U knjizi Zdravka Krstanovića „Priče iz Hada“, čiji odlomci su poslednjih dana preplavili internet, jedna priča govori o tome kako je Doris odgovorna za smrt srpskih boraca na hrvatskom ratištu u okolini Petrinje.

A tamo ovako piše:„Poslednji put video sam je u splitskoj kafani ‚Semafor‘. Sitni sati, drugi gosti otišli, neki i buneći se, gazda je dozvolio da ostane samo naše društvance. Na njoj crna odeća, skup nakit, kožni kaiš s metalnim okovicama. Bledo lice, fino negovano, zračilo je lepotom, a oči - žudnjom od koje nema spasa.- Glumiš Kleopatru! - reče ironično, grleći je, moj prijatelj Čelo, jedan od njenih ljubavnika, koji će umreti dve godine kasnije. Bolest me je sprečila da ga ispratim do groblja na Lovrincu. Smejala se, umorna od putovanja sa kog se upravo vratila, čavrljajući o svojim doživljajima u Beogradu, koji je ‚duša od grada‘.Potom sam pročitao neki intervju s njom u kome je sa gađenjem govorila o šovenima. Kao izbeglica - rat je odavno počeo - naiđoh na novi razgovor sa Doris D. što su ga beogradske novine prenele iz zagrebačkih. 

Pade mi na um pokojni prijatelj Čelo. Njegovi opisi njene divlje pomame dok mu se podavala. - Božanska pušačica! - pričao je. - Dimi sve: ‚bubamaru‘, bocu, drvo, hašiš!Šta bi kazao, pomislih, da je pročitao sledeće reči: Ovu krunicu dobila sam od gardiste Roka. Uvek ju je nosio sa sobom. Rado sam se odazvala pozivu da nastupim na frontu. Bila sam na opasnom mestu, kod Petrinje, tri dana nakon našeg Božića. Divan kraj, pitomi bregovi, šumarci, zimski pejzaž, skoro nestvaran. Pevala sam kao nikad dotad. Sto pedeset metara od četničkih položaja! Četnici su se primakli, privučeni mojom pesmom i - uletili u zasedu. Bilo ih je jedanaest. Sretna sam što su svi mrtvi! Valjda će i meni pripasti neka medaljica, kad se budu delile - zaslužila sam.

“ U više navrata smo pokušali da se čujemo s Doris i da popričamo o ovoj priči iz knjige, ali ona se nije javljala niti nam je odgovorila na poruku.

Autor knjige „Priče iz Hada“ potvrdio nam je da se radi o istinitom događaju.- To je priča, to nije dokument. Ali to nije izmišljeno. Sve može da se proveri. Knjiga je pisana još 1992. godine i do sada je imala deset izdanja. Moja priča jeste književno stilizovana, ali tvrdim da je istinita. A o njenom dolasku u Srbiju mogu da mislim samo da je to nešto čudovišno - rekao je Krstanović za Kurir.