Ako su Teslina otkrića bila jedan od najvećih prioriteta stranih tajnih službi, onda je njegova prepiska sa Marijom Oršić bila svakako najveći prioritet

Nikola Tesla i Marija Oršić imaju mnogo toga zajedničkog. Oboje su potekli iz nekadašnje Jugoslavije, oboje bez dece, vegetarijanci, ljubitelji životinja... I oboje su bili pod budnim okom vojnih i bezbednosnih službi.

Teslu su špijunirali FBI i CIA dok su na Mariju motrili Gestapo i Esesovci.

Kako piše portal Alazul, ako su Teslina otkrića po pitanju elektromagneta bila jedan od najvećih prioriteta stranih službi, onda je njegova prepiska sa Marijom Oršić bila svakako najveći prioritet.

Ono što je posebno povezivalo Teslu i Mariju, a što je opet s druge strane veoma zanimalo strane tajne službe, jeste njihovo interesovanje i otkrića u vezi sa pravljenjem NLO-a i kontaktima sa vanzemaljcima.

Tesla je bio naučnik i genije za elektromagnete dok je Marija na prvi pogled bila sasvim obična devojka. Volela je da nosi dugu kosu, volela je jezike i balet... Sve do jednog dana kada je pala u trans. Od tada je počela da deluje kao medijum i da u stanju transa prima različite tehničke podatke kako konstruisati NLO. Među Teslinim papirima pronađeni su detaljni planovi i crteži za konstruisanje NLO-a.

Ono što je zanimljivo je da je Marija Oršić tvrdila da je podatke dobijala na sumerskom jeziku sa planete Alfa Kentauri. Dobijala je informacije o nastanku ljudskog roda, izgubljenim svetovima poput Atlantide, ali i tehničke detalje kako napraviti "leteću mašinu".

Da bi se nacrti protumačili njen otac ju je spojio sa dr Otom Šumanom.

Na osnovu tih informacija Nemci su tokom 1922. pokušali da naprave NLO ali je let broda bio potpuni fijasko. Ipak kada se Marija posle samo tri dana vratila sa novim informacijama dr Oto Šuman je bio oduševljen. Nemci su sledeće godine napravili novi model koji je leteo 55 minuta a u jednom trenutku dostigao je i brzinu od 300.000 kilometara na čas.

S druge strane Tesla je pisao informacije o vanzemaljcima na sanskritskom jeziku. On je tvrdio da se dve rase vanzemaljaca nalaze u ratu. Zbog brige za čovečanstvo, Tesla je izmislio takozvani Zrak smrti koji je prema njegovom mišljenju mogao da uništi svaki vanzemaljski brod.

"Osmislio sam način da ljudi prenose veliku energiju s jedne planete na drugu, bez obzira na daljinu", izjavio je Tesla za "Magazin" 1931. godine.

Tako je predsednik SAD Ajzenhauer, bez znanja Kongresa, odobrio ogromna sredstva 1958. godine kako bi se konstruisala baza i krenulo u istraživanje po Teslinim dokumentima.

Tesla je umro 7. januara 1943. u Njujorku a američka vlada je odmah konfiskovala sve njegove radove. S druge strane Marija Oršić je nestala u martu 1945. godine u Berlinu i od tada joj se gubi svaki trag.

Trebalo bi spomenuti i to da je Marija u martu 1945 u stanju transa dobila informacije o porazu nacističke Nemačke pre kraja 1945. godine.   

CIA i američka nevladina organizacija Stratfor prognoziraju raspad današnje EU na nekoliko grupa – staru Evropu, novu Evropu, koja će biti okrenuta SAD, te savez pravoslavnih zemalja. Zapadni blok ili staru Evropu činile bi Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Austrija, Španija, Portugal, Italija, Švedska, Norveška i Finska.

Novu Evropu bi činile Litvanija, Estonija, Letonija, zemlje Višegradske grupe, Slovenija (danas bi tu bila i Hrvatska), a on bi se nalazio pod nemačkim ekonomskim i američkim vojnim patronatom. Treći blok predstavljao bi balkansku konfederaciju koju bi činile pravoslavne zemlje – Srbija, Rumunija, Bugarska, Makedonija i Grčka. Ovom bloku pripala bi BiH, kao i Albanija. Mnogi stručnjaci ističu da ovo predviđanje treba shvatiti ozbiljno i podsećaju da je CIA sredinom osamdesetih godina prošlog veka najavila raspad tadašnje SFRJ.

Slična predviđanja iznosi i američka nevladina organizacija Stratfor. U ovoj nevladinoj organizaciji smatraju da će se EU uskoro raspasti na dva dela: bogatiji Zapad i grupu malih zemalja Centralne Evrope, koje će se vojno prikloniti SAD. I oni predviđaju stvaranje pravoslavne unije. Taj savez će, kako navode, biti „gasna unija„, čiji je osnovni motiv formiranja – novac. Geopolitički stručnjaci saglasni su da je došlo vreme višeblokovskog sistema, sa nekoliko centara moći, te da SAD i NATO neće više imati glavnu ulogu na svetskoj sceni.

Raspad EU najviše bi odgovarao SAD i Rusiji, navode neki portali za političku analitiku. Bregzit i dolazak Donalda Trampa na čelo SAD mnogi vide kao jasno ubrzanje predviđenog raspada EU.

Vladimir Putin lično je spasao Srbe od smrzavanja i pogurao spasonosnu isporuku ruskog gasa neposredno pred bombardovanje 1999. godine! Da tog gasa nije bilo, ne bismo izdržali ni dva dana pod bombama Alijanse.

Punih 17 godina kasnije, ovo je javnosti otkrio bivši ministar privrede SR Jugoslavije Rade Filipović i tako potkrepio priče o neobičnim simpatijama koje predsednik Rusije gaji prema našoj zemlji i bratskom srpskom narodu. – Pre NATO bombardovanja Milošević je tražio da odem u Moskvu i od Rusa tražim da nam puste gas kako nam se narod ne bi smrzavao – ispričao je Filipović.

POSLEDNJA NADA

Filipović je krenuo put Moskve sa poslednjom nadom da će sprečiti da narod, koji je u to vreme bio pod konstantnom pretnjom od NATO bombi, još ne ostane i bez grejanja. Gas je takođe bio neophodan i za funkcionisanje bukvalno cele zemlje, pa i Vojske. U tašnu je, kako je pričao Filipović, stavio milionski barirani ček i puna tri dana strpljivo čekao da ga primi Viktor Černomirdin, osnivač „Gasproma“ i jedan od tada najmoćnijih ljudi Rusije, bliski saradnik predsednika Borisa Jeljcina.

– Ušao sam u kancelariju u Kremlju u kojoj su sedeli Viktor Černomirdin i Vladimir Putin. Viktor je bio prilično ljut na nas jer smo im za gas dugovali 22 miliona dolara. Nije bio raspoložen da nam izađe u susret, nije pomogla ni moja priča o slovenskom bratstvu, majci Rusiji… Ubeđivao sam ga dugo o potrebi da nam puste gas – seća se Filipović.

Sve to pažljivo je slušao Putin, tada šef ruske obaveštajne službe FSB, sa koje će kasnije preći na mesto premijera. – Konačno, Putin je rekao Černomirdinu da nam ipak izađe u susret. Zapamtio sam njegove reči: „Dajte ovom čoveku gas, vidite da je rodoljub!“ – navodi Filipović.

VELIKA SOLIDARNOST

Tadašnji ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović za Srpski telegraf potvrđuje da je Putin oduvek pokazivao naklonost prema našem narodu. – Jeljcin je zastupao američke stavove, kao i Černomirdin, koji je na Miloševića i Srbiju po američkom nalogu u to vreme vršio veliki pritisak. S druge strane, Putin i niz drugih ljudi u tadašnjoj vojsci i u ruskoj Dumi zalagali su se za solidarnost sa srpskim narodom, i to ne samo na rečima nego i na delu.

Nikako ne treba zaboraviti Primakova, koji je na početku bombardovanja Jugoslavije naložio da se njegov avion okrene i otkaže poseta Vašingtonu – navodi Jovanović. Analitičar Dragomir Anđelković napominje da je Putin, prema raznim svedočanstvima, iskazivao naklonost prema Srbima i devedesetih godina, kada je veći deo ruske političke elite sa Jeljcinom na čelu bio ravnodušan i prema interesima Rusije, a kamoli naše zemlje. – Te simpatije postale su još izraženije kada je preuzeo vlast – dodaje naš sagovornik.

Gadafi nam poslao brod sa čak 59.000 tona nafte

Srbija je nakon spasonosne pošiljke gasa iz Rusije dobila takođe i neophodnu naftu koja je zatim stigla od libijskog vođe Muamera Gadafija. – Sa Gadafijem su pregovori išli mnogo lakše. On je dao brod sa 59.000 tona nafte. Sećam se da mi je nekoliko puta rekao: „Šta da radim sa vama Srbima? Ja sam jedan od muslimanskih lidera, a vi ratujete protiv mog naroda. Ipak, volim Srbe“ – ispričao nam je bivši ministar Filipović i dodao da je polovina te nafte uništena u bombardovanju.

Šainović: Jeljcin oduvao Miloševića

Tadašnji potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović ispričao je za medije da je Milošević 1998. godine išao kod Jeljcina za podršku. – Jeljcinova podrška nam je bila potrebna da možemo da kažemo da je uspostavljen mir na KiM, koji želimo da se međunarodno potvrdi. Od njega je pak dobio zahtev da prihvati misiju OEBS i Vokera. Ova Rusija je sada drugačija – rekao je Šainović.

Ko je Rade Filipović

Rade Filipović je bio ministar privrede u Vladi SRJ Momira Bulatovića, a zatim je bio ambasador Srbije u Ukrajini i Moldaviji. Nije dočekao kraj mandata jer ga je smenio Svetozar Marović, tadašnji predsednik Državne zajednice SCG. Kada se vratio u Beograd, doživeo je lustraciju jer je na Beogradskom univerzitetu, predajući na Elektrotehničkom fakultetu kao kadar bivšeg režima, postao nepoželjan. Danas se ne bavi politikom, živi na relaciji Crna Gora – Srbija i piše o političkim dešavanjima devedesetih, čiji je aktivni svedok bio.

default

Jugoslovensko komunističko vodstvo imalo je mnogo razloga da se uključi u proces proizvodnje nuklearnog oružja. Ovladavanje nuklearnom energijom u vreme hladnoratovske podele sveta bio je strateški interes svakog društva koje je težilo političkoj i ekonomskoj nezavisnosti, a jedan od osnovnih ciljeva razvoja znanja o procesima kontrole nuklearnih potencijala bila je želja da se razvije atomska bomba, koja bi služila kao apsolutno sredstvo moći i vojno-političkog balansa.

S padom komunizma, preusmeravanjem globalnih interesa na razvoj telekomunikacijskih tehnologija i širenjem svesti o opasnosti nuklearne energije, čovečanstvo je ušlo u takozvanu postatomsku eru, a celi niz sporazuma, potpisanih kako bi se ograničila proizvodnja i distribucija nuklearnih tehnologija, nagoveštavala je da svet ulazi u novo vreme. Ali, posljednje, otvoreno i demonstrativno, testiranje atomske bombe koje je provela Severna Koreja jasno pokazuje kako se atomska pretnja još uvek nadvija nad zemljinom kuglom. Osim toga, korejska težnja da u potpunosti ovlada procesom proizvodnje atomske bombe i iznalaženjem najpogodnijeg načina za transport nuklearnih bojevih glava na teritorije zemalja koje smatraju neprijateljskim najilustrativnije govori u prilog činjenici da je atomsko oružje još uvek snažan geostrateški i vojno-politički faktor.

Četiri povezana segmenta

Politički analitičar iz Zagreba Igor Tabak pojašnjava da, iako se tome danas ne pridaje pažnja kao nekada, većina čovečanstva živi u zemljama koje poseduju nuklearno naoružanje, napominjući kako najmnogoljudnije i ekonomski najrazvijenije zemlje sveta, poput Kine, Indije, Pakistana, Rusije, SAD-a, Velike Britanije ili Francuske, raspolažu arsenalom nuklearnog naoružanja, jer posedovanje takve vrste oružja daje svakoj zemlji veliku političku moć. Razlozi zbog kojih Severna Koreja ne odustaje od svog nuklearnog programa sasvim su razumljivi, a njihovi atomski i raketni ogledi vanjskopolitičke su prirode. Korejsko nuklearno testiranje uglavnom ima za cilj da najavi nove zahteve za pregovaranjima, a njihova vanjskopolitička agenda sačinjena je iz četiri povezana segmenta; ucenjivanje, pregovaranje, vojne probe i nuklearna testiranja.

„Država koja ima nuklearno oružje i tehnologiju za isporučivanje na daljinu, odnosno rakete, teško da može biti kažnjavana i pritiskivana od velikih sila. Za razliku od malih zemalja, koje nemaju mogućnost takve odbrane“, jasan je Tabak. Severna Koreja sve svoje oglede i sva testiranja izvodi isključivo na važne državne i partijske obletnice, ili rođendane svojih vođa, pa je tako i poslednje nuklearno testiranje izvršeno na godišnjicu državne nezavisnosti. Takva simbolika ne sme nikoga čuditi, jer je Sjeverna Koreja zemlja koja ulaže mnogo sredstava u razvoj vojne tehnologije, dok istovremeno ima problema s prehranjivanjem vlastitog stanovništva, što je jasan indikator njenih državnih prioriteta. „Severna Koreja je prilično zatvoreno i svojeglavo društvo, koje je shvatilo da ako bude imalo atomsko oružje neće biti sankcionirano kao što bi bilo da ne poseduje takvu vrstu naoružanja“, zaključuje Tabak.

Podmornice – najvažnije oružje

Vojni analitičar iz Beograda Aleksandar Radić kao najopasniji segment severnokorejskog nastojanja da ovlada procesima proizvodnje i upotrebe atomske bombe smatra njihovu želju da proizvedu podmornice naoružane nuklearnim bojevim glavama. „Podmornice su glavni politički i vojni faktor pretnje, jer mogu da odu daleko od baza i do obala zemalja kao što su Južna Koreja, Japan i Sjedinjene Američke Države i mogu da budu otvorena pretnja potencijalnim metama. To je razlog velike zabrinutosti SAD-a. A ideja o posedovanju podmornica naoružanih atomskim bombama Severnu Koreju čini globalnom pretnjom“, kaže on.

Ono što podjednako zabrinjava Zapad je činjenica da Severna Koreja, paralelno s razvojem atomskog oružja, radi na izgradnji raketa srednjeg i dalekog dometa, koje bi služile kao transportno sredstvo njihovom nuklearnom oružju. A kada znamo da je ponašanje Severne Koreje nepredvidljivo, naglašava Radić, jasno nam je koliko potencijalne opasnosti dalje usavršavanje nuklearne tehnologije može biti za ceo svet. Sagovornici podsećaju da je i bivša Jugoslavija, u periodu nakon završetka Drugog svetskog rata, bila zabavljena idejom ovladavanjem procesom proizvodnje nuklearne energije, pojašnjavajući da se iza mirnodobskog nuklearnog programa verovatno krila želja za proizvodnjom atomske bombe.

Takve tvrdnje sasvim su opravdane, a jugoslovensko komunističko vodstvo imalo je mnogo razloga da se uključi u proces proizvodnje nuklearnog oružja. Najvažniji, kaže Tabak, svakako je ugrožena pozicija nesvrstane zemlje, fizički smeštene između dva hladnoratovska bloka. Između ‘hladnih’ Istoka i Zapada „Jugoslavija se tih godina pripremala za napad i sa Zapada, i sa Istoka. Pored toga, postojala je jaka želja u jugoslavenskom rukovodstvu da zemlja bude prva članica pokreta Nesvrstanih koja poseduje nuklearno naoružanje“, kaže Tabak.

Kada govori o jugoslovenskom nuklearnom programu, Radić kaže da projekat nikada nije odmakao od pripremne faze, ali postojali su ozbiljni i sistemski pokušaji da se ovlada procesom proizvodnje nuklearne energije. Kao dokaz ozbiljnosti s kojom se ušlo u projekat Radić navodi podatak da je u to vreme otvoreno niz instituta koji su se, među ostalim, bavili izučavanjem atomske energije, a stotine stručnjaka je iškolovano kako bi mogli biti uključeni u projekat ovladavanja tehnologijom za proizvodnju nuklearne energije.

Zanimljivo je, objašnjava Radić, da je potraga za nuklearnim sirovinama u bivšoj Jugoslaviji bila intenzivna, a za lokacijama koje kriju uranijum tragalo se na planinskim područjima Bosne i Hercegovine, Srbije i Makedonije. Ta je potraga završila otvaranjem jedinog funkcionalnog rudnika uranijuma u Kalni, na Staroj planini. Jugoslovenski nuklearni program prekinut je 1966. godine, političkim padom Aleksandra Rankovića, koji je bio predsednik Savezne komisije za nuklearna pitanja. Nakon toga Jugoslavija više nije imala ozbiljnih pokušaja da ovlada procesom proizvodnje nuklearne energije, a gradnja nuklearne elektrane Krško bila je zasnovana na principu „transfera američke tehnologije“.

Jugoslovenski nuklearni program bio je mirnodopskog karaktera, a u pozadini njegovog razvoja, koji je bio javan i transparentan, stvarao se osnov za vojnu primenu, naglašava Radić. Izučavajući dokumentaciju iz zaostavštine Avde Hume, profesor istorije iz Sarajeva Husnija Kamberović kaže da nailazi i na podatke koji su se odnosili na jugoslovenski nuklearni program. Humo je bio član Savezne komisije za nuklearna pitanja, što znači da je bio jedna od najupućenijih osoba u zbivanja oko razvoja nuklearne tehnologije.

Toplana na nuklearni pogon

Iz dokumentacije, koju je profesor Kamberović imao na uvid, jasno je da se ideja o razvoju nuklearnog programa javila kod jugoslovenskog rukovodstva još 1948. godine, a svi daljnji napori da se dođe do tehnologije za ovladavanjem nuklearnim procesima bili su seriozni. Članovi Savezne komisije bili su najugledniji naučnici Jugoslavije tog vremena, kao što su profesor Pavle Savić i profesor Ivan Supek, i najuticajniji političari vremena, Aleksandar Ranković (predsednik) te Avdo Humo i Ivan Gošnjak. Kamberović kaže da je odluka za izgradnju postrojenja za preradu uranijuma donešena 1959. godine, da je rudnik Kalna, nakon godina potrage za lokacijom sa sirovinom, otvoren 1963. godine, a prestao je raditi u godini Rankovićevog pada 1969. godine.

Potraga za nuklearnom energijom bio je ozbiljan jugoslovenski projekat, a jedna od ideja bila je i da se Sarajevo snabdeva toplotnom energijom proizvedenom u toplani na nuklearni pogon. Plan je izradio sarajevski Energoinvest, a o planovima je u nekoliko navrata pisalo i sarajevsko Oslobođenje. Priča o izradi atomske bombe javila se tek sedamdesetih godina, kada je Ivan Supek, u romanu koji se referisao na stvarne činjenice, napisao kako je Jugoslavija nastojala proizvesti bombu i kako je on bio izričito protiv toga, zbog čega je i napustio ceo projekat. „Iza projekta je stajao Aleksandar Ranković, jer je želeo steći potpunu kontrolu nad Jugoslavijom. Od ranije je ovladao policijom i tajnim službama, a projektom izgradnje atomske bombe hteo je ostvariti kontrolu nad vojskom“, kaže Kamberović objašnjavajući moguće motive za izgradnju atomske bombe.

Tito je sve znao

Ipak, ozbiljni istorijski izvori govore, ističe Kamberović, da je jugoslovenski nuklearni program bio isključivo mirnodopski i da su svi kasniji navodi o tajnoj izradi bombe dolazili od neverodostojnih ljudi. Kao potvrdu teze navodi nalog, koji je Ivan Gošnjak izdao vojsci, o izradi elaborata isplativosti konstruisanja atomske bombe. Taj elaborat pokazao da Jugoslavija nije u stanju investirati tolika sredstva u izradu bombe. Osim toga, Avdo Humo, Ivan Gošnjak i Svetozar Vukmanović Tempo jasno su, u nekoliko navrata, rekli da Jugoslavija nije imala namjeru napraviti bombu. Jugoslovenski nuklearni program, zvanično, nikada nije kao cilj imao izradu atomske bombe, ali sagovornici kažu da je rukovodstvo zemlje, s Josipom Brozom Titom na čelu, ozbiljno razmišljalo da proizvede takvu vrstu oružja.

Nakon gašenja projekta, koji se, slučajno ili ne, podudario s krajem Rankovićeve uloge u jugoslavenskoj politici, nastojanja da se dođe do nuklearne energije i stvore preduslovi za izgradnju bombe potpuno su nestala. U prilog tezi da je ideja o razvoju nuklearnog naoružanja postojala navode se složene geopolitičke okolnosti vremena i pozicija Jugoslavije, koja je, kao zemlja pokreta Nesvrstanih, bila priklještena između dva hladnoratovska bloka. Pored toga, čini se sasvim nelogičnim razvijati atomsku tehnologiju samo da bi se koristila za proizvodnju ekološki čiste energije. Atomska bomba je verovatno bio tajni cilj programa.

Džozef Štiglic, profesor ekonomije na američkom Univerzitetu Stenford, bivši savetnik predsedničkog veća Bila Klintona, bivši predsednik Svetske banke za obnovu i razvoj i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, nedavno je progovorio o tome kako moćne svetske banke i MMF planiraju i izazivaju nemire u mnogim tranzicijskim i siromašnim zemljama širom sveta, kojima „pomažu“.

Perfidno smišljeni scenario izgleda ovako. Prvo se snimi i analizira ekonomija svake države koja zatraži finansijsku pomoć. Nakon toga, Svetska banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uruči program koji sadrži četiri obavezna koraka.

Prvi korak – PRIVATIZACIJA

Prvo što Vlada zemlje žrtve treba neodložno da sprovede jeste privatizacija ekonomije, a posebno ključnih industrijskih preduzeća koja čine okosnicu privrede. Umesto da se argumentovano usprotive brzopletom zahtevu za prodaju javnih preduzeća, političari požuruju u rasprodaju elektroprivrede, naftne industrije i vodoprivrede. Da bi ućutkali trezvene kritičare zbog ovako nepromišljenog postupka sa teškim posledicama lokalni političari se pozivaju na imperativne zahteve Svetske banke za obnovu i razvoj.

Drugi korak – LIBERALIZACIJA

Posle kampanjski sprovedene privatizacije obavezno sledi usvajanje zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala.Takav potez omogućava investicionom kapitalu nesmetan ulazak i izlazak iz zemlje. Pri ovome u zemlju žrtvu ulazi malo kapitala, a najveći deo raspoloživog kapitala na „zakonit način“ nesmetano izlazi iz zemlje. Takav način izvlačenja kapitala iz zemlje poznat je pod nazivom „krug vrućeg novca“.

Novac, ili tačnije rečeno – pljačkaški kapital ulazi u zemlju žrtvu prvenstveno zbog špekulacija nekretninama i valutom, a zatim poput plašljive divljači, panično beži na prvi znak nadolazećih nevolja koje bi mogle da ugroze njegovu sigurnost. U paničnom begu kapitala državne rezerve mogu da presuše za samo nekoliko dana.

Nakon ovako vešto izrežiranog bega kapitala MMF obavezno traži od vlade zemlje žrtve da odmah drastično poveća kamatne stope, kako bi velike svetske špekulante privukao na povrat izvučenog državnog kapitala. Naravno, astronomski visoke kamatne stope brzo privuku odbegli kapital, u isto vreme sistematski razaraju industrijsku proizvodnju i definitivno uništavaju nacionalnu riznicu zemlje žrtve.

Treći korak – TRŽIŠNO ODREĐIVANJE CENA

Zemlju žrtvu, koja je na izdisaju, MMF hladnokrvno uvlači u treći korak, takozvano „tržišno određivanje cena“. To je lep izraz za dramatično dizanje cena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih usluga. Time se drastično ruši već ionako nizak životni standard stanovništva. Nakon toga, prema dobro uigranom scenariju sledi završni, četvrti korak.

Četvrti korak – MMF-ov protest

Ovim protestom zemlja žrtva doslovno je bačena na kolena i de fakto se nalazi pred ekonomskim uništenjem. U ovakvim dramatičnim okolnostima MMF iz zemlje žrtve zločinačkom hladnokrvnošću izvlači „poslednje kapi krvi“. Programirano podiže socijalnu temperaturu dok konačno „ceo kotao ne eksplodira“. Dobar primer je Indonezija, u kojoj je 1998.godine MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo siromašnom stanovništvu, zbog čega su izbili žestoki protesti. Poučan je primer i Bolivija, u kojoj su izbili nemiri zbog drastičnog povećanja cene vode.

Vešto programirani i precizno tempirani MMF-ovi protesti uzrokuju novi masovni beg kapitala iz zemlje žrtve, a neretko dovode i do stečaja vlade. U ovako bezizlaznoj situaciji strani vlasnici kapitala mogu po smešnim cenama da otkupe preostalu imovinu zemlje žrtve u paničnoj rasprodaji. U ovom perfidnom scenariju je poslednjih decenija stvoreno mnogo zemalja gubitnica, a jedini pobednici uvek su bile moćne zapadne banke koje su, u bezdušnom lovu za kapitalom, spremne na sve. Profesor Štiglic kaže kako, ovakve planove koji se stvaraju u tajnosti, uvek vodi apsolutistička ideologija koja ne poznaje humanost.

Postoji li zemlja koja je izbegla ovako nesrećnu sudbinu? Postoji, kaže profesor Štiglic, to je Bocvana. Menadžerima MMF-a i Svetske banke Bocvana je odlučno rekla „idite kući“ – GO HOME!

AMERIČKI SAN

„Američki san postao je mit“, izjavio je profesor Džozef Štiglic u intervjuu nemačkom magazinu Špigl. „Verovanje u „američki san“ i dalje je snažno, ali već dvadeset godina nema nikakvog boljitka za prosečnu američku porodicu. S druge strane, najbogatijih 1% stanovništva zarađuje 40% više samo u jednoj sedmici – nego što petina najsiromašnijih zaradi u celoj jednoj godini. Ukratko rečeno, mi smo podeljeno društvo. Amerika je stvorila veličanstvenu ekonomsku mašinu, ali najveći deo odlazi najbogatijima. U proteklih nekoliko decenija u zemlji je dramatično povećana nejednakost u prihodima i bogatstvu“, rekao je profesor Štiglic i kao primer naveo da je 2011.godine šestoro naslednika imperije Volmart – „WALL MART“, upravljalo bogatstvom od oko 70 milijardi dolara.

Uprkos mitu po kome siromašni u Americi postaju bogati, životne šanse mladih više zavise od primanja i obrazovanja njihovih roditelja, nego u bilo kojoj drugoj industrijski razvijenoj zemlji za koju postoje podaci. Na pitanje – „da li misli da je slogan 99% pokreta Okupiraj Volstrit ispravan, i ko su zaista preostalih 1%“, profesor Štiglic kaže da je to grupa ljudi koja dobija 20-25% ukupnog prihoda i da je njihov deo udvostručen u poslednjih 30 godina.

Podsećajući kako je bivši predsednik Džordž Buš tvrdio da SAD nemaju dovoljno novca za zdravstveno osiguranje siromašne američke dece, što bi koštalo nekoliko milijardi dolara godišnje, a da su odjednom imale stotine milijardi dolara da bi spasile osiguravajuće kompanije, Štiglic je rekao da to govori da nešto nije u redu sa „našim političkim sistemom“. „99% prema 1% – to zaista zvuči kao odlična prilika za revoluciju. Zašto je situacija i dalje tako mirna u SAD?“ – upitao je profesor Štiglic, u intervjuu za Špigl.

Đulija Pajns radila je tokom leta 2011. u maloj turističkoj agenciji u Berlinu i nekoliko godina stalno se suočavala sa zagonetkom: stalno su joj dolazili klijenti koji su doslovno držali avionske karte za nigde. Putnički avioni doslovno treba da polete svakog trenutka, ali aerodroma s kojega bi trebalo da polete – nema, piše ona u autorskom tekstu.

Aerodrom Berlin-Brandenburg bio je ogromno gradilište južno od glavnog grada: projekt je probio milijarde evra iz okvira predviđenog i nije ni blizu otvaranju. Pa, što se dogodilo nemačkoj delotvornosti?

Ako kašnjenje sa izgradnjom aerodroma nije bilo dovoljno, otkriću vam tajnu: nemačka učinkovitost je mit s korenima u religiji, nacionalizmu, prosvetiteljskoj misli i nekoliko velikih ratova – piše Pajns, dodajući da je uprkos ratu, zidu i finansijskoj krizi Nemačka i dalje na vrhu.

S izuzetkom aerodroma, naravno, što je čudno kada se uzme u obzir čuvena nemačka efikasnost – vozovi prate raspored u minut, autoputevi su savršeni, pešaci čekaju zeleno da pređu ulicu. Ipak, ono što se brka s nemačkom delotvornošću je, u mnogim slučajevima, njihova sklonost ka pravilima. Dok apsolutno poštovanje pravila može pomoći u izvršavanju svakodnevnih zadataka, to ne mora značiti u slučaju velikih projekata od nacionalnog značaja… Razgovor o nemačkoj efikasnosti uvek se svodi na Prusku.

Dok su severni Prusi, potpuno lišeni humora, bili zaokupljeni marširanjem unaokolo i uzgajanjem krompira na neplodnoj zemlji, Bavarci su se sretno bavili svojim pivom u toplijim klimatskim uslovima. Razlike je povećalo i to što su Prusi usvojili luteranski protestantizam. Martin Luter je zamislio novu vrstu nemačkog hrišćanstva daleko izvan katoličkih granica Svetog Rimskog Carstva, a njegovi su spisi dodatno oblikovali sliku Nemaca kao tvrdokornih, kao onih koji poštuju zakon i autoritete…

Do sredine 19. veka Nemačka je bila tek samo malo više od skupine rascepkanih kraljevstava koja su se tek povremeno okupljala oko graničnih sporova s Francuzima ili Slovenima. To je sve promenila Pruska, ulaskom u rat protiv Napoleona III, kada je počela upravljati zemljom u pravcu današnje Nemačke. Autor „Najkraće istorije Nemačke“ Džejms Haz smatra da je upravo ta pobeda učvrstila današnju sliku nemačke efikasnosti.

Ali, zašto ovakva opsednutost nemačkom efikasnošću opstaje čak i danas, pita se Pajns. Markus Hezelman, lokalni urednik u “Tagešpiegelu”, ima ideju.

– U Velikoj Britanij postoji vrlo čudna vrsta fascinacije nacističkom Nemačkom. Tamo postoji želja da se, gledajući na Nemačku, skinu sve one loše stvari, kao što je nacizam, a ostave samo one koje se poštuju, kaže on.

– Pripadnici Savezničkih snaga naprosto su želeli da se dive tome kako su Nemci, iako teško uzdrmani reparacijama iz Prvog svetskog rata, na kraju ipak uspeli da povedu Drugi. Oni jednostavno vole da veruju da je ekonomsko čudo iz 1950-ih i 60-ih godina posledica nemilosrdno efikasne radne etike, pritom zanemarujući koliko novca je sa zapada bilo upumpano u Zapadnu Nemačku kako bi ju održali protiv Rusa.

– Na kraju dolazimo do toga da u stvaranju mitova o Nemcima, mi zapravo stvaramo mit o sebi. To možda niko ne zna bolje od Nemaca koji žive negde drugde, od onih koji su se nastanili u Velikoj Britaniji kao u inostranstvu i naišli su na stroga pravila i beskrajnu birokratiju u svakodnevnom životu, čak i u slučaju javnih radova kao što je inače berlinski aerodrom. Fantastična je ta ironija sudbine koja je dovela do toga da danas neopisivo izmučen aerodrom organizuje turističke obilaske. Turisti na svoj itinerer sada mogu dodati i jednu modernu nemačku idiotariju – zaključuje Pajns.

– Kada se dogodi da stvari poput ovog aerodroma ne funkcionišu, to onda Nemce humanizuje, vraća im ljudskost… …Svaki primer nemačke neefikasnosti čini me srećnim i istovremeno me frustrira – naveo je autor bloga Needle Džozef Pirson, koji proučava nemačke posebnosti.

default

Luksuzni hotel koji će biti otvoren u utorak u Šangaju nudi gostima s dubokim džepom šansu za veoma "dubok san".

Hotel "Interkontinental Šangaj vonderlend" (Intercontinental Shanghai Wonderland Hotel) izgrađen je u dubokoj jami nekadašnjeg rudnika, tako da je 16 od njegovih 18 spratova ispod nivoa zemlje, a dva su pod vodom.

"Projektovao sam mnogo različitih tipova zgrada u Velikoj Britaniji, Evropi, Dubaiju i drugde, ali ovo je nešto potpuno drukčije i postalo je skoro moje životno delo, zbog čega mogu da kažem da je to verovatno najznačajnija građevina koju sam projektovao", rekao je glavni arhitekta Martin Johman poznat po neboderu Burdž al Arab u Dubaiju.

Realizacija projekta počela je 2006. godine, ali je njegov završetak odlagan više puta, najviše zbog tehničkih zahteva, kao što su strogi propisi u vezi sa zaštitom od zemljotresa i održavanjem nivoa vode.

Zvaničnik Uneska Majkl Kroft ocenio je hotel sa 336 soba kao model održivog razvoja.

"Mogli smo da napustimo rudnik, ali nismo. Pretvorili smo ga u dragocenost", rekao je Su Šitan, potpredsednik građevinske grupe Šimao iz Hongkonga koja je podigla hotel.

Hotel je podignut u Songđijangu, u blizini šangajskog međunarodnog aerodroma Hongćijao. Cene noćenja kreću se od 530 do 860 dolara.

default

Vilijam Metson (52) iz Južne Karoline ovako izgleda nakon što je pokušao da siluje devojku kojoj je upao u stan.

Pre nego što je manijak uspeo da učini bilo šta, slučajno je naišao njen dečko. Posledice onog što mu je uradio vidite i sami na slici koju je policija objavila prošle godine kada se incident i dogodio.

Dečko je prvo skinuo Metsona sa svoje devojke, zatim ga izudarao pesnicama po glavi, izvukao ga iz kuće, na travnjak, a tamo ga dodatno izudarao pesnicama i nogom u glavu.

Policija nije podnela prijavu protiv dečka, pošto je, kako su napisali u izveštaju, “delovao kako bi zaštitio žrtvu”.

 

default

Vladimir Putin naoružan pištoljem sa dvanaest metaka izašao pred demonstrante i na tečnom nemačkom rekao: Ovo je sovjetska teritorija i vi stojite na našoj granici

Od ronjenja za drevnim amforama do lova na tigrove, ruski predsednik Vladimir Putin godinama brižljivo gradi imidž akcionog heroja.

Ipak, priča koja se širi društvenim mrežama zaista izgleda kao scene iz holivudskog blokbastera – Putin koji je sam, naoružan jednim pištoljem sa dvanaest metaka, branio zgradu Štazija od naleta besnih demonstranata posle pada Berlinskog zida.

A najneverovatniji detalj jeste što je priča zapravo – istinita. Te 1989. godine Putin je, kao major KGB služio u Drezdenu. Radio je ruku pod ruku sa tamošnjim Štazijem. Kada je Berlinski zid pao, današnji predsednik Rusije bio je jedan od nekolicine sovjetskih državljana koji se lice u lice sreo sa demonstrantima nestrpljivim da okončaju decenijsku podelu Nemačke.

Nakon što su razorili kancelariju Štazija, uputili su se prema zgradi u kojoj su bili smešteni Putin i njegove kolege iz KGB. Major Putin tada je uspeo da odbrani zgradu, a na njegovoj strani između ostalog bio je i neumoljivi argument u vidu napunjenog pištolja. Hrabro je izašao pred masu i obratio im se na tečnom nemačkom jeziku.

– Ovo je sovjetska teritorija i vi stojite na našoj granici – rekao je Putin.

– Imam 12 metaka i svi su puni, jedan sam ostavio za sebe, ostali su za vas – nastavio je on.

– Ozbiljan sam kada kažem da ću pucati na svakoga ko ugrozi naš posed.

Svedoci kažu da je Putin te reči izgovorio sa ledenom sigurnošću po kojoj će kasnije postati poznat. Nema sumnje da bi se gomila razišla i mnogo brže da su znali da će čovek pred njima uskoro postati jedan od najmoćnijih ljudi na svetu.

Naravno da postoje velike razlike izmedju naroda širom sveta pa tako se i njihovi obicaju znatno razlikuju

Različiti narodi imaju naravno i različite navike koje se tiču vođenja ljubavi. Na snimku možete videti kako je devojka na jedan veoma komičan način prikazala te razlike!

Ona je imitirala Ruskinje, Poljakinje, Italijanke, Nemice, Amerikanke, Francuskinje, Britanke...

Pogledajte video ispod:

Strana 3 od 37

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top