default

Sledeći put kada rezervišete let kako biste gucnuli malo vina ili idete na svoj omiljeni tapas, zapamtite da razmotrite neke od ovih manje poznatih aspekata o ovom čudesnom mestu

Šta vam prvo padne na pamet kada pomislite na Španiju? Za većinu ljudi, Španija priziva slike antičkih građevina, očaravajuće muzike, vona i ukusne hrane. Međutim, Španija je iznenađujuće neobična zemlja, a mi imamo činjenice da to i dokažemo.

Ispod se nalaze činjenice o jednoj od najlepših zemalja sveta. Dakle, sledeći put kada rezervišete let kako biste gucnuli malo vina ili idete na svoj omiljeni tapas, zapamtite da razmotrite neke od ovih manje poznatih aspekata o ovom čudesnom mestu - miožda neke od njih uvrstite u svoj plan putovanja.

1. Prostitutke u Španiji moraju da nose fluorescentne prsluke kako ih automobili ili motori ne bi udarili noću.

2. La Tomatina je godišnji festival koji se održava u Španiji gde se ljudi gađaju sa paradajizom. Da, to je samo zabava kao što vidite na fotografiji.

3. U Španiji na svakih 129 ljudi postoji jedan bar. Drugim rečima, postoji dosta mesta gde možete da popijete čašu dobrog vina.

4. Zabranjeno je voziti auto ako na nogama imate japanke!

5. Svakog 15. maja, mnoge usamljene žene odlaze u Ermita de San Isidro, gde se ubodu u prst i krv stavljaju u jednu kantu. Ideja je da će im to navodno pomoći da pronađu muža.

6. U Kataloniji, drvo koje se "smeje" i zovu ga "panj koji kaki", i ispod čije pozadine se nalaze božićni pokloni.

7. Prema poslednjim rezultatima Španija ima najviše korisnika kokaina.

8. Postoji žičara koja spaja Španiju i Portugal. Putuje se 60 sekundi i baš je tako sjajna kao što i zamišljate.

 

9. Ne postoji zakon protiv golih ljudi na ulicama u Španiji.

10. Španac Manuel Halon Korominas izmislio je jedno od najvećih svetskih otkrića - mop!

Onaj ko bude imao ovaj dijamant, imaće i svet, ali i sve njegove nesreće

Britanska kraljica Elizabeta II u svom vlasništvu ima jedan od najukletijih predmeta na svetu. Ipak, legenda kaže da će, dokle god ga poseduje žena, sve biti u redu! Koh-i-Nur ili "Brdo svetlosti" je dugo vremena bio najveći dijamant na svetu.

Dijamant je pripadao brojnim hinduskim, mogulskim, iranskim, avganistanskim, sikhijskim i britanskim vladarima koji su se žestoko borili za njega, često ga uzimajući kao ratni plen nakon sukoba.

Godine 1877. postao je deo kraljevskih dragulja kada je kraljica Viktorija postala carica Indije. Dragulj se trenutno nalazi u sklopu krune kraljice Elizabete II i izložen je u londonskom Taueru. Veruje se da je Koh-i-Nur nastao u indijskoj pokrajini Andhra Pradesh, zajedno sa svojim blizancem, Darja-je Nurom ("More svetlosti") i da sa sobom nosi prokletstvo koje pogađa muškarce koji ga nose, piše portal Allday.

Svaki muškarac koji je imao dijamant kod sebe je ili izgubio presto ili mu se dogodila nekakva tragedija!  Priče o postojanju kletve povezane s Koh-i-Nurom pojavljuju se još u starom hinduskom spisu, koji je ujedno i prvi spomen dijamanta:

"Onaj ko bude imao ovaj dijamant, imaće i svet, ali i sve njegove nesreće. Samo Bog, ili žena, mogu ga nositi mirne duše."

Kao potvrda ove legende, kraljica Viktorija je postala prvi monarh koji je nosio dragulj i preživela. Nakon nje, Koh-i-Nur nikada nije nošen od strane muškog vladara.

default

Bolesno maltretiranje nedužne devojke dogodio se iz čiste obesti poremećenih muškaraca

Upozorenje: Priča Junko Furute sadrži jezive, ali istinite detalje o njenom mučenju i zatočeništvu. Ukoliko imate slab želudac ili smatrate da će vas priča jako potresti, razmislite pre nego što nastavite sa čitanjem!

Junko Furuta bila je mlada devojka iz Japana. Svoje tinejdžerske dane provodila je kao i svi njeni vršnjaci - okupirana školom i aktivnostima koje su tipične za to doba.

Rođena je 22. novembra 1972. godine, a samo tri dana nakon što je proslavila 17. rođendan, 25. novembra 1988. godine, vraćajući se iz škole kao i obično i ne sluteći ništa, počeo je njen pakao, prenosi Ripeace.wordpress.com.

Dok se vraćala kući pešice, kidnapovala ju je grupa mladića njenih godina, među kojima je bio i 17-godišnji momak pod nadimkom Džo, koji je kasnije dobio nadimak Kamisaku.

Odveli su Junko u kuću njegovih roditelja u Tokiju, gde je započela strašna tortura koja će trajati punih 44 dana.

Svoje otmičare devojka nije poznavala, niti oni nju; ispostavilo se da je izabrana nasumično, kao laka meta, prosto jer su mogli, ali i želeli.

Prvog dana, Junko je primorana da nazove roditelje i kaže da će ostati kod drugarice nekoliko dana. Takođe, morala je da glumi da je devojka jednog od otmičara kada su Kamisakuovi roditelji dolazili da obiđu kuću.

Još jezivija činjenica jeste to da njegovi roditelji uopšte nisu marili za to ko je devojka, pa su nasilnici i prestali da se pretvaraju, na šta oni uopšte nisu reagovali!

Svakoga dana zločinci su silovali nesrećnu Junko po nekoliko puta, dok joj prvih nekoliko dana nisu davali ništa da jedu. Primoravali su je da masturbira pred njima i izvodi striptiz. Kada su shvatili da ipak mora nešto da jede i pije, na pamet im je palo nešto zaista monstruozno - naterali su je da jede bube i pije sopstveni urin.

Kao da sve to nije bilo dovoljno, momci su počeli sve više da se iživljavaju. Pravili su joj opekotine upaljačima, ispaljivali petarde iz njenih ušiju, usta i vagine. Nakon toga, u njenu vaginu su stavljali sve što im je palo na pamet, uključujući i usijanu sijalicu.

Kako su dani prolazili, Junko je dobijala sve više batina. Vezali su je za luster i njeno telo koristili kao džak za udaranjem, sve dok oštećenje unutrašnjih organa nije došlo do te granice da joj je krv krenula na usta. Bacali su tegove na njen stomak.

Kada je pokušala da pobegne, kažnjena je na najsuroviji način: toliko su je udarali po licu da joj je nos postao ispunjen krvlju i više nije mogla da diše, osim na usta. Izgoreli su joj ruke cigaretama, polili stopala zapaljivom supstancom i bacili šibicu.

Junko više nije mogla da hoda. Kada bi pokušala da popije vodu, stomak ju je odbacivao kroz povraćanje. Sa batina rukama, monstrumi su prešli na štapove bambusa, armaturne šipke i golf štapove. Nokti i prsti bili su joj izdrobljeni od bacanja tegova na nju.

Kada je pao sneg, naterali su je da spava na balkonu. Još jednom je zamalo uspela da se spasi - domogla se telefona, ali je jedan od mučitelja to primetio na vreme i sprečio je. Ponovo je kažnjena, ovaj put još strašnije.

Goreli su joj kožu svećom, pa polili cele noge plinom za upaljače i zapalili je.

Tada je Junko dobila konvulzije, ubrzano grčenje i opuštanje mišića, usled čega se telo nekontrolisano trese. Nažalost, mučitelji su mislili da devojka glumi napad. Ponovo su je zapalili, sipali vreo vreo vosak na lice, prilikom čega su joj ispekli kapke.

Na kraju, Junko je trebalo punih sat vremena da siđe niz stepenice i ode u kupatilo, a više nije mogla ni da mokri. Molila je zlotvore da je ubiju.

Prvi januar provela je sama, dok su psihopate slavile Novu godinu.

Kada su se vratili, rešili su da nadoknade propušteno pa su se najbrutalnije iživljavali još puna tri dana.

Više nije mogla ni da se mrdne. Krvarila je iz ušiju, usta, vagine, svuda.

44-tog dana jezive, nesvakidašnje, strašne torture, 5. januara 1989. godine, osakaćena, namučena Junko je preminula. Zlotvori su je ugurali u ogroman rezervoar za vodu, napunili ga zemljom i bacili na napušteno polje.

Nekoliko dana kasnije, telo je pronađeno u užasnom stanju. Policija je uspela da identifikuje o kome je reč, a čuvši kakvu sudbinu je doživela, majka nesrećne Junko završila je na psihijatriji.

Obdukcionim nalazom konstatovane su nebrojene opekotine po celom telu, ubodi ekserima u predelu grudi, krvarenja, kao i ekstremno smanjenje mozga, a muškarci su priznali da se dogodilo više od 400 silovanja!

Uši i oči su joj bile skoro putpuno uništene, vagina iskasapljena. I još mnogo, mnogo jezivih detalja.

Možda najjezivije od svega dogodilo se na sudu: trojica dželata sirote Junko u potpunosti su oslobođeni optužbe, jer su bili maloletni!

Trojica su se izjasnili kao krivi za "nanošenje povreda koje su dovele do smrti", umesto za ubistvo. Četvrti, Kamisaku, odslužio je samo 10 godina za sav bol koji je naneo nesrećnoj devojci. Takođe, samo 5 godina kasnije od kako je pušten na slobodu, ponovo je uhapšen i osuđen na 7 godina zbog napada na momka bivše devojke.

Oni koji su provodili vreme sa njim u zatvoru, kažu da se Kamisaku sve vreme hvalio šta je sve učinio Junko Furuti.

Čim je pušten iz zatvora, tukao je čoveka punih četiri sata i pretio da će ga ubiti. Osuđen je ponovo na 7 godina zatvora, a danas je ponovo na slobodi.

Šta vi mislite? Kako je trebalo osuditi Kamisakua i njegove saučesnike? Da li je normalno da nakon neljudskog iživljavanja nad jednim mladim, nedužnim bićem, ubice slobodno šetaju ulicama? Možda traže sledeću žrtvu da ponove sve ispočetka?

 Okrutno ubistvo Kristine Krupljan (18), koju je u sredu u Zagrebu izmasakrirao nožem David Komšić (19), postao je glavna tema i u njegovu rodnom Kiseljaku u Bosni i Hercegovini

 S porodicom, ocem, majkom i dve starije sestre, David se iz Kiseljaka kao dete doselio u Zagreb. Davidova familija, naročito s očeve strane, ovih dana je postala top tema među mnogim Kiseljačanima.

"Jabuka ne pada daleko od stabla", samo je jedan od komentara koji su preplavili društvene mreže posle vesti o ubistvu koje je počinio mladi Kiseljačanin. Aludiraju pritom na već pomalo zaboravljena ubistva koja je još pre rata počinio Davidov deda po ocu. On je posle kafanske svađe ubio dvojicu poznanika.

Prokletstvo dvostrukog ubice prenelo se najpre na drugo, a potom i na treće koleno porodice Komšić. Očeva sestra, tetka Davida Komšića, takođe je počinila zločin i u sopstvenoj kući posle rata, pucnjem iz vatrenog oružja, pod nikad do kraja rasvetljenim okolnostima, ubila komšiju.

Trudnoće, jedna za drugom, odgađale su izvršenje kazne izrečene Davidovoj tetki. Pred rukom pravde potom je pobegla u Hrvatsku. Nitko u Kiseljaku ne zna da li je ikada odležala kaznu. Trudna je bila i Davidova žrtva, bivša devojka Kristina Krupljan, koju je mladi Komšić ubio s 30-ak uboda nožem na način koji ledi krv u žilama.

Pre ubistva 18-godišnjakinje, David je automobilom u aprilu 2016. ubio Josipa Kolarića (72). Jedna od njegovih sestara i sama je pre par godina doživela saobraćajnu nesreću u kojoj je jedva preživela. Nevolje, dakle, već godinama prate ovu porodicu. Mnogi kažu da ih još od ubistva koje je počinio Davidov deda prati prokletstvo.

Činjenica je da su tri generacije porodice Komšić mnoge zavile u crno od Kiseljaka sve do Zagreba. Davidova majka Olivera, devojačkog prezimena Marijanović, potiče iz ugledne i bogate porodice bez ijedne mrlje i skandala. Pokojni otac Davidove majke bio je privatni preduzetnik, a nju pamte kao prijatnu i vedru osobu.

S druge strane Davidov otac, Ivo Komšić,  uvek je bio ćutljiv i malo je s kim kontaktirao iako se i u Kiseljaku i u Zagrebu bavio ugostiteljstvom. Odmah posle rata porodica Komšić otvorila je u to vreme poznatu diskoteku “Miami” na samom ulazu u Kiseljak. Sličnim poslovima nastavili su da se bave i u Zagrebu.

Međutim, ni posle odlaska u Hrvatsku nisu se oslobodili navike da nasiljem, pa i ubistvom, “rešavaju” životne probleme. Nažalost, unuk je po okrutnosti s kojom je usmrtio bivšu devojku i njeno nerođeno dete nadmašio i svoga dedu i tetku!

default

Zapis pronadjen 1703. godine u jednoj kapeli u Velsu, Velika Britanija:

“Kažu ljudi da je nekad bilo velikih careva i velikih kraljeva, a da su svi živeli srećno. Onda je došlo vreme pohlepe i izobilje je nestalo.

Jednoga dana, opet će se vratiti veliki carevi, i onda će na celom svetu biti mir i blagostanje. Svi će imati svega što im treba, a carevi će biti pravednici. Tada, u to daleko vreme koje će doći, biće takvih čuda kakvih niko još nije video.

Iz Kirkema u Garet (tadašnja naselja, manji gradići – prim.prev.) neće se putovati od izlaska do zalaska sunca, nego dok trepneš.

A ko želi da putuje do zvezda, moći će i to, samo to neće biti dok trepneš, nego duže. Kad ljudi budu putovali na zvezde, srešće tamo braću svoju.

Kraj jedne ere, i početak druge, biće buran. Stari carevi neće hteti da odu.

Car jedne velike, najveće zemlje upropastiće svoju carevinu i tada će početi ratovi u svetu.

Tamo gde je bila najveća istočna carevina, pojaviće se puno careva i carića, svi će hteti nešto, a ni sami neće znati šta hoće.

To će iskoristiti zapadni car preko velikog mora, i podsticaće ratove, i platiće zlatom svakoga ko hoće da ratuje protiv velikog cara sa istoka.

Čak će i on sam poslati svoju vojsku na predvorje istočnog carstva.

Kad zapadni car zavlada, neće biti dobro, ali će on posle pola veka sam pasti, a i njegovo carstvo će se raspasti.

Onda će jedan drugi, manje poznat car sa Istoka postati gospodar sveta. Njegovo carstvo će biti najveće, a on najmoćniji. Za ostali svet to će biti dobro, jedino njegovom narodu neće biti dobro, ali novi car će želeti da pomogne svim narodima i tako će i njegov osetiti blagost i sreću.

Klima će biti dobra, leta topla, zime hladne.

Dok bude vladao Zapadni car ništa neće valjati. Zimi će biti vrućina, leti hladnoća. Vetrovi će odnositi čitava sela i gradove, a voda će plaviti kud stigne. Taman će ljudi obnoviti ono što je poplava uništila, a doći će nova, još strašnija. I tako godinama, dok zapadni car vlada svetom. Zemlja će se tresti svuda. Na istoku stalno. I mnogi će ginuti a zapadni car će se smejati.

Preokret će biti kad kod zapadnog cara počne da se trese. A, biće i to, i to je najava kraja njegovog carovanja.

Onda će silna njegova zemlja da nestane u moru, mnogo ljudi, i dobrih i loših, poginuće.

Tada će svi videti da zemaljski carevi imaju svoga cara iznad njih, na nebu.

Tolika će silina nesreće biti da će i istočno carstvo priskočiti u pomoć da se spasu nedužni.

Bes zemlje trajaće tri godine.

Kada se zemlja smiri, Zapadni car biće dvorska luda Istočnom caru.

Erges T.Romus posvedočio je samo onako, kako je video da će biti.”

 Mladi iz BiH i regije najčešće odlaze u Nemačku u potrazi za boljim životom. Jedan od njih je i Boris Franjić, diplomirani ekonomista iz Kaknja, koji živi i radi u Štutgartu, a svoje utiske nakon godinu dana boravka i rada u ovoj zemlji podelio je na “Fejsbuku”.

- Danas je tačno godinu dana kako sam se preselio u Štutgart. Prekratko je to vreme da bi se napravilo bilo šta veliko, a ipak sasvim dovoljno vreme da se ucrta trasa za sigurnu i bezbrižnu budućnost. Sećam se dobro te večeri pre odlaska. Prijatelji, oni najbolji, polako se okupljaju kod mene u kafiću. Niko ne fali, a nema niko ni viška, samo jedan nije bio tu, on živi u Sarajevu pa sam otišao do njega dan pre da mu javim da idem. Onako nepozvani dolaze sami od sebe, znaju dobro gde će me pronaći. Došli da me isprate. A ja? Ja sam se osećao kao da me ispraćaju na posljednji počinak, a ne u Nemačku.

Oni su nešto pričali celu noć, čisto da se nešto priča, i da mene malo zabave. Ja sam uglavnom ćutao znajući da ću rano ujutro u auto staviti 30 godina svog života, školovanja, fakulteta, rada, uspomena, truda, odricanja, 30 godina prijateljstava i tek pokoji odevni predmet i krenuti sve ispočetka. Valjalo je tu noć preživeti, kao i svaki onaj prijateljski zagrljaj i jak stisak, kao da te grle poslednji put i ne bi te pustili do ujutro… Pa onda na red dođu roditelji, majčine suze i otac koji se kobajagi dobro drži. E kad tu noć preživiš, dva puta trepneš, pogledaš na kalendar kad ono 20. Septembar 2017. godine, shvatiš da je prošlo godinu dana kako živiš u Nemačkoj. E to je Nemačka. Mesto gde vreme brzo leti. I sve možeš napraviti, raditi i zaraditi samo ne možeš kupiti vreme. Kad malo mučneš glavom i analiziraš zašto je to tako, shvatiš da ti je ovde ponuđeno toliko mogućnosti da ti treba bar 9 života kako bi petinu od njih iskoristio. Nije do vremena, nego je do mogućnosti.

U Bosni ih uglavnom nemaš, a i kad ti se ukaže prilika strahuješ ko će ti to sve pokvariti. Nemačka je zemlja bez straha i to je najveće bogatstvo koje nama bosancima neko može ponuditi. Nemaš straha hoćeš li pronaći posao, a kamo li straha da li ćeš ga izgubiti. S vremenom kako napreduješ s jezikom samo ti se otvaraju nove mogućnosti i bolji poslovi. Nemaš straha da osnuješ porodicu. Jer dvoje u kući sa minimalnim platama može da plati stan i režije, hrane u izobilju, lepo i novo neko prosečno auto, putovanje leti 3 sedmice na Majorku, zimi na 2 sedmice na Alpe, te da se svaki vikend negde izvedeš, neko jezero, roštilj uz prijatelje, park, zološki vrt, ili večera u restoranu. Reklo bi se da se živi ko’ nekad u Jugoslaviji.

Ono što sam ih ja upoznao jako su susretljivi i ljubazni, spremni su pomoći, drže do porodice, i nisu cicije u kafani. Postoje i oni neki drugi Njemci, da budem iskren o njima sam samo čuo, al ih kao takve nisam upoznao. E ko ima smisla za privatni biznis i hoće da se bavi time to je već druga priča. Kažu da šira regija ovog grada obuhvata negde oko 3,5 miliona stanovnika koji većinom rade u “Mercedesu”, “Poršeu” i “Bošu” ili nekoj manjoj firmi koja se opet naslanja na ova tri giganta. Veliko tržište, mnogo novca u opticaju, naplata brza, kompenzacije skoro da i nema. Potrebno je malo sluha za biznis, lepa ideja, određena količnina početnog kapitala i mogu se čuda napraviti. I sve je to ok, al onda na red dođe ljubav prema zavičaju. Sve te nešto dole opet vuče.

Iako si stekao već ovde puno poznanstava, poneko prijateljstvo, fale ti prijatelji s kojima si odrastao, gimnaziju ili fakultet završio, prijatelji s kojima si radio. Kreneš u Bosnu, onako već u Sloveniji srce ti jako lupa dok vrtiš one radio stanice i slušaš emisije koje prilično razumeš.

Kad već dođeš u Bosnu nakon 3 sata shvatiš zašto si otišao u Nemačku.

Shvatiš da ti ne nedostaje Bosna kao sistem, nego Bosna u smislu tvojih prijatelja. I najradije bi ih sve natrpao u jedan veliki autobus i doveo sebi. I kad bih to uradio…pitanje koliko bi mi Bosna nedostajala.

Usput, to i pokušavam. Pokušavam ih nagovoriti da dođu kod mene živeti, da se presele. Nisu zaslužili da žive u neizvesnosti, da im neko vređa inteligenciju. Nisu zaslužili da ih neko deli, jer nisu tako odgojeni. Nemačka je država za njih, država u kojoj kao svog zemljaka prepoznaješ svakog onog ko je rođen od Bugarske do Beča. E sad zamislite koliko je ovakvih kao ja koji pokušavaju sve svoje drugove dovesti u Nemačku. Ko će ostati dole živeti? Ostaće neko, al sve manje i manje onih ljudi s kojima sam ja tu državu vidio prosperitetnom.

U ogromnoj ribi pronađene su ljudske kosti i značke koje su pripadale nacističkom oficiru iz perioda Drugog svjetskog rata

Poljski ribolovci Alfons Brzovski i Marek Ždanovič upecali su u reci Odri soma starog između 90 i 110 godina. Ovaj kapitalan primerak bio je težak 185 kilograma, ali ono što je posebno zanimljivo jeste ono što je pronađeno u utrobi soma.

Naime, u ogromnoj ribi pronađene su ljudske kosti i značke koje su pripadale nacističkom oficiru iz perioda Drugog svjetskog rata. Posle šokantnog otkrića, ribolovci su pozvali i policiju, koja je ubrzo pokrenula istragu kako bi otkrila identitet čoveka čije su kosti pronađene u ribi.

Policija je se pomoć obratila biolozima i forenzičarima, koji su utvrdili da je som starosti između 90 i 110 godina. Međutim, stručnjaci nisu mogli sa sigurnošću da kažu da li je čovek, čije su kosti pronađene u utrobi ribe umro na neki drugi način ili ga je usmrtio, pa pojeo som.

Fidel Kastro je Titu skratio život jer je zbog posete Havani u vreme napetih odnosa odgložio hitnu operaciju noge.

Josip Broz Tito je svašta preživeo u životu, ali Kastra nije. Kastro je posle više bezuspešnih pokušaja uspeo da se konačno izbori za održavanje Konferencija na vrhu Pokreta nesvrstanih na Kubi 1979. godine.

To je značilo da sledeće tri godine njemu pripada dužnost generalnog sekretara Pokreta i istupanja u njegovo ime. Te 1979., uoči Konferencije u Havani, bili su posve jasni Kastrovi pokušaji da Pokret nesvrstanih iz njegove izvorne vanblokovske pozicije priključi istočnom bloku i tako Brežnjevu i njegovim saveznicima osigura novi kiseonik.

Tada je u štampi objavljen tekst u kom je Kastro  nazvan Trojanskim konjem među nesvrstanima. To je izazvalo paniku u vrhu države jer je tekst izašao dan uoči dolaska Rafaela Rodrígueza, tada drugog čoveka kubanskog režima.

Tito, inače nedisciplinovani dijabetičar, odložio je tada operaciju noge i ugradnju premosnice, da bi stigao da ode u Havanu i iskontrolisao situaciju. Tamo se još jednom istrošio nižući bilateralne susrete s ključnim državnicima. Tako je uspeo, mic po mic, da preuredi Rezoluciju.

U njoj i ostalim dokumentima pomrsio je račune Brežnjevu o čijoj je kesi, već dobrano načetoj u tada još Tarakijevu promoskovskom Avfganistanu, Kastro i te kako zavisio.

Totalno iscrpljen tom labudovom pesmom svoje diplomatske veštine Tito se u septembru vratio, ugradnja bajpasa je zakasnila, u januaru 1980 otišla je noga, u maju i ostatak Tita. Preživio je svašta, ne i Kastra. Titova Jugoslavija skapavala je u agoniji još deset godina, totalno već na margini Pokreta nesvrstanih.

Doduše, još jedna konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu, dva meseca pre rušenja Berlinskog zida (pa su generalni sekretari u sledeće tri godine bili, redom, Janez Drnovšek, Stipe Mesić, Branko Kostić, Dobrica Ćosić, nasledio ih je Suharto, a sada je na toj dužnosti nekadašnji Rojsov kolega Nicolas Maduro, po politici bliži Kastru nego svom prethodniku Hugu Čavezu.

Kolumbijske vlasti objavile su da je avionsku nesreću u Kolumbiji preživela još jedna osoba, takođe brazilski fudbaler, a Brazil je proglasio u utorak trodnevnu nacionalnu žalost, a objavljeni su i detalji poslednjeg razgovora pilota s kontrolom leta.

Piloti su kontroli leta u Medeljinu javili da imaju problema s motorom i začuđujuće, i da im nedostaje goriva!

Kontrola leta tada im je dala odobrenje za vanredno sletanje. Ali, u 4.15 ujutro po našem vremenu kontakt kontrole i aviona se gubi.

Uzalud je dežurni dispečer zabrinuto ponavljao da se pilot javi. S druge strane nije bilo odgovora. Avion je već udario o šumovito nepristupačno tlo...

Mediji navode i da je u trenutku nesreće bilo izuzetno loše vreme s pljuskovima i gmrljavinom. Avion se pri udaru u tlo raspolovio na dva dela.

default

Devetnaestogodišnji Erik Džejms Borgs, homoseksualne orijentacije, izvršio je samoubistvo prošlog meseca nakon što su ga roditelji izbacili iz kuće. Pre nego što je sebi oduzeo život, momak je napisao oproštajnu poruku u kojoj navodi da je od malena bio žrtva maltretiranja i da su majka i otac čak pokušali da ga preobrate u heteroseksualca.

Pre nešto više od godinu dana Erik Džejms Borgs je otkrio članovima porodice i prijateljima da je homoseksualac, očekujući njihovu podršku. Iako su najbliži drugovi i drugarice ostali uz njega, većina prijatelja mu je okrenula leđa a roditelji su bili spremni potpuno da ga se odreknu.

Boreći se sa negativnim reakcijama okoline, Erik je pokušavao da živi normalan život, a znajući koliki izazov to može da predstavlja za mladog čoveka, pridružio se organizaciji "The Trevor Project" koja pomaže pripadnicima LGBT populacije.

 

Pre mesec dana snimio je kratak video pod nazivom "It Gets Better" u kome poručuje mladim homoseksualcima da ne odustaju.

Nažalost, ispostavilo se da je Erik na kraju i sam odustao od borbe. Fizički i verbalno maltretiran još od obdaništa, preko srednje škole koju je morao da promeni jer su ga svakodnevno nazivali pogrdnim imenima, mladić je doživeo veliki šok i u sopstvenom domu - roditelji, inače okoreli hrišćani, pokušali su da "isteraju đavola iz njega" a kada nisu uspeli, izbacili su ga na ulicu.

"Roditelji su mi govorili da sam odvratan, perverzan, neprirodan i osuđen na pakao. Zvanično su me izbacili iz kuće. Moja majka je znala da sam gej i pokušala je da izvrši egzorcizam nada mnom kako bi me izlečila", navodi Erik u videu.

Kako se nije sigurno osećao ni u školi ni kod kuće, momak je, kako sam kaže, upao u depresiju i počeo da mrzi sebe, a pomisao na samoubistvo činila mu se sve primamljivijom. Nakon godina patnje, Erik je 14. januara oduzeo sebi život.

 

U oproštajnoj poruci, koju je pročitala jedna od njegovih prijateljica, pisalo je: "Moj bol nije prouzrokovala činjenica da sam gej, već način na koji sam bio tretiran zbog toga. Prijatelji moji, pružili ste mi ljubav i život, nemojte nikad misliti da je ovo vaša krivica." U istoj poruci on se zahvalio pevačici Lejdi Gagi što je bila "neustrašivi LGBT advokat".

Erik Džejms Borgs prošle godine je režirao kratak film pod nazivom "Invisible Creatures" koji govori o ljubavi i toleranciji.

Strana 8 od 29

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji

Go to top