Ne zna se kako su izgradene egipatske piramide. Što zapravo znace hijeroglifi? Nemamo pojma. Osim Osmanagica, rijetki ce reci da su piramide u Visokom prave. Mi ne znamo kamo idu duše macaka. Pojma, zapravo, nemamo kako je preminuo faraon Tutankamon.

I niko ne opovrgava da stari Egipcani stižu s Biokova u Hrvatskoj. Možda su oni baš preci današnjih stanovnika Makarske rivijere – piše Slobodna Dalmacija.

Od davnina se za biokovske vrtace vežu mitovi i legende, ponajviše o vilama i vukojarcima nalik Anubisima, o kojima ce vam starosjedioci iz zaseoka u podnožju planine slikovito i uvjereno pricati da su stvarni. Pa ako uzmemo to u obzir i dodamo kako je sve vezano za drevni Egipat uglavnom nedokazivo, zašto petmetarski simbol besmrtnosti u hijeroglifima, pismu starijem 3000 godina od Krista, ne bi bio legitiman dio Biokova?

Biokovski Ankh postavljen je na oko tisucu metara nadmorske visine. Misticnog i glomaznog fotografiraju ga planinari.

A kako se mi ne bi bavili nagadanjem je li ovo djelo ljudskih ruku ili ga potpisuje osobno Ra, bog sunca, prepustili smo presudu strucnjacima.

Semir Osmanagic, nezavisni istraživac cije ime vam je poznato kada se spomene fenomen bosanskih piramida, gigantsku formaciju udaljenu tri kilometra od restorana “Vrata Biokova” smatra vrijednom pažnje.

– Ova kamena skulptura interesantan je primjer podsjecanja na simbole prošlosti. Bilo bi dobro izmjeriti proizvodi li izbor kamena i lokacije energetske fenomene koji mogu biti blagotvorni – pita se Osmanagic, koji zna da slicni artefakti nisu iznenadenje na Balkanu.

– Na tlu današnje Hrvatske, egipatska kultura popularizirana je osvajanjima antickog Rima. U Dalmaciji i Istri moglo se prije dvije tisuce godina naci mnoštvo artefakata i arhitektonskih utjecaja – tvrdi istraživac, svjestan da je u našim krajevima simbol i dandanas masivno korišten.

– Njegovo znacenje nikad se nije mijenjalo. Osim dugovjecnosti, Ankh se povezuje i odnosom materijalnog i nematerijalnog svijeta. Upotrebljavali su ga totalitarni i demokratski režimi, duhovne zajednice i megalitne kulture, pa sve do današnjih tattoo majstora – upucen je Osmanagic.

Osim strucnjaka za bosanske piramide, i dr. Mladen Tomorad, istaknuti profesor s Hrvatskih studija zagrebackog sveucilišta, tocnije Odjela za povijest, iznenaden je pojavom instalacije.

– Zašto je netko napravio simbol Ankha na Biokovu teško je reci, no moram priznati da je ovo prvi takav slucaj za koji sam cuo bilo gdje u svijetu. Vjerojatno je rijec o modernoj instalaciji. Sigurno nije napravljen u antici – zakljucuje Tomorad koji povezuje pojavu biokovskog Ankha s “gamerima”.

– I udruženja igraca strategija kao što je “World Of Warcraft”, nazivaju se “Ankh”, što ukazuje na cinjenicu da je ovdje rijec o modernoj fascinaciji. A egiptologija je u Hrvatskoj postala prilicno zanimljiva u proteklih desetak godina – naglašava Tomorad.

A da ima i onih koji nisu iznenadeni pojavom egipatskog križa, potvrdili su djelatnici Javne ustanove Park prirode Biokovo. I prije je, kažu nam, bilo neobicnih prikaza po vracama iznad oblaka.

– Znamo za postavljenu instalaciju. Prije ovog znaka na istome mjestu i od istog kamenja bio je natpis Frane i Ivana – javljaju nam iz Parka i zakljucuju:

– Radi se o docu u privatnom vlasništvu, na kojem posjetitelji vjerojatno izražavaju kreativnost.

Eto – misterij je možda riješen. Iako, kako kaže Osmanagic, treba vidjeti ima li instalacija energetskih blagodati, ono što je dokazano jest da govorimo o umjetnickom podvigu na najvišoj nadmorskoj visini ikad zabilježenom u ovim krajevima.

Moravice su mesto u Hrvatskoj koje je jako neobicno – tamo cirilicne ploce stoje netaknute, a meštani, i Srbi i Hrvati, oduvek žive u miru i slozi i proslavljaju oba Božica.

Mnogi pišu da je baš u ovom selu ocuvana nekadašnja Jugoslavija. Svaki treci stanovnik Vrbovskog, cije su Moravice mesni odbor je Srbin, ali ovde nije bilo sukoba, jer nije bilo zainteresovanih ni s jedne strane.

A bili su naoružani, jednima je puške podelila JNA, a drugima hrvatska policija. Oni, medutim, sela nisu cuvali jedni od drugih, vec od onih “sa strane”.

Ovo mesto je nekada bilo važno za železnicu, i tada je bujalo od života. Tu je radio 650 osoba, a danas nema toliko meštana. Pre 100 godina imali su srednju Željeznicku školu, ona se sada zove Željeznicko-tehnicka, a ove školske godine nije upisala nijednog železnicara.

U osnovnoj školi sedamdesetih godina bilo je 67 osmaša, a danas je 53 daka u svih osam razreda, u prvom razredu dvoje ili troje.

– Grad Vrbovsko ima više od 35 posto predstavnika srpske nacionalne manjine. Mi smo u potpunosti implementirali Zakon o pravima nacionalnih manjina u naš Statut.

Dogovorili smo se s predstavnicima Veca srpske nacionalne manjine da one dvojezicne ploce idu samo tamo gde su Srbi u vecini, a to su, uz Moravice, još Gomirje i Ljubošina, te odredene ulice.

Smatrali smo jedni i drugi da nema potrebe takvim plocama pokrivati druga naselja, pogotovo ona u kojima Hrvati žive u stopostotnoj vecini – prica za „Jutarnji“ gradonacelnik Dražen Mufic, koji je do mandata došao sa svojom nezavisnom listom.

Ovde živi i Srbin Novica Vucinic, koji je slikar, kao i profesor geografije i istorije. On, kako kaže, ne voli rec „suživot“.

– Nismo mi izmislili ništa novo, mi smo samo nastavili onako kako su to radili pre nas. Kada je sve krenulo pocetkom devedesetih, mi smo videli da ne valja, imali smo, doduše, svatko svojih budala, koje smo morali “išamarati”.

Pogodile su se dobre generacije Hrvata i Srba koje su se trudile. Bilo je bitno da nikome ne padne glava, i u tome smo uspeli. Nije na lokalnom nivou nikada bilo problema, na nivou Grada još manje, a saradnja sa Županijom je izvrsna.

No, tako nije na nacionalnom nivou. Mi se ne bavimo politikom, ali ona nama itekako da. Mi se odupiremo, ali kako dode s vrha, tako mora biti – kaže prof. Vucinic.

Meštani se nisu delili prema nacionalnosti, niti su se iskljucivali u poštivanju obicaja.

– Za praznike bi se svešenici sa župljanima izmenjivali, išli bi jedni drugima cestitati. Ja vodim crkveni zbor u pravoslavnoj crkvi, a moj kolega s posla, profesor muzickog, u katolickoj.

Srpski daci pohadaju dopunsku nastavu iz srpskog jezika i književnosti te pohadaju veronauku. Pridruže im se cesto i katolici i muslimani jer žele nauciti cirilicu.

Na školske ekskurzije deca koja pohadaju veronauku zajednicki su išla u Trst, gde smo posjetili pravoslavnu i katolicku crkvu, pa se sa životom monaha upoznavali u manastiru Krka te životom redovnika u samostanu Visovac.

Kod nas je to tako, vlada zajedništvo. Problema dakako ima, kao i u ostatku Hrvatske, jer izumiremo. No, nevolja normalne ljude može samo zbližiti, a ne razdvojiti – zakljucuje prof. Vucinic.

Kao protojerej-stavrofor u Moravicama je postavljen Jelenko Stojanovic, koji za sve pravoslavne praznike poklone deli i muslimanskoj i hrvatskoj deci.

On je bosanski Srbin koji se školovao u Beogradu, a vec 33 godine službuje u Moravicama. Filozofija kojom se rukovodi ne može biti jednostavnija.

– Kada je Bog stvorio prvog coveka, video je kako nije dobro da je covek sam, i dade mu ženu. Bog je odredio da je covek bice zajednice, kao što je i Bog bice zajednice.

Sam taj pocetak upucuje nas jedne na druge, mi kad nekoga volimo, trebamo se za njega boriti i trebamo živeti jedni s drugima jer Gospod kaže: “Što ucinite jednome od najmanje brace moje, meni ste ucinili”.

Hrišcanstvo pociva na tome, na ljubavi. Ono nas upucuje na ljubav prema bližnjima i Bogu. To je suživot koji moramo živeti, to je zajednica, nema sile.

Ovde kod nas žive pravoslavci, katolici i muslimani, i niko nikoga ne tera na suživot. Mi svi živimo zajedno i svako sa svojim problemima. Možda je ovo cak i jedinstven primer takvog suživota.

U svakom semenu ima kukolja, nije idilicno, i Gospodin je imao 12 apostola, pa ga je jedan izdao, ali ipak je to na ovom podrucju ostalo nekako neiskvareno – kaže svecenik. Zajedno sa katolickim sveštenikom, Jelenko Stojanovic sa velikom radošcu ocekuje Božic.

-Kada razgovaram s decom, a cesto to bude i s katolickim verouciteljem, s radošcu ga ocekujemo, jer je on izmirenje Boga i coveka. Bog postaje covek, da bi covek postao Bog, po blagodati, ne prirodi.

Bog nas poziva, ne traži ništa nego da uživamo u radosti. Zato je Božic temelj, svi mu se raduju i slave ga, u porodici, medu prijateljima, susedima i mestima, iako mi se cini da ga posljednjih godina krade komercijalizam, no doci ce to jednom sve na svoje.

Kod svakog covjeka postoje iskušenja, ali ovde se zbog više faktora, naroda, predstavnika vlasti, sveštenstva – mir sacuvao. Posle rata je ovde bilo lakše nego tamo gde nije bio mir. To je biser koji trebamo cuvati za buduce naraštaje.

Svima želim srecne božicne i novogodišnje praznike, uz reci proroka Isaija: “Bog je s nama, urazumite se, narodi”. Neka se urazume narodi, onda ce sve biti dobro. Mir Božji.

Hristos se rodi – zakljucuje on. U centru gradica, iz jednog kafica se može cuti i Tomson i Baja Mali Knindža, i svi zajedno pevaju, i Hrvati i Srbi. Tamo je „Jutarnji“ naleteo da neobicnog sagovornika, vlasnika kafica, koji im je ispricao sledece:

– Zamisli, a ja Srbin – dobrovoljac Domovinskog rata, prijavio se u domobrane u Ogulinu, prvo odmah 1990. godine, a onda sam postao prvi hrvatski redarstvenik, školovao se u Puli, njih 369 Hrvata i ja, jedini Srbin. Postrojavali nas Tudman, Šušak i Moric.

Cetiri i polgodine ratnog staža imam, no morao sam se povuci zbog pretnji mojoj porodici. Tada sam se zaposlio u HŽ-u, i tamo radimo zajedno nas trojica – kaže on.

Dodao je da mrzi politicare, i sveštenike, i da mu je jedino stalo do „obicnog coveka“. Upravo tog obicnog coveka najviše muci ekonomska situacija, iseljavanje i beznade.

– Generalni problem je demografska situacija. Još rade vrtic, osnovna i srednja škola. Kada to zatvore, tada cemo izumreti. Što se ostaloga tice, nikada nije bilo problema, imamo mi ovdje i muslimana i Roma i nema problema.

Ma, ovde ne da nema problema, nego niko nikada nikome nije rekao jedne ružne reci. Kod mene u kaficu deset godina je bila muzika, ne da nije bilo tucnjave, nego ni svade.

Ovde se ne zakljucavaju vrata kuce ni bicikli. Nema krada, nema kriminala. Ovde se živi tipicno bratstvo i jedinstvo. Ma i bolje od toga, evo sada se spremamo za Božic jedan, i svi cemo pevati Tompsona, za drugi ce svirati Baja Mali Knindža, i svi ce ga pevati, i Hrvati i Srbi.

Kod nas je to normalno. Reci mi jedno mesto na svijetu u kojem je tako nešto moguce. Kao ovo što smo neki dan imali, da Hrvat na harmoniku pjeva Tompsona, a s njime ga pevaju i Srbi – zakljucuje on.

U jeku turisticke sezone, ponovo su aktuelni napisi o napadima morskih pasa. Ipak, opasnost postoji, ali nije baš toliko velika.

Iako je juce ulovljena ajkula u Crnoj Gori, jedini poznati napad ajkule na coveka u crnogorskom podmorju, koji se tragicno završio, desio se 13.07.1955. godine. Trojica studenata, veslajuci, zastali su kod velike ravne stene na Mogrenu, da se okupaju.

U vodu je prvi uskocio 21-godišnji student elektrotehnike iz Cacka, Stevan Stevica Tomaševic i ubrzo nakon toga bio je napadnut. Napad je bio smrtonosan vec u prvom naletu jer je od strahovitog ugriza morske nemani mladic bio gotovo prepolovljen.

Prema tvrdnjama lokalnih ribara, Tomaševica je napala velika bela ajkula koja je navodno bila dugacka cak 6,5 metara. Prema secanjima starijih Budvana, doplivala je u crnogorsko podmorje za jednim americkim brodom.

Familija i prijatelji ovog mladica isplovili su camcima do mesta nesrece i oprostili se od njega bacivši cvece i vence u more. Mesec dana nakon tragedije, pri vrhu visoke stene koja se uzdiže iznad uvalice na rubu plaže Mogren, familija mladica postavila je spomen plocu koja i danas stoji na istom mestu, ali se natpis više ne vidi.

Na tabli je ispisano: "U uvali iza ove stene, kupajuci se sa drugovima, 13 VII 1955 izgubi život Stevan – Stevica Tomaševic, student elektrotehnike iz Cacka, u svojoj 22 godini, kao žrtva morske nemani. Neutešna porodica i drugovi".

O ovom  dogadaju mediji nisu izveštavali! Prvi tekst koji može da se nade u arhivi bio je clanak objavljen u Pobjedi od 14.08.1955. godine, a bio je  posvecen postavljanju spomen table. Tek u trecoj recenici spominje se kako je mladic stradao. "Nesrecni mladic koji je u Budvi ljetovao u koloniji studenata, nastradao je prilikom kupanja od morskog psa".

Zakljucuje se da napad ajkule na coveka nije u ono vreme bila "društveno-podobna tema" da bi mediji o tome izveštavali. Cak i kada se pominjala nesreca kod Mogrena, to je bilo tek uzgred, bez osnovnih informacija i uglavnom uz netacne podatke.

Postoji legenda po kojoj je mladic skocio sa stene direktno u celjusti nemani koja ga je nakon toga progutala, a njenom nastajanju je verovatno doprineo ovakav odnos medija. U skoro  svim verzijama ove price, mladic je bio žrtva velike bele ajkule. Ova ajkula retko zalazi u Jadransko more, a još rede prilazi obali. Pre 16 godina na pucini je mladunce ove nemani izvukao poznati budvanski ribar, Ilija Rafailovic.

Prema pisanju medija, iza svih smrtonosnih napada ajkula na istocnoj strani Jadrana stoji upravo velika bela ajkula. Zanimljiv je podatak da su sve žrtve stradale od napada ajkule bili turisti!

Prvi registrovani napad se desio u Kraljevici 21.08.1934. godine, a žrtva je bila 17-godišnja Verica Novak iz Ljubljane. Meštani su rekli da su je ribari upozoravali na ajkulu, ali da ih nije cula. Telo devojke nije nikada pronadeno.

Ubrzo posle tragedije kod Mogrena, od napada ajkule kod Opatije stradala je 32-godišnja Nemica Karla Podzun, koju je ajkula napala nekoliko metara od obale. Nakon prvog ugriza pocela je da vrišti, ali pre nego što je iko stigao da joj pomogne ajkula je uspela da je odvuce u dubinu.

Studentu iz Beograda pet godina kasnije, nedaleko od ovog mesta, ajkula je otrgla obe noge i deo ruke.

Novi smrtonosni napad desio se pet godina kasnije, a tada je kod Bakra stradao 33-godišnji Ceh Jozef Treliac. Dok je plivao uz ribarsku mrežu sa ulovom tuna napala ga je bela ajkula. Uspeo je nekako da se dovuce do obale ali je ubrzo preminuo u bolnici.

Sledeca nesreca se dogodila u Istri, septembra 1917. godine, a tada je žrtva bio poljski turista Stanislav Klepa. Ajkula mu je odgrizla obe noge, pa je iskrvario na putu do bolnice.

Poslednji smrtonosni napad velike bele ajkule desio se 10.09.1974. godine kod Omiša, a tada je žrtva bio 21-godišnji Nijemac Rolf Šnajder.

Na istocnoj strani Jadrana zabeležen je još samo jedan napad ajkule koji nije bio smrtonosan. Desio se kod Visa 06.10.2008. godine. Slovenskog turistu Damjana Peseka ajkula je ugrizla za levu potkolenicu.

Prirodni plen velike bele ajkule je tuna. To je jedna od retkih riba koja se poslednjih godine cešce susrece u crnogorskom akvatoriju.

Putnici autobusa iz unutrašnjosti Hrvatske za Zagreb ostali su juče u šoku kada su usred mećave na jednoj benzinskoj stanici ugledali devojku kako bosa i u letnjoj haljini šeta po snegu"Svi su se za njom okretali. Bilo nam je neprijatno da je gledamo, ali ona na to nije obraćala pažnju. Bila je u svom filmu", rekao je Marin, čitalac hrvatskog portala 24sata.hr.

On je fotografije polugole devojke snimio je u subotu oko 13 sati na benzinskoj stanici na odmorištu Ravna Gora.

 

"Izašla je iz autobusa koji je vozio prema Zagrebu. Hodala je bosa, a nosila je haljinu kao da se vraća s plaže" - kaže Marin.

On dodaje da joj je jakna bila prebačena preko desne ruke, a u levoj je nosila torbicu. Otišla je do prodavnice po cigarete, izašla, jednu zapalila i tako stajala desetak minuta.

 

"Temperatura je bila oko nule, a već je bilo napadalo 40-ak centimetara snega koji je i dalje jako padao. Svi su bili zabundani, a ona je tako hodala uokolo. Nisam mogao da verujem", zaključuje Marin.