default

Glavni tužilac Okružnog javnog tužilaštva u Banjaluci, Želimir Lepir, u ponedeljak 24. septembra sastaće se sa delegacijom američke administacije, gde će biti reči o novonatsaloj situaciji vezanoj za istragu o ubistvu mladog Banjalučanina Davida Dragičevića, potvrdio nam nam je advokat Dušan Tomić, šef međunarodnog advokatskog tima za istragu o tog zločina.

Upitan zašto dolaze predstavnici administreacije SAD, Tomić misli da je to vezano za ulogu FBI, "koja je bila uključena na početku istrage, po pozivu ministra policije RS".

Tomić kaže ga je, lično, još u petak pozvao glavni tužilac, Lepir, da prisustvuje tom sastanku, ali kaže da je odlučio da ne ide.

- Stav je međunarodnog tima da se ne meša u razgovore tog tipa. Tužilac će nas obavestiti o zaključcima tog susreta. Međunarodni tim advokata je u petak dostavio zaključke glavnom tužiocu i čekamo njihov stav. O zaključcima nećemo da govorimo, dok OJT u Banjaluci o njima ne zauzme stav - kaže Tomić.

default

Rusija je bivšem ukrajinskom predsedniku Viktoru Janukoviču pomogla da pobegne iz zemlje kad su ga srušili kijevski nasilni ulični protesti, rekao je Putin

Ruski predsednik Vladimir Putin optužio je danas Sjedinjene Američke Države da je svet zbog njih opasniji jer su u međunarodnu diplomatiju uvele "unilateralni diktat", a usput je opovrgnuo i tezu da Rusija želi da sagradi novo carstvo i priznao da je pomogao bivšem ukrajinskom predsedniku da pobegne u Rusiju.

U govoru koji je jezikom podsećao na hladnoratovska vremena Putin je krivicu za ukrajinsku krizu sa Rusije prebacio na Zapad, a svoju zemlju prikazao kao snažnu silu koja ne pristaje da moli Zapad da ukine sankcije uvedene zbog te krize.

"Tvrdnje da Rusija pokušava da vrati nekakvo carstvo, da ugrožava suverenitet komšija, neutemeljene su", rekao je Putin u odmaralištu iznad crnomorskoga grada Sočija grupi stručnjaka za politiku okupljenih u tzv. Klubu Valdaiju.

Upozorio je da Vašington želi da "preurediti ceo svet" u skladu s sopstvenim interesima i da raste opasnost od međunarodnih sukoba.

Odbacivši američke i EU sankcije Rusiji kao grešku, dodao je:

"Rusija se neće ni uvrijediti niti ikoga i za što moliti. Rusija može sama".

Putin ne očekuje da će evropske zemlje prestati da kupuju gas od Rusije, jer smatra da tome nema alternative.

"To teško mogu da zamislim", rekao je ruski predsednik.

EU, koja je Rusiji uvela sankcije zbog krize u Ukrajini, zabrinuta je da bi ove zime moglo doći do poremećaja u isporuci ruskog gasa koji u Europu stiže preko Ukrajine. Po Putinovim rečima, sve je snažnija pretnja od kršenja sporazuma o kontroli naoružanja, pa su nužni razgovori o međunarodno prihvatljivim uslovima za upotrebu sile.

Rojters je ocenio da je u ovom govoru Putin bio najoštriji prema Zapadu otkako je 2000. došao na vlast i da to pokazuje koliko su se Moskva i Zapad udaljili u vezi sa celokupnim nizom pitanja.

Rusija je bivšem ukrajinskom predsedniku Viktoru Janukoviču pomogla da pobegne iz zemlje kad su ga srušili kijevski nasilni ulični protesti, rekao je Putin.

"Otvoreno kažem: zamolio je da ga odvedemo u Rusiju i učinili smo to", rekao je ruski predsednik i kritikovao nove prozapadne ukrajinske vlasti što silom guše pobunu na istoku zemlje, umesto da izlazak iz krize traže u pregovorima s rusofonim stanovništvom.

"Ne vidimo želju naših kijevskih partnera da problem odnosa sa jugoistokom zemlje reše političkim procesom, razgovorima", rekao je Putin.

default

Klaus Kenet, nemački pisac i filozof, tragao je decenijama za Bogom, promenio je sve vere, od katoličanstva, preko islama, budizma i hinduizma, sve dok se nije susreo sa srpskim monasima i Svetom Liturgijom

Pravoslavlje nije religija, to je otkrovenje Božije! Kod mene, u Švajcarskoj se pravi "roleks", ali Srbi imaju mnogo bolji produkciju - brojanicu. Nadam se da će ljudi u Srbiji to shvatiti i biti srećniji!

Ovako besedi Klaus Kenet, Nemac koji živi u Švajcarskoj, filozof, profesor, pisac, teoretičar religija. Kenet je ceo život tragao za Bogom, ali Boga je našao tek posle nekoliko decenija - u pravoslavlju! Kenet, veliki poštovalac pravoslavlja i Srbije siguran je da je pravoslavlje Božija vera. To je svojevremeno rekao i bivši papa Benedikt XVI, otkriva Klaus.

- Verujem da će ljudi iz Srbije da preobrate zapadnu Evropu. Da će Srbija uz brojanicu i ime Hristovo preobrati zapadnu Evropu. To je zaista tako i zato sam srećan u Srbiji! - poručuje Kenet, koji dobro razume da je na narod nesrećan, ali siguran da će to prevazići.

Njegova životna priča je put od pakla, koji je doživeo kao mali, do otkrovenja, odnosno susreta sa srpskim monasima. Prošao je sve vere, putovao od Irana do Tibeta, sve dok se nije vratio u Evropu i vratio pravoslavlju. Danas je profesor nemačkog jezika, pisaca, novinar, filozof.

-  Sve što sam našao u svetu, našao sam na Liturgiji. Shvatite ozbiljno Pravoslavlje! Nećete zažaliti, obećavam. Ne kažem to gordo jer, i da sam loš pravoslavac, Bog me voli- poručio je Klaus Kenet u duboko emotivnom kazivanju o svojoj knjizi i burnom životu mladim Valjevcima, sa željom da još više zavole svoju veru. Ovaj po mnogo čemu jedinstveni bogotražitelj, srca kao retko koje velikog i usuda odsustva ljubavi, rođen je u Nemačkoj 1945. godine. Napušten od oca u ranom detinjstvu, Klaus Kenet rastao je kraj majke operske pevačice, kako sam kaže, „blesave i pune demona", od koje je samo za brutalnosti znao. Ljubavi, iako naizgled posvećena rimokatolkinja, za dete ni zrno nije imala. Višegodišnja tortura odvela ga je na ulicu.

Postao je vođa pljačkaške bande sa svega dvanaest godina. Kako bi obuzdala Klausovu buntovnu prirodu, majka ga poverava na staranje lokalnom rimokatoličkom svešteniku, ne sluteći kakvom ga zlu izlaže. Sveštenik- homoseksualac i pedofil ga zlostavlja narednih sedam godina, što u mladom Klausu rađa prezir prema hrišćanima u celini i projavljuje potrebu da se sile koje zlo pobeđuju traže u drugim religijama.  Obišao je svet pedesetak puta tražeći Boga, ljubav... Kako u Nemačkoj živi mnogo Turaka, najpre se upoznaje sa islamom. Boravak u Maroku, Iranu, Avganistanu i drugim islamskim zemljama doveo ga je do spoznaje strogosti šerijatskih zakona, obilja kazni i svega drugog što evocira bolne uspomene na mučenja koja je u detinjstvu pretrpeo od majke i izopačenog sveštenika. Potom su usledila traganja po Indiji, višesatne  meditacije, osećanje moći nad ljudima, priče o milionima reinkarnacija, „vraćanju u nepostojanje" kao kraju patnje, Krišna i uništenje grešnika... Ali, ljubavi nigde! Onda se, sa setom govori, Gospod smilovao na njega.

-  Živeo sam u Kalkuti, gde i Majka Tereza. Ta žena je bila moja prva majka, prva osoba koja je imala bezuslovnu ljubav za mene. Pokušao sam da je ubedim da je hinduistkinja jer, verovao sam zbog majke i sveštenika, hrišćani su loši! Svesna da nisam bio spreman da prihvatim hrišćanstvo, tek nju kao osobu, uputila me je na molitvu Majci Božjoj, predala me je njoj- seća se Klaus Kenet.

Potom se obreo na Tibetu, kao budistički monah . Mantre su nudile „nirvanu", svojevrsnu prazninu. Ali, znao je istrajni bogotražitelj, život je u punoći, a ne u praznini. Lutanja se nastavljaju po Južnoj Americi, u svetu magije i okultizma. Ponor, čini se, nikada dublji. Odgovori, nikada dalji. Ali... Tokom boravka u Kolumbiji, pripadnici Komunističke oslobodilačke vojske su ga, kao taoca, osudili na smrt. Okrvavljen u blatu, Klaus je čekao da jedna od sedam uperenih pušaka okonča njegov život.  U poslednjoj sekundi, pomislio je „Bože, ako te ima, spasi me!". Upravo tada, druga grupa revolveraša je naišla iz džungle i meci namenjeni njemu „promenili su putanju". I to je, nakon godina traganja, bio prvi dokaz da Bog postoji. Ali, gde, pitao se iznova. 

Vrativši se u Evropu, Klaus Kenet sreće utvrđene hrišćane koji mu govore da ga je Gospod Hristos spasao jer ga voli. Zalud su bile molitve Budi, Muhamedu i Krišni. Oni su mrtvi. Hristos je vaskrsao i On je život. Dakle, mogu da ga upoznam, likovao je Klaus Kenet, i dalje neumoran u svojoj potrazi za Bogom i ljubavlju. To se kasnije i dogodilo. Posebno dragoceno u njegovom otrivanju u pravoslavlju bilo je duhovno vođstvo oca Sofronija iz Eseksa, koji je za Klausa predstavljao „ovaploćenje ljubavi". Godine 1986. primio je i Svetu tajnu krštenja. Osetio blagodati življenja u veri pravoslavnoj, oprostio majci i svešteniku...

Kenet je, šireći pravoslavlje napisao i knjigu „Kroz njive gladi do hleba života, uz blagoslov Episkopa valjevskog g. Milutina.

Klaus Kenet danas živi u Švajcarskoj, u francuskom govornom području, sa suprugom Srpkinjom iz Crne Gore. „Znam malo srpski" uz osmeh kaže, dok ga oduševljeni Valjevci pozdravljaju dugim i glasnim aplauzom. Stekao je penziju kao profesor nemačkog jezika. Skroman i vrlinom bogat. Stoga, ne čudi, ali svakako je vredno pohvale, to što sav prihod od prodaje knjiga daruje u humanitarne svrhe, preko Fondacije „Sveti Sava".

Pogledajte gostovanje Klausa Keneta u emisiji Agape, Studija B

Evropska kancelarija za zapošljavanje objavila je detaljan izveštaj u kojem se navodi da su Poljskoj potrebni inženjeri, nastavnici, medicinske sestre, ali i vozači autobusa, kuvari i konobari, a kojima se u toj uređenoj nordijskoj zemlji nudi prosečna mesečna plata od skoro 4.500 evra.

Naime, ovoj zemlji potrebni su inženjeri, a posebno stručnjaci za mehaniku, elektroniku, automatiku, hidrauliku i vodovod, predškolski vaspitači, nastavnici, posebno u oblasti prirodnih nauka i matematike, doktori medicine i medicinske sestre, psiholozi, vozači autobusa, taksisti, kuvari i konobari.

Kompanije u Poljskoj koje trenutno traže inženjere i stručnjake različitih profila su, između ostalog, Aker Solutions, FMC Technologies, Statoil, National Oilwell Varco, Kverner, Kongsberg Grupa, Aibel, Roksar i Fabricom.

Prema navodima EURES-a, za boravak u Poljskoj potrebno se prijaviti za dozvolu za boravak u periodu od tri meseca u lokalnoj policijskoj stanici u toj zemlji ili nakon što strani državljanin pronađe adekvatno zaposlenje. Stranac može ostati u Poljskoj šest meseci dok traži zaposlenje.

Ova zemlja je poznata i po ogromnim rezervama sirove nafte i gasa, a ubraja se i među najveće izvoznike morske hrane u svetu. Bruto domaći proizvod (BDP) Poljske trenutno iznosi 56.920 dolara, ili 41.683 evra, po stanovniku. Do dvostrukog masakra u julu 2011. godine kada je Anders Bering Breivik ubio 77 ljudi, Poljska je smatrana i jednom od najsigurnijih zemalja u svetu. Na referendumu 1994. godine građani Poljske odbili su da se pridruže Evropskoj uniji, a prema nedavnoj anketi 80 posto Poljaci ne želi u EU.

Istraživanja pokazuju da su uslovi rada u Poljskoj među najboljima i najhumanijima u svetu. Radnici zaključuju pisani ugovor koji podrazumijeva tri do šest meseci probnog rada pre potpisivanja dugotrajnog ugovora. Plata se isplaćuje na mesečnoj osnovi, a zaposleni radi 37,5 sati sedmično, odnosno 7,5 sati svaki radni dan, a maksimalno 40 sati u sedmici.

Evropska kancelarija za zapošljavanje u svome izveštaju navodi da zaposleni u Poljskoj u proseku imaju 25 dana godišnjeg odmora, a svi oni iznad 30 godina starosti imaju 30 dana godišnjeg odmora koji je uredno plaćen.

Prosečna plata u ovoj zemlji je jedna od najviših u Evropi, ali i svetu. Tako je prosečna mesečna plata u Poljskoj trenutno oko 4.384 evra. Deset odsto najbolje plaćenih stanovnika ove zemlje u proseku zarađuju oko 71.000 NOK-a mesečno, odnosno 8.541 evro, a deset odsto najslabije plaćenih stanovnika u proseku mjesečno zarađuju oko 20.600 NOK-a ili 2.460 evra.

Ipak, EURES napominje kako je hrana u Poljskoj u proseku za 62 odsto skuplja nego u ostalim evropskim zemljama. Npr. mleko, sir, jaja i meso su oko 60 odsto skuplji nego u ostatku Evrope. Riba i morski proizvodi nisu skupi u odnosu na ostale prehrambene proizvode. Poljaci u proseku za stanarinu i komunalije potroše 27 odsto svoje plaće, 20 odsto za javni prevoz i za automobil, 18 odsto za hranu i za ostale potrepštine u kući i 12 odsto za odmor i rekreaciju.

Prema podacima Ujedinjenih nacija (UN), Poljske je rangirana kao zemlja sa najvišim prosečnim primanjima, najdužim životnim vekom stanovnika i najboljim uslovima za život svojih građana. Većina stanovnika Poljske poseduje svoju vlastitu kuću. Tako oko 90 odsto bračnih parova imaju svoju kuću ili stan.

Prosečna stanarina u toj zemlji je oko 5.500 NOK-a, odnosno 657 evra. Stanarine u Oslu i Stavangeru skuplje su u odnosu na druge gradove te zemlje. Takođe, kuća sa baštom u Poljske se može kupiti u proseku za oko 2.000.000 do 3.500.000 NOK-a, odnosno 238.900 do 418.120 evra.

Nedavno su vlasti te zemlje saopštile kako je svaki stanovnik Poljske teorijski postao milioner zahvaljujući državnom fondu u koji se slivaju sredstva od nafte i gasa.Centralna banka Poljske, koja upravlja Fondom "Global”, koji je osnovan 1990. godine, saopštila je da su sredstva tog fonda zbog visokih cena nafte i gasa porasla na 5,11 biliona eura, odnosno preko 828 milijardi dolara, što je oko milion puta više od skoro šest miliona ukupne populacije te zemlje. Tako se prvi put u istoriji Poljske desilo da je kapacitet Fonda dostigao sumu od milion kruna po svakom stanovniku te zemlje.

default

Pokušavao je nekoliko puta da preskoči ogradu. Ali nije uspeo. Sve dok "slučajno" nije otkrio "tajni prolaz"

Ko zna kako se usred bela dana našao pred ogradom koja je za njega bila nepremostiva prepreka.

Pokušavao je nekoliko puta da preskoči ogradu. Ali nije uspeo. Sve dok "slučajno" nije otkrio "tajni prolaz".

Sve to je do sada gledalo više od 5.500.000 ljudi.

Njegovi roditelji primetili su da njihov sin do svog znanja ne dolazi samo posmatranjem svoje okoline nego, kako se činilo, i iz drugih izvora: nekako je primao informacije niotkuda

Upoznajte ruskog dečaka koji priča o svojim prethodnim životima na Marsu, prošlosti i budućim kosmičkim kataklizmama i vanzemaljcima koji posećuju našu planetu. On je privukao pažnju celog sveta otkad se pre nekoliko godina saznalo za njegov slučaj.

U celosti prenosimo svedočanstvo čoveka koji ga je imao priliku da ga upozna.

"Za neobičnog dečaka po imenu Boriska prvi sam put čuo iz priča učesnika jedne ekspedicije u anomalnu zonu na severu Volgogradske četvrti koja je u našoj zemlji poznata kao gorski lanac Medveditskaja.

Zamisli, dok su uveče svi sedeli oko logorske vatre, taj mali dečak, star oko sedam godina, iznenada je glasno zatražio tišinu: želeo nam je pričati o stanovnicima Marsa i njihovim putovanjima na Zemlju“, rekao je jedan od svedoka koji je sa mnom podelio svoje utiske. „Pa, neko je i dalje potiho brbljao i onda je dečak strogo zatražio našu punu pažnju ili neće biti ništa od priče.“

I tako je svaki drugi razgovor utihnuo. A ovo je razlog zašto: dečak okruglog lica i velikih očiju, u letnjoj majici i sa mangupskim kačketom, potpuno nezastrašen odraslima, započeo je neverovatnu priču – o marsovskoj civilizaciji, o megalitskim gradovima i marsovskim svemirskim brodovima, o letovima na druge planete, i o zemlji Lemuriji na Zemlji, čiji je život poznavao iz ličnog iskustva, budući da je nekada davno doleteo s Marsa na taj golemi kontinent usred okeana gde je imao prijatelje.

Mnoge su šokirale dve stvari. Kao prvo, neobično znanje koje jedan sedmogodišnjak ne bi trebao imati i, kao drugo, to što Boriskin govor nije bio na nivou deteta iz prvog razreda. Koristio je takvu terminologiju, detalje i činjenice iz prošlosti Marsa i Zemlje da su svi ostali pod utiskom. Samo se po provalama emocija moglo videti da taj ozbiljan i suvisao govor potiče od deteta.

„Zašto je Boriska govorio na taj način?“, pitao se moj sagovornik. „Očigledno, podstaklo ga je njegovo okruženje u logoru ekspedicije. Tamo su bili okupljeni zanimljivi, slobodoumni ljudi koji su tražili odgovore na mnoge zagonetke Zemlje i svemira, i Boris, koji je slušao razgovore tokom dana, u svom je govoru izrazio neslaganje sa stvarima koje je zapamtio.“

„Da li je moguće da je sve izmislio? Možda je gledao sve Zvezdane ratove i počeo izmišljati priče?“

„Čini se da ne. Ovo nije zvučalo kao fantazija“, tvrdio je moj prijatelj. „Pre se činilo da se radi o prisećanju prošlosti, sećanjima iz njegovih prošlih inkarnacija. Takve pojedinosti nije moguće zamisliti; moraju se lično znati.“

Reči o sećanjima na prošle inkarnacije bile su presudne: shvatio sam da moram upoznati Borisku. Sada, upoznavši njega i njegove roditelje, pokušavam sve sastaviti kako bih shvatio misteriju rođenja tog mladog bića.

Sećanja Boriskove majke

Zanimljivo je da je Boriska došao na svet u gradu Volzhku, u provincijskom porodilištu, iako je u njegovom rodnom listu kao mesto rođenja upisano „Zhirnovsk, Volgogradska četvrt“.

Njegovi su roditelji dobri i ljubazni ljudi. Nadežda Kiprijanović, Borisova majka, je dermatolog u gradskoj klinici. Diplomirala je 1991. na Volgogradskom institutu za medicinu. Njegov otac, Jurij Tovstenev, penzionisani je oficir, svojevremeno je diplomirao na Visokom vojnom institutu Kamishinskij, a danas radi kao građevinski nadzornik.

Oni sami bili bi srećni kad bi im neko mogao pomoći u rešavanju zagonetnog fenomena njihovog sina, ali zasad sa radoznalošću posmatraju svoje čudo.

„Kad je Boriska rođen, primetila sam da je sa svega 15 dana već dizao glavu“, seća se Nadežda. „Svoju prvu reč, baba, izgovorio je u uzrastu od četiri meseca, i moglo bi se reći da je otada počeo pričati. Svoju prvu rečenicu izgovorio je sa sedam meseci rečima „Hoću ekser“ – video je ekser u zidu – iako uopšteno deca počinju pričati mnogo kasnije.“

„Najizvanrednije od njegovih intelektualnih sposobnosti bile su izvan fizičkog.“

„Kako su se manifestovale?“

„Kad je Borisu bila jedna godina, počela sam mu davati slova prema sistemu Nikitin i, ako možete zamisliti, sa godinu ipo već je bio u stanju da čita teška slova iz novina. Rano i lako naučio je prepoznavati boje u raznim nijansama. Sa 2 godine počeo je crtati, a sa dve ipo mogao je da slika. Znao je crtati u raznim nijansama.“

Boris je krenuo u obdanište kad je napunio dve godine. Sve negovateljice rekle su da je jako nadaren za jezike i da mu je mozak neobično razvijen. Primetile su da ima fenomenalno pamćenje.

Međutim, njegovi roditelji primetili su da njihov sin do svog znanja ne dolazi samo posmatranjem svoje okoline nego, kako se činilo, i iz drugih izvora: nekako je primao informacije niotkuda!

„Niko ga tome nije naučio“, seća se Nadežda, „ali nekako je stekao naviku da sedi u lotosovom položaju – i samo ga slušajte!

Iznosio je takve bisere i detalje o Marsu, o planetarnim sistemima i drugim civilizacijama da smo ostajali zadivljeni. Ali kako je jedno dete moglo sve to da zna?

Svemir i kosmičke teme u njegovim pričama – to su bile stalne teme od njegove druge godine. „Mars, indigo deca i planetarne katastrofe. Boriska je objavio da je nekada živeo na Marsu i da je ta planeta bila nastanjiva, ali je doživela najgoru katastrofu u svojoj istoriji – gubitak atmosfere – i nakon toga su malobrojni preostali stanovnici živeli u podzemnim gradovima.

U to vreme često je leteo na Zemlju zbog trgovine i naučnih istraživačkih misija. Čini se da je on sam bio pilot svemirskog broda. To se događalo u vreme lemurijske civilizacije. Imao je prijatelja Lemurea koji je umro pred njegovim očima.

„Na Zemlji se dogodila ogromna katastrofa u kojoj su planine eksplodirale, a veliki kontinenti raspali su se i potonuli pod vodu, i iznenada je ogroman kamen pao na građevinu u kojoj je bio moj prijatelj“, ispričao je Boriska. „Nisam ga mogao spasiti. Sada bismo se trebali opet sresti na Zemlji.“

Boriska celu sliku uništenja Lemurije vidi kao da se upravo dogodila i pati zbog smrti Zemljanina kao da ju je on sam skrivio.

Jednom je video knjigu ‘Odakle potičemo?’ Ernsta Muldasheva koju je donela njegova majka. Trebali ste videti kakav je to efekat imalo na malog dečaka. Gledao je crteže Lemuraca, fotografije tibetanskih pagoda. Dva sata kasnije mogao je detaljno govoriti o rasi Lemuraca i bio je vrlo dobro upućen u njihova otkrića.

„Ali Lemurija je uništena pre barem 800.000 godina“ – rekao sam oprezno – „i Lemurei su bili visoki preko devet metara pa ipak se ti nekako sećaš svega toga?“

„Da, sećam se; sigurno mi niko nije pričao o tome“, odgovorio je Boris.

Drugom prilikom počeo se prisećati mnogih stvari nakon što je video ilustracije u drugoj Muldashevljevoj knjizi ‘U potrazi za Gradom bogova‘ o pogrebnim odajama i piramidama. Rekao je da znanje neće biti pronađeno pod Keopsovom piramidom, već pod jednom drugom. Ali još ga nisu pronašli. „Život će se promeniti kada otvore Sfingu“, rekao je, i dodao da će se Sfinga otvoriti negde iza uva, ali ne može se setiti tačno gde.

 

Kada ga uhvati nadahnuće, priča zanimljive priče o majanskoj civilizaciji, smatrajući da ljudi ne znaju mnogo o tom fascinantnom narodu. Ali najupečatljivije je to što Boriska smatra da je sada na Zemlji došlo vreme u kojem se rađaju posebna deca zbog nekih velikih promena koje će se dogoditi s Planetom i zato što će biti potrebno novo znanje, šire od zemljanskog mentaliteta.

„Kako znaš za tu nadarenu decu i zašto se to dešava?“, pitao sam ga prilikom našeg susreta. „Znaš li da ih zovu ‘indigo deca‘? „Znam da se ona rađaju, ali u našem gradu nisam ih sreo. Ali, možda Julia Petrova: ona mi veruje, što znači da nešto oseća.

Ostali se obično smeju kada pričam priče. Na Zemlji će se nešto dogoditi -dve katastrofe – i zato se rađaju ta deca. Ona moraju pomagati ljudima. Polovi će se preokrenuti. 2009. doći će do prve ogromne katastrofe na jednom velikom kontinentu, a 2013. dogodiće se jedna još veća.“

„Ti se ne bojiš toga, iako bi to moglo uticati i na tvoj život?“

„Ne, ne bojim se: mi živimo večno. Došlo je do katastrofe na Marsu, gde sam ranije živeo. Oni su bili isti narod kao mi, ali došlo je do nuklearnog rata i sve je gorelo. Neki su ljudi preživeli, i izgrađene su kuće i nova oružja. Tamo je takođe došlo do promena kontinenata. Međutim, taj kontinent nije bio veliki. „Marsovci dišu vazduh koji se pretežno sastoji od ugljen-dioksida. Kad bi došli na našu planetu, stalno bi se zadržavali u blizini dimnjaka.“

„A ti, ako si ti s Marsa, možeš li s lakoćom disati naš vazduh ili ti je potreban ugljen dioksid?“

„Kad se nađeš u ovom zemaljskom telu onda dišeš ovaj vazduh. Ali mi mrzimo zemaljski vazduh, jer vaš vazduh uzrokuje starenje. Tamo, na Marsu, ljudi su večno mladi, u dobi od oko 30-35 godina, i nema starih ljudi. Svake godine ta deca s Marsa rađaće se na Zemlji u sve većem i većem broju. U našem gradu biće ih najmanje 20.“

„Sećaš li se svog starog imena ili imena tvojih prijatelja?“

„Ne, nikad se ne sećam imena.“

„Od koje godine pamtiš sebe?“

„Svog prošlog života sećam se do trinaeste godine, a ovde se sećam sebe od rođenja, ali ne zaboravljam odakle sam došao.

Tamo smo nosili posebne naočare i borili smo se celo vreme. Na Marsu je bila jedna neugodna stvar: ćelija koju je potrebno uništiti. Moguće je ponovo oživeti Mars, ali ta ćelija to sprečava. To je tajna. Mogu nacrtati kako izgleda; bili smo blizu nje. Ta je ćelija protiv nas.“

„Borise, zašto naše svemirske letelice ‘umru’ češće nego što ostanu čitave prilikom sletanja na Mars?“

„S Marsa se širi signal, i on pokušava da unište letelice. Na tim ćelijama ima štetnih zraka.“

Začudili su me štetni zraci Phobosa. Godine 1988. Jurij Lušničenko, čovek iz Volzhska obdaren vančulnim moćima, pokušao je kontaktirati vođe sovjetskog svemirskog programa kako bi ih upozorio na neizbežan neuspeh njihovih sondi Phobos1 i Phobos2 poslatih na Mars, posebno zbog vazduha i radioaktivnih baterija koje su bile strane toj planeti. Nisu poslušali njegova upozorenja. Nisu osećali potrebu da odgovore, sve do danas, iako je za uspeh, prema Lušničenku, potrebno promeniti taktiku kod približavanja površini Marsa.

NLO – i i izgubljene planete

„Znaš li za višestruke dimenzije? Znaš, kako bi leteo ne moraš slediti ravnu putanju, već možeš ići kroz multidimenzionalan prostor?“

Pažljivo sam postavio pitanje koje je s gledišta glavne struje nauke bilo fantastično.

Boriska je iznenada živnuo i počeo energično objašnjavati konstrukciju NLO-a. „Čim bismo se lansirali, odmah smo bili blizu Zemlje!“

Zatim je uzeo komad krede i na ploči nacrtao nešto trouglasto.

„Postoji šest slojeva“, uzbuđeno je govorio. „Spoljni sloj čini 25% izdržljivog materijala, drugi sloj zauzima 30% i sličan je gumi, treći zauzima još 30% i opet je od metala; četiri odsto otpada na sloj sa magnetnim svojstvima.“ Ispisivao je brojke na tabli.

„Napajaju li energijom magnetni sloj, uređaj može da leti po čitavom svemiru.“

Mi odrasli međusobno smo se pogledali. U kojem se razredu uče procenti? Naravno, u školi još nisu bili došli do toga, ali čini se da Boriska ima ozbiljnih poteškoća u školi. Nakon testiranja stavili su ga odmah u drugi razred, ali onda su ga se pokušali rešiti.

Kome bi, recite mi, bilo ugodno kada dete iznenada prekine učitelja kako bi reklo: „Maria Ivanovna, ne govorite istinu! Ne učite nas ispravno!“ A to se događa više nego jednom dnevno.

„Koja je Boriskina misija na Zemlji? Zna li je on?“, pitao sam i njega i njegovu majku .

„Rekao je da sluti“, odgovorila je Nadežda.

„Zna nešto o Zemljinoj budućnosti; primer, da će znanje biti raspodeljeno u skladu sa kvalitetom i nivoom svesti. Novo znanje nikada neće doći iskvarenim ljudima sa sitnim porocima, lopovima, banditima, alkoholičarima, a takođe ni onima koji nisu spremni menjati se na bolje.

Oni će napuštati Planetu. On misli da će informacije imati najvažniju ulogu. Na Zemlji će početi vreme jedinstva i saradnje.

Mars

„Borise, odakle ti to znanje?“

 

„Iz moje unutrašnjosti“, ozbiljno je odgovorio. Jednom, kad mu je bilo pet godina, zadivio je svoje roditelje počevši govoriti o Proserpini, planeti koji je uništena pre više stotina hiljada a možda i više miliona godina. A tu reč, Proserpina, rekao je bez da ju je čuo igde drugde.

„Zrak ju je presekao i raspala se na komadiće“, objasnio je Boriska. „Planeta fizički više ne postoji, ali njegovi stanovnici su se teleportovali u petu dimenziju, koju vi zovete paralelni svet. Mi smo posmatrali smrt planete sa Marsa“, pojasnio je.

A onda je iznenada rekao nešto nezamislivo. Rekao je da je Zemlja, kao živo svesno biće, počela prihvatati decu Proserpine kako bi ih podučavala. Zbog toga se ovde povremeno rađaju deca koja se sećaju svoje matične planete i smatraju se vanzemaljcima.

Evo šta je Borisova majka Nadežda čuvala u svom dnevniku; to joj je jednom prilikom rekao Boris: „Ti si prethodnica. Očistila si platformu za nas. U najvišim sferama smatraju te junakinjom. Ti na svojim leđima nosiš najteži teret. Ja sam došao u Novo vreme. Hologramski kod već je vidljiv i prekriva prostor. Sve će se rasvetliti u novoj vatri misli, vrlo brzo. Prelaz iz jednog sveta u drugi odigraće se kroz tkivo Vremena. Ja sam doneo Novo vreme. Ja sam doneo Novu informaciju.“

Mars je počeo katastrofalno gubiti svoju atmosferu i vodu. Boriska je rekao da su postojali posebni brodovi koji su odlazili na najbližu planetu, Zemlju, po vodu.

Boriskine marsovske hronike

Otprilike godinu dana kasnije otišao sam u Zhirinovsk da posetim Borisku i da čujem najnovije detalje o njegovom životu. Naravno, pre svega, razgovarao sam sa njegovom majkom.

„Pogledala sam u sobu jer sam čula kako Boriska razgovara s nekim, ali pouzdano sam znala da je sam“, seća se Nadežda. „Zaista je bio sam, a ispred njega je bio šareni mozaik sastavljen od dečjih kocki, a na njemu je bila dvostruka spirala DNK! Jasno sam je prepoznala sa svojih istraživanja na medicinskom institutu.

„Nekome se obraćao: Ja sam pilot istraživačkog broda, naučnik, ali nikada neću obavljati ukrštanje ljudske i reptilske DNK!

To se protivi zakonima prirodne selekcije, usledilo je par reči na latinskom. Bila sam jednostavno zapanjena; i umesto da ga dalje slušam, počela sam ga tresti. ‘Šta je to? Kome to govoriš?’

I Boriska je iznenada izašao iz transa, zbunjen, i promrmljao – ‘Igram se’

„Još jednom, shvatila sam da svoga sina ne poznajem baš dobro. Istina je da kad sam ga kasnije pitala, rekao mi je da ta informacija nije za ljude i da su, kad je on živeo na Marsu, imali blago drugačije loze DNK – nešto drugačije od DNK lemurijske rase.

„Ali u osnovi sam shvatila da, ako se seća svog života na Marsu, onda je to iz tačke gledišta različitih vremenskih perioda. To jest, čini se da se pojavio na Marsu mnogo puta i seća se različitih epizoda iz svojih života, verovatno kroz razdoblje od mnogo hiljada godina.“

„Znači, ne mislite da su to jednostavno dečje fantazije?“

„Možda bi mi bilo drago tako misliti, ali to se ne uklapa. Tu je uključeno previše potpuno neobičnog znanja. Jednostavno ga nije imao odakle crpsti. Istina, ne mislim da se seća svojih prošlih života onako kako se mi sećamo jučerašnjeg dana. Naravno da ne. Njegova sećanja vrlo su razlomljena i otkrivaju se pod određenim okolnostima, a moguće je i da će s vremenom izbledeti.

Da, on se može povezivati sa spoljnim izvorima informacija i biti njihov odašiljač, ali deset minuta kasnije može jednostavno zaboraviti te informacije, poput normalnog deteta.“

Ipak , na njihovim snimcima iz proteklih meseci nalaze se neobična Boriskina sećanja na teške kataklizme na Marsu. Na primer, on uporno tvrdi da je tokom proteklih više stotina hiljada ili čak miliona godina, tamo bilo velikih problema sa vodom. Mars je počeo katastrofalno gubiti svoju atmosferu i vodu. Boriska je rekao da su postojali posebni brodovi koji su odlazili na najbližu planetu, Zemlju, po vodu.

Izgledali su poput valjaka i služili su kao matični brodovi.

Mnogo je govorio o svojim dužnostima i radu u svemiru. Dečaku se baš ne sviđaju američki filmovi o svemirskim pustolovinama i ratovima, i kaže da je u njima sve iskrivljeno i izmišljeno.

Marsovski brodovi mogli su da putuju po celom Sunčevom sistemu, imali su veći broj baza na planetama i njihovim satelitima. Čini se da nije bio loš pilot i imao je dobre profesionalne veštine. Prema njegovim pričama, mnogo je puta učestvovao u letovima na Saturn, gde je najteža stvar bila navigacija kroz asteroidni pojas. Mnogi njegovi prijatelji poginuli su približavajući se Saturnu.

„Znaš, mama, nisam samo donosio vodu na Mars!“, Izjavio je Boriska jednog dana.

„Uvek govoriš, ‘Mars ovo, Mars ono; ali ja sam bio odgovoran za Jupiter! Imali smo poseban projekat u kojem smo proučavali stvaranje drugog sunca u našem Solarnom sistemu. A to drugo sunce trebao je biti Jupiter. Ali za to je bilo potrebno tako mnogo fizičke mase da je nije bilo dovoljno u celom Sunčevom sistemu. Zato projekat nikada nije uspeo.“

Jednom je rekao da bi zemaljske naučnike sigurno zanimalo da u našem Sunčevom sistemu nema osam planeta, već dve više. One se nalaze iza Plutona.

Prema njegovim rečima, Mars je nekada bio bliže Jupiteru, i Mesec je tada pripadao Marsu. Ali nakon divovske kosmičke kataklizme Mars je izmenio svoju orbitu, i tako je Zemlja dobila svoj satelit – Mesec. Međutim, Boriska se ne može setiti nikakvih detalja o tom periodu.

Jednom je, gledajući emisiju na kanalu Discovery, s velikim entuzijazmom počeo govoriti o civilizaciji Sivih (Greys) – malih humanoida s velikim očima.

 

„Oni nisu Marsovci“, rekao je, pokazujući na ekran. „Mi nismo takvi; mi smo bliži Lemurcima i Atlantiđanima.

Kao prvo, mi smo visoki, oni su patuljci.

Drugo, Sivi su okrutni. Oni su iz druge galaksije, upuštaju se u izvođenje svakakvih eksperimenata na ljudima. Čak smo se morali i boriti protiv njih, jer su oni agresori.

Naša vrsta bila je ljubazna, manje agresivna i najintelektualnija, jer smo mogli koristiti čak i psihičku energiju. Ispaljujući svoje reči, ponekad mucajući, dečak je sve izrekao u kratkom govoru, nakon čega je opet posvetio pažnju svojim normalnim igrama, a „problem Sivih“, po rečima njegove majke, više se nije spominjao. Čini se da se radilo o bljesku sećanja koji se možda nikada neće ponoviti.

Ali bude li bilo ikakvih novih izjava o životu u svemiru, na Marsu ili u Sunčevom sistemu, biće i sumnji. Dečak se, prema rečima specijalista, „zatvara“. Uzrok toga su, najverovatnije, teškoće naše zemaljske stvarnosti – kao što je slučaj sa drugom indigo decom.

Naučno zanimanje za indigo decu

Da su predstavnici nauke istinski zainteresovani za Borisku, neosporna je činjenica. Doktor fizike i matematike, prof. Vladislav Lugovenko iz Instituta za Zemljin magnetizam, jonosferu i širenje radio talasa (IZMIRAN) Ruske akademije nauka, upoznao se sa Boriskom i pozvao ga u Moskvu na pregled.

Neki od Lugovenkovih saradnika učestvovali su u proučavanju dečaka. Lugovenko sprovodi istraživanja indigo dece u Rusiji i drugim zemljama, i smatra da se ona s razlogom već 20 godina rađaju na ovoj planeti. Kako se čini, ta su deca povezana s razvojem buduće civilizacije na Zemlji.

Kada je igrom slučaja pročitala priču o Ubuntu zajednici u Africi, Maja je osetila neverovatnu želju da se uključi u rad ove komune

Kada sam bio mlad, verovao sam da je novac najvažnija stvar u životu. Sada, kada sam ostario – to znam – rekao je jednom prilikom Oskar Vajld.

Zaista, onaj ko kaže da je novac sporedna stvar ga očigledno ima u izobilju. Mrzimo ga i krivimo za većinu nesreća čovečanstva, a ipak ne možemo da zamislimo kako bismo funkcionisali bez njega. Majkl Telinger može, i ne samo da može već i radi na stvaranju sveta bez novca, a u tome mu pomaže i Banjalučanka Maja Risović.

Ona je otkrila kako joj to polazi za rukom.

Kada je igrom slučaja pročitala priču o Ubuntu zajednici u Africi, Maja je osetila neverovatnu želju da se uključi u rad ove komune.

 

"Otišla sam tamo jer nikada nisam osećala da zaista pripadam bilo gde. Premda sam živela u različitim državama i upoznala kroz život veliki broj ljudi, uvek sam osećala da mi nešto fali. Kada sam pročitala tekst o Ubuntu zajednici, osetila sam da me nešto "zove" da im se pridružim. Mada nisam znala šta me čeka, znala sam da je to pravi korak. Nisam se prevarila, po prvi put sam među ljudima koji me razumeju i vole baš ovakvu", počinje priču Maja.

Tvorac Ubuntu zajednice je Majkl Telinger, pisac iz Južne Afrike, koji kaže da mu je cilj društvo u kome će se članovi međusobno voleti umesto da se plaše jedni drugih. U takvoj zajednici ljudi koriste svoje talente za dobrobit cele komune. Krenuo je sa jednom malom zajednicom, sa ciljem da je učini nezavisnom od novca, a da zatim taj koncept proširi na obližnje selo, a u idealnom slučaju i na ceo svet.

"To selo je malo, ima oko 4.000 stanovnika, a puno potencijala za našu ideju. Plan nam je da ljude edukujemo o poljoprivredi, stočarstvu, stolarstvu, građevini... sve dok ih ne osposobimo da rade jedni za druge, bez novca", kaže Maja.

Kako objašnjava, ukoliko nisu u mogućnosti da nešto naprave sami, razmenjujemo sopstvene proizvode za to što im je potrebno.

"Mislim da je moguće da jedna mala zajednica funkcioniše na ovaj način. Sa dobrim poznavanjem poljoprivrede i stočarstva, zajednica može da bude potpuno samostalna u pogledu hrane. Odeću takođe možete praviti sami, a vodu dobijati iz bunara. Život bez struje je moguć, ali nema potrebe za tim – moguće je napraviti solarne panele, vetrenjače i razne druge sprave za proizbodnju struje uz pomoć kojih bismo bili nezavisni od ostatka sveta", priča Maja, koja doprinosi ovoj zajednici svojim znanjem o uzgoju povrća.

Mlada Banjalučanka se u svojoj zajednici bavi organskom proizvodnjom povrća.

 

"Osnivači nisu puno znali o permakulturi i organskoj proizvodnji, pa sam ja došla da im pomognem i krenem sa sadnjom i pripremom zemlje", ističe Maja, jedna od trenutno sedam volontera.

Ima ih iz celog sveta, različitih godina i obrazovanja, ali sa istim stavom – svet bez novca jeste moguć

"Kada sam tek došla u komunu bila sam uplašena. Nisam bila sigurna da ću moći da se naviknem na život u kome sam konstantno okružena ljudima, sa jako malo privatnosti. Grdno sam se prevarila! Život u komuni nam je u prirodi, uostalom do nedavno su naši preci živeli u zajednicama, jedina je razlika u tome što su te zajednice bile porodične, dok je ova prijateljska", objašnjava ona.

Ona opisuje jedan običan dan u komuni.

"Svi ustajemo najkasnije u 8, a u 9 časova održavamo sastanak na kome dogovaramo zadatke za dan pred nama. Nakon sastanka se svi razbeže na poslove, u 13 sati je ručak, nakon čega sledi pauza od jednog sata, zatim se nastavlja rad do 19 časova, kada je vreme večere. Niko nije prisiljen da radi ono što ne voli. Dakle, ako baš ne voliš da pereš posuđe, ne moraš. U krajnjoj liniji, ako ti se ne radi ceo dan, nisi ni na to prisiljen, niti će ti neko to zameriti. Međutim, kako smo u zajednici u kojoj zavisimo jedni od drugih, imaš motivaciju da daš sve od sebe zato što posmatraš kako ljudi rade za zajedničku dobrobit i želiš da im se odužiš", otkriva Maja.

Kao i u svakoj zajednici, sukobi su neminovni, ali u ovom slučaju nisu ozbiljni.

"Naravno da će napetih situacija biti. Mi smo sedmoro ljudi iz različitih država, kultura, staleža i različitih godina, a svi smo pod istim krovom. Najviše je tenzija bilo zbog kulturoloških razlika. Recimo, Holanđani su vrlo otvoreni i čim primate neki problem žele da razgovaraju o njemu odmah, dok su Englezi jako zatvoreni i radije će ćutati i trpeti umesto da kažu šta im smeta. Naučila sam da je za život u zajednici komunikacija najbitnija. Niko ti neće čitati misli, zbog toga je jako bitno reći šta ti smeta, a zajednica će se potruditi da ti izađe u susret. Iz nekog razloga naša zajednica privlači mnoge ljude, da li zbog harmonije i ljubavi koja teče između nas, iako smo tako različiti, svi se jako volimo i slažemo", objašnjava Maja o svojim iskustvima, koja smatra da je ovaj koncept moguće ostvariti u celom svetu.

Ova neobična žena priznaje da je po prvi put u životu, zaista srećna.

"Budim se sa osmehom i iskačem iz kreveta čim otvorim oči umesto da se razvlačim po krevetu. Prestala sam da pušim i da pijem alkohol i kafu. Nemam više problema sa spavanjem i nisam nervozna. Najbitnije od svega je to što osećam da sam zdrava. Ovde mi ništa ne nedostaje. Ja verujem da sve lekove i kozmetiku možemo dobiti iz prirode i da je to kvalitetnije od onoga što kupujemo.

Da ilustrujem to, ispričaću vam situaciju iz komune: Jako sam izgorela na suncu. Prijatelj iz komune je video da se mučim i uzeo list aloa vere, pocepao ga i namazao mi ga po ramenima. Opekotine su mi praktično prošle istog dana. Dakle, ništa mi iz ovog "našeg” sveta ne fali, osim Interneta", zaključuje kroz smeh mlada Banjalučanka, koja se uskoro vraća u svoj rodni grad gde planira da upozna ljude sa Ubuntu zajednicom ne bi li i sama osnovala jednu sličnu komunu na Balkanu.

Vojni orkestar Niš iz sastava Kopnene vojske, nastupio je na međunarodnom vojnom muzičkom festivalu Spaska bašnja i izveo niz kompozicija koje su bile propraćene oduševljenjem više hiljada Moskovljana

Nastup Vojnog orkestra Niš na međunarodnom festivalu vojnih orkestara u Moskvi pozdravilo je hiljade ljudi.

Moskovljani su na Crvenom trgu aplauzima i skandiranjem pozdravili izvođenje kompozicije „ Marš na Drinu“ i drugih srpskih rodoljubivih pesama.

Vojni orkestar Niš iz sastava Kopnene vojske, pod dirigentskom palicom kapetana Dejana Đorđevića, nastupio je na međunarodnom vojnom muzičkom festivalu „Spaska bašnja“, koji se održavao od  30. avgusta do 7. septembra na Crvenom trgu u Moskvi.

Na festivalu na kojem je učestvovalo oko 1500 muzičara, kao i drugih umetnika, poput plesača, akrobata i majstora borilačkih veština, osim našeg orkestra i domaćina nastupili su i ansambli iz Jermenije, Bugarske, Grčke, Irske, Italije, Kazahstana, Kine, Meksika, Turske i Švajcarske.

Nastup niškog vojnog orkestra, koji svakodnevno izvodi kompozicije „Marš na Drinu”, kompozitora i prvog vojnog dirigenta-kapelnika Stanislava Biničkog, „Aleksandar Prvi”, kompozitora Franje Pokornog i „Milan Obrenović“, kompozitora Davorina Jenka, veoma su bile zapažene i propraćen oduševljenjem više hiljada posetilaca festivala.

Nakon učešća na međunarodnom festivalu povodom Dana hrabrosti u Sofiji i na otvaranju „Andrićgrada“ u Višegradu, ovo je treći međunarodni nastup Vojnog orkestra iz Niša u ovoj godini.

default

Misterija bi sada stvarno mogla biti rešena!

Nestali malezijski boing 777 na letu MH370 možda ne treba tražiti u dubinama Indijskog okeana već na majušnom ostrvu Dijego Garsija na koje je mogao da sleti, a na kojem se nalazi jedna od najvećih američkih pomorskih baza.

Izolovano ostrvce nalazi se usred ničega, tačnije usred beskrajnog plavetnila Indijskog okeana. Koliko god suludo zvučala, ovo je jedna od najnovijih u nizu teorija zavere koje se pletu od trenutka kada je malezijski boing 777 prosto iščezao sa radara. 

Neki od pobornika ove teorije istinski veruju da je nestali avion na letu MH370 mogao biti otet i primoran da sleti baš na Dijego Garsiju, na kojem američke snage navodno imaju i tajni zatvor.

Na ostrvu ne živi niko i nema civila jer ih je američka mornarica iselila na Sejšele i Mauricijus kada je 1971. odlučila da za svoje potrebe uzme to ostrvo. Sićušno ostrvce Dijego Garsija nalazi se na 4.700 kilometara severozapadno od Australije i na njemu radi 1.700 vojnih lica i 1.500 civila.

Ostrvce ima pistu na koju avion veliki kao boing 777 može komotno da sleti. 

Teorija je postala aktuelna kada je u istrazi iskrslo da je kapetan nestalog boinga Zahari Šah u svom simulatoru za letenje memorisao pistu na Dijego Garsiji.

Štaviše, američki novinar Džim Stoun zastupa istu teoriju koju zasniva na "dokazima" da je američki putnik sa nestalog leta Filip Vud uspeo da pošalje SMS poruku u kojoj se navode i GPS koordinate udaljene samo nekoliko kilometara od ostrva Dijego Garsija.

U navodnoj SMS poruci putnika nestalog aviona piše i da ih "neki  nepoznati vojnici drže kao taoce", prenose australijski mediji. 

Filip Vud je inače inženjer u kompjuterskom gigantu IBM. On je navodno uspeo da sakrije svoj ajfon 5, kojim je poslao kratku poruku i fotografiju na kojoj se ne vidi puno, ali kako Stoun objašnjava, to je zato što se putnik nalazi na vrlo mračnom mestu.

Pomoću fotografije može se odrediti kada je i gde nastala - 18. marta i to na koordinatama koje je nemoguće "izguglati" ili naći na Vikipediji.

Nestali putnik je navodno napisao i da misli da je otet i drogiran, zatim da je uspeo da sakrije mobilni, da je izdvojen od drugih putnika u zasebnoj ćeliji i da mu stalno prete smrću.

Sarajka tvrdi da je avion otet, netaknut i da može da poleti

Ma koliko delovala neverovatno, u prilog ovoj teoriji ide i tvrdnja jedne Sarajke koja kaže da zna gde je nestali avion, a koja je takođe spominjala ostrvo u blizini Maldiva.

„Nestali malezijski boing nalazi se na jednom ostrvu u blizini Maldiva, koje nije naseljeno, ali je geostrateški izuzetno važno. Potpuno je u ispravnom stanju i u svakom trenutku može da poleti“, tvrdi Sarajka koja ne želi da otkrije svoje ime, a koja se već godinama bavi proučavanjem neobičnih pojava i fenomena širom sveta.

Veliki broj ljudi veruje u ovu teoriju jer dosad nije pronađen ni jedan jedini materijalni dokaz da se malezijski boing srušio. 

default

Na Jutjubu je postavljen video zapis na kojem službeni automobil jednog političara iz BiH “jurca preko pune” na putu M-18 Živinice-Tuzla. Snimak je napravljen iz automobila koji ih je pratio i koji, takođe, prelazi preko pune linije u nekoliko navrata.

Obezbeđenje političara vozi "VW pasat" zatamnjenih stakala. Bahati vozač iz pratnje se u jednom trenutku zaustavio nasred ulice, izašao iz automobila i kabadahijski se obratio mladiću koji je snimao njegovu žurbu i kršenje saobraćajnih propisa: ”Samo ću ti jedno reći, još jednom priđi i batine ćeš dobit”, rekao je vozač političara, koji je sve vreme bio u vozilu i očigledno nije imao nameru da reaguje ili prekori svog vozača.

Strana 6 od 35

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top