni radnici tvrde da ih je vlasnik firme naterao da ukradu opremu sa jednog drugog gradilišta, kako bi ga koristili na zgradi na kojoj su radili i ističu da su mu to učinili, jer su hteli da pomognu i verovali mu da će sve biti u redu.

Vlasnik firme oštro je napao pomenute radnike, tvrdeći da su oni narkomani i lopovi, i da će ih pretući, kao što je to učinio već sa nekima, te poručio Ambasadi da se ne meša u ove poslove.

"Ovo nije jedini slučaj ovakve prevare. Čuli smo za mnoge takve slučajeve pa želimo da upozorimo naše građane da ne kreću u avanture kada ne poznaju poslodavce koji ih zovu. Poslodavci često koriste strah naših zemljaka, zbog rada na crno, da bi mogli biti proterani, da ih ne plate nakon izvršenog rada", kažu prevareni radnici.

U ovom slučaju grupa radnika poverovala je svojoj zemljakinji, koja ih je zamolila da dođu, kako bi njen suprug završio na vreme posao koji je ugovorio, ali se ispostavilo da se radilo o prevari.

"Pozvivamo sve, koji nameravaju radi većih primanja da kreću u inostranstvo na rad ''na crno'', da ne kreću, jer pored toga što neće dobiti pare, vratiće se u domovinu sa velikim troškom, praznim novčanikom, dugovima, ali i batinama", poručuju prevareni radnici.

default

Deluje neverovatno, ali ideja za ovakvu vrstu života inspirisana je komunističkom Utopijom - radi se sedam dana u nedelji, a godišnji odmor ne postoji

Huaksi je najbogatije "selo" u Kini i predstavlja teško dostižan san velikog broja Kineza. Osim po urbanističkoj uređenosti i privredi koja se ne zaustavlja ni na trenutak, Huaksi je poznat i po visokim životnom standardu koji se ističe u odnosu na ostatak Kine

Za 55 godina, Huaksi se pretvorio iz siromašne ruralne oblasti u u simbol ekonomske ekspanzije zemlje, otelotvorene u 326 metara visokom hotelu koji krasi centar sela. Luksuzni objekat ima 60 spratova, 826 soba, a

već u prizemlju dočekaće vas 30 miliona funti vredna statua bika, napravljena od čistog zlata.

Stanovnici Huaksija rade sedam dana nedeljno i navodno svi imaju preko 100.000 dolara na bankovnom računu. U ovom naselju vlada komunistička utopija, odnosno pravi pravcati kineski socijalizam u svom izvornom obliku.

Huaksi je 1961. godine osnovao Vu Renbao, upravo sa idejom da napravi naselje koje će predstavljati svojevrstan model kineskog komunizma. Žitelji imaju veoma visok životni standard, skupocene kuće i automobile. Renbao je, kada je osnivao selo, učvrstio jedno načelo - ključni faktori za sreću su novac, automobili, kuća i porodica.

Stanovnici Huaksija bogate se, između ostalog, podelom godišnjeg profita sela. Budžet prevashodno pune fabrike koje rade non stop - u Huaksiju se radi sedam dana nedeljno i ne postoji godišnji odmor.

Renbao je razumeo želju ljudi da "vide svet", ali kako neko da otputuje ako nikada nema odmor? Rešenje predstavlja "svetski park". Tu se mogu videti replike Sidnejske Opere, Kineskog zida, Trijumfalne kapije i Statue Slobode.

Ukoliko se stanovnici Huaksija ipak odluče da odu, gube sve - kuću, kola i novac - a svi njihovi posedi dele ostali meštani.

Radnici koji dolaze u selo samo radi posla, ne uživaju u besplatnom zdravstvu i ekonomskim pogodnostima stanovnika Huaksija. Prema nekim procenama, ovi migranti pokrivaju oko 95 odsto populacije. Samo 5 odsto predstavljaju prvobitni naseljenici iz 60ih (i njihovi naslednici) koji jedini dobijaju "deo kolača".

Seoske vlasti tvrde sa su svi u Huaksiju bogati, iako je to gotovo sigurno propagandna poruka sa ciljem promocije kineskog komunizma. Kontrola medija i zakonske zabrane sprečili su lokalce da razgovaraju sa predstavnicima stranih medija usled čega je pravi način života u Huaksiju i dalje u određenoj meri misterija.

Uz komunističke pesme koje se puštaju sa razglasa na ulicama i portrete "Velikog Renbaa", u Huaksiju je život kao u nekom dugotrajnom eksperimentu.

Turizam u Huaksiju je vrlo zastupljen, jer mnoge zanima kakav je život u komunističkoj utopiji. Sa druge strane, brojni posetioci navode da se u Huaksiju ne mogu pronaći restorani i prodavnice koje čovek očekuje u bogatom gradu, kao i da gotovo nema gde da se potroši novac.

Fotografija Sirijca koji sa ćerkicom u naručju na ulicama Bejruta prodaje olovke, da bi kao izbeglica preživeo, svedoči da na ovom svetu još ima dobrih ljudi.

Sve je počelo kada je islandski aktivista Gisur Simonarson fotografiju podelio na društvenim mrežama. Njegovi profili ubrzo nakon objave bili su preplavljeni porukama i molbama da se čoveku s olovkama pomogne. Simonarson je odmah odlučio da ga pronađe.

Otvorio je potpuno novi profil na Tviteru pod nazivom 'Buy pens' (kupite olovke), a posle samo pola sata javila mu se osoba koja je u Bejrutu u više navrata videla čoveka sa slike. Ubrzo se saznalo da je reč o izbeglici iz Sirije Abdulu, samohranom ocu i njegovoj ćerkici Rem, staroj samo 4 godine.

Veruje se da su Abdul i njegova porodica pobegli iz velikog izbegličkog kvarta na rubu Damaska Jarmuka, koji se nalazi između dve vatre - Islamske države i vojske sirijskog predsednika Bašara al-Asada.

Simonarson je potom odlučio da pokrene kampanju za skupljanje novca pomoću internetskog servisa Indiegogo kako bi pomogao Abdulu.

Prvi cilj mu je bio da sakupi 5.000 dolara, a to je uspeo za samo 30 minuta. Prikupljena sredstva nakon tri sata kampanje brojala su nešto više od 15.000 dolara, da bi premašila 40.000 nakon 14 sati.

"Stupio sam u kontakt s UNICEF-ovom specijalnom jedinicom čiji je zadatak zaštita ljudi jer ne želim da Abdula neko iskoristi zbog novca koji mu je doniran. Takođe, razmišljam o osnivanju fonda koji bi mu novac isplaćivao u mesečnim ratama, a ne da odjednom dobije hrpu novca i da ne zna šta s njim da radi", kazao je Simonarson.

 

Poverljiv dokument Stejt departmenta, jedna od desetina hiljada diplomatskih depeša do kojih je došao sajt Vikiliks, otkriva da su američki zvaničnici pokušali da spreče jednog srpskog „crnoberzijanca“ da proda snajperske puške Jemenu, koji ima embargo na uvoz oružja. U depeši je reč o srpskoj of-šor kompaniji registrovanoj na Kipru, u vlasništvu Slobodana Tešića, srpskog državljanina, a dug je spisak prestupa povezanih s ovim čovekom: „isporučuje oružje Iraku, Liberiji itd. terorističkim režimima“.

„On ima i britanski pasoš, ali ne i zvaničnu dozvolu izdatu u Velikoj Britaniji da trguje vojnom opremom. Slobodan Tešić pokušao je da uđe u Bugarsku 2005, ali je zbog zabrane ulaska u zemlje EU vraćen“, piše potpisnik depeše, lokalni agent u Jemenu.

Srpske vlasti tvrde da ne znaju ništa o ovom poslu Tešića, da li je bio u Bugarskoj, koji su njegovi poslovi sa Jemenom. Ali nikako se ne bi moglo reći da je Tešićevo ime za njih strano, jer on je i ranije bio meta stranih i domaćih medija kao ilegalni trgovac oružjem i zbog njega je Srbiji više puta prećeno sankcijama i embargom na izvoz oružja. Sam Tešić je demantovao optužbe, a jučerašnji pokušaj da stupimo s njim u kontakt bio je bezuspešan.

Ko je ovaj čovek? Pre nego što je postao trgovac oružjem, Tešić, koji je do početka devedesetih živeo u Bosni, radio je kao kondukter. Prvi kapital stekao je preko poslovnih veza sa rukovodstvom RS, kad je nabavljao oružje i trgovao njime. U Beogradu je registrovao firmu „Temeks“, koju je ugasio nakon vesti da je početkom 2000. kršio rezoluciju Saveta bezbednosti zbog ilegalne trgovine oružjem u Liberiji. Firma je, da bi izbegla sankcije UN, falsifikovala dokumentaciju o krajnjem korisniku oružja navodeći da se ono isporučuje Republici Kongo. Savet bezbednosti je Tešića označio kao glavnog prekršioca sankcija u izvozu oružja. Nakon toga Tešić osniva firmu „Melvale“ na Sejšelskim ostrvima, ali i tada posluje preko of-šor kompanija.

Od 2009. firma za trgovinu oružjem mu je u Bosni, a on živi u Beogradu, na Dedinju. U njegovoj firmi rade mahom bivši oficiri, među njima i Dragan Ilić, koji je u vreme Vlajka Stoiljkovića i Slobodana Miloševića bio načelnik kriminalističke policije. Prošle godine Tešić je sprečen da obavi trgovinu oružjem sa Libijom, a njegova firma „Melvale“ je diskreditovana.

- Krajem devedesetih sklopio ugovor sa „Zastavom oružje”, koja je isporučila svu robu na Filipine, ali nikada nije naplatila posao.

- Poslovi sa Irakom dok je bio pod sankcijama UN i poslovi sa Jermenijom u istom periodu.

- 2003. godine sa svojom firmom „Temaks” dospeo na listu zabrane Ujedinjenih nacija zbog izvoza oružja u Liberiju, zemlju pod embargom. Srbija je tada za dlaku izmakla embargu na izvoz oružja. Temeks“ je, inače, da bi izbegla sankcije Saveta bezbednosti UN, falsifikovala dokumentaciju o krajnjem korisniku oružja navodeći da ga isporučuje Republici Kongo.

- 2005. godine osnovao kompaniju „Melvale” sa sedištem u Beogradu i na Sejšelskim ostrvima. Zaključuje ugovore sa „Krušikom” iz Valjeva, „Slobodom” iz Čačka za izvoz oružja u Gruziju, bez dozvola. Posao nije realizovan, a država je godinu dana kasnije obeštetila dve domaće kompanije.

- 2006. godine sklopljen posao sa „Zastavom” za izvoz u Nigeriju. Rukovodioci „Zastave” u sudskom postupku optuženi za zloupotrebu službenog položaja.

 2009. izvoz naoružanja za Libiju vredan 50 miliona dolara iz fabrika „Sloboda” iz Čačka i „Zastava oružje” preko firme Melvale.

- 2009. (oktobar) njegova fiktivna kompanija, kako prenosi Vikiliks potpisala ugovor od 78 miliona američkih dolara sa jemenskim Ministarstvom odbrane, s tim da oružje bude isporučeno početkom januara 2010. (prema tvrđenju bugarske ambasade u Sani)

I danas je aktivan na tržištima koja su pod embargom, a gde je zarada najveća.

Britanska Nacionalna agencija za borbu protiv kriminala (NCA) u svojoj proceni organizovanog kriminala na Ostrvu za 2016. godinu zaključila je da su „Srbi glavni transporteri kokaina morem, koji iz Južna Amerike i SAD ulazi u Veliku Britaniju“.

Srpska mafija tesno sarađuje sa albanskim i turskim kartelima, za koju vrši transport kokaina u London. Reč je o srpskoj grupi kriminalaca, maloj po brojnosti, ali vrlo uticajnoj u britanskom podzemlju – kaže se u izveštaju britanske Agencije NCA.

I u Nemačkoj je registrovano značajni prisustvo srpskih delinkvenata, čiji broj poslednjih godina raste. Prema policjskoj statistici lane je u Nemačkoj registrovano 7.684 građana Srbije koji su osumnjičeni sa počinjena krivična dela.

– Pored građana Srbije, koji su sedmi na listi osumnjičenih stranaca, kriminalom se bave i Srbi sa Kosmeta, BiH, Crne Gore i Hrvatske. Reč je o bandama iz Istočne Evrope, koje se bave ponajviše razbijništvima i pljačkama, ucenama i ubistvima, ali i trgovina narkoticima – saopšteno je u nemačkoj policiji.

Za razliku od Britanaca koji ne pominju članove srpske mafije, Nemci u svojim službenim dokumentima govore o Srbima koji se nalaze u pritvorima ili zatvorima zbog počinjenih kriminalnih dela. Policija u Hagenu saopštila je da je 35-godišnji srpski državljanin A.K. uhapšen zbog napada na 77-godišnju vlasnicu zlatare u tom gradu. Napadač A.K. je u međuvremenu uhapšen u Hamburgu zbog druge pljačke i već se nalazi u pritvoru.

– Zvezdan Slavnić (40), sin proslavljenog srpskog košarkaša Zorana Moke Slavnića, ponovo je uhapšen, ovog puta kao navodni član bande „Pink panteri”. Prema policijskim navodima, Slavnić i još trojica muškaraca iz Srbije, uhapšeni su pre desetak dana u Nemačkoj. Policijska akcija njegovog hapšenja je izvedena nakon pljačke juvelirnice u Austriji iz koje je, kako se sumnja, ova četvorka odnela nakit i satove vredne više od 1,3 miliona evra.

Čak 929 državljana Srbije služilo kaznu zatvora u Nemačkoj u 2016. godini. Među robijašima zbog počinjenog ubistva u Nemačkoj, bio je i Miloš O. iz Zemuna, koji je izašao na slobodu:

– Bio sam u zatvoru u Nemačkoj od 2004. do 2010. jer sam ubio čoveka koji mi je dugovao pare. Ja nisam profesionalni ubica, nego sam se samo branio. Ubio sam ga iz nehata. Za to delo sam dobio devet godina. Odležao sam pet godina i devet meseci u Nemačkoj i zatim sam se vratio u Srbiju 2010. godine – kaže Miloš O.

Na Kipru je uhapšeno sedmoro kriminalaca iz Srbije osumnjičenih za pokušaj ubistva državljanina Rusije, tako što su daljinskim putem aktivirali prethodno postavljenu eksplozivnu napravu. Uhapšeni su R. P. (57) iz Kelebije, Ž. T. (56) iz Novog Sada, R. M. (46) iz Topole, P. Đ. (45) iz Subotice, G. R. (59) iz Sombora, i Beograđani D. O. (60) i J. R. (57). Srbima se zbog plaćenih ubistava sudi u Austriji, Australiji, SAD , Švedskoj i na Kipru.

Prošle godine italijanska policija se dva puta digla na noge zbog srpskih državljana. Prvo tražeći Slavicu Kostić, čiji nestanak je prijavila njena porodica iz Kučeva. Odmotavajući klupko, nedeljama kasnije, karabinjeri su otkrili ubicu, uhapsili njenog bivšeg muža Dragoslava i u aprilu ga osudili na 16 godina zatvora.

Ovo proleće obeležila je i potraga italijanske policije po šumama oko Bolonje, za dvostrukim ubicom iz Subotice. Oko 1.000 specijalaca i karabinjera, uz pomoć padobranaca, snajperista i helikoptera, traži Igora Vaclavića, osumnjičenog da je 1. aprila ubio vlasnika bara u Bolonji, a zatim, sedam dana kasnije tokom bekstva, i čuvara šume.

– Nema zvaničnih preciznih podataka o broju srpskih kriminalaca u svetu, jer o tome nijedna institucija ne vodi računa. Registruju se samo Srbi koji su pritvoreni ili zatvoreni u inostranstvu i traže pravnu pomoć od države Srbije, odnosno od naših ambasada i konzulata. Takvcih je lane bilo 528. Neki naši kriminalci traže pomoć i od sveštenika Srpske pravoslavne crkve u rasejanju. Međutim, kako većina delinkvenata ne želi da traži pomoć, kako njihova porodica u Srbiji ne bio otkrila da se bave kriminalom u tuđini, to je njihov broj teško utvrditi – rekao nam je konzul, koji se bavi pravom pomoću našim delinkventima u Austriji.

Prema evidenciji Ministarstva spoljnih poslova Srbije tokom 2016. godine u inostranstvu je uhapšeno 1.896 naših državljana.

– Najveći broj njih prijavljen je našim konzulatima radi pravne pomoći u Hrvatskoj – 399, Nemačkoj – 243, Mađarskoj – 204 i Crnoj Gori – 178. Najčešća krivična dela zbog kojih su Srbi uhapšeni lane su šverc cigareta, ljudi i droge, razbojništva, provalne krađe i pljačke, falsifikovanje dokumenata, boravak i rad na crno i nasilje – navodi s eu MSP-u.

Srbi su glavni pljačkaši u Nemačkoj i Austriji, razbojnici u Italiji i Švajcarskoj, nasilnici u Australiji, krijumčari ljudi u Hrvatskoj i Mađarskoj, krijumčari kokaina u V. Britaniji, Holandiji i Španiji, i dileri drogom u Bugarskoj, Rumuniji, Švedskoj, SAD i Čileu.

U sredu je u emisiji nemačke televizije ZDF “Brojevi akata XY… nerešeni” ponovo je otvoren nerešen slučaj otmice hendipiranog sina nemačkog milijardera Rajnholda Virta u Šlicu od pre dve i po godine.

Nova analiza glasa nepoznatog kidnapera, koji se tada telefonom javio kako bi dao koordinate gde treba da bude obavljena primopredaja novca, tri miliona evra za otkup kidanpovanog, ukazuje na muškarca starog između 40 i 52 godine sa akcentom koji ukazuje na poreklo iz Srbije, sa Kosmeta ili iz Crne Gore.

Srpski kriminalci deluju na svim kontinetnima i bave se, gotovo svim kriminalnim i mafijaškim poslovima. Bračni par iz Srbije otkriven je na Tajlandu kako pokušava da proda lažno zlato. Oni su uhvaćeni sa 19 lažnih ogrlica i dve narukvice.

Analize diplomatskih i policijskih podataka došli smo do procene da danas čak 20.000 srpskih kriminalaca hara po zemljama Evrope i tri Amerike. Mnogi od njih su organizovani kao kriminalne grupe i predstavljaju srpsku mafiju. U Italiji, Nemačkoj, Švedskoj, Francuskoj, zemljama Beneluksa i Austriji srpska mafija ima svoje korene od početka sedamdesetih godina, kada su u Trstu, Milanu, Stokholmu, Parizu, Briselu, Holandiji i Beču postojali klanovi koje su predvodili odbegli „čvrsti momci“ iz Srbije, Crne Gore i BiH.

– Jugoslovensko podzemlje, u kome su glavnu reč bodili Srbi, koje je postojalo u ovim zemljama, bilo je aktivno do početka 21. veka. Kada su mnogi od vođa tog podzemlja nestali sa lica zemlja ili se penzionisali, njihova mesta u evropskom podezmlju zauzeli su mlađi i agresivniji delinkventi. Posle operacije „Sablja“ 2003. godine, i posebno danas, posle zavođenja novih bezbednosnih mera u Srbiji, iz zemlje se iselilo na hiljade kriminalaca, koji „rade“ po Evropi i Americi – tvrdi jedan iskusni beogradski policajac.

Strana 1 od 23

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top