Stanovnici švicarskog sela Albinena, u kantonu Valais, za deset dana će odlučiti o novoj politici kojom će strancima spremnim da dođu živjeti bar deset godina u selo ponuditi novac, oko 70.000 švicarskih franaka za četveročlanu porodicu.
Malo selo u kojem trenutno živi 240 stanovnika, jedno je od mnogih u Švicarskoj koje posljednjih godina doživljava veliko iseljavanje stanovnika. Iako u selu postoje brojne vikendice, stanovnici, pogotovo mlađe porodice, odlaze iz sela. Samo u posljednjoj godini, selo su napustile tri porodice s osmoro djece pa je lokalna vlast bila prisiljena zatvoriti seosku školu, piše TheLocal.ch. Stanovnici sela zahtjevaju od lokalnih vlasti da učine nešto kako bi se u selo vratio život i kako bi se osigurala budućnost i opstanak sela
Plan lokalnog vijeća je da porodicama ili pojedincima, strancima, koji se odluče na kupovinu ili izgradnju kuće u Albinenu, pod određenim uvjetima, poklone po 25.000 franaka (oko 21.500 eura) za svaku odraslu osobu u porodici i dodatnih 10.000 franaka po djetetu.
Četveročlana porodica, prema tom prijedlogu, dobila bi bonus u vrijednosti od 70.000 švicarskih franaka. Ali, postoje i uslovi koje je potrebno ispuniti. Odrasle osobe moraju biti mlađe od 45 godina i pristati na život u selu u trajanju od najmanje deset godina.
Kako je kazala jedna ‘prodavačica ljubavi’, cijena usluga se kreće od 30 do 50 KM u zavisnosti šta mušterija traži, a sudeći prema tome koliko se automobila zaustavilo u kratkom vremenskom peridu posla im ne manjka.Nakon što se novinar zaustavio pored puta, djevojka nepozvana prilazi do automobila i započinje razgovor…
Novinar: Reci mi pošto je?
Djevojka: A vidi, puna usluga ti je 50, a obična 30.
Novinar: Šta znači obična usluga?
Novinar: Šta znači obična usluga?
Djevojka: Pa to ti je običan seks i pušenje.
Novinar: Šta je puna usluga?
Djevojka: Puna usluga ti je pušenje, seks, kondom, maramice
Novinar: Ništa jeftinije ne može?
Djevojka: Ne..
Iako se najstariji zanat na svijetu uveliko upražnjava na području Tuzlanskog kanotna, zvaničnih dokaza o tome sve je manje. Nakon što su službenici MUP-a TK nizom policijskih akcija posljednjih godina zatvorili veliki broj noćnih klubova na području ovog kantona, prostitucija se preselila u privatne stanove, hotelske sobe i sl. Prostituke sve više svoje usluge nude preko malih oglasa, a često koriste i najsavremeniju tehnolgiju, internet i društvene mreže.
Mićunović, koji više od 20 godina bukvalno kontroliše sve crnogorske kriminalne grupe, prvi put je doživeo da se njegova reč ne poštuje.
Brano Mićunović, kum crnogorskog podzemlja, pokušao je da smiri sukob između škaljarskog i kavačkog klana u kome su do sada ubijena devetorica i ranjena četvorica kriminalaca, ali po prvi put, nije uspeo, objavio je "Blic".
Mićunović, koji više od 20 godina bukvalno kontroliše sve crnogorske kriminalne grupe, prvi put je doživeo da se njegova reč ne poštuje.
- Mićunovića su do sada slušali svi, čak i kriminalci mnogo jačeg kalibra nego što su vođe ova dva suprostavljena kotorska klana. Njegova reč je godinama bila poslednja. On je kriminalcima davao slobodu, ali kada je dolazilo do eskalacije sukoba između suprostavljenih grupa Mićunović se svaki put umešao. Kada se onumeša, znalo se šta se dešava. Rat je morao da prestane, a Mićunović se mešao samo kada su sukobi dolazili na taj nivo da mogu da ugroze sigurnost ostalih kriminalnih ekipa. Zato je reagovao i sada. Sukob škaljarskog i kavačkog klana iz Kotora se preneo u Srbiju, u Beograd i Novi Sad. Tragovi krvi i kokaina su na sve strane kaže izvor upućen u istrage ubistava koja su potpisana hicima ove dve kotorske grupe.
Mićunovićeva reč, međutim, ovog puta nema stari, neprikosnoveni autoritet.
- Razgovarao je sa obe strane, ali su ovo neki novi momci, koji nemaju respekt koji je Mićunović očekivao. Posebno je arogantan bio vođa škaljarskog klana Jovica Jovan Vukotić, koji je pod zaštitom Luke Bojovića i njegovog prvog saradnika Filipa Koraća, koji su i sada najmoćniji u srpskom podzemlju. Ni druga, kavačka strana nije pokazala spremnost da prekine rat, pogotovo sada nakon što je pucano na njihovog vođu, Slobodana Kašćelana u Novom Sadu. Oni spremaju osvetu za njegovo ranjavanje i tu niko, pa ni Mićunović ne mogu ništa - kaže naš izvor.
Obe grupe su zbog rata pod stalnom prismotrom crnogorske policije. Većina njih je i na spisku srpske policije, kao osobe kojima je zabranjen ulazak u Srbiju. Škaljarska grupa se, prema podacima policije, kao glavnim poslom bavi krijumčarenjem kokaina i skanka, zbog čega se Vukotić našao u centru vatrenih obračuna.
Interesantno je da je zbog toga unajmio privatno obezbeđenje, koje uglavnom čine državljani Srbije, bivši pripadnici vojnih i paravojnih formacija. Kašćelan, vođa suparničke ekipe, sredinom juna je iz Crne Gore došao u Novi Sad, gde je samo nekoliko dana kasnije ranjen u klasičnoj sačekuši. U pucnjavi je ranjen i njegov telohranitelj, a crnogorsko specijalno tužilaštvo je nedavno protiv njih pokrenulo akciju u kojoj su devetorica članova grupe uhapšeni, a za Kašćelanom i još šestoricom, koji su u bekstvu, raspisan nalog za hapšenje.
Osumnjičeni su za davanje mita, zelenašenje, trgovinu drogom, nošenje oružja.
Pred kraj prošlog meseca, jedan bosanski list je pisao o šokantnom događaju u Tuzli. Rođena je beba-đavo! Da podsjetimo, Mirsadu H., staru 27 godina, u noći između 25. i 26. aprila, u tuzlansko porodilište dovezla je patrola Hitne pomoći. Mirsada je u porodilište stigla oko 23 sata, 25. aprila, a porođaj je započeo tačno u ponoć i trajao sve do jutra. Kada je beba napokon ugledala svijet, ljekari i babice su, vidjevši je, zamalo presvisnuli od straha! Rođena je beba-đavo!
Beba je na rođenju bila teška 4666 grama. Cifra 666 je, kao što se zna, simbol satane. Naravno, zaključak da je rođena beba- đavo nije izveden iz simbolike njene težine, već iz fizičkog izgleda bebe: njena koža je u potpunosti jarko-crvene boje, uši su joj dugačke i špicaste, ima izuzetno krupne crvene oči bez dužica, a rođena je sa već izraslim špicastim zubima i dugačkim noktima! Na leđima je vidljiva izraslina u predjelu repne kosti, što navodi na zaključak da je moguće da će joj na tom mjestu izrasti rep. Sasvim dovoljno fizičkih karakteristika kako bi se zaključilo da je riječ o đavolskom djetetu. To su zaključili i ljekari, ali i pripadnici FMUP-a Bosne i Hercegovine. Pao je dogovor da se beba skloni od očiju javnosti, a da se majci kaže da je dijete rođeno mrtvo. Tako je i bilo, a ubrzo je čaršijom krenula priča…
Uznemireni Tuzlaci, čuvši šta se dogodilo, danima su se okupljali ispred porodilišta, koje su čuvali teško naoružani pripadnici FMUP-a. Vrijeme je prolazilo, a ništa posebno se nije dešavalo, osim što su FMUP-ovci i dalje stajali ispred ulaza. Nakon desetak dana prestalo je i interesovanje Tuzlaka za dešavanja u porodilištu. Samo su najuporniji, oni koji su po svaku cijenu htjeli da “istjeraju šejtana iz porodilišta” dolazili i uporno protestovali. Ispred porodilišta ista scena se ponavljala iz dana u dan, sve do 3. avgusta ove godine. Naime, toga dana se naoružani FMUP-ovci, koji su čuvali ulaz u porodilište, nisu pojavili. Tokom noći iza zgrade porodilišta spustio se veliki crni helikopter, kakav još nije viđen na nebu iznad Bosne. Sumnje nije bilo: beba-đavo je te noći odvedena iz tuzlanskog porodilišta. Čim smo to saznali, ekipa jendog bh. časopisa uputila se pravo u Tuzlu.
U Tuzli su ispred porodilišta sreli Nedžada Bešlagića koji je na stepeništu porodilišta naglas čitao stihove svete muslimanske knjige – Kurana: “Molim se Allahu da očisti ovo mjesto od tragova prisustva šejtana”, odgovorio nam je Nedžad na pitanje šta to radi. “Jako je dugo u ovoj zgradi boravio šejtan, to jest šejtanov potomak. Njegov duh je još u zgradi i zgrada se od nečistih sila mora osloboditi, da nam se ne bi djeca rađala sakata i bolesna.”
Nedžad je u svojoj molitvi bio usamljen, ali izuzetno uporan. Pošto je ispričao šta je imao da kaže, nastavio je da se moli, i svi pokušaji da se od njega sazna nešto više o aktuelnim dešavanjima u porodilištu ostali su uzaludni. Potražili su medicinsku sestru koja je prisustvovala rođenju bebe-đavola.
“Dobro je što ste došli. Čudne stvari se dešavaju i bojim se da sve ovo neće izaći na dobro. Te noći kada je dijete-đavo odvedeno iz porodilišta, iza zgrade se potpuno bešumno spustio veliki crni helikopter. Tako nešto još u životu nisam vidjela. Ogroman helikopter, a leti bez ijednog šuma. Vjerovatno je to neka nova vojna tehnologija Amerikanaca. Iz helikoptera je izašlo četvoro ili petoro ljudi, svi obučeni u crne kombinezone. U onom mraku jedva sam ih vidjela. Ušli su na zadnji ulaz i uz pratnju dva stražara FMUP-a otišli pravo u zapadno krilo porodilišta, u kojem je dijete-đavo bilo smješteno. Poslije nepunih pola sata, svi ti ljudi izašli su iz porodilišta, zajedno sa velikim crnim sandukom koji su gurali na nekakvim kolicima. Čitav prizor izgledao je kao scena iz nekog naučnofantastičnog filma. Čim su unijeli sanduk, helikopter je potpuno bešumno, isto kao što se i spustio, poletio nevjerovatnom brzinom pravo uvis. Činilo mi se kao da ga je neko katapultirao u vazduh. Za dvije-tri sekunde on je nestao u visinama. Nešto slično sam vidjela jedino u filmovima o letećim tanjirima”, ispričala nam je ova medicinska sestra.
Očigledno, dijete-đavo bilo je odvedeno iz Tuzle. Ali gdje? Niko od Tuzlaka nije umio da odgovori na to pitanje. Nagađalo se da je odvedeno u Sjedinjene Američke Države, da su ga ubili, pa čak i da su ga oteli vanzemaljci, jer je misteriozni crni helikopter mnogim Tuzlacima ličio na leteći tanjir. Ali, pravi odgovor nismo našli, tako da se ekipa “Zone sumraka” vratila u redakciju bez ikakve informacije o tome kuda je dijete-đavo odvedeno.
Retko koja objava na društvenim mrežama je toliko snažno odjeknula među korisnicima interneta u Hrvatskoj, kao iskreni komentar Riječanina Flavija, koji je duhovito, i uz ponešto psovki, prokomentarisao šta misli o savremenom hrvatskom društvu.
Njegovu objavu prenosimo u celosti:
"Jebote...
Ne volim janjetinu. Niti je kidam rukama i zubima. Istovremeno.
Bez salvete i u znojnoj majici. Ne pričam dok mi paprčnjak (ili tako nekako) viri iz usta. I ne guram ga nazad bocom pive. Tople.
Da, koristim dezodorans.
Thompson mi je nešto za što me nije uopće briga. Neka čovjek pjeva.
Ne bacam se po podu kada HDZ pobijedi. Ne bacam se ni kada SDP pobijedi.
Ne stavljam zastavu na prozor kada je nekakav blagdan. Ni nemam zastavu.
Ne znam ni gdje se kupuje.
Nemam ništa protiv Srbijanaca.
Čak ni ne znam to točno napisati.
Ne mislim da je, ZDS uzvik, nešto oko čega treba raditi dramu. Ako želiš vikati, viči.
Ne mislim niti da je Hrvatska repka najbolja na svijetu i da nam sitra ovisi o njoj. Mislim da je dobra za to koliko nas ima. Ne padnem u nesvjest ako izgubimo. Veselim se kada pobjedimo.
Žao mi bude poraza ali ostanem priseban.
Navijam za Rijeku. I veselim se kada Hajduk, Cibalia ili Dinamo pobijede nekog u nekom euro kupu. Fora su mi i BBB i Torcida i Armada i svi ostali.
Dok navijaju. Smijem se transparentima i povicima. Imaju duha. Divno mi je vidjeti bakljade.
Prestanem se smijati kada se zaustave na autocesti i pomlate se.
Ne vidim smisao. Trebali bi stati na odmorištu, najesti se, napiti, prepričavati si zgode, smijati se, izgrliti i poželjeti si sretan put. Trebali bi, da...
Ne idem na bolovanje 2 dana jer je kum dobio sina. Ne idem ni kada mi nešto ide na živce.
Kada smo kod kumova, nemam ih 14.
Ne idem ako me ne slomi. A i tada ne idem.
Moj posao sam ja. Radim ga radi sebe, ne radi ičega drugog.
Nemam cd od klapa i tamburaša u autu. Nemam ni Dina Merlina. Ni Škoru.
Ni Nekakvu Vesnu sa zmijama.. nemam jer ne volim.
Nemam ni krunicu oko retrovizora. Niti navlake na kockice za retrovizore.
Jednom je jedna prijateljica išla na abortus.
Vjerovali ili ne, još mi je prijateljica. I bit će zauvijek.
Moj tata me nije nazvao po svom tati. Nije ga bilo sram što je prvo bilo žensko dijete.
Nisam imao svadbu za 300 ljudi od kojih 270 nepoznatih. Nije me bilo briga za koverte i poklone. Ženio sam se zbog sebe, ne zbog 100 maraka.
Nisam ni čekao i kupovao mladu na stepenicama.
Nisam imao čak ni harmonikaša. Ni zastavu. Ni onoga koji sjedi na prozoru dok auto vozi i maše zastavom kao lud. Ni onoga koji ima žute brkove i jos žuće prste od cigara, prekratku kravatu i smeđi pojas i crne cipele i "kao on nešto organizira sve"..
Ne idem u crkvu kada je red.
Idem kada mi dođe.
Puno puta mi ne dođe. Sve više puta.
Ne mislim da u školi treba biti vjeronauk jednako kao što ne mislim da u crkvi treba biti tjelesni i kemija.
Ne smetaju mi strane pjesme.
Nemam problema ako moja žena sjedi za stolom i priča dok ja šutim.
Nemam problema ni sa time da peglam ili skuham.
Ne mislim da moram vikati "tako je" svakom majmunu zamotanom u zastavu.
Ne zanima me tko je ustaša, a tko partizan. Uopće.
Mislim da je dobro da opraštamo i krenemo dalje. Ako ništa drugo zbog naše djece.
Nisu mi sexy cure sa 20 kg šminke i jeftinim, izblajhanim frizurama u ultrakratkim crvenim minicama od "rastezljive svile" i cipelama u kojima ne znaju hodati.
Ljepše su mi one pametne.
Čak im ni ne dobacujem ništa. Nikada.
Ne jebe me ni 5% gdje si bio 91'. Mene samo zanima gdje sam ja bio. To znam i to je samo moja stvar. Preživio sam. Idemo dalje.
Ne smeta me ni ako dečko ima dečka, a cura curu. Ne da me ne smeta, nego ne znam tko sam to ja da bi to uopće komentirao. Zar je to uopće tema?
Ne pušim fore kako ću upoznati nekoga visoko pozicioniranog ili "poznatog".
Boli me za takve. Više mi znači vidjeti tetu Nelu koja me čuvala kao dijete nego sve predsjednice, premijere, ministre, glumce, pjevače.
Plaćam porez. Ne tražim vezu za svaki klinac. Ne pričam glasno u hodniku punom ljudi i koristim slovo I gdje god ono treba biti. Ne galamim na žene po šalterima (a rado bih koji puta).
Jebe mi se za Hercegbosnu. Čak ni to ne znam napisati ispravno. I jebe mi se kako se piše. Jednako kao što se njima jebe za bilo koji dio Hrvatske i za mene.
Ne zanimaju me ni hrvatske serije i filmovi. Ne smijem se na "Stipe u gostima", " Nad lipom neki broj", a niti na Brešanove filmove. Svi su isti. Ista radnja, ista kamera, isti glumci, isti gledaoci...I sto budžetiranje.
Severina mi je zgodna ženska. I točka. Nije pjevačica. Za pjevanje moraš imati glas. I znati što s njime činiti.
Ne idem na koncerte u Slunj, Čavoglave, Knin. Grozno mi je vidjeti taj zastoj u svakom pogledu. Odem gledati Bon Jovia, Bublea, Stonse, Urbana, Olivera, En face, Grad, Natali Dizdar, Abbu, Zucchera.... I ne sramim se što ne znam je li vukovi piju s izvora vodu. Boli me ona stvar za vukove. I za vodu.
Ne mislim da je Golf najbolji auto.
Niti vw.
Ne govorim svima, kada me upoznaju ili kada nešto zajebem, da sam bio branitelj.
Nemam ni plaketu. Ne treba mi. Nisam išao zbog plakete i zbog povlastica. Išao sam jer je tada na tv neko dijete plakalo u blatu bez igdje ikoga.
Ne odobravam nikakve šatore. Osim indijanskih.
Mislim da Sanader i " Ćaća se vraća" nije uopće fora.
Povraća mi se od vola na ražnju i megafona.
Kada se jedan sa 2 zuba u ustima, crnim naočalama, crnoj majici uvučenoj u traperice digne i kaže: "Ti ne voliš Hrvatsku" dođe mi da kažem: Volim, prijatelju (koji to nisi, niti ćeš mi ikada biti). Hrvatsku da. Tebe i takve ne.
Ali ne kažem. Ne pada mi na pamet opravdavati se tebi, samo zato jer ne podrigujem glasno i očekujem od drugih smijeh na to....
Takvi ko ja smo u ovoj fuc..g zemlji smetnja.
A znam da nas je more....
Samo ne znam gdje su svi...
Jebote, stvarno, gdje su svi?"
Na fejsbuk stranici Podgorički vremeplov osvanuo je nesvakidašnji video snimak koji beleži sledeću scenu: momak prelazi ulicu, na njega naleće motociklista, te obojica padaju. Zatim, pešak ustaje, kao da se ništa nije dogodilo, i odlazi u – prodavnicu!
Kako se navodi u grupi i vidi na samom snimku, ova scena se odigrala juče u Budvi, a sve su zabeležile nadzorne kamere ispred lokalnog marketa.
Pešak je prelazio ulicu van pešačkog prelaza, a kada je motociklista naleteo na njega, obojica su završili na asfaltu. Pešak je odmah ustao, doduše, delujući pomalo zbunjeno, ali ubrzo se vratio svojoj prvobitnoj nameri: odlasku u kupovinu.
Čini se da ni vozač motora nije ozbiljno povređen, jer je i on ubrzo ustao i odvukao oboreni motor dalje od kolovoza.
“Možda je mislio da nije njega udario”, šaljivo je prokomentarisao jedan od pratilaca ove fejsbuk stranice, a drugi se nadovezao komentarom: “Možda ne pričaju”.
Ipak, ima i onih koji su uvideli ozbiljnost nesavesnog ophođenja u saobraćaju, te su zaključili da se udareni pešak udaljio “kao da ništa nije bilo”, jer zna da je kriv što nije koristio obeleženi pešački prelaz.
Drugi napominju da je zbog krivice pešaka motociklista mogao dobiti pozamašnu odštetu, a neki se čude i izostanku reakcije drugih učesnika u saobraćaju.
“Kako skaču ljudi odma’ da pomognu drugome čo'eku na ulicu pa ovo ima samo u Crnu Goru ‘vak'ih junaka i dobročinitelja!”, primetio je jedan korisnik fejsbuka, dok je drugi kratko zaključio: “Vruć je on još, videće kad se ohladi.”
Video virnite baš: ovde
Ova kuća je postala turistička atrakcija, a mnogi se ljudi zaustavljaju kako bi uzeli selfie pred jedinstvenim prebivalištem.
Prema pravilima gravitacije, sve što ide gore mora pasti dolje. Međutim, domovi na ovom popisu čini se da prkose ovom pravilu. Mnogi su si arhitekti dali truda kako bi pokazali da se gravitaciju ipak da pobijediti. Te građevine nalaze se u Europi, Aziji, Australiji i Sjevernoj Americi, te redefiniraju značenje pojma “dom” u mnogim aspektima.
Penziooniosani graditelj, 65, sagradio je naopaku kuću, unatoč svojoj supruzi koja je smatrala ideju kao “lud”
Pojedine građevine nas ostave bez riječi. Ponekad možete naći na razne interesantne ideje kojih se dosjete neke osobe. Te ideje su kreativne i ne nailazimo baš tako često na nešto takvo.
Jedan čovek iz Makedonije je napravio nešto zaista fascinantno. Napravio je kuću koja stoji na krovu. Nije kao one klasične, baš zbog toga ne može proći nezapaženo.
On je inače bivši građevinac i živi u Prilepu. On je svoju ideju pretvorio u realnost. Naravno, mnogi su bili skeptični i smijali su se njegovoj ideji. Nije im bilo jasno zašto bi napravio nešto takvo.
On nije želio odustati od svoje ideje. Napravio je kuću onakvu kakvu je želio. Kuću koja nije nimalo izgledala obično.Krov nije bio na vrhu. Na ovim slikama možete vidjeti kako je ta kuća zapravo izgledala.
Zbog takvog izgleda se dosta pisalo o njoj, postala je vrlo popularna. Kaže da je želio uraditi nešto drugačije i uzbudljivije. Bio je u penziji i želio je biti aktivniji. Posvetio se tome i uspio je. Sada je ta kuća prava atrakcija.
Trenutno niko ne boravi u njoj, ali on kaže da će svako ko bude živio u njoj, postati popularan. Šta vi mislite o ovome? Šta kažete na ove slike?
U predgrađu Balga u Pertu, Australija, u stanu u kome je živeo sa svojim roditeljima, u petak uveče je pronađen mrtav, Dejan Dimitrovski ( 36 ), australijski državljanin makedonskog porekla, prenose mediji u Skoplju.
On je brat Natalije Dimitrovske, koja izdržava 17- godišnju zatvorsku kaznu zbog napada na Danu Vulin, Australijanku srpskog porekla.
Dejan Dimitrovski, brat monstruozne Natalije Dimitrovske, sa fatalnim povredama po telu, pronađen je mrtav u petak oko 18,30 časova. Njegova majka, Ljiljana je za australijske medije izjavila da je Dejan bio dobar dečko i da ne razume ko ga je i zbog čega ubio. Ona je preko medija pozvala detektive i policiju da pronađu ubicu njenog sina.
- Obećala sam da ću sve učiniti da se otkrije ko je ubio mog sina... Ako postoji neko ko nešto zna u vezi njegovog ubistva, molimo vas da izađete i kažete - rekla je Ljiljana Dimitrovska.
Detektivi iz odeljenja za ubistva i australijski policijski forenzičari ceo dan su proveli na imanju Dimitrovskih, gde su uzeli otiske i sa luksuznih automobila parkiranih ispred njihove kuće.
Fatalni napad na Danu se desio 16. februara 2012. godine kad je ljubomorna Natalija Dimitrovska upala u njen stan, polila je kiselinom i zapalila. To je učinila jer je mislila da Dana ima ljubavnu aferu sa njenim mužem.
Nakon užasnog napada gde joj je od opekotina stradalo čak 65 odsto tela i lica, Dana Vulin se oporavila i danas izgleda fenomenalno. Ona je prošla preko 200 plastičnih operacija i provela tri godine noseći masku, a danas, kako je nedavno izjavila, sebe voli više nego pre napada.
Policija treba da otkrije da li je smrt Dejana Dimitrovskog povezana sa njegovom sestrom Natalijom Dimitrovski, koja je unakazila lice Dani Vulin, ili je u pitanju nešto sasvim drugo.
Dana Vulin sada ima trideset godina, i nakon pet godina od tragedije, sada se, kako je izjavila „Dejli mejl“, konačno oseća odlično i samouverenije nego ikada pre.
Nenad Stanković (47) iz Ostrožnje Donje preminuo je kada ga je, dok je sa još dvojicom muškaraca sekao stablo u šumi u mestu Cvrtkovci kod Stanara, napao i izbo roj stršljenova.
Muškarac je preminuo ubrzo nakon što su ga insekti izujedali. Kako saznajemo, imao je šest-sedam ujeda, a čega najviše po glavi, a onda po vratu i leđima. Pretpostavlja se da je Stanković bio alergičan na ubod stršljena, ali da je kobnom ishodu doprinelo možda i to što je imao astmu. Nesreći čovek sa sobom je imao pumpicu.
Sve se dogodilo u ponedeljak rano ujutro u šumi vlasništvo Pere Tutnjevića koji je trojicu radnika angažovao da prokrče deo šume. Pretpostavlja se da je gnezdo stršljenova bilo u stablu koje su obarali i da su ih tada napali, a da su posebno agresivni i zbog visokih temperatura. Nije bilo šanse da izbegnu nalet roja.
Tutnjević kaže da je on tog jutra nameravao da ode do šume kako bi video da li je sve uredu i kako napreduje posao, kada mu je zazvonio telefon dok je pio kafu. Jedan od radnika koji je bio sa Stankovićem mu je rekao da požuri i odmah dođe, jer je Nenada ubo stršljen. Odmah je seo u džip i krenuo prema šumi.
- Rekao sam da odmah dolazim i da ga polevaju vodom. Za 15-20 minuta sam bio tamo, a on je već ležao. Odmah smo ga stavili u auto, a ja sam nazvao lakare, javio im šta se dogodilo i da ćemo krenuti prema domu zdravlja. Sve se odigralo za manje od pola sata – priča Tutnjević.
Kaže da je medicinska ekipa krenula odmah i da su se sreli na pola puta. Oni su Stankovića odmah pregledali, a Tutnjeviću je rečeno da je muškarac već preminuo. Bio je taman u licu i otečen od silnih uboda.
- Radnici koji su bili sa njim su mi rekli da je se on nakon uboda umio vodom, a onda odjednom rekao „Joj, Vlado, ja sam gotov“ i srušio se – priča Tutnjević. Drugog radnika takođe su ubola dva stršljena, ali on nema nikakvih posledica. Njemu se na mestu uboda pojavilo crvenilo, a lekari su mu na licu mesta dali terapiju posle koje se osećao dobro. Reakcija Stankovića na toliko veliki broj stršljenova bila je tako burna da je najverovatnije preminuo već posle nekoliko minuta.
U PU Doboj su potvrdili da je Policijskoj stanici Stanari oko 7.30 časova iz Doma zdravlja prijavljeno da su medicinski radnici, koji su intervenisali po pozivu, na lokalnom putu u mestu Dragalovci susreli vozilo kojim je P.T. prevozio N.S. kome su pokušali da ukažu pomoć, ali da N.S. nije davao znakove života.
- Na osnovu prikupljenih saznanja, kao i pregledom tela preminulog od strane lekara mrtvozornika Doma zdravlja Stanari utvrđeno da je N. S. napao roj stršljenova koji su ga uboli po glavi i telu, usled čega je nastupila smrt. O svemu je obavešten dežurni tužilac Okružnog javnog tužilaštva Doboj – rekli su u PU Doboj.
Stanković i dvojica muškaraca bili su komšije iz istog mesta i često su zajedno radili po selu ako je nekom nešto trebalo i da su živeli od toga. Preminuli muškarac nije bio oženjen i nema dece, a od komšija saznajemo da ima dva brata. Biće sahranjen danas u 13 časova na mesnom groblju u Ostrožnji Donjoj.
Stručnjaci kažu da agresivnost stršljenova zavisi od doba godine, dok medicinska struka smatra da 10 ili više uboda ovog insekta može da bude fatalno. Međutim, kakav će ishod biti zavisi od čoveka do čoveka, odnosno da li je alergičan, da li ima neku bolest, ali i drugi faktori.
Saveti lekara
Šef Službe Hitne pomoći Doboj doktor Slobodan Tomanić savetuje da nakon uboda stršljena na to mesto treba staviti hladnu oblogu, a da se za lekarsku pomoć obavezno treba obratiti u slučajevima ako se otok širi, oseti otežano disanje i gušenje, te ako se po telu pojavi osip.
Status splitskog part-time konobara u kom je opisao goste različitih nacija s kojima se susreo u svom poslu, na Fejsbuku je postao totalni hit. Napominje Jozo kako je status "Napojničke agonije u tri čina" pisan za uži krug Fesjbuk prijatelja, pa je i jezik tome prilagođen, ali mi ga prenosimo u celosti:
NAPOJNIČKE AGONIJE U 3 ČINA
Vođen blagom nadrkanošću i umorom, evo već četvrtu godinu kao part-time konobar u potrazi za dodatnom lovom, delim s vama moji prijatelji tuge i boli jednog smrtnika u ugostiteljstvu, jer mi se čini da će mi biti lakše ako od svega napravim sprdnju, iako je to daleko od sprdnje, ali eto...ako bar nekog nasmejem ili možda eventualno nekog potencijalnog budućeg konobara edukujem o manirima gostiju koji ga čekaju, onda možda od svega ispadne i nešto dobro.
Već duže vreme hrabren iskustvom prethodnih sezona, i težinom ove, razmišljam da napravim malu ličnu rekapitulaciju iliti ga presek profila gostiju koji dolaze da uživaju u čarima ‚‚Lijepe naše", kvasiti svoja jajca u našem divnom Jadranu, slikati se na plamencima za profile po Instagramu, uživati u našoj spizi i mom superugodnoprofesionalnom odnosu kad navrate kod mene kao najdraži mi gosti.
Iako sam u životu vođen mišlju da je generalizovanje popriličan zajeb, i nikako nisam zagovornik istoga, evo nakon nekoliko godina fušarenja u ugostiteljstvu ne mogu da i sam ne primetime da zaista postoje poveznice prema kojem se određena vrsta nacije ponaša po točno određenim pravilima, uz povremene izuzetke (Bog im da zdravlja i sreće gde god da su), ali takvi su slučajevi toliko izolovani i usamljeni da se može nabrojati na prste ruke i slobodno ih mogu svrstati u skupinu zajedno s velebitskom degenijom i sredozemnom medvedicom, znači teški endemi.
Jednostavno od tolike količine različitih ljudi, rasa i nacija postaneš jebeni psiholog, a da ni sam nisi svestan toga. Nakon prvih sekundi dijaloga u 80% slučajeva pogađam s kim to veče imam posla i u kojem smeru će se događaji odvijati. Da ne bi bilo zabune, ova lestvica i presek su moj lični doživljaj svakog od gostiju i napisan je bez ikakve namere da uvredi ikoga, ali ako se neko nađe i uvređen, Bože moj...zabole me tuki. Sami su si krivi.
Znači lista je moj lični osvrt i niko se ne mora s njom slagati, a koncipirana je na način da krećem od najblažih odnosno u mom slučaju najboljih gostiju pa sve do prvog mesta na kojem caruju oni gosti koje ne bi poželeo ni na inauguraciji Vojislava Šešelja za predsednika Srbije.
Zvezde vodilje u odabiru kriterijuma bile su mi odnos prema osoblju, u ovom slučaju naspram mene, opšti utisak, te zadnji, ali ne i najmanje važan činilac, napojnica / manča.
Zdravoseljačkim rečnikom na zadnjem mestu su najbolji, a na prvom najgori gosti koji po mom skromnom mišljenju kroče nogom u Kroaciju i koje kad vidim svaki put malo povratim sebi u usta jer znam šta me čeka i u kojem smeru priča ide, ali jbg što bi raja rekla, pos`o je pos`o, sa svim svojim vrlinama i manama...raditi se mora i u radu je spas, bla bla bla. Pa da krenemo....
USA / SAD
U mom slučaju nemam ja tu šta reći osim, ‚‚God bless America". Kao nacija jesu kreteni, ali prema konobaru pošteni. Ponekad možda malo glasni i forsiraju srčanost i stalno pitaju za striptiz barove, ali mene mojih 10-15 % manče uredno čeka. Naravno, govorim o gostima od 30-te pa nadalje, a ova mlađa EDM bagra koja dolazi na Ultru je nevredna spomena i njih uopšte neću komentarisati, spašava ih to što su ovi stariji Amerikanci dobri gosti inače bi ih instalirao na vrh ove moje liste brzinom svetlosti i ne bi ih Gospa Sinjska makla s prvog mesta, tako da sve u svemu kad se sve zbroji debila ima, ali u globalu s njima kao gostima sam zadovoljan.
NEMAČKA / AUSTRIJA
Lično, u ovo malo staža koje sam skupio u svom konobarskom radnom veku, na moju žalost i nesreću nisam imao toliko prilike da mi uletaju gosti s tog područja, ali ovo malo i što ih je bilo...uredni. Hladni i strogo profesionalni, ali korektni. Koliko im daš, toliko ćeš i dobiti. Nema tu puno priče. Dobro veče, izvol`te..šprehezni dojč, najn, bitte. Sve po ps-u. Ako si svojim šarmom dopro do njihovih robotskih srca, manča ti ne gine. Ponekad čak ne traže ni da budeš simpatičan. Bitno da sve dobiju na vreme, jer svaki minut kašnjenja sjebaje im dalju koncepciju godišnjeg odmora koji je isprogramiran do u sekundu.
UK
Pijani i bledi, s naglaskom na pijani. Večno u čoporima i to muškim, po gradu se mogu prepoznati po glupim havajskim košuljama kad obično slave momačke večeri jer kao to je nešto nikad viđeno i toliko originalno da ni sami jadni ne shvataju da su radi toga već postali toliko prepoznatljivi da ih uopšte ne treba pitati odakle dolaze. ...Ako dođu u vreme dok još akohol nije proradio, a to je retko i nikada, onda su vrhunski. Manča uredna i dobra. Ali ako alkoholne pare počnu biti zvezde vodilje, e bato onda si najebo. Deru se i viču, terorišu čitav objekt s vikom i onih glupim engleskim humorom, tlače sve oko sebe, zaborave na manču. Moliš Boga da ti da snage da izdržiš i ne uzmeš tacnu i opizdiš prvoga po glavi, makar i po cenu otkaza. Posle ih vidiš kako pojedinačno pijani ko sipe bauljaju gradom u potrazi za apartmanom.
RUSIJA
U njihovom slučaju osećaji su mi podijeljeni. 50-50. Ako dođe dobar Rus od kog moderni kapitalizam nije napravio instant bogataša onda su to uredni i dobri gosti. Dobra spiza, dobra boca vina, on zadovoljan-ja zadovoljan, manča varira, ali je bude uvek i uvek je korektna. Može biti dobra i bolja, ali je tu. Spasiba, smešak i adio. Ali, ako ti dođe neki seljak s trinaestočlanom familijom do šestog kolina, jetrvom, snahom i badžom, e onda uzalud vam trud svirači. Za kurac sve i čitavo veče. Odeš malo u wc, pustiš suzu, udahneš duboko i stisneš zube, odradiš to junački jer znaš da ti sledi dvosatno guženje na suvo, ali jbg i to je deo posla.
ŠVEDSKA / FINSKA / DANSKA / NORVEŠKA
Ne znam šta se njima događa zadnjih par godina, ali ovo su mi pre bili jedni od dražih gostiju koji svakom godinom tonu sve dublje na mojoj ličnoj listi simpatičnosti. Još uvek se tu zna naći dragih ili divnih ljudi ali sve mi se čini da je seljaštvo i čobanizam napokon našlo puta i do njih. Večno znojni i crveni još uvek hladni u srcu kao veštičja sisa, ponekad drski i zahtevni, ali još uvek korektni gosti koji znaju da cene ukoliko im posvetiš malo svoga vremena i pažnje te isto tako tu pažnju i nagraditi.
ČEŠKA / POLJSKA / MAĐARSKA / RUMUNIJA
Oni su tu zaista onako reda radi stavljeni. Čisto da prepolove listu. Nema takvih puno po restoranima...paštete i salame ih preko dana valjda toliko zakuse da nema potrebe za večerom. A i ovo malo njih što dođe uvek rado i sa smeškom poslužim jer uvek u sebi nekako pomislim, pa Bože dragi možda ću već sutra u crnoj hronici čitati o jednom od njih kako su ga izgorenog i dehidriranog od Sunca pronašli usred Bračkog kanala da jadan dezorjentisano pluta u potrazi za kopnom. Kad znaš da je čoveku to možda poslednji obrok pred avanturu života nekako ti lakše padne činjenica što takvi za manču ne znaju. Pojedi sinko, idi i neka ti je mirno more.
ITALIJA
Ovo pišem u vreme kad je njihov veličanstveni ‚‚ferragosto pred vratima", i slobodno vam mogu reći da me već lagano boli drob kad se setim šta me čeka. Cigani, izvoljevanja, traženje popusta na svaki račun koji dobiju, prepucavanje na lošem engleskom ako ga uopšte i znaju, i naravno manča koja je kod Italijana ‚‚science fiction". S Italijanima kreće početak kraja ove moje liste. Dno i fundeć.
ŠPANIJA
Dok još nisam počeo konobarisati uvek bi slušao priče kako su Italijani cigani i najgori gosti koji postoje, ali verujte mi prijatelji ima ih i gorih. Zovu se Španci. I Francuzi. O ovim drugima malo kasnije. A o Špancima...ništa dobro. Italijani su za njih Amerikanci. Iza njih ostaje pustoš. Tu trava više ne raste. Kao da je uragan Katrina proharala stolom za kojim su sedeli. Plaćanje u kovancima i to lipama. Do u kunu. Manča je njima apstraktan pojam. Bože oslobodi i ne uvedi.
FRANCUSKA
Zahvaljujući njima čir na želucu za kojeg sam mislio da mi je prošao, ponovo se aktivirao. Radi Francuza sam počeo da mrzim ljude uopšteno. Nisam ih ni pre nešto voleo, ali otkad upoznah goste Francuze lično, slobodno vam mogu reći da ‚‚croissanti" u moja usta više neće. Engleski znaju, ali ga ne žele pričati. Očekuju od tebe da razumeš onaj njihov preserans od jezika, i onda kad im odgovoriš da eto ne pričaš francuski, u očima im vidiš da bi te najradije stavili u top pa te uz zvuke marseljeze ispalili u tri pičke materine da te njihove oči više ne vide i uši ne čuju. Al ne mogu im suditi jer osećaji su uzajamni i obostrani, samo što bi u mom slučaju uz desnu ruku na grudima svirala Lepa naša. Po pitanju manče su dno napojničkog sveta, i onaj konobar kojem Francuzi ostave više od 10 kn manče obično nadoda još 740 kn pa kupi janje i počasti ekipu od sreće i neverice.
AUSTRALIJA / NOVI ZELAND
Pri samom vrhu / dnu i u ‚‚fotofinishu" dolaze mi dobri stari gosti ‚‚from downunder". Nekako su mi sve ove godine prolazili ispod radara, a jako ih je teško razlikovati od Amera jer još nemam toliko dovoljno iskustva u raspoznavanju engleskog dijalekta, pa se nemali broj puta znalo dogoditi da mi oduševljenje naglo splasne kad skužim kako se ustvari radi o Australcima, a ne Amerikancima, jer znam šta mi sledi i šta me čeka. A čeka me mentalno i fizičko guženje. Naporni i zahtevni do bola, 300 puta im donesi ovo, odnesi ono, loču ko smukovi, a manča im je ko i zemlja iz koje dolaze. Škrta i suvoparna. Neko mi je čak i rekao da u Australiji napojnica ne postoji jer su im plate toliko dobre da nema potrebe za njom, ali očito se nisu dobro informisali prilikom biranja mesta za godišnji odmor jer da jesu znali bi da dolaze u pripzdinu u kojoj vlada teška besparica i bieda, te da nisam ja tu iz gušta i ljubavi prema konobarenju, nego da radim i zaradim.
KINA / JAPAN
...i sve iz kosookog sveta. Ove još nisam prokljuvio i ne znam koliko će mi još trebati vremena da skužim kako ove dve nacije stoje na vrhu svetskog poretka po pitanju napretka i ekonomije. Kako da shvatim kako se neko bez elementarnog poznavanja engleskog jezika (ali doslovno bez ikakve glume kao šta je slučaj kod Francuza ili Italijana koji znaju ali ne žele pričati engleski) sam može uputiti u pizdu mile matere, 25 000 km daleko od kuće. Njihov vokabular i dijalog sa mnom može se opisati kao igrokaz u kom se dva galeba svađaju (karaju) oko komada ribe. Neartikulisani zvukovi i mlataranja rukama, tako da ukoliko slučajno neko gleda sa strane pomislio bi da igramo na kamen, papir i nožice. Izgledaju retardirano, a s maskama i kišobranima usred 38°C kao da su ispali iz nekog apokaliptičnog filma. Menu im se bazira na svemu što počinje ili završava na tuna. Tuna, tuna, tuna...i još malo tune. E da,i da ne zaboravim kao prilog, gle čuda tadaaaaa riža. Jedna jedina takva osoba isisa iz mene energije kao da poslužujem sto od 10 ljudi, bole me ruke od „pričanja“, čitav se oznojim. Radije bi da mi daju motiku i njivu od 300 kvadrata pa udri. Što se tiče manče poprilično sam uveren da ta riječ u njihovom svetu ne postoji, ali doslovno NE POSTOJI.
I napokon numero uno, svetski prvaci, kraljevi šljama dolaze iz.......
INDIJA
Verovatno iznenađenje za mnoge koji čitaju ovaj moj roman, neki možda nikad ni u ludilu nisu pomislili da bi oni mogli biti na vrhu, odnosno dnu ove moje lestvice srama, ali verujte mi da svi oni ljudi koji su iti dana radili u ugostiteljstvu nisu nimalo iznenađeni šta sam dotične stavio na na broj 1. Znači postoje Indijci i svi ostali...toliko su loši da svi ovi šta se nalaze na broju 2,3,4,5 zajedno nisu loši kao ova bagra. Blago se objektu kojeg oni zaobiđu. Od ljudi koji dolaze iz zemlje koja je nadaleko poznata po svojoj produhovljenosti, ‚‚Buddhi" i čakrama očekuješ neke drage i skromne goste, koji osećaju svet oko sebe na nekom drzgom nivou. Ako ništa drugo očekujem da bar osećaju moju auru koja vrišti da odjebu u neki drugi restoran samo da ih moje oči ne vide,ali ni to. Jad, beda i čemer. Sednu i idemo....
- Dobro veče, mi smo vegetrijanci, ne jedemo nikakvo meso ni ribu, ne jedemo hranu s glutenom, ništa preslatko ni preslano, šta biste nam preporučili? - Pa preporučio bi vam vazduh. S malo soli. Hrvatski originalni. Ili možda u najboljem slučaju preporučio bi vam da odjebete u tri pičke mile matere jer ja zaista ne znam šta bi vam s menija ponudio, a da se uklapa u te vaše kriterijume. Najbolje da odete na Matejušku, uzmete u Tommyja po bocu Jane (naravno s nekom dubokoumnom porukom jer vi ste preduboka nacija) stanete uz more i udišete. Šta da ja vama ponudim drugo. I onda kreće masakriranje menija. Dajte mi ovo s ovim, ono bez onoga, malo ovog, sa strane onoga, ako možete umesto jednoga ubacite drugo....
Na kraju njihova narudžba nema veze niti s jednim jelom na meniju, a blok mi izgleda ko` diplomski rad Gordona Remzija. Naravno, ni to što im na kraju i donesem ne valja i uvređeno se dignu i odu, verovatno bacajući kakav svoj indijski urok na mene. O manči nema ni govora. Ali nikad. Kune oni nikad nikom nisu ostavili. Ustvari lažem...Priča se da je pre nekih 5 godina jednom jedan Indijac ostavio 50 kn manče jednom konobaru u nekom splitskom restoranu. Kažu kako je konobar završio na psihijatriji. Ne znam šta je s njim danas...
Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala
Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji
