Štiti unutrašnje organe, smanjuje hronične upale koji uzrokuju rak, vaskularne bolesti i zakazivanje rada srca.
Cvekla je često zanemarivano korenasto povrće s kojim teško koje može da se meri kada je reč o zdravstvenim benefitima. Konzumiranje soka od cvekle smanjuje krvni pritisak u toku nekoliko sati.
Sastojci cvekle, poput kiseonikovog oksida, šire žile i pojačavaju protok krvi. Istraživanje je pokazalo da konzumiranje 500 grama soka od ovog povrća u samo nekoliko sati smanji povišeni pritisak.
Istraživanja su pokazala da ako pre vežbanja popijete sok od cvekle prosečni čovek će da vežba16 posto duže – cvekla doslovno pojačava izdržljivost i smanjuje postotak iskorištenosti kiseonika.
Cvekla je takođe odličan izvor betaina, nutrijenta koji štiti ćelije, proteine i enzime od spoljašnjeg stresa. Štiti unutrašnje organe, smanjuje hronične upale (koji uzrokuju rak, vaskularne bolesti i zakazivanje rada srca), simptome vaskularnih bolesti i štiti od mnogih hroničnih bolesti.
Cvekla je bogata fitonutrijentima koji, ne samo da joj daju prepoznatljivu boju, već štite od raka. Svojstva povrća istražuju se i u kontekstu lečenja raka dojke, prostate i pankreasa. Sastojci u cvekli takođe su od krucijalne važnosti za detoksikaciju organizma, tačnije za fazu u kojoj se toksini razgrađuju i vežu uz druge molekule kako bi se izbacili iz tela.
Lišće cvekle, koje većina ljudi baca, takođe je izrazito zdravo, a ima više gvožđa nego spanat. Krcato je cinkom, vlaknima, magnezijumom i drugim važnim nutrijentima.
Bliži se leto, a sa njim i želja mnogih da izgube po koji centimentar u struku. Budući da je već poznato da se izgladnjivanjem nikakav efekat ne dobija, predlažemo vam 8 recepata za ukusne obrok salate uz koje ćete biti i siti, a i moći ćete da doterate liniju po vašoj želji.
1.Grčka salata
Potrebno je:
2 krastavca, 2 paradajza, 1 paprika, 1 crni luk, 1/2 glavice zelene salate, 8-10 maslina, 100 g feta sira, so, biber, maslinovo ulje, peršunov list
Priprema:
Fetu isecite na kockice, prelijte je maslinovim uljem i sitno isečenim peršunovim listom. Blago promešajte i ostavite da odstoji. Povrće operite, zelenu salatu isecite na komadiće veličine zalogaja, paradajz isecite na kriške, krastavac na kolutiće, masline prepolovite, a crni luk sitno isecite. U dublju činiju spojite povrće, posolite i pobiberite po ukusu, dodajte pripremljeni feta sir i ako treba još malo maslinovog ulja. Sve blago promešajte i poslužite grčku salatu.
2.MINESTRONE SALATA
Potrebno je:
450 g crvenog pasulja, 450 g makarona, 1 glavica crvenog luka, 2 tikvice, 150 g zelene salate, 3 paradajza, 1 šargarepa, 100 g parmezana, 20 listića mladog spanaća, 4 struka svežeg bosiljka, so
ZA PRELIV:
2 kašike senfa, 1 kašika meda, 1 kašičica origana, biber, so, vinsko sirće
Priprema:
U slanoj vodi odvojeno skuvajte pasulj i makarone, pa ih ocedite. Crveni luk isecite na tanke listiće, neoguljene tikvice na polovine kolutova, zelenu salatu na trake, paradajz na kockice i šargarepu na kratke štapiće. U odgovarajućoj činiji pomešajte sve pripremljene sastojke, dodajte parmezan i sitno iseckani sveži bosiljak, pa sve još jednom pažljivo promešajte. Na kraju minestrone salatu začinite prelivom pripremljenim od navedenih sastojaka i servirajte na tanjirima obloženim mladim listićima spanaća.
3. SALATA SA CVEKLOM, JABUKOM I KAČKAVALJEM
Potrebno je:
1 cvekla srednje veličine, 1 zelena jabuka, 1 manji crveni luk, 1 šargarepa, 1 krompir, 1 jaje, 50 g kačkavalja, 1 kašika sirćeta, so
Priprema:
Skuvajte krompir, pa izrendajte povrće, osim luka – njega narežite na tanke kriške. Izrendajte i jabuku, a kuvano jaje i kačkavalj iseckajte na kockice. Sve sastojke dobro izmešajte, dodajte so i sirće i još malo promešajte.
4.SALATA OD BORANIJE
Potrebno je:
500 g mlade boranije, so, 1 veza rotkvica, 150 g čeri paradajza
ZA PRELIV: 50 ml maslinovog ulja, 1 kašika seckane mirođije, 2 mlada luka, 2 kašike limunovog soka, so, susam
Priprema:
Boraniju očistite, isecite, operite i kuvajte u posoljenoj vodi 15-20 minuta. Ocedite je, isperite pod mlazom hladne vode i ohladite. Dodajte rotkvice narezane na kolutiće i paradajz. Prelijte pripremljenim prelivom od ulja, mirođije, luka, limunovog soka, soli i susama. Sve sastojke dobro promešajte i poslužite.
5.MEŠANA VITAMINSKA SALATA
Potrebno je:
1 glavica kupusa, 4 šargarepe, 1/2 glavice zelene salate, 2 paradajza, so, ulje, sirće ili limunov sok
Priprema:
Očistite i operite povrće, pa kupus i šargarepu narendajte, a zelenu salatu i paradajz sitno isecite. Spojite povrće za mešanu salatu u dublju činiju i začinite salatu po ukusu sa soli, sirćetom ili limunovim sokom i uljem. Gotovu salatu poslužite kao prilog uz sve vrste mesa.
6.SALATA SA PIRINČEM I POVRĆEM
Potrebno je:
1 šolja integralnog pirinča, 1 patlidžan, 1 paradajz, 1 crni luk, 10 maslina, 1 crvena paprika, 1 zelena paprika, so, biber, peršun, bosiljak
Priprema:
Patlidžan oljuštite, isecite na kockice, posolite i ostavite da malo odstoji i pusti vodu. U šerpu stavite šolju pirinča, dve šolje vode i prstohvat soli. Stavite na srednju vatru i kuvajte oko 20 minuta. U tiganj stavite kašiku ulja i luk iseckan na rebarca. Kada je luk na pola gotov dodajte iseckanu papriku. Nakon što je paprika omekšala dodajte i patlidžan. Povrće treba u ovoj fazi samo da se izgriluje, pa nemojte dodavati puno ulja. Kada je povrće gotovo dodajte začine, so, biber, peršun, bosiljak, iseckan paradajz i masline i ostavite da se povrće hladi. Nakon što je pirinač skuvan pomešajte ga sa ostatkom povrća. Salata može da se jede hladna i topla.
7.SALATA OD LUBENICE, DINJE I SUSAMA
Potrebno je:
1/3 šolje šećera, 3 kašike belog vinskog sirćeta, ½ kašike soli, ½ kašike mlevenog đumbira, 3 kašike ulja, 3 kašike maslinovog ulja, 1 ½ kašičica susama malo preprženog, ½ kašičice susamovog ulja, crvena mlevena paprika, 2 šolje na kocke isečene lubenice, 2 šolje na kocke isečene dinje, 1 iseckan krastavac, 1 glavica zelene salate, sveži korijander, feta sir
Priprema:
U manjoj posudi pomešajte šećer, sirće, so i đumbir. Stavite na šporet i zagrevajte dok se šećer potpuno ne otopi. Prebacite smesu u veću posudu i malo-pomalo dodajite maslinovo i obično suncokretovo ulje, naprestano mešajući varjačom. Zatim, na kraju, dodajte susamovo ulje, susam, so, biber i mlevenu papriku. U velikoj posudi pomešajte dinju, lubenicu i krastavac, zalijte sa pola šolje dresinga i dodajte zelenu salatu. Na vrh salate možete staviti listove svežeg korijandera i izmrvljeni feta sir.
8.ZELENA SALATA SA JABUKOM, CELEROM I ŠARGAREPOM
Potrebno je:
1 glavica zelene salate, 150 g zelenih jabuka, 150 g šargarepe, 150 g celera, 150 g kisele pavlake, 50 g majoneza, so
Priprema:
Zelenu salatu operite, isecite na rezance i stavite u dublju posudu. Celer, šargarepu i jabuku očistite, narendajte i dodajte u činiju sa salatom. Pomešajte kiselu pavlaku, majonez i so, pa ovim dresingom prelijte salatu i promešajte.
Zbog neznanja, nemoći, nedostaka pravog leka, zbog toliko toga, mnogi u sodi bikarboni vide spas i za najteže bolesti. Onda malo-malo čujemo da pomaže i kod kancera, a desi se čak da tako nešto izjave i lekari. Onkolog Vladimir Kovčin za portal Nova.rs priča ima li ikakve istine u ovim tvrdnjama i odakle uverenje da soda leči rak.
Pulmolog Branimir Nestorović nedavno je iznova iznenadio javnost jer je u jednoj TV emisiji kao lek za karcinom pominjao sodu bikarbonu, a ranije je govorio i da soda pomaže kod autoimunih bolesti. To je dodatno podgrejalo nade onih koji uveliko veruju da je soda bikarbona svemoćna, pa i da je jača od kancera. Pozadina je, čini se, uverenje da soda bikarbona reguliše pH vrednost krvi stvarajući baznu sredinu uprkos kiseloj, za koju kažu da je podloga za razvoj bolesti.
Ima li ikakve istine u tome priča prof. dr Vladimir Kovčin, internista onkolog.
“To nije nikakva ni zvanična metoda niti ispitana metoda. Nema mnogo podataka da je rađeno utemeljeno istraživanje o tome pomaže li soda kod kancera.”
Doktor kaže da se soda bikarbona koristla za ublažavanje tegoba od povećane kiselosti u želucu, ali da je i to danas zastarelo. Zato napominje da se priča o sodi bikarboni i lečenju raka može naći jedino na internetu.
A odakle zapravo uverenje da soda može biti lek za rak?
“To je verovatno vezano za pH vrednost krvi. Međutim, vi da biste promenili pH vrednost krvi, ne možete da uzimate nešto na usta jer sve to prođe želudac. Na primer, soda bikarbona koju uzmete na usta, prolazi kroz želudac i neutrališe se želudačnom kiselinom. Stoga, da biste promenili pH krvi, morate da nešto date venski. A bikarbonati kao elektroliti se dodaju u pojedinim slučajevima venski, ali to je strogo kontrolisano u metaboličkim jedinicama kada je to neophodno. Zato sve to nema logike, a u velikim količinama može i da škodi”, priča doktor.
Stoga doktor napominje da se nikako ne treba lečiti preko interneta.
“Razgovarajte sa svojim lekarima čak i o takozvanim glupim temama. Bolje je to – da vam lekar objasni da li je nešto štetno ili pak možda korisno, ali nikako ne treba slušati prazne priče i podlezati uticajima i reklamama sa interneta”, kaže naš sagovornik
Može da ugrozi zvaničnu terapiju
Upozorava i da probanje na svoju ruku može da bude štetno po klasično lečenje.
“Mnogi izgube jako puno vremena pokušavajući da se izleče na alternativne načine i odlažu lečenje zvanične medicine. Posle kad dođu kod lekara, već je kasno, bolest je uznapredovala i šanse da se bilo šta uradi su jako male. Tada dođu u situaciju da ne mogu da prime ništa od zvanične terapije jer je opšte stanje pacijenta toliko loše da ništa ne možemo da uradimo.”
Doktor ima još jednu poruku za sve one koji su uprkos svemu uvereni da soda i slične stvari rešavaju najteže bolesti.
“Kad pomenu nešto slično, pitam ih jel znate nekog ko je tako izlečen. Kažu uvek da ne znaju, ali da su čuli od nekog tamo da jeste. Onda poručim – dajte mi jednoga koji jeste – da vidimo, možda vredi o tome pričati. Ali toga nema.”
Zbog neznanja, nemoći, nedostaka pravog leka, zbog toliko toga, mnogi u sodi bikarboni vide spas i za najteže bolesti. Onda malo-malo čujemo da pomaže i kod kancera, a desi se čak da tako nešto izjave i lekari. Onkolog Vladimir Kovčin za portal Nova.rs priča ima li ikakve istine u ovim tvrdnjama i odakle uverenje da soda leči rak.
Pulmolog Branimir Nestorović nedavno je iznova iznenadio javnost jer je u jednoj TV emisiji kao lek za karcinom pominjao sodu bikarbonu, a ranije je govorio i da soda pomaže kod autoimunih bolesti. To je dodatno podgrejalo nade onih koji uveliko veruju da je soda bikarbona svemoćna, pa i da je jača od kancera. Pozadina je, čini se, uverenje da soda bikarbona reguliše pH vrednost krvi stvarajući baznu sredinu uprkos kiseloj, za koju kažu da je podloga za razvoj bolesti.
Nema logike
Ima li ikakve istine u tome, za portal Nova.rs priča prof. dr Vladimir Kovčin, internista onkolog.
“To nije nikakva ni zvanična metoda niti ispitana metoda. Nema mnogo podataka da je rađeno utemeljeno istraživanje o tome pomaže li soda kod kancera.”
Doktor kaže da se soda bikarbona koristla za ublažavanje tegoba od povećane kiselosti u želucu, ali da je i to danas zastarelo. Zato napominje da se priča o sodi bikarboni i lečenju raka može naći jedino na internetu.
A odakle zapravo uverenje da soda može biti lek za rak?
“To je verovatno vezano za pH vrednost krvi. Međutim, vi da biste promenili pH vrednost krvi, ne možete da uzimate nešto na usta jer sve to prođe želudac. Na primer, soda bikarbona koju uzmete na usta, prolazi kroz želudac i neutrališe se želudačnom kiselinom. Stoga, da biste promenili pH krvi, morate da nešto date venski. A bikarbonati kao elektroliti se dodaju u pojedinim slučajevima venski, ali to je strogo kontrolisano u metaboličkim jedinicama kada je to neophodno. Zato sve to nema logike, a u velikim količinama može i da škodi”, priča doktor.
Stoga doktor napominje da se nikako ne treba lečiti preko interneta.
“Razgovarajte sa svojim lekarima čak i o takozvanim glupim temama. Bolje je to – da vam lekar objasni da li je nešto štetno ili pak možda korisno, ali nikako ne treba slušati prazne priče i podlezati uticajima i reklamama sa interneta”, kaže naš sagovornik
Može da ugrozi zvaničnu terapiju
Upozorava i da probanje na svoju ruku može da bude štetno po klasično lečenje.
“Mnogi izgube jako puno vremena pokušavajući da se izleče na alternativne načine i odlažu lečenje zvanične medicine. Posle kad dođu kod lekara, već je kasno, bolest je uznapredovala i šanse da se bilo šta uradi su jako male. Tada dođu u situaciju da ne mogu da prime ništa od zvanične terapije jer je opšte stanje pacijenta toliko loše da ništa ne možemo da uradimo.”
Doktor ima još jednu poruku za sve one koji su uprkos svemu uvereni da soda i slične stvari rešavaju najteže bolesti.
“Kad pomenu nešto slično, pitam ih jel znate nekog ko je tako izlečen. Kažu uvek da ne znaju, ali da su čuli od nekog tamo da jeste. Onda poručim – dajte mi jednoga koji jeste – da vidimo, možda vredi o tome pričati. Ali toga nema.”
Svako odlaganje lečenja ove bolesti nosi veliki rizik i pregledi ozbiljnih pacijeneta moraju se obavljati i tokom korone
Koronavirus, odlaganje pregleda i stres glavni je razlog za dramatično povećanje broja ljudi na Klinici za vaskularanu hirurgiju Kliničkog centra Srbije, koji su imali teški oblik rupture trbušne aorte.
Direktor ove ustanove profesor dr Lazar Davidović potvrdio je za Objektiv.rs da je svako odlaganje lečenja ove bolesti veliki rizik i da se pregledi ozbiljnih pacijeneta moraju obavljati i tokom korone.
Odlaganje lečenja može da dovede do posledica i smrtnog ishoda kod vaskularnih bolesti, koje su vrlo specifične.
“Ako se gangrena tretira sve je u redu, ali ako se ne tretira na vreme, pacijent će izgubiti nogu. Isto, ako postoji suženje na karotidnoj arteriji, može da dođe do moždanog udara. Suženje trbušne ili grudne aorte je životno opasno, a ne mora da daje nikakve simtome. Zato je ekstremno važno i tokom perioda korone kontrolisati ovakve stvari”, kaže dr Lazar Davidović za naš portal.
Klinika za vaskularnu hirurgiju je tokom najvećeg “udara” virusa korona, osim hitnih slučajeva, primala i hronične bolesnike, čije lečenje nije moglo da se odloži.
“Nijedan pacijent nije oštećen, primali smo svakoga za koga je procenjeno da ne treba čekati. To su pacijenti kod kojih bi odlaganje operacije za nekoliko nedelja, dovelo do katastrofalnih posledica. Kada je u pitanju aneurizma trbušne aorte, veliki broj osoba nema nikakve simptome i bolest se sasvim slučajno otkriva ultrazvučnim pregledom”, kaže dr Lazar Davidović.
Još uvek nismo u punom kapacitetu, jer radimo u dve, umesto u tri sale, zbog povećanja distance i smanjenja broja ljudi na klinici, objašnjava dr Davidović.
“Svake nedelje jedan anesteziolog ide u kovid bolnice, zbog čega je takođe kapacitet kod nas smanjen. Ipak, očekujemo da, kada budemo sumirali podatke, naš obim rada ove godine bude 70 odsto od uobičajenog. Želeli smo da što manje ljudi boravi zajedno u istim prostorijama, dok je istovremeno posao morao da se obavlja na adekvatan način. Uspeli smo u tome”, zaključuje profesor, a piše Objektiv.rs
Znate ga sa malih ekrana kao člana žirija u jednom televizisjkom šou programu. Da živimo u nekoj drugoj zemlji za njega bi se i ranije znalo ali bi široj javnosti bio poznat prvo kao sjajan student medicine (prosek 9,7) ali i kao neko ko predstavlja budućnost jedne od njenih najtežih grana - neurohirurgije.
Ovo je priča o dr Vuku Aleksiću, dvadesetosmogodišnjem specijalizantu neurohirurgije koji je od upisa na studije pa do sada, dakle punih 10 godina, život posvetio medicini, trudeći se da postane što bolji lekar. Ovo je priča o mladom čoveku, jednom od onih ljudi na koje Srbija treba da bude ponosna što ih ima.
Nalazimo se u jednom kafiću u centru grada i odmah započinjemo priču o tome kako je ceo život maštao i pripremao se da bude ništa drugo do lekar.
“Razredna iz osnovne škole mi se skoro javila i rekla - Evo sad kad si već postao lekar da vidiš svoj pismeni zadatak koji si pisao na temu šta želim da budem kad porastem. Poslala mi je tekst i video sam da sam još tad želeo da se bavim medicinom. Nikad nisam želeo da budem nešto drugo. Ceo život sam se spremao da budem lekar. I evo konačno sam ostvario i živim svoj san. Ljudi poinekad kukaju kako im je naporno na poslu, mrzi ih da idu... A ja jedva čekam da dođem u bolnicu”, započinje priču Vuk Aleksić.
Išao je u Petu beogradsku gimnaziju gde je kako kaže naučio sve o radnim navikama.
“Imao sam sjajne profesore i sjajno društvo. Bio sam okružen veoma ambicioznim ljudima. Nas troje iz odeljenja je upisalo medicinu. Zajedno smo se i spremali. Kad god kažeš nekome da se spremaš za medicinu komentar je - razmisli možda bolje nešto drugo, nadji nešto isplativije... Mnogi su me odgovarali ali ja nisam imao ni jedan promil dileme da li da upišem medicinu”, priča Vuk.
Njegov stariji brat Nemanja je isto lekar, specijalizant kardiohirurgije. Kada je Vuk odlučio da upiše medicinu brat je u početku bio protiv toga. Savetovao ga je da upiše nešto što je profitabilnije i nešto gde će lakše naći posao.
“Ipak kada je video da sam definitivno rešio, podržao me je. Bio je sve vreme uz mene. On me je i spremao za prijemni ispit”, sa ponosom priča moj sagovornik.
Kako kaže nije imao rezervni plan. Rešio je da ako ne upiše medicinu to će biti znak da to i nije za njega i da je onda vreme da krene nekim drugim putem.
“Nadao sam se, imao sam dobar prosek, bio sam siguran u sebe. Nisam imao alternativu. Delovalo mi je iz te perspektive tada da ako ne upišem medicinu da će to biti smak sveta. Ali ispalo je sve kako treba. Čim sam video pitanja na prijemnom znao sam da ću biti primljen.”
Pitam ga da li je tačno da oni koji dođu iz medcinske škole na medicinski fakultet zbog nekog predznanja koje su stekli mogu ponekad i previše da se opuste, dok oni iz gimnazije moraju mnogo više da zapnu.
“Ima u tome istine. Zanimljiva je jedna anegdota. Na prvom predavanju na fakultetu koje je bilo iz anatomije hteo sam da odustanem od medicine. To je bilo predavanje kod čuvenog profesora Štimca. Počeo je tako brzo da priča, sve latinski izrazi... Ja gledam, ne znam šta se događa. Samo što mi suze nisu krenule. Rekoh nisam ja za ovo. A pored mene su sedeli neki za koje sam znao da su došli iz medicinske škole, klimaju glavu i sve razumeju. Ali kako je vreme prolazilo, shvatiš da brzo uđeš u celu priču. I možda ima istine da su oni koji su došli iz srednje medicinske škole u početku u blagoj prednosti, ali se najverovatnie zbog toga nekad i opuste, pa to plate nekim nepoloženim kolokvijumom ili ispitom. Cela moja grupa je bila odlična i većina je završila fakultet u roku. Još jedna dilema me je stigla sedam dana posle tog prvog predavanja kada sam kupio knjige iz anatomije. Kad sam video onih 8 knjiga... Prva strana i odmah latinski. A ja sam latinski imao samo jednu godinu u srednjoj. Mislio sam da nikad to neću moći da naučim. Rekoh sebi, gotov sam. Učim kosti, brat mi se smeje jer ja malo malo pa dođem kod njega da ga nešto pitam. I farmakologija mi je bila teška. Spremao sam je 6 meseci svaki dan. E to je bio stres, ali je na kraju ispalo dobro”, kaže Vuk.
Fakultet je upisao na budžet, a dobar deo knjiga je srećom mogao da pozajmi od brata pa tu nije bilo većih problema. Ipak kako kaže knjige umeju da budu veoma skupe pogotovu strana literatura.
“Knjige stranih autora se kreću i do nekoliko stotina evra. Srećom često su dostupne preko interneta u elektronskoj formi, pa ne boli glava baš toliko“.
Kaže da je sve vreme uživao na fakultetu i da sa dobrom organizacijom ništa nije teško.
“Nekad sam morao da smanjim izlaske, ali to je to. Nisam se ničega specijalno odricao. Ako neko hoće da upiše medicinu da bi pomagao ljudima, da se bavi naukom onda nek ide ka tome. Ali ako neko želi da je upiše samo da bi nosio beli mantil ili samo zato jer su mu roditelji rekli da mora, onda bolje da se ne upušta u to. Svaki dan moraš da radiš, nema kampanjskog učenja. Verovatno neko i ima ono što neki zovu talenat za medicinu... Ja svog brata nikad nisam video da bdi nad knjigom po ceo dan, ali kad god sam ga pitao nešto, on je sve znao. Kod njega se vidi taj dar i talenat za medicinu. Ja nisam toliko talentovan i to znam, ali sam veliki radnik. Ako treba ja ću učiti i preko 12 sati dnevno da nešto savladam”, kaže iskreno.
Od druge godine je bio na sudskoj medicini gde je u profesoru doktoru Slobodanu Saviću pronašao velikog prijatelja i učitelja.
“Pored njega sam dodatno zavoleo medicinu i pored njega sam naučio kako joj se posvetiti. Prva ideja mi je bila da ću se baviti sudskom medicinom. Iako se ona sluša tek na šestoj goidini ja sam već u drugoj godini radio sa profesorom Savićem, učio mnogo od njega. Onda sam na trećoj godini počeo da učim neurologiju, i preko letnjeg raspusta, nakon što sam položio ispit iz neurologije, počeo sam da pomažem na tom odeljenju gde sam imao vežbe. Ipak hirurgija mi je delovala kao najfascinantnija i prosto sam imao veliku želju da se okušam u tome. Mene je inače oduvek najvše interesovao centralni nervni sistem, odnosno mozak. I tako se odlučim za neurohirurgiju. Iako zvuči uskoumno, znao sam ili ću raditi to ili neću raditi ništa drugo. Sad sam evo na specijalizaciji neurohirurgije i veruj mi jedva čekam da ustanem ujutru i odem na posao”.
Pričamo i o temi o kojoj lekari nekad nerado govore a to nje njihov odnos prema pacijentima. Vuk je i tu iskren i ističe da postoje vrhunski hirurzi koji su nepristupačni za pacijenta.
“Ne znam iz kog razloga. Da li je to zbog obaveza, ili temperamenta, ali defnitivno postoje sjajni hirurzi koji jednostavno imaju takav „strog“ odnos prema pacijentima. To moraju ljudi da razumeju. Ovo je veoma stresan posao, stalno pazimo da nešto ne pogrešimo, da savesno radimo ovaj posao. S druge strane mislim da sam mnoge pacijente pridobio zbog odnosa koji imam sa njima. Uvek se javim, predstavim se, pružim ruku i saslušam pacijenta. Čak i kad sam nervozan ili premoren, nateram sebe da to uradim jer mislim da je to pravi pristup. Kada sam ja bio pacijent video sam koliko to znači. Imao sam upalu kolena i nisam znao o čemu se radi, kada mi je ortoped rekao da se opustim i da ne brinem, da ću već sutra moći da treniram - on je za mene u tom trenutku bio svetac. I tada sam shvatio da je mnogo bitan odnos između lekara i pacijenta. Iako ste nervozni, iako možda imate probleme kod kuće, svakog pacijenta morate dočekati sa osmehom. Ali nekad je to teško, dežurstva su po 24 sata, bude mnogo posla, problema....”
Otkriva kako ljudi nekad dođu sa namerom da se svađaju, tačnije imaju taj neki napadački nastup jer su došli sa preduverenjem da će biti loše dočekani. To kod njega kako kaže proizvede odbrambeni gard.
“Ali mislim da nikad nisam bio neprijatan, niti sam se sa nekim svađao. Dužnost lekara je da u razgovoru vodi pacijenta, a ne obrnuto. Ali razumite kako je nama kad nas posle operacije koja je trajala 10 sati sačeka 25 pacijenata da nas nešto pita za šta oni misle da je veoma bitno. A radi se npr o nekim nebitnim stvarima. Ne krivim ih, oni ne znaju da su to nebitne stvari... S druge strane molim ljude da shvate koliko je naš posao stresan. Meni nekad bude teško, a kako li je tek mom načelniku koji drži 60 pacijenata na odeljenju, kontroliše rad 10 lekara, 30 medicinskih sestara, ima 6 pacijenata u komi na intenzinoj nezi, imao je npr 2 operacije tog dana, posle toga mora da organizuje transplantaciju - i onda neko dođe i kaže e mene malo boli glava. U Srbiji ljudi vrlo lako mogu da dođu do lekara specijaliste. Mi doduše u KBC Zemun zaista ne vraćamo pacijente sa vrata. Ali s druge strane to dovodi do toga da jedan neurohirurg doživi da ga pozovu u 3 ujutru jer je nekog pacijenta supruga udarila gumenom papučom u glavu, što svakako nije slučaj za neurohirurga, a onda mu u 4 sata dođe pacijent sa krvarenjem u mozgu koga mora da operiše narednih 10 sati. I umesto da je ušao u operacionu salu relativno svež i odmoran taj hirurg je preko 20 puta silazio sa odeljenja u hitnu ambulantu jer su ga zvali zbog uglavnom minornih problema. Verovatno jer su pretrpani poslom i imaju i po preko 50 pregleda po jednom danu neki lekari opšte prakse olako pošalju pacijenta kod specijaliste. U celoj zemlji imamo oko 70 neurohirurga i zamislite kad bi svako koga malo zaboli glava odmah došao na pregled kod neurohirurga”, priča Vuk.
Uvek me je zanimalo kako lekari izdržavaju one maratonske operacije od po nekoliko sati jer znam da je meni nekad naporno i da sedim toliko dugo...
“To je stvar treninga, ali i adrenalin odradi svoje. Prva operacija kojoj sam prisustvovao je trajala dva sata i pitao sam se kako li ću ja ovo izdržavati. Jednom sam putovao autobusom sa bratom nekih 5-6 sati na sportski seminar. Taj put me je umorio kao da sam kopao danima. A sada, da sam duplo više sati bio u operacionoj sali ne bih se umorio. Dok traje operacija nemam osećaj da me bilo šta boli, da mi bilo šta smeta... Umor te stigne tek nakon toga. Tih 7-8 sati u sali tokom operacije si maksimalno koncentrisan. Uostalom, nije to video igrica pa da možeš da snimiš poziciju i da nastaviš sutra.”
Kaže da je u jednom trenutku razmišljao da li da ode iz Srbije ali je ipak odlučio da ostane.
“Meni je trenutno savršeno u životu. Imam posao koji volim, zdravlje me služi, država mi je sve što sam tražio omogućila. Ja sam se trudio i za svoj trud sam bio nagrađen. Meni se svaki napor isplatio. Trudio sam se od druge godine fakulteta da budem viđen, da budem tu, pišem radove, da volontiram. S druge strane znam da su plate male. Za sada imam dovoljno novca. Ali mogu da zamislim svog načelnika koji ima malu platu, da ne spominjem cifru, a ima veliku odgovornost, trpi veliki stres, ima porodicu i dvoje dece... Tužno je da neke moje kolege koji su stariji i vrhunski hirurzi nekad ne mogu da odvoje par stotina dinara da sebi kupe nešto da pojedu tokom dežurstva, već radije jedu bolničku hranu. To je zaista nepravda. Gledam ljude koji učestvuju u raznim rijaliti programima kako izlaze iz kola koja vrede kao tri nečija stana. Ja takva kola nikad neću imati. Odakle njima takva kola ne znam, i neću da ulazim u to. Nekad mi samo bude krivo, ali ne zbog mene već zbog nekih starijih kolega koji su spasli nebrojani broj života a ne mogu sebi nekad osnovne stvari da priušte. I onda se iznerviram kada to vidim. Ponekad bi neurohirug hteo da posle naporne operacije ode na masažu da bi bio odmoran za sutrašnje operacije. I to ne svaki dan, nego ako može jednom nedeljno recimo, ali i za to hirurg mora da razmisli da li ima da odvoji novac. U svetu je nedopustivo da neurohirug o tome mora da razmišlja. Ali to nije od sad, to se godinama nagomilavalo. Ja mogu ili da kukam ili da probam da promenim nešto. Ja biram ovo drugo, da svojim primerom pokušam da promenim. Vreme je sada na našu generaciju da počne da menja stvari, da ova država za 10-15 godina bude bolja”, kaže Vuk.
Ne zaobilazimo ni priču o medijima, koji, kako kaže nekada plasiraju stvari koje nisu do kraja proverene, a sve zbog veće gledanosti ili čitanosti.
“Na jednom predavanju iz sudske medicine o temi lekarske greške i lekarske odgovornosti, od profesora smo dobili novine, i kao da je bilo juče sećam se naslova - J.P. silovao majku i ćerku, G.L. terao me da pasem travu, obio 44 kuće i 2 stana, zapalio golfa... Svi kriminalci su potpisani inicijalima. A najveći tekst je onaj gde se kaže kako je lekar zaboravio gazu u telu pacijenta, pa misleći da je gaza hirurzi mu izvadili zdrav bubreg. I sve to sa punim imenom i prezimenom lekara. Kao prvo to ne može da se desi, to su senzacionalističke priče da bi se očigledno novine bolje prodale. Ali ono što je tužno je što se u tim novinama jedino lekaru spominje puno ime, a ono što je najbitnije nije dokazana njegova krivica. Lekari greše, nije to tajna, od toga ne treba bežati. Ali nijedan lekar ne greši svesno, jer bi onda bio ubica a ne lekar. Ali najvažnije je da treba sačekati i proveriti da li greška stvarno postoji. Kad novine objave tako nešto karijera tog lekara je gotova, pogotovu ako se radi o nekom manjem gradu. Čak iako se kasnije dokaže na sudu da je lekar nevin, ljudi u to neće poverovati i reći će da je lekar u dobrim odnosima sa sudijom i da je zato oslobođen optužbi. Nažalost znam nekoliko primera gde su lekari bili medijski optuženi, dokazalo se posle na sudu da su nevini, ali njima je trajno bila narušena i karijera i zdravlje. Jedan od tih lekara je posle toga dobio karcinom pankreasa i umro. A pritom je bio jedan od naših čuvenih profesora koji je iškolovao hiljade dobrih lekara”
Vraćam ga na rijaliti šou programe iz prostog razloga jer su oni postali naš neodvojivi deo stvarnosti. Postali su ona ružna slika našeg društva koja je, čini se, 24 sata prisutna u medijima.
“Ko su ti ljudi tamo? Koje je njihovo zanimanje, čime se oni bave. Oni su konstantno na TV. Ja sam odrastao uz Branka Kockicu, Freda Kremenka, Toma i Džerija... A sada su umesto njih na TV-u neke starlete. Čak i današnji crtaći mi deluju kao horor. Stvari se u toj sferi menjaju na loše. Sa kim god da pričam niko ne gleda rijalitije, ali ipak takav format na TV-u cveta. To je potpuni paradoks.
Iz rijalitija smo prešli na politiku. I taman kada sam pomislio da smo možda promašili temu Vuk mi kaže:
“Naša politika nekad stvarno deluje kao najgori rijaliti program.”
“Ja sam potpuno apolitičan, pratim politiku čisto da budem informisan zbog opšte kulture. Ali nisam u stranci, niti me to zanima. Samo bih voleo da se svako bavi svojim poslom najbolje što ume i da se ne meša u tuđi posao. Nažalost, desi se da mi dođu ljudi i kažu - čitao sam na internetu da ovo treba operisati. U šali kažem, pa ti idi onda i operiši se preko interneta. Ne uči se neurohirurgija tolike godine iz obimnih i stručnih knjiga da bi neko postavio dijagnozu čitajući 5 min po internetu. Danas često čujemo kako ne treba vakcinisati decu. To je neodgovorno kad neko tako nešto izjavi. Pogledajte šta je bilo sa epidemijom boginja, setite se kuge... Da li znate kakva je grozna bolest recimo poliomijelitis? Pustite ljude koji se u to razumeju da o tome govore i odlučuju. Ta društvena histerija je mnogo opasna i lako nastane panika. Zamislite šta bi bilo da nisu pronađene vakcine za pojedine bolesti i kakav bi to bio udar na zdravstveni sistem kada se ne bi sprovodila vakcinacija?”
Priču o lošoj strani našeg mentaliteta objašnjava i jednom živopisnom crticom iz šetnje gradom.
“Pre par godina brat i ja šetamo Bulevarom koji se tada renovirao. Prebrojali smo, od 100 radnika, samo dvojca rade. Prevedite to na opštu poplaciju. Znate, ima neki čovek na Jutjubu, taj snimak ima milion pregleda, koji apeluje da se deca ne šalju u škole. Odmah sam pomislio: šta ti čoveče pričaš? Sistem mora da se održi, naravno uz konstantno usavršavanje i unapređivanje. Ja ne kažem da je naš obrazovni sistem savršen, ali je svakako bolje da dete bude u tom sistemu nego da se ne školuje”, izričit je Vuk.
Tokom celog razgovora primećujem da je i više nego skroman, što je malo čudno za današnjeg mladog čoveka a posebno za mladog čoveka koji je ujedno i lekar. Znate onu priču da su lekari, glumci i novinari najsujetnije profesije.
- Šta bi voleo materijalno da poseduješ?
- U kom smislu?
- Pa npr dobar stan, skupa kola, vikendica?
“Nisam materijalista. Voleo bih samo da ceo život mogu spokojno da se bavim sportom i medicinom. Ako budem morao u životu da odustanem od toga zbog nečeg materijalnog, onda to nije to... Poenta je živeti prosečan život, ali ne ovaj koji je sada u Srbiji jer je nažalost prosečan život u našoj zemlji loš. Ne trebaju mi skupa kola i tome slično. Firmirana garderoba mi ništa ne znači... Krov nad glavom imam, doduše od kredita, ali drugačije i ne može. Samo ne bih voleo da u nekom trenutku razmišljam da li kupujem paštetu od 90 ili 190 dinara. Sada mi je ok ali sam što bi rekli taman sa novcem. Plašim se samo ako jednog dana budem imao porodicu da neću možda moći da im priuštim normalan život... Da ću morati da kažem da nemam, da ću morati po ceo dan da razmišljam o tome, a s druge strane me čekaju npr tri operacije koje moram da uradim najbolje što znam. Nadam se da toga neće biti. Znam da ljudi umeju da budu zli i da kažu - eto lekari uzimaju novac od pacijenata. Ja to nisam nikad video. Najverovatnije se i to negde dešava, ali sam siguran da su takvi lekari u manjini. Ja znam za sebe, ja nikada u životu ne bih uzeo novac od bolesnog čoveka. Davno sam se zakleo da to nikada neću uraditi. Ne samo što je protiv zakona nego je to proklet i krvav novac. Desilo mi se nekad da pacijent hoće da me časti. Veruj mi da mi je tad bilo neprijatno toliko da skoro pobegnem. Pa se posle preispitujem jesam li ja dao neki povod... A znam da nisam. Naravno nisu svi cvećke.... Ali verujte mi ja znam jednog našeg poznatog neurohirurga koji čokoladu od pacijenta ne bi uzeo, a kamoli nešto drugo. Moji pretpostavljeni ne voze kola kao oni iz rijalitija”, kaže Vuk.
Vraćam priču na ono što me najviše interesuje - kako je uspeo sve to da postigne u životu sa, relativno, malo godina.
- Jesi li merio nekada svoj IQ?
“Testirao sam inteligenciju u srednjoj školi u sklopu obavezne pripreme za fakultet, ali rezultat ne znam. Za sebe znam da nisam natprosečno inteligentan, ali jesam veliki radnik. Doduše i radim ono što volim pa je lakše. Kad radiš ovaj posao i kad nekad nešto i ne ide kako si zamislio, dužan si da uradiš to najbolje što možeš. Pacijenti prepoznaju moj trud... ja ovaj posao ne radnim ni zbog slave ni zbog novca. Kad čitam stručnu literaturu, posebno iz neruhirurgije, meni to dođe kao da čitam Politikin Zabavnik. Eto koliko u tome uživam. Toliko uživam u poslu da mi se čini da bih platio samo da mogu da ga radim”.Sve vreme govorimo o radosti koju mu posao donosi ali znamo da biti lekar znači i videti stvari koje su nekada teške i bolne.
“Kad vidiš neku nesreću, kad su pacijenti mladi ljudi, posebno kada su upitanju deca... Kada su loše prognoze... To je teško... Lekar ne sme da izgubi empatiju, ali ne sme ni da se vezuje za pacijenta. Imao sam par pacijenata koji su mi prirasli za srce. Neki su prošli dobro, neki ne... Sve zavisi od patologije bolesti. Medicina na mnogo toga nažalost nema odgovor. Ali imate i one slučajeve koje pamtite po tome što su ispali dobri uprkos brojnim preprekama” “U jednom mom dežurstvu u sred noći su dovezli mladu devojku sa masivnim krvarenjem u mozgu. Bila je klinički mrtva ali smo mi ipak rešili da je operišemo. Oko tri ujutru smo načelnik i ja ušli u operacionu salu i započeli operaciju koja je bila veoma teška. Anesteziolozi su vrhunski uradili svoj posao, a kasnije i fizijatri koji su radili sa njom da se što pre oporavi, nabavljali smo joj visokoproteinsku ishranu.... I ona je na nogama otišla kući. To je bio istinski trijumf medicine, bio je to trijumf života.”
Medicina nije svemoćna i nekada je potrebno da čovek i veruje u ozdravljenje. Ponekad možda i da se pomoli... Ima li Bog poslednju reč, pomaže li kada je čovek verujući?
“Ja sam vernik. Ali sam i realan. Ne verujem u Boga kao u čoveka sa belom bradom koji sedi na oblaku. Nije bitno u kog Boga veruješ, samo je bitno da crkva, nebitno koja, propoveda prave vrednosti. Onaj ko živi po tim pravilima nije ni bitno ako ne veruje ni u jednog Boga... Ali ja kao što rekoh jesam vernik. Pomolim se i ujutru i uveče... Pročitam molitvenik. Meni to pomaže, tako nadjem svoj mir. Da mi ruka bude mirna, da mi dan prođe mirno...Duhovni život da bi bio ispravan ne mora pod obavezno biti praćen religijom”
Pitam ga o sitnim ritualima protiv uroka...
“Rituale protiv uroka nemam, jer u urok ne verujem. Ali imam neke sitne rituale ovako, koji mi na neki način smanjuju stres. Ne pijem kafu pred operaciju, ali zato uvek jedem pred ulazak u operacionu salu. Volim da znam gde sam tačno ostavio sat, kuda ulazim u salu, gde se presvlačim... To je možda smešan protokol ali eto... Ne mislim da će se nešto loše desiti ako nešto od toga ne uradim, ali više volim da znam da sam to uradio.”
O svojoj nenadanoj popularnosti kroz šou program “Superljudi” kaže da mu prija ali da ne bi želeo da ga prepoznaju samo kao lekara koji je učestvovao u šou programu.
“Ja nisam javna ličnost niti bih to voleo da budem. Voleo bih da budem poznat kao dobar lekar i hirurg. Smatram da je šou dobar i drago mi je što sam pristao da učestvujem”.
Vrtim po glavi koliko ovaj mlad čovek ima obaveza preko dana. Pitam se stiže li nešto drugo...
- Pišeš naučne radove, imaš dvadesetčetvoročasovna dežurstva, učiš, radiš... Vidiš li ti belog dana? Izlaziš li nekad?, pitam skoro pa zabrinuto. Smeje se...
“Izlazim ali manje nego ranije, a nekad i kada mi se izlazi nemam snage... Mislim da sam izlaske i prerastao. Imam slobodno vreme, ali gledam da ga iskoristim na najbolji mogući način.”
- Stižeš li da čitaš nešto van struke?
“Mnogo manje nego ranije. A primetio sam da kad imam knjigu koja je stručna i delo koje nije iz domena medicine ja se uvek opredelim za stručnu literaturu kao da se plašim da će me nešto drugo odvući od nauke. A imam još mnogo toga da naučim. Čitam i popularnu literaturu, nije baš da ne izbijam iz biblioteke, ali najviše čitam stručnu literaturu. E da, volim Hari Potera, koliko god to nekima možda bilo smešno.”
Ponovo nam se nameće priča o stanju u društvu, o tome gde živimo i radimo... U jednom trenutku mi je rekao nešto zbog čega sam se iskreno zamislio:
“Nije na nama da se sami probijamo, na sistemu je da izabere najbolje od nas i da im pruži šansu za posao i šansu za napredak. Imam druga koji je bio sjajan student, 6 jezika tečno govori... Otišao je u Nemačku da tamo radi, nije želeo ovde da ostane. A umesto država da ga zadrži ona ga pusti da ode. A šta urade Nemci? Oni prime i njegovu verenicu u stalni radni odnos samo da bi njega zadržali"
O toj temi bi mogli još mnogo toga, ali želim da završimo u nekom drugom tonu. Pitam ga za njegovu drugu najveću ljubav, a to je sport.
“Sport, odnosno brazilska džiu džica mi je možda i veća ljubav od medicine. Duže sam u borilačkom sportu nego u medicini. Od njega ne odustajem i pored velikog broja povreda... Ujutru mi treba pola sata da ustanem zbog bolova, a bez diklofena ne idem nigde. Ali to je sitna cena koju moram da platim da bi se bavio sportom koji volim. Znam samo da ne bih mogao da se bavim medicinom a da se ne bavim sportom.”
Za kraj ga pitam kako vidi sebe u dve reči...
“Srećan i uporan...”
Osetio sam čudan bol u prsima na levoj strani iznad bradavice dok sam igrao fudbal. Mislio sam da je od napora. Bol se počeo pojavljivati i kad sam mirovao, pa sam otišao kod lekara. Bio je to početak agonije mladog stolara Milana Barića (34) iz Đulovca kraj Virovitice.
Nakon niza pregleda i bolnica dijagnosticirana mu je toksokaroza, bolest koju uzrokuje parazit Toxocara, a kojeg prenose životinje poput mačaka i pasa. Svoje nepoželjne goste, tvrdi Milan, u telu oseća uprkos terapijama i povremeno vidi na površini ispod kože.
Kako je u međuvremenu oboleo od lajmske borelioze, bolesti koju prenose krpelji, a koja može napasti i nervni sastav, mnogi su mu govorili kako verovatno umišlja da vidi “crviće pod kožom”.
“Lekari su to otklonili kao mogućnost. Moj parazit je ostao, ja ga osećam, a ponekad ga i vidim. Devojku sam zamolio da snimi taj deo na kojem se jasno vidi. Poslednji put bilo je to pre dve nedelje. Opet se povukao i sad osećam samo bolove”, priča Milan za portal 24 sata, koji je odlučio da svoju muku podeli sa javnošću ne bi li pronašao nekoga ko je imao ili ima takav problem pa da dozna kako se rešio “nezvanih gostiju”.
“Dobio sam razne savete u zadnje dve godine od lekara, i od kolega, prijatelja. Jedna doktorka savetovala mi je da ga probam uhvatiti, pa sam, kad je taj put izašao baš pod kožu, uzeo tri igle, povezao ih poput češljića i zabio ih u parazita. Dok sam stigao na Hitnu, povukao se. Mene su gledali s čuđenjem i zezali me da to nije parazit nego da sam instalirao tranzistor”
Opisuje Milan u koje je krajnosti odlazio ne bi li se rešio parazita, kojeg nisu videli na ultrazvuku. Ipak pre ovih drastičnih koraka, prošao je niz pregleda, vađenja krvi, davanje stolice na analizu, bolnica, lekara, terapija. Kod lekara je otišao pre dvije godine kad su simptomi postali neizdrživi.
Do tada, priča, ne seća ni kad je bio kod lekara jer ga je zdravlje služilo. Jaka upala očiju ga je pre dve godine naterala da ga ipak poseti virovitičku Opštu bolnicu.
“Oči su me užasno pekle i, kad sam otišao na pregled, doktorka me je odmah poslala na test na toksokarozu i toksoplazmu. Ne znam što je videla u mojim očima da je zatražila taj test, no nalaz na toksoplazmu bio je negativan, dok se toksokaroza pokazala pozitivnom”, ističe Milan.
Opisao je i druge simptome koje je imao.
“Povremeno su mi se javljale glavobolje, mučnina i vrtoglavica i gubitak koncentracije. Unatrag godine dana bolovi su postali neizdrživi”, priča Milan kojeg su na kraju poslali u zagrebačku Kliniku za infektivne bolesti Fran Mihaljević.
Tamo je dobio lekove nakon brojnih pretraga i posle šest meseci nisu se videli pomaci na bolje.
“Prvo sam 28 dana pio Albendazol četiri tablete na dan. Stanje mi se malo poboljšalo, ali su paraziti i dalje ostajali u telu, te ih povremeno mogu napipati na levoj strani grudi ispod ključne kosti. Najbolje se vidi dok prelazi preko ključne kosti. Izgleda poput gliste i tvrdo je. Širine je dva milimetra, a dužina je više od 10 centimetara. Kad stisnem ispod prsta osetim kako gmiže, odnosno beži od pritiska. U zadnjem delu je tanji i milim da je to parazitov rep”, pojašnjava Milan.
Dodajući kako mu je posle određena terapija Mebendazolom. Efekt je bio isti.
Nakon kratkog poboljšanja stanje se ponovo vratilo na staro. Ističe i kako su mu se za vreme terapije pojavljivale kvrge na vratu i leđima veličine lešnika koje su se upalile i zagnojile.
Mazao ih je uljem da se gnojni sadržaji izgube.
“U Klinici ‘Fran Mihaljević’ kazali su mi kako su sve poduzeli, ali ja i dalje imam iste simptome i bolove, te povremeni prolazak parazita kroz gornji dio tela kao da su na korzu”, priča ogorčen Milan.
Zbog lajmske bolesti, koju prenosi krpelj, svakodnevno ide na terapiju u Viroviticu i to mu je samo još jedna tegoba zbog parazita.
“Želja mi je da se jave ljudi koji su se susreli s istim nametnicima poput mene, kako bi mi pomogli u liječenju”, traži Barić. Kako se ovaj parazit dobiva od mačaka i pasa, sjetio se i da ga je pre četiri godine ogrebala mačka do krvi, no nikad neće saznati je li to stvarno i uzrok njegovih zdravstvenih problema.
Dodao je kako su u to vreme mačke bile jako bolesne, što je zaključio po njihovim “krmeljavim” očima.
Koliko su ovakve bolesti učestale i kako ih inače leče, pričala je hrvatski infektolog Maju Capar iz Pule.
“Konkretan slučaj ne mogu komentarisati, no mogu reći da se toksokaroza jako retko otkrije i radi se o bolesti od koje uglavnom obole deca. No kod toksokaroza parazita ni ne možete videti golim okom. Ono što je češće slučaj jest dirofilarija, koja je češće bolest pasa nego mača. Prenose je komarci. Sećam se konkretnog slučaja djevojke koja je imala glavobolje i neke neobične simptome. Opisivala je i kako bi bol osećala pri pranju kose. No nama je došla tek kada joj je natekao kapak. Posumnjala sam na dirofilariju te je poslala okulistici, koja je iz kapka izvadila tog crva, odnosno parazita”, opisuje Capar.
Dodaje i kako je parazit u tom slučaju “šetao” od potiljka do kapka, gde su ga na kraju izvadili i zaključuje: “Imala sam više sličnih slučajeva. Takvog parazita se rešava hirurškim putem”
Jednom ogrebnom preduzeću iz Petrovca na Mlavi ukradena je hladnjača za preminule, a glavni osumnjičeni je vlasnik druge pogrebne firme.
Bizaran događaj odigrao se 31. avgusta između mesta Ćovdin i Krepoljin, kod Petrovca na Mlavi, kada su pogrebnici iz tog preduzeća ostavili hladnjaču na Šetonjskom mostu kako bi je preuzele njihove kolege za drugu sahranu. Međutim, hladnjača je, u međuvremenu, nestala sa parkinga, pa je obaveštena policija.
- Pogrebnici su imali sahranu najpre u mestu Ćovdin i po završenom poslu na dogovoreno mesto ostavili su hladnjaču za svoju drugu ekipu koja je trebalo da obavi pogreb u Krepoljinu. Međutim, hladnjače nije bilo, pa su krenuli u potragu. Pošto se u blizini mesta gde je ostavljena hladnjača nalaze objekti sa video-nadzorom, tužilaštvo je izdalo zahtev da se ono pregleda. Kada su pregledali snimke, na njima su videli muškarca kako dolazi, seda u hladnjaču, pa je odvozi. Po opisu, kradljivac je odgovarao vlasniku drugog pogrebnog preduzeća, pa je izdat nalog za pretres njegove radnje i kuće, ali hladnjaču nisu pronašli - opisuje izvor upoznat sa slučajem.
Prema njegovim rečima, upoređivanjem snimaka i lika kradljivca utvrđeno je da se radi o istoj osobi. Odmah se posumnjalo da je konkuret ukrao hladnjaču, koju do tada nije imao i zbog čega mu je opao posao.
- Sve je bilo jasno, ali i dalje se ne zna gde je sakrio hladnjaču. Zbog toga je sa sinom u petak priveden u policiju, ali uporno je negirao krađu, iako ga je odaje snimak - priča sagovornik.
Danijel K. potvrdio je da je pokraden. Nezvanično, sin pogrebnika se sumnjiči da je pre oko mesec dana uhvaćen u jednoj prodavnici kako pokušava da ukrade određenu količinu krastavaca. On je krastavce stavio u svoju torbu, a pravdao se da je zaboravio da ih izmeri i plati.
- Kada sam čuo da je nestala hladnjača, u prvom trenutku pomislio sam da se neko šali. Pitao sam se kome treba nešto u čemu je prevezeno preko 500 pokojnika. Pregledao sam okolinu, ali kada sam video da je nema, shvatio sam da sam pokraden. Ovako nešto događa prvi put u istoriji pogrebnih preduzeća. Kradljivcu mora da je ideja pala na pamet dok je gledao film „Maratonci trče počasni krug“ - rekao je Danijel K.
On je dodao da se nada da će policija ubrzo rešiti slučaj.
Meštani sela Ćovdin kažu da su čuli da osumnjičeni pogrebnik svojim pogrebnim kolima kojima prevozi pokojnike transportuje i hranu.
- U kolima kojima prevozi pokojnike vozi i hranu. Kada se organizuju sahrane, ide i hrana, a on je često viđan kako iz tog automobila iznosi hranu. Još se prepričava njegova svađa sa komšijama oko nerešenog sudskog spora, kada je u jednom trenutku skinuo pantalone i pokazivao im svoj polni organ. Posle žučne svađe, komšinica i komšija su prijavili ovaj slučaj policiji u Petrovcu na Mlavi - pričaju šokirani meštani.
Učiteljica od 24 godine po imenu Amelija Grevil je želela da ima veća usta pa je tako uplatila 50 funti na sajtu sa popustima. Želevši da uštedi 350 funti ona je uništila svoja prirodna usta i upropastila svoje lice.
Amelija je htela da ima usne kao Kajli Džener, a na internetu je videla ponudu koja joj se učinila primamljivom. Dobila je priliku da za malo novca poveća usne ne slutivši kakav će ishod na kraju biti.
Ona je na sajtu sa popustima naišla na metodu popunjavanja usana koju koristi mlada rijaliti zvezda, a cena je bila znatno niža od standardne, pa joj se to učinilo kao odlična prilika.Učiteljica iz Engleske je tretman odradila na jednoj Tajlandskoj klinici, a početku je sve izgledalo baš kako treba. Nekoliko dana kasnije, Amelija je primetila promene na njenim usnama. Prvo je primetila ispupčenja poput cisti koje su ubrzo postale velike i vidljive, usne su joj postale plave, natekle i počele su da je bole. Grevilova je postala nezadovloljna i nesigurna u sebe što se odrazilo i na njenom emotivnom planu kada je raskinula sa svojim dečkom.Ne bi li rešila problem, otišla je kod doktora koji joj je rekao da treba masira usta i da će sve doći na svoje, međutim stvari su se samo pogoršavale a usne su postajale sve gore.
Kada se obratila klinici na kojoj ih je povećala, postali su odbojni i nisu hteli da joj pomognu, sem ako ne uradi nove tretmane.
Pošto je sumnjala da je dobila injekciju koju koristi Kajli Džener, bacila se na istraživanje i otkrila da ta supstanca koju su joj dali, uopšte nije original i da ta klinika nikada nije naručivala takve injekcije. Ona se obratila proverenom hirurgu u Bankoku koji joj je rekao da može da reši problem a da će je sve koštati 1500 funti, pa je tako Amelija počela da skuplja novac.
Nakon što se priča proširila i obšla ceo svet, klinika gde je Amelija radila proceduru ju je kontaktirala i donirala većinu novca, a ostatak je uspela da sakupi zahvaljujući drugim donacijama. Učitljica se nada da će tom operacijom uspeti da dokaže da klinika nije koristila originalne injekcije, ali pre svega da će uspeti da povrati svoja stara usta.
Situacija je znatno povoljnija nego što je bila u sredinom jula, a u ovom momentu imamo 181 pacijenta u Kliničkom centru Vojvodine što je znatno o manje od 330 koliko ih je bilo sredinom jula. Devet pacijenata je na respiratoru i očekujemo da će se ovaj trend smanjivanja broja pacijenata polako nastaviti, te da ćemo biti dovoljno oprezni da ne dozvolimo više rasplamsavanje epidemije i porast broja obolelih, što opterećuje zdravstveni sistem, izjavio je prof. dr Tomislav Preveden, predsednik Društva infektologa Srbije, Klinički centar Vojvodine. ...
Dr Preveden je istakao da zarazne bolesti ostavljaju, uglavnom, doživotni imunitet, ali da sa koronom imamo iskustvo manje od godinu dana, pa je za egzaktne odgovore potrebno duže vreme. Druge virusne bolesti poznajemo decenijama ili vekovima i onda se to praktično i zna. Nauka je napredovala, ali nekih odgovora nema.
"U ovom trenutku znamo da nakon preležane korona infekcije imunitet traje svega dva-tri meseca, što bi značilo da nas u ovom naletu ili piku može zaštititi, ali već je pitanje šta će biti kada se pojavi novi talas epidemije. Zato se vakcina bazira na drugačijem provociranju imuniteta koji bi bio dugotrajniji", objasnio je on.
"U ovom momentu mi nismo imali u KCV pacijente koji su otpušteni sa klinike, a da se ponovo razbole od koronavirusa, ali je bilo tzv. reklamacija, da se pacijenti razbole, pa moramo ponovo da ih primimo, ali su to pacijenti koji su imali neke druge hronične bolesti, a bili su još uvek kovid pozitivni. Sada ne moramo otpuštati pacijente iz bolnica kada su kovid negativni, što je bilo u onom prvom naletu; sada pacijenti sa korona virusnom infekcijom mogu da idu kući u samoizolaciju, iako su pozitivni, tako je moguće da oni ponovo dođu na lečenje, ali to nije korona virusna infekcija", dodaje dr Preveden.
On objašnjava da je kolektivni imunitet koristan, ali da je to u ovom momentu neostvarivo.
"Kolektivni imunitet znači da što veći broj građana imaju antitela i otpornost prema korona virusnoj infekciji. Mi još uvek ne znamo koliki treba da bude taj procenat građana. Pretpostavlja se da u ovom momentu oko 10 odsto građana Srbije ima nekakav imunitet. Na primer, za gripu kolektivni imunitet treba da iznosi oko 80 odsto. Kolektivni imunitet može da se stekne na dva načina – jedan je prirodnim zaražavanjem, što opterećuje zdravstveni sistem i nije sigurno u pogledu ishoda, a drugi je vakcinacijom, što je daleko bolje", kaže dr Preveden.
Kaže da su T-ćelije postale predmet izučavanja poslednjih nekoliko meseci, one se isto bore protiv virusa, a virusna infekcija provocira njihovo umnožavanje i "naoružavanje" protiv određenog agensa, ali da su one zajedno sa antitelima neophodne našem organizmu.
"Dakle, korona virusna infekcija izaziva stvaranje i antitela i T-ćelija i zato bi bilo dobro da vakcina uradi i jedno i drugo ali da podstakne da to sve traje duže, a ne dva-tri meseca kao sada. Ove T-ćelije verovatno duže žive u organizmu posle infekcije, ali one same po sebi nisu dovoljne za zaštitu od korona virusne infekcije", objašnjava on.
Dr Preveden poručuje da korona virusna infekcija jenjava i da građani mogu malo da odahnu, a neke bolnice se isključuju iz kovid sistema. Sa druge strane, biće i dalje bolesnih i ne možemo se opustiti kao posle prvog pika, da mislimo da te infekcije više neće biti.
"Lekarima je glavni pomagača disciplina stanovništva, jer ovom momentu nemamo ni vakcinu, ni efikasnog leka. Imamo kapacitete, ali oni nisu dovoljni za efikasno suzbijanje bilo koje virusne infekcija, pa tako ni kovid", zaključio je on.
Zoran Vujčić, profesor na Hemijskom fakultetu u Beogradu, napisao je odličan tekst u kojem se osvrnuo na zablude koje kruže Srbijom, a tiču se koronavirusa.
Teorije zavere i lažne vesti jako su opasne i mogu nas navesti na nerazumno ponašanje, koje nam može ugroziti i zdravlje. Pandemija koronavirusa postala je plodno tlo za širenje besmislenih i neproverenih glasina u koje ljudi lako poveruju, jer nude jednostavno objašnjenje pojave koja je dosta složena i dosta konfuzna.
Upravo o tome je na svom Fejsbuk nalogu pisao redovni profesor Hemijskog fakulteta Zoran Vujčić – nudeći stručno objašnjenje brojnih dezinformacija na koje nailazimo na interentu. Njegove objave prenosimo u celosti:
“Osećam se poraženo. I dalje ima idiota koji negiraju postojanje virusa, hvataju se za statistike da dokažu kako je sve izmišljotina. Nema svrhe pričati, a više se ni rugati ljudima koji vide 5G antenu u “brnjici”. Koji misle da su pametni kada pišu protiv vakcinacije i kada komercijalnog dr Nestorovića uzimaju za uzor. Sve to dovodi obične ljude do konfuzije. Kao i priča o vakcinama.
Da li je moguće napraviti vakcinu? Da ako virus suviše ne mutira. I ako ne mutira u proteina koji su mu na površini. Zato vakcine protiv rekombinantnih proteina, baš kao i testovi na njih imaju značajne promašaje. Zato budu negativni testovi. Naime jedan virus može da ima par hiljada epitopa. I taman toliko antitela koja mogu da ga napadnu ili prepoznaju. Izuzetno je komplikovana regulacija imunog odgovora, od reakcije antitela, do reakcija ćelija.
Dakle vakcina jeste moguća. I zbog količine antigena (i na njima epitopa) protiv kojih se bude pravila mogu da se naprave desetine i desetine vakcina dok se ne pronađe najbolja. Do tada je lokalizacija kretanja, nošenje maske, dezinfekcija hemijska (hlorna, asepsolna, limunska i sl.), dezinfekcija fizička (UV, ozon) dostupna borba.
U našoj sredini i dalje su pipači po prodavnicama, pljuvači i ono vulgarnije po ulicama, neobrazovana i neodgovorna (bahata) populacija u svim generacijama. Bio sam šokiran kada sam video koliko ljudi na ulici spušta unutrašnji deo maske na vrat. Prljavi vrat i zabalavljena maska jesu problem.
Maske po sebi imaju problem. Ako se brzo krećete, osetićete kako teže dišete. Razlog je promena vlažnosti maske (mehaničkog filtera uopšte), jer nabubre vlakna, tako da raste otpor disanju. Ali se ne menja sastav vazduha. Tu se ne skuplja “višak” ugljen dioksida. Ne dolazi do promene saturacije kiseonikom. To je naprosto kao da vam neko stavi šaku preko usta, zatvarajući disanje delimično. Ukoliko je toplije pojačanoj vlažnosti doprinosi i znoj. Zato se maska ne skida na štrokavi vrat.
Naučite da hodate lagano da ne ubrzavate disanje. I tada će maska lepo da funkcioniše. I ne, SZO nije rekla da bi samo bolesni trebalo da nose maske, koliko god to neki botovi (skotovi) stalno ponavljali. SZO je odavno priznao da je to greška, baš kao što se sve više glasova čuje da nisu samo kapljice infektivne. Zato je 2 m apsolutno sigurna distancija samo sa maskama.
Vizir umesto maske nema efekta. On produžava maski životni vek i smanjuje rizik da vam nečija pljuvačka (aerosol) upadne u oči. I da tržni centri su opasni jer moroni puštaju centralne klime i to pojačano. Toliko od mene za oproštaj od korone. Jer ako mi je korona išta pokazala jeste da smo zemlja puna morona. Na svim nivoima i svih profila obrazovanja”, napisao je Vujčić.
Najzad, profesor Vujčić je uputio jasnu poruku svima koji su uvereni da je korona velika svetska zavera, pozvavši ih da mu pruže dokaze za to u šta veruju:
Čujem-čitam da se teoretičari zavere sprdaju sa strukom. A onda da je neka druga struka napravila virus. Molim sve one koji tačno znaju kako se pravi virus da to ovde jednom jasno napišu.
Kako se to iseče parče HIV-a i ubaci u ŠTA, da se dobije korona (još od 2012???). Uz to KAKO to oni objašnjavaju (kada struka laže) da 5G stvara virus. Moja struka je rekla da je virus prirodni i da je mutirao. Ovi plaćenici iz Kraljeva, skupa sa IBISSom nađoše 6 sekvencija. Koja je to zaludna budala pravila i KAKO 6 virusa?
Molim i za pojašnjenje kako su videli u finansijama Bila Čip Gejstsa uloženih 13 bilijardi (inače mi kažemo milijarde) dolara u pravljenje virusa da bi zatim napravio vakcinu. Istina vakcina će mu vartiti bar 30% potrošenih para, pa liči na srpski biznis koji vlast sklapa sa strancima, gde smo uvek na gubitku u svakom poslu SAMO 70%. I da ako hoćete da mi stavljate youtube argumente odlepršajte u noć, kao krilce slepog miša.
Hajde. Ja imam prilično pratilaca, pa nas sve prosvetlite, vi koji ste otkrili tajnu!!!
Ne unosite mi Boga, Alaha, Budu, svetog pasija Zagorskog, Teslinu ploču (i ako ne želite da me strefi infarkt) ne otkrivajte mi šta je rekao dr prof Nestorović u ovu edukaciju”, poručio je profesor.
Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala
Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji
