Balkan

Balkan (161)

default

Sve je više ljudi koji razmišljaju o odlasku u Nemačku, posebno otkad je ova zemlja objavila da će tokom pet godina primati po 20.000 radnika sa Balkana godišnje.

Odlukom Bundestaga od pre oko dve godine stranac u Nemačkoj može da dobije radnu dozvolu na osnovu tarifnog sporazuma s poslodavcem, i boravak na neograničeno vreme, piše sajt Klik do posla.

1. GDE TRAŽITI

Najniži nivo znanja nemačkog koji traže tanošnji poslodavci je nivo B1 ili B2. U Nemačkoj se nezaposlenost kreće oko pet odsto, (za razliku od naših 17,5%), a berzu poslova koja se stalno ažurira možete pronaći na ovom linku. Videćete da u svim oblastima postoji na desetine hiljada slobodnih radnih mesta širom Nemačke. 

2. KAKO NAUČITI JEZIK

Najminimalniji nivo znanja sa kojim idete u Nemačku je A2, ali samo ako se bavite zanimanjem koje je tamo izuzetno deficitarno. Mnogo je češći zahtev poznavanja B1 ili B2 nivoa. U čemu je razlika? "A" nivo podrazumeva podrazumeva elementarnu upotrebu jezika i snalaženje u jednostavnim temama, recimo možete da opišete svoje potrebe u svakodnevnim situacijama. Kategorija "B" podrazumeva mogućnost iznošenja stavova i saopštavanje svojih iskustava i doživljaja, nada i ciljeva, planova...

Agencija Deutche Welle - interaktivni kursevi (više besplatnih kurseva, svi nivoi, pa izaberite najbolji za vas)

3. AKO STE STUDENT I ŽELITE STIPENDIJU

Vizu tražite u Ambasadi Nemačke u Beogradu, a detaljno o tome kakvu vizu da tražite, kao i kakvu da slučajno ne tražite da ne biste dobili rešenje o hitnom napuštanju Nemačke, pronađite na ovom linku.T

4. KOLIKI ĆE VAM BITI TROŠKOVI U NEMAČKOJ

Iznajmljivanje stana je prilično skupo - od 600 do 1.000 evra, u zavisnosti od veličine stana i grada. Mnogo se više isplati za početak tražiti sobu u stanu koji delite sa cimerima - tu su cene već od 200 evra mesečno, a ostali troškovi (struja, grejanje, komunalije) su oko 100 evra. Vodite računa da često sobe ili stanovi nisu namešteni, te predvidite i te troškove, kao i da imate novca za tri kirije unapred (često gazde stanova toliko traže).

Ukoliko ste vozač, a posao vam je dalje od stana, automobil možete kupiti već od 2.000 evra. 

Preporučujemo vam i ovaj sajt na nemačkom jeziku, gde možete da u svakom gradu vidite osnovne troškove.

5. ŠTA MOŽE DA VAS IZNENADI

Savladali ste jezik, pronašli posao, kao i stan. Šta još može da krene po zlu? Prvo, morate da znate da Nemci nipošto ne tolerišu kašnjenje. Ni minut. Nemojte ni da razmišljate o akademskih 15 minuta već radije dođite na posao 10 minuta ranije. Kašnjenje neće biti tolerisano, jer je duboko u toj radnoj kulturi usađeno da ako kasnite, ne poštujete ni poslodavca niti kolege. 

default

Rad na crno u Austriji ne samo da je opasan po zdravlje, jer radnik nije osiguran i ne uživa nikakva prava, već može biti i skup, pošto je sve češća pojava da "gazde" ne daju platu i potom prete i oteraju radnike, koji su dolaskom u Austriji imali samo troškove, umesto željene zarade kojom bi snabdeli svoje najbliže u otadžbini.

Takav slučaj, koji je, kako Tanjug saznaje iz Ambasade Srbije i austrijske policije, samo jedan u nizu, dogodio se našim zemljacima, koji su iz Italije i Srbije došli u Beč, u nadi da će da zarade radeći za građevinsku firmu čiji je vlasnik njihov zemljak.

"Nas 26, svi poreklom iz okoline Smedereva, nedavno smo došli u Beč na poziv jedne žene, koja je iz našeg kraja, a čiji muž ima građevinsku firmu u Austriji. Neki od nas su došli iz Italije, gde imamo validna dokumenta, a drugi iz Srbije, koji su se nadali da će im gazda napraviti ''papire''", objasnio je jedan od prevarenih radnika.

"Radili smo vredno, a smešteni smo bili u veoma lošim uslovima. Kada je došlo vreme za isplatu ne samo da nismo dobili pare, već smo dobili i batine", kazao je on.

Smederevljani su radili na jednoj zgradi, koja je trebalo da se što pre završi, i na njoj su "napravili" ukupno 3.317 radnih sati.

Prema rečima naših sagovornika, ako se uzme u obzir da je bila dogovorena plata u visini između 12 i 15 evra po satu vlasnik građevinske firme koji ih je angažovao "na crno" ostao im je dužan više od 50.000 evra.

"Umesto da nam plate, usledile su batine. Mene su sačekali neki gazdini ljudi i pretukli me, oteli mi telefon preko kojeg sam se redovno čuo sa nadzornikom radova, kako više ne bih mogao da ga kontaktiram. Sa mog telefona oni su potom zvali sve moje kolege i pretili im da će ih pretući", naveo je naš radnik.

Zbog tih pretnji mnogi su pobegli u Srbiju, iako su ostali "kratki" za zaradu, a ujedno imali samo troškove tokom boravka u "obećanom" Beču", kazao je sagovornik, koji je pre Beča živeo 20 godina u Italiji, a odlučio se da dođe u Austriju, jer je u Italiji sve manje posla.

Vlasnik građevinske firme pretio je svojim radnicima da će angažovati razne poznate kriminalce iz Srbije, ako ne budu ćutali i "nestali" sa svojim zahtevima.

Neke od njih je strahom naterao da nastave da rade, iako nadoknade nema.

"Još dvoje radi, jer se plaše da će u suprotnom da ih pretuku i možda još nešto gore im učine", kazao je prevareni radnik iz Srbije.

Nakon što su zatražili plate, vlasnik je čak promenio i brave na smeštaju, koji je, inače, bio ispod svakog nivoa.

Grupa radnika, koja nije dozvolila da ih zastraši ovakvo ponašanje bahatog vlasnika građevinskog preduzeća, odlučila je da se obrati Ambasadi Srbije za pomoć, a potom zajedno sa diplomatama podnela prijavu policiji, i sada čekaju rasplet.

Na tvrdnje vlasnika firme da su navodno pokušali da mu ukradu vozilo, i da je zbog toga na njih poslao "siledžije", radnici ukazuju da je to izmišljena priča.

"Izmislio je to kako bi pokušao da opravda svoje bahato ponašanje. Što bi oteli vozilo koje vredi jedva 1.000 evra", kaže sagovornik.

Šta više, prevareni radnici tvrde da ih je vlasnik firme naterao da ukradu opremu sa jednog drugog gradilišta, kako bi ga koristili na zgradi na kojoj su radili i ističu da su mu to učinili, jer su hteli da pomognu i verovali mu da će sve biti u redu.

Vlasnik firme oštro je napao pomenute radnike, tvrdeći da su oni narkomani i lopovi, i da će ih pretući, kao što je to učinio već sa nekima, te poručio Ambasadi da se ne meša u ove poslove.

"Ovo nije jedini slučaj ovakve prevare. Čuli smo za mnoge takve slučajeve pa želimo da upozorimo naše građane da ne kreću u avanture kada ne poznaju poslodavce koji ih zovu. Poslodavci često koriste strah naših zemljaka, zbog rada na crno, da bi mogli biti proterani, da ih ne plate nakon izvršenog rada", kažu prevareni radnici.

U ovom slučaju grupa radnika poverovala je svojoj zemljakinji, koja ih je zamolila da dođu, kako bi njen suprug završio na vreme posao koji je ugovorio, ali se ispostavilo da se radilo o prevari.

"Pozvivamo sve, koji nameravaju radi većih primanja da kreću u inostranstvo na rad ''na crno'', da ne kreću, jer pored toga što neće dobiti pare, vratiće se u domovinu sa velikim troškom, praznim novčanikom, dugovima, ali i batinama", poručuju prevareni radnici.

default

 Okrutno ubistvo Kristine Krupljan (18), koju je u sredu u Zagrebu izmasakrirao nožem David Komšić (19), postao je glavna tema i u njegovu rodnom Kiseljaku u Bosni i Hercegovini

 S porodicom, ocem, majkom i dve starije sestre, David se iz Kiseljaka kao dete doselio u Zagreb. Davidova familija, naročito s očeve strane, ovih dana je postala top tema među mnogim Kiseljačanima.

"Jabuka ne pada daleko od stabla", samo je jedan od komentara koji su preplavili društvene mreže posle vesti o ubistvu koje je počinio mladi Kiseljačanin. Aludiraju pritom na već pomalo zaboravljena ubistva koja je još pre rata počinio Davidov deda po ocu. On je posle kafanske svađe ubio dvojicu poznanika.

Prokletstvo dvostrukog ubice prenelo se najpre na drugo, a potom i na treće koleno porodice Komšić. Očeva sestra, tetka Davida Komšića, takođe je počinila zločin i u sopstvenoj kući posle rata, pucnjem iz vatrenog oružja, pod nikad do kraja rasvetljenim okolnostima, ubila komšiju.

Trudnoće, jedna za drugom, odgađale su izvršenje kazne izrečene Davidovoj tetki. Pred rukom pravde potom je pobegla u Hrvatsku. Nitko u Kiseljaku ne zna da li je ikada odležala kaznu. Trudna je bila i Davidova žrtva, bivša devojka Kristina Krupljan, koju je mladi Komšić ubio s 30-ak uboda nožem na način koji ledi krv u žilama.

Pre ubistva 18-godišnjakinje, David je automobilom u aprilu 2016. ubio Josipa Kolarića (72). Jedna od njegovih sestara i sama je pre par godina doživela saobraćajnu nesreću u kojoj je jedva preživela. Nevolje, dakle, već godinama prate ovu porodicu. Mnogi kažu da ih još od ubistva koje je počinio Davidov deda prati prokletstvo.

Činjenica je da su tri generacije porodice Komšić mnoge zavile u crno od Kiseljaka sve do Zagreba. Davidova majka Olivera, devojačkog prezimena Marijanović, potiče iz ugledne i bogate porodice bez ijedne mrlje i skandala. Pokojni otac Davidove majke bio je privatni preduzetnik, a nju pamte kao prijatnu i vedru osobu.

S druge strane Davidov otac, Ivo Komšić,  uvek je bio ćutljiv i malo je s kim kontaktirao iako se i u Kiseljaku i u Zagrebu bavio ugostiteljstvom. Odmah posle rata porodica Komšić otvorila je u to vreme poznatu diskoteku “Miami” na samom ulazu u Kiseljak. Sličnim poslovima nastavili su da se bave i u Zagrebu.

Međutim, ni posle odlaska u Hrvatsku nisu se oslobodili navike da nasiljem, pa i ubistvom, “rešavaju” životne probleme. Nažalost, unuk je po okrutnosti s kojom je usmrtio bivšu devojku i njeno nerođeno dete nadmašio i svoga dedu i tetku!

default

 Mladi iz BiH i regije najčešće odlaze u Nemačku u potrazi za boljim životom. Jedan od njih je i Boris Franjić, diplomirani ekonomista iz Kaknja, koji živi i radi u Štutgartu, a svoje utiske nakon godinu dana boravka i rada u ovoj zemlji podelio je na “Fejsbuku”.

- Danas je tačno godinu dana kako sam se preselio u Štutgart. Prekratko je to vreme da bi se napravilo bilo šta veliko, a ipak sasvim dovoljno vreme da se ucrta trasa za sigurnu i bezbrižnu budućnost. Sećam se dobro te večeri pre odlaska. Prijatelji, oni najbolji, polako se okupljaju kod mene u kafiću. Niko ne fali, a nema niko ni viška, samo jedan nije bio tu, on živi u Sarajevu pa sam otišao do njega dan pre da mu javim da idem. Onako nepozvani dolaze sami od sebe, znaju dobro gde će me pronaći. Došli da me isprate. A ja? Ja sam se osećao kao da me ispraćaju na posljednji počinak, a ne u Nemačku.

Oni su nešto pričali celu noć, čisto da se nešto priča, i da mene malo zabave. Ja sam uglavnom ćutao znajući da ću rano ujutro u auto staviti 30 godina svog života, školovanja, fakulteta, rada, uspomena, truda, odricanja, 30 godina prijateljstava i tek pokoji odevni predmet i krenuti sve ispočetka. Valjalo je tu noć preživeti, kao i svaki onaj prijateljski zagrljaj i jak stisak, kao da te grle poslednji put i ne bi te pustili do ujutro… Pa onda na red dođu roditelji, majčine suze i otac koji se kobajagi dobro drži. E kad tu noć preživiš, dva puta trepneš, pogledaš na kalendar kad ono 20. Septembar 2017. godine, shvatiš da je prošlo godinu dana kako živiš u Nemačkoj. E to je Nemačka. Mesto gde vreme brzo leti. I sve možeš napraviti, raditi i zaraditi samo ne možeš kupiti vreme. Kad malo mučneš glavom i analiziraš zašto je to tako, shvatiš da ti je ovde ponuđeno toliko mogućnosti da ti treba bar 9 života kako bi petinu od njih iskoristio. Nije do vremena, nego je do mogućnosti.

U Bosni ih uglavnom nemaš, a i kad ti se ukaže prilika strahuješ ko će ti to sve pokvariti. Nemačka je zemlja bez straha i to je najveće bogatstvo koje nama bosancima neko može ponuditi. Nemaš straha hoćeš li pronaći posao, a kamo li straha da li ćeš ga izgubiti. S vremenom kako napreduješ s jezikom samo ti se otvaraju nove mogućnosti i bolji poslovi. Nemaš straha da osnuješ porodicu. Jer dvoje u kući sa minimalnim platama može da plati stan i režije, hrane u izobilju, lepo i novo neko prosečno auto, putovanje leti 3 sedmice na Majorku, zimi na 2 sedmice na Alpe, te da se svaki vikend negde izvedeš, neko jezero, roštilj uz prijatelje, park, zološki vrt, ili večera u restoranu. Reklo bi se da se živi ko’ nekad u Jugoslaviji.

Ono što sam ih ja upoznao jako su susretljivi i ljubazni, spremni su pomoći, drže do porodice, i nisu cicije u kafani. Postoje i oni neki drugi Njemci, da budem iskren o njima sam samo čuo, al ih kao takve nisam upoznao. E ko ima smisla za privatni biznis i hoće da se bavi time to je već druga priča. Kažu da šira regija ovog grada obuhvata negde oko 3,5 miliona stanovnika koji većinom rade u “Mercedesu”, “Poršeu” i “Bošu” ili nekoj manjoj firmi koja se opet naslanja na ova tri giganta. Veliko tržište, mnogo novca u opticaju, naplata brza, kompenzacije skoro da i nema. Potrebno je malo sluha za biznis, lepa ideja, određena količnina početnog kapitala i mogu se čuda napraviti. I sve je to ok, al onda na red dođe ljubav prema zavičaju. Sve te nešto dole opet vuče.

Iako si stekao već ovde puno poznanstava, poneko prijateljstvo, fale ti prijatelji s kojima si odrastao, gimnaziju ili fakultet završio, prijatelji s kojima si radio. Kreneš u Bosnu, onako već u Sloveniji srce ti jako lupa dok vrtiš one radio stanice i slušaš emisije koje prilično razumeš.

Kad već dođeš u Bosnu nakon 3 sata shvatiš zašto si otišao u Nemačku.

Shvatiš da ti ne nedostaje Bosna kao sistem, nego Bosna u smislu tvojih prijatelja. I najradije bi ih sve natrpao u jedan veliki autobus i doveo sebi. I kad bih to uradio…pitanje koliko bi mi Bosna nedostajala.

Usput, to i pokušavam. Pokušavam ih nagovoriti da dođu kod mene živeti, da se presele. Nisu zaslužili da žive u neizvesnosti, da im neko vređa inteligenciju. Nisu zaslužili da ih neko deli, jer nisu tako odgojeni. Nemačka je država za njih, država u kojoj kao svog zemljaka prepoznaješ svakog onog ko je rođen od Bugarske do Beča. E sad zamislite koliko je ovakvih kao ja koji pokušavaju sve svoje drugove dovesti u Nemačku. Ko će ostati dole živeti? Ostaće neko, al sve manje i manje onih ljudi s kojima sam ja tu državu vidio prosperitetnom.

Prema najnovijim podacima, u Nemačkoj trenutno ima čak 691.000 slobodnih radnih mesta u raznim profesijama, a posebno su traženi, saznaje „Alo!“, radnici sa Balkana!

Nemačkoj su trenutno najpotrebniji radnici u socijalnoj zaštiti, maloprodaji i pripremi i dostavi hrane, kao i građevinskoj industriji.

Da nemački poslodavci traže radnike iz Srbije, kao i sa čitavog prostora bivše Jugoslavije, potvrđuje za naš list Kadrija Mehmedović, predsednik udruženja povratnika „Reintegracije“.

- Nemački poslodavci su skloni da više plate ljude iz Srbije i iz regiona. Najtraženiji su građevinski radnici, koji su plaćeni između 1.800 i 2.300 evra mesečno bruto. Dakle, za molere, fasadere, keramičare, tesare, zidare i pomoćne radnike na građevini minimalna bruto satnica ide do 12,5 evra. Za radnike u maloprodaji i u ugostiteljstvu, kao što su kuvari, pekari, pica-majstori, prodavci u radnjama i kioscima brze hrane, minimalna satnica je devet evra, tako da radnici na ovim poslovima zarađuju u proseku 1.500 evra mesečno bruto - kaže on.

 

Nemci takođe, dodaje naš sagovornik, traže negovatelje, medicinske sestre, medicinske tehničare, lekare... Plate lekara se kreću između 3.000 i 4.000 evra mesečno bruto, a nega lica se plaća u proseku 1.900 evra. U Nemačkoj su sada uveli značajnu novinu, pa se negom starijih lica mogu baviti radnici nemedicinske struke, s tim što moraju proći obuku od tri meseca u bolnici ili zdravstvenim centrima kod nas, koju bi zatim u Nemačkoj nastavili u trajanju od šest meseci, i naravno potreban je B1 nivo poznavanja jezika, za šta je dovoljno šest meseci učenja. Sada neko sa srednjom školom može da prođe obuku i radi ako želi.

 

Zanimanje Plata (bruto)

 

Lekar specijalista 3.000-4.000

Negovatelji 1.900-2.000

Moleri 1.800-2.300

Fasaderi 1.800-2.300

Keramičari 1.800-2.300

Tesari 2.000

Kuvari 1.500

Prodavci 1.500

Najmanje jedna osoba je teže povređena u udesu koji se dogodio putu Podgorica-Bar u mestu Vranjina javlja portal CdM.

Sinoć oko 23.50 časova sudarili su se mercedes budvanskih tablica BD AZ 936 i autobus srpskih tablica autoprevoznika Lasta.

Vozač mercedesa je životno ugrožen i njega je morala da vadi vatrogasna ekipa sa specijalnim alatima za sečenje metala.

"Sinoć je hitno operisan. U pitanju su teške povrede ruke i noge. Jutros je stabilan", kazao je CdM-u direktor UC Nermin Abdić.

Autobus je bio pun putnika i išao je iz pravca Bara, ali kako portal CdM saznaje, nema povređenih.

Na ovom delu puta jutros se saobraća jednom trakom naizmenično.

Morana Mamić, poznata dizajnerka hrvatskog porekla svojim pričama na društvenoj mreži Instagram redovno inspiriše i oduševljava.

Sa preko 90.000 pratilaca, Morana je vrlo uticajna a šta god da napiše širi se munjevitom brzinom.

Ovog puta podelila je priču o jednom satu kojoj neće odoleti žene ali ni muškarci.

Uverite se!

"Sećam se kad sam prvi put videla ovaj sat. Rekla sam sebi "moram ga imati". Štekala sam lovu, ali nikako nisam mogla da skupim potrebnu sumu. U jednom razgovoru požalila sam se baki da već par dana štedim za jedan sat. Baka me pitala "pa koliko imaš love trenutno?" Ja joj odgovorim: "Pola". Zove baka jedno jutro i kaže da dođem na Kvatric. Žena došla autobusom iz Somobora, izvadila kovertu iz torbe i rekla: "Čuj, kad ti već (bivši) muž neće kupiti sat, evo ti ostatak love i kupi ga sama. Sećam se prizora kao danas. Nasred ulice, okružena keljom i salatom, skakala sam od sreće kao malo dete! Sat sam naručila u Gracu a baka, mama Frano i ja smo išle po njega. Bila su to zlatna vremena", napisala je Morana a onda njena priča dobija potpuni preokret.

"Kad sam se razvodila, sat je bio jedina vrednost koju sam imala. Odlučila sam da ga prodam i novac uložim u posao. Čovjek koji ga je kupio bio je izuzetno korektan. Načuo je zašto mi treba novac i platio ga je tačno koliko sam tražila. Baka je taj dan plakala k'o kišna godina... Iduće godine upoznala sam Jozu. Naš prvi zajednički vikend proveli smo u Grazu. Bila je zima. Zagrljeni šetali smo centrom grada i zastali ispred radnje sa satovima. Između silnog blještavila,u uglu izloga, ugledala sam "svoj" sat. Jozo me pitao: "Da možeš birati, koji sat bi izabrala?" Bez reči, pokazala sam na "roze cvetiće" u uglu izloga...Od toga prošlo je osam godina...Nikada Jozi nisam spominjala svoju priču o satu. Pre nepunih mesec dana bio mi je rođendan. To jutro, probudila sam se dosta kasno. Na krevetu dočekala me zelena kutija sa ceduljom. Nespretnim rukopisom pisalo je: "Pre osam godina, ispred onog izloga osvojila si moje srce. Mogla si birati šta god si htela, a ti izabrala njega. Naoko ništa posebno, a iznutra skriven njegov kvalitet. Bolan sat isti ja!!! Srećan rođendan Mici, nosila ga ti meni u zdravlju, a za sreću i smeh ću se ja pobrinuti."

Sjecam se kad sam prvi put vidjela ovaj sat na stranicama Vogue-a.Rekla sam sebi ,moram ga imat'.Štekala sam lovu, al' nikak' nisam mogla skupit' dostatan iznos.U jednom razgovoru pozalila sam se baki da vec par godina stedim za jedan sat.Baka me pitala; Pa kol'ko imas love trenutno?"Ja odgovorim; "Pola!"Zove baka jedno jutro i kaze da dodem na Kvatric.Zena dosla autobusom iz Samobora,izvadila kovertu iz torbe i rekla;" Cuj,kad ti vec (bivsi)muz nece kupit sat ,evo ti ostatak love i kupi ga sama.Sjecam se prizora k'o danas.Posred placa ,okruzena keljom i salatom, skakala sam od srece k'o malo dijete!Sat sam narucila u Grazu,a baka,mama Frano i ja isli smo po njega.Bila su to zlatna vremena...Kad sam se razvodila, sat je bio jedina vrijednost koju sam imala.Odlucila sam ga prodati i novac uloziti u posao.Covjek koji ga je kupio bio je izuzetno korektan.Nacuo je za sto trebam novac i platio ga je tocno koliko sam trazila.Baka je taj dan plakala k'o kisna godina... Iduce godine upoznala sam Jozu.Nas prvi zajednicki vikend proveli smo u Grazu.Bila je zima.Zagrljeni setali smo centrom grada i zastali ispred Rolexa.Izmedu silnog bljestavila,u kutu izloga, ugledala sam"svoj" sat.Jozo me pitao;"Da mozes birati ,koji sat bi izabrala?" Bez rijeci,pokazala sam na "roze cvjetice"u kutu izloga...Od toga proslo je osam godina...Nikada Jozi nisam spominjala svoju pricu o satu.Prije nepunih mjesec dana bio mi je rodendan.To jutro,probudila sam se dosta kasno.Na krevetu docekala me zelena kutija sa ceduljom.Nespretnim rukopisom pisalo je; "Prije osam godina,ispred onog izloga osvojila si moje srce.Mogla si birat sta god si htjela ,a ti izabrala njega.Naoko nista posebno, a iznutra skriven njegov kvalitet.Bolan sat isti ja!!! Sretan rodendan Mici,nosila ga ti meni u zdravlju ,a za srecu i smijeh cu se ja pobrinut"...#MisaoDana "Ma nije vazno koliko je sati.Bitno je da ti zivot svako dobro, jos boljim, vrati!" ❤️✨P.S.Hvala @wishjewelry.rs ????narukvica i prsten su carobni...zelju koju sam pozeljela odat' cu vam kad se vidimo u Beogradu...Voli vas jos jedna #WishGirl ✨M❤️F✨

A post shared by ?????? ????ć (@morana_mamic) on

default

Neverovatna nesreća dogodila se 36-godišnjoj Zagrepčanki na hrvatskom primorju kada joj se se prilikom ronjenja u oko zabila takozvana riba iglica. Ovaj slučaj dogodio se pre tačno godinu dana, a ovim tekstom podsećamo na opasnost koja vreba na plažama.

U oku žene riba je ostavila deo svoje čeljusti. Bolovi su bili strašni i tek je uz pomoć prijatelja uspela da dođe obale. Usledio je hitan odlazak lekaru, a onda i u zadarsku bolnicu.

Žena se trenutno leči u KBC-u Sestre milosrdnice, a očekuje se da će se lečenje nastaviti na maksilofacijalnoj hirurgiji u KB-u Dubrava. Doktori u zadarskoj bolnici, a onda i na Klinici za oftalmologiju KBC-a Sestre milosrdnice nisu mogli da veruju da se dogodila takva bizarnost, koja sada zahteva vrlo komplikovan hirurški zahvat.

Iz jata riba koje vrlo često plivaju plićakom jedna je bila kobna za oko nesretne žene. Pokušaj zadarskih doktora da uklone celu riblju kost uspeo je samo delimično, jer su uklonili samo ono što je virilo iz oka, pa su pacijentkinju uputili u Zagreb, gde je operisana, odnosno izvađen joj je još jedan deo kosti koliko je bilo moguće, a da se ne ošteti oko, odnosno vid.

Kako je u očnoj duplji i to duboko iza oka, ostao još deo ribljeg kljuna, lekari su u petak intenzivno dogovarali operacijsku metodu kojom bi se maksimalno sačuvao vid nesretne žene. Prvi operater u očnoj klinici KBC-a Sestre milosrdnice, oftamolog dr. Marin Belak, rekao je za “Jutarnji” da oko nije stradalo u toj nesreći jer se kljun ribe zabio između oka i obrve, ali vrlo duboko.

– Ni snimcima oka nije moglo da se proceni o kakvoj se kosti radi. Tek tokom operacije videli smo da je reč o kljunu ribe, koji je dakako nazubljen pa je vađenje vrlo delikatno – objašnjava dr. Belak.

– Videli smo jato riba kako skaču, ali u daljini, ni u najluđim snovima nismo mislili da bi ovo moglo da se dogodi. Riba je skočila i zabila joj se u oko. Nije mogla uopšte da ga otvori, jaukala je od bolova. Prijatelj joj je pomogao da izađe iz mora, nakon čega smo odmah krenuli kod doktora u Pag. On nas je odmah uputio u zadarsku Opštu bolnicu, odakle su nas hitno poslali u Zagreb. Svi lekari su bili šokirani događajem, a anesteziolog je sve snimio kamerom – rekla je zaova 36-godišnjakinje kojoj su dan nakon bizarnog incidenta zagrebački lekari javili da je riba koja ju je napala – iglica.

Na tršćanskim plažama oglašen je crveni alarm zbog morskog psa kog je uočio ribar dok je plivao u moru.

Bliski susret s njim 2008. godine pored Visa imao je i Slovenac Damjan Pesek. Osetio je snažan udarac u nogu,more se ubrzo zapenilo od njegove krvi. S naporom se okrenuo, a u oči ga je gledala velika bela psina. Znao je da su u pitanju sekunde. Hoće li ga morska neman stići ili će utočište pronaći na čamcu svojih prijatelja, pitanje je koje sebi Slovenac Damjan Pesek panično postavio u septembru 2008. dok je ronio u uvali Maloj Smokovi na Visu.

Vojni specijalac i instruktor ronjenja Slovenske vojske iz Bleda imao je sreće. Iako sada doživotni invalid, uspeo je da spasi živu glavu iz ralja opake životinje. U poslednjih 140 godina velika bela psina posetila je Jadransko more 60-ak puta. Susret s ubojitim raljama bio je koban za šestoro ljudi. Preživeo ga je jedino Pesek.

Krvoločna psina zgrabila ga je za levu nogu i gotovo je odgrizla. Do kosti mu je rastrgala mišić potkolenice, teško povredila arteriju i živce koji drže i pokreću stopalo.

– Desetak metara od obale, na isto tolikoj dubini, s ulovljenim gofom oko pasa plivao sam prema brodu na kojem su se odmarala dvojica mojih prijatelja. Ronio sam u odelu s podvodnom puškom u ruci. Odjednom sam osetio snažan udarac u nogu. Ne znajući šta je, okrenuo sam se. More je bilo prepuno krvi. Video sam ga, gledali smo se oči u oči.

Opet je nasrnuo na mene. Bilo je jezivo. Uhvatio sam ga za škrge i zabio mu strelicu podvodne puške u stomak. Ranjena psina udaljila se samo na tren. Panično sam isplivao na površinu. Vrišteći sam dozivao prijatelje. Oštra peraja prilazila su mi sve bliže i bliže. Bio sam nemoćan posmatrajući trku ko će brže do mene. Samo za tren prijatelji su bili brži – prepričavao je Damjan Pesek lekarima ljubljanskog instituta za rehabilitaciju Soča zastrašujući susret s belom nemani.

Prijatelji su ga odmah nakon napada prevezli u viški Dom zdravlja, a zatim su ga helikopterom Hrvatske vojske prebacili u splitski KBC. Splitskim će lekarima, kaže Damjan, biti zahvalan dok živi. Lečenje i terapiju slovenski je vojnik nastavio u Ljubljani.

– Svaku lučicu, uvalu i grotu Jadrana poznajem kao svoj dom. Svima sam uvek govorio da je belu morsku psinu u Jadranu nemoguće sresti. I evo, sudbina se poigrala sa mnom da sam upravo ja u susretu s njom jedva izvukao živu glavu – prisetio se Pesek kobnog poslepodneva 2008. godine.

Iako su hrvatski naučnici tvrdili da je podvodnog ribolovca ugrizla morska psina privučena krvlju koju je ispuštala tek ulovljena riba, Pesek to opovrgava.

– To je budalaština. Od gofa nakon ulova nema krvi – kazao je Slovenac.

Najopasnija su mora oko Južnoafričke Republike i Australije u kojima velika bela psina najčešće napada. Zalazi u sva mora, no najdraža su joj ona umerenog tipa poput Jadrana. U Jadranu je prvi put ubila 1868. pokraj Trsta.

Iduća njena žrtva stradala je 60 godina kasnije kraj Suska. U njenim raljama 1955. stradao je plivač u Budvi, a susret s njom bio je koban i 1961. i 1971. u opatijskom akvarijumu. Poslednju je žrtvu neman ubila 1974. u Lokvi Rogoznici kraj Splita. Tad je stradao nemački turista. Krvoločne nemani mogu težiti do dve tone, a narasti do 6,4 metra. Ipak, neki se kunu kako su videli i psinu dugu devet metara. Iako ih kupači najčešće primete zbog peraja koje viri iz vode, najopasnije morske nemani mogu zaroniti do dubine od 1.300 metara.

default

Veliki deo srpskog budžeta čine ''strane donacije'', pod tim mislim na devizni upliv koji stiže u našu državu uz pomoć naših ljudi u dijaspori, koji jednostavno rečeno upumpavaju novac u domaći budžat, podižu kupovnu moć...  Ipak, uvreženo je mišljenje da ''preko grane'' teče med i mleko i da novac pada sa neba. Ipak, realnost je mnogo drugačija, a frustracija naših ljudi koji uspeju u inostranstvu je velika. 

- Ljudi se ophode prema meni kao prema bankomatu - zapoičnje svoju priču Srbin iz Niša, na privremenom radu u Belgiji. Inače moler po struci.

- Kada sam došao ovde, spavao sam u stanovima koje sam krečio. Živeo sam klasičan ''Survajver'', pomalo i kraj, ipak sam bio mlađi, iako dolazim iz dobro stojeće porodice za naše uslove, nije me sramota da priznam. Posle dvadeset godina mukotrpnog rada, jedva sam kupio svoju kuću i to u recimo nekoj Rakovici i moraću da ga otplaćujem dok sam živ. Ovaj Audi koji vidiš, to je bivši Audi mog gazde, koji em što je prodat ispod cene, em plaćam u ratama posle obavljenog posla. 

Po njegovim rečima, većina prijatelja i rodbine u Srbiji ga gleda kao virtuelni bankomat. 

- Ne sećam se da mi je neko platio kafu od kad sam otišao gore. Od mene se očekuje da platim, da donesem poklona, gleda se koje sam bombone doneo, ne daj Bože da nekoga preskočim, da se setim rođendana svakog deteta i da šaljem redovnu apanažu. Ne mogu ni da odbijem, ali u takvoj situaciji štednja, neko planiranje ne dolazi u obzir. 

I sunarodnici ovog Nišlije na privremenom radu u zemljama Beneluksa se žale na slične probleme.

- Skoro mi je prijatelj pričao, iz Beograda čovek, arhitekta ali neoženjen i dalje, neverovatnu priču. Išao je na svadbu a udavače su se bukvalno pobile koja će da sedi bliže njemu, zamislite tu neprijatnu scenu? - u dahu nam priča ovaj pečelbar. 

Za kraj, poruka koju je poslao ljudima u Srbiji nateraće vas na razmišljanje. 

- Želim samo da ljudi shvate da smo i mi ljudi, da imamo i mi neke želje, da živimo u drugom sistemu vrednosti, razmišljanja, da živimo u drugim cenama na rafovima. Da smo stranci u bogatim zemljama, da smo ljudi drugog reda, da nikada nećemo biti kao domaćini. Sa druge strane, jako bi mi značilo da ljudi ovde barem poštuju moj trud, a ne da me gledaju kao pokretni bankomat. - završio je ovu priču Nišlija koji ipak ima ambiciju da jednoga dana uštedi dovoljno, proda sve što je stekao u tuđini i vrati se u našu zemlju. Majstore srećno!

Strana 6 od 12

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top