default

Nenad Stanković (47) iz Ostrožnje Donje preminuo je kada ga je, dok je sa još dvojicom muškaraca sekao stablo u šumi u mestu Cvrtkovci kod Stanara, napao i izbo roj stršljenova.

Muškarac je preminuo ubrzo nakon što su ga insekti izujedali. Kako saznajemo, imao je šest-sedam ujeda, a čega najviše po glavi, a onda po vratu i leđima. Pretpostavlja se da je Stanković bio alergičan na ubod stršljena, ali da je kobnom ishodu doprinelo možda i to što je imao astmu. Nesreći čovek sa sobom je imao pumpicu.

Sve se dogodilo u ponedeljak rano ujutro u šumi vlasništvo Pere Tutnjevića koji je trojicu radnika angažovao da prokrče deo šume. Pretpostavlja se da je gnezdo stršljenova bilo u stablu koje su obarali i da su ih tada napali, a da su posebno agresivni i zbog visokih temperatura. Nije bilo šanse da izbegnu nalet roja.

Tutnjević kaže da je on tog jutra nameravao da ode do šume kako bi video da li je sve uredu i kako napreduje posao, kada mu je zazvonio telefon dok je pio kafu. Jedan od radnika koji je bio sa Stankovićem mu je rekao da požuri i odmah dođe, jer je Nenada ubo stršljen. Odmah je seo u džip i krenuo prema šumi.

 

- Rekao sam da odmah dolazim i da ga polevaju vodom. Za 15-20 minuta sam bio tamo, a on je već ležao. Odmah smo ga stavili u auto, a ja sam nazvao lakare, javio im šta se dogodilo i da ćemo krenuti prema domu zdravlja. Sve se odigralo za manje od pola sata – priča Tutnjević.

Kaže da je medicinska ekipa krenula odmah i da su se sreli na pola puta. Oni su Stankovića odmah pregledali, a Tutnjeviću je rečeno da je muškarac već preminuo. Bio je taman u licu i otečen od silnih uboda.

 

- Radnici koji su bili sa njim su mi rekli da je se on nakon uboda umio vodom, a onda odjednom rekao „Joj, Vlado, ja sam gotov“ i srušio se – priča Tutnjević. Drugog radnika takođe su ubola dva stršljena, ali on nema nikakvih posledica. Njemu se na mestu uboda pojavilo crvenilo, a lekari su mu na licu mesta dali terapiju posle koje se osećao dobro. Reakcija Stankovića na toliko veliki broj stršljenova bila je tako burna da je najverovatnije preminuo već posle nekoliko minuta.

U PU Doboj su potvrdili da je Policijskoj stanici Stanari oko 7.30 časova iz Doma zdravlja prijavljeno da su medicinski radnici, koji su intervenisali po pozivu, na lokalnom putu u mestu Dragalovci susreli vozilo kojim je P.T. prevozio N.S. kome su pokušali da ukažu pomoć, ali da N.S. nije davao znakove života.

- Na osnovu prikupljenih saznanja, kao i pregledom tela preminulog od strane lekara mrtvozornika Doma zdravlja Stanari utvrđeno da je N. S. napao roj stršljenova koji su ga uboli po glavi i telu, usled čega je nastupila smrt. O svemu je obavešten dežurni tužilac Okružnog javnog tužilaštva Doboj – rekli su u PU Doboj.

 

Stanković i dvojica muškaraca bili su komšije iz istog mesta i često su zajedno radili po selu ako je nekom nešto trebalo i da su živeli od toga. Preminuli muškarac nije bio oženjen i nema dece, a od komšija saznajemo da ima dva brata. Biće sahranjen danas u 13 časova na mesnom groblju u Ostrožnji Donjoj.

Stručnjaci kažu da agresivnost stršljenova zavisi od doba godine, dok medicinska struka smatra da 10 ili više uboda ovog insekta može da bude fatalno. Međutim, kakav će ishod biti zavisi od čoveka do čoveka, odnosno da li je alergičan, da li ima neku bolest, ali i drugi faktori.

 

Saveti lekara

 

Šef Službe Hitne pomoći Doboj doktor Slobodan Tomanić savetuje da nakon uboda stršljena na to mesto treba staviti hladnu oblogu, a da se za lekarsku pomoć obavezno treba obratiti u slučajevima ako se otok širi, oseti otežano disanje i gušenje, te ako se po telu pojavi osip.

Status splitskog part-time konobara u kom je opisao goste različitih nacija s kojima se susreo u svom poslu, na Fejsbuku je postao totalni hit. Napominje Jozo kako je status "Napojničke agonije u tri čina" pisan za uži krug Fesjbuk prijatelja, pa je i jezik tome prilagođen, ali mi ga prenosimo u celosti:

 

NAPOJNIČKE AGONIJE U 3 ČINA

 

Vođen blagom nadrkanošću i umorom, evo već četvrtu godinu kao part-time konobar u potrazi za dodatnom lovom, delim s vama moji prijatelji tuge i boli jednog smrtnika u ugostiteljstvu, jer mi se čini da će mi biti lakše ako od svega napravim sprdnju, iako je to daleko od sprdnje, ali eto...ako bar nekog nasmejem ili možda eventualno nekog potencijalnog budućeg konobara edukujem o manirima gostiju koji ga čekaju, onda možda od svega ispadne i nešto dobro.

 

Već duže vreme hrabren iskustvom prethodnih sezona, i težinom ove, razmišljam da napravim malu ličnu rekapitulaciju iliti ga presek profila gostiju koji dolaze da uživaju u čarima ‚‚Lijepe naše", kvasiti svoja jajca u našem divnom Jadranu, slikati se na plamencima za profile po Instagramu, uživati u našoj spizi i mom superugodnoprofesionalnom odnosu kad navrate kod mene kao najdraži mi gosti.

Iako sam u životu vođen mišlju da je generalizovanje popriličan zajeb, i nikako nisam zagovornik istoga, evo nakon nekoliko godina fušarenja u ugostiteljstvu ne mogu da i sam ne primetime da zaista postoje poveznice prema kojem se određena vrsta nacije ponaša po točno određenim pravilima, uz povremene izuzetke (Bog im da zdravlja i sreće gde god da su), ali takvi su slučajevi toliko izolovani i usamljeni da se može nabrojati na prste ruke i slobodno ih mogu svrstati u skupinu zajedno s velebitskom degenijom i sredozemnom medvedicom, znači teški endemi.

 

Jednostavno od tolike količine različitih ljudi, rasa i nacija postaneš jebeni psiholog, a da ni sam nisi svestan toga. Nakon prvih sekundi dijaloga u 80% slučajeva pogađam s kim to veče imam posla i u kojem smeru će se događaji odvijati. Da ne bi bilo zabune, ova lestvica i presek su moj lični doživljaj svakog od gostiju i napisan je bez ikakve namere da uvredi ikoga, ali ako se neko nađe i uvređen, Bože moj...zabole me tuki. Sami su si krivi.

Znači lista je moj lični osvrt i niko se ne mora s njom slagati, a koncipirana je na način da krećem od najblažih odnosno u mom slučaju najboljih gostiju pa sve do prvog mesta na kojem caruju oni gosti koje ne bi poželeo ni na inauguraciji Vojislava Šešelja za predsednika Srbije.

 

Zvezde vodilje u odabiru kriterijuma bile su mi odnos prema osoblju, u ovom slučaju naspram mene, opšti utisak, te zadnji, ali ne i najmanje važan činilac, napojnica / manča.

 

Zdravoseljačkim rečnikom na zadnjem mestu su najbolji, a na prvom najgori gosti koji po mom skromnom mišljenju kroče nogom u Kroaciju i koje kad vidim svaki put malo povratim sebi u usta jer znam šta me čeka i u kojem smeru priča ide, ali jbg što bi raja rekla, pos`o je pos`o, sa svim svojim vrlinama i manama...raditi se mora i u radu je spas, bla bla bla. Pa da krenemo....

 

USA / SAD

 

U mom slučaju nemam ja tu šta reći osim, ‚‚God bless America". Kao nacija jesu kreteni, ali prema konobaru pošteni. Ponekad možda malo glasni i forsiraju srčanost i stalno pitaju za striptiz barove, ali mene mojih 10-15 % manče uredno čeka. Naravno, govorim o gostima od 30-te pa nadalje, a ova mlađa EDM bagra koja dolazi na Ultru je nevredna spomena i njih uopšte neću komentarisati, spašava ih to što su ovi stariji Amerikanci dobri gosti inače bi ih instalirao na vrh ove moje liste brzinom svetlosti i ne bi ih Gospa Sinjska makla s prvog mesta, tako da sve u svemu kad se sve zbroji debila ima, ali u globalu s njima kao gostima sam zadovoljan.

 

NEMAČKA / AUSTRIJA

 

Lično, u ovo malo staža koje sam skupio u svom konobarskom radnom veku, na moju žalost i nesreću nisam imao toliko prilike da mi uletaju gosti s tog područja, ali ovo malo i što ih je bilo...uredni. Hladni i strogo profesionalni, ali korektni. Koliko im daš, toliko ćeš i dobiti. Nema tu puno priče. Dobro veče, izvol`te..šprehezni dojč, najn, bitte. Sve po ps-u. Ako si svojim šarmom dopro do njihovih robotskih srca, manča ti ne gine. Ponekad čak ne traže ni da budeš simpatičan. Bitno da sve dobiju na vreme, jer svaki minut kašnjenja sjebaje im dalju koncepciju godišnjeg odmora koji je isprogramiran do u sekundu.

 

UK

 

Pijani i bledi, s naglaskom na pijani. Večno u čoporima i to muškim, po gradu se mogu prepoznati po glupim havajskim košuljama kad obično slave momačke večeri jer kao to je nešto nikad viđeno i toliko originalno da ni sami jadni ne shvataju da su radi toga već postali toliko prepoznatljivi da ih uopšte ne treba pitati odakle dolaze. ...Ako dođu u vreme dok još akohol nije proradio, a to je retko i nikada, onda su vrhunski. Manča uredna i dobra. Ali ako alkoholne pare počnu biti zvezde vodilje, e bato onda si najebo. Deru se i viču, terorišu čitav objekt s vikom i onih glupim engleskim humorom, tlače sve oko sebe, zaborave na manču. Moliš Boga da ti da snage da izdržiš i ne uzmeš tacnu i opizdiš prvoga po glavi, makar i po cenu otkaza. Posle ih vidiš kako pojedinačno pijani ko sipe bauljaju gradom u potrazi za apartmanom.

 

RUSIJA

 

U njihovom slučaju osećaji su mi podijeljeni. 50-50. Ako dođe dobar Rus od kog moderni kapitalizam nije napravio instant bogataša onda su to uredni i dobri gosti. Dobra spiza, dobra boca vina, on zadovoljan-ja zadovoljan, manča varira, ali je bude uvek i uvek je korektna. Može biti dobra i bolja, ali je tu. Spasiba, smešak i adio. Ali, ako ti dođe neki seljak s trinaestočlanom familijom do šestog kolina, jetrvom, snahom i badžom, e onda uzalud vam trud svirači. Za kurac sve i čitavo veče. Odeš malo u wc, pustiš suzu, udahneš duboko i stisneš zube, odradiš to junački jer znaš da ti sledi dvosatno guženje na suvo, ali jbg i to je deo posla.

 

ŠVEDSKA / FINSKA / DANSKA / NORVEŠKA

 

Ne znam šta se njima događa zadnjih par godina, ali ovo su mi pre bili jedni od dražih gostiju koji svakom godinom tonu sve dublje na mojoj ličnoj listi simpatičnosti. Još uvek se tu zna naći dragih ili divnih ljudi ali sve mi se čini da je seljaštvo i čobanizam napokon našlo puta i do njih. Večno znojni i crveni još uvek hladni u srcu kao veštičja sisa, ponekad drski i zahtevni, ali još uvek korektni gosti koji znaju da cene ukoliko im posvetiš malo svoga vremena i pažnje te isto tako tu pažnju i nagraditi.

 

ČEŠKA / POLJSKA / MAĐARSKA / RUMUNIJA

 

Oni su tu zaista onako reda radi stavljeni. Čisto da prepolove listu. Nema takvih puno po restoranima...paštete i salame ih preko dana valjda toliko zakuse da nema potrebe za večerom. A i ovo malo njih što dođe uvek rado i sa smeškom poslužim jer uvek u sebi nekako pomislim, pa Bože dragi možda ću već sutra u crnoj hronici čitati o jednom od njih kako su ga izgorenog i dehidriranog od Sunca pronašli usred Bračkog kanala da jadan dezorjentisano pluta u potrazi za kopnom. Kad znaš da je čoveku to možda poslednji obrok pred avanturu života nekako ti lakše padne činjenica što takvi za manču ne znaju. Pojedi sinko, idi i neka ti je mirno more.

 

ITALIJA

 

Ovo pišem u vreme kad je njihov veličanstveni ‚‚ferragosto pred vratima", i slobodno vam mogu reći da me već lagano boli drob kad se setim šta me čeka. Cigani, izvoljevanja, traženje popusta na svaki račun koji dobiju, prepucavanje na lošem engleskom ako ga uopšte i znaju, i naravno manča koja je kod Italijana ‚‚science fiction". S Italijanima kreće početak kraja ove moje liste. Dno i fundeć.

 

ŠPANIJA

 

Dok još nisam počeo konobarisati uvek bi slušao priče kako su Italijani cigani i najgori gosti koji postoje, ali verujte mi prijatelji ima ih i gorih. Zovu se Španci. I Francuzi. O ovim drugima malo kasnije. A o Špancima...ništa dobro. Italijani su za njih Amerikanci. Iza njih ostaje pustoš. Tu trava više ne raste. Kao da je uragan Katrina proharala stolom za kojim su sedeli. Plaćanje u kovancima i to lipama. Do u kunu. Manča je njima apstraktan pojam. Bože oslobodi i ne uvedi.

 

FRANCUSKA

 

Zahvaljujući njima čir na želucu za kojeg sam mislio da mi je prošao, ponovo se aktivirao. Radi Francuza sam počeo da mrzim ljude uopšteno. Nisam ih ni pre nešto voleo, ali otkad upoznah goste Francuze lično, slobodno vam mogu reći da ‚‚croissanti" u moja usta više neće. Engleski znaju, ali ga ne žele pričati. Očekuju od tebe da razumeš onaj njihov preserans od jezika, i onda kad im odgovoriš da eto ne pričaš francuski, u očima im vidiš da bi te najradije stavili u top pa te uz zvuke marseljeze ispalili u tri pičke materine da te njihove oči više ne vide i uši ne čuju. Al ne mogu im suditi jer osećaji su uzajamni i obostrani, samo što bi u mom slučaju uz desnu ruku na grudima svirala Lepa naša. Po pitanju manče su dno napojničkog sveta, i onaj konobar kojem Francuzi ostave više od 10 kn manče obično nadoda još 740 kn pa kupi janje i počasti ekipu od sreće i neverice.

 

AUSTRALIJA / NOVI ZELAND

 

Pri samom vrhu / dnu i u ‚‚fotofinishu" dolaze mi dobri stari gosti ‚‚from downunder". Nekako su mi sve ove godine prolazili ispod radara, a jako ih je teško razlikovati od Amera jer još nemam toliko dovoljno iskustva u raspoznavanju engleskog dijalekta, pa se nemali broj puta znalo dogoditi da mi oduševljenje naglo splasne kad skužim kako se ustvari radi o Australcima, a ne Amerikancima, jer znam šta mi sledi i šta me čeka. A čeka me mentalno i fizičko guženje. Naporni i zahtevni do bola, 300 puta im donesi ovo, odnesi ono, loču ko smukovi, a manča im je ko i zemlja iz koje dolaze. Škrta i suvoparna. Neko mi je čak i rekao da u Australiji napojnica ne postoji jer su im plate toliko dobre da nema potrebe za njom, ali očito se nisu dobro informisali prilikom biranja mesta za godišnji odmor jer da jesu znali bi da dolaze u pripzdinu u kojoj vlada teška besparica i bieda, te da nisam ja tu iz gušta i ljubavi prema konobarenju, nego da radim i zaradim.

 

KINA / JAPAN

 

...i sve iz kosookog sveta. Ove još nisam prokljuvio i ne znam koliko će mi još trebati vremena da skužim kako ove dve nacije stoje na vrhu svetskog poretka po pitanju napretka i ekonomije. Kako da shvatim kako se neko bez elementarnog poznavanja engleskog jezika (ali doslovno bez ikakve glume kao šta je slučaj kod Francuza ili Italijana koji znaju ali ne žele pričati engleski) sam može uputiti u pizdu mile matere, 25 000 km daleko od kuće. Njihov vokabular i dijalog sa mnom može se opisati kao igrokaz u kom se dva galeba svađaju (karaju) oko komada ribe. Neartikulisani zvukovi i mlataranja rukama, tako da ukoliko slučajno neko gleda sa strane pomislio bi da igramo na kamen, papir i nožice. Izgledaju retardirano, a s maskama i kišobranima usred 38°C kao da su ispali iz nekog apokaliptičnog filma. Menu im se bazira na svemu što počinje ili završava na tuna. Tuna, tuna, tuna...i još malo tune. E da,i da ne zaboravim kao prilog, gle čuda tadaaaaa riža. Jedna jedina takva osoba isisa iz mene energije kao da poslužujem sto od 10 ljudi, bole me ruke od „pričanja“, čitav se oznojim. Radije bi da mi daju motiku i njivu od 300 kvadrata pa udri. Što se tiče manče poprilično sam uveren da ta riječ u njihovom svetu ne postoji, ali doslovno NE POSTOJI.

I napokon numero uno, svetski prvaci, kraljevi šljama dolaze iz.......

 

INDIJA

 

Verovatno iznenađenje za mnoge koji čitaju ovaj moj roman, neki možda nikad ni u ludilu nisu pomislili da bi oni mogli biti na vrhu, odnosno dnu ove moje lestvice srama, ali verujte mi da svi oni ljudi koji su iti dana radili u ugostiteljstvu nisu nimalo iznenađeni šta sam dotične stavio na na broj 1. Znači postoje Indijci i svi ostali...toliko su loši da svi ovi šta se nalaze na broju 2,3,4,5 zajedno nisu loši kao ova bagra. Blago se objektu kojeg oni zaobiđu. Od ljudi koji dolaze iz zemlje koja je nadaleko poznata po svojoj produhovljenosti, ‚‚Buddhi" i čakrama očekuješ neke drage i skromne goste, koji osećaju svet oko sebe na nekom drzgom nivou. Ako ništa drugo očekujem da bar osećaju moju auru koja vrišti da odjebu u neki drugi restoran samo da ih moje oči ne vide,ali ni to. Jad, beda i čemer. Sednu i idemo....

 

- Dobro veče, mi smo vegetrijanci, ne jedemo nikakvo meso ni ribu, ne jedemo hranu s glutenom, ništa preslatko ni preslano, šta biste nam preporučili? - Pa preporučio bi vam vazduh. S malo soli. Hrvatski originalni. Ili možda u najboljem slučaju preporučio bi vam da odjebete u tri pičke mile matere jer ja zaista ne znam šta bi vam s menija ponudio, a da se uklapa u te vaše kriterijume. Najbolje da odete na Matejušku, uzmete u Tommyja po bocu Jane (naravno s nekom dubokoumnom porukom jer vi ste preduboka nacija) stanete uz more i udišete. Šta da ja vama ponudim drugo. I onda kreće masakriranje menija. Dajte mi ovo s ovim, ono bez onoga, malo ovog, sa strane onoga, ako možete umesto jednoga ubacite drugo....

 

Na kraju njihova narudžba nema veze niti s jednim jelom na meniju, a blok mi izgleda ko` diplomski rad Gordona Remzija. Naravno, ni to što im na kraju i donesem ne valja i uvređeno se dignu i odu, verovatno bacajući kakav svoj indijski urok na mene. O manči nema ni govora. Ali nikad. Kune oni nikad nikom nisu ostavili. Ustvari lažem...Priča se da je pre nekih 5 godina jednom jedan Indijac ostavio 50 kn manče jednom konobaru u nekom splitskom restoranu. Kažu kako je konobar završio na psihijatriji. Ne znam šta je s njim danas...

Federalna služba obezbeđenja, poznatija kao FSO, važi za najtajniju specijalnu organizaciju u Rusiji, zatvoreniju čak i od FSB.

Moćna služba potekla je iz Devetog direktorata KGB-a, još iz vremena Sovjetskog saveza. Primarni zadatak joj je bezbednost ruskog predsednika Vladimira Putina. FSO je do te mere zatvorio informacione kanale da se sva saznanja o ovoj organizaciji mahom baziraju na pretpostavkama.

Javnost ne dobija nikakve izveštaje o operacijama FSO, a ono što se zna iz pisanja ruskih medija mahom je šturo štivo koje se ne dopunjuje već godinama. Upravo zbog duboke tajnosti neretko ih nazivaju “duhovima”.

Službu je 16 godina vodio general Jevgenij Murov, stari kolega Vladimira Putina iz dana kada su službovali u redovima KGB. Nakon penzionisanja Murova, kontrolu nad FSO 2016. preuzeo je njegov zamenik Dmitrij Kočnjev.

Pretpostavlja se da ima oko 50.000 uniformisanih pripadnika, kao i nekoliko hiljada onih koji rade u dubokoj tajnosti. Pored toga, oni kontrolišu famozni “čeget” – aktovku u kojoj se nalaze kontrole za nuklearno naoružanje Rusije.

Iako je primarni zadatak FSO da zaštite predsednika Rusije, njihovi pripadnici staraju se za bezbednost sudija, ministara, visokih zvaničnika, a neretko i zaštićenih svedoka.

Rusija je spremna da počne rat sa Izraelom kako bi vratili Golansku visoravan u ime sirijskog predsednika Bašara al Asada.

Od 1967. godine, kada je Izrael okupirao Golansku visoravan, Sirija je izrazila svoju odlučnost da je vrati, a sada ima punu podršku ruskih vlasti, piše awdnews.

Kako navodi Vikipedija, međunarodno priznata kao sirijska teritorija, Golanska visoravan je okupirana i u posedu Izraela od 1967. godine. Međutim, međunarodna zajednica obacuje izraelsko zauzimanje teritorije i smatra je suverenom sirijskom teritorijom.

Dakle, pravno gledano, Golanska visoravan još uvek pripada Siriji.

Ali po biblijskim zapisima ona pripada Izraelu.

Biće borbe oko nje, ali ovaj put će Rusija biti uključena i zapisi iz Svetog pisma će biti ispunjeni.

Ali, tu je sada novi obrt u situaciji, pronašli su velika nalazišta nafte na Golanskoj visoravni i ova zemlja je sada postala veoma vredna i Sirija će je želeti nazad.

Sirijska vlada je izgubila mnogo teritorije od terorista i pobunjenika al ih sada sa saveznicima vraća. Rusija je legalno uz pristanak sirijskog parlamenta ušla u rat da povrati ovu zemlju.

Sirija je prilično uništena i biće potrebno mnogo novca za obnovu zemlje, a velika nalazišta nafte u Golanskoj visoravni vrede milijarde dolara i mogu biti od velike pomoći. Sirija će to definitivno želeti nazad jer je legalno, po međunarodnoj zajednici, iaonako njihovo.

Problem je, Izrael neće odustati od Golanske visoravni.

Nakon što Rusija i kompanije očiste ISIS iz Sirije, sve što Asad treba da uradi je da kaže: “Kad smo kod toga, hajde da povratimo i Golansku visoravan.“

Iran, Hezbolah, Sudan, Libija, Turska i ostali bi samo uskakali da pomognu da se Izrael istera iz Golanske visoravni.

A međunarodna zajednica koja kaže da ona pripada Siriji, mora podržati Siriju u ovome.

To ne izgleda dobro po Izrael.

Ipak, Sveto pismo će biti ispunjeno i biće onako kao što je Gospod rekao da će biti.

U spisima starog zaveta, Golanska visoravan je bila poznata kao Bašan.

Sada, za vas koji čitate ovo, a niste upoznati sa Svetim pismom, postoji proročanstvo u Jezekilj poglavljima 38 i 39 koji nam govore o toj predstojećoj bici u Golanskoj visoravni.

U centralnom delu Hrvatske u Karlovačkoj županji kod spomenika Petrova gora, nalazi se jedna napuštena kuća u šumi koja je godinama predstavljala veliku misteriju.

Nakon mnogo godina, otkriveno je da je ona bila atomsko sklonište i bila je jedna od najvećih tajni bivše JNA. Lift u ovoj naizgled običnoj kući, koja je imala svoje ime “Magarečevac”, na tri sprata je bio posebno specifičan.

Naime, nije išao na gore, već se spuštao 50 metara ispod površine zemlje, gde se zapravo i skrivalo sklonište za slučaj napada atomskom bombom, a koje je bilo opremljeno da može bez problema da se živi 3 meseca u njemu, bez izlaska napolje…

Penzionisani brigadir Zlatko Cišper, objasnio je da se specijalizovana stanica Petrova Gora prostire na 2.000 kvadratnih metara uz čitav niz prostorija – električna centrala, kuhinja, ostave, prostorije za spavanje, prostor za dekontaminaciju.

Sve prostorije su odvojene pregradama i vratima sa udarnim ventilima za slučaj pada atomske bombe, a u izlaznom delu se nalaze betonska vrata od 40 tona, konstruisana da razbiju i zaustave čak i talas nuklearnog udara.

Pogledajte video:

Šta je to kod motela što ih čini tako jezivim? Da li je to neka zaostavština Hičkokovog psiha da nas je strah od jeftinih hotela pored puta, ili se nešto drugo tu dešava?

Pa, pogledajte malo bliže u ovu fotografiju, da mi možete da primetite šta je to što je toliko uznemirujuće na njoj?



Ako ste primetili sobu sa desne strane koja izgleda kao da je krv razmazana po zidovima, to znači da možda imate instinkt koji vam je potreban za preživljavanje ovde.

Pa, korisnici Redita nisu ovde stavili tačku, posebno ovaj koji je imao fotografiju istog motela, i ako je pomalo drugačije, isto tako je jezivo.

Svako normalan zna da je čuvanje i organizovanje kolekcije boca sa mokraćom skoro isto kao držanje glave u zamrzivaču.

Korisnik Redita koji je napravio ove jezive slike dobio je jedan racionalni savet od drugog korisnika koji ga je podsetio da se krv pretvara u braon boju posle određenog vremena, tako da to verovatno nije bila prava krv ili je bila sveža, a u tom slučaju nije ni bitno jer je sada svakako prekasno da brine.

Fotografije su snimljene u gradu Amboj, u Kaliforniji, koja je očigledno prilično čudno mesto. Procenjuje se da samo četvoro ljudi žive u gradu duhova, a većina od 10 objekata su napušteni i propadaju.

Ono što je još čudnije. jeste motel Roj, koji je otvoren još 30-ih godina, ali sada je zatvoren jer nema vode za piće, ali je bizarno privlačio neke od velikih zvezda. Glumci Harison Ford i Entoni Hopkins potpisali su svoje fotografije u restoranu i posećivali su ovo mesto kad god su mogli. Ford je čak dolazio svojim avionom i sletao je na obližnji plac. Mrzimo da počinjemo neke teorije zavere, ali je poprilično očigledno da je ovo grad u kom je Ford sakrio "kovčeg zaveta" na kraju Indijane Džonsa.

Uvrnutost ovog grada je zapravo dobro poznata, uz veliki broj priča o duhovima o kojima se piše o tom mestu.

Paintbol za obične ljude sasvim normalna razonoda, ali ne i za Japance.

Naime, Japanci, igraju tematski peintbol, inspirisani balkanskom ratnom istorijom.Kako je fokus njihovog interesovanja odnos između Srbije i Hrvatske, glavni heroj za njih je Draža Mihajlović, sudeći po fotografijama koje su se pojavile na internetu.

Japanci ovaj scenario koriste da na kreativan način sprovedu 'tim bilding'. Izgubljena strana plaća ceh za saki i čaj u obližnjoj kafani, dok svi prepričavaju dogodovštine tokom bitke.

default

Ovaj IT stručnjak koji je uspeo da probije bezbednosne barijere NASA i američke vojne mreže između februara 2001. i marta 2002, rekao je da je otkrio dokument pod nazivom ‘Nezemaljski službenici’.

 

Dokument je pisan u Ekselu i u njemu navedena imena i činovi nepoznatih osoba. Zoran kaže da je jedna od tabela sadržavala podatke pod nazivom ‘materijalni prenos između brodova’.

 

Kada je pokušao da pronađe imena brodova, desetak njih, nije mogao doći do podataka o njima koji su dostupni javnosti, što je pojačalo njegovu sumnju da je to deo tajne.

"To uopšte nije standardna stvar u vojsci, stoga smatram da imaju tajni svemirski program", kazao je, iako je priznao da je to otvorena interpretacija te da bi to mogao biti drugi izraz za na primer astronaute.

Zoran je zbog hakovanja NASA uhapšen 2002., a američki tužioci tražili su njegovo izručenje i da mu se sudi zbog nezakonitog pristupa podacima. Da je osuđen, proveo bi 60 godina u zatvoru. Međutim, 2012. Tereza Mej, britanska ministarka unutrašnjih poslova, kazala je kako neće biti izručen SAD.

 

'Zoran je optužen za ozbiljan kriminal. Međutim, postoji sumnja da je ozbiljno bolestan. Ima aspergerov sindrom te pati od depresije", kazala je Mey.

On je pak pre nekoliko godina tokom gostovanja u emisiji Rič planet otkrio šta je pronašao među dokumentima NASA.

Jedan stanovnik ruskog grada Vladivostoka snimio je 15 saobraćajnih nezgoda na jednoj raskrsnici i to za nešto manje od dva sata!

Video je snimao iz svog stana, a u pitanjuje raskrsnica koja je pod ledom sa teškim uslovima vožnje i baš zbog toga prema rečima autora snimka nijedan vozač koji je ušao u raskrsnicu nije uspeo da iskontroliše vozilo.

Source: Slip N Slide! by ViralHog

Ona je na dan Svih Svetih čitav dan provela u mrtvačkom sanduku , a obitelj i prijatelji došli su da je ožale. Vera je na kraju rekla da joj je to bio najlepši dan u životu. Pogreb je održan u pogrebnom centru u Brazilu. Iako su se svi protivili njenoj suludoj ideji, ipak su došli da je podrže u njenom naumu.

Vlasnik pogrebnog  preduzeća Paulo Araujo, donirao je mrtvački sanduk i dao prostor u kom je ona čitav dan ležala u sanduku. Pripreme za njenu sahranu počele su rano ujutro, a sve je trajalo do kasno popodne. Vera je bila obučena u čipkanu belu haljinu, s prekrštenim rukama u kojima je bila brojanica. Ceo sanduk bio je prekriven cvećem.

"Svi su ispoštovali moju želju iako su bilu u šoku posle poziva", kaže ona.Ova domaćicaa, koja nema dece, objasnila je da joj je vlastiti pogreb bio neostvareni san i da nikada nije mislila da će ikada uraditi ovakvu bizarnu stvar.

 

"Željela sam svoju sahranu još kao četrnaestogodišnja devojčica. Ne mogu da verujem da mi se napokon ta želja ostvarila", rekla je Brazilka. Kaže da su porodica  prijatelji mislili da se šali kada ih je pozvala na svoju sahranu. Priznala je da je opčinjena pogrebnim običajima.

"Svi su došli, moj otac, majka, sestra, brat i prijatelji. Kad su me videli ostali su u čudu, ali oni poštuju moju želju. Bio je to najbolji dan u mom životu", zaključila je Vera koja ipak priznaje da želi još dugo da poživi", piše Metro.

Strana 2 od 15

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top