Planeta

Planeta (168)

default

Možda zemaljsko blago ne možemo da ponesemo sa sobom na onaj svet, ali možemo da počivamo ispod svoje omiljene dragocenosti.

Nekada su bizarni nadgrobni spomenici bili sporadičan eksces i nešto što se retko viđalo. Danas, kada moramo da perosnalizujemo sve, došli su i spomenici na red.

Tako je Ruskinja Rita Šamiva (25) bila za života prosto slepljena za svoj Ajfon. Preminula je iz nepoznatih razloga januara 2016. godine, a otac joj je podigao spomenik u obliku njenog omiljenog zemaljskog blaga - telefona.

Spomenik je visok metar i po, a pozadi ima čak i logo kompanije "Apple".

Spomenik je odjednom iznikao, a meštani koji su ga videli su van sebe. Mnogi su, kažu, mislili da haluciniraju kada su ga videli.

- Ogroman je. Svašta sam dosad video, ali ovo još ne - komentariše jedan od meštana spomenik koji je postavljen u toku protekle nedelje.

U bombaškoj akciji na njujorškom aerodromu La Guardija 29.decembra 1975. godine ubijeno je 11 ljudi, a ranjeno 74. 

Toliko godina kasnije, istraga nije donela razrešenje slučaja, niti naznaku ko bi mogao da stavi bombu jačine 25 štapina dinamita u ceo za prtljag centralnog terminala. 

Njujorška policija je imala veoma malo podataka, mesto zločina nije koristilo istrazi, ali je otkriveno da je bomba bila grubo napravljena i da je imala primitivan tajmer. Nikada do sada nije utvrđeno ko je odgovoran za to. 

“Terorizam je i tada bio prisutan, ali masovna ubistva nisu postojala. Teroristi su uglavnom slali političke poruke. Slučaj LAGBOMB, kako ga je FBI nazvao je bio drugačiji. Istražni timovi su došli do ideje da je napad slučajno izveden, da je bomba bila pogrešno podešena i da je trebalo da bude aktivirana u praznom terminalu ili negde u blizini“, piše Obzerver. 

Ipak, ključ za istragu se pojavio godinu dana kasnije, 10. septembra petorica otmičara preuzeli su kontrolu nad avionom koji je sa La Guardije krenuo ka Čikagu. 

“Rekli su da imaju bombu, ali se to ispostavilo kao neistina. Oni su se borili za slobodnu Hrvatsku, bili su protiv komunističke Jugoslavije, koja je bila na neki način saveznik SAD i NATO u Hladnom ratu. Oni su tražili da se njihova prohrvatska poruka prosledi kroz američke novine. Naveli su da su ostavili bombu na jednoj železničkoj stanici u Njujorku. Lider grupe, 30-godišnji migrant Zvonko Bušić, bio je povezan sa organizacijom OTPOR. Predvodio je akciju otmice aviona, letelica je sletela u Montreal, na Island i na kraju u Pariz, gde su se teroristi predali policiji. Putnici nisu bili povređeni, a Bušić se veoma lepo ophodio prema policajcima“, dodaje Obzerver. 

Ističe se i da je bomba zaista postojala na njujorškoj železničkoj stanici, a pri detoniranju bombe jedan pripadnik specijalne jedinice je stradao. 

“Bušić je priznao da je oteo avion, rekao je da nije želeo da naudi Amerikancima, naročito ne njujorškim policajcima. Istražitelji su ga onda pitali o slučaju LAGBOMB. Bušić je rekao da je 29. decembra bio na tom aerodromu, a istraga se ponadala da će dobiti njegovo priznanje da je učestvovao u napadu“, dodaje Obzerver. 

Hrvat je osuđen na 32 godine zatvora zbog otmice aviona, ali dokaza da je učestvovao u napadu na aerodrom nije bilo. 

“Insistirao je da je loše shvaćen u prvom ispitivanju. Njujorška policija je bila skeptična i sumnjala je da FBI ne želi da sazna šta se zaista događa u hrvatskoj organizaciji OTPOR. Sredinom ’70. godina, njujorška policija se našla u središtu rata organizacije OTPOR i drugih antijugoslovenskih grupa. U Americi, Kanadi, Australiji i u Zapadnoj Evropi, gde god je bilo Jugoslovena kovane su zavere protiv maršala Tita. Kao odgovor, Tito je uspostavio tajnu policiju koja je pokrenula globalnu akciju protiv neprijateljske emigracije. Od ’60. do ’90. godina 20. veka, UDBA je ubila oko stotinak ljudi, a desetine tih akcija je obavljeno u SAD. Slučajevi nikada nisu rešeni“, piše Obzerver. 

Navodi se da su Titovi špijuni potom uspostavili saradnju sa zapadnim kontraobaveštajnim službama, uključujući i FBI. 

“Kada god bi agent UDBA stigao u Ameriku, on bi ponudio saradnju FBI, koja je tražila informacije o emigrantskoj zajednici. Sa dozvolom FBI, ubica bi bio slobodan da uradi šta već treba i da ode. OTPOR je toliko bio na udaru UDBA, da je teško reći koje terorističke akcije u SAD su bile zaista delo zvaničnog Beograda. Nekoliko godina po hapšenju Bušića, FBI je uništio mrežu organizacije OTPOR, održana su i dva suđenja, a optuženi su govorili da im je sve smestila UDBA“, dodaje Obzerver. 

U tekstu se ističe da to zvuči kao loš scenario za film, ali je ustvari to veoma moguće. 

“Istovremeno se vodilo suđenje u Australiji, optuženi Hrvati su govorili da su žrtve zavere UDBA. To se potom ispostavilo kao istina. Šta se onda dogodilo u slučaju LAGBOMB? Bušić je godinama govorio da nema veze sa tim, a glasine koje su se proširile kroz špijunske krugove na Balkanu navodile su na scenario po kom je bombu na aerodrom La Guardija postavila UDBA. Neimenovani veteran UDBA je čak rekao da je pravi bombaš bio plaćenik UDBA i FBI, kao i da je potom dobio zaštitu američkih obaveštajaca“, piše Obzerver. 

U osvrtu na ovu teoriju takođe se ističe da ima elemenata za filmove B produkcije, ali i da ne može biti potpuno odbačena. 

“Godinu dana po hapšenju Bušića, plaćenik UDBA je ubio srpskog aktivistu u Čikagu, izbo ga je nožem, a potom usmrtio i ćerku njegove supruge. Vrlo je verovatno da je ubica bio doušnik FBI, a izvori iz UDBA su naveli da ga FBI štiti i da on živi u Americi pod novim identitetom, bez opasnosti od hapšenja. Da li je FBI isto uradila sa organizatorima napada na aerodrom? Ko je zaista to učinio? Više od četiri decenije posle toga izgleda da se istina nikada neće saznati“, zaključuje Obzerver.

Teško je opisati ovaj video, najbolje je da pogledate do kraja.

Pročitajte Dodatno Vic: Cigo i ciganka trebaju da pređu rijeku, ali ne znaju da plivaju i boje se vode. U neposrednoj blizini nalazi se skela, ali je problem što nemaju para.

Mole skeledžiju da ih preveze džabe, ali ništa od toga Pristaje da ih preveze, gleda u ciganku ona prava bomba pa im kaže -Može samo pod jednim uslovom, da ja opalim ciganku.

Cigo je morao da pristane na pogodb, ali pod uslovom da ih prvo skeledžija preveze. Dok su se vozili, cigo upita skeledžiju: Auuu brate, zar se ti ne bojiš vode? Ne! -odgovori skeledžija.

A jel se bojiš nečega? -opet će on. Ne, ničega! Odgovori on – Ne postoji osoba koja se ne boji ničega! -ljubomorno će cigo – Mora da postoji nešto, ajde priznaj!Pa, znaš..- stidljivo će skeledžija- ne volim grad, saobraćajnu gužvu i buku …. sav se nekako unervozim od toga!

Pređoše oni rijeku, i dođe red da se plati u naturi. Poče skeledžija da “naplaćuje” vožnju, i to pošteno! Odužila se naplata, on nikako da završi, ciganka sve više uživa, a cigo kipti od ljubomore. Nakon određenog vremena ga bijes savlada i počne da viče: Eeeej, kume, du-duuuuu, bi-biiiiiip, škriiip, du-duuuuuuuuuuu!

Džona F. Kenedija održao je govor o medijima i tajnim društvima 27. aprila 1961. godine, u prostorima poznatog hotela Astoria u Njujorku, koji ga je kako mnogi smatraju koštao života.

Dve godine nakon ovog govora u kojem je američki predsednik otkrio ko zapravo vlada svetom i u kome je napao američke napao medije, urednike i novinare, izvršen je atentat na njega. Dvadesetdrugog novembra u Dalasu, Kenedija su dok se u predsedničkoj limuzini sa spuštenim krovom vozio po ulicama grada, ubili sa dva hica iz puške.

Li Harvi Osvald, bivši marinac, uhapšen je istog dana nakon atentata i ubrzo i optužen za atentat. Osvald je tvrdio da je nedužan, ali to nije imao prilike to dokazati pred sudom, jer je dva dana kasnije u policijskoj stanici pred TV-kamerama ubijen od strane Džeka Rubija, vlasnika noćnog kluba povezanog sa organizovanim kriminalom.

Kenedi je ranije u svom govoru ukazao na neke stvari koje se događaju iza kulisa. Nakon što je u početku govora objasnio kako funkcionišu medij

Krenuo je dalje i otkrio ono najzanimljivije.

„Sama reč tajnost, suprotna je slobodnom i otvorenom društvu. I mi smo kao ljudi, po svojoj prirodi i istorijskom nasleđu suprotstavljeni tajnim društvima, tajnim zavetima i tajnim procedurama. Odavno smo odlučili da opasnost od prekomernog i neovlašćenog skrivanja određenih dokumenata daleko nadilazi opasnost koja je u startu dovela do takvih mera“, kazao je davne 1961. godine Kenedi.

„Tu je i smrtna opasnost od situacije da će potreba za povećanom sigurnosti biti zloupotrebljena od onih koji nestrpljivo čekaju da je povećaju do samih granica cenzure i prikrivanja. To je nešto što ne nameravam dopustiti“, kazao je Kenedi i dve godine kasnije, verovatno provodeći svoje reči u dela, ubijen.

„Tražim od svakog izdavača, urednika i novinara da preispita svoje standarde i prepozna prirodu opasnosti koja se nadvila nad nama“, kazao je

„Na globalnom planu smo suprotstavljeni monolitnoj i bezobzirnoj zaveri koja prvenstveno počiva na prikrivenoj nameri da proširi svoju sferu uticaja; na infiltraciji umesto invaziji; na subverziji umesto izboru; na zastrašivanju umesto slobodi izbora; na gerili u noći umesto vojnicima u svetlu dana… to je sistem koji vrbuje ogromne materijalne i ljudske resurse i stvara konstrukciju usko povezane efikasne mašine koja objedinjuje ekonomske, vojne, diplomatske, naučne i političke operacije. Njihove pripreme su skrivene, a ne objavljene. Njihove greške su skrivene, a ne u naslovima. Oni koji se ne slažu s njima su ućutkani, a ne pohvaljeni. Nema glasine, ne govori se o troškovima, niti jedna tajna se ne otkriva“.

Deluje neverovatno, ali ideja za ovakvu vrstu života inspirisana je komunističkom Utopijom - radi se sedam dana u nedelji, a godišnji odmor ne postoji

Huaksi je najbogatije "selo" u Kini i predstavlja teško dostižan san velikog broja Kineza. Osim po urbanističkoj uređenosti i privredi koja se ne zaustavlja ni na trenutak, Huaksi je poznat i po visokim životnom standardu koji se ističe u odnosu na ostatak Kine

Za 55 godina, Huaksi se pretvorio iz siromašne ruralne oblasti u u simbol ekonomske ekspanzije zemlje, otelotvorene u 326 metara visokom hotelu koji krasi centar sela. Luksuzni objekat ima 60 spratova, 826 soba, a

već u prizemlju dočekaće vas 30 miliona funti vredna statua bika, napravljena od čistog zlata.

Stanovnici Huaksija rade sedam dana nedeljno i navodno svi imaju preko 100.000 dolara na bankovnom računu. U ovom naselju vlada komunistička utopija, odnosno pravi pravcati kineski socijalizam u svom izvornom obliku.

Huaksi je 1961. godine osnovao Vu Renbao, upravo sa idejom da napravi naselje koje će predstavljati svojevrstan model kineskog komunizma. Žitelji imaju veoma visok životni standard, skupocene kuće i automobile. Renbao je, kada je osnivao selo, učvrstio jedno načelo - ključni faktori za sreću su novac, automobili, kuća i porodica.

Stanovnici Huaksija bogate se, između ostalog, podelom godišnjeg profita sela. Budžet prevashodno pune fabrike koje rade non stop - u Huaksiju se radi sedam dana nedeljno i ne postoji godišnji odmor.

Renbao je razumeo želju ljudi da "vide svet", ali kako neko da otputuje ako nikada nema odmor? Rešenje predstavlja "svetski park". Tu se mogu videti replike Sidnejske Opere, Kineskog zida, Trijumfalne kapije i Statue Slobode.

Ukoliko se stanovnici Huaksija ipak odluče da odu, gube sve - kuću, kola i novac - a svi njihovi posedi dele ostali meštani.

Radnici koji dolaze u selo samo radi posla, ne uživaju u besplatnom zdravstvu i ekonomskim pogodnostima stanovnika Huaksija. Prema nekim procenama, ovi migranti pokrivaju oko 95 odsto populacije. Samo 5 odsto predstavljaju prvobitni naseljenici iz 60ih (i njihovi naslednici) koji jedini dobijaju "deo kolača".

Seoske vlasti tvrde sa su svi u Huaksiju bogati, iako je to gotovo sigurno propagandna poruka sa ciljem promocije kineskog komunizma. Kontrola medija i zakonske zabrane sprečili su lokalce da razgovaraju sa predstavnicima stranih medija usled čega je pravi način života u Huaksiju i dalje u određenoj meri misterija.

Uz komunističke pesme koje se puštaju sa razglasa na ulicama i portrete "Velikog Renbaa", u Huaksiju je život kao u nekom dugotrajnom eksperimentu.

Turizam u Huaksiju je vrlo zastupljen, jer mnoge zanima kakav je život u komunističkoj utopiji. Sa druge strane, brojni posetioci navode da se u Huaksiju ne mogu pronaći restorani i prodavnice koje čovek očekuje u bogatom gradu, kao i da gotovo nema gde da se potroši novac.

default

Fotografija Sirijca koji sa ćerkicom u naručju na ulicama Bejruta prodaje olovke, da bi kao izbeglica preživeo, svedoči da na ovom svetu još ima dobrih ljudi.

Sve je počelo kada je islandski aktivista Gisur Simonarson fotografiju podelio na društvenim mrežama. Njegovi profili ubrzo nakon objave bili su preplavljeni porukama i molbama da se čoveku s olovkama pomogne. Simonarson je odmah odlučio da ga pronađe.

Otvorio je potpuno novi profil na Tviteru pod nazivom 'Buy pens' (kupite olovke), a posle samo pola sata javila mu se osoba koja je u Bejrutu u više navrata videla čoveka sa slike. Ubrzo se saznalo da je reč o izbeglici iz Sirije Abdulu, samohranom ocu i njegovoj ćerkici Rem, staroj samo 4 godine.

Veruje se da su Abdul i njegova porodica pobegli iz velikog izbegličkog kvarta na rubu Damaska Jarmuka, koji se nalazi između dve vatre - Islamske države i vojske sirijskog predsednika Bašara al-Asada.

Simonarson je potom odlučio da pokrene kampanju za skupljanje novca pomoću internetskog servisa Indiegogo kako bi pomogao Abdulu.

Prvi cilj mu je bio da sakupi 5.000 dolara, a to je uspeo za samo 30 minuta. Prikupljena sredstva nakon tri sata kampanje brojala su nešto više od 15.000 dolara, da bi premašila 40.000 nakon 14 sati.

"Stupio sam u kontakt s UNICEF-ovom specijalnom jedinicom čiji je zadatak zaštita ljudi jer ne želim da Abdula neko iskoristi zbog novca koji mu je doniran. Takođe, razmišljam o osnivanju fonda koji bi mu novac isplaćivao u mesečnim ratama, a ne da odjednom dobije hrpu novca i da ne zna šta s njim da radi", kazao je Simonarson.

 

default

Poverljiv dokument Stejt departmenta, jedna od desetina hiljada diplomatskih depeša do kojih je došao sajt Vikiliks, otkriva da su američki zvaničnici pokušali da spreče jednog srpskog „crnoberzijanca“ da proda snajperske puške Jemenu, koji ima embargo na uvoz oružja. U depeši je reč o srpskoj of-šor kompaniji registrovanoj na Kipru, u vlasništvu Slobodana Tešića, srpskog državljanina, a dug je spisak prestupa povezanih s ovim čovekom: „isporučuje oružje Iraku, Liberiji itd. terorističkim režimima“.

„On ima i britanski pasoš, ali ne i zvaničnu dozvolu izdatu u Velikoj Britaniji da trguje vojnom opremom. Slobodan Tešić pokušao je da uđe u Bugarsku 2005, ali je zbog zabrane ulaska u zemlje EU vraćen“, piše potpisnik depeše, lokalni agent u Jemenu.

Srpske vlasti tvrde da ne znaju ništa o ovom poslu Tešića, da li je bio u Bugarskoj, koji su njegovi poslovi sa Jemenom. Ali nikako se ne bi moglo reći da je Tešićevo ime za njih strano, jer on je i ranije bio meta stranih i domaćih medija kao ilegalni trgovac oružjem i zbog njega je Srbiji više puta prećeno sankcijama i embargom na izvoz oružja. Sam Tešić je demantovao optužbe, a jučerašnji pokušaj da stupimo s njim u kontakt bio je bezuspešan.

Ko je ovaj čovek? Pre nego što je postao trgovac oružjem, Tešić, koji je do početka devedesetih živeo u Bosni, radio je kao kondukter. Prvi kapital stekao je preko poslovnih veza sa rukovodstvom RS, kad je nabavljao oružje i trgovao njime. U Beogradu je registrovao firmu „Temeks“, koju je ugasio nakon vesti da je početkom 2000. kršio rezoluciju Saveta bezbednosti zbog ilegalne trgovine oružjem u Liberiji. Firma je, da bi izbegla sankcije UN, falsifikovala dokumentaciju o krajnjem korisniku oružja navodeći da se ono isporučuje Republici Kongo. Savet bezbednosti je Tešića označio kao glavnog prekršioca sankcija u izvozu oružja. Nakon toga Tešić osniva firmu „Melvale“ na Sejšelskim ostrvima, ali i tada posluje preko of-šor kompanija.

Od 2009. firma za trgovinu oružjem mu je u Bosni, a on živi u Beogradu, na Dedinju. U njegovoj firmi rade mahom bivši oficiri, među njima i Dragan Ilić, koji je u vreme Vlajka Stoiljkovića i Slobodana Miloševića bio načelnik kriminalističke policije. Prošle godine Tešić je sprečen da obavi trgovinu oružjem sa Libijom, a njegova firma „Melvale“ je diskreditovana.

- Krajem devedesetih sklopio ugovor sa „Zastavom oružje”, koja je isporučila svu robu na Filipine, ali nikada nije naplatila posao.

- Poslovi sa Irakom dok je bio pod sankcijama UN i poslovi sa Jermenijom u istom periodu.

- 2003. godine sa svojom firmom „Temaks” dospeo na listu zabrane Ujedinjenih nacija zbog izvoza oružja u Liberiju, zemlju pod embargom. Srbija je tada za dlaku izmakla embargu na izvoz oružja. Temeks“ je, inače, da bi izbegla sankcije Saveta bezbednosti UN, falsifikovala dokumentaciju o krajnjem korisniku oružja navodeći da ga isporučuje Republici Kongo.

- 2005. godine osnovao kompaniju „Melvale” sa sedištem u Beogradu i na Sejšelskim ostrvima. Zaključuje ugovore sa „Krušikom” iz Valjeva, „Slobodom” iz Čačka za izvoz oružja u Gruziju, bez dozvola. Posao nije realizovan, a država je godinu dana kasnije obeštetila dve domaće kompanije.

- 2006. godine sklopljen posao sa „Zastavom” za izvoz u Nigeriju. Rukovodioci „Zastave” u sudskom postupku optuženi za zloupotrebu službenog položaja.

 2009. izvoz naoružanja za Libiju vredan 50 miliona dolara iz fabrika „Sloboda” iz Čačka i „Zastava oružje” preko firme Melvale.

- 2009. (oktobar) njegova fiktivna kompanija, kako prenosi Vikiliks potpisala ugovor od 78 miliona američkih dolara sa jemenskim Ministarstvom odbrane, s tim da oružje bude isporučeno početkom januara 2010. (prema tvrđenju bugarske ambasade u Sani)

I danas je aktivan na tržištima koja su pod embargom, a gde je zarada najveća.

default

Mirza M. (24) iz Novog Pazara ranjen je u subotu u Malmeu, u sukobu dve najjače kriminalne grupe u tom gradu, čije vođe su poreklom iz Novog Pazara i Preševa, a koje se bore za prevlast nad tržištem droge.

Tamošnji mediji navode da je „taj gangster dobro poznat švedskoj policiji“ pogođen sa dva metka na ulici u četvrti Sederkil, koja predstavlja bazu dve najnasilnije bande u Malmeu, takozvanog M-krila i K-krila (M-falangen i K-falangen). Švedski list „Sidsvenskan reports“ navodi da informacije kojima policija raspolaže ukazuju da lideri obeju grupa imaju jake veze sa Srbijom, u kojoj poseduju nekretnine i preduzeća. Ranjeni mladić je jedan od vođa M-krila, koje policija smatra nezavisnom ćelijom u okviru šire mreže međunarodnog kriminala. Mirza M. je nedavno izašao iz zatvora. Pošto je u petak, dan pre ranjavanja Mirze M. iz zatvora izašao i vođa rivalskog K-krila, švedska policija se boji ponovnog rasplamsavanja rata između ovih dveju bandi.

Sukob među bandama je započeo u avgustu prošle godine. Hicima iz pištolja 14. avgusta ubijen je Mirtez M. (22), mlađi brat ranjenog Mirze M. Njega su ubili pripadnici rivalske bande K., čije vođe su, prema saznanjima „Blica“, Albanci poreklom iz Preševa. Za to ubistvo je uhapšen Amin Moajed Abedi (23), poreklom Iranac, član K-krila, koji je poslednjeg dana marta osuđen na 15 godina zatvora.

Sukob bandi je dostigao vrhunac, pre presude Abediju, jer je 31. januara u tržnom centru „Stortorget“ u Malmeu ubijen Mevlur K., stariji brat Valdeta K., zvanog Vali, 22-godišnjeg vođe K-krila. U istrazi tog ubistva švedska policija je privela i Mirzu M. Međutim, ubrzo je pušten jer nije bilo dokaza da je on ubio Mevlura K.

I pre pucnjave u subotu u kojoj je ranjen Mirza M., policija u Malmeu je strepela od ponovnog rasplamsavanja nasilja. Policija je pokušala to da spreči razgovorom sa ljudima iz oba tabora. Prema pisanju lista „Sidsvenskan reports“, uprkos tvrdnjama članova bandi da rizik od obnavljanja borbe ne postoji, na Mirzu M., vođu M-krila je u subotu otvorena vatra iz automobila, koji je nakon toga jedva izbegao sudar sa drugim vozilom. Švedska policija trenutno traga za vozačem manjeg automobila, kao i za biciklistom za koga se tvrdi da je takođe bio svedok incidenta.

Prema saznanjima „Blica“, vođe M-krila su poreklom iz Novog Pazara i u trgovinu drogom umešani su skoro svi članovi porodice. Na čelu kriminalne grupe je, prema saznanjima policije, Nail. M., otac Mirze i Mirteza. Glavni posao ove grupe, kao i klana Valdeta K. je krijumčarenje heroina sa Kosova na sever Evrope, prvenstveno u Švedsku i prodaja na tamošnjem narko-tržištu.

U kriminalnoj grupi, na čijem čelu je Nail M. su i Šveđani, Srbi, Hrvati, Arapi i Kinezi. I kriminalna grupa Valdeta K. je internacionalna, a među članovima preovlađuju Albanci sa juga Srbije i Kosova i Metohije.

Sledeći put kada rezervišete let kako biste gucnuli malo vina ili idete na svoj omiljeni tapas, zapamtite da razmotrite neke od ovih manje poznatih aspekata o ovom čudesnom mestu

Šta vam prvo padne na pamet kada pomislite na Španiju? Za većinu ljudi, Španija priziva slike antičkih građevina, očaravajuće muzike, vona i ukusne hrane. Međutim, Španija je iznenađujuće neobična zemlja, a mi imamo činjenice da to i dokažemo.

Ispod se nalaze činjenice o jednoj od najlepših zemalja sveta. Dakle, sledeći put kada rezervišete let kako biste gucnuli malo vina ili idete na svoj omiljeni tapas, zapamtite da razmotrite neke od ovih manje poznatih aspekata o ovom čudesnom mestu - miožda neke od njih uvrstite u svoj plan putovanja.

1. Prostitutke u Španiji moraju da nose fluorescentne prsluke kako ih automobili ili motori ne bi udarili noću.

2. La Tomatina je godišnji festival koji se održava u Španiji gde se ljudi gađaju sa paradajizom. Da, to je samo zabava kao što vidite na fotografiji.

3. U Španiji na svakih 129 ljudi postoji jedan bar. Drugim rečima, postoji dosta mesta gde možete da popijete čašu dobrog vina.

4. Zabranjeno je voziti auto ako na nogama imate japanke!

5. Svakog 15. maja, mnoge usamljene žene odlaze u Ermita de San Isidro, gde se ubodu u prst i krv stavljaju u jednu kantu. Ideja je da će im to navodno pomoći da pronađu muža.

6. U Kataloniji, drvo koje se "smeje" i zovu ga "panj koji kaki", i ispod čije pozadine se nalaze božićni pokloni.

7. Prema poslednjim rezultatima Španija ima najviše korisnika kokaina.

8. Postoji žičara koja spaja Španiju i Portugal. Putuje se 60 sekundi i baš je tako sjajna kao što i zamišljate.

 

9. Ne postoji zakon protiv golih ljudi na ulicama u Španiji.

10. Španac Manuel Halon Korominas izmislio je jedno od najvećih svetskih otkrića - mop!

default

Onaj ko bude imao ovaj dijamant, imaće i svet, ali i sve njegove nesreće

Britanska kraljica Elizabeta II u svom vlasništvu ima jedan od najukletijih predmeta na svetu. Ipak, legenda kaže da će, dokle god ga poseduje žena, sve biti u redu! Koh-i-Nur ili "Brdo svetlosti" je dugo vremena bio najveći dijamant na svetu.

Dijamant je pripadao brojnim hinduskim, mogulskim, iranskim, avganistanskim, sikhijskim i britanskim vladarima koji su se žestoko borili za njega, često ga uzimajući kao ratni plen nakon sukoba.

Godine 1877. postao je deo kraljevskih dragulja kada je kraljica Viktorija postala carica Indije. Dragulj se trenutno nalazi u sklopu krune kraljice Elizabete II i izložen je u londonskom Taueru. Veruje se da je Koh-i-Nur nastao u indijskoj pokrajini Andhra Pradesh, zajedno sa svojim blizancem, Darja-je Nurom ("More svetlosti") i da sa sobom nosi prokletstvo koje pogađa muškarce koji ga nose, piše portal Allday.

Svaki muškarac koji je imao dijamant kod sebe je ili izgubio presto ili mu se dogodila nekakva tragedija!  Priče o postojanju kletve povezane s Koh-i-Nurom pojavljuju se još u starom hinduskom spisu, koji je ujedno i prvi spomen dijamanta:

"Onaj ko bude imao ovaj dijamant, imaće i svet, ali i sve njegove nesreće. Samo Bog, ili žena, mogu ga nositi mirne duše."

Kao potvrda ove legende, kraljica Viktorija je postala prvi monarh koji je nosio dragulj i preživela. Nakon nje, Koh-i-Nur nikada nije nošen od strane muškog vladara.

Strana 3 od 12

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top