Balkan

Balkan (171)

default

Lider humanitarne organizacije "28. jun" Milo Dubak održao je govor u Ujedinjenim Nacijama u Ženevi gde je oštro osudio protivzakonito NATO bombardovanje Jugoslavije, ističući da se on od ostalih govornika razlikuje po tome što je "jedini govornik koji dolazi iz zemlje koja je faktički samu sebe bombardovala"

Na 40. zasedanju saveta za ljudska prava gde se razgovaralo o rasizmu, diskriminaciji i ksenofobiji, govor Dubka izazvao je burne reakcije nakon što je istakao apsurdnu poziciju Crne Gore pri NATO-u, prenose Novosti 

- Danas je Crna Gora dio NATO-a, a ja mogu slobodno da saopštim da sam ovde jedini govornik iz zemlje koja je bombardovala samu sebe.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg nedavno je saopštio da smo bombardovani 'za naše dobro', kao i da je članstvo u Alijansi koja je bombardovala moju školu u našem interesu, istakao je on.

Kako je naveo, šta god da je razlog, jedna stvar je sigurna - da bi Zapadni Balkan išao napred, internacionalna zajednica mora podržati i predvoditi multietnička rešenja.

Tokom izlaganja Dubak se osvrnuo i na svoje detinjstvo, napomenuvši štetno delovanje osiromašenog uranijuma koji je doneo decenije patnje.

- 'F16 Falkoni' koji su bombardovali moju osnovnu školu mogu dostići impresivne visine od 15 000 metara i odatle bez savesti i konsekvenca mogu bombardovati zemlju ispod, ne mareći za potencijalni bol i patnju koju će izazvati u generacijama koje nadolaze - rakao je on i dodao: 

- Međutim, pravoslavci, katolici i muslimani će se složiti u jednoj stvari, čak i dostigavši najviše visine, avion i dalje leti daleko ispod Boga i još dalje od pravde. Danas, 20 godina nakon ove tragedije, moramo uraditi mnogo bolje - zaključio je Dubak.

default

Nastavnici šest sarajevskih osnovnih škola otrovali su se na seminaru koji je organizovao Britanski Savet, nakon što su pojeli lanč-pakete koje su naručili iz jednog od Ilidžanskih restorana!

Kako je potvrđeno Avazu, otrovalo se 16 nastavnika i svi su imali iste simptome.

Amela Babić, glavna inspektorka Sanitarno-zdravstveno-farmaceutske inspekcije i inspekcije za hranu, kazala je da je odmah po dobijenoj informaciji izdat nalog za vršenje hitnog nadzora u ovom ugostiteljskom objektu, koji je u toku.

„Nakon što smo u popodnevnim satima dobili informaciju od Javne ustanove zavoda za javno zdravstvo KS na sumnju na trovanje, odmah smo reagovali. U Hitnu pomoć se javilo 16 osoba sa simptomima povraćanja, proliva i opšte slabosti. Svi ti pacijenti se dovode u vezu sa seminarom koji se desio u Sarajevu za nastavnike osnovnih škola pod nazivom „Škola za 21. vijek“. Niko nije hospitalizovan“, tvrdi Babićeva.

Mesud Keranović je nekada radio na građevini i odatle potiče njegovo iskustvo, ali kaže kako ga je volja da renovira ovu crkvu podstakla da nauči i neke poslove koje nije ranije znao

U selu Osredak kod Cazina u Bosni i Hercegovini pre rata živeli su Bošnjaci i Srbi. Vremenom su se svi stanovnici srpske nacionalnosti raselili. Za sobom su ostavili crkvu i groblje, koje je bilo u sve gorem stanju. Poslednjih godina crkvu i groblje renovira i održava muslimanska porodica.

Mesud, njegova supruga i sinovi proteklih godina svaki slobodan trenutak koriste za obnovu crkve.

- Ovo je crkva koja je počela da se renovira pre četiri godine, bila je u fazi rušenja, da se nije krenulo sa obnovom već bi srušena bila. Onda se krenulo sa čišćenjem, saniranjem zidova, koji su se bili razišli, popucali skroz - kaže Mesud Keranović.

Nekada je radio na građevini i odatle potiče njegovo iskustvo, ali kaže kako ga je volja da renovira ovu crkvu podstakla da nauči i neke poslove koje nije ranije znao.

"Ipak je to njihova svetinja"

- Živim ovde više od 40 godina i moji prijatelji, pre sveg zla što je bilo, rat i to što nas je snašlo, više nisu tu, pa dođu ovde, stojimo, pričamo... A iza stoji ruševina, a to je ipak njihova svetinja - nastavlja Mesud Keranović.

Ostali meštani iz sela nisu bili oduševljeni idejom, tako da su jedinu pomoć Mesudu pružili sinovi i supruga. Sinovi studiraju građevinu, tako da su, pre svega, ocu davali ideje.

- Na početku je sve bio fizički posao, tako da je bilo teško, a onda smo se susreli s betoniranjem. Bilo je dosta sitnih radova, preciznih poslova - kaže Samir Keranović.

- Hteli smo da ispadne najbolje što može, iako radimo prvi put. I kada smo došli do završnih radova, sve više se ubrzavamo, jer jedva čekamo da vidimo kako će ispasti - rekao je Mensud Keranović.

Osim što donosi ručak, kad treba pomoć, radova se prihvati i Fatima.

- Pomagala sam i kad su dizali crep, to je zahtevalo malo više radnika, tako da sam i ja izašla u susret. Deca su bila u školi, pa nije imao ko, i ja sam uskočila - priča Fatima Keranović.

- Mesudovu ideju da renovira pravoslavnu crkvu podržale su njegove komšije, Srbi, koji su izbegli iz sela Osredak. Sada žive širom sveta i pomažu koliko mogu, uglavnom novčano - prenosi reporterka Al Jazeere Natalija Lučić.

Jedna od njih je i Radmila, koja godinama živi u Beogradu. S porodicom se upustila u ovaj projekat. Prikuplja sredstva od poznanika i komšija koji su, kao i ona, napustili domove. U stalnom je kontaktu s Mesudom, koji joj šalje fotografije i obavještava je kako napreduju radovi. A Radmila se trudi nekoliko puta godišnje i ode u rodni kraj.

Igrali se zajedno kao deca

- Uvek smo fino tamo dočekani. Stvarno nikada nismo imali nekih neprijatnosti. I svaki put kad odemo, čovek se nekako još više veže. Obično budemo dva-tri dana, a kako ćemo ubuduće, videćemo. Sad nam je cilj da završimo crkvu, imamo još prozore i vrata, da to zatvorimo - kaže Radmila.

Radmila za sada nema plan da se trajno vrati u Osredak, ali kaže, zbog sentimentalne povezanosti, uvek ostane koji dan duže. Mesud, ipak priželjkuje njihov povratak.

- Voleo bih da se svako vrati na svoje i da se život nastavi, jer ono što je bilo, zlo nikome ne treba i nikome nije dobro donelo - kaže Mesud.

Kaže da su se tu svi zajedno igrali kao deca, bez podela. I žali što ih je rat podelio. Ali, nada se da će bar s nekima dočekati starost.

Pogledajte video:

Iako je išla na ultrazvuk tokom trudneće, majci niko nije rekao da Ismail nema ruke

Da osobe s invaliditetom, pa i one najmlađe, i te kako mogu učestvovati u društvu i biti samostalne, najbolje pokazuje dečak Ismail Zulfić (6) iz Zenice, koji ruši sve predrasude o osobama s invaliditetom.

Ovaj vedri dečak rođen je bez ruku, jedna noga mu je zakrivljena, a na drugoj su spojeni prsti. Uprkos svemu, on samostalno jede, vozi motor, igra igrice, pliva, crta, piše…

Ismailovi roditelji pričaju da im nije bilo jednostavno kada su im lekari saopštili da je njihovo dete rođeno bez ruku.

Majka Elmina priseća se trudnoće, tokom koje je obišla brojne ginekologe, jer je, kako kaže, imala neki čudan predosećaj.

- Obišla sam razne doktore, ali mi niko nije rekao da moj Ismail nema ruke - priseća se ona.

Zbog toga je bio prevelik šok kada su njen sto nakon porođaja okupirali doktori, postavljajući joj brojna pitanja.

- Nisam imala snage ni govoriti, a oni su me zasipali pitanjima. Shvatila sam da se nešto dešava. Slučajno sam se okrenula i, kada sam videla da kupaju moje dete držeći ga za noge, jer nije imao ruke, doživela sam šok – govori Elmina.

Ipak, kaže da bi njena odluka da iznese trudnoću bila jednako čvrsta i da je ranije saznala da nosi dete bez ruku, ali bi svakako bila spremnija na tu situaciju.

Ali, Ismailova želja za životom, učenjem i nedopuštanje da mu se kaže da on nešto nije u mogućnosti uraditi samostalno, njegove roditelje čini hrabrim i veoma ponosnim.

Bilo je, međutim, i teških trenutaka, kada je Ismail spoznavao da nema ruke i postavljao mnoštvo pitanja.

- Tražio je od mene i muža da mu damo svoje ruke, da vidi kako to izgleda kada se imaju ruke. To su bili najteži trenuci u našim životima, kada bi nas upitao hoće li mu ikada narasti ruke ili kada je tražio da mu damo svoje ruke da i on nas zagrli – priseća se ona.

- Jedino je teško što ne može samostalno ići u kupatilo. Sve ostalo, verujte, radi sam. To je dete bez barijera - kaže otac Ismet.

Ismailove roditelje posebno boli što su, kada su odlučili da ga uključe s ostalom decom i upišu u vrtiće, doživeli neprijatne situacije i odbijanje brojnih vrtića u Zenici.

- Odbilo nas je pet vrtića u gradu, niko ga nije želeo - kažu roditelji.

Ismail se ove godine priključio Plivačkom klubu Spid iz Sarajeva. Osim što je naučio da pliva, uspeo se osloboditi i straha od vode.

Ika Ferer-Gotić, novinarka BHRT-a, objavila je na Fejsbuku šokantan status u kojem navodi da je njena 11-godišnja ćerka Saša pokušala da izvrši samoubistvo zbog nasilja koje je trpela u školi.

Ona je u podugačkom statusu izrazila zgroženost svima onima koji po internetu seju etničku i rasnu mržnju, a čije komentare potom čitaju i deca koja zatim maltretiraju sve koji su drugačiji od njih.

Da stvar bude jasnija Ikina ćerka Saša je meleskinja, što je upravo i razlog zbog kojeg je trpela vršnjačko nasilje od kad je krenula u školu.

Status Ike Ferer-Gotić prenosimo u celosti:

default

Kao najveći problem sa kojim se grad susreće, gradonačelnik je naveo aerozagađenje, naročito u zimskom periodu

Povodom snimanja radijske emisije pod nazivom “Grad”, gradonačelnika Tuzle, Jasmina Imamovića, juče su posetili Dan Halemar, urednik magazina Swedish Architecture Journal i Håkan Forsel, profesor istorije urbanizma Univerziteta u Stokholmu.

Posećujući gradove u Skandinaviji, Evropi i svetu oni ispituju fizičke i mentalne promene u odnosu na urbanističku politiku i ekonomiju. Emisija uključuje lokalne eksperte, akademike, aktiviste i arhitekte svakog grada, a produkcija pokušava prikazati suštinu mesta ili predominantnu urbanističku temu.

Tokom razgovora gradonačelnik Imamović govorio je o različitim pravcima razvoja koje grad Tuzla sledi kroz istoriju, posebno nakon završetka rata, tj. o periodu tokom kojeg je grad postao mnogo lepša i prema svim relevantnim pokazateljima, mnogo ugodnija sredina za život građana, nego što je to bilo ranije.

Gradonačelnik Imamović govorio je o korištenju prirodnih resursa koji su grad usmerili ka novim pravcima razvoja, koji su doveli do kreiranja novih radnih mesta, novih investicija, povećanju broja zaposlenih, očuvanju postojećih radnih mesta, o potpuno novom identitetu grada, istorijskim poteškoćama sa kojima se grad suočava, te o tome koje su opasnosti i mogućnosti pred gradom u budućnosti.

Kao najveći problem sa kojim se grad susreće, gradonačelnik je naveo aerozagađenje, naročito u zimskom periodu. Na pitanje o budućim perspektivama razvoja grada, gradonačelnik je govorio o mogućnostima razvoja lečilišnog, rekreativnog i kongresnog turizma, te daljem razvoju privrede zasnovane na razvoju novih tehnologija.

Kao razlog posete, gosti iz Švedske naveli su perspektivu iz koje je švedska javnost oduvek posmatrala Tuzlu, kao jedini grad u BiH koji početkom devedesetih godina, pa ni danas, nije pao pod uticaje nacionalističke retorike.

Švedska radio emisija GRAD kombinuje arhitektonske i urbanističke studije, terenske posete, istorijsko istraživanje i popularnu kulturu u diskusiji o gradovima i urbanizmu današnjice.

Emisija Grad emitovana je u 82 epizode od zime 2013. godine, ima oko 12.000 slušatelja po epizodi i oko 800.000 preuzimanja. Emituje se na švedskom jeziku, a finansira je Asocijacija arhitekata Švedske.

default

Najpoznatiji crnogorski đetić je svakako Blažo Đukanović, sin lidera Demokratske partije socijalista (DPS) Mila Đukanovića. Mlađi Đukanović je sa samo 18 godina postao vlasnik poslovnog prostora od oko 450 metara kvadratnih u popularnoj podgoričkog Vektri. Prema zvaničnim podacima, Blažo je imovinu dobio na poklon od strica Aca Đukanovića.

Me­seč­no je od za­ku­pa tog prostora u 2008. i 2009. go­di­ni do­bi­jao 11.000 eura, što je ob­ja­vlje­no u imo­vin­skom kar­to­nu nje­go­vog oca, ali pošto Blažo više ne živi sa svojim roditeljima, Đukanović nije u obavezi više da prijavljuje imovinu sina.

Pre­ma ra­ni­jim po­da­ci­ma ko­ji su bi­li do­stup­ni u Cen­tral­nom re­gi­stru pri­vred­nih su­bje­ka­ta, Đu­ka­no­vić je vla­snik dvi­je fir­me – BB So­lar i BB Hi­dro.

Način na koji Blažo posluje jedinstven je u svetu imajući u vidu da je svojevremeno koncesiju za izgradnju mini hidroelektrane BB Hidro potpisao njegov otac, dok se druga firma Blaža Đukanovića BB solar, kod Prve banke, čiji je najveći akcionar njegov stric, zadužila preko 5,3 miliona evra.

Ne samo da je Milo Đukanović svome sinu potpisao koncesiju, već je Vlada Crne Gore potpisala da svaki kilovat iz hidroelektrane Blaža Đukanovića papreno plate građani Crne Gore.

Međutim, za razliku od BB hirdo koja se još uvijek nije kreditno zaduživala, druga njegova firma BB solar se već godinama zadužuje kod Prve banke njegovog strica.

Blažo svoj privatni život ne eksponira previše, pa je javnost bila iznenađena fotografijama koje su pre dve godine osvanule u srpskim tabloidima, a na kojima je Milov naslednik u društvu folk pevačice Milice Pavlović.

Nagađalo se da li je mladi Crnogorac pao na šarm "seksi sinjorite", ali se niko ovim povodom nije oglašavao. 

Poznat kao ljubitelj crnogorskih klubova, mlađi Đukanović ipak se ne nalazi često u tabloidima, a poznato je i da je u dugogodišnjoj stabilnoj vezi. 

20. aprila 1955. godine, Marijan Džon Markul je ušao u losanđelesku kancelariju FBI-a i ispričao šokantnu priču. Čovek koji se tada predstavljao kao maršal Josip Broz Tito zapravo nije pravi Tito, nego ruski agent koji je preuzeo Titov identitet pošto je pravi Josip Broz nestao u Rusiji 1937. godine. To stoji u FBI-jevoj zabelešci s početka maja 1955. godine.

Tajne FBI-jeve beleške iz pedesetih su nedavno otvorene za javnost i javno objavljene.

Marijan Markul je rođen je u Livnu 1909. godine, u SAD se doselio 1936., a državljanstvo je dobio 1944. pošto je dve godine za vreme Drugog svetskog rata  služio u američkoj vojsci.

U izveštaju piše da nije sigurno koliko su informacije koje on daje tačne, ali se navodi i njegova tvrdnja da je on “socijalista i da želi da pruži informacije koje bi mogle biti važne za bezbednost Sjedinjenih Država”.

U zabelešci sa sastanka agenata FBI-a i Markula stoji da je Markul posetio Jugoslaviju 1953. godine i da se u dva navrata susreo s Titom. Prvi sastanak je trajao oko sat vremena, a on je tom prilikom primetio da maršal Tito ima po pet prstiju na svakoj ruci.

Markul tvrdi da je pravi Tito izgubio srednji prst i kažiprst leve ruke. Dodao je da je Tito s kojim je razgovarao '53. bio obrazovan i odlično svirao klavir. S druge strane, pravi Tito je bio neobrazovan, i koliko je Markul znao, nije znao da svira klavir.

Između ostaloga, Markul je tvrdio da je Josip Broz bio visok oko 180 centimetara, dok je ovaj "lažni" bio visok tek 160 cm. Markul je takođe rekao da je čovek koji se u pedesetima njemu predstavljao kao Tito govorio s blagim ruskim naglaskom i da je dosta blago govorio. Pravi Tito je govorio je odrešito i oštro.

Markul je tvrdio da je pravi Tito bio dosta bolešljiv i da je imao tuberkulozu, i da je nestao u Rusiji 1937. godine. Takođe je  izjavio  da je krajem dvadesetih godina razgovarao s pravim Titom u Jugoslaviji, a video se sa njim u Parizu 1935. ili 1936. godine i dodao da je čvrsto ubeđen u to da je taj čovek pravi Josip Broz.

Posle prijema kod Maršala 1953. godine, Marijan je posetio udatu sestru u Zagrebu. Poveli su razgovor o tome da li Tito onaj pravi, i složili su se da nije, barem je tako govorio Markul. Sestra je rekla da i ona i muž žive u uverenju da je Tito u Užičkoj 15 bio obični prevarant. Njen suprug, izvesni Boris Gorić je potvrdio da i on nije siguran u Titov identitet, kao i da je to stvar o kojoj se šuška širom Jugoslavije.

U izveštaju se navodi kako mu je sestra tada rekla da ni ona ni njen suprug ne veruju u to da je na čelu Jugoslavije pravi Josip Broz Tito i da su prvi put počeli da sumnjaju u to još 1937. godine, kada su čuli njegov glas na radiju i primetili promenu naglaska. Markul još tvrdi kako je njegov otac Ivan poznavao pravog Tita, pošto su radili u istom gradu, i da se i on slaže da je reč o dve različite osobe.

Ivan Markul i Josip Broz su radili u istom gradu, a Ivan je bio uveren da maršal u Beogradu nije bio isti kao drug Tito - sekretar komunističke partije u Jugoslaviji.

Drugi sastanak s Titom 1953. godine Markul je imao u Zagrebu. Ovog puta je Marijana i njegovu suprugu Ingrid maršal gotovo u potpunosti ignorisao. Nakon tog prijema kod maršala, Markul je satima razgovarao s Aleksandrom Rankovićem, za koga je tvrdio da je zapravo najmoćniji čovjek u Jugoslaviji.

Ranković i Markul su navodno zajedno bili u zatvoru krajem dvadesetih godina prošlog veka zbog sindikatskog delovanja i tokom tog vremena su se zbližili. Zbog toga je Markul Rankoviću otvoreno rekao da zna kako je Tito u susednoj sobi lažnjak.

Za Rankovića Markul tvrdi da je bio glavni čovek zadužen za bezbednost u Jugoslaviji, kao i da je u razgovoru sa njim izrazio svoje sumnje, na šta mu je Ranković odgovorio da ne bi trebalo da se opterećuje takvim stvarima i da bi trebalo da uživa u boravku u Jugoslaviji. Ovo skretanje teme sa Tita je kod Markula samo podgrejalo sumnje, navodi se u nastavku dokumenta.

Markul je agentima FBI ispričao da, prema njegovom mišljenju, jugoslovenske vesti u tajnosti sarađuju sa Sovjetskim Savezom i da će to u narednom periodu svima postati jasno. Izrazio je i uverenost u to da bi se sovjetske vlasti, ako bi to poželele, vrlo lako mogle rešiti Broza, i dodao da sve njegove izjave može potvrditi izvesni Živko Topalović iz Francuske.

Živko Topalović je, kako kaže Markul, dobro poznavao pravog Tita, a jugoslovenske vlasti su ga osudile na 20 godina zatvora, pa je zbog toga prebegao u Francusku. Topalović je verovao da je osoba koja se predstavlja kao Tito zapravo ruski general Nikolaj Lebedev.

Markul zaključuje kako se jugoslovenska vlada samo pretvarala da je u svađi sa Sovjetskim Savezom kako bi dobila pomoć od Sjedinjenih Država, kao i da nikada nije došlo do stvarnog razlaza između ove dve države.

Markul je optužio jugoslovenske vlasti za saradnju sa Sovjetima i rekao da će u roku četiri ili pet meseci svima to biti i više nego očigledno. Nastavio je s optužbama i rekao da je čovek koji se predstavlja kao Tito zapravo ruski agent i poslušnik Sovjetskog saveza.

Markul je sam rekao da je proveo nekoliko godina u Rusiji i da mu se čini da je video mnoge ruske agente na ulicama Jugoslavije. 1930. godine je otišao u Rusiju i mislio je da je društvo dobro uređeno, ali je uhvaćen zato što nije ispunjavao radne kvote. Američkim agentima je ispričao da je tek tri godine kasnije pobegao iz Rusije i to preko Sibira.

"Markul tvrdi da se jugoslovenske vlasti pretvaraju da postoje nesuglasice sa SSSR-om, kako bi dobili pomoć od SAD, i da zapravo nema pravog razlaza između Jugoslavije i Sovjeta”, stoji u dokumentu.

CIA i američka nevladina organizacija Stratfor prognoziraju raspad današnje EU na nekoliko grupa – staru Evropu, novu Evropu, koja će biti okrenuta SAD, te savez pravoslavnih zemalja. Zapadni blok ili staru Evropu činile bi Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Austrija, Španija, Portugal, Italija, Švedska, Norveška i Finska.

Novu Evropu bi činile Litvanija, Estonija, Letonija, zemlje Višegradske grupe, Slovenija (danas bi tu bila i Hrvatska), a on bi se nalazio pod nemačkim ekonomskim i američkim vojnim patronatom. Treći blok predstavljao bi balkansku konfederaciju koju bi činile pravoslavne zemlje – Srbija, Rumunija, Bugarska, Makedonija i Grčka. Ovom bloku pripala bi BiH, kao i Albanija. Mnogi stručnjaci ističu da ovo predviđanje treba shvatiti ozbiljno i podsećaju da je CIA sredinom osamdesetih godina prošlog veka najavila raspad tadašnje SFRJ.

Slična predviđanja iznosi i američka nevladina organizacija Stratfor. U ovoj nevladinoj organizaciji smatraju da će se EU uskoro raspasti na dva dela: bogatiji Zapad i grupu malih zemalja Centralne Evrope, koje će se vojno prikloniti SAD. I oni predviđaju stvaranje pravoslavne unije. Taj savez će, kako navode, biti „gasna unija„, čiji je osnovni motiv formiranja – novac. Geopolitički stručnjaci saglasni su da je došlo vreme višeblokovskog sistema, sa nekoliko centara moći, te da SAD i NATO neće više imati glavnu ulogu na svetskoj sceni.

Raspad EU najviše bi odgovarao SAD i Rusiji, navode neki portali za političku analitiku. Bregzit i dolazak Donalda Trampa na čelo SAD mnogi vide kao jasno ubrzanje predviđenog raspada EU.

Jugoslovensko komunističko vodstvo imalo je mnogo razloga da se uključi u proces proizvodnje nuklearnog oružja. Ovladavanje nuklearnom energijom u vreme hladnoratovske podele sveta bio je strateški interes svakog društva koje je težilo političkoj i ekonomskoj nezavisnosti, a jedan od osnovnih ciljeva razvoja znanja o procesima kontrole nuklearnih potencijala bila je želja da se razvije atomska bomba, koja bi služila kao apsolutno sredstvo moći i vojno-političkog balansa.

S padom komunizma, preusmeravanjem globalnih interesa na razvoj telekomunikacijskih tehnologija i širenjem svesti o opasnosti nuklearne energije, čovečanstvo je ušlo u takozvanu postatomsku eru, a celi niz sporazuma, potpisanih kako bi se ograničila proizvodnja i distribucija nuklearnih tehnologija, nagoveštavala je da svet ulazi u novo vreme. Ali, posljednje, otvoreno i demonstrativno, testiranje atomske bombe koje je provela Severna Koreja jasno pokazuje kako se atomska pretnja još uvek nadvija nad zemljinom kuglom. Osim toga, korejska težnja da u potpunosti ovlada procesom proizvodnje atomske bombe i iznalaženjem najpogodnijeg načina za transport nuklearnih bojevih glava na teritorije zemalja koje smatraju neprijateljskim najilustrativnije govori u prilog činjenici da je atomsko oružje još uvek snažan geostrateški i vojno-politički faktor.

Četiri povezana segmenta

Politički analitičar iz Zagreba Igor Tabak pojašnjava da, iako se tome danas ne pridaje pažnja kao nekada, većina čovečanstva živi u zemljama koje poseduju nuklearno naoružanje, napominjući kako najmnogoljudnije i ekonomski najrazvijenije zemlje sveta, poput Kine, Indije, Pakistana, Rusije, SAD-a, Velike Britanije ili Francuske, raspolažu arsenalom nuklearnog naoružanja, jer posedovanje takve vrste oružja daje svakoj zemlji veliku političku moć. Razlozi zbog kojih Severna Koreja ne odustaje od svog nuklearnog programa sasvim su razumljivi, a njihovi atomski i raketni ogledi vanjskopolitičke su prirode. Korejsko nuklearno testiranje uglavnom ima za cilj da najavi nove zahteve za pregovaranjima, a njihova vanjskopolitička agenda sačinjena je iz četiri povezana segmenta; ucenjivanje, pregovaranje, vojne probe i nuklearna testiranja.

„Država koja ima nuklearno oružje i tehnologiju za isporučivanje na daljinu, odnosno rakete, teško da može biti kažnjavana i pritiskivana od velikih sila. Za razliku od malih zemalja, koje nemaju mogućnost takve odbrane“, jasan je Tabak. Severna Koreja sve svoje oglede i sva testiranja izvodi isključivo na važne državne i partijske obletnice, ili rođendane svojih vođa, pa je tako i poslednje nuklearno testiranje izvršeno na godišnjicu državne nezavisnosti. Takva simbolika ne sme nikoga čuditi, jer je Sjeverna Koreja zemlja koja ulaže mnogo sredstava u razvoj vojne tehnologije, dok istovremeno ima problema s prehranjivanjem vlastitog stanovništva, što je jasan indikator njenih državnih prioriteta. „Severna Koreja je prilično zatvoreno i svojeglavo društvo, koje je shvatilo da ako bude imalo atomsko oružje neće biti sankcionirano kao što bi bilo da ne poseduje takvu vrstu naoružanja“, zaključuje Tabak.

Podmornice – najvažnije oružje

Vojni analitičar iz Beograda Aleksandar Radić kao najopasniji segment severnokorejskog nastojanja da ovlada procesima proizvodnje i upotrebe atomske bombe smatra njihovu želju da proizvedu podmornice naoružane nuklearnim bojevim glavama. „Podmornice su glavni politički i vojni faktor pretnje, jer mogu da odu daleko od baza i do obala zemalja kao što su Južna Koreja, Japan i Sjedinjene Američke Države i mogu da budu otvorena pretnja potencijalnim metama. To je razlog velike zabrinutosti SAD-a. A ideja o posedovanju podmornica naoružanih atomskim bombama Severnu Koreju čini globalnom pretnjom“, kaže on.

Ono što podjednako zabrinjava Zapad je činjenica da Severna Koreja, paralelno s razvojem atomskog oružja, radi na izgradnji raketa srednjeg i dalekog dometa, koje bi služile kao transportno sredstvo njihovom nuklearnom oružju. A kada znamo da je ponašanje Severne Koreje nepredvidljivo, naglašava Radić, jasno nam je koliko potencijalne opasnosti dalje usavršavanje nuklearne tehnologije može biti za ceo svet. Sagovornici podsećaju da je i bivša Jugoslavija, u periodu nakon završetka Drugog svetskog rata, bila zabavljena idejom ovladavanjem procesom proizvodnje nuklearne energije, pojašnjavajući da se iza mirnodobskog nuklearnog programa verovatno krila želja za proizvodnjom atomske bombe.

Takve tvrdnje sasvim su opravdane, a jugoslovensko komunističko vodstvo imalo je mnogo razloga da se uključi u proces proizvodnje nuklearnog oružja. Najvažniji, kaže Tabak, svakako je ugrožena pozicija nesvrstane zemlje, fizički smeštene između dva hladnoratovska bloka. Između ‘hladnih’ Istoka i Zapada „Jugoslavija se tih godina pripremala za napad i sa Zapada, i sa Istoka. Pored toga, postojala je jaka želja u jugoslavenskom rukovodstvu da zemlja bude prva članica pokreta Nesvrstanih koja poseduje nuklearno naoružanje“, kaže Tabak.

Kada govori o jugoslovenskom nuklearnom programu, Radić kaže da projekat nikada nije odmakao od pripremne faze, ali postojali su ozbiljni i sistemski pokušaji da se ovlada procesom proizvodnje nuklearne energije. Kao dokaz ozbiljnosti s kojom se ušlo u projekat Radić navodi podatak da je u to vreme otvoreno niz instituta koji su se, među ostalim, bavili izučavanjem atomske energije, a stotine stručnjaka je iškolovano kako bi mogli biti uključeni u projekat ovladavanja tehnologijom za proizvodnju nuklearne energije.

Zanimljivo je, objašnjava Radić, da je potraga za nuklearnim sirovinama u bivšoj Jugoslaviji bila intenzivna, a za lokacijama koje kriju uranijum tragalo se na planinskim područjima Bosne i Hercegovine, Srbije i Makedonije. Ta je potraga završila otvaranjem jedinog funkcionalnog rudnika uranijuma u Kalni, na Staroj planini. Jugoslovenski nuklearni program prekinut je 1966. godine, političkim padom Aleksandra Rankovića, koji je bio predsednik Savezne komisije za nuklearna pitanja. Nakon toga Jugoslavija više nije imala ozbiljnih pokušaja da ovlada procesom proizvodnje nuklearne energije, a gradnja nuklearne elektrane Krško bila je zasnovana na principu „transfera američke tehnologije“.

Jugoslovenski nuklearni program bio je mirnodopskog karaktera, a u pozadini njegovog razvoja, koji je bio javan i transparentan, stvarao se osnov za vojnu primenu, naglašava Radić. Izučavajući dokumentaciju iz zaostavštine Avde Hume, profesor istorije iz Sarajeva Husnija Kamberović kaže da nailazi i na podatke koji su se odnosili na jugoslovenski nuklearni program. Humo je bio član Savezne komisije za nuklearna pitanja, što znači da je bio jedna od najupućenijih osoba u zbivanja oko razvoja nuklearne tehnologije.

Toplana na nuklearni pogon

Iz dokumentacije, koju je profesor Kamberović imao na uvid, jasno je da se ideja o razvoju nuklearnog programa javila kod jugoslovenskog rukovodstva još 1948. godine, a svi daljnji napori da se dođe do tehnologije za ovladavanjem nuklearnim procesima bili su seriozni. Članovi Savezne komisije bili su najugledniji naučnici Jugoslavije tog vremena, kao što su profesor Pavle Savić i profesor Ivan Supek, i najuticajniji političari vremena, Aleksandar Ranković (predsednik) te Avdo Humo i Ivan Gošnjak. Kamberović kaže da je odluka za izgradnju postrojenja za preradu uranijuma donešena 1959. godine, da je rudnik Kalna, nakon godina potrage za lokacijom sa sirovinom, otvoren 1963. godine, a prestao je raditi u godini Rankovićevog pada 1969. godine.

Potraga za nuklearnom energijom bio je ozbiljan jugoslovenski projekat, a jedna od ideja bila je i da se Sarajevo snabdeva toplotnom energijom proizvedenom u toplani na nuklearni pogon. Plan je izradio sarajevski Energoinvest, a o planovima je u nekoliko navrata pisalo i sarajevsko Oslobođenje. Priča o izradi atomske bombe javila se tek sedamdesetih godina, kada je Ivan Supek, u romanu koji se referisao na stvarne činjenice, napisao kako je Jugoslavija nastojala proizvesti bombu i kako je on bio izričito protiv toga, zbog čega je i napustio ceo projekat. „Iza projekta je stajao Aleksandar Ranković, jer je želeo steći potpunu kontrolu nad Jugoslavijom. Od ranije je ovladao policijom i tajnim službama, a projektom izgradnje atomske bombe hteo je ostvariti kontrolu nad vojskom“, kaže Kamberović objašnjavajući moguće motive za izgradnju atomske bombe.

Tito je sve znao

Ipak, ozbiljni istorijski izvori govore, ističe Kamberović, da je jugoslovenski nuklearni program bio isključivo mirnodopski i da su svi kasniji navodi o tajnoj izradi bombe dolazili od neverodostojnih ljudi. Kao potvrdu teze navodi nalog, koji je Ivan Gošnjak izdao vojsci, o izradi elaborata isplativosti konstruisanja atomske bombe. Taj elaborat pokazao da Jugoslavija nije u stanju investirati tolika sredstva u izradu bombe. Osim toga, Avdo Humo, Ivan Gošnjak i Svetozar Vukmanović Tempo jasno su, u nekoliko navrata, rekli da Jugoslavija nije imala namjeru napraviti bombu. Jugoslovenski nuklearni program, zvanično, nikada nije kao cilj imao izradu atomske bombe, ali sagovornici kažu da je rukovodstvo zemlje, s Josipom Brozom Titom na čelu, ozbiljno razmišljalo da proizvede takvu vrstu oružja.

Nakon gašenja projekta, koji se, slučajno ili ne, podudario s krajem Rankovićeve uloge u jugoslavenskoj politici, nastojanja da se dođe do nuklearne energije i stvore preduslovi za izgradnju bombe potpuno su nestala. U prilog tezi da je ideja o razvoju nuklearnog naoružanja postojala navode se složene geopolitičke okolnosti vremena i pozicija Jugoslavije, koja je, kao zemlja pokreta Nesvrstanih, bila priklještena između dva hladnoratovska bloka. Pored toga, čini se sasvim nelogičnim razvijati atomsku tehnologiju samo da bi se koristila za proizvodnju ekološki čiste energije. Atomska bomba je verovatno bio tajni cilj programa.

Strana 1 od 13

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top