Balkan

Balkan (355)

Mirjana Vidaković, koja je pre skoro mesec dana nestala na području Dervente, i čiji se kum-ljubavnik nedavno ubio, pronađena je u nedelju u šiblju kod jezera na području Prnjavora.

Da je Vidakovićeva nestala policiji je prijavio njen kum Miro Bojanić 21. septembra, a koji je posle toga počinio samoubistvo. On je tada rekao policiji da ju je zadnji put video desetak dana ranije. Prema pričama meštana njih dvoje su bili u ljubavnoj vezi, od trenutka kada joj je umro suprug.

Mirjanu su u nedelju u blizini ribnjaka u Prnjavoru pronašli lovci iz tog grada, prenose "Nezavisne novine".

Ona je u teškom stanju prevezena u Univerzitetsko klinički centar Republike Srpske u Banjaluci. U Policijskoj upravi Doboj su potvrdili da je Vidakovićeva pronađena. 

Podsetimo, Miro Bojanić (55) izvršio je početkom oktobra samoubistvo vešanjem u svom porodičnom domaćinstvu u Donjoj Lupljanici, nadomak Dervente, u jeku opsežne potrage za njegovom kumom Mirjanom Vidaković (43), čije je nestanak policiji lično on prijavio.

Bojanić nije ostavio bilo kakav trag kojim bi obrazložio zašto je digao ruku na sebe, nego je tu tajnu odneo u grob. To je nova tajna u ionako zamršenoj "kumovskoj misteriji", tajnovitog nestanka žene, koja je, kako se ispostavilo, bila u ljubavnoj vezi sa svojim kumom Mirom. Iako šokirana saznanjem da je u ljubavnoj vezi sa venčanom kumom, čiji suprug je preminuo u januaru ove godine, Mirova supruga, sa kojom nije imao dece, odvraćala ga je od najave da digne ruku na sebe. Međutim, Miro je izvršio samoubistvo vešanjem.

Poznati pisac osvrnuo se i na dešavanja iz prošlog veka i način na koji je taj "velikosrpski hegemonizam" kreirao sudbine naroda na ovim prostorima

Muharem Bazdulj, bosanski književnik, objavio je tekst koji je u najmanju ruku pokazao besmisao priče o tome kako srpski hegemonizam vlada poslednjih decenija na Balkanu. U svojoj kolumni dotakao se i optužbi na račun kantautora Đorđa Balaševića da je album “Bezdan”, nastao 1986. godine, deo opake antialbanske nacionalističke propagande, a upravo Bazdulj na svojstven način opovrgava te maliciozne komentare.

Poznati pisac osvrnuo se i na dešavanja iz prošlog veka i način na koji je taj “velikosrpski hegemonizam” kreirao sudbine naroda na ovim prostorima. Kako kaže i sam Bazdulj na kraju kolumne, očito da posle svega, tog, “velikosrpskog hegemonizma”, na kraju treba da se čuvaju jedino Srbi.

Kolumnu Muhamera Bazdulja prenosimo u celosti: 

Puna je javnost „regionalnih dušebrižnika“ koji trube o opasnostima „velikosrpskog hegemonizma“. Istorija je, međutim, učiteljica života, a ona nas, videli smo, jasno i nedvosmisleno uči da „velikosrpskog hegemonizma“ treba da se čuvaju jedino – Srbi.

Znanje je moć i najbolji poklon, a poklonu se, je li, ne gleda u zube. Mada je tajming daleko od idealnog i mada su takve insinuacije u vreme dok se pokojnik još nije ni ohladio u najmanju ruku nepristojne, saznali smo, eto, i da je Đorđe Balašević sredinom osamdesetih godina participirao u zločinačkom projektu „velikosrpskog hegemonizma“ usmerenog prvenstveno protiv Albanaca na Kosovu i to tako što je pevao pesmu „Ne lomite mi bagrenje“, a Albanci su u vreme dok je on tu pesmu brutalno pevao bili najveće, ali nipošto i jedine, žrtve „velikosrpskog hegemonizma“.

Predsednik Sinan Hasani

Hajde da vidimo koliko je grozan i ogavan bio taj „velikosrpski hegemonizam“. Album „Bezdan“ na kojem se nalazi pesma „Ne lomite mi bagrenje“ objavljen je u junu mesecu 1986. Nekoliko nedelja pre nego je album objavljen, na čelo Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na najvažnije mesto u državi, na funkciju simboličkog naslednika samog Josipa Broza Tita, seda Sinan Hasani, etnički Albanac, pripadnik nacionalne manjine koja u tom trenutku, prema rezultatima poslednjeg popisa, predstavlja oko 7 posto stanovništva u SFRJ. Sinan Hasani nipošto nije nikakav simbolički Sejdo Bajramović, on je, današnjim rečnikom rečeno, legitimni predstavnik jugoslovenskih Albanaca, koliko je to moguće u jednopartijskoj državi.

Kad skoro četvrt veka kasnije, u SAD-u, pripadnik manjine koja obuhvata oko 14 posto tamošnjeg stanovništva bude prvi put izabran za predsednika, isti ovi koji danas trube o „velikosrpskom hegemonizmu“ iz osamdesetih godina prošlog veka upiškiće se od sreće u patetičnoj egzaltaciji divljenja zemlji u kojoj je, eto, i to moguće.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, procenat nepismenog stanovništva na Kosovu iznosio je 74 posto. Samo dvadeset i pet godina kasnije, osnovan je univerzitet na kojem je posle samo deset godina studiralo više od 26.000 redovnih studenata. Osamdesetih godina, u vreme kad su na Kosovu Albanci žrtve „velikosrpskog hegemonizma“ predvođenog Đorđem Balaševićem, tamo, proporcionalno gledajući, studira veći procenat mladih nego igde drugo u Jugoslaviji (26 studenata na hiljadu stanovnika, naspram 14 na hiljadu u Sloveniji i Hrvatskoj).

Promeniti ponižavajuća prezimena

U isto to vreme, u susednoj Albaniji, živi između 120.000 i 150.000 Južnih Slovena koji nemaju apsolutno nikakva prava. Nemaju pravo na okupljanje u grupe veće od petoro, ne mogu komunicirati sa jugoslovenskom ambasadom, ne mogu da se zovu kako se zaista zovu pošto je izdat dekret da „državljani koji imaju neprikladna imena sa političkog, ideološkog i moralnog stanovišta i ponižavajuća prezimena, moraju ih zameniti“, a drugim dekretom se menjaju slovenski nazivi naselja u albanska.

Ali da, to je Enver Hodža, to nema veze, a Đorđe Balašević je kinjio Albance u Jugoslaviji.

Postoje i drugi statistički pokazatelji pogubnosti „velikosrpskog hegemonizma“ po Albance na Kosovu. Po popisu stanovništva iz 1948, na Kosovu je bilo 68 posto Albanaca i 27 posto Srba.

U to vreme se Balašević još nije bio rodio, pa su „velikosrpski hegemonizam“ predvodili nešto suptilniji likovi poput Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića. Rezultati njihovog rada jasno se vide 1981, kad se procenat Albanaca povećao na 77 posto, dok je procenat Srba pao na 15 posto.

Žrtve „velikosrpskog hegemonizma“ bili su i Hrvati. I to se dobro vidi iz statistike. 1948. godine, Srba je u Hrvatskoj bili 14,5 posto. Na poslednjem predratnom popisu (misli se na Drugi svetski rat) bilo ih je 16,8 posto, tako da je očito da im je ustaški genocid smanjio brojnost za 2,3 procentna poena. Očekivalo bi se da „velikosrpski hegemonizam“ barem malo pomogne u približavanje statistike prethodnom stanju. Ali, avaj, ne! 1981, Srba u Hrvatskoj po popisu je samo 11,6 posto. Procentualno gledano, više ih je koštalo tridesetak godina „velikosrpskog hegemonizma“ od četiri godine Endehazije.

800 džamija u slavu velikosrpske hegemonije

U Bosni i Hercegovini, poznato je, „velikosrpski hegemonizam“ se naročito bešćutno obračunavao sa Muslimanima odnosno Bošnjacima. Otkad se u Bosni i Hercegovini uopšte popisuje stanovništvo, uvek su Srbi odnosno pravoslavni imali relativnu većinu, sledili su Muslimani, pa naposletku, kao najmalobrojniji, Hrvati. Usred najgoreg „velikosrpskog hegemonizma“, međutim, 1971. godine, Muslimani u Bosni i Hercegovini po brojnosti pretiču Srbe.

Takođe, prema podacima poznatog zagovornika „velikosrpskog hegemonizma“ Husnije Kamberovića, u periodu od 1969. do 1980, u BiH je izgrađeno više od 800 džamija, što će reći da je građena po jedna džamija na svakih pet dana, odnosno 6 mesečno, odnosno 72 godišnje. Pa da, sve se uklapa, poznato je da „velikosrpski hegemonizam“ naročito mrzi islam.

Što se tiče Crnogoraca, njih pola miliona je od strane više od osam miliona Srba bilo toliko brutalno „hegemonisano“ da su u toj okrutnoj hegemonijadi u razmeri 16:1 zapravo i nestali. Crnogoraca, ako niste znali, više nema. I Milo Đukanović i Mijo Popović i Tamara Nikčević i oni su puki hologrami, kreirani od manipulacijama sklonog „velikosrpskog hegemonizma“ koji od sveta skriva da je uništio ceo jedan narod.

Olimpijada “velikosrpskog hegemonizma”

Naposletku, to što su pod „velikosrpskim hegemonizmom“ Slovenci prvi put dobili priliku da se fakultetski obrazuju na svom jeziku, a Makedonci da svoj jezik uopšte zvanično i imaju i na njemu štampaju knjige, samo po sebi dovoljno govori.

A najbolji dokaz koliko je „velikosrpski hegemonizam“ poguban, vidi se po tome što su svi ovi narodi, nakon što su se rešili „velikosrpskog hegemonizma“ izišli na zelenu granu. Pod „velikosrpskim hegemonizmom“ u Hrvatskoj je izmišljen i patentiran jedan od najboljih i najefikasnijih antibiotika na svetu, a danas nisu u stanju ni da uvezu stranih vakcina u dovoljnom i potrebnom im broju.

Pod „velikosrpskim hegemonizmom“ Sarajevo je zaslužilo i organizovalo Olimpijske igre, a danas je Bosna i Hercegovina najmnogoljudnija među ono malo evropskih država koje se mogu nabrojati prstima jedne ruke, a koje nemaju nijednu olimpijsku medalju. Pod „velikosrpskim hegemonizmom“ broj Albanaca na Kosovu je konstantno rastao, a sada, evo, uglavnom pada.

Puna je javnost „regionalnih dušebrižnika“ koji trube o opasnostima „velikosrpskog hegemonizma“.

Istorija je, međutim, učiteljica života, a ona nas, videli smo, jasno i nedvosmisleno uči da „velikosrpskog hegemonizma“ treba da se čuvaju jedino – Srbi.

Kantonalno tužilaštvo Zenićko-dobojskog kantona u BiH podiglo je optužnicu protiv Admire Bašić zbog krivičnog dela "Prenošenje zarazne bolesti".

Prema optužnici, ona se tereti da je postupala suprotno odredbama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti BiH jer je odbila hospitalizaciju uprkos tome što je bila zaražena korona virusom kao i zbog toga što je kašljala i pljuvala na medicinske sestre, prenosi Klix.ba.

"Ona je odbila da se hospitalizuje u izolatorijumu JU 'Stacionar, koji je odredila Kantonalna bolnica Zenica za osobe zaražene kovidom-19, pa iako je svesna da joj je utvrđena zarazna bolest kovid-19 testiranjem istog dana i da može svojim ponašanjem dovesti do opasnosti od širenja zarazne bolesti među medicinskim osobljem", navodi se u optužnici.

Dalje se navodi da je Bašić skinula zaštitnu masku i počela da kašlje i pljuje u pravcu nekoliko medicinskih sestara govoreći "Treba ih sve zaraziti", kao i da je pored nekoliko upozorenja nastavila to da radi.

Jedan od nezadovoljnih građana, prišao je gradonačelniku unevši mu se u lice, da bi ga zatim izvređao

Sprovođenje intervencijskog plana grada Petrinje, kao i obnove, bila je tema sastanka ministarke regionalnog razvoja i fondova EU Nataše Tramišak i petrinjskog gradonačelnika Darinka Dumbovića, koga je po završetku sastanka u Petrinji napala grupa nezadovoljnih građana.

Jedan od njih, prišao je gradonačelniku unevši mu se u lice, da bi ga zatim izvređao, ali i pitao, "Gde su pare"?

- Gde su novci, pi*ko jedna? Pitam te gde su novci? Ja sam 40 dana na minus 10 čekao sa ljudima, gde su novci?

Dumbović je za RTL izjavio kako su ti incidenti politički motivisani, a na pitanje novinara ko politički stoji iza događaja, izdvojio je Lucu Gašpar Šako i Most.

“Ona je u Mostu, to je sigurno. Ona je pisac i voditelj  svih medija i slikanja nečeg što je zatvoreno u prostoru komunalnog poduzeća bilo pre 14 dana i ona je otkrila Ameriku”, rekao je.

Dok su Senad Hadžifejzović i Aleksandar Vučić radili intervju, članovi Predsjedniptva BiH su strpljivo čekali ispred salona. 

A onda je u salon ušao Milorad Dodik, predsjedavajući Predsjedništva BiH. 

- Aco, Senad je najveći zajebant u zemlji - rekao je Dodik. 

Na to je Hadžifejzović odgovorio: - Milorade, nas dva smo se dogovorili- smijenjen si!

Dodik je na kraju dodao da on to pokušava posljendjih 20 godina. 

Roditelji još čekaju analize kako bi saznali da li im je dete zaraženo

Devojčica stara 5 godina ubola se na vrh odbačene narkomanske igle u dečjem vrtiću Tratinčica u Dugavama, delu Zagreba.

Devojčica je povredila prst sredinom septembra, i istog dana je smeštena u bolnicu, ali uznemireni roditelji još čekaju određene medicinske nalaze i strepe da je njihova ćerka zaražena.

Kako saznaje Jutarnji, osnovni nalazi bili su u redu, ali oni ne govore ništa zbog vremena inkubacije, odnosno perioda od ulaska virusa u telo do pojave prvih simptoma, a to kod hepatitisa B, na primer, traje od 6 do 16 nedelja. Ovo znači da će roditelji tek tri meseca posle povrede dobiti prve prave nalaze.

Roditelje je, osim samog događaja, najviše razočarao izostanak reakcija u vrtiću, ali i u Gradu Zagrebu. Objekat se nalazi u prizemlju stambene zgrade i nije ograđen, odnosno nema kontrolisan prostor za igru.

Na molbu roditelja da se prostor obezbedi, iz Gradske uprave nije bilo nikakvog odgovora. Majka devojčice zahtevala je od direktorke da što pre reši taj problem, ali rukovodstvo vrtića je prema tom problemu nastupilo poprilično nezainteresovano.

Nakon toga sami su se obratili Uredu za obrazovanje i Uredu gradonačelnika. 

Do danas ništa nije učinjeno.

Kristina Kulčar (31), koja je u šestom mesecu trudnoće, zverski je ubila svoju svekrvu Iboju Vargu (59), u dvorištu njihove kuće, a nakon toga sasvim normalno sa osmehom na licu šetala decu po selu. Stravičan porodični zločin potresao je u ponedeljak selo Poljanice kod Bečeja.

Brutalan zločin dogodio se nakon svađe svekrve i snajke oko ručka. Kristina je svekrvi najpre zarila nož u leđa. Ranjena Iboja je pokušavala da pobegne na ulicu i potraži pomoć komšija, ali ju je snajka sustigla i dokrajčila vilama. Zoltan Varga, sin ubijene Iboje i suprug uhapšene Kristine, kaže da ne može da veruje šta ga je snašlo. Da se u njegovoj kući desilo nešto strašno, obavestila ga je prijateljica njegove majke dok je bio na poslu.

Kada je stigao kući, supruga mu je sa osmehom na licu priznala da mu je ubila majku.

-“Na igralištu, koje se nalazi nedaleko od naše kuće, zatekao sam Kristinu sa našim sinovima, koji imaju dve i četiri godine. Upitao sam je šta je uradila. Samo se nasmejala i rekla: ‘Ubila sam tvoju mamu’. Uzeo sam decu, svašta mi je prošlo kroz glavu, ali sam u šoku ostao. Ubrzo je došla policija i stavila joj lisice”, – priča Zoltan Varga.

Nož je ostao zaboden u leđa nesrećne žene, a pored beživotnog tela su nađene i vile. Otisci sa noža i vila su Kristinini. Dok je policiji odgovarala na pitanja i davala priznanje da je ubila svekrvu, Kristina nije pokazala kajanje. Postoji i svedok celog događaja, žena iz komšiluka koja je u šoku. U svom svedočenju policiji je rekla da je videla ubistvo, ali da nije smela da priđe Kristini.

-“Kristina je delovala kao iz horor filma, bila je besna neviđeno. Čula sam kako viče na Iboju, kako se svađaju i vređaju, a zatim je Iboja vrisnula i istrčala u dvorište. Strašan prizor, iz njenih leđa je virio nož. Kristina je zatim gurnula i Iboja je pala na zemlju, a Kristina je počela krvnički da je gazi i šutira. Zatim je uzela vile i počela da je ubada svuda po telu”, – rekla je komšinica, koja je pozvala policiju i Hitnu pomoć.

Prizor na mestu nesreće je bio stravičan. Na telu nesrećne žene, u predelu grudi, stomaka i glave bilo je više od deset uboda vilama, dok joj je u leđima bio zaboden nož. Nesrećna žena je zbog obilnog krvarenja preminula na licu mesta tako da su lekari mogli samo da konstatuju smrt.

Kristini je ovo drugi brak, iz prošlog ima ćerku koja živi sa babom i dedom, roditeljima njenog bivšeg muža. Kristinini roditelji žive u Nemačkoj.

-“Pre nego što ću otići na posao, njih dve su lepo pričale. Uz kafu su se složile da ne treba da kuvaju, jer je dosta hrane ostalo od nedeljnog ručka. Posle sam čuo da su se posvađale zbog ručka. Kristina je imala ozbiljne psihičke tegobe. Tri puta je ležala na neuropsihijatriji u Novom Sadu, a lečila se i u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti u Novom Kneževcu. Tamo je boravila šest meseci. Kad su iz bolnice prošlog januara tražili da potpišem da je puste, odbio sam, rekavši da neću da za nju odgovaram jer je više puta bila agresivna. Međutim, njeni roditelji su dali saglasnost da izađe iz bolnice. Moj tast mi je tada poručio: ‘Nemoj moju ćerku da teraš da pije lekove. Ona nije luda’. I evo šta je sad napravila. Njega sam obavestio telefonom šta je Kristina uradila”, – rekao je Zoltan.

Građani Modriče su još u neverici posle tragedije koja se desila u centru grada, kada je ubijen Marko Radoš vlasnik kafića Koloseum. Tragedija se desila tokom slavlja povodom rođenje sina Pavla koga nije uspeo ni da vidi.

 

Danima je u ovom gradu tema svih tema zla sudbina mladića koji je bio oličenje poštenja i dobrote. Smrtovnice nesrećnog Marka izazivaju pažnju svih građani koji ih sa tugom čitaju i krste se.

 

Ispred kafića Koloseum gde se desila tragedija zapaljene sveće, slika Markova i srce u kome piše „zauvek u našem srcu“.

Oni koji su se zatekli u vreme pucnjeve kažu da su bile scene kao u filmovima, vriska, jauci, bežanje na vrata zaleganje na pod, pozivi u pomoć.

 

- Pošto sam na prvom spratu u zgradi do kafića čula sam zapomaganje upomoć i zovite hitnu. Brzo sam se spremila i strčala u kafić. Zatekla sam ispred šanka mladića kako leži na podu. Pokušala sam mu pružiti pomoć ali sve je bilo kasno - priča Rada Janković medicinska sestra.

 

Tragediji je predhodila gužva koju su izazvali Perica Simićević zvani Tica iz Šamca, Suvad Omerović i Nenad Ćuković. Marko Radoš je pokušao da ih razdvoji, a onda je Simićević pucao u njega. Svi detalji nemilog događaja imaju snimljeni na unutrašnjim kamerama za video nadzor koje je uzela policija.

 

Supruga Jelena je sa sinom Pavlom na intezivnoj njezi UKC Banja Luka.

 

Iz policije je stigla zvanična potvrda u kojoj se događaj kvalifikuje kao ubistvo. U kafiću je nađena samo jedna čaura od pištolja „tetejac“.

 

Patolog Ljubomir Curkić je obavio obdukciju tela nesrećnog mladića i kako kaže „utvrdio da se radi o ustrelnoj rani iz blizine, gdje je metak ušao sa prednje strane tela u desno plućno krilo nakon čega je mladić iskrvario od čega je nastupila smrt“

Tragična smrt Andrije Vickovića i Danila Delibašića koji su sa 18 godina poginuli u saobraćnoj nesreći rasplakala je celu Crnu Goru. Država je zbog toga proglasila i dan žalosti.

 

Tragedija se u subotu desila na magistralnom putu Nikšić – Podgorica.

 

Mladići koji su se nalazili u opelu udarili su u teretni kamion koji se u tom trenutku uključivao u saobraćaj i na mestu ostali mrtvi.

 

Posle svega na Instagram profilu Balkanski navijači, osvanula je čitulja Danila Delibašića koju su potpisali navijači Sutjeske.

 

“Brate naš, najmlađi među nama, teško je pomiriti se sa zlom sudbinom koja te je odvojila od voljenih roditelja. Njihova bol je nemerljiva, a velika tuga je pokosila sve nas koji smo godinama na „istoku” gledali kako od tek stasalog osnovca rasteš u zrelog mladića. Energija koja te je krasila će se pamtiti i prepričavati generacijama koje dolaze, a tvoja tribina će te čuvati od zaborava”, navodi se između ostalog u čitulji navijača koji se potpisuju kao Vojvode.

Sarajevski fotograf Eldar Nurković ispričao je svoju neobičnu priču o potrazi za sestrom koju je upoznao tek nakon 28 godina života

Život na ovim prostorima je sam po sebi neobičan i kompleksan, ne baš uobičajen. Prosečan Balkanac u svom burnom životnom veku ima veliku šansu i mogućnost da bude deo jednog rata, razaranja, spremanja za rat, krize, previranja nacionalizma, netrpeljivosti, etnickih podela, segregacije i ostalih egzotičnih socijalnih stanja. Nemamo mi taj dosadni monotoni islandski način života, bez ratovanja, invazija, pretnji ratom… Nama to jednostavno ne pije vodu .

Sarajevski fotograf Eldar Nurković ispričao je svoju neobičnu priču o potrazi za sestrom koju je upoznao tek nakon 28 godina života.

“Otac u svom najplodonosnijem delu života oboleva od, kasnije će se ispostaviti, neizečive bolesti koja će ga odvojiti od nas zauvek. Malo ga se sećam uopće. Više kroz naracije mnogobrojnih ljudi, kao čoveka koji je iz surovih sandžačkih vrleti, s hladnog i nepristupačnog severa Crne Gore, s obronaka Hajle došao u veliki grad i tu izgradio veliku i uspešnu karijeru. Usput je pomogao brojnim sugrađanima, upisao stotine dece i studenata na fakultete u Prištini, jer je i sam na jednom bio uvaženi profesor i iskoristio svoj uticaj i moć za obrazovanje brojnih ljudi. Tu je kupio svoju besmrtnost”, ispričao je.

“Imao je naizgled savršen život i karijeru, bio je neverojatan filantrop, pomagao je ljudima, ali nešto je moralo, kao po starom dobrom balkanskom običaju, krenuti po zlu. Nije pošteno ni osetio svoje tridesete godine, a bio je već bolestan od karcinoma sinusa koji će kasnije metastazirati”, kaže. Njegov otac je pre njegove majke bio u vezi sa ženom druge veroispovijesti čiji su se roditelji veoma protivili njihovoj ljubavi.

“To je bila zabranjena ljubav. Po mojim saznanjima, negde skoro pred samu njegovu smrt, dok je bio uvelike u braku s mojom majkom, pojavila se ta žena, saznavši za njegovo veoma teško stanje, i dovela moju sestru rekavši da ne traži ništa i da samo želi da mu kaže da on ima još jedno dete pre nego napusti ovaj svet”, otkrio je Eldar.

“S 18 godina saznajem od mame da imam polusestru i njeno ime i prezime i da je, ako želim, mogu potražiti. A želio sam i počeo sam. Od nekih ljudi koji su bili bliski s mojim ocem saznao sam da je živela u Mostaru. Kada sam napokon došao do adrese saznao sam da su zbog rata otišli u Srbiju, a možda i negde dalje. Opet sam se nalazio na samom početku… Sve te godine sam razmišljao kako bi bilo dobro da je nađem, da je imam, da popunim tu ogromnu prazninu u životu koji je bio pun nekih gubitaka”, prisetio se.

“Mislio sam i osećao sam da ako valjda zna da ja postojim negde na ovom svetu da bi mi se sigurno javila nekako. Onda je došlo vreme društvenih mreža i tri godine traženja preko Facebooka. U jednom trenutku je njeno ime dalo pet rezultata. Poslao sam svima istu poruku koja je imala krajnje neobičan sadržaj: ‘Zdravo, zovem se Eldar Nurković, živim u Sarajevu i postoji mogućnost da sam ja tvoj brat…’ Zamislite, naravno, reakciju tamo neke ine Milene Đ. iz sela pored Kikinde koja je pročitala tu poruku… Dobijao sam negativne odgovore, jedan za drugim. Sestra mi je zadnja odgovorila”, kaže.

Sve što je ona znala o svom ocu je bilo da se preziva Nurković. Kad je mami rekla za poruku koju je dobila, ova je veoma emotivno reagovala.

“Njena mama je odmah počela plakati i pobegla u WC gde se zaključala. Moja sestra je lupala na vrata tražeći histerično odgovor na pitanje i hiljade upitnika iznad glave. Pogotovo zbog činjenice da je ceo život htjela imati brata i maštala o tome, moleći mamu da joj ga rodi… Njena mama je, nažalost, odlučila unapred da se mi ne trebamo poznavati, jer ja kao dete iz regularnog braka i druge vere ne bih nikad prihvatio za sestru Srpkinju Milenu, mislila je, valjda. E, pa dobro se preračunala”, kaže.

“Ubrzo nakon te poruke, Milena je došla kod mene u Sarajevo i nismo se odvajali sedam dana… Čudan osećaj, ne poznaješ svoju krv, a njen genetski kod te privlači kao nikad i ništa do tada… Ko je smeo sebi dati za pravo da nam ukrade sve te godine i snove iza nas?… Ostalo je istorija. I te kako smo se prihvatili i samo nam je krivo što toliko vremena nismo imali pravo jedno na drugo i što nismo imali jedno drugo. To nam više niko ne može oduzeti”, kaže Eldar koji je nedavno postao i ujak malog Konstantina.

“Život je suviše kratak da ga ne bismo živeli punim plućima”, zaključio je na kraju.

Strana 6 od 26

NAJBRŽE NOVOSTI DANA U SRBIJI │ NAJNOVIJE VESTI

Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala

PROMO MARKETING

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji