Tehnološki inovatori, uključujući šefa SpaceX-a i Tesle Elona Maska i tri koosnivača Googl-ove podružnice koja se bavi istraživanjem i razvojem veštačke inteligencije DeepMind, potpisali su dogovor kojim se obavezuju da neće razvijati „smrtonosno autonomno oružje“. Dogovor, koji je poslednji potez od strane međunarodne neoficijalne koalicije istraživača i direktora koji se protive širenju takve tehnologije, upozorava da oružje koje koristi veštačku inteligenciju da bi „naciljalo i eliminisalo metu bez ljudske kontrole“ predstavlja moralnu i pragmatičnu opasnost. Kako navode potpisnici dogovora, u moralnom smislu odluka da se oduzme ljudski život „nikada ne bi trebalo da se poveri mašini“. Na pragmatičnom nivou, navodi se da bi širenje takvog oružja bilo „opasan poremećaj za svaku zemlju i pojedinca“.

Dogovor je objavljen 18. jula ove godine na Međunarodnoj zajedničkoj konferenciji o veštačkoj inteligenciji u Stokholmu, organizovanoj od strane Instituta za budućnost života, čiji je cilj da „ublaži životne rizike“ čovečanstva. Institut je prethodno pomogao da se pošalju pisma Ujedinjenim Nacijama, pozivajući ih da promisle o stvaranju novih regulacija vezanih za smrtonosno autonomno oružje. Ovakav dogovor je prvi put da su se učesnici pojedinačno obavezali da ne razvijaju takvu tehnologiju.

Dosadašnji pokušaji sakupljanja podrške za stvaranje međunarodnih regulacija autonomnog oružja pokazali su se kao neuspešni. Potpisnici ugovora su predložili da smrtonosno autonomno oružje bude podložno ograničenjima, sličnim onima koje se stavljaju na hemijsko oružje i nagazne mine. Sem toga, ističu da bi podsticanje takvih zakona moglo da bude veliki izazov, jer je tehnologija za razvoj oružja veštačke inteligencije već široko proširena. Pored toga, zemlje koje su najviše uključene u razvoj ove tehnologije (SAD i Kina) nemaju podsticaj da ograniče njen razvoj.

Pol Šer, vojni analitičar koji je napisao knjigu o budućnosti ratovanja i veštačke inteligencije, rekao je The Verge-u da ovakav dogovor najverovatnije neće imati uticaja na međunarodnu politiku. Šer dalje navodi da je većina vlada već usklađena sa glavnim obećanjem dogovora, odnosno, da pojedinci ne treba da razvijaju veštačku inteligenciju koja će da cilja druge pojedince, i da se veštačka inteligencija već koristi u odbranbene vojničke svrhe.

I pored toga što se međunarodne regulacije za ovakvu vrstu oružja verovatno neće pojaviti u skorije vreme, par događaja je pokazalo da zajednički aktivizam poput jučerašnjeg dogovora mogu da naprave određene promene. Google su zadesili protesti zaposlenih, nakon objavljivanja da je kompanija pomagala razvoju nesmrtonosnosnih dronova veštačke inteligencije za Pentagon. Par nedelja kasnije, Google je objavio nova pravila istraživanja, kojima se obavezao da ne razvija oružje sa veštačkom inteligencijom. Sličan rezultat je imala je i pretnja bojkota KAIST univerziteta u Južnoj Koreji, kada je predsedavajući u KIAST-u obećao da neće razvijati vojnu veštačku inteligenciju koja je „suprotna ljudskom dostojanstvu uključujući autonomno oružje kome fali smislena ljudska kontrola“. Važno je istaći da u oba slučaja organizacije nisu prekinule razvoj veštačke inteligencije za vojne svrhe, ali su usmerene u druge, nesmrtonosne svrhe.

Indijski mediji javljaju da su i policijski službenici koji osiguravaju ispite, viđeni kako primaju mito od osoba koje su tražile da budu puštene u učionice

Ova slika ljudi koji stoje na zgradi rizikujući i život, danas je obišla ceo svet! Snimci su objavljeni širom planete, jer na prvi pogled liče na akciju verske sekte... 

Međutim, razlog "veranja" po zidovima zgrade potpuno je drugačiji. Porodice i prijatelji učenika u indijskoj pokrajini Bihar dali su od sve sebe da pomognu svojim najbližima kako bi postigli što bolje rezultate na ispitima! Na njima su prikazane desetine ljudi koje se penju po zidovima i i prozorima ispitnog centra u gradu Hajipuru. Oni su učenicima dodavali papire sa tačnim odgovorima koji potom kruže po celom razredu. Slični incidenti već su prijavljivani, ali vlasti okreću glavu.

- Kad bi učenici varali to bi ih sprečilo u daljem životnom napretku. To se ne događa u mom ispitnom centru. Mi ovde provodimo mirne ispite bez varanja – rekao je direktor ispitnog centra Višvanat Kumar, prenosi BBC.

Indijski mediji javljaju da su i policijski službenici koji osiguravaju ispite, viđeni kako primaju mito od osoba koje su tražile da budu puštene u učionice za vreme polaganja ispita.

- Više od 1,4 miliona učenika polaže te ispite u više od 11.000 ispitnih centara. Ako 3-4 osobe pomažu svakom studentu to znači da ukupno 6-7 miliona ljudi učestvuje u varanju. Je li na Vladi da barata sama tolikim brojem ljudi i sprovede ispite bez varanja? - pitao je ministar obrazovanja države Bihar P.K. Šahi.

Inače, oko 500 učenika je uhvaćeno u varanju i izbačeno.

default

Da je ovo predviđanje došlo od nekog drugog, ono bi moglo da se zanemari, ali u pitanju je dr Tod koji je 20 godina radio kao ekonomski konsultant u Federalnim rezervama u Njujorku i Klivlendu

Dr Voker Tod, bivši konsultant u Federalnim rezervama, smatra da američka ekonomija ima još oko 60-90 dana života pošto je dolar na ivici kolapsa. Da je ovo predviđanje došlo od nekog drugog, ono bi moglo da se zanemari, ali u pitanju je dr Tod koji je 20 godina radio kao ekonomski konsultant u Federalnim rezervama u Njujorku i Klivlendu i čije mišljenje mora da se uzme za ozbiljno.

Predviđanje dr Toda se u potpunosti slaže sa dosadašnjim predviđanjima drugih izvora. Nema sumnje da će događaj pod lažnom zastavom biti iskorišćen kao izgovor da se uvede vojna uprava. Vojna uprava će zatim omogućiti konfiskovanje oružja. Konfiskovanje oružja će sprečiti Amerikance da svrgnu državu.

Mnogi su brzo istakli da miniserija Amerika oslikava preuzimanje ove države bez prolivanja krvi od strane Sovjetskog saveza. Kako sovjeti tamo navode: „Prevrat je upalio zato što ste izgubili državu pre nego što smo mi došli“. Nije isključeno da će tako biti i u pravoj budućnosti.

Kroz seriju izvršnih odredbi, predsednik Obama je obespravio moć Kongresa. Slično je učinjeno i u miniseriji Amerika.

Senatorka Lindzi Grejem poziva na vojnu diktaturu jer predviđa nekakve zloslutne događaje u bližoj budućnosti.

Hajde da se prisetimo nekih dokaza od prošle godine poput onih kada je kolona UN vozila uočena kako prenosi nešto na neko nepoznato mesto. Potpuno je logično da se ova vozila čuvaju za nešto u budućnosti, kao što je recimo scenario u stilu filma Crvena zora (Red Dawn).

Amerika će biti oborena na jedan od sledećih načina: 1) Lažna zastava kao rezultat ekonomskog kolapsa i uništenja dolara, 2) Implementacija vojne uprave, možda uz korišćenje strane vojske, 3) Potpuni konflikt.

Postoje jasni ekonomski, politički i vojni razlozi zašto Rusi žele da okupiraju Aljasku. Prema različitim izvorima, ruska vojska se pojavila u nekoliko manjih gradova sa ruskom manjinom u Aljasci.

U te gradove spadaju gradovi Kečikan, Sitka i Vasila. Takođe se navodi da su na obali uočene ruske podmornice, te da ruska vozila i vojska već cirkulišu na Aljasci.

Ovo nije jedino mesto u Americi gde je prisutna ruska vojska. Ruski komandosi prolaze i kroz „obuku“ u Fort Karsonu, Kolorado Springs.

Prema višestrukim izvorima, Rusi su mobilisali bar dve divizije na istočni Arktik, nedaleko od Aljaske.

Mnogi Rusi na Aljasci su prerušeni u civile i stanuju u nekoliko zatvorenih vojnih baza na Aljasci ili u napuštenim motelima.

Dalje, nije tajna da neke od ovih snaga sarađuju sa DHS (ministarstvo bezbednosti) po pitanju vežbanja otmica uticajnih političara koji nemaju nameru da sarađuju (kao u miniseriji Amerika).

Nekoliko je puta pomenuto koliko su Rusiji važna ostrva koja joj je Obama poklonio. Dva od njih sedam su idealna za lansiranje napada na Aljasku. Ostalih pet služe za blokiranje pristupa Američkoj mornarici u i oko Arktika.

Pecaroši sa Aljaske navode da je ruska vojska okupirala jedno od sedam ostrva.

Nedavno se na internetu pojavila glasina da je Putin nestao, a juče su naveli da je umro. Kredibilniji izvori tvrde da se Putin povukao u svoj nuklearni bunker u planini Ural. Ono što ne znamo je da li on samo sprovodi vežbu ili se sprema nešto stvarno opasno.

Anatolij Golicin je dezerter KGB-a koji je pobegao u SAD kako bi upozorio Amerikance o planu Rusije da napadnu SAD. Golicin se smatra jednim od prvih koji su otkrili da Rusija planira tako nešto.

Prema rečima Golicina, nakon što se SAD uklone kao strateška pretnja, dugoročni plan Rusije jeste povratak Lenjinovog cilja kolektivističkog modela nacija kao korak ka globalnoj vladavini.

Kako bi ispunila svoj cilj, Rusija mora da se ujedini sa Kinom i napadne SAD, kako spolja tako i iznutra, navodi Golicin.

Da li je dr Tod u pravu? Da li je ostalo još samo 60-90 dana pre nego što nastane haos?

default

Možda zemaljsko blago ne možemo da ponesemo sa sobom na onaj svet, ali možemo da počivamo ispod svoje omiljene dragocenosti.

Nekada su bizarni nadgrobni spomenici bili sporadičan eksces i nešto što se retko viđalo. Danas, kada moramo da perosnalizujemo sve, došli su i spomenici na red.

Tako je Ruskinja Rita Šamiva (25) bila za života prosto slepljena za svoj Ajfon. Preminula je iz nepoznatih razloga januara 2016. godine, a otac joj je podigao spomenik u obliku njenog omiljenog zemaljskog blaga - telefona.

Spomenik je visok metar i po, a pozadi ima čak i logo kompanije "Apple".

Spomenik je odjednom iznikao, a meštani koji su ga videli su van sebe. Mnogi su, kažu, mislili da haluciniraju kada su ga videli.

- Ogroman je. Svašta sam dosad video, ali ovo još ne - komentariše jedan od meštana spomenik koji je postavljen u toku protekle nedelje.

U bombaškoj akciji na njujorškom aerodromu La Guardija 29.decembra 1975. godine ubijeno je 11 ljudi, a ranjeno 74. 

Toliko godina kasnije, istraga nije donela razrešenje slučaja, niti naznaku ko bi mogao da stavi bombu jačine 25 štapina dinamita u ceo za prtljag centralnog terminala. 

Njujorška policija je imala veoma malo podataka, mesto zločina nije koristilo istrazi, ali je otkriveno da je bomba bila grubo napravljena i da je imala primitivan tajmer. Nikada do sada nije utvrđeno ko je odgovoran za to. 

“Terorizam je i tada bio prisutan, ali masovna ubistva nisu postojala. Teroristi su uglavnom slali političke poruke. Slučaj LAGBOMB, kako ga je FBI nazvao je bio drugačiji. Istražni timovi su došli do ideje da je napad slučajno izveden, da je bomba bila pogrešno podešena i da je trebalo da bude aktivirana u praznom terminalu ili negde u blizini“, piše Obzerver. 

Ipak, ključ za istragu se pojavio godinu dana kasnije, 10. septembra petorica otmičara preuzeli su kontrolu nad avionom koji je sa La Guardije krenuo ka Čikagu. 

“Rekli su da imaju bombu, ali se to ispostavilo kao neistina. Oni su se borili za slobodnu Hrvatsku, bili su protiv komunističke Jugoslavije, koja je bila na neki način saveznik SAD i NATO u Hladnom ratu. Oni su tražili da se njihova prohrvatska poruka prosledi kroz američke novine. Naveli su da su ostavili bombu na jednoj železničkoj stanici u Njujorku. Lider grupe, 30-godišnji migrant Zvonko Bušić, bio je povezan sa organizacijom OTPOR. Predvodio je akciju otmice aviona, letelica je sletela u Montreal, na Island i na kraju u Pariz, gde su se teroristi predali policiji. Putnici nisu bili povređeni, a Bušić se veoma lepo ophodio prema policajcima“, dodaje Obzerver. 

Ističe se i da je bomba zaista postojala na njujorškoj železničkoj stanici, a pri detoniranju bombe jedan pripadnik specijalne jedinice je stradao. 

“Bušić je priznao da je oteo avion, rekao je da nije želeo da naudi Amerikancima, naročito ne njujorškim policajcima. Istražitelji su ga onda pitali o slučaju LAGBOMB. Bušić je rekao da je 29. decembra bio na tom aerodromu, a istraga se ponadala da će dobiti njegovo priznanje da je učestvovao u napadu“, dodaje Obzerver. 

Hrvat je osuđen na 32 godine zatvora zbog otmice aviona, ali dokaza da je učestvovao u napadu na aerodrom nije bilo. 

“Insistirao je da je loše shvaćen u prvom ispitivanju. Njujorška policija je bila skeptična i sumnjala je da FBI ne želi da sazna šta se zaista događa u hrvatskoj organizaciji OTPOR. Sredinom ’70. godina, njujorška policija se našla u središtu rata organizacije OTPOR i drugih antijugoslovenskih grupa. U Americi, Kanadi, Australiji i u Zapadnoj Evropi, gde god je bilo Jugoslovena kovane su zavere protiv maršala Tita. Kao odgovor, Tito je uspostavio tajnu policiju koja je pokrenula globalnu akciju protiv neprijateljske emigracije. Od ’60. do ’90. godina 20. veka, UDBA je ubila oko stotinak ljudi, a desetine tih akcija je obavljeno u SAD. Slučajevi nikada nisu rešeni“, piše Obzerver. 

Navodi se da su Titovi špijuni potom uspostavili saradnju sa zapadnim kontraobaveštajnim službama, uključujući i FBI. 

“Kada god bi agent UDBA stigao u Ameriku, on bi ponudio saradnju FBI, koja je tražila informacije o emigrantskoj zajednici. Sa dozvolom FBI, ubica bi bio slobodan da uradi šta već treba i da ode. OTPOR je toliko bio na udaru UDBA, da je teško reći koje terorističke akcije u SAD su bile zaista delo zvaničnog Beograda. Nekoliko godina po hapšenju Bušića, FBI je uništio mrežu organizacije OTPOR, održana su i dva suđenja, a optuženi su govorili da im je sve smestila UDBA“, dodaje Obzerver. 

U tekstu se ističe da to zvuči kao loš scenario za film, ali je ustvari to veoma moguće. 

“Istovremeno se vodilo suđenje u Australiji, optuženi Hrvati su govorili da su žrtve zavere UDBA. To se potom ispostavilo kao istina. Šta se onda dogodilo u slučaju LAGBOMB? Bušić je godinama govorio da nema veze sa tim, a glasine koje su se proširile kroz špijunske krugove na Balkanu navodile su na scenario po kom je bombu na aerodrom La Guardija postavila UDBA. Neimenovani veteran UDBA je čak rekao da je pravi bombaš bio plaćenik UDBA i FBI, kao i da je potom dobio zaštitu američkih obaveštajaca“, piše Obzerver. 

U osvrtu na ovu teoriju takođe se ističe da ima elemenata za filmove B produkcije, ali i da ne može biti potpuno odbačena. 

“Godinu dana po hapšenju Bušića, plaćenik UDBA je ubio srpskog aktivistu u Čikagu, izbo ga je nožem, a potom usmrtio i ćerku njegove supruge. Vrlo je verovatno da je ubica bio doušnik FBI, a izvori iz UDBA su naveli da ga FBI štiti i da on živi u Americi pod novim identitetom, bez opasnosti od hapšenja. Da li je FBI isto uradila sa organizatorima napada na aerodrom? Ko je zaista to učinio? Više od četiri decenije posle toga izgleda da se istina nikada neće saznati“, zaključuje Obzerver.

default

Teško je opisati ovaj video, najbolje je da pogledate do kraja.

Pročitajte Dodatno Vic: Cigo i ciganka trebaju da pređu rijeku, ali ne znaju da plivaju i boje se vode. U neposrednoj blizini nalazi se skela, ali je problem što nemaju para.

Mole skeledžiju da ih preveze džabe, ali ništa od toga Pristaje da ih preveze, gleda u ciganku ona prava bomba pa im kaže -Može samo pod jednim uslovom, da ja opalim ciganku.

Cigo je morao da pristane na pogodb, ali pod uslovom da ih prvo skeledžija preveze. Dok su se vozili, cigo upita skeledžiju: Auuu brate, zar se ti ne bojiš vode? Ne! -odgovori skeledžija.

A jel se bojiš nečega? -opet će on. Ne, ničega! Odgovori on – Ne postoji osoba koja se ne boji ničega! -ljubomorno će cigo – Mora da postoji nešto, ajde priznaj!Pa, znaš..- stidljivo će skeledžija- ne volim grad, saobraćajnu gužvu i buku …. sav se nekako unervozim od toga!

Pređoše oni rijeku, i dođe red da se plati u naturi. Poče skeledžija da “naplaćuje” vožnju, i to pošteno! Odužila se naplata, on nikako da završi, ciganka sve više uživa, a cigo kipti od ljubomore. Nakon određenog vremena ga bijes savlada i počne da viče: Eeeej, kume, du-duuuuu, bi-biiiiiip, škriiip, du-duuuuuuuuuuu!

Džona F. Kenedija održao je govor o medijima i tajnim društvima 27. aprila 1961. godine, u prostorima poznatog hotela Astoria u Njujorku, koji ga je kako mnogi smatraju koštao života.

Dve godine nakon ovog govora u kojem je američki predsednik otkrio ko zapravo vlada svetom i u kome je napao američke napao medije, urednike i novinare, izvršen je atentat na njega. Dvadesetdrugog novembra u Dalasu, Kenedija su dok se u predsedničkoj limuzini sa spuštenim krovom vozio po ulicama grada, ubili sa dva hica iz puške.

Li Harvi Osvald, bivši marinac, uhapšen je istog dana nakon atentata i ubrzo i optužen za atentat. Osvald je tvrdio da je nedužan, ali to nije imao prilike to dokazati pred sudom, jer je dva dana kasnije u policijskoj stanici pred TV-kamerama ubijen od strane Džeka Rubija, vlasnika noćnog kluba povezanog sa organizovanim kriminalom.

Kenedi je ranije u svom govoru ukazao na neke stvari koje se događaju iza kulisa. Nakon što je u početku govora objasnio kako funkcionišu medij

Krenuo je dalje i otkrio ono najzanimljivije.

„Sama reč tajnost, suprotna je slobodnom i otvorenom društvu. I mi smo kao ljudi, po svojoj prirodi i istorijskom nasleđu suprotstavljeni tajnim društvima, tajnim zavetima i tajnim procedurama. Odavno smo odlučili da opasnost od prekomernog i neovlašćenog skrivanja određenih dokumenata daleko nadilazi opasnost koja je u startu dovela do takvih mera“, kazao je davne 1961. godine Kenedi.

„Tu je i smrtna opasnost od situacije da će potreba za povećanom sigurnosti biti zloupotrebljena od onih koji nestrpljivo čekaju da je povećaju do samih granica cenzure i prikrivanja. To je nešto što ne nameravam dopustiti“, kazao je Kenedi i dve godine kasnije, verovatno provodeći svoje reči u dela, ubijen.

„Tražim od svakog izdavača, urednika i novinara da preispita svoje standarde i prepozna prirodu opasnosti koja se nadvila nad nama“, kazao je

„Na globalnom planu smo suprotstavljeni monolitnoj i bezobzirnoj zaveri koja prvenstveno počiva na prikrivenoj nameri da proširi svoju sferu uticaja; na infiltraciji umesto invaziji; na subverziji umesto izboru; na zastrašivanju umesto slobodi izbora; na gerili u noći umesto vojnicima u svetlu dana… to je sistem koji vrbuje ogromne materijalne i ljudske resurse i stvara konstrukciju usko povezane efikasne mašine koja objedinjuje ekonomske, vojne, diplomatske, naučne i političke operacije. Njihove pripreme su skrivene, a ne objavljene. Njihove greške su skrivene, a ne u naslovima. Oni koji se ne slažu s njima su ućutkani, a ne pohvaljeni. Nema glasine, ne govori se o troškovima, niti jedna tajna se ne otkriva“.

default

Mučna istraga prvog zabeleženog slučaja kanibalizma u BiH i dalje šokira istražioce i tužioce u Unsko-sanskom kantonu, a Krajišnici sa strahom izgovaraju ime osumnjičenog Sabahudina Velića (33) iz Bosanske Krupe, koji je sekirom iskasapio majku Nasihu (60), a zatim jeo delove njenog tela.

Kako Avaz saznaje od izvora bliskog istrazi, i Velićevo saslušanje u bihaćkom tužilaštvu teklo je mučno i praćeno je zgražavanjem zbog načina na koji je izvršen zločin. Čak se i Sud našao u nezavidnoj situaciji, jer niko od krajiških advokata nije želeo preuzeti ovaj slučaj koji je izazvao veliko uznemirenje javnosti.

Naposletku mu je dodeljen advokat, koji je tokom ispitivanja nekoliko puta napuštao prostoriju, jer je Velić iznosio previše zlokobnih detalja od kojih se ledi krv u žilama.

Kako otkriva izvor Avaza nakon toga ušao je u kuću i poslednji put obratio se Nasihi: “Majko, jesi li ti zadovoljna sa mnom?“, na šta je nesrećna žena kazala da jeste. Čim mu je okrenula leđa, Velić je zamahnuo sekirom udarivši je u vrat.

Prisutni su se šokirali činjenicom da je Velić plakao dok je pričao kako je iskasapio psa, ali da nije pokazivao emocije kada je govorio o ubistvu majke.

Hladno je pojasnio da je majku ubio da bi prineo žrtvu. On je na ispitivanju, kako otkriva izvor Avaza, ponovio ono što je kazao istražiocima, a to je da je majku ubio sekirom te da je njeno telo prepolovio, kasnije rasparčao, pekao i jeo!

Ponovio je da je pod uticajem crne magije, takozvanih sihira, te da su mu to naredila četiri džina.

Spaljene delove zakopao je u dvorište kuće, a kasnije su ih istražioci pronašli prekopavajući uz pomoć bagera.

Na kraju ispitivanja Velić je upućen u pritvor, a naređeno je i njegovo timsko psihijatrijsko veštačenje, koje treba dati konačan odgovor o njegovoj uračunljivosti.

Veliću je određen jednomesečni pritvor i nalazi se u KPZ Luke, gde je, kako saznajemo, izolovan od ostalih pritvorenika te ga na šetnju stražari izvode samog.

Ova pritvorska jedinica nema prostorije predviđene za osumnjičene njegovog profila. Pri ulasku oduzeli su mu pertle s obuće, a iz ćelije su sklonjeni i ostali predmeti pomoću kojih bi mogao nauditi sebi ili stražarima.

U Srbiji sam imao fakultetsku diplomu i radio sam u branši. Taj rad je bio takav da se sve zloupotrebljavalo od strane poslodavca, privatnika. Oko mene je uvek bio neki haos, dok je ćerka kući rasla. Supruga sa državnim poslom i minimalnim primanjima. Treba preživeti, pa jedini spas se video u odlasku. 

Dugo sam pokušavao, Amerika, Kanada, Španija... Ništa od toga nije uspelo, pa mi je jedino ostalo da odem kod brata na Maltu.

Bilo je i tu mnogo obećanja različite prirode, mislilo se sve će lagano proći, ali... Morao sam da čekam godinu dana kako bih upisao taj fakultet koji bi mi garantovao rad u svojoj branši. A dotle, brat mi je našao posao konobara.

Zaposliti se kao konobar na Malti je veoma lako za svakog Srbina. Ili si izbacivač po klubovima, samo ako rednovno vežbaš.

Odjednom, sa svojom fakultetskom diplomom radim kao konobar i perem čaše. Čekam ta neka obećanja, verovatno kao i većina Srba. I kome sreća zakuca na vrata...

A da, nisam spomenuio, u malenom stanu od 56 kvadrata živi nas šestorica. Čudno? Mi smo već navikli, a svako ima svoju rutinu i drugačije radno vreme, pa nije tolika baš gužva. 

Ima nekoliko uspešnih priči sa Malte gde su Srbi zaista postali prznati u društvu. Tih priča je samo nekoliko, a to sam shvatio tek po dolasku. 

Da vidimo ko sve može izdržati tu priču. Učio sam u Srbiji na fakultetu, učiću i ovde. 

Samo, sada sam stariji i sa manje energije, plus fali mi moja porodica i ćerka.

Dotle, samo da čistim čaše i poslužujem turiste. 

Zato sam studirao i bio dobar student. 

Hvala ti, to si mi sve ti omogućila, moja zemljo Srbija. 

Ispovest gastarbajtera Ljubiše Levajca povodom pola veka od odlaska naših radnika na rad u Nemačku

Odlazak na rad u inostranstvo bio je državni projekat Jugoslavije koji se isplatio i narodu i državi. Zato nameravam da u Srbiji otvorim prvi Muzej gastarbajtera – otkriva nam Ljubiša Levajac, danas nemački penzioner

Tačno pre pedeset godina država SFRJ je sa Austrijom i Nemačkom potpisala Sporazum o angažovanju jugoslovenske radne snage.  Već krajem šezdesetih u ovim zemljama radilo je po 200.000 Jugoslovena. Danas u Nemačkoj živi i radi oko 700.000 Srba, a u Austirji oko 300.000 Srba. Oni su većinom radnička klasa Zapadne Evrope, koja je izgradila i Nemačku, ali i Srbiju. O tome će da bude reči na Izložbi gastarbajtera, koja se 26. juna otvara u Matici iseljenika Srbije u Beogradu.

U okviru Vidovdanskih dana dijaspore obeležićemo pola veka od organizovanog i masovnog odlaska Srba i Jugoslovena na rad u Austriju i Nemačku. Otvorićemo izložbu dokumenata i fotografija iz arhiva gastarbajtera Ljubiše Levajca iz Čačka, koji je bio funkcioner naše zajednice u Frankfurtu – najavio nam je Mića Jakšić, predsednik Matice iseljenika Srbije.

Odlazak na privremeni rad u Nemačku predstavljao je veliki izazov za žitelje Srbije i Srbe iz tadašnje Jugoslavije. Jedna od ljudi koji se okušao u tom izazovu bio je Ljubiša Levajac, momak rođen 1933. godine u Čačku. Levajac je sin Dobrosava Levajca, koji je vodio poreklo od dede Rake Levajca, vojvode vožda Karađorđa. Odrastao u selu Kulinovci, nekad pored Čačka, a danas predgrađe, u kome ima divnu porodičnu kuću i parče očeve zemlje.

Odlazak na rad u inostranstvo bio je državni projekat Jugoslavije koji se isplatio i narodu i državi. Mi smo gradili Evropu i Srbiju. Zato nameravam da u Srbiji otvorim prvi Muzej gastarbajtera – otkriva nam Ljubiša Levajac, danas nemački penzioner

Školovao se u rodnom gradu, u kome je zavšio osnovnu i srednju školu sa vrlo dobrim uspehom. Radio je u porodičnom domaćinstvu, pomagao roditeljima u kućnim poslovima i na njivi.  Upisao je studije ekonomije 1952. godine na BU i kao uzoran omladinac učestvovao je na radnima akcijama ORA “Novi Beograd”, ORA “Bratstvo i jedinstvo”. Kao rukovodilac jugoslovenskih sportskih organizacija učestvovao je na prvoj Univerzijadi u Torinu 1959. godine. Kako je počeo da se interesuje za putovanja u inostranstvo i dolazak stranih turista u Jugoslaviju, počeo je da sarađuje sa nemačkom agencijom “Fahr mit” (“Putujte sa nama”).

Nemci su dovodili svoje turiste u Beograd, Dubrovnik i Rovinj, a ja sam im se prudružio da bi uvežbavao svoj školski nemački jezik i imao praksu iz turizma, koji sam studirao. Kada sam 1964. godine otišao u njihov kamp u Bad Niederbreisig, odlučio sam da se zaposlim i ostanem da radim u Nemačkoj.

Turistička agencija “Putujte sa nama” ga je angažovala da bude volonter u mestu Hatzenport na reci Mosel. Radio je po hotelima u noćnoj smeni, da bi mogao da uči nemački. Primljen je 1965. godine u agenciju “Ameropa” u Frankfurtu, koja mu je obezbedila smeštaj u blizini Gete univerziteta. U slobodno vreme učio je na univerzitetu nemački.

Izuzetno loša 1965. godina primorala je čelnike agencije “Ameropa” u Frankfurtu da nama mladim volonterima da otkaze. Otišao sam u Biro za zaposlenje, smeštenom u velikoj zgradi na obali reke Majne i od službenika zatražio da mi nađe posao u turizmu. Dugo me je propitivao odakle sam, šta sam završio od škola, kako znam nemački, zašto volim turizam, da bi zadovoljan mojim znanjem nemačkog rekao da mi nudi da im budem zvanični prevodilac u razgovoirima sa jugoslovenskim gastarbajterima – kazuje nam Ljubiša Levajac.

Tu ponudu nije odbio. Tako je Levajac postao još 1965. godine prvi srpski gastarbajter i službenik nemačke državne uprave. Bilo je to vreme kada su naši radnici počeli da pristižu iz Jugoslavije na privremeni rad u Nemačku. U početku pojedinačno, potom grupno i od 1968. godine prošlog veka, posle potpisivanja sporazuma između Jugoslavije i Nemačke, i masovno.

U Biro za zaposlenje u Frankfurtu već su radili prevodioci za grčki, španski, italijanski i turski jezik. Imali su svoje kancelarije i na vratima zastavice svojih zemalja. I ja sam dobio kancelariju i na vrata stavio zastavicu Jugoslavije – priča Levajac – Vrlo brzo pred vratima moje kancelarije napravio se red, jer su građani iz naše zemlje dolazili po savet, pomoć i posao. Zalagao sam se da pomognem našim ljudima, ali u saradnji sa Nemcima, pre svega, sa nemačkim poslodavcima, koji su cenili moj trud. Postao sam ugledan službenik Nemačke i popularan savetnik jugoslovenskih gastarbajtera.

Levajac je, koliko pamti, pomogao najmanje 13.000 naših ljudi. Kako je pravio izveštaje o kretanju tražnje radne snage na nemačkom tržištu za Generalni konzulat Jugoslavije, da bi se koordiniralo dovođenje naših ljudi na rad, konzul Ilija Šuput je počeo da ga posećuje na radnom mestu u Birou za zaposlene. Jednom prilikom upoznao je gospodina jugoslovenskog konzula sa Rudolfom Zahnom, šefom u Birou za zaposlenje.

Taj razgovor je bio neformalan, jer moj šef nije smeo bez dozvole države da razgovara sa strancima. Ali, kako je konzul poštovao njegove savete i dovodio tražene i stručne radnike u Biro za zaposlenje je od toga imao velike koristi. Vrlo brzo ubedio sam šefa Zahnoma da poseti Jugoslaviju i na licu mesta vidi svoje buduće radnike gastrabajtere. Posetili smo Beograd i Peć. Odveo sam ga u Pećku patrijaršiju i ispričao mu kratku istoriju srpskog naroda i pravoslavlja – posvedočio mi je Ljubiša Levajac.

U međuvremenu njega je šef zaštitio od nasrtaja ustaških emigranata, koje je doveo ustaša Petar Čabraja, da traže da se sa vrata kancelarije skine zastava Jugoslavije.

Rekao sam ustašama da ja nisam stavio zastavicu i da ja neću da je skidam. Da je zastavicu stavio u Biro za zaposlenje i moj šef Odeljenja prevodilaca her Feldhausen. Čabraja je od njega drsko tražio da skine “komunističke oznake “ sa vrata kancelarije jugoslovenskog prevodioca.

Gospodine ovo je Nemačka država, a vi ste stranci, i molim vas da napustite u Biro za zaposlenje! – isterao ih je na fin način her Feldhause.

Posle ovog incidenta Levajac je vodio računa o svojoj bezbednosti, kao i o sigurnosti svoje porodice.

Radeći u nemačkom Birou za zaposlenje stranih radnika Ljubiša Levajac je krajem šezdesetih upoznao radnicu Zdenku Pavičić. Tražeći posao kod Levajca mlada Zdenka je našla i muža. Venčali su se 28. februara u Opštinskom matičnom uredu u Frankfurtu.

Iznenada 1970. godine dao sam otkaz u Birou za zaposlenje. Prihvaćen je moj otkaz sa blagim razočarenjem, jer sam, kako je napisano u karakteristici koja mi je data, „stručno ovladao poslovima“ i „da se na poslu zalagao za svoje zemljake i više nego što je dužnost prevodioca to nalagala“. Žalili su zbog mog odlaska, ali ja sam planirao da napredujem u svom životu u Nemačkoj – priča danas Levajac, koji je napravio rukopis memoara o svom životu.

Od 1970. godine, naime Levajac je radio kao direktor predstavništva Turističke organizacije “Jugo­tur­s” za Nemačku, Austriju i Švajcarsku i do penzije 2003. U opisu radnog mesta bilo je i prijem i odvođenje naših radnika na godišnji odmor u otadžbinu i organizacija kulturnih manifestacija za naše gastarbajtere u Nemačkoj. Doveo je 100.000 Nemaca kao turiste u Jugoslaviju.

Voleo sam turizam, voleo sam da budem bliže otadžbini, pa sam prihvatio ponudu direktora Vladimira Mikuleca da pređem u “Jugoturs”. Nemci su mi dali sjajnu karakteristiku i preporuku. Time je moj cilj dolaska u Nemačku bio ispunjen – naučio sam odlično nemački jezik i počeo profesionalno da se bavim turizmom – iskren je Levajac.

Direktor Vladimir Mikulec Pišta, kako su ga zvali, dao mu je u zadatak da organizuje kulturne priredbe za jugoslovenske gastarbajtere u Nemačkoj i da organizuje turističke ispostave “Jugotursa” u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, u njenim kantonima sa nemačkim življem. Ljubiša Levajac je prihvatio ove zadatke kao velike poslovne i lične izazove.

Teško mi je bilo da organizujem kulturne manifestacije i priredbe, jer u tome nisam imao iskustvo, a ni znanje. Srećom pomagali su mi naši konzulati, kulutrno-umetnička društva, Radio i Televizija Beograd – priča Levajac.

Od 1971. do 1978. godine preduzeće “Jugoturs” u Nemačkoj je organizovalo u saradnji sa medijskim kućama širom SFRJ 315 priredbi, koncerata, gostovanja umetnika iz Jugoslavije kod jugoslovenskih radnika. Pokrovitelj tih priredbi bili su Savez sindikata Jugoslavije i Savez sindikata Nemačke, posebno Sindikat nemačke industrije. Na ovih 315 priredbi učestvovalo je oko 160 umetnika, folklornih ansambala i orkestara iz Jugoslavije.

Učestvovao sam u organizanju najveće jugoslovenske priredbe 1981. godine – proslave Dana mladosti na gradskom Vald stadionu u Frankfurtu sa 3000 izvođača i pred 40.000 posetilaca. Proslava je okončana fudbalskom utakmicom između beogradske “Crvene Zvezde” i zagrebačkog “Dinama” – priča Levajac, koji je bio jugoslovenski i srpski aktivista u nekoliko klubova i zajednica naših građana.

Prvo je postao član FK “Progres” u Frankfurtu, a potom JKUD “Oro”, Jugoslovenskog centra i vodeća ličnost (1978) Zajednice udruženja jugoslovenskih građana u Frankfurtu u kojoj su članovi urave bili Milan Šulić iz Knežine, Branislav Pendić Penda iz Beograda, Mir­ko Mla­dić iz Sa­ra­je­va, Bog­dan To­pić iz Bro­da i Mile Ste­fa­no­vić iz Pa­ra­ći­na.

JKUD “ORO” se pod njegovim vođstvom divno razvijalo. Do sredine osamdesetih društvo je imalo oko 250 članova. Imalo je Narodni orkestar, Tamburaški orkestar, Dramsku sekciju, Scenski ansambl, Plesački ansambl, u kojima je bilo dosta Nemaca. Vodili su ga Ivan Božović i Vukašin Miletić.

Osamdesetih godina “ORO” je bilo perjanica jugoslovenske gastarbajterske kulture u Nemačkoj. Predložio sma i privaćeno je da JKUD “ORO” bude primljeno kao član u Savez amatera Srbije. Time je dobio status državnog kulturnog ansambla na radu u inostranstvu – hvali se Ljubiša Levajac.

Kada je došlo do raspada SFRJ i pokušaja gašenja JKUD “ORO”, kada je jedini njen aktivni član bila Nataša Komadinić, tada početkom devedesetih član Dečijeg folklornog ansambla, spasao je od propasti. U tome su mu Milan Marinović, Milenko Buđevac, Brnaislav Pendić i Stanko Ilić. Potom je “ORO” promenilo ime u Srpsko kulturno-umetničko društvo. Zahvaljujući naporima Svetlane Ilić i Dragane Jeftić društvo je napredovalo i dobilo svoje prostorije u Frankfurtu.

Sarađivao je Levajac i sa srpskim klubovima JK “Jadran” Damštat, , JK “Vuk S. Karadžić”, DJK “Fečenhejm”, JK “Zavičaj”, JK “Tempo”, svi iz Frankfurta na Majni. Jedno vreme je vodio najveću dobrotvornu organizaciju Srpski humanitarni fond. Idejni je tvorac  filmskog festivala “Mala Pula”, omladinske posete otadžbini “Jedna mladost-jedna domovina”, privredne smotre “Mala privreda – velike mogućnosti”, koncerata “Mikrofon je vaš” i protesta “Kosovo je Srbija”.

– Karijeru gastarbajtera sam završio kao vlasnik prevodilačke agencije “Duga” 2003. godine i vratio se u zavičaj. Penzionisan sam po nemačkim zakonima, sa 60 godina starosti – priznaje Ljubiša Levajac.

Vratio se na porodično imanje u predgrađu Kalinovci, gde je podigao novu kuću i u nju smestio svoj Muzej dijaspore, odnosno srpskih gastarbajtera u Nemačkoj.

Poklanjam gradu Čačku moj Muzej dijaspore sa hiljadu eksponata. A Matici iseljenika Srbije poklanjam Izložbu gastarbajtera iz Nemačke – rekao nam je vidno raspoložen Ljubiša Levajac

Strana 5 od 28

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top