DOŠAO U BOSNU, OSTAO U BOSNI: Ruski monah koji je poginuo za srpski narod

Čekao je svitanje, ležeći na vlažnoj zemlji. Žigalo ga je smrskano bedro. Premda je čvrsto previo ranu, krv je svejedno prokapavala kroz zavoj, i sa svakim satom sve više je malaksavao.

Roman se nalazio na padini bezimene uzvišice. Šest metara dalje ležali su ubijeni muslimani, a nešto postrance – Srbi Arkan i Baško, njegovi saborci. 

Bilo ih je svega osmorica iz specijalne jedinice „Beli vukovi“. Dobili su borbeni zadatak: noću da pređu liniju fronta i zauzmu dominantnu kotu u muslimanskoj pozadini. Izvidnica je izvestila da na koti nikog nema. 

Lako su izvršili prvi deo plana, provukli se u muslimansku pozadinu, ali dalje – da li je izvidnica loše obavila posao, da li je protivnik shvatio značaj te kote – tek, na vrhu su naleteli na muslimane. Muslimana je bilo mnogo, najmanje stotinu, i zametnuo se boj, žestok i neravan, razmenjivali su rafale sa bliskog rastojanja, nasumice bacali granate, među muslimanima je započela panika i oni su navrat-nanos napustili uzvišicu. Sada je Roman ležao sam na vrhu i nije znao kakva sudbina je zadesila njegove drugove – da li su svi izginuli, ili je možda neko preživeo. 



Bio je teško ranjen, i svaki pokret pričinjavao mu je neizdrživ bol. Nije znao da u isto vreme Sergej, uveren da niko više nije pretekao, tegli na sebi teško ranjenog Aleksandra. Oni su bili poslednji preživeli iz odreda. 

...Roman Serafimović Mališev rodio se u gradu Vjatki u običnoj Ruskoj porodici. Išao je u običnu školu i ni po čemu se nije naročito razlikovao od svojih vršnjaka. Imao je jednu ljubav – voleo je da crta, crtao je dobro i zaneseno, satima bi sedeo negde u prirodi, crtajući pejzaže. Ta ljubav je i presudila šta će odabrati posle škole, kada je iskrslo pitanje šta da studira. Roman je krenuo u Piter (Sankt Peterburg), odlučivši da postane slikar. U Piteru je kraj kafane „Sajgon“ njegovu pažnju privukla čudno odevena omladina, to su bili hipici. Skver kraj kafane bio je omiljeno mesto njihovog okupljanja. Uostalom, tamo su se okupljali ne samo hipici nego i pankeri, hevi metalci, rokeri i ostali. Bilo je to 1987. godine, na samom kraju Sovjetskog Saveza, i bilo je moderno biti hipik. Roman je bio druželjubiv, brzo se upoznao sa mladim „buntovnicima“ i stekao nove prijatelje. Među hipicima je bilo dosta darovitih umetnika i pesnika, i Roman je ubrzo pronašao sebi slične. 

Roman se nije upisao na fakultet, ali nije nameravao da se vrati kući. Ostao je u Piteru, životario od slučajne zarade, živeo po podrumima među mladim i odbačenim umetnicima, kakav je i sam bio. Bili su mladi i život im je bio zabavan. Jednom su otišli kao slepi putnici na Krim, okupali se u Crnom moru i vratili natrag. 

U povratku su se nekoliko dana zadržali u Moskvi i upoznali sa moskovskim hipicima. Potom su Moskovljani došli kod njih u Piter. Sve to vreme Roman je crtao i usavršavao se kao umetnik. Zaneo se ikonama, ushtelo mu se da savlada tehniku ikonopisa, i uskoro je postigao izvestan uspeh, ali što se više u tome usavršavao, tim je više i više Pravoslavlje postajalo sazvučno njegovoj duši, i hteo je da sve više i više zna i ume. 



Jednog jutra seo je u voz i otputovao na Valaam u manastir, kako bi još nešto naučio. Nameravao je da u manastiru provede nedelju dana, ali prošlo je nedelju dana, dve nedelje, čitav mesec, a Roman nikako da ode. Ostao je u manastiru i počeo da slika ikone. Probudila se Vera, i Roman je postao iskušenik. Godinu dana kasnije posetila ga je sestra i začudila se: pred njom je bio već sasvim drugi čovek, ocrkovljen, koji tečno govori crkvenoslovenski i upućen je u tančine crkvene službe. 

Posle izvesnog vremena primio je postrig i postao monah. Roman je i dalje slikao ikone, radio je mnogo i svesrdno, i to mu je pričinjavalo radost. Uskoro se mladi ikonopisac pročuo po crkvama i manastirima. Počeli su da ga zasipaju porudžbinama u sve većem broju. Roman je radio samopregorno, njegova veština je brzo rasla. 

U to vreme došlo je do komadanja Sovjetskog Saveza na udeone kneževine. Po krajinama imperije započeše ratovi koje su demokrate licemerno nazvale „kriznim žarištima“. Raskomadana je i Jugoslavija. U Bosni i Hrvatskoj, u tim takozvanim nezavisnim državama, započelo je masovno istrebljenje Srba – klali su i ubijali čitava sela i gradske četvrti, ubijali bez obzira na uzrast i pol, ubijali žene, decu, starce, sve odreda, kao što se kolje stoka u klanici. Ubijani su samo zato što su Pravoslavci. Zapadnoevropske zemlje, sva ta „civilizovana“ banda, odobravala je i podržavala masovna ubistva Srba, ali čim su se Srbi latili oružja i počeli da se brane, smesta zagalamiše o srpskom fašizmu i nacionalizmu. Američki avioni počeše da bombarduju srpska sela i gradove, Jugoslaviju su pokušavali da blokadom uguše. 

Saznavši za to, Roman odluči da ode u Bosnu da ratuje. Dođe svome duhovnom ocu i iznese mu svoju odluku. 

– Blagoslovi, oče! 

– Ne – uzvrati mu duhovni otac. – Nije to za tebe, ti imaš sasvim drugi put u ovom životu, tebi je Gospod dao talenat, i još ga nisi dokraja razotkrio. Ostani u manastiru! 

– Ne mogu, oče, duša me boli za braću Pravoslavnu, hoću da im pomognem. 

– Ako odeš u Bosnu, tamo ćeš i ostati, nećeš se vratiti. Bolje ti je da ostaneš u manastiru! 



I Roman je ostao. Nastavio je da radi. Jednom je u manastir stiglo pismo sa Svete gore, do koje je takođe stigla slava talentovanog ikonopisca. U pismu su Romana pozvali na Svetu goru da oslika ikonostas. Duhovni otac dao je Romanu blagoslov, i on je krenuo na put. Put ga je vodio kroz Beograd, i u jednoj beogradskoj ulici Roman je slučajno naišao na Ruske dobrovoljce koji su došli da posete svoje ranjene drugove. Duša mu je usplamtela i pohrlio je sa njima u Bosnu. 

...Sada je ležao na vrhu bezimene uzvišice. Sunce se uzdizalo sve više i više, obasjavajući veličanstvene bosanske planine i dolinu pod njima. Roman je gledao na lepote koje se pružaju pred njim, znao je da je to njegovo poslednje svitanje. Da, u pravu je bio duhovni otac kada mu je rekao da se iz Bosne neće vratiti. Usled velikog gubitka krvi vrtelo mu se u glavi, ponekad bi ga uhvatila nesvestica i gubio bi svest. „Samo da me ne zarobe“ – stigao je da pomisli i začuo korake. Pridigavši se, video je muslimane kako se penju gore. Automatska puška, odavno spremna za boj, ležala je pred njim, a pored nje granate. Roman je pridigao pušku, proverio nišan i sa deset koraka opalio po muslimanima. Dugim rafalom pokosio je dvojicu, a zatim je, stisnuvši zube i savlađujući bol, zaredom hitnuo dve granate. Krici i jauci koji su usledili posle eksplozije saopštili su mu da granate nije zaludu bacio. Muslimani su se ubrzo povratili i otvorili uzvratnu vatru. Roman je odgovarao kratkim rafalima, štedeći metke. Vreme je prolazilo, a muslimanima nikako nije polazilo za rukom da savladaju jednu jedinu vatrenu tačku. 

Najzad su se dvojica „muslića“ prikrala otpozadi i zasula tu tačku granatama, ali je, čim su odgrmele eksplozije, tačka opet oživela, i na te odvažne poletela je uzvratna granata. Neravni boj potrajao je više od sat vremena, ali uzvratna vatra je prestala tek pošto su muslimani dovukli bacače granata. Potom su se popeli na vrh, našli telo Pravoslavnog ratnika i začudili se. Kako to da je, teško ranjen, u takvom stanju toliko dugo pružao otpor, ne samo uzvraćajući vatru nego i bacajući granate, i nikako da ga ubiju. Videli su veliki monaški krst, dugu kosu i bradu. 

„Nije to običan čovek. Verovatno je neki visoki zapovednik“ – pomisliše. 

Nekoliko dana kasnije Srbi su razmenili Romanovo telo i sahranili ga sa vojničkim počastima na groblju Donji Milići kod Sarajeva. Na istom groblju gde su sahranjeni i drugi Ruski dobrovoljci, njih osamnaestorica. I svi oni leže u istom redu, kao da stoje u stroju: Sergej Ivanov iz Pitera, Oleg Bondarec iz Kijeva, Ruski oficir Jurij Petraš iz Belorusije, uralski kozak Viktor Desjatov iz Jekaterinburga, koji je poginuo spasavajući srpsku devojku. Tolja (Anatolij) Ostapenko iz Perma, zastavnik mornaričke pešadije, Aleksandar Škrabov iz Naberežnih Čelnova, Ruski oficir Valjera (Valerij) Bikov iz Pitera, njegov imenjak Valjera Gavriljin – magistar hemijskih nauka, Sergej Bataljin – lekar i izvrstan hirurg. Sergej je poginuo izvlačeći ranjenike sa minskog polja, spasao je četvoricu a sam poginuo. Saša i Ljena (Aleksandar i Jelena) Siljvestrovi, muž i žena, oboje poginuli od istog rafala. Moskovljanin Pjotr Mališev, Vadim Pigarjov, Boris Naumenko, Aleksej Tomiljin i Sergej Mirončuk iz Odese. 

Posle sklapanja mira granica je prošla pored groblja, i Ruski dobrovoljci leže svega nekoliko metara od nje. Ruski grobovi pružili su se u nizu duž granice, kao da je čuvaju. Čak i posle smrti su na prvoj liniji. 

Leave a comment

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top