IZGRADILI SMO NEMAČKU: Kako su Srbi počeli pre 50 godina da odlaze u inostranstvo i grade novu Nemačku

Ispovest gastarbajtera Ljubiše Levajca povodom pola veka od odlaska naših radnika na rad u Nemačku

Odlazak na rad u inostranstvo bio je državni projekat Jugoslavije koji se isplatio i narodu i državi. Zato nameravam da u Srbiji otvorim prvi Muzej gastarbajtera – otkriva nam Ljubiša Levajac, danas nemački penzioner

Tačno pre pedeset godina država SFRJ je sa Austrijom i Nemačkom potpisala Sporazum o angažovanju jugoslovenske radne snage.  Već krajem šezdesetih u ovim zemljama radilo je po 200.000 Jugoslovena. Danas u Nemačkoj živi i radi oko 700.000 Srba, a u Austirji oko 300.000 Srba. Oni su većinom radnička klasa Zapadne Evrope, koja je izgradila i Nemačku, ali i Srbiju. O tome će da bude reči na Izložbi gastarbajtera, koja se 26. juna otvara u Matici iseljenika Srbije u Beogradu.

U okviru Vidovdanskih dana dijaspore obeležićemo pola veka od organizovanog i masovnog odlaska Srba i Jugoslovena na rad u Austriju i Nemačku. Otvorićemo izložbu dokumenata i fotografija iz arhiva gastarbajtera Ljubiše Levajca iz Čačka, koji je bio funkcioner naše zajednice u Frankfurtu – najavio nam je Mića Jakšić, predsednik Matice iseljenika Srbije.

Odlazak na privremeni rad u Nemačku predstavljao je veliki izazov za žitelje Srbije i Srbe iz tadašnje Jugoslavije. Jedna od ljudi koji se okušao u tom izazovu bio je Ljubiša Levajac, momak rođen 1933. godine u Čačku. Levajac je sin Dobrosava Levajca, koji je vodio poreklo od dede Rake Levajca, vojvode vožda Karađorđa. Odrastao u selu Kulinovci, nekad pored Čačka, a danas predgrađe, u kome ima divnu porodičnu kuću i parče očeve zemlje.

Odlazak na rad u inostranstvo bio je državni projekat Jugoslavije koji se isplatio i narodu i državi. Mi smo gradili Evropu i Srbiju. Zato nameravam da u Srbiji otvorim prvi Muzej gastarbajtera – otkriva nam Ljubiša Levajac, danas nemački penzioner

Školovao se u rodnom gradu, u kome je zavšio osnovnu i srednju školu sa vrlo dobrim uspehom. Radio je u porodičnom domaćinstvu, pomagao roditeljima u kućnim poslovima i na njivi.  Upisao je studije ekonomije 1952. godine na BU i kao uzoran omladinac učestvovao je na radnima akcijama ORA “Novi Beograd”, ORA “Bratstvo i jedinstvo”. Kao rukovodilac jugoslovenskih sportskih organizacija učestvovao je na prvoj Univerzijadi u Torinu 1959. godine. Kako je počeo da se interesuje za putovanja u inostranstvo i dolazak stranih turista u Jugoslaviju, počeo je da sarađuje sa nemačkom agencijom “Fahr mit” (“Putujte sa nama”).

Nemci su dovodili svoje turiste u Beograd, Dubrovnik i Rovinj, a ja sam im se prudružio da bi uvežbavao svoj školski nemački jezik i imao praksu iz turizma, koji sam studirao. Kada sam 1964. godine otišao u njihov kamp u Bad Niederbreisig, odlučio sam da se zaposlim i ostanem da radim u Nemačkoj.

Turistička agencija “Putujte sa nama” ga je angažovala da bude volonter u mestu Hatzenport na reci Mosel. Radio je po hotelima u noćnoj smeni, da bi mogao da uči nemački. Primljen je 1965. godine u agenciju “Ameropa” u Frankfurtu, koja mu je obezbedila smeštaj u blizini Gete univerziteta. U slobodno vreme učio je na univerzitetu nemački.

Izuzetno loša 1965. godina primorala je čelnike agencije “Ameropa” u Frankfurtu da nama mladim volonterima da otkaze. Otišao sam u Biro za zaposlenje, smeštenom u velikoj zgradi na obali reke Majne i od službenika zatražio da mi nađe posao u turizmu. Dugo me je propitivao odakle sam, šta sam završio od škola, kako znam nemački, zašto volim turizam, da bi zadovoljan mojim znanjem nemačkog rekao da mi nudi da im budem zvanični prevodilac u razgovoirima sa jugoslovenskim gastarbajterima – kazuje nam Ljubiša Levajac.

Tu ponudu nije odbio. Tako je Levajac postao još 1965. godine prvi srpski gastarbajter i službenik nemačke državne uprave. Bilo je to vreme kada su naši radnici počeli da pristižu iz Jugoslavije na privremeni rad u Nemačku. U početku pojedinačno, potom grupno i od 1968. godine prošlog veka, posle potpisivanja sporazuma između Jugoslavije i Nemačke, i masovno.

U Biro za zaposlenje u Frankfurtu već su radili prevodioci za grčki, španski, italijanski i turski jezik. Imali su svoje kancelarije i na vratima zastavice svojih zemalja. I ja sam dobio kancelariju i na vrata stavio zastavicu Jugoslavije – priča Levajac – Vrlo brzo pred vratima moje kancelarije napravio se red, jer su građani iz naše zemlje dolazili po savet, pomoć i posao. Zalagao sam se da pomognem našim ljudima, ali u saradnji sa Nemcima, pre svega, sa nemačkim poslodavcima, koji su cenili moj trud. Postao sam ugledan službenik Nemačke i popularan savetnik jugoslovenskih gastarbajtera.

Levajac je, koliko pamti, pomogao najmanje 13.000 naših ljudi. Kako je pravio izveštaje o kretanju tražnje radne snage na nemačkom tržištu za Generalni konzulat Jugoslavije, da bi se koordiniralo dovođenje naših ljudi na rad, konzul Ilija Šuput je počeo da ga posećuje na radnom mestu u Birou za zaposlene. Jednom prilikom upoznao je gospodina jugoslovenskog konzula sa Rudolfom Zahnom, šefom u Birou za zaposlenje.

Taj razgovor je bio neformalan, jer moj šef nije smeo bez dozvole države da razgovara sa strancima. Ali, kako je konzul poštovao njegove savete i dovodio tražene i stručne radnike u Biro za zaposlenje je od toga imao velike koristi. Vrlo brzo ubedio sam šefa Zahnoma da poseti Jugoslaviju i na licu mesta vidi svoje buduće radnike gastrabajtere. Posetili smo Beograd i Peć. Odveo sam ga u Pećku patrijaršiju i ispričao mu kratku istoriju srpskog naroda i pravoslavlja – posvedočio mi je Ljubiša Levajac.

U međuvremenu njega je šef zaštitio od nasrtaja ustaških emigranata, koje je doveo ustaša Petar Čabraja, da traže da se sa vrata kancelarije skine zastava Jugoslavije.

Rekao sam ustašama da ja nisam stavio zastavicu i da ja neću da je skidam. Da je zastavicu stavio u Biro za zaposlenje i moj šef Odeljenja prevodilaca her Feldhausen. Čabraja je od njega drsko tražio da skine “komunističke oznake “ sa vrata kancelarije jugoslovenskog prevodioca.

Gospodine ovo je Nemačka država, a vi ste stranci, i molim vas da napustite u Biro za zaposlenje! – isterao ih je na fin način her Feldhause.

Posle ovog incidenta Levajac je vodio računa o svojoj bezbednosti, kao i o sigurnosti svoje porodice.

Radeći u nemačkom Birou za zaposlenje stranih radnika Ljubiša Levajac je krajem šezdesetih upoznao radnicu Zdenku Pavičić. Tražeći posao kod Levajca mlada Zdenka je našla i muža. Venčali su se 28. februara u Opštinskom matičnom uredu u Frankfurtu.

Iznenada 1970. godine dao sam otkaz u Birou za zaposlenje. Prihvaćen je moj otkaz sa blagim razočarenjem, jer sam, kako je napisano u karakteristici koja mi je data, „stručno ovladao poslovima“ i „da se na poslu zalagao za svoje zemljake i više nego što je dužnost prevodioca to nalagala“. Žalili su zbog mog odlaska, ali ja sam planirao da napredujem u svom životu u Nemačkoj – priča danas Levajac, koji je napravio rukopis memoara o svom životu.

Od 1970. godine, naime Levajac je radio kao direktor predstavništva Turističke organizacije “Jugo­tur­s” za Nemačku, Austriju i Švajcarsku i do penzije 2003. U opisu radnog mesta bilo je i prijem i odvođenje naših radnika na godišnji odmor u otadžbinu i organizacija kulturnih manifestacija za naše gastarbajtere u Nemačkoj. Doveo je 100.000 Nemaca kao turiste u Jugoslaviju.

Voleo sam turizam, voleo sam da budem bliže otadžbini, pa sam prihvatio ponudu direktora Vladimira Mikuleca da pređem u “Jugoturs”. Nemci su mi dali sjajnu karakteristiku i preporuku. Time je moj cilj dolaska u Nemačku bio ispunjen – naučio sam odlično nemački jezik i počeo profesionalno da se bavim turizmom – iskren je Levajac.

Direktor Vladimir Mikulec Pišta, kako su ga zvali, dao mu je u zadatak da organizuje kulturne priredbe za jugoslovenske gastarbajtere u Nemačkoj i da organizuje turističke ispostave “Jugotursa” u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, u njenim kantonima sa nemačkim življem. Ljubiša Levajac je prihvatio ove zadatke kao velike poslovne i lične izazove.

Teško mi je bilo da organizujem kulturne manifestacije i priredbe, jer u tome nisam imao iskustvo, a ni znanje. Srećom pomagali su mi naši konzulati, kulutrno-umetnička društva, Radio i Televizija Beograd – priča Levajac.

Od 1971. do 1978. godine preduzeće “Jugoturs” u Nemačkoj je organizovalo u saradnji sa medijskim kućama širom SFRJ 315 priredbi, koncerata, gostovanja umetnika iz Jugoslavije kod jugoslovenskih radnika. Pokrovitelj tih priredbi bili su Savez sindikata Jugoslavije i Savez sindikata Nemačke, posebno Sindikat nemačke industrije. Na ovih 315 priredbi učestvovalo je oko 160 umetnika, folklornih ansambala i orkestara iz Jugoslavije.

Učestvovao sam u organizanju najveće jugoslovenske priredbe 1981. godine – proslave Dana mladosti na gradskom Vald stadionu u Frankfurtu sa 3000 izvođača i pred 40.000 posetilaca. Proslava je okončana fudbalskom utakmicom između beogradske “Crvene Zvezde” i zagrebačkog “Dinama” – priča Levajac, koji je bio jugoslovenski i srpski aktivista u nekoliko klubova i zajednica naših građana.

Prvo je postao član FK “Progres” u Frankfurtu, a potom JKUD “Oro”, Jugoslovenskog centra i vodeća ličnost (1978) Zajednice udruženja jugoslovenskih građana u Frankfurtu u kojoj su članovi urave bili Milan Šulić iz Knežine, Branislav Pendić Penda iz Beograda, Mir­ko Mla­dić iz Sa­ra­je­va, Bog­dan To­pić iz Bro­da i Mile Ste­fa­no­vić iz Pa­ra­ći­na.

JKUD “ORO” se pod njegovim vođstvom divno razvijalo. Do sredine osamdesetih društvo je imalo oko 250 članova. Imalo je Narodni orkestar, Tamburaški orkestar, Dramsku sekciju, Scenski ansambl, Plesački ansambl, u kojima je bilo dosta Nemaca. Vodili su ga Ivan Božović i Vukašin Miletić.

Osamdesetih godina “ORO” je bilo perjanica jugoslovenske gastarbajterske kulture u Nemačkoj. Predložio sma i privaćeno je da JKUD “ORO” bude primljeno kao član u Savez amatera Srbije. Time je dobio status državnog kulturnog ansambla na radu u inostranstvu – hvali se Ljubiša Levajac.

Kada je došlo do raspada SFRJ i pokušaja gašenja JKUD “ORO”, kada je jedini njen aktivni član bila Nataša Komadinić, tada početkom devedesetih član Dečijeg folklornog ansambla, spasao je od propasti. U tome su mu Milan Marinović, Milenko Buđevac, Brnaislav Pendić i Stanko Ilić. Potom je “ORO” promenilo ime u Srpsko kulturno-umetničko društvo. Zahvaljujući naporima Svetlane Ilić i Dragane Jeftić društvo je napredovalo i dobilo svoje prostorije u Frankfurtu.

Sarađivao je Levajac i sa srpskim klubovima JK “Jadran” Damštat, , JK “Vuk S. Karadžić”, DJK “Fečenhejm”, JK “Zavičaj”, JK “Tempo”, svi iz Frankfurta na Majni. Jedno vreme je vodio najveću dobrotvornu organizaciju Srpski humanitarni fond. Idejni je tvorac  filmskog festivala “Mala Pula”, omladinske posete otadžbini “Jedna mladost-jedna domovina”, privredne smotre “Mala privreda – velike mogućnosti”, koncerata “Mikrofon je vaš” i protesta “Kosovo je Srbija”.

– Karijeru gastarbajtera sam završio kao vlasnik prevodilačke agencije “Duga” 2003. godine i vratio se u zavičaj. Penzionisan sam po nemačkim zakonima, sa 60 godina starosti – priznaje Ljubiša Levajac.

Vratio se na porodično imanje u predgrađu Kalinovci, gde je podigao novu kuću i u nju smestio svoj Muzej dijaspore, odnosno srpskih gastarbajtera u Nemačkoj.

Poklanjam gradu Čačku moj Muzej dijaspore sa hiljadu eksponata. A Matici iseljenika Srbije poklanjam Izložbu gastarbajtera iz Nemačke – rekao nam je vidno raspoložen Ljubiša Levajac

Leave a comment

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top