U Kalesijskom  mjestu Međaš u kući Ilije Jukića ovca je ojarila janje sa čovjekolikim licem i sedam nogu..  Ovo je nešto novo na ovim prostorima, a komšije sumnjaju da je vlasnik vršio torturu ovce tj da je imao spolni odnos sa ovcom te da je ova genetska mutacija produkt toga.

On je i prije bio sklon tome kako su rekli jer ga je prije par godina jedan komšija zatekao na djelu sa kravom… Da li će ovo janje preživiti i koliko ostaje da se vidi ali je definitivno čudo da se ovako nešto desilo na našim prostorima.

Pogledajte slike u nastavku:

Zamenik predsedavajućeg Doma naroda parlamenta BiH Nikola Špirić smatra da se u BiH razvija koncept šerijatske države, koji nastoji da uništi sve demokratske tekovine od Dejtona do danas.

– Hoće li se situacija dalje zaoštravati, ne mogu prognozirati, ali mnogi analitičari upozoravaju da se taj koncept razvija – izjavio je Špirić.

On je istakao da se 25 godina nakon Dejtona došlo u situaciju da postoje ljude koji istovremeno obavljaju zakonodavnu i izvršnu vlast.

– To naprosto nije koncept koji BiH može da izdrži, bez obzira koliko se na tome insistiralo – napomenuo je Špirić. Kada je reč o formiranju vlasti na nivou BiH, Špirić naglašava da što se tiče SNSD to može biti učinjeno već sutra.

– Međutim, postoje dodatna uslovljavanja koja su nas i nakon 11 meseci posle izbora udaljili jedne od drugih – rekao je Špirić.

Prema njegovim rečima, stvara se privid o partnerstvu.

– Da smo partneri imali bismo konstituisanu vlast. SDA javno govori da smo partneri, a tajno podržava one koji su izgubili izbore pre 11 meseci. Ovde je veliki problem što se pokušava delegitimisati biračka volja građana Republike Srpske. Prema izbornom zakonu, BiH nije izborna jedinica, nego su entiteti izborne jedinice i za parlament BiH i za Predsedništvo BiH – napominje Špirić.

Vesna Abjanović ćerka je i bratanica Mate i Ivice Abjanovića koji su odvedeni iz svoje porodične kuće u selu Morović u opštini Šid, oktobra 1991. godine - kada im se gubi svaki trag.

Na teritoriji Vojvodine u Republici Srbiji, u periodu od 1991. do 1995. godine, sprovođena je kampanja zatrašivanja i pritisaka na hrvatsko stanovništvo, sa ciljem da se isele iz Srbije. Zbog incidenata poput telefonskih pretnji, preko upada u kuće i podmetanja eksploziva i bombi po dvorištima - ovaj užasan cilj je i ostvaren.

U periodu od 1991. i 2002. godine, na teritoriji cele Vojvodine je, između dva popisa stanovništva, zabeleženo smanjenje broja Hrvata za više od 18,000. Štaviše, neki od ostalih istraživanja tvrde da ovaj broj dostiže i 35,000.

U tu crnu statistiku, nažalost, spada i porodica Vesne Abjanović, kada su ona, njena majka, baka i brat teška srca rešili da napuste porodičnu kuću u selu Morović, jer, kako ona kaže "takav život više nisu mogli podneti". 

Odluku su doneli dve godine nakon nestanka Vesninog oca Mate i strica Ivice. Zbog njih, potresna priča o događaju koji je zauvek obeležio Vesninu porodicu, mora biti ispričana.

- U vreme raspada bivše države, otac Mata se priklonio ideji političkog anganižiranja i organiziranja vojvođanskih Hrvata, sa svrhom očuvanja kulturnog i nacionalnog identiteta - Vesna objašnjava.

- Kao jedan od osnivača Demokratskog saveza Hrvata Vojvodine u Moroviću, došao je pod udar ekstremnih Srba. Time počinju prijetnje, podmetanja na poslu, a ubrzo nakon toga i ostaje bez posla - kaže ona.

Nedugo zatim, Mata Abjanović zapošljava se u Lipovcu. Dan pre nego što su on i Vesnin stric nestali, a prilikom povratka iz Lipovca, Mati su na autoputu specijalne vojne jedinice zabranili ponovni ulazak u Lipovac.

- Iskoristiću reči pokojnog oca "Abjanoviću, ova cesta za tebe više ne važi" . rekla je Vesna.

Na prag njihove porodične kuće su sledećeg dana, 23. oktobra 1991. godine došla četiri naoružana i, po svemu sudeći, uniformisana lica.

- Imala sam 11 godina tada, učila sam zemljopis u kuhinji, a na stolu je bila karta sveta. Pogledala sam prema vratima i ugledala sam naoružane, uniformirane osobe. Svi su bili identično odeveni i naoružani sa trojnicama. Upitali su me da li je to kuća Mate Abjanovića i da li mi je otac tu.

- Stric, koji je došao iz dvorišta, upitao je zbog čega su došli, a oni su odgovorili da su došli po oca da ga vode na saslušanje u šidski SUP. Tada je stric upitao da li imaju nalog za privođenje, na šta su oni samo rekli da nalog imaju, ali ga nemaju sa sobom. Jedan od naoružanih muškaraca je rekao da sa ocem može poći neko sa članovima obitelji kako bi ga vratio kući nakon saslušanja. Tu se ponudio moj stric, a oni su čak rekli da otac i stric mogu poći svojim kolima kako bi se lakše vratili nakon saslušanja -

Vesnin otac je više puta u toku te večeri verbalno negodovao, govoreći nepoznatim licima da mu nije jasno zbog čega ga privode, jer on ništa nije skrivio. 

- Pošto su primetili opiranje moga oca, jedan od naoružanih muškaraca, najstariji među njima, rekao je drugome da ocu stavi lisice. Ovaj drugi mu je na to rekao da nema lisice, već je izvadio žicu - nastavlja Vesna prepričavanje ovog užasnog događaja.

Nakon ovog poteza, cela porodica je počela da sumnja u validnost uniformi koju su muškarci nosili: "Naoružani, uniformirani, identično odeveni, a nisu imali prave lisice?"

Ipak, Vesnina baka je njenom ocu i stricu savetovala da idu, jer je, kako Vesna teškog glasa priča, "poverovala rečima da će se vratiti kući".

- Moj otac i stric su seli od jedan od automobila registarskih oznaka JNA, metalik sive boje. Od tada se nikada nisu vratili, izgubio im se svaki trag.

- Da su se tadašnje vlasti pribojavale posledica odvođenja, nestanka mog oca i strica, govori činjenica kako su u ime mog pokojnog djeda Josipa Abjanovića, koji je preminuo 1975. godine, podnijeli zahtijev u Crvenom Krstu Jugoslavije u Šidu, 11.12.91. i ponovo obnovili taj zahvet 13.8.92, za traženje nestalih lica, mog oca Mate i strica Ivice - nastavila je Vesna.

Nakon što su Mita i Ivica odvedeni, članovi porodice su preko komšija i prijatelja kontaktirali SUP Šid i proverili da li je zaista bilo naloga sa njihove strane, da se privede Vesnin otac.

Iz SUP-a im je rečeno da nalog za privođenje Abjanovića ne postoji.

- Majka je otišla i do SUP-a Šid, gde je stražar rekao da on ne zna ništa o tome. Sutradan ujutru su otišle ponovo i razgovarale sa tadašnjim načelnikom SUP-a Šid, koji je mojoj baki rekao da nalog za njihovo privođenje nije izdat i da budu sretne jer ih je odvela ona strana, odnosno da su otac i stric dobrovoljno pristupili zbogu Narodne garde Republike Hrvatske -

- Od tada je nastupila potpuna šutnja. Naši se više nisu spominjali, krenule su torture, premlaćivanja Hrvata. Mi smo naredne dve godine svuda tražili oca i strica. Nigde ih nismo pronašli.

Kada su 1993. godine odlučili da više ne mogu da podnesu torture u Moroviću, Vesnina porodica je, kao i mnogi Hrvati iz Vojvodine u to vreme, pristala na razmenu imovine i zamenili svoju kuću za imanja u Osijeku i okolini Osijeka.

- Moja baka je umrla od tuge u Osijeku i nije saznala njihovu sudbinu. Moja majka Gordana se mučila sa mnom i sa bratom. Nakom cele tragedije i torture koje smo preživeli u Vojvodini, odvođenje oca je ostavilo teškog traga na mog brata, koji se razbolio.

- A ja, dok god živim, neću odustati od traganja za mojim ocem i stricom! -

Na pitanje da li je ikada dobila neke zvanične informacije od države Srbije i da li joj se ikada neko od organa vlasti obratio povodom nestanka oca i strica, Vesnin odgovor nikoga nije iznenadio.

- Nikada ništa nismo dobili. Službeni organi vlasti nikada nisu tražili oca i strica. Republika Srbija nije nikada objasnila kako su dvojica njezinih državljana protivzakonito odvedena iz obiteljske kuće i nestala - u vreme kada u Republici Srbiji nije bilo vrata. Činjenica jeste da je otac bio politički angažiran kao i moj stric. Činjenica jeste da su samo oca i strica odvele iz sela uniformirane osobe. Činjenica je takođe da postoje svedoci koji su ih videli te večeri u šidskom SUP-u. Ali je i činjenica da su nakom odvođenja mog oca i strica, Hrvati velikim delom iselili iz Vojvodine - bio je njen odgovor.

Eskalacija dugoročnog zaduženja SFRJ nastala je posebno između 1975. i 1980. godine, kada je s oko šest milijardi dug porastao oko 16 milijardi američkih dolara.

No, tada se za razliku od sada domaćinski trošilo i pametno investiralo. Jugoslavija je, za razliku od mnogih dužnika, na vreme ispunjavala svoje spoljne obaveze.

Cela Jugoslavija dugovala tek 15 milijardi dolara

Prema podacima NBJ, spoljni dugovi Jugoslavije su na kraju 1987. iznosili 21.3 milijarde dolara. Ako se od tog iznosa odbiju potraživanja, uglavnom od zemalja u razvoju, od oko 3.8 milijardi dolara, prečiste klirinška potraživanja i dugovanja, jugoslovenski neto dug je tada iznosio 17.5 milijardi dolara.

Uoči secesije pojedinih republika i dezintegracije SFRJ, spoljni dug (glavnica bez kamata) prema konvertibilnom valutnom području iznosio je na kraju 1990. godine više od 15 milijardi dolara (od čega je Federacija bila jamac za oko 11 milijardi).

Raspored dugovanja je bio sledeći (u milijardama USD): Slovenija 1.7, BiH 1.5, Crna Gora 0.6, Hrvatska 2.7, Makedonija 0.7, Srbija 4.8 i Federacija 3.1.

Međunarodnim finansijskim institucijama dugovali smo oko tri milijarde dolara, komercijalnim bankama (Londonskom klubu) 4.4 i vladama zapadnih zemalja (članicama Pariškog kluba) oko 6.5 milijardi dolara.

Nekadašnje republike nakon sticanja nezavisnosti sada su zadužene 145 milijardi dolara.

Države nastale nakon raspada SFRJ danas imaju ukupan spoljni dug od oko 145 milijardi američkih dolara (oko 133 milijarde evra), što je devet puta više nego krajem 1990.

Hrvatska, Slovenija i Srbija imaju danas pojedinačno veći spoljni dug, nego što je bio za celu SFRJ.

Raspadom Jugoslavije sve republike koje su bile u njenom sastavu izgubile su značajnu ekonomsku bazu, veliko tržište, kadrovski potencijal, a rat devedesetih godina mnogima je razorio privredu i oslabio ekonomsku moć.

Kao rezultat toga došlo je do nekontroliranog rasta uvoza, javne potrošnje, spoljnotrgovinskog deficita, a bez rasta proizvodnje i produktivnosti.

Ako se po kriterijima međunarodnih finansijskih institucija, zemlja smatra visoko zaduženom kada je odnos njenog spoljnog dugovanja i BDP prešao 80 posto, onda su Crna Gora, Hrvatska, Slovenija i Srbija visoko zadužene zemlje.

Najzaduženija zemlja bivše Jugoslavije je Hrvatska, čiji je spoljni dug poslednjih godina dostigao oko 49 milijardi evra, zatim slijede Slovenija sa 45 milijardi eura, Srbija s 27 milijardi eura, Makedonija sa šest milijardi, a na začelju liste su BiH sa pet milijardi i Crna Gora s oko dve milijarde evra. Spoljni dug svih šest država u poslednjih pet-šest godina zabeležio je veliki rast.

Pozivajući se na izveštaj britanske organizacije JDC, britanski “Guardian” pisao je da su pored Grčke, dužničkom krizom zahvaćene Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Kipar, Irska, Portugal, Španjolska i Ukrajina, dok je “Srbija u opasnosti od krize spoljnog duga, jer njen neto dug prema svetu iznosi 98 posto BDP, a oko 9.6 posto budžetskih izdataka odlazi na otplatu dugova”.

BiH se od rata samo zaduživala

Od kraja rata do danas ekonomska politika BiH svodi se na zaduživanje kod međunarodnih finansijskih institucija kako bi finansirala administraciju i ostale budžetske potrebe, zatim se ponovo zadužuje kako bi pokrila prethodni dug i finasirala obaveze itd.

Logično pitanje u ovakvoj situaciji je gde BiH vodi ekonomska politika zasnovana na zaduživanju?

Ekonomistkinja Svetlana Cenić odgovara: “Vodi u propast i večito ropstvo. Namerno neću reći dužničko, jer je ta reč već postala izlizana. Zadužujemo se u neproduktivne svrhe, za kupovinu vremena i plate za administraciju.

Nema zaduživanja za istraživanje i razvoj. Radićemo koliko moramo da vratimo dugove, tući će nas bičem ko robove, umesto da ulažemo u istraživanje i razvoj “.

Dovoljno je samo pogledati strukturu nezaposllenih i sve će nam biti jasno, dodaje Cenić. BiH je, prema njenim rečima, poslednja od broja visokoškolovanih ljudi, na biroima je sedam posto nezaposlenih s visokom školskom spremom, a najviše je nekvalifikovanih radnika.

Za njih je namenjena mešalica i beton, oni će raditi za tuđu slast i tuđu vlast.

“Sad nam uvaljuju priču o terorizmu, taman kad su ljudi malo počeli misliti glavom, a ovamo se ponovo zadužuju”, kaže Cenić i dodaje kako su BIH predstavnici u Vašingtonu obećali sve MMF-u na neviđeno samo da dobiju novac.

“Zašto se prvo traže izmene zakona o radu kada je višak zaposlenih u administraciji? Najavljuju da će to biti poslije izmena zakona o radu, ali neće, sve će pasti na leđa nejakih radnika, oni će biti topovsko meso, a administracija će i dalje uživati ​​”.

Ovaj tip ekonomske politike bez ozbiljnih reformi i rezova, stalno produžavanje agonije, zaduživanje za vraćanje starih dugova, vodi u siromašenje građana i države, te na kraju, kada se više ne bude imalo kud, rasprodaju državnog bogatstva, smatra ekonomista Damir Miljević.

Najavljene reforme, prema njegovim rečima, samo su kozmetika, niko se ne usuđuje povući prave poteze – napraviti rez u zapošljavanju u administraciji i krenuti u uspostavljanje vladavine prava.