Planeta

Planeta (206)

default

Deluje neverovatno, ali ideja za ovakvu vrstu života inspirisana je komunističkom Utopijom - radi se sedam dana u nedelji, a godišnji odmor ne postoji

Huaksi je najbogatije "selo" u Kini i predstavlja teško dostižan san velikog broja Kineza. Osim po urbanističkoj uređenosti i privredi koja se ne zaustavlja ni na trenutak, Huaksi je poznat i po visokim životnom standardu koji se ističe u odnosu na ostatak Kine

Za 55 godina, Huaksi se pretvorio iz siromašne ruralne oblasti u u simbol ekonomske ekspanzije zemlje, otelotvorene u 326 metara visokom hotelu koji krasi centar sela. Luksuzni objekat ima 60 spratova, 826 soba, a

već u prizemlju dočekaće vas 30 miliona funti vredna statua bika, napravljena od čistog zlata.

Stanovnici Huaksija rade sedam dana nedeljno i navodno svi imaju preko 100.000 dolara na bankovnom računu. U ovom naselju vlada komunistička utopija, odnosno pravi pravcati kineski socijalizam u svom izvornom obliku.

Huaksi je 1961. godine osnovao Vu Renbao, upravo sa idejom da napravi naselje koje će predstavljati svojevrstan model kineskog komunizma. Žitelji imaju veoma visok životni standard, skupocene kuće i automobile. Renbao je, kada je osnivao selo, učvrstio jedno načelo - ključni faktori za sreću su novac, automobili, kuća i porodica.

Stanovnici Huaksija bogate se, između ostalog, podelom godišnjeg profita sela. Budžet prevashodno pune fabrike koje rade non stop - u Huaksiju se radi sedam dana nedeljno i ne postoji godišnji odmor.

Renbao je razumeo želju ljudi da "vide svet", ali kako neko da otputuje ako nikada nema odmor? Rešenje predstavlja "svetski park". Tu se mogu videti replike Sidnejske Opere, Kineskog zida, Trijumfalne kapije i Statue Slobode.

Ukoliko se stanovnici Huaksija ipak odluče da odu, gube sve - kuću, kola i novac - a svi njihovi posedi dele ostali meštani.

Radnici koji dolaze u selo samo radi posla, ne uživaju u besplatnom zdravstvu i ekonomskim pogodnostima stanovnika Huaksija. Prema nekim procenama, ovi migranti pokrivaju oko 95 odsto populacije. Samo 5 odsto predstavljaju prvobitni naseljenici iz 60ih (i njihovi naslednici) koji jedini dobijaju "deo kolača".

Seoske vlasti tvrde sa su svi u Huaksiju bogati, iako je to gotovo sigurno propagandna poruka sa ciljem promocije kineskog komunizma. Kontrola medija i zakonske zabrane sprečili su lokalce da razgovaraju sa predstavnicima stranih medija usled čega je pravi način života u Huaksiju i dalje u određenoj meri misterija.

Uz komunističke pesme koje se puštaju sa razglasa na ulicama i portrete "Velikog Renbaa", u Huaksiju je život kao u nekom dugotrajnom eksperimentu.

Turizam u Huaksiju je vrlo zastupljen, jer mnoge zanima kakav je život u komunističkoj utopiji. Sa druge strane, brojni posetioci navode da se u Huaksiju ne mogu pronaći restorani i prodavnice koje čovek očekuje u bogatom gradu, kao i da gotovo nema gde da se potroši novac.

Fotografija Sirijca koji sa ćerkicom u naručju na ulicama Bejruta prodaje olovke, da bi kao izbeglica preživeo, svedoči da na ovom svetu još ima dobrih ljudi.

Sve je počelo kada je islandski aktivista Gisur Simonarson fotografiju podelio na društvenim mrežama. Njegovi profili ubrzo nakon objave bili su preplavljeni porukama i molbama da se čoveku s olovkama pomogne. Simonarson je odmah odlučio da ga pronađe.

Otvorio je potpuno novi profil na Tviteru pod nazivom 'Buy pens' (kupite olovke), a posle samo pola sata javila mu se osoba koja je u Bejrutu u više navrata videla čoveka sa slike. Ubrzo se saznalo da je reč o izbeglici iz Sirije Abdulu, samohranom ocu i njegovoj ćerkici Rem, staroj samo 4 godine.

Veruje se da su Abdul i njegova porodica pobegli iz velikog izbegličkog kvarta na rubu Damaska Jarmuka, koji se nalazi između dve vatre - Islamske države i vojske sirijskog predsednika Bašara al-Asada.

Simonarson je potom odlučio da pokrene kampanju za skupljanje novca pomoću internetskog servisa Indiegogo kako bi pomogao Abdulu.

Prvi cilj mu je bio da sakupi 5.000 dolara, a to je uspeo za samo 30 minuta. Prikupljena sredstva nakon tri sata kampanje brojala su nešto više od 15.000 dolara, da bi premašila 40.000 nakon 14 sati.

"Stupio sam u kontakt s UNICEF-ovom specijalnom jedinicom čiji je zadatak zaštita ljudi jer ne želim da Abdula neko iskoristi zbog novca koji mu je doniran. Takođe, razmišljam o osnivanju fonda koji bi mu novac isplaćivao u mesečnim ratama, a ne da odjednom dobije hrpu novca i da ne zna šta s njim da radi", kazao je Simonarson.

 

Poverljiv dokument Stejt departmenta, jedna od desetina hiljada diplomatskih depeša do kojih je došao sajt Vikiliks, otkriva da su američki zvaničnici pokušali da spreče jednog srpskog „crnoberzijanca“ da proda snajperske puške Jemenu, koji ima embargo na uvoz oružja. U depeši je reč o srpskoj of-šor kompaniji registrovanoj na Kipru, u vlasništvu Slobodana Tešića, srpskog državljanina, a dug je spisak prestupa povezanih s ovim čovekom: „isporučuje oružje Iraku, Liberiji itd. terorističkim režimima“.

„On ima i britanski pasoš, ali ne i zvaničnu dozvolu izdatu u Velikoj Britaniji da trguje vojnom opremom. Slobodan Tešić pokušao je da uđe u Bugarsku 2005, ali je zbog zabrane ulaska u zemlje EU vraćen“, piše potpisnik depeše, lokalni agent u Jemenu.

Srpske vlasti tvrde da ne znaju ništa o ovom poslu Tešića, da li je bio u Bugarskoj, koji su njegovi poslovi sa Jemenom. Ali nikako se ne bi moglo reći da je Tešićevo ime za njih strano, jer on je i ranije bio meta stranih i domaćih medija kao ilegalni trgovac oružjem i zbog njega je Srbiji više puta prećeno sankcijama i embargom na izvoz oružja. Sam Tešić je demantovao optužbe, a jučerašnji pokušaj da stupimo s njim u kontakt bio je bezuspešan.

Ko je ovaj čovek? Pre nego što je postao trgovac oružjem, Tešić, koji je do početka devedesetih živeo u Bosni, radio je kao kondukter. Prvi kapital stekao je preko poslovnih veza sa rukovodstvom RS, kad je nabavljao oružje i trgovao njime. U Beogradu je registrovao firmu „Temeks“, koju je ugasio nakon vesti da je početkom 2000. kršio rezoluciju Saveta bezbednosti zbog ilegalne trgovine oružjem u Liberiji. Firma je, da bi izbegla sankcije UN, falsifikovala dokumentaciju o krajnjem korisniku oružja navodeći da se ono isporučuje Republici Kongo. Savet bezbednosti je Tešića označio kao glavnog prekršioca sankcija u izvozu oružja. Nakon toga Tešić osniva firmu „Melvale“ na Sejšelskim ostrvima, ali i tada posluje preko of-šor kompanija.

Od 2009. firma za trgovinu oružjem mu je u Bosni, a on živi u Beogradu, na Dedinju. U njegovoj firmi rade mahom bivši oficiri, među njima i Dragan Ilić, koji je u vreme Vlajka Stoiljkovića i Slobodana Miloševića bio načelnik kriminalističke policije. Prošle godine Tešić je sprečen da obavi trgovinu oružjem sa Libijom, a njegova firma „Melvale“ je diskreditovana.

- Krajem devedesetih sklopio ugovor sa „Zastavom oružje”, koja je isporučila svu robu na Filipine, ali nikada nije naplatila posao.

- Poslovi sa Irakom dok je bio pod sankcijama UN i poslovi sa Jermenijom u istom periodu.

- 2003. godine sa svojom firmom „Temaks” dospeo na listu zabrane Ujedinjenih nacija zbog izvoza oružja u Liberiju, zemlju pod embargom. Srbija je tada za dlaku izmakla embargu na izvoz oružja. Temeks“ je, inače, da bi izbegla sankcije Saveta bezbednosti UN, falsifikovala dokumentaciju o krajnjem korisniku oružja navodeći da ga isporučuje Republici Kongo.

- 2005. godine osnovao kompaniju „Melvale” sa sedištem u Beogradu i na Sejšelskim ostrvima. Zaključuje ugovore sa „Krušikom” iz Valjeva, „Slobodom” iz Čačka za izvoz oružja u Gruziju, bez dozvola. Posao nije realizovan, a država je godinu dana kasnije obeštetila dve domaće kompanije.

- 2006. godine sklopljen posao sa „Zastavom” za izvoz u Nigeriju. Rukovodioci „Zastave” u sudskom postupku optuženi za zloupotrebu službenog položaja.

 2009. izvoz naoružanja za Libiju vredan 50 miliona dolara iz fabrika „Sloboda” iz Čačka i „Zastava oružje” preko firme Melvale.

- 2009. (oktobar) njegova fiktivna kompanija, kako prenosi Vikiliks potpisala ugovor od 78 miliona američkih dolara sa jemenskim Ministarstvom odbrane, s tim da oružje bude isporučeno početkom januara 2010. (prema tvrđenju bugarske ambasade u Sani)

I danas je aktivan na tržištima koja su pod embargom, a gde je zarada najveća.

Mirza M. (24) iz Novog Pazara ranjen je u subotu u Malmeu, u sukobu dve najjače kriminalne grupe u tom gradu, čije vođe su poreklom iz Novog Pazara i Preševa, a koje se bore za prevlast nad tržištem droge.

Tamošnji mediji navode da je „taj gangster dobro poznat švedskoj policiji“ pogođen sa dva metka na ulici u četvrti Sederkil, koja predstavlja bazu dve najnasilnije bande u Malmeu, takozvanog M-krila i K-krila (M-falangen i K-falangen). Švedski list „Sidsvenskan reports“ navodi da informacije kojima policija raspolaže ukazuju da lideri obeju grupa imaju jake veze sa Srbijom, u kojoj poseduju nekretnine i preduzeća. Ranjeni mladić je jedan od vođa M-krila, koje policija smatra nezavisnom ćelijom u okviru šire mreže međunarodnog kriminala. Mirza M. je nedavno izašao iz zatvora. Pošto je u petak, dan pre ranjavanja Mirze M. iz zatvora izašao i vođa rivalskog K-krila, švedska policija se boji ponovnog rasplamsavanja rata između ovih dveju bandi.

Sukob među bandama je započeo u avgustu prošle godine. Hicima iz pištolja 14. avgusta ubijen je Mirtez M. (22), mlađi brat ranjenog Mirze M. Njega su ubili pripadnici rivalske bande K., čije vođe su, prema saznanjima „Blica“, Albanci poreklom iz Preševa. Za to ubistvo je uhapšen Amin Moajed Abedi (23), poreklom Iranac, član K-krila, koji je poslednjeg dana marta osuđen na 15 godina zatvora.

Sukob bandi je dostigao vrhunac, pre presude Abediju, jer je 31. januara u tržnom centru „Stortorget“ u Malmeu ubijen Mevlur K., stariji brat Valdeta K., zvanog Vali, 22-godišnjeg vođe K-krila. U istrazi tog ubistva švedska policija je privela i Mirzu M. Međutim, ubrzo je pušten jer nije bilo dokaza da je on ubio Mevlura K.

I pre pucnjave u subotu u kojoj je ranjen Mirza M., policija u Malmeu je strepela od ponovnog rasplamsavanja nasilja. Policija je pokušala to da spreči razgovorom sa ljudima iz oba tabora. Prema pisanju lista „Sidsvenskan reports“, uprkos tvrdnjama članova bandi da rizik od obnavljanja borbe ne postoji, na Mirzu M., vođu M-krila je u subotu otvorena vatra iz automobila, koji je nakon toga jedva izbegao sudar sa drugim vozilom. Švedska policija trenutno traga za vozačem manjeg automobila, kao i za biciklistom za koga se tvrdi da je takođe bio svedok incidenta.

Prema saznanjima „Blica“, vođe M-krila su poreklom iz Novog Pazara i u trgovinu drogom umešani su skoro svi članovi porodice. Na čelu kriminalne grupe je, prema saznanjima policije, Nail. M., otac Mirze i Mirteza. Glavni posao ove grupe, kao i klana Valdeta K. je krijumčarenje heroina sa Kosova na sever Evrope, prvenstveno u Švedsku i prodaja na tamošnjem narko-tržištu.

U kriminalnoj grupi, na čijem čelu je Nail M. su i Šveđani, Srbi, Hrvati, Arapi i Kinezi. I kriminalna grupa Valdeta K. je internacionalna, a među članovima preovlađuju Albanci sa juga Srbije i Kosova i Metohije.

Sledeći put kada rezervišete let kako biste gucnuli malo vina ili idete na svoj omiljeni tapas, zapamtite da razmotrite neke od ovih manje poznatih aspekata o ovom čudesnom mestu

Šta vam prvo padne na pamet kada pomislite na Španiju? Za većinu ljudi, Španija priziva slike antičkih građevina, očaravajuće muzike, vona i ukusne hrane. Međutim, Španija je iznenađujuće neobična zemlja, a mi imamo činjenice da to i dokažemo.

Ispod se nalaze činjenice o jednoj od najlepših zemalja sveta. Dakle, sledeći put kada rezervišete let kako biste gucnuli malo vina ili idete na svoj omiljeni tapas, zapamtite da razmotrite neke od ovih manje poznatih aspekata o ovom čudesnom mestu - miožda neke od njih uvrstite u svoj plan putovanja.

1. Prostitutke u Španiji moraju da nose fluorescentne prsluke kako ih automobili ili motori ne bi udarili noću.

2. La Tomatina je godišnji festival koji se održava u Španiji gde se ljudi gađaju sa paradajizom. Da, to je samo zabava kao što vidite na fotografiji.

3. U Španiji na svakih 129 ljudi postoji jedan bar. Drugim rečima, postoji dosta mesta gde možete da popijete čašu dobrog vina.

4. Zabranjeno je voziti auto ako na nogama imate japanke!

5. Svakog 15. maja, mnoge usamljene žene odlaze u Ermita de San Isidro, gde se ubodu u prst i krv stavljaju u jednu kantu. Ideja je da će im to navodno pomoći da pronađu muža.

6. U Kataloniji, drvo koje se "smeje" i zovu ga "panj koji kaki", i ispod čije pozadine se nalaze božićni pokloni.

7. Prema poslednjim rezultatima Španija ima najviše korisnika kokaina.

8. Postoji žičara koja spaja Španiju i Portugal. Putuje se 60 sekundi i baš je tako sjajna kao što i zamišljate.

 

9. Ne postoji zakon protiv golih ljudi na ulicama u Španiji.

10. Španac Manuel Halon Korominas izmislio je jedno od najvećih svetskih otkrića - mop!

Onaj ko bude imao ovaj dijamant, imaće i svet, ali i sve njegove nesreće

Britanska kraljica Elizabeta II u svom vlasništvu ima jedan od najukletijih predmeta na svetu. Ipak, legenda kaže da će, dokle god ga poseduje žena, sve biti u redu! Koh-i-Nur ili "Brdo svetlosti" je dugo vremena bio najveći dijamant na svetu.

Dijamant je pripadao brojnim hinduskim, mogulskim, iranskim, avganistanskim, sikhijskim i britanskim vladarima koji su se žestoko borili za njega, često ga uzimajući kao ratni plen nakon sukoba.

Godine 1877. postao je deo kraljevskih dragulja kada je kraljica Viktorija postala carica Indije. Dragulj se trenutno nalazi u sklopu krune kraljice Elizabete II i izložen je u londonskom Taueru. Veruje se da je Koh-i-Nur nastao u indijskoj pokrajini Andhra Pradesh, zajedno sa svojim blizancem, Darja-je Nurom ("More svetlosti") i da sa sobom nosi prokletstvo koje pogađa muškarce koji ga nose, piše portal Allday.

Svaki muškarac koji je imao dijamant kod sebe je ili izgubio presto ili mu se dogodila nekakva tragedija!  Priče o postojanju kletve povezane s Koh-i-Nurom pojavljuju se još u starom hinduskom spisu, koji je ujedno i prvi spomen dijamanta:

"Onaj ko bude imao ovaj dijamant, imaće i svet, ali i sve njegove nesreće. Samo Bog, ili žena, mogu ga nositi mirne duše."

Kao potvrda ove legende, kraljica Viktorija je postala prvi monarh koji je nosio dragulj i preživela. Nakon nje, Koh-i-Nur nikada nije nošen od strane muškog vladara.

default

Bolesno maltretiranje nedužne devojke dogodio se iz čiste obesti poremećenih muškaraca

Upozorenje: Priča Junko Furute sadrži jezive, ali istinite detalje o njenom mučenju i zatočeništvu. Ukoliko imate slab želudac ili smatrate da će vas priča jako potresti, razmislite pre nego što nastavite sa čitanjem!

Junko Furuta bila je mlada devojka iz Japana. Svoje tinejdžerske dane provodila je kao i svi njeni vršnjaci - okupirana školom i aktivnostima koje su tipične za to doba.

Rođena je 22. novembra 1972. godine, a samo tri dana nakon što je proslavila 17. rođendan, 25. novembra 1988. godine, vraćajući se iz škole kao i obično i ne sluteći ništa, počeo je njen pakao, prenosi Ripeace.wordpress.com.

Dok se vraćala kući pešice, kidnapovala ju je grupa mladića njenih godina, među kojima je bio i 17-godišnji momak pod nadimkom Džo, koji je kasnije dobio nadimak Kamisaku.

Odveli su Junko u kuću njegovih roditelja u Tokiju, gde je započela strašna tortura koja će trajati punih 44 dana.

Svoje otmičare devojka nije poznavala, niti oni nju; ispostavilo se da je izabrana nasumično, kao laka meta, prosto jer su mogli, ali i želeli.

Prvog dana, Junko je primorana da nazove roditelje i kaže da će ostati kod drugarice nekoliko dana. Takođe, morala je da glumi da je devojka jednog od otmičara kada su Kamisakuovi roditelji dolazili da obiđu kuću.

Još jezivija činjenica jeste to da njegovi roditelji uopšte nisu marili za to ko je devojka, pa su nasilnici i prestali da se pretvaraju, na šta oni uopšte nisu reagovali!

Svakoga dana zločinci su silovali nesrećnu Junko po nekoliko puta, dok joj prvih nekoliko dana nisu davali ništa da jedu. Primoravali su je da masturbira pred njima i izvodi striptiz. Kada su shvatili da ipak mora nešto da jede i pije, na pamet im je palo nešto zaista monstruozno - naterali su je da jede bube i pije sopstveni urin.

Kao da sve to nije bilo dovoljno, momci su počeli sve više da se iživljavaju. Pravili su joj opekotine upaljačima, ispaljivali petarde iz njenih ušiju, usta i vagine. Nakon toga, u njenu vaginu su stavljali sve što im je palo na pamet, uključujući i usijanu sijalicu.

Kako su dani prolazili, Junko je dobijala sve više batina. Vezali su je za luster i njeno telo koristili kao džak za udaranjem, sve dok oštećenje unutrašnjih organa nije došlo do te granice da joj je krv krenula na usta. Bacali su tegove na njen stomak.

Kada je pokušala da pobegne, kažnjena je na najsuroviji način: toliko su je udarali po licu da joj je nos postao ispunjen krvlju i više nije mogla da diše, osim na usta. Izgoreli su joj ruke cigaretama, polili stopala zapaljivom supstancom i bacili šibicu.

Junko više nije mogla da hoda. Kada bi pokušala da popije vodu, stomak ju je odbacivao kroz povraćanje. Sa batina rukama, monstrumi su prešli na štapove bambusa, armaturne šipke i golf štapove. Nokti i prsti bili su joj izdrobljeni od bacanja tegova na nju.

Kada je pao sneg, naterali su je da spava na balkonu. Još jednom je zamalo uspela da se spasi - domogla se telefona, ali je jedan od mučitelja to primetio na vreme i sprečio je. Ponovo je kažnjena, ovaj put još strašnije.

Goreli su joj kožu svećom, pa polili cele noge plinom za upaljače i zapalili je.

Tada je Junko dobila konvulzije, ubrzano grčenje i opuštanje mišića, usled čega se telo nekontrolisano trese. Nažalost, mučitelji su mislili da devojka glumi napad. Ponovo su je zapalili, sipali vreo vreo vosak na lice, prilikom čega su joj ispekli kapke.

Na kraju, Junko je trebalo punih sat vremena da siđe niz stepenice i ode u kupatilo, a više nije mogla ni da mokri. Molila je zlotvore da je ubiju.

Prvi januar provela je sama, dok su psihopate slavile Novu godinu.

Kada su se vratili, rešili su da nadoknade propušteno pa su se najbrutalnije iživljavali još puna tri dana.

Više nije mogla ni da se mrdne. Krvarila je iz ušiju, usta, vagine, svuda.

44-tog dana jezive, nesvakidašnje, strašne torture, 5. januara 1989. godine, osakaćena, namučena Junko je preminula. Zlotvori su je ugurali u ogroman rezervoar za vodu, napunili ga zemljom i bacili na napušteno polje.

Nekoliko dana kasnije, telo je pronađeno u užasnom stanju. Policija je uspela da identifikuje o kome je reč, a čuvši kakvu sudbinu je doživela, majka nesrećne Junko završila je na psihijatriji.

Obdukcionim nalazom konstatovane su nebrojene opekotine po celom telu, ubodi ekserima u predelu grudi, krvarenja, kao i ekstremno smanjenje mozga, a muškarci su priznali da se dogodilo više od 400 silovanja!

Uši i oči su joj bile skoro putpuno uništene, vagina iskasapljena. I još mnogo, mnogo jezivih detalja.

Možda najjezivije od svega dogodilo se na sudu: trojica dželata sirote Junko u potpunosti su oslobođeni optužbe, jer su bili maloletni!

Trojica su se izjasnili kao krivi za "nanošenje povreda koje su dovele do smrti", umesto za ubistvo. Četvrti, Kamisaku, odslužio je samo 10 godina za sav bol koji je naneo nesrećnoj devojci. Takođe, samo 5 godina kasnije od kako je pušten na slobodu, ponovo je uhapšen i osuđen na 7 godina zbog napada na momka bivše devojke.

Oni koji su provodili vreme sa njim u zatvoru, kažu da se Kamisaku sve vreme hvalio šta je sve učinio Junko Furuti.

Čim je pušten iz zatvora, tukao je čoveka punih četiri sata i pretio da će ga ubiti. Osuđen je ponovo na 7 godina zatvora, a danas je ponovo na slobodi.

Šta vi mislite? Kako je trebalo osuditi Kamisakua i njegove saučesnike? Da li je normalno da nakon neljudskog iživljavanja nad jednim mladim, nedužnim bićem, ubice slobodno šetaju ulicama? Možda traže sledeću žrtvu da ponove sve ispočetka?

default

Zapis pronadjen 1703. godine u jednoj kapeli u Velsu, Velika Britanija:

“Kažu ljudi da je nekad bilo velikih careva i velikih kraljeva, a da su svi živeli srećno. Onda je došlo vreme pohlepe i izobilje je nestalo.

Jednoga dana, opet će se vratiti veliki carevi, i onda će na celom svetu biti mir i blagostanje. Svi će imati svega što im treba, a carevi će biti pravednici. Tada, u to daleko vreme koje će doći, biće takvih čuda kakvih niko još nije video.

Iz Kirkema u Garet (tadašnja naselja, manji gradići – prim.prev.) neće se putovati od izlaska do zalaska sunca, nego dok trepneš.

A ko želi da putuje do zvezda, moći će i to, samo to neće biti dok trepneš, nego duže. Kad ljudi budu putovali na zvezde, srešće tamo braću svoju.

Kraj jedne ere, i početak druge, biće buran. Stari carevi neće hteti da odu.

Car jedne velike, najveće zemlje upropastiće svoju carevinu i tada će početi ratovi u svetu.

Tamo gde je bila najveća istočna carevina, pojaviće se puno careva i carića, svi će hteti nešto, a ni sami neće znati šta hoće.

To će iskoristiti zapadni car preko velikog mora, i podsticaće ratove, i platiće zlatom svakoga ko hoće da ratuje protiv velikog cara sa istoka.

Čak će i on sam poslati svoju vojsku na predvorje istočnog carstva.

Kad zapadni car zavlada, neće biti dobro, ali će on posle pola veka sam pasti, a i njegovo carstvo će se raspasti.

Onda će jedan drugi, manje poznat car sa Istoka postati gospodar sveta. Njegovo carstvo će biti najveće, a on najmoćniji. Za ostali svet to će biti dobro, jedino njegovom narodu neće biti dobro, ali novi car će želeti da pomogne svim narodima i tako će i njegov osetiti blagost i sreću.

Klima će biti dobra, leta topla, zime hladne.

Dok bude vladao Zapadni car ništa neće valjati. Zimi će biti vrućina, leti hladnoća. Vetrovi će odnositi čitava sela i gradove, a voda će plaviti kud stigne. Taman će ljudi obnoviti ono što je poplava uništila, a doći će nova, još strašnija. I tako godinama, dok zapadni car vlada svetom. Zemlja će se tresti svuda. Na istoku stalno. I mnogi će ginuti a zapadni car će se smejati.

Preokret će biti kad kod zapadnog cara počne da se trese. A, biće i to, i to je najava kraja njegovog carovanja.

Onda će silna njegova zemlja da nestane u moru, mnogo ljudi, i dobrih i loših, poginuće.

Tada će svi videti da zemaljski carevi imaju svoga cara iznad njih, na nebu.

Tolika će silina nesreće biti da će i istočno carstvo priskočiti u pomoć da se spasu nedužni.

Bes zemlje trajaće tri godine.

Kada se zemlja smiri, Zapadni car biće dvorska luda Istočnom caru.

Erges T.Romus posvedočio je samo onako, kako je video da će biti.”

U ogromnoj ribi pronađene su ljudske kosti i značke koje su pripadale nacističkom oficiru iz perioda Drugog svjetskog rata

Poljski ribolovci Alfons Brzovski i Marek Ždanovič upecali su u reci Odri soma starog između 90 i 110 godina. Ovaj kapitalan primerak bio je težak 185 kilograma, ali ono što je posebno zanimljivo jeste ono što je pronađeno u utrobi soma.

Naime, u ogromnoj ribi pronađene su ljudske kosti i značke koje su pripadale nacističkom oficiru iz perioda Drugog svjetskog rata. Posle šokantnog otkrića, ribolovci su pozvali i policiju, koja je ubrzo pokrenula istragu kako bi otkrila identitet čoveka čije su kosti pronađene u ribi.

Policija je se pomoć obratila biolozima i forenzičarima, koji su utvrdili da je som starosti između 90 i 110 godina. Međutim, stručnjaci nisu mogli sa sigurnošću da kažu da li je čovek, čije su kosti pronađene u utrobi ribe umro na neki drugi način ili ga je usmrtio, pa pojeo som.

Fidel Kastro je Titu skratio život jer je zbog posete Havani u vreme napetih odnosa odgložio hitnu operaciju noge.

Josip Broz Tito je svašta preživeo u životu, ali Kastra nije. Kastro je posle više bezuspešnih pokušaja uspeo da se konačno izbori za održavanje Konferencija na vrhu Pokreta nesvrstanih na Kubi 1979. godine.

To je značilo da sledeće tri godine njemu pripada dužnost generalnog sekretara Pokreta i istupanja u njegovo ime. Te 1979., uoči Konferencije u Havani, bili su posve jasni Kastrovi pokušaji da Pokret nesvrstanih iz njegove izvorne vanblokovske pozicije priključi istočnom bloku i tako Brežnjevu i njegovim saveznicima osigura novi kiseonik.

Tada je u štampi objavljen tekst u kom je Kastro  nazvan Trojanskim konjem među nesvrstanima. To je izazvalo paniku u vrhu države jer je tekst izašao dan uoči dolaska Rafaela Rodrígueza, tada drugog čoveka kubanskog režima.

Tito, inače nedisciplinovani dijabetičar, odložio je tada operaciju noge i ugradnju premosnice, da bi stigao da ode u Havanu i iskontrolisao situaciju. Tamo se još jednom istrošio nižući bilateralne susrete s ključnim državnicima. Tako je uspeo, mic po mic, da preuredi Rezoluciju.

U njoj i ostalim dokumentima pomrsio je račune Brežnjevu o čijoj je kesi, već dobrano načetoj u tada još Tarakijevu promoskovskom Avfganistanu, Kastro i te kako zavisio.

Totalno iscrpljen tom labudovom pesmom svoje diplomatske veštine Tito se u septembru vratio, ugradnja bajpasa je zakasnila, u januaru 1980 otišla je noga, u maju i ostatak Tita. Preživio je svašta, ne i Kastra. Titova Jugoslavija skapavala je u agoniji još deset godina, totalno već na margini Pokreta nesvrstanih.

Doduše, još jedna konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu, dva meseca pre rušenja Berlinskog zida (pa su generalni sekretari u sledeće tri godine bili, redom, Janez Drnovšek, Stipe Mesić, Branko Kostić, Dobrica Ćosić, nasledio ih je Suharto, a sada je na toj dužnosti nekadašnji Rojsov kolega Nicolas Maduro, po politici bliži Kastru nego svom prethodniku Hugu Čavezu.

Strana 6 od 15

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top